Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Преподобни Теофан Исповедник. Прозват Сигријан због места Сигрије, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој, па кад ипак би приморан оженити се, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи, жена му оде у један манастир, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере, уздржљивости и мудрости, би позван на VII васељенски сабор у Никеји, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства, те лечаше све болести, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго, не хте се помолити Богу за оздрављење своје, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу, да прими заслужен венац славе.


2. Преподобни Симеон Нови Богослов. Овај богоносни и велики Отац Цркве рођен би у Галати Пафлагонијској, васпитан у Цариграду и увршћен у дворјане цара Василија и Константина Порфирородних. Остави све ради Христа и повуче се у манастир. Подвизавао се под руководством старца Симеона, потом био игуман манастира светог Маманта и најзад отшелник. Највећи богослов после светог Григорија Богослова. Осећао благодат у срцу своме. Његове су речи права духовна и богословска откровења. Упокојио се 1032. године. Мошти му чудотворне.

3. Свети Григорије Двојеслов, папа римски. Син сенатора Гордијана, и сам потом би сенатор и началник града Рима. Но чим му се отац упокојио, он се преда духовном животу. Од свог великог богатства сазида шест манастира у Сицилији и седми у самоме Риму у част апостола Андреје, у коме се и он постриже. Силвија, мајка његова, такође се замонаши у једном женском манастиру. По смрти папе Пелагија изабран би Григорије за папу. Он бежаше од те части и власти, и кријаше се по горама и гудурама, но Господ га проказа онима који га тражаху на тај начин што се појави стуб огњен од земље до неба на оном месту где се Григорије кријаше. Беше необично милосрдан. Сав свој доходак употребљаваше на склоништа бедних и на гостопримство. Често призиваше бедне људе и служаше им око трпезе. Бавио се и писањем корисних књига. Двојеслов, или Сабеседник, он се и назива зато што је написао књигу под тим именом, у којој је изнео врлине и чудеса италијских светитеља. Саставио је и свету Литургију Пређеосвећених Дарова, која се служи средом и петком Часнога поста. Његов архиђакон Петар виђао је голуба где лети изнад његове главе кад је седео и писао. Представио се Господу 604. године.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ преподобног и богоносног оца нашег СИМЕОНА НОВОГ БОГОСЛОВА[1]

ВРЛИНА је огњена и чудесна ствар, у стању да распири жар љубави божанске и да сву душу преради у огањ; она је такође у стању да окрили ум и да га са земље узнесе на небо, и да целог човека начини Богом по благодати. Пошто дакле и овај велики Симеон, о коме је сада реч, свим срцем заволе врлину и као нико други узиђе на славне висине њене, потребно је испричати његове подвиге, његова преимућства по роду и постојбини, и шта све он постиже својим подвижничким знојем и трудом, својим војевањима и борбама за врлину.
Овај свети Симеон роди се у Пафлагонији, у месту званом Галата; родитељи му беху племићи и богати, отац Василије, мајка Теофанија. Још као малишана, родитељи одведоше Симеона у Цариград код својих рођака који онда беху веома виђени на царском двору. Ови га с радошћу примише, и дадоше му учитеља да га учи основним стварима. Паметан и мудар измалена, Симеон се озбиљно даде на учење; није волео дечје игре, избегавао је њихове несташлуке; и тако веома напредовао у наукама. Са узрастом, расла је и његова ревност у учењу. За кратко време он постаде изврстан краснописац, о чему сведоче књиге писане његовом руком. Он такође изучи у знатној мери световну философију и друге науке.
Симеонов стриц, брат његовог оца, видећи да се Симеон одликује лепотом и изузетном отменошћу и да све друге младиће превазилази својим дивним особинама, намераваше да свог братанца спријатељи са ондашњим царевима, Василијем и Константином Порфирогенитима, јер сам беше утицајни дворјанин и великаш. Али сузе Симеонове одбише план његовог стрица: он не жељаше да ступа у везу са властодршцима, да не би изгубио Бога добијајући ништавне ствари. Но на упорно наваљивање стричево, Симеон пристаде да буде спаторокувикулар и члан Сената. И он то постаде. Али изненадна смрт знаменитог стрица пружи му прилику, те он одбеже свет и отиде у чувени Студитски манастир. У манастиру он тражи свог, још од детињства, духовног оца и учитеља, Симеона Богобојажљивог, који такав надимак доби зато што бејаше велики врлином и савршеним бестрашћем - την άκραν άπάθειαν. Нашавши га, он му излаже своју намеру и моли га да га уврсти у монахе. Али отац, искусни познавалац монашког живота и ђаволових замки, саветује му да се стрпи док не стигне у зрелије доба, пошто му је сада четрнаест година.
Млади Симеон послуша свог духовног оца и врати се дому свога стрица. Од тада, огањ божанске љубави, који се од детињства тајио у његовој души, још јаче се разгоре, те се он са крајном ревношћу одаваше молитви и читању. Једнога дана он доби од свог духовног оца књигу светог Марка Подвижника. Отворивши је он прочита ово место: "Ако тражиш користи, марљиво пази на своју савест и чини све што ти она каже, па ћеш наћи тражену корист". - Читајући ове речи, њему се учини као да долазе из Божјих уста, и он се одмах стаде брижљиво бавити својом савешћу. Савест, божанска стихија у људима, саветоваше сваки дан Симеону у његовој духовној загрејаности све корисније и корисније по његову душу ствари и потстицаше га на непрестано узрастање у добру. И он стаде све до поноћи проводити време у молитви и изучавању Светога Писма. Сходно томе он узимаше од хране само најнужније. Иако још у свету, он млада и нежна тела пригрли живот Бестелесних бића. Зато му нису биле потребне многе године да се потпуно одвоји од видљивих ствари и стане созерцавати невидљивости Божје. Јер после мало времена благодат Светог Духа, нашавши његову душу ослобођену од ствари овога света и запаљену љубављу према Творцу, подиже је са земље окриљену жудњом за духовне ствари и узнесе у виђења и откривења Господња.
Наиме, једне ноћи када он беше на молитви и умом очишћеним сједињен са Првобитним Умом, он виде светлост одозго где се изненада лије с неба на њега, светлост чиста и огромна, која осветли све и беше видно као по дану. Обасјан и сам том светлошћу, њему изгледаше да сва кућа са келијом његовом у њој за трен ока ишчезе и нестаде, и он се обрете у ваздуху потпуно заборавивши на своје тело. У том стању, - као што је касније сам говорио и писао својим пријатељима -, огромна радост испуни му биће и топле сузе; и он, запрепашћен необичношћу овог чудесног догађаја и ненавикнут на оваква откривења, непрестано викаше громким гласом: "Господе помилуј!" - чега он постаде свестан када дође себи, а у ово време он уопште није знао да његов глас говори громко и да се његове речи чују напоље. У овој светлости дакле он доби снаге и виде на висини неба један веома сјајан облак, безобличан и неуобличен, и пун неисказане славе Божје. С десне пак стране овог облака он угледа где стоји његов духовни отац Симеон Богобојажљиви и предано се моли према овој божанској светлости. Налазећи се тако у вансебности доста времена, и посматрајући свога духовног оца где стоји с десне стране Божје, он не осећаше да ли је у телу или ван тела, као што касније сам рече и потврди. Дуго затим, пошто се ова светлост најзад мало - помало повуче, он опет виде себе у телу свом и у келији својој, и нађе срце своје препуно неисказане радости и уста своја где громко вичу: "Господе помилуј!" и свега себе заливена сузама, слађим од свакога меда. И од тог тренутка он осети како му тело постаде танано и лако и као духовно; и ово осећање потраја дуго време.
После овог виђења душа се дивног Симеона још јаче распали божанским огњем, и он упорно мољаше свог духовног оца да га постриже. Али старац, као провидац, не хте да га замонаши тада, пошто је сматрао да нежно тело младог Симеона није у стању издржати суровости подвижништва. Након шест година од оног необичног виђења, Симеон намисли да неким послом отпутује у свој завичај, зато оде своме духовном оцу да узме збогом од њега. А чудесни старац чим га виде рече: Чедо, сада је време да промениш, ако хоћеш, и одећу и живот. - Ова реч би као жар за младићево срце, и он упита: А зашто ми то, оче, раније не рече, мени, чеду твоме? Али ево, ја се и сада одричем света и свега што је у њему, само морам извршити један царев налог и отпутовати у мој завичај. Тамо ћу покупити сву своју имовину, и по повратку предати је сву у руке твоје светости, а са њом и себе сама.
После тога млади Симеон отпутова хитно у свој завичај. Пошто беше време Великог поста он се сав предаде борбама за врлину. Како близу куће његових родитеља беше црква, и крај ње једна мала келија, он се настани у њој; и провођаше и дане и ноћи у молитви и у читању Светог Писма и светих књига. Радо је читао и Лествицу светог Јована Лествичника, коју нађе у књижници свога родитеља. Једном он у Лествици прочита ове редове: "Неосетљивост је умртвљење душе и смрт ума пре смрти тела". - У овим речима он нађе лек који је тражио: стога се стаде молити међ гробовима бдећи, и ликове мртваца сликајући у срцу свом; и непрекидно вођаше унутрашњи рат, појачавајући своје постове и своја бдења и бавећи се размишљањем о смрти и о суду.
Једне ноћи када се Симеон мољаше у једном куту цркве крај једног сандука пуног мртвачких костију, а врата цркве беху по обичају затворена, наиђе мноштво демона и нададоше тако страшну пику, да је Симеону изгледало како разваљују врата и траже њега да ухвате. Захваћен великим страхом он подиже руке к небу призивајући отуда Божју помоћ. А када зли дуси видеше њега где сатима тако непокретан стоји на молитви, они се побеђени повукоше. Но руке се Симеону од толиког напора беху тако страховито укочиле, да их је он са великом муком и уз велике болове једва савио и спустио. Затим, видевши да су врата затворена, он би запрепашћен. Од тада он задоби велику храброст против демона, и ниушта не сматраше њихове нападе, уверен да они никакву моћ немају против нас, сем ако нисмо остављени од Бога.
Тако живећи, млади Симеон одбаци сваку животну бригу, и бављаше се само молитвом и читањем. А кад би понекад наишло на њега униније, чамотиња, он би одлазио на гробље, и севши крај неког гроба он би у мислима разговарао са сахрањеним мртвацима; некад би туговао, а некад јаукао и сузе лио. Такве, и сличне ствари радећи, он се довијао да покривало неосетљивости скине са срца свог. Таква беше од почетка борба чудеснога Симеона, такво беше његово војевање још као мирјанина. Благодат Божја тако делаше у њему, да посматрање мртваца упечатљаваше у његовом уму као неку слику насликану на зиду. Не само то, него се и сва осећања његова изменише, те стога он лице сваког човека и сваку дражесну лепоту и свако живо биће гледаше стварно као мртве, као мртваце.
Када дође време да крене натраг у Цариград, Симеон се стаде припремати за пут. А отац га са сузама мољаше да остане код њега. И говораше: Чедо моје, не остављај ме у старости мојој, преклињем те. Ти видиш да се крај дана мојих ближи. Када тело моје будеш спустио у гроб, онда иди путем који си . изабрао. Ти знаш да си ми ти једина потпора старости моје и утеха душе моје; лишити се тебе, то је смрт за мене. - Говорећи то, отац се купаше у сузама. Али син, душом изнад закона наложених природом, претпостављајући Небеског Оца земаљском оцу, одговори: Мени је немогуће, оче, више остати у свету, ни за најкраће време, јер ми не знамо шта ће нам донети сутрашњи дан, и претпоставити ишта служењу Господу, за мене је ризично и опасно.
Рекавши то, он се писмено одрече родитељског наслеђа, узе само оно што је било његово, узјаха коња, и са својим слугама журно крену пут Цариграда, ношен пламеном љубављу према Небеском Оцу. После путовања од осам дана он стиже у Цариград, и оде право к своме божанском старцу, паде пред ноге његове као пред ноге самога Господа Христа, и предаде му сву своју имовину. Видећи његову дубоку смиреност и веру, старац одмах ослободи свога ученика земаљских брига раздавши сиромасима сву његову имовину. Онда га одведе у манастир, предвиђајући, као провидац, искушења која су га имала снаћи због свог искушеника. Давши манастиру две литре злата, старац га приведе игуману Петру, а игуман га опет повери овом изврсном духовном оцу - Симеону Богобојажљивом.
Примивши од игумана новог искушеника, преподобни старац му одреди да станује испод степеница у једној малој и уској као гроб келијици. Ту се млади Симеон предаде вишим трудовима у вежбању врлина под руководством искусног старца, који га упућиваше у правила ове уметности. И рече му мудри наставник: Чедо, ако хоћеш да се спасеш и избегнеш замке Нечастивога, ради на себи, не разговарај за време богослужења, не ходај од келије до келије, него буди туђ и стидљив према целоме свету, размишљајући о својим гресима и њиховим вечним казнама; чувај ум свој да не лута тамо-амо. Будеш ли се држао тога, обрешћеш велику корист.
Симеон саслуша ове речи као да долазе из Божјих уста, и држаше их се неотступно. А његов духовни отац руководилац, желећи да му осигура најлепше венце, налагаше му да врши најнижа послушања. Симеон пак, једном засвагда потчинивши себе старцу, беше готов да са радошћу и усрдношћу послуша старца, ако би му овај наредио да се баци у усијану пећ или у дубину морску. Извршујући послушања најниже врсте и замарајући се много, он не занемариваше ни поетове ни бдења, него знајући колика је корист од њих, он их свом снагом упражњаваше. Међутим старац, да би сломио његову вољу, често му нарећиваше да чини супротне ствари: примораваше га да једе и да спава. То силно жалошћаше Симеона, али он ипак подношаше те разноврсне вежбе, јер у својој божанској мудрости старац га час навођаше да искуси понижења и замор, час да доживи почаст и одмор, те му тако с обе стране осигураваше награду супротећи се његовој вољи.
Враг, видећи Симеона где се брзо попео на толику висину врлина, шкргуташе зубима против њега и покушаваше на све могуће начине да га искуша. Али огњени стуб молитве старчеве бејаше Симеону моћна заштита. Да би се обелоданило како је сила ђаволова зла потпуно немоћна, ђаволу би допуштено да нешто мало нападне слабост Симеонову. И враг то учини за време Симеонова спавања: приступи Симеону у сну, убаци му чамотињу у душу, помрачење у главу и изазва тромост у целом телу, тако да Симеон мишљаше да је од ногу до главе обучен у неку тешку врећу, те не могаше ни стајати, ни главу помаћи, ни уста отворити или чути појање у цркви. Знајући да је то напад врага, наш јунак му противстаде трпљивошћу и оружјем духа: не промени место где је обично стајао за време богослужења, нити уопште попусти у молитви. Не могући подносити трпељивост и велики отпор Симеонов, побеђени враг побеже из борбе на овај начин: једном у почетку јутрења Симеон стојећи осети како се она врећа повлачи од ногу и мало-помало пење ка глави, док се најзад сва не изгуби у ваздуху као неки густ облак у вихору, и светитељ се осети лак, танан и сав духован. Препун неисказане радости, он узвикну тада с Давидом: Ти скиде с мене врећу, Господе, и опаса ме весељем (Пс. 30, 11). И од тада, ојачан Богом, он више никад не сеђаше за време богослужења, него угледајући се на свога учитеља он стајаше за све време.
Пошто демон чамотиње би тако побеђен, Симеона стадоше нападати ноћу демони страха: када се молио, они потресаху његову келију, прављаху буку, навођаху страшилна привиђења; а када је одлазио на спавање, они се појављиваху као црнци, сипајући на њега огањ из својих очију и уста и дувајући му жар у лице, и у исто време испуњујући собом сву келију; понекад се они појављиваху са пламеним оружјем урлајући бојне покличе и запаљујући земљу где је лежао и зидове. И док они тако чињаху своје, он је при сваком њиховом нападу устајао на молитву, нашто су се они увек давали у бекство.
Затим демони прибегоше другој врсти борбе против Симеона, и то они најсиловитији међу њима - демони блуда, који не знају за одмор. Они почеше сваке ноћи два или три пута нападати Симеона помоћу својих сањарија, да би макар ранили срце његово слашћу телесне пожуде. Али Симеон беше добио од Бога такву благодат, да и у сну беше сав будан, или боље рећи, он им онда боље одолеваше него на јави.
Побеђени и на овоме попришту, демони се не усуђују више да нападају Симеона на овај начин. Али, луди од беса, они се лаћају оружја зависти: наоружавају њоме и дижу против Симеона оне најнемарније међу братијом, па чак и игумана Петра. Међутим, храбри борац Христов, обучен у оклоп и шлем Светога Духа, не објашњава се са својим клеветницима, избегава све не мрзећи никога, и као чедо Христово савршених осећања он хита да се одмори у духовном загрљају свога духовног божанског оца, њему исповеда помисли своје, открива му сву душу; и од њега се, сав наоружан, враћа у борбу против демона. За време богослужења он стоји као стуб, не тумарајући очима; сваки дан лије потоке суза, ни најмање се не обазирући на присутне. Међу монасима који то виде, једни се радују хвалећи Бога, - то су они најпобожнији; други пак не могу да га поднесу, јер у њему виде осуду своје немарности. Овим монасима из манастира придружују се неки мирјани из света: сви они желе да омету Симеона у његовом врлинском живљењу, са циљем: или да га расхладе у побожности и одвоје од његовог духовног оца, и тако изједначе са собом по животу, или да га из манастира отерају у свет, кога се он свим бићем био одрекао. У том смеру они употребљавају све: и ласкања и претње, и похвале и покуде, и клевете и обећања, еда би поколебали победитеља демона и остварили своју намеру.
Како се према свему томе односи храбри и мудри борац Христов? Потпуно равнодушно: њега нити ласкања заслепљују нити претње заплашују, нити похвале опсењују, нити покуде онерасположују, нити клевете разгневљују, нити обећања примамљују. При томе, њему је од огромне користи његов божанствени духовни отац. Својим богомудрим саветима он му силно ојачава, соколи и челичи душу, те је он непоколебљиво истрајан у својим духовним борбама. Дивни старац говорио је своме духовном сину: "Чедо моје, јуначки подноси искушења која ти демони приређују. То је проверавање наших врлина. Јер, знај добро, узалуд нам је јуначки се мучити у борбама за врлине, постити, бдети, и упражњавати сваку другу врсту подвига, све нам је то узалуд, ако се не боримо да душу своју начинимо безазленом, простом, нерадозналом, смиреном, кротком, благом. Јер једино у таквој души шири се, дише и обитава, као у неком врло пријатном обиталишту, благодат Светога Духа; нема другог начина видети је или примити је".
На ове речи премудри Симеон, у својој пламеној жељи да прими благодат Светога Духа, пада ничице и грли свете ноге старцу, молећи га свесрдно и преклињући да га молитвама својим удостоји примити ову благодат, а не да је он очекује од својих сопствених дела и трудова. Дирнут овим, жалостиви отац говори своме ученику који лежи ничице: "Устани, чедо, и ја сам човек; али, уздајући се у човекољубље Божје, кажем ти, да ће ти Бог дати двоструко већу благодат него мени". - Ова реч запањи Симеона, но он је прими са вером, без икаквог двоумљења, и устаде очију пуних суза. Старац га загрли и отпусти с миром; а беше тада око девет сати увече.
Но тек што се Симеон врати у своју келију, изненада сину светлост с неба, обасја га као муња, и проникавши му ум - περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ περιδραξάρ-ενον τοΰ νου αύτοΰ - и захвативши га целог, испуни га неке преслатке радости. Ово још више окрили душу његову према љубави Божјој, и он запаљена духа и скрушена срца припаде Богу са исповешћу и захвалношћу; и док он тако ничице лежаше и плакаше, гле, он виде у духу- νοερως -где га један лучезарни облак покри целога, и сав беше за његову душу радост и сладост и испуњаваше је благодаћу Божјом, сводећи нинашта земљану јакост телесног умовања.
Од тада христочежњиви Симеон увећа своју веру у свог духовног оца и своју жеђ за напредовањем. То виђење учини те му срце постаде извор непресушног умилења. Одонда му би дата таква реч мудрости и знања, да се сви чуђаху и питаху: Откуда овоме таква мудрост и знање? - Поред тога, сви беху запањени његовим смирењем и постојаним умилењем; јер његово жестоко подвизавање учини те он брзо узиће на такву висину, да надвиси чак и оне који беху године и године провели у подвизима врлине.
Међутим опадачи, гледајући Симеоново напредовање у врлинама и у вери према духовном оцу, не прође много времена а они отидоше игуману, и веома распирише жар гњева његова на Симеона. И он призва к себи благородног Симеона, и покуша нешто обећањима а нешто претњама да га одвоји од његовог учитеља и привуче себи. Јер игуман, заборавивши на своју дужност, беше суревњив на узвишеног старца. Али када виде Симеонову чврсту одлучност и непоколебљиву веру према старцу он, побеђен силином и мудрошћу Симеонових речи, одмах издаде наређење, и блажени Симеон би истеран из манастира.
Видећи завист игумана и осталих, велики духовни отац Симеон Богобојажљиви узе свога ученика, одведе га игуману оближњег манастира светог Маманта, знаменитом Антонију, чувеном по врлинама, и повери му Симеона као ризницу добара. Али нечастиви не хте мировати, него и тада подиже противу христочежњивог Симеона његовог оца по телу и неке чланове Сената: они рађаху да Симеона врате у свет. Но храбри јунак Христов остаде чврст и непоколебљив, сав горећи љубављу према Богу. Тада он упути своме оцу по телу речи које је требало да овај упути своме сину: поручујући му и саветујући му да ништа не треба претпоставити љубави Христовој.
Међутим духовни отац, као добри пастир, често посећиваше свога ученика. И видећи га како сав гори божанском љубављу и сагорева од жеље за светом ризом, он га постриже и обуче у одећу радости. Од тада Симеон, пламено жудећи за врлином, даде се на још веће подвиге од пређашњих. Највише се посвећује молитви, безмолвију = ήόυχία - побожном тиховању, и изучавању Светога Писма; и сједињује се са Богом савршеније у светлости созерцања - έν φωτί νεωρίας за кога је живео и пре свога посвећења и који га је обасјавао још од колевке.
Ево свакодневни начин живота овог човека крајње чистоте: причешћивао се сваки дан животворног Тела и скупоцене Крви Господа Христа, и јео једиво зеље и семење; тако је радио целе седмице; недељом пак и празником, пошто би се причестио, он је са осталом братијом обедовао у трапези, оборених очију и увек пун умилења. Затим је одлазио у своју келију, закључавао врата, и стајао на молитви. После тога је читао мало, па се онда кратко одмарао легнувши на земљу; јер он није имао ни кревета ни покривача нити икакву другу угодност за тело; сва његова постеља беше - асура, прекривена овчијом кожом. Али ни ту постељу он није користио сваке ноћи: јер недељом и о већим празницима његова га келија није видела да спава; од вечера до јутра он је проводио у бдењу, и чим би грануло сунце он би опет стао на молитву, купајући се у врелим сузама. Јер он ништа није претпостављао разговору са Богом. Он се такође много старао да ниједна празна реч не изађе из уста његових, јер је добро знао да прекршај једне заповести Христове, чак и најмање наизглед, претставља не малу опасност за душу у оном свету. Свакога дана он је огњене душе проходио заповести Христове: сав пажња, сав испуњен топлином Духа Светога он је ревносно правио у души својој саће врлина и пунио га медом врлина. Окупан сузама, и сав као пламен од молитве, он је читао катизме, затим Свето Писмо и Житија светих. После тога лаћао се ручног рада: преписивао свештене књиге. На звук клепала, одмах је одлазио у цркву, и пажљиво пратио богослужење; за време свете литургије он је са сузама, сав горећи божанским огњем, приступао Светим Тајнама и причешћивао се. По завршетку свете литургије он се враћао у своју келију, и прихватао се свог мршавог оброка. Затим се молио и изучавао Свето Писмо, све тако до поноћи; онда би прилегао да се мало одмори; и у један сат после поноћи он је на звук клепала устајао и одлазио на јутарње славословљење Бога са осталом братијом. По завршетку јутарњег богослужења он се враћјао у своју келију, и опет предавао својим светим подвизима. - Такав је био ток подвижничких борби чудеснога Симеона преко целог дана и ноћи.
За време Свете Четрдесетнице, он ништа није јео у току сваке седмице, сем суботом и недељом. У ова два дана он је одлазио за општу трапезу, и јео нешто семења и куваног зеља. Никада није спавао лежеђи, но када би осетио велики замор своје природе, он би наслонио главу на руке, и тако седећи отспавао највише један сат. - Такви беху уводни и средишњи подвизи блаженог Симеона.
Након две године христочежњиви Симеон постиже толико духовно савршенство и благодат Светога Духа толико га просвети и обогомудри, да он стаде произносити дивне говоре у цркви. А његов духовни отац, видећи да је Симеон достигао "у човека савршена, у меру раста висине Христове" (Еф. 4, 13), мудро смисли да га рукоположи за јереја, те тако свећу постави на светњак, да би светлила свима у Цркви Христовој. Но утом убрзо умре игуман манастира светог Маманта. Патријарх Никола Хрисоверг и братија манастирска изабраше блаженог Симеона за игумана. И он би рукоположен за јереја и постављен за игумана. Али не без похвалног одупирања са његове стране: смирени Симеон са плачем одбијаше и свештенички чин и игуманство, искрено сматрајући себе недостојним и једнога и другога. За време пак рукоположења, када Симеон клечаше и архијереј читаше молитву над његовом главом, христољубиви Симеон виде где Дух Свети као огромна светлост, проста и безоблична, сиђе на њега и покри његову свештену главу. Ту исту светлост он је виђао сваке свете литургије, у току четрдесет осам година свога свештениковања, где силази на жртву коју он приноси Богу. О томе је он сам говорио и писао, приписујући то, из појмљиве свештене смерности, неком другом лицу.
Стога, често пута питан какав треба да је свештеник, он је скрушено и са сузама одговарао: "Авај мени, браћо! што ме питате о томе! Страшна је то ствар, страшна чак и мислити. Ја ни у ком погледу нисам достојан бити свештеник, када мислим на страхоту свештеничког звања. Но, иако сам несумњиво ништаван, ипак знам какав треба да је свештеник: он треба да је прво чист, не само телом него много већма душом. Али то није доста: он треба да је без икакве сенке греха - смирен по понашању, скрушен по срцу. Када служи пред светим престолом, он треба умом - да гледа Бога а чулима -  - предложене Дарове, и треба у срцу свом да има Онога који је нема сумње невидљиво присутан у Даровима, да би са поуздањем могао узносити своје молитве и као пријатељ са пријатељем разговарати са Богом и Оцем и беспрекорно говорити: "Оче наш који си на небу"..., као онај који има у себи, помоћу Духа Светог што обитава у Њему, истинитог Бога, Сина Божјег по природи".
Говорећи то са много суза, светитељ је молио свакога од присутних да не желе ово звање недостојни, нити да журе са примањем ове узвишене тајне, страшне и Анђелима, пре но што стекну потребно савршенство помоћу многих напорних подвига, него да се сваки дан сресрдно труде да извршују заповести Христове, да се сваки час кају за своје грехе: јер ми, као људи, грешимо не само телом него и умом и невидљивим мислима душе наше. Стога, на такав начин, скрушена духа треба да приносимо сваки дан жртву Богу за себе и за ближње, молитве, сузе и молбе, што и јесте наш тајанствени принос, који је мио Богу и који Он прима у Свој свети и наднебесни и мислени жртвеник, и узвраћа нам за њега благодат Светога Духа.
Тако је светитељ одговарао, и такве савете давао онима који су га питали. А кад је служио свету литургију, свети Симеон је сав блистао, и његово лице добијало је изглед анђелски, те човек није могао да право гледа у лице његово због блистања које се лило из њега, као што није у стању да гледа у сунце.
Благодат Светога Духа, сва разливена по целом телу његовом, целог га преображаваше у огањ, те он беше скоро неприступан за људске очи у време свете литургије. Симеон Ефески, ученик светитељев, казиваше ово за свог светог учитеља: "Једном када служах са њим свету литургију, очи мога духа се отворише и ја га видех обучена у патријарашки омофор и одежде, и погружена у тајне Божије". - А Мелетије, постриженик светог Симеона, тврђаше ово за њега: "Ми смо често виђали где га светли облак обавија док он стоји у олтару, у време светог Приноса".
Као игуман, преподобни Симеон обнови из темеља све манастирске зграде, сем цркве, пошто беху дотрајале. А црква, сазидана још од цара Маврикија,[2] била је у исто време и гробница у којој су сахрањивани многи. Преподобни очисти и њу од мртвачких костура, патоса је дивним мермером, украси је светим иконама и снабде многим другим свештеним предметима.
Пошто обнови цео манастир, преподобни Симеон приону на духовну обнову својих ученика: учаше их монашком животу, тој уметности над уметностима и науци над наукама -. Учаше их нешто својим речима, но много више својим делима, одушевљавајући их својим. примером на вршење заповести Божјих. Он установи заједничку трпезу за себе и своје ученике: кувано зеље и сочива; ученици јеђаху досита, а он се често уздржаваше, и задовољаваше се са нешто некуваног зеља и мало воде. Радећи тако, и учећи на такав начин своје ученике, у њему се помоћу прекомерног смирења умножаваше небески дар умилења. То умилење му целог живота беше храна и пиће. Ради тога он беше одредио себи да три пута на дан посвећује себе томе подвигу, узору после јутрења, у време свете литургије, и увече после повечерја. У та три часа он издвојен стајаше на молитви и мољаше се Богу са сузама.
Такво беше у тајности свакодневно подвизавање нашег јунака. Једне ноћи када он узношаше своје молитве Господу, гле, један облак светлости сишавши с неба кроз отшкринути кров куће стаде на његову чесну главу, и покриваше га целог неколико часова, испуњавајући га неком топлом и неисказаном радошћу, миљем и раздраганошћу. Тада он чу један тајанствени глас који га учаше чудним и сакривеним тајнама. Стога и када ова светлост ишчезе, он нађе срце своје у мудрости Божјој како лије из себе потоке благодати Божје. Од тада он не припадаше више себи, него благодат Божја овладавши целим његовим бнћем начини од његова језика перо брзописно, а од његовог ума - извор мудрости Божје = πηγην σοφίας θεοΰ. Стога он учаше и говораше о Богу као љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов, и читаве ноћи посвећиваше богословљу. И писаше некад поуке, некад тумачење Светога Писма, некад божанствене химне, некад писма појединим ученицима. Притом, он потпуно победи сан, и глад, и жеђ, и друге телесне неопходности. Иако је бдео по читаву ноћ, он није осећао ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, при свем том добровољном злопаћењу, он је, благодарећи благодати небеској, био здрав телом, и у лицу румен и свеж, и ведар као анђео.
Због свега тога свети Симеон постаде чувен код свију, и његово се стадо увећаваше, али не без тешкоћа и искушења. Да споменемо само једно такво искушење. Једнога дана после јутрења, када светитељ даваше поуке монасима, саветујући, осуђујући, претећи, изненада око тридесет монаха раздреше хаљине своје, као некада Ана и Кајафа (Мт. 26, 65), и стадоше силно викати на светитеља. А он стајаше непомичан на свом месту, осмехујући се и озбиљан, погледа уперена на побуњенике. У тренутку пак када они са страховитом грајом полетеше на њега, они бише спречени вишњом силом да му приђу: јер благодат која обитаваше у Симеону задржаваше их подаље од њега и одгураваше их. Не знајући шта да раде, они трком изиђоше из цркве, сломише пријеворнице на капији манастирској, па као вансебни одјурише пут патријаршије. Блажени остаде сам са монасима побожног живота. Дотрчавши пред патријаршију, побуњеници стадоше грајати. Патријарх Синесије их позва к себи, испита их, и саслуша њихове бесмислене клевете против светитеља. Сутрадан патријарх позва код себе светитеља. Овај дође озбиљан и ведар, н изложи патријарху цео догађај. Патријарх би запрепашћен безумљем побуњеника и, пун праведнога гњева, осуди их све на прогонство. Али пастир добри, угледајући се на архипастира Христа, паде пред ноге патријарху, и са сузама га моли да им опрости. Патријарх једва пристаде на светитељеву молбу, повуче своју одлуку о прогонству, али не пристаде на њихов повратак у манастир, и они се разиђоше на разне стране,
Вративши се у манастир, добри пастир неутешно туговаше и сузе проливаше за изгубљеним овцама. Желећи да их опет све приведе Богу, он се распита и сазнаде где се који од њих налази. И свима шиљаше намирнице за живот, и трућаше се много да омекша тврдоћу срца њихова. Поред тога, он сам смерно обилажаше свакога од њих посебно, молећи их да се врате и да му опросте, као да их је он увредио а не они њега. Његова љубав и речи коснуше се њиховог срца, те се они сви вратише у манастир.
Такав беше Симеон, такав беше живот који он вођаше, такво беше увек његово упражњавање врлине. Живот његов у исти мах и врло делатан и врло созерцатељан, узвишен, савршен у речи богословља и у великој мудрости Божјој. Такво беше и његово стадо; оно постаде као друга заједница светих Студита, својим примерима, својим делима, својим држањем, и својим наравима, или боље рећи, то беше хор бестелесних анђела који певаху мудро и служаху Богу усрдно. Тако блажени напредоваше сваки дан и пружаше се ка бољем и, благодарећи њему, увећаваше се број његовог стада преко нових ученика које он постризаваше.
Вреди овде споменути узгред врлину једног или двојице његових ученика, да би се и на тај начин обелоданила свима врлина њиховог учитеља. Један евнух, по занимању брзописац, презревши таштину овога света, дође к блаженом оцу са жељом да се замонаши. Блажени Симеон га испита, и видевши да свим срцем жели прибећи к Богу, прими га у манастир као искушеника, да би га помоћу разних послушања и злопаћења проверио је ли способан за монашки чин. Искушеник убрзо даде сјајне доказе о својој послушности и о своме пламеном ревновању за врлине, прошавши послушања најниже врсте. Блажени га онда замонаши и даде му име Арсеније. Он дакле ступи на поприште подвижништва и, одрекавши се своје сопствене воље, ухвати се у коштац са непријатељем.
Видећи како је монах Арсеније свом душом ушао у духовну борбу, непријатељ ђаво скова план да га омете у томе и приреди му искушење. Знајући како је по самој природи својој љубав родитеља према деци и деце према родитељима силна и јака, ђаво потстаче Арсенијеву мајку да оде у Цариград и види сина. Дознавши у Цариграду у ком је манастиру њен син, она дође к манастиру, и пред капијом манастирском мољаше и плакаше да јој се допусти видети сина. Заокупљен њеном молбом и кукњавом, вратар најзад оде и извести Арсенија, рекавши му на крају: "Она вели да се неће маћи с места док не види свог милог сина". А Арсеније, истински ученик истинског учитеља и пастира, одговори: "Брате, ја сам већ умро свету, и како ћу ићи да видим мајку по телу? Ја имам духовног оца који ме је родио по духу и који ме сваки дан храни чистим млеком благодати Божје, - говорим о мом оцу по Богу; он је и моја мајка, јер ме је родио Духом, и крили ме и гаји као новорођенче. Стога ја нећу ићи да видим мајку по телу, чак и кад бих чуо да је издахнула пред манастирском капијом". - Вратар пренесе ове речи Арсенијевој мајци. А она остаде три дана пред манастирском капијом, плачући. Напослетку се врати кући својој, никада више не видевши сина.
Свети Симеон, желећи да очеличи Арсенија, често пута му је додељивао разна тешка и најниже врсте послушања. А Арсеније их је са радошћу извршавао, као и друга добровољна злопаћења: у посту, у бдењу, у молитви, те је тако превазилазио сву братију који су се с њим подвизавали. Пред Велики пак пост он, још неискусан у подвизавању, замоли блаженог Симеона за допуштење да прве седмице не једе ништа. Светитељ се обрадова овој његовој пламеној ревности, али, пошто није хтео да се Арсеније управља по својој вољи, он одби његову молбу. Но како Арсеније упорно настојаваше са својом молбом, светитељ му најзад допусти, рекавши: "Арсеније, било би добро и врло корисно по тебе да се не управљаш по својој вољи. Али, пошто сматраш да је за тебе корисно да испуниш вољу своју у ономе што си одлучио, ја ти допуштам, мада против своје воље, да урадиш оно што желиш. Ти ћеш видети шта ће те снаћи и какав ћеш плод пожњети од своје непослушности".
Наступи Велики пост, и Арсеније се свим жаром душе своје даде на тешке подвиге, иако почетник. У среду прве седмице Поста у три сата после подне сва друга братија обедоваше, само Арсеније, угледајући се на светог Симеона, не окуси ништа. Али на бденију истога дана, када Арсеније стајаше у хору, њему се изненада смучи и он се полеђушке сруши на земљу. Жртва непослушности и страшан пример за друге. Међутим, светитељ, знајући унапред шта ће се догодити, беше наредио једноме од ученика да има при руци бочицу вина и мало хлеба. А када се ово догоди Арсенију, светитељ нареди да га мало подигну и поткрепе вином и хлебом. То би учињено, и Арсеније устаде сав постиђен. Тада му светитељ рече: "Арсеније, да си у свему био као твоја браћа, не би те ништа слично снашло на бденију усред њих. Али, пошто си у својој уображености и непослушности журио да их пре времена превазиђеш, да би добио прву награду пре других, праведно је што не добијаш ни ону најмању". Због тога силно кајање обузе Арсенија, и он мучен савешћу зарони у дубоко смирење. Том његовом смиравању себе допринеше много још два догађаја. Арсеније вршаше дужност економа. Једнога дана он распростре влажно жито у претсобљу да се суши, при чему остави једна врата отворена ради ваздуха. Но однекуд долетеше вране, добро се наједоше жита, и скакутаху грачући. Арсеније чу грактање, дотрча, и кад угледа вране препуних гуша и жито растрвено, разјари се, затвори врата, и једном мотком поби све вране. Затим, сав поносан на овакав велики потхват, он оде блаженоме и исприча му све. Блажени, као одобравајући, рече му на то: "Хајдмо, да и ја видим то твоје добро дело". - А када отиде и угледа под покривен побијеним птицама, он зајеца од бола и муке на тако неразуман Арсенијев гњев. Онда нареди те донеше уже, повезаше све вране и обесише их о врат Арсенију. То би урађено врло брзо. Тада светитељ нареди да кривца вуку по целом манастиру и покажу га другим монасима на потсмех. Арсеније поднесе ову срамоту са осећањима тако смиреним, да он проли потоке суза и притом називаше себе убицом.
Другом приликом дођоше светитељу у посету неки пријатељи. Један од њих због болести морао је јести месо од младих голубова. Жалостиван, блажени Симеон нареди да се за њега спреме пржени голубови. Када болесник јеђаше месо, Арсеније који такође беше за трпезом, погледаше га натуштен. Приметивши то, светитељ реши да Арсенију даде поуку и да у исто време покаже гостима његово огромно смирење, па рече Арсенију: "Зашто, ти, Арсеније, не гледаш себе, и погнуте главе не једеш хлеб свој у смирењу, него гледаш онога који због болести једе месо, и сматраш да си по побожности већи од њега зато што једеш зеље и семење, а не, као орлови, голубове и јаребице? Ниси ли чуо Христа где говори: Не погани човека што улази у уста; него што излази из уста оно погани човека: зле мисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочанства, хуле на Бога (Мт. 15, 11, 19). Зашто ниси разуман, па да гледаш и расуђујеш како треба? Али у неразумности својој ти осуђујеш у себи онога који једе, жалећи свакако покољ ових птица, а заборавио си речи светог апостола: Који не једе нека не осуђује онога који једе (Рм. 14, 3). Зато сада и сам једи од ових птица, и знај да си се далеко више упрљао таквим својим расуђивањем него да си јео од ових голубова". - И узевши једног голуба, светитељ га баци пред Арсенија, наређујући му да га поједе. Запањен оваквом наредбом (= казном), али и знајући да је непослушност пагубнија него појести месо, Арсеније, начинивши метаније и замоливши за благослов, узе и поче жвакати месо плачући. Када светитељ виде да је Арсеније довољно сажвакао залогај, и пре но што га је прогутао, рече му: "Доста, испљуј сада; јер ти си прождрљивац, и навалиш ли јести, цео те голуб неће моћи заситити; заустави јуриш своје прождрљивости". - Тако без предомишљања овај славни ученик великог оца и учитеља испуни свој завет послушности, за који је обећао пред Богом да ће га чувати до смрти.
Таквих сјајних ученика преподобни отац наш Симеон имађаше много. Да споменемо неке од њих: премудри Лав, Јероним, Антоније, Јоаникије, Сотирих, Василије, Симеон. Стадо Христово, састављено и однеговано светим Симеоном, беше пуно свете духовне ревности и сведушно служаше Господу. Само свети Симеон туговаше због једне ствари: многи послови и бриге у управљању манастиром одвајаху га од узвишеног и милог безмолвија, молитвеног и побожног тиховања. И он, потстакнут Духом Божјим, намисли да себе ослободи игуманске дужности, да би се несметано могао предати безмолвном животу. Стога, уз пристанак патријарха Сергија[3] он се повуче са игуманског положаја, и на своје место постави за игумана свога ученика Арсенија, који већ беше Духом Светим узрастао у меру раста висине Христове, у човека савршена, способна да буде пастир стада Христова. И пред свом братијом он новом игуману изговори оваку поуку: Оче и брате, теби је добро позната моја љубав према теби и према свој осталој мојој деци и браћи. Немој никада заборавити моју љубав, моју оданост, моје сузе које сам двадесет пет година дан и ноћ проливао за вас пред Богом. Сећај се свега тога; и ти, знајући моје живљење, угледај се на моју веру у духовног оца мог и оца вашег - блаженог Симеона Богобојажљивог. Поуздано руководи твоје оце и браћу; старај се о њима као о удовима свога тела (ср. 1 Кор. 12, 26-27; Рм. 12, 5; Еф. 4, 25); ако треба, и душу своју положи за њих; и немој ништа на свету претпоставити љубави њиховој. Јер Дух Свети између свију других изабра тебе на игуманство, и назначи те преко моје ништавности, стога ти треба, по речи Господњој, да будеш од свију најзадњи и свима слуга - по своме осећању и по својој смирености пред Богом (ср. Мк. 9, 35), да би на тај начин: као јак - носио слабости слабих, као лекар - лечио болести своје браће, као пастир - враћао заблуделе, васпитавао добре да буду плодни у врлинама, и уклањао из свог духовног тора неизлечиво шугаве овце, да оне не би своју болест пренеле на здраве овце. Живо ради, чедо моје у Господу, да увећаш стадо Господње, бринући се о разумним овцама. Немој мазити или разнежавати тело, гомилајући у манастиру благо себи или братији ради уживања. Немој често излазити из манастира; доста ти је једанпут месечно, и то ради манастирских потреба; нека те послове други обављају, а ти се неометано бави поучавањем братије и обрађивањем њихових душа. Немој да се одвојено кува за тебе; трпеза нека буде заједничка - сем у случају болести или посете пријатеља - јер вам је исто живљење и исто звање, и теби и твојој деци; за све нека се спрема кувано зеље и семење, и једанпут риба у седмици, и то недељом, и о празницима Господњим. Немој се гњевити ни љутити на децу своју и браћу своју, сем ако се не ради о нечем опасном по душе њихове., Поучавај их кротко и благо како сваки треба да се влада и понаша у братству. Искуснима у подвижништву препоручуј мудро подношење искушења, смиреност, скрушеност, истрајну приљежност у молитви, вршење заповести Божјих ради назидања других. Свештеницима.саветуј побожност, безмолвије = молитвено тиховање, изучавање Светога Писма, проучавање апостолских канона и предања, тачност у догматима, непрекидну молитву и умилење, богобојажљиво вршење богослужења, те да би речју и делом били божанска со и светлост целоме братству и световњацима, јер су носиоци речи живота. Против неуредних треба некад употребити разуман гњев и прут карања (ср. Прич. Сол. 22, 15) ради искорењења некога зла и истребљења извесне рђаве навике, - то није туђе Цркви верних; јер све што чинимо да сузбијемо зло и помогнемо правду и врлину, похвално је и богоугодно. Од имовине твога манастира немој давати својим родитељима и својим рођацима, јер ти си једном за свагда прекинуо и заборавио ту везу; ти мораш бдети над манастирском имовином као над Господњом, и мораш је чувати као онај који има дати рачуна Богу за сваку стварчицу, па и за ону најнезнатнију. А ако су твоји родитељи у сиротињи, ти ћеш им уделити као сиромасима колико је најнужније , и само толико, не допуштајући ништа што би било на срамоту еванђелског живота и монашког позива. - Поред свега тога ти си дужан вршити врло тачно испитивање помисли свакога од братије, да би знао како ћеш кога руководити у духовном животу и какве коме прописивати подвиге: молитву, покајање, свето Причешће, и слично. Без тога ти ћеш цркву Божју, која је свети храм начинити пећином хајдучком. У том случају ти нећеш избећи страшну осуду гњева Божјег. И остало што је корисно по манастир и братију, наћи ћеш у учењу и предању светих Отаца. Ако то будеш држао, ако тако будеш радио, и душу своју из љубави полагао за своју братију, веран је Бог твојих Отаца: награда твоја биће велика на небесима, и наслеђе твоје биће са Христом, Архипастиром наше Цркве, и у будућем животу ти ћеш блаженствовати" са светим Антонијем, Јевтимијем, Симеоном и Теодором Студитом, нашим блаженим Оцима.
После овакве поуке новом игуману, свети Симеон се обрати братији овим речима: И ви, чеда моја, браћо моја и оци моји, које сабрах са Христом, Богом мојим, и које родих Духом Светим помоћу наставе речи Божје, чујте и ви мене, вашег недостојног оца и учитеља. Мени који сам се доста намучио, дајте слободног времена и мало одмора од мојих трудова; допустите да одахнем и да се позабавим самим собом; а пред оним који је вишњом благодаћу и мојом ништавношћу постављен за игумана, преклоните колена своја и срца своја, молим вас Христом Исусом; примите га као мене сама који сам и њега и вас родио вишњом благодаћу; понизите се под моћну руку Божју (ср. 1 Петр. 5, 6) и пред оним који ће одсада бити ваш пастир, по вашем светом избору. Стога нека нико од вас не потцењује његову младост, његову невешту реч и његову поуку. Јер иако је невичан у говору, он то ни најмање није у знању које даје благодат. Нема сумње, реч заснована на искуству поседује небеску науку: она је мудрија од луде мудрости људске, колико је сунце сјајније и важније од звезда. Стога слушајте речи његове, и он ће вам казати мудрост староставну, коју је он чуо и научио и примио од Отаца. Нека му нико не противречи, него будите сви послушни, сви покорни, сви потчињени своме духовном оцу, пошто, по речима светог апостола, он бди и моли се за душе наше, да би он то чинио са радошћу а не уздишући (ср. Јевр. 13, 17). Када демони сеју у вама рђаве помисли, ви идите к њему и са вером му их исповедите. То је као са змијама: док се скривају по својим рупама, оне живе и рађају многе змије; а чим изађу из својих рупа и гамижу отворено, оне тиме саме себе проказују људима и они их уништавају. Тако исто и рђаве помислиί, чим их исповедимо и обелоданимо нашим оцима, оне се уништавају мачем речи самога Бога и не производе у нама наш пристанак на њих, пристанак који и одводи у рђава дела. Но ако наше рђаве помисли због нехата нашег прелазе у дело и ми чинимо нешто по нашој људској дремљивости, ни онда, молим вас, не задржавајмо се дуго у своме греху, него похитајмо и припаднимо к ногама нашег оца и без стида у срдачном покајању са сузама осудимо своје рђаво дело, и ми ћемо од њега добити лекове опоре, можда чак и жестоке, и убрзо ћемо се излечити. Не показујте незадовољство према ономе што игуман говори и ради, па макар то било и супротно мишљењу Отаца: приклоните пред њим главе своје за неко време. После тога, они међу вама који се одликују старошћу, жртвом и памећу, нека га насамо упозоре на те незгоде, као што прописује свети Василије Велики. Трпите га, Господа ради, у дан искушења и љутине, не противречећи му нити му се противећи. Јер који му противречи или му се противи, противи се власти Божјој, као што каже свети апостол Павле (Рм. 13, 2). У свему што не нарушава заповести Божје или апостолске каноне и наредбе, у свему томе ви сте свеобавезно дужни слушати га и покоревати му се као Господу. Међутим, у свему што представља опасност по Еванђеље Христово и по законе Цркве Његове, ви не треба да слушате не само њега када вам тако нешто препоручује и наређује, него ни анђела с неба ако сиђе и стане вам проповедати нешто супротно ономе што објавише очевици Бога Логоса, свети Апостоли. То дакле чувајте, децо моја и браћо моја, као аманет  Божји, као благо Божје у ризницама срца својих, и умножавајте га трудом својим, да бисте наследили Царство Божје, приправљено праведницима од постања света. - А сада, светим целивом целивајте и мене и вашег оца господина игумана. Нека вам Бог подари Свој божански мир који превазилази сваки ум; и нека вас води путем заповести Својих; и нека вас, стадо Своје, вас који чувате веру у своје оце по Богу, умножи и увећа у свето монаштво, у народ изабрани, у царско свештенство у Христу Исусу. То и много друго посаветова игунаму Арсенију и осталој братији свети отац наш Симеон. Онда изабра себи један издвојени кутак, очију упртих у руке ученика свог Арсенија и у руке свију других[4], смиравајући себе христоликом смиреношћу - δια ταπείνωίιν χριστομίμητον. Од тада његов ученик Арсеније преузе на себе старање о општежићу, а пастир и учитељ свију манастирских житеља одаде се побожном молитвеном тиховању и созерцавању логосног смисла твари  тако, један је водио стадо, а други је молитвом подржавао водитеља, и руководио братију на путу унутрашњег, духовног узрастања и усавршавања.
Повукавши се у свој кутак, у радионицу безмолвија, свети отац наш Симеон са још више одлучности одаде се опет својој драгој философији . Дуги пут подвижништва завршаваше се за њега: његово напредовање у усавршавању уздизаше његову душу на све божанскије висине: тешкоће светих борби измењиваху се у лакоћу или, да употребимо необичнију реч, у богослична одмарања Бестелесних Сила; природа тела његова, под утицајем једње узвишеније силе, прелажаше из своје унижености у нетрулежност; њега наново захватише виђења и откривења Господња[5], и он унапред посматраше будуће догађаје.
Тако једном он стајаше на молитви чистој, и ево шта виде: ваздух поче да зрачи уму његовом; иако је био у својој келији, изгледало му је да се налази напољу; била је ноћ, око прве страже. Са висине поче да руди као праскозорје; кућа и све остало ишчезе, и он мишљаше да уопште није у кући. Потпуно у екстази, он целим умом својим посматраше светлост која му се показа: она мало по мало растијаше и чињаше те ваздух постајаше све светлији и светлији, и он се осети да је он сам, са целим телом својим, изашао изван земаљских ствари. Но како ова светлост продужаваше да сија све јаче и јаче, и изнад њега постаде по сјају слична сунцу у подне, он осети да се сам налази усред светлости и да је сав пун радости и суза од сладости која обузе васцело тело његово. Притом он виде како се та иста светлост на необичан начин сједињује са његовим телом и постепено продире у његове удове. Необичност овог призора отстрани га од малочашњег посматрања и учини те сш сву пажњу обрати на ово необично збивање унутар њега. И он посматраше све док ова светлост постепено не проже цело тело његово, срце и унутрашњост, и њега васцелог учини огњем и светлошћу. И као малочас за кућу, тако сада светлост учини те он изгуби осећај за облик, за положај, за тежину и за изглед свога тела. И из светлости дође му глас и рече: "Тако ће се изменити сви који се на земљи буду затекли живи када одјекне последња труба, и такви бити узнесени на сусрет Господу на небо, - као што каже Павле"[6].
Много часова тако проведе блажени, стојећи и непрестано славећи Бога тајанственим речима, и посматрајући славу која га је окруживала и будуће блаженство, приправљено светима на сву вечност. И поче блажени размишљати и говорити у себи: "Да ли ћу се повратити у пређашње обличје мога тела, или ћу остати овако?" - Но тек што поче тако размишљати, он изненада распозна да још носи обличје тела: јер он стварно гледаше себе где је са целим телом својим постао сав светлост, светлост безоблична, безлична и невештаствена -: и он чврсто осећјаше да му је тело његово са њим, али некако бестелесно и као духовно -: јер оно не имаћаше нитежине, ни тврдође, и он беше запањен гледајући себе у телу као бестелесна. Но утом светлост што беше у њему рече му као малочашњи глас: "Такви ће после васкрсења бити у будућем веку сви свети, бестелесно обучени у тела духовна: или лакша и тананија и високолетнија, или тежа и тромија и к земљи устремљенија; од тога ће тада зависити свачије место и достојанство и блискост к Богу".
Чувши то, и посматрајући неисказану светлост Божју, богоимани Симеон боговидац узнесе благодарност Богу који је прославио род људски и учинио га заједничарем Свога Божанства и Царства[7], и утом се потпуно врати у себе, и поново се нађе унутар своје келије на пређашњи начин и у пређашњем стању: човек у васцелом бићу свом. Само, као што он са заклетвом тврђаше онима којима повери и откри ове тајне, он много дана имађаше ову лакоћу тела, не осећајући уопште ни замор, ни глад, ни жеђ. Међутим, помоћу тих чудесности он постаде потпуно својина Духа Светога, и беше испуњен божанских дарова Његових: и сасвим је природно што он, очистивши до крајњих граница свој ум, имађаше као пророци у старини узвишена виђења и откривења Господња. Исто тако, имајући апостолски ум и живећи и делајући Светим Духом, он изливаше благодат речи из уста својих, и попут апостола говораше о Богу, и преко својих богонадахнутих списа учаше верне савршеној побожности. Будући такав Духом Светим, он написа подвижничке речи о врлинама и супротним им пороцима. То знање он стече помоћу своје практичне философије[8] --и божанских сазнања; и у својим списима описа пут савршеног живљења за оне који воде философски живот , тојест за монахе.
Тако молитвено тихујући, блажени Симеон се бављаше делатношћу својственом безмолвницима, исихастима и благодаћу Светога Духа толико се узвиси, да се по животу, по учењу и по знању изједначи са светим Оцима и богословима из старине.
Зато је и било потребно да попут њих и он прође кроз огањ искушења и да се испита његово трпљење као и Јова. А то се догоди ево на који начин. Симеон Богобојажљиви, тај божанствени човек, духовни отац и учитељ нашег чудесног Симеона, достиже већ у лепу старост. Пошто проведе четрдесет пет година законито се подвизавајући у мученичком војевању савести[9] он се удостоји апостолске благодати: чињаше исцељења и чудеса, и по надахнућу Светога Духа састави, иако је био неписмен, књигу пуну сваке духовне користи. И кад је требало да се одмори од дуготрајних трудова подвижништва, он се разболе и отиде ка Господу, напустивши своје тело које се толико борило и толико пропатило. Наш блажени отац, као његов ученик, познаваше добро и њега и његове сјајне врлине и његов потпуно апостолски живот. И пошто није желео да се предаду забораву божанска дела и божански дарови него да се спомињу и славе, он, потстакнут једним божанским откривењем, састави у његову част духовне песме и похвале, и описа сав живот његов. А да би друге побуђивао да се угледају на врлине овог светог борца, он, сагласно апостолском предању, сваке године свечано празноваше његов спомен, као што се празнује спомен свију других светитеља, притом изради и икону његову.
Глас о томе дође до ушију патријарха Сергија. Он позва светог оца и затражи од њега објашњење по овој ствари. Блажени му подробно изложи све; и каза му како је на основу једног божанског откривења написао духовне химне свом духовном оцу и описао његов живот. Патријарх зажеле да све то прочита. А када све пажљиво прочита, он се силно одушеви, веома похвали писца и замоли га да га пред празник потсети, те да и он пошаље свеће и тамјан да се прислужи свецу. Тако је светац празнован шест година. Празновањем слуге Божјег слављен је Бог; прослављајући праведника Божјег, народ се духовно радовао, сиротиња је храњена, храмови блистали, и многи људи били потстицани на подражавање светитељевих врлина. Али мрзитељ добра, посматрајући све то, да ли заборави на своју урођену злоћу? О, не! Напротив, он се лати свога старог, опробаног оружја - зависти, и крену противу оца нашег Симеона читаву руљу искушења и јата сваковрсних невоља. А ево на који начин.
У Цариграду живљаше митрополит никомидијски Стефан Алексина, човек врло учен и врло речит, који се из неких тајанствених разлога беше одрекао епископског престола. Због своје учености и речитости он је у Цариграду био врло цењен и утицајан код патријарха и цара; а и у народу је његов научни углед био велики. И отац наш блажени Симеон поседоваше науку, али истиниту науку Духа Светог ( = знање), и сав га ондашњи свет вољаше и цењаше, и дивљаше се науци његовој; и сваки га поштоваше не само као мудраца по Духу него и као свеца. Митрополит Стефан који је врло високо мислио о себи а друге потцењивао, стаде критиковати и исмевати оне који блаженог Симеона сматраху за свеца и цењаху његову науку, и називаше светитеља незналицом и неучком. Најзад, запаљен завишћу, он се окоми на самог светитеља, трудећи се да му створи неку кривицу. Са том намером он потстаче неке клирике, а ови опет неке међу братијом светитељевог манастира, који почеше осуђивати светитеља што празнује свог духовног оца и учитеља Симеона Богобојажљивог. Глас о томе допре и до самог патријарха и осталих архијереја Светог Синода. Но и патријарх и архијереји, знајући да све то Стефан Алексина ради из зависти, не придадоше никакву важност томе. Притом они говораху: "Шта ту има несагласног са канонима Православне Цркве када неко, славећи јавно врлину, никоме не шкоди већ напротив користи душама?"
Међутим Стефан не одустаде од своје намере: он је из дана у дан досаћивао патријарху и осталим архијерејима Светог Синода са оптужбом против блаженог Симеона, еда би изазвао Синод да светитеља стави под суд. Но ови нису то узимали у обзир. Тако је то ишло две године. Али напослетку - зло однесе победу: јер њему се понекад, и то привремено, допушта да надвлада добро. Тако и у овом случају: злоба, наоружана лажју против истине, однесе победу: својим упорним клеветањем светитеља Стефан поколеба душе патријарха и архијереја, и они му дозволише да поднесе тужбу против светитеља, да га не би осудили без разлога.
Стефан се онда даде на посао. Проучавајући живот духовног оца Симеоновог, блаженог Симеона Богобојажљивог, он наиђе на ову стварну чињеницу из његовог живота: Симеон Богобојажљиви, пошто крајњим бестрашћем - умртви своје тело и потпуно угаси још овде на земљи све урођене унутрашње покрете тела, он према свакоме телу које му је приступало имађаше осећај као леш према лешу. Али, у жељи да скрије ризницу свога бестрашћа, он се прављаше као да је подложан страстима, еда би на тај начин, с једне стране, избегао похвале од људи, а с друге, извукао из провалије погибли и избавио од смрти неке душе и ако је могуће, све душе. - Стефан се окоми на овај чудесни начин спасавања душа, па то уписа у кривицу нашем блаженом оцу Симеону, оптужујући га што таквог човека празнује и слави као свеца. У тужби Светом Синоду он говораше: "Његов духовни отац је грешник, а он га слави као светитеља међу светитељима; још је и икону његову израдио, и одаје јој молитвено поштовање".
Блажени Симеон би позван да одговара пред Светим Синодом. Патријарх га упита: Шта значи, господине Симеоне, твоја толика ревност у празновању твога духовнога оца, да се читав град слеже на те светковине? Такво прекомерно чествовање изненаћује, чествовање човека који је, као што видиш, горко оптужен од врло мудрог човека, који нема добро мишљење о њему. Нема сумње, ја лично одобравам и похваљујем твој потхват; али пошто је митрополит Стефан досадио и мени и Синоду, а и надаље ће викати против покојника, ја ти саветујем да престанеш са сувише свечаним празновањем покојника и да његов празник прослављаш само са својим монасима. На тај начин ти ћеш сасвим отклонити од себе страшни бес тужиочев, а и ми ћемо се спасти његовог досађивања. - Блажени на то одговори: Све што ја могу рећи о мојој вери у мог духовног оца и о празновању његовог спомена, све ти то, пресвети Владико, боље знаш од мене, слуге твог. Што се пак тиче оптужби врло уваженог господина против мене, ја ћу се онда бранити од њих када тужитељ докаже оно што каже. - Патријарх на то рече: Твој одговор је уместан и законски оправдан; него можеш ли нам сада бар укратко показати да ти, празнујући успомену свога духовног оца као што се празнују древни светитељи, поступаш сагласно прописима светих Отаца и светих Апостола? То је потребно, да бисмо на основу свештених закона установили да ти законски поступаш.
Мудри Симеон, познавалац божанских ствари, одговори смеле душе: Ко не зна, Свети Синоде, јасне речи Спаситељеве у Еванђељу: Који вас прима, мене прима. Који прима светитеља у име светитељско, плату светитељску примиће. Који прима пророка у име пророчко, плату пророчку примиће (Мт. 10, 40. 41). А очевици Бога Логоса не кажу ли у својим Апостолским Установама ово: Ти ћеш славити онога који ти проповеда реч Божју; ти ћеш се сећати њега дан и ноћ; ти ћеш га чествовати као посредника твоје благодати. Јер где је наука о Богу, тамо је и сам Бог. - Још они веле: Када Бог наређује да поштујемо родитеље по телу: "Поштуј оца свог и матер своју, да ти добро буде на земљи"; и: "Који опсује оца свога или матер своју, да се погуби", - утолико нас више Свето Писмо учи да духовне родитеље поштујемо и волимо као наше добротворе и заступнике пред Богом. Они су нас препородили испунивши нас благодаћу Светога Духа; они су нас отхранили млеком речи Божје; они су нас утврдили својим саветима; они су нас разрешили наших грехова и учинили нас заједничарима и наследницима обећања Божјег. Њих поштујте и њима указујте сваку част, јер су они примили од Бога власт живота и смрти. - А божанствени Златоуст, у својој похвали светом Филогону, вели: Када се онај који опсује оца или матер кажњава смрћу, очигледно је да ће онај који их благосиља уживати живот; када наши родитељи по телу имају право на тако велику пажњу с наше стране, несравњено више то заслужују од нас наши духовни оци. Наше похвале не увећавају славу покојника, али чине бољима нас који их узносимо и слушамо и разумемо. Светитељу на небу нису потребне наше похвале, али оне користе нама живима, јер нас потстичу на подражавање његових врлина. - А да је пријатно Богу то што ја чиним, сведочи свети пророк Мојсије Боговидац, који је писао животе древних праведника, и свој властити живот. Свети Златоуст, који је изговорио многе похвалне беседе толиким светитељима, ево шта каже: Благодат Божја нам је оставила записане животе и врлине светаца, да би нам показала да су и они били људи као и ми, исте природе с нама, а упражњавали све врлине, те да би и нас побудила да их подражавамо. А тиме се Бог слави више неголи ма чим другим. - Укратко речено, оно што ја радим јесте и на славу Божју и на корист и благослов народу. Као што и вели премудри Соломон: Спомен праведниког јесте на благослов (Прич. Сол. 10, 7). Тако и празновање које ми чинимо сваке године моме духовном оцу јесте не само на славу Божју него и на велику корист народу. Доказ тога су и ове речи мудрога: Кад се славе праведници, весели се народ (Прич. Сол. 29, 2). А свети Василије Велики, величајући мученика Гордија, вели: Народ се радује духовном радошћу при самом спомену праведника и њихових подвига, и запаљује се ревношћу да се угледа на њихове врлине. - Штетно је не прослављати оне који су цео живот свој провели у многим светим подвизима. У потврду овога ја ћу се позвати на сјајног светог Григорија Богослова; он у својој похвали светом Атанасију Великом каже: Није добро и није безопасно прослављати успомену безбожника, а ћутке прелазити јунаке побожности. - Пошто, Свети Синоде, тако прописује Еванђеље, пошто тако уче свети Апостоли и свети Оци, како онда слушати човека који учи супротно томе? А ако мој тужитељ зна нешто дубље што сам ја или, можда, свети Оци и свети Апостоли превидели, нека изложи пред вама светим владикама. Што се мене тиче, ја ћу ћутке саслушати његово излагање, а и потчинити се његовим разлозима, ако су засновани на Светом Писму и учењу светих Апостола и светих Отаца.
Међутим, тужилац Стефан не могаде навести ништа ни из Светог Писма ни из светих Отаца, чиме би могао обеснажити светитељеве разлоге. Но и при свем том Синод се благонаклоношћу својом показа на страни тужиочевој. Тако се заврши ово судско саслушавање блаженог оца нашег Симеона.
Но, позната је истина: завист је зло које воли отимање о првенство. Побеђена, она не воли да се покори; победна, она се не смирује. Ко је захваћен њоме, оран је за борбу. Тако владика Стефан, запаљен завишћу, читавих шест година коваше планове против праведника и рађаше му о глави. Најзад успе да настроји против праведника све архијереје, па и самог патријарха. Поред тога Стефан придоби и у самој обитељи светог Синода неколико њих, болесних безумљем Јудиним, који, охрабрени Стефаном и држањем патријарховим, украдоше једне ноћи икону, на којој беше изображен свети Симеон Богобојажљиви са другим светитељима и са Господом Христом, и однеше у патријаршију. Владика Стефан онда издејствова, те Синод поново позва блаженог оца нашег Симеона на испитивање, да да објашњење поводом ове иконе. Блажени пред Синодом изјави:
Сматрам да нисам учинио ништа необично и туђе предању светих Отаца и светих Апостола. Нама је наложено од све тих Отаца, који од почетка примише путем прејемништва обичаје и прописе Цркве, да изображавамо иконе светих Отаца, да их молитвено поштујемо и целивамо, пошто ово поштовање светих ликова прелази на Прволик, на Христа, којега и лик ми носима - и који није презрео узети на Себе наш лик. Ја сам дакле насликао ову икону једног слуге Христовог, једног члана тела Његовог, једног човека који је постао христолик . Побожно поштујући њу, ја целивам и обожавам Христа у овом светитељу и овог светитеља у Христу Богу, пошто је он у Хриету Духом Светим, и Христос у Богу Оцу, и Отац у Христу Богу, по свештеној речи: "У онај ћете дан ви дознати да сам ја у Оцу, и ви у мени, и ја у вама" (Јн. 14, 20). Свети отац наш Јован Дамаскин, препоручујући свима вернима да молитвено поштују свете иконе, вели: У псалмима и појању и песмама духовним одајимо поштовање светима, јер тиме на првом месту ми одајемо поштовање самоме Богу; правимо иконе светаца, да бисмо, побожно гледећи у њих, подражавали њихове врлине, те тако и сами постали живе иконе њихових врлина. Ако дакле ја, овако говорећи, изопачавам благовест спасења, изопачавам истину и веру; ако сам ја, поступајући овако, урадио нешто што нико од верних није досад урадио у Цркви, - нека ми се то докаже. Ако пак то, напротив, чине сви верни широм целе Цркве, а ја једини због тога треба данас да одговарам као преступник и да ми се суди као кривцу, реците ми, где је онда правда?
Рекавши то, свети отац наш Симеон на очи свих начини метаније пред иконом свог духовног оца, целива је, и обрати јој се овим речима: "Свети Симеоне, ти који си заједничарењем Духа Светога постао сличан икони Господа мог Исуса Христа; ти који си славио Њега у удима својим умртвљењем страсти; ти који си дуготрајним подвизавањем обукао себе у светлу одећу бестрашћа; ти који си обилним сузама омио себе као у купељи крштења; ти који у себи носиш Христа, кога си чежњиво волео и Он тебе веома љубио и чудотворства те удостојио; ти који си гласом с неба посведочио своју равноапостолну светост, - притекни у помоћ мени ништавном, мени коме као што ви диш данас суде тебе ради, издејствуј ми снаге да за тебе и за икону твоју, или боље рећи Христову, јуначки поднесем понижавања, ругања и злостављања, да бих и ја постао заједничар славе коју си ти још за живота у телу имао, као што си ми по казао онога дана када си ме узнео и ја стајао с десне стране Бога, славе коју ти сада још јаче уживаш заједно са свима светима".
Завршивши ову молитву, блажени се окрете, некако весело погледа свога тужиоца и рече: "Честитам ти, красни мој владико, на твојој упорној борби против праведне ствари. Нашто још чекати? Нашто одлагати моју осуду? Све је уз тебе: престоли, власти, слуге, уши свију; све ти стоји на расположењу: учини употребу од оног што ти припада. Ево ја сам готов да поднесем све што ми је твоја злоба припремила".
Чувши ово Стефан се јеђаше од муке, не знајући шта да ради, јер он примети да се Синод још колеба оним остатком поштовања за Еванђеље и за оптуженог праведника, који се са таком чистотом држи Еванђеља и позива на њега. Но он ипак учини оно што је тада могао учинити: приђе икони, и приволе патријарха и архијереје Светог Синода да се на икони избрише натпис: Свети. То би учињено; седница Синода завршена, и икона враћена блаженом Симеону.
Блажени се врати у свој манастир. Међутим, упорна злоћа настави свој посао: владика Стефан успе да приволи патријарха да пошаље људе у обитељ блаженог Симеона, да тамо униште све иконе духовног оца његовог, светог Симеона Богобојажљивог. И не сетише се светог Јована Дамаскина и ових светих речи његових: Нека сваки човек добро зна ово: који се год усуди уништити икону Христову, или икону Мајке Божје, или икону неког светитеља, - непријатељ је Христов, свете Мајке Божје и Светитеља, а сарадник ђавола и његових демона[10]. - Послани људи прионуше на посао: секирама лупаху иконе по глави, по грудима, по ногама, по слабинама, унакажујући их и уништавајући их и претварајући их у прах; а неке на зидовима премазаше кречом и чађу. Гледајући то, свети отац наш Симеон и остали монаси и мирјани плакаху и јецаху.
Видећи како пожар злоће постаје све јачи, блажени Симеон написа своју прву Апологију - Одбрану, да му буде при руци ако га по други пут позову на суд. И заиста, не прође много, а он би поново позван на суд. На суду, светитељу би предложено: или да престане празновати свог покојног духовног оца, или да буде прогнан из свог манастира и престонице. Блажени тада предаде своју Апологију патријарху; и она би прочитана Светом Синоду; читање је трајало дуго. Силина мисли, лепота језика, достојанственост стила, сјајна примена навода из Светога Писма, сједињени са ненадмашном снагом истине - проламаху се као грмљавина по уму слушалаца. Но они немајући начина да обеснаже јачину светитељевих разлога, устадоше са својих архијерејских престола, ставише ствар на гласање, и осудише праведника на прогонство.
И светитељ би усред зиме прогнан далеко од Цариграда у пусто место, звано Палукитон, и тамо остављен без ичега, па чак и без хране макар за један дан. Но светитељ, без љутине у души на своје гонитеље, узнесе благодарност Богу који је допустио све ово. И ходајући по страховито кршевитом брежуљку, он са истинском радошћу у души, читаше псалме: Гласом својим ка Господу вичем, гласом својим Господу се молим. Изливам пред њим мољење своје, тугу своју пред њим казујем, кад изнемогне у мени дух мој. Ти знаш стазу моју. На путу, којим ходам, подметнуше ми замку. Погледам на десно, и видим да ме нико не зна... Гле, Бог је спасење моје, уздаћу се и нећу се бојати, јер ми је сила и песма Господ Бог, Он ми би Спаситељ (Пс. 142, 1-4; Ис. 12, 2).
Сишавши у подножје брежуљка, он нађе тамо једну цркву у рушевинама, посвећену светој Марини, уђе у њу и прочита Девети час. И пошто се мало одмори, он написа писмо своме гонитељу Стефану, у коме говораше: "Преосвећени Владико, погледај какву је жетву дало семе твојих врлих борби и говора, какву ми радост и славу прибавило, колике ми венце сплело, каквим ме миљем испунило! И још ме на врх духовног знања уздигло, на камену ноге ума мога чврсто поставило, у сами ме гранит обукло. Из тог гранита у мени кључа вода жива, која ме покреће и која ми говори и која ме гони да ти пишем. Она ме целог испуњује весељем, и не допушта ми да уопште осећам ова смртоносна искушења, него као што је Три Младића сачувала неопаљенима у ужареној пећи, тако и мене чува неожалошћеним и неоштећеним. За све то ја ти захваљујем, и нећу никада престати да ти захваљујем и да се молим за тебе. Стога ако имаш још нешто да додаш радости и слави оних који те воле, немој оклевати да то учиниш, да би увећао своју плату и учинио обилатијом своју награду од Бога".
Примивши светитељево писмо, Стефан му не одговори речима већ делима. Не часећи ни часа, он се сав даде на посао да несавитљивог заточеника из даљине устрели стрелама своје злоће и пакости. Стога одмах оде к патријарху и стаде га уверавати како Симеон, тобож, мора имати неко сакривено благо у свом манастиру, пошто је годинама онако свечано прослављао празник свога духовног оца и онаке обилне милостиње давао сиромасима. И он приволе патријарха да пошаље људе, да пронађу тобожње благо и да у исто време одузму сву имовину светитељеву: књиге, одело и остале ствари. Послани људи претресоше сву келију блаженога, и у њој ништа не нађоше сем његове власенице, горње хаљине и покриваче, јер светитељу) изнуреном врло суровим подвижништвом, било је тешко носити и само бреме свога тела. Онда људи раскопаше под у келији блаженога, избушише зидове, развалише кров, али од тобожњег блага не беше ни трага. Тада покупшпе све што нађоше у келији: књиге, горњу хаљину и покриваче, неопходне за болешљивог човека, и још неке бедне најпотребније стварчице. И све то однесоше.
Када блажени отац наш Симеон сазнаде за то, његова се апостолска душа сва испуни радошћу, и он поново написа писмо гонитељу Стефану. У њему писаше: "Дивне венце дивни Венац[11] додао је мојим венцима, Но чиме ћемо ти узвратити за сва доброчинства која си нам чинио, која нам чиниш, и која ћеш нам још чинити, свакодневни добротвору наш ево већ пуних седам година. Како ћемо се оправдати пред тобом, који тако ревносно и тако вично снабдеваш своје пријатеље слатким лековима? Али не, ми те молимо, немој застати са својим потхватом, немој престати са својим делима: додај овима друге лекове који ће нам јачином својом учинити патње још слађима. Ти си увећао у мени светлост, радост, сладост: оне у мени кроз мир помисли чудесно точе неисказану веселост Духа; ти их и надаље увећавај у мени на све могуће начине чинећи и надаље своје, и тако ћеш нас пре сјединити са љубљеним Господом, ради кога радосна срца подносим све, и ради кога ме ти и гледаш у ланцима заточења, у које си ме ти оковао".
Споменута црква свете Марине и место где се налазила припадали су једноме човеку високог положаја, по имену Христифор Фагура. Он беше ученик блаженог Симеона. Дознавши за прогонство свога светог учитеља и за место његовог заточења, он одмах отпутова тамо. И затекавши свога учитеља само са једним учеником, без ичега најнужнијег за одржање телесног живота, он заплака горко и паде му пред ноге купајући се у сузама због злопаћења свога светог учитеља. Свети Симеон му исприча све подробно. Овај онда замоли светитеља за допуштење да га снабдева свима потребама за одржавање телесног живота. Светитељ му одговори: Шта нам треба више сем свакодневне хране: хлеба, соли и воде? То ће нам бити драгоценије него најскупоценија јестива. Но ако имаш у срцу жељу да нама који смо те духовно родили већма послужиш, ти нам поклони ову цркву, да са временом, ако Бог милостиво погледа на моју тугу, овде устројимо манастир - кућу спасења. Тиме ћеш ти стећи заслугу пред Богом и награду од Бога, а ми ћемо имати радионицу за молитву и вршење заповести Христових. Чувши то, захвални ученик сав срећан одмах поклони цркву светом учитељу свом, и посвети је тог часа Богу.
Глас о светитељевом заточењу допре у многа места. И многи долажаху да га посете. Неки су знали ради чега је у заточењу, а неки нису: но свима је била туга у срцу што је он у заточењу. Светитељ их је тешио, казујући им разлоге свога заточења. Али, да би то било јасније свима, и посетиоцима и будућим поколењима, светитељ написа малу књижицу, у којој искрено и отворено и јасно изложи сву истину о своме прогонству. Уз књижицу написа и писмо на адресу патријарха Сергија. И то посла сенатору Генесију и другим великодостојницима, којима он беше учитељ духовни -, да однесу патријарху и архијерејима. Веома угледни великодостојници одоше к патријарху и поведоше прво разговор о светитељевом прогонству; они указаше на неправедност овакве осуде, и тиме уплашише патријарха; онда му предадоше књижицу и писмо. Видећи овако велики број знаменитих великаша, патријарх се побоја да ова ствар не дође до цара и заврши се зло по њега, он нареди да се и књижица и писмо одмах прочитају пред Синодом. Чим се читање заврши, патријарх рече велемоћним ученицима светитељевим: Што се мене тиче, ја никада нисам имао рђаво мишљење о господину Симеону; штавише ја сам од самог почетка читао оно што је он писао у част своме духовном оцу, и био сам задовољан што сам упознао његово житије; и ја сам наредио да се то по црквама пева, неизмерно хвалећи веру његову. Међутим ја не знам због чега је настао спор између Симеона и владике Стефана, те је овај дигао против њега и његовог духовног оца безброј тужби, које су чисте клевете. А оно што је доживео од нас, доживео је не што је грешио у догматском учењу Цркве, него што упорно није хтео престати са сувише свечаним празновањем празника свога духовног оца, и што су нам његови тужиоци због тога досађивали сваки дан. То је разлог што сам га удаљио из његовог манастира и из града. А сада, ако само хоће, он се може одмах вратити и преузети старешинство у свом манастиру, и уз једнодушну сагласност Светог Синода ја ћу га хиротонисати за архијереја једне од најважнијих епископија. На тај начин ће се достојно исправити неправде и наше поверење у њега остаће неугасиво.
После ове изјаве патријарх посла да доведу светитеља из његовог заточења. Ова вест о повратку светитељевом брзо се разнесе на све стране и силан се свет слеже да га дочека: мирјани и монаси, свештеници и клирици, и сви знаменити сенатори којима светитељ беше познат по својим врлинама и којима он беше учитељ и отац. Сви га они дочекаше, и допратише до патријарха. Патријарх изаће и прими заточеника, праћеног високим личностима; и обрати му се овим речима: "Високопреподобни господине Симеоне, шта си мислио бацајући себе у ове недаће? Тиме си нама задао муке, а ожалостио ове твоје пријатеље и ученике. Пропатити оно што си ти пропатио, доликује осуђенику, али никако не човеку ученом и врлинском као ти. Бог ми је сведок, ја сам о теби увек имао високо и лепо мишљење; и смислио сам нешто врло повољно по тебе, само ако мало попустиш у својој жестокој упорности. Али засада послушај ме макар у овоме: врати се у свој манастир, где си толике трудове уложио; што се тиче свакогодишњег празновања твога духовног оца, ми ти нећемо сметати, само ти препоручујемо да празновање буде мање свечано, и да траје мање дана, и да се обавља једино у кругу твојих монаха и пријатеља са стране, и то док се не смире или не помру твоји завидљивци, а после тога празнуј како се теби најбоље свиђа, теби и Богу".
Светитељ на то одговори: "Што се тиче недаћа и невоља о којима говориш, свети Владико, нисам ја крив за њих већ учени Стефан; на њему је одговорност за то. А што се тиче страдања која сам поднео, и која ћу можда још подносити, захваљујем Богу моме и теби, свети Владико, што нисам допао њих као блудник или злочинац већ као слуга Христов, веран апостолским канонима и прописима. Стога се ја не само не стидим што сам пострадао због држања заповести Божје, него се радујем и осећам се блажен што сам се удостојио да тога ради будем осуђен на правди и претрпим прогонство, попут старих Отаца. Што се пак тиче твојих негдашњих наклоности према мени, сведок сам не само ја него и истина која влада међу нама: ти си ми често указивао почасти више но што сам заслуживао; ти ниси имао довољно похвалних речи за моју веру према мом духовном оцу, дивећи се ономе што сам ја чинио у овој ствари. Да, ја признајем, Владико мој, та твоја расположења према мени. Али злоћа Сатане - не знам како да се изразим - учинила је оно што није требало допустити: она је изменила твоје срце, претворила слаткоћу у горчину и светлост претставила као таму. А што се тиче твојих планова са мном, које ћеш ти извести ако ја пристанем на твој предлог, ево мог одговора: ако су то привремена блага, људска слава и земаљске почасти, то не преставља за мене никакву вредност. Ја, слуга твој, одавно сам створио себи ову философију: срамоту од људи сматрам као залог небеске славе, а славу од људи примам као увреду и ругање. Но ако се ради о стварима које су пријатне Богу и корисне по душу, онда ћу се свим срцем покорити твојим наредбама. Јер ко ти не би одобравао, Владико мој, када учиш да се држи оно што су Христос и Његови ученици проповедали и наредили? То је сагласно са речју Сина Божјег: Научите их да држе све што сам вам заповедио (Мт. 28, 20). Пристани дакле да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља и прах под твојим светим ногама, и да будемо гажени тобом, ми ћемо то, као што сам ти већ писао, сматрати за посвећење, за хиротонију - . И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти, и ти ћеш нас неизмерно волети као слуге и захвалне ученике Христове. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, него нам обећаваш славу људску и земаљску: да ме начиниш архијерејем, под условом да се одрекнем свог духовног оца, светитеља који ме је просветио и који и сада посредује за мене и штити ме непрестано у тегобама живота, као отац препун љубави, и тиме хоћеш да увредим Христа који је рекао: Ко се вас одриче, мене се одриче (Лк. 10, 16). У овом случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу неголи људима (Д. А. 5, 29). Јер када бих ја овако радећи хтео да угађам људима, онда не бих био слуга Христов (ср. Гал. 1, 10). Нека се добро зна ово: од сада ја ништа не претпостављам прогонству које сам поднео за правду Божију, ништа: ни манастир, ни богатство, ни славу, нити ишта друго око чега се људи паште у овом животу. Не, ништа од свега тога , па ни сама смрт ни живот неће ме моћи раздвојити од љубави моје према Христу и према моме духовном оцу. Откако сву бригу игуманствовања поверих моме ученику Арсенију, кога место себе поставих за старешину братије, ја сам се држао потпуно ван свих тих послова и тегоба; иако бејах у њиховој средини, ја као да сам био у својој осами безизлазно. И пошто сам ради правде и ради држања заповести Бога живога прогнан отуда, ја се тамо нипошто нећу вратити док сам жив, него ћу умрети са Христом држећи заповест Његову и не одричући се Њега, потпуно убеђен да нећу бити лишен Његових божанских блаженстава. Јер је Он рекао: Блажени сте ако вас узасрамоте и успрогоне и реку на вас свакојаке рђаве речи лажући, мене ради (Мт. 5, 11)".
Када патријарх чу овакав одговор који није ни најмање очекивао, рече: "Заиста си прави Студит, пун љубави за свога оца, господине Симеоне; ти имаш њихову упорност, и можда је она достојна похвале и законита". - После тога он у неколико речи изрече своју одлуку: "Што рекох, рекох да би ти мало поткресао своју упорност у овој ствари; али ти си остао исти и ниси се ни најмање променио; ти неотступно стојиш за празновање свога духовног оца и за веру у њега. То изгледа и мени и свима другима похвално и законито. Но ти си се показао сасвим непослушан према мојим речима. Стога отсад борави где хоћеш: буди са својим ученицима и ради по своме нахођењу; ми ти нећемо сметати, празнуј свога духовног оца било у вароши било ван вароши, радујући се заједно са својим пријатељима". - Рекавши то, патријарх их отпусти у миру.
Блажени Симеон, који се показа добровољни мученик и без гоњења и мучеништвом савести и подношењем искушења која га снађоше због држања заповести Божје, изађе радостан из патријаршије са својом милом децом, моћним великодостојницима, и са свима њима би угошћен у дому Христофора Фагуре. И тамо остаде не мало дана. За то време он би од огромне духовне користи најпре домаћину свом и његовој двојици браће, а затим се његовим божанственим поукама користише многи и многи: свештеници, клирици, великаши, обични грађани, људи и жене, деца и старци, једном речју, сви који га познаваху и љубљаху.
После тога блажени се врати у своју омиљену пустињу, са жељом да тамо подигне себи келију за молитвено тиховање. И Бог који орлићима даје гнезда и људима хлеб, учини те са свих страна почеше стизати обилни прилози у новцу; у томе су предњачили великаши. Тако се накупи много злата. Тада светитељ, пун поуздања у Бога, и молећи се Богу за успех потхвата, отпоче зидати манастир. Али онда навалише на њега искушења са много страна, и од демона и од суседа. Демони невидљиво а људи видљиво шкргутаху зубима на њега, чињаху му сметње, прављаху тешкоће, еда би га заплашили и он престао са зидањем. Али преподобни Симеон, чврст као стена, одолеваше бесним олујама искушења са непоколебљивом постојаношћу. И на крају крајева светитељ са много мука ипак заврши зидање манастира, начини башту и засади виноград. И око њега се опет сакупи ново стадо монаха. И он сада прослави празник свог духовног оца много свечаније него раније, уз учешће клира Велике цркве, мноштво монаха и мирјана. Празновање је трајало читавих осам дана.
Пошто одахну од свих ових трудова, блажени опет пригрли своје усамљеничко молитвено тиховање, и није га напуштао чак и када је бивао опхрван многим пословима. Он се потпуно предаде својим уобичајеним созерцањима. Савлађујући материју и тежину тела, он се духом све потпуније сједињаваше са Богом; његов језик постаде језик огња, и он стаде писати Божанствене химне, и преко воље своје, гоњен унутрашњом силом духа, објављивати оно што је видео путем откривења Божјих и сорзецавао у својим виђењима када је бивао изнад природе - υπέρ την φύσιν. Деловањем божанског огња он с дана на дан постајаше сав огањ, сав светлост, Бог по благодати, и као Син Божји. Од тада њему би откривена личност Бога Оца; он разговараше са Богом као Мојсије, и вођен прстом Божјим[12] он као по таблицама писаше мастилом деловања божанског огња. Тада он написа и многе друге Речи своје, пуне мудрости и силе.
Међутим ђаво, гледајући то, потстаче против њега бес суседа манастирских, те га они понекад засипаху увредама и грдњама и горким исмевањима; понекад и руке дизаху на њега, изнемоглог старца, једном га неки крволок баци на земљу с намером да га убије; а некада и камење бацаху на њега. Тако једнога дана неко од тих људи баци огроман камен на место где је светитељ обично седео и писао; камен проби стакло и пролете поред саме главе светитељеве. Да га је погодио, светитељ би сигурно остао на месту мртав. Светитељ позва једног свог ученика, показа му камен и рече му: Видиш ли, брате, чиме нам грозе? Молим те, уљем доброчинства утоли љутину тога човека; подај му што више од наше сиротиње.
Такав бејаше овај велики ученик Христов; у свему - веран следбеник светих Апостола и подражавалац Господа Христа: гоњен, он трпи; ружен, он благосиља; у невољама, он се радује радошћу неисказаном, јер види себе како доживљује блаженства Христова.[13] Водећи еванђелски живот, он осећањем својим беше изнад света; боравећи телом међу људима на земљи, он душом бејаше са Богом и међ анђелима на небу помоћу божанске светлости. Заиста он беше земаљски анђео и небески човек: јер као небески човек он сијаше добрим делима својим међ људима на земљи, и небеским знањем и божанском мудрошћу просвећиваше душе које му са вером приступаху; а као земаљски анђео он предвиђаше и предсазнаваше понекад будуће догађаје и пророчки унапред говораше о њима, што се све у своје време и збивало. Тако, знаменитом великодостојнику на двору цара Василија Јовану он претсказа невољу која га је након десет година имала снаћи од цара, која га стварно и снађе.
Треба нешто рећи и о чудесима светог оца нашег Симеона. Разуме се, највеће чудо његово јесте - сам живот његов, и још више - његова богомудрост и његово богопознање, којима се он апостолски обогати надахнућем Светога Духа.
У манастиру који светитељ подиже не беше воде, и његови ученици по цену тешких напора доношаху издалека воду на леђима. То већма жалошћаше светитеља неголи његове ученике. И он се са сузама помоли Богу да му тајно покаже место у манастирској порти где би се могла пронаћи вода. И Бог му показа такво место. Али, избегавајући славу од људи он то за живота свога не хте казати никоме. Тек кад се разболе на смрт, и унапред сазнаде дан свога упокојења, он нареди те га на носилима однесоше у манастирско двориште. Тамо заиска мотичицу, и рекавши: "Благословен Бог!" удари трипута на месту усред дворишта, и нареди монасима да зову бунарџије да копају на том месту. Бунарџије копаше бунар врло дубоко, али не пронађоше никакву воду, већ наиђоше на огромну и врло тврду стену, и стадоше са копањем. Обавештен о томе у тренутку када је своме писару говорио у перо своју последњу вољу и своје завештање, свети старац рече: "Кажите онима што копају бунар: разбијте врх стене, и више нећете имати никакве муке, јер ће из ње одмах покуљати вода у изобиљу". - Бунарџије тако урадише, и стена, коју су дотада узалуд покушавали да разбију, одмах се разби, и из ње потече врло бистра и питка вода. Ту направише бунар, који још постоји као сведок светитељевог моћног посредовања код Бога.
Ана, игуманија Вардениска, би на чудесан начин исцељена светим оцем Симеоном. Сама она причаше ово: "Једном добих жестоку грозницу; страшна ватра сагореваше ме изнутра и растапаше ми тело као восак; кости ми гораху као суво грање, и сви састојци тела онемоћаше. Због силне ватре ја врло много дана нисам могла окусити ништа. Лекари, видећи да ми од свих лекова њихових бива само горе, и да моје тело напуштају последње снаге, дигоше руке од мог лечења и оставише ме саму мојој мајци као леш који је још дисао. А мајка, видећи да сам на умору, узе ме у крило, и горко плачући чекаше да ми мртвој склопи очи. Налазећи се у таквом стању и не знајући шта се са мном збива, ја одједном угледах ово: блажени Симеон, са руком испруженом према његовом духовном оцу Симеону Богобојажљивом, у великој слави иде к мени. А кад дође близу мене он ми благо рече: Здраво да си, госпоћо Ана! Каква те то страшна болест снашла? и зашто непомично лежиш у постељи, не говорећи ништа ни својој мајци ни нама пријатељима твојим, нити ишта узимаш од хране? - Глас светитељев као да ме поврати к себи, ја подигох очи, и с муком отварајући уста рекох: Умирем, мој врло поштовани оче. - Тада свети Симеон Студит, окрећућји се према свом блаженом ученику, нашем светом Симеону, рече: Господине Симеоне, узми је за руку и подигни је, и дај јој да једе. - Овај то уради, и учини ми се нахрани ме храном коју заиска од моје мајке. Пошто ме нахрани из својих светих руку, ја добих снагу, устадох са постеље, дозвах своју мајку и испричах јој своје виђење. И ја, која до тог часа бејех нема и мртва, потражих од ње хране, слатко се наједох, и потпуно оздравих".
Никифор, који у својој четрнаестој години постаде ученик преподобног оца нашег Симеона, био је очевидац многих чудеса његових. После упокојења светог учитеља свог Никифор се замонаши, и као јеромонах, призивајући Бога за сведока, казивао је следећа чудеса светог оцг.. нашег. Прво чудо односи се на њега сама. Од малена, причао је Никифор, ја нисам могао јести рибу. И кад би ме натерали да поједем парче рибе, ја сам све то повраћао. Но у манастиру једнога дана светитељ ми за трпезом пружи својом руком парче печене рибе, ја му прићох, али одбих да примим. Он ме упита зашто одбијам, и ја му објасних. Он поћута неко време, вероватно молећи се Богу по овој ствари, па ми онда нареди да му поново прићем. Кад му прићох он ме узе за руку, благослови парче рибе, и дајући ми га да га поједем рече ми: "Узми у име Христа Бога и једи, и убудуће ти ћеш са вољом јести оно што нам је Бог дао као храну". Чим то светитељ рече, ја, дејством благодати Божје и молитвама мога оца, добих вољу да једем рибу. И отада ја слаће једем рибу неголи месо док сам био у свету.
Пошто у току времена уђох у светитељеве навике, причао је даље Никифор, он ме веома заволе, и никоме другоме сем мени није допуштао да обитава са њим у његовој келији. Он је то чинио, ја не знам тачно због чега, али вероватно: или због моје дечачке безазлености и незлобивости, или што му је због старости било потребно моје прислуживање, или по промислу Божјем да бих ја био очевидац и сведок његовог светог живљења. До тада он никада никоме није дозвољавао да обитава са њим у његовој келији. Тако дакле ја сам спавао у једном углу његове келије на патосу. У келији је о зиду висила велика икона Деисис[14] и додиривала плафон; пред њом је горело кандило. Једне ноћи, мене као да неко пробуди око поноћи, и ја потпуно будан угледах запањујући призор: видех - Христос ми је сведок истину говорим - светитељ стоји у ваздуху према икони, отприлике четири лакта изнад земље, са рукама пруженим к небу, и моли се, сав светлост и сав блистање. - Када ја видох ово страшно и поражавајуће чудо, мене, неискусног дечака, обузе страх, и ја завукох главу под покривач и сакрих лице. Ујутру, још под утицајем мога страха , ја насамо испричах старцу своје виђење. Он ме изгрди и забрани ми да никоме ништа не рекнем о томе.
Једна сирота жена, настављао је казивати Никифор, имађаше четворогодишње дете, које беше узето и непокретно. Она своје дете, измучено болешћу и скоро на издисају, однесе у манастир к светитељу. Кидана двоструким јадом, сиротињом и тешком болешћу детињом, она путем проливаше потоке суза. Дошавши у манастир, она кришом уђе у манастирску цркву, остави дете на поду, па се трком врати натраг. Када монаси нађоше дете у цркви, које је једва показивало знаке живота, известише о томе преподобног оца Симеона као о нечем ужасном и невероватном. Свети старац узе штап и потштапајући се оде да види дете. Када га угледа онако јадно, он жалостивни заплака и од срца зајеца. Затим се окрену присутној братији и упита их: "А ви, шта мислите радити са овим дететом?" - А ми сви, као да смо се договорили, одговорисмо: "Свакако, треба га сахранити и предати земљи; то је леш; оно само што није издахнуло". - "Нипошто, рече на то светитељ, ваш одговор је непромишљен". - Рекавши то, он се саже, узе дете у руке и метну га у свој трон. Затим нам нареди те спустисмо кандило које је горело пред иконом свете Марине, и он зејтином из кандила помаза ово мајушно и страховито сасушено створење, помоли се Богу и руком га прекрсти, и дете тог часа дође к себи, живахну, поврати му се снага и здравље од самог додира ових светих руку, и оно стаде на своје ноге, и поче ходати по цркви и скакутати, и потражи да што једе. А кад се прихвати хране, оно постаде потпуно здраво, и би враћено његовој мајци.
Друга једна жена имађаше сина, лепог младића, у коме беше нечисти дух. Потстакнута промислом и благодаћу с неба, она доведе сина у манастир к светитељу, и ставши пред вратима цркве стаде се молити Богу за свога сина. Пошто је желела да види светог старца, ова њена жеља би му достављена. И он, приступачан свима: и људима и женама и деци и старцима и странцима и познаницима и свакоме човеку уопште, изађе пред њу кораком мирним и спокојним. Она му се коленачки поклони са сузама и вером. А младић упери очи у анђелску појаву светога старца, и одмах га нечисти дух баци на земљу мучећи га ужасно, и јадни младић бацаше пену, шкргуташе зубима и вречаше као јаре. Потресен овим болним призором, светитељ зајеца из дубине душе, и пошто се наплака пред иконом Христовом, насликаном изнад улазних врата црквених, он рече пред свима нама: "Зли и нечисти душе, наређује ти Господ Бог мој: изаћи из овог створења Божјег!" - Рекавши то, он узе јелеј из кандила које је горело пред иконом, помаза страдалника, и узевши га за руку подиже га и даде га потпуно здрава његовој мајци, и посла их кући њиховој. И од тада злобни демон му никада више није досађивао.
Једном путујући у своју постојбину к својој родитељској кући, светитељ стиже на реку Галос у Витинији. Крај реке виде једног рибара и упита га да ли има да му прода рибе. Овај му се пожали да од ране зоре ево читавих дванаест сати лови, и ништа није уловио. Светитељ му онда предложи: "Баци удицу у име моје, и ако што Божјом помоћу ухватиш, ти ћеш ми продати". Рибар баци удицу, и тог часа упеца велику рибу, узе је и стрпа под своју кабаницу. Светитељ му онда рече: "Ево ти новац као што смо уговорили, и дај ми рибу коју си ухватио у име моје". Рибар му на то одговори: "Она треба мени за једног сенатора, и нећу да је продам". Светитељ настави свој пут, и тек се одмаче, а рибару се отрже риба испод кабанице, бућну у реку и изгуби се.
Пријатељ светитељев Орест, човек врло имућан, изненада се тешко разболе: уста му се искривише до ушију, изгуби моћ говора и ослепе. Обавештен о томе, светитељ узе свој штап, и ми кренусмо, прича ученик Никифор. При улазу у кућу срете нас Орестова супруга, и кроз сузе рече светитељу: "Ето, оче, твој пријатељ, кога ти љубиш и који тебе љуби, умире, и ја ћу остати удовица а моја деца сирочићи. Него молим те, помози мени, слушкињи твојој". - Ушавши унутра и угледавши свог пријатеља где на постељи лежи нем, слеп и без свести, светитељ заплака од туге, и рече: "Авај! Пријатељу Оресте, у каквом те стању видим! Шта је то с тобом?" - Рекавши то он стаде на молитву, и подижући очи душе своје ка Господу који услишује његове молитве, стави руку на болесникову главу, очита молитву која се чита болесницима, закрсти му уста и сву главу, и болесник одмах потпуно оздрави, и поздрави се са светитељем, и стаде разговарати са свима. И отада Орест није престајао слати светитељу даре своје захвалности. Примајући дарове из љубави, свети отац говораше Оресту: "Брате, захвалност треба узносити само Богу, који једини може чинити чудеса свима који се надају у Њега. Јер ми смо Његова творевина; Он нас је из небића увео у биће; ми смо створени да чинимо добра дела у славу Његову доброте; но, као што видиш, ми смо људи грешни и у свему подложни истим слабостима. Зато је потребно да марљиво бдимо над својим живљењем, да не бисмо, несвесно или драговољно, чинили ништа што је супротно побожности и противно вољи Божјој, и на тај начин дали места пакосном ђаволу да нас уплиће у тешка искушења. Стога, брате, пошто си благодаћу Божјом оздравио, немој се више подавати злоумљу и греху -, да те не снађе нешто горе но што те снашло, јер је у Својој доброти Господ ону реч у Еванђељу упутио не само узетоме него и свима нама: Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе (Јн. 5, 14)".
У суседству манастира живљаху два рођена брата, који страховито нападаху светитеља што је подигао манастир, наношаху му увреде, чињаху му неправде, жестоко му прећаху. Свети отац им на све то одговараше благо, мољаше их, преклињаше их, чињаше и говораше све оно што би могло унети мир у душе њихове. Али се огањ гњева њиховог против светитеља распаљиваше све више и више, и они га просто засипаху увредама. Тада им светитељ поче предочавати страшни суд Божји који постоји за оне који вређају и руже служитеље Божје. Један од њих, Дамјан, не могући више владати бесом гњева свога, подиже своју злочиначку руку на светитеља, удари га и овај паде на земљу. Али се онда трже, и уплашивши се да се гњев Божји не сручи на њега, покаја се, па се саже и подиже са земље светог јереја Божјег који му рече: "Нека ти, брате, Бог опрости овај грех и нека ти га не задржи".
Брат пак Дамјанов Антес, просто бљуваше на светитеља погрде, увреде, псовке, и називаше га лицемером и варалицом. Видећи његову неизмерну безочност која нема обзира ни према даровима Божјим, ни према врлинама, ни према подвижничкој седини и благости, светитељ се запали од Духа Светога небеском ревношћу и рече Антесу: "Ако сам ја, као што тврдиш, лицемер; ако сам ја, као што кажеш, варалица који вештачким бледилом лица свога обмањујем људе који долазе к мени у посету и на разговор, онда и ти добиј тако бледило у лицу, нека се и твој стомак надује, па савршено варај људе као што их ја варам". - То преподобни рече, и гле, те вечери несрећни Антес леже у постељу своју да спава, али се више не диже с ње: њега снађе тешка болест, он се сав страховито наду, лице му пожуте као лимун, и кроз неколико дана он умре од ове болести, или тачније - од гњева Божјег. А ово се догоди, да би се неуки и неразумни људи заплашили, да не потцењују светитеље и благодат Божју што је у њима. И тако се испуни оно што је речено у Апостолским Установама о духовним оцима нашим: "Они су примили од Бога власт живота и смрти: да суде грешнике и осуђују на вечну смрт, и да разрешавају од грехова и повраћају у живот оне који се кају".
Пред крај свога земаљског живота светитељ се разболе од срдобоље, која га прикова за постељу. Ова га болест толико изнури, да се сам није могао помаћи у постељи, него су га морали окретати и померати. Он није хтео да има поред себе другог прислужитеља сем мене, прича Никифор. Али ја бејах још врло млад и страховито подложан дубоком сну. Зато се пожалих светом старцу да нећу бити у стању да га сам гледам, пошто сам роб дубоког сна. Он ми на то рече: "Лези на овај сандук поред мене и отпочини, па ћеш се ослободити те слабости". - Ја тако урадих наредне ноћи: преспавах на сандуку, и од тада, благодарећи благодати Божјој и молитвама светог оца мог, ја постадох не само лакосан него и у сну будан, по оној речи Светога Писма: Ја спавам, а срце моје бди (Песма над песм. 5, 2). Но једне ноћи када прилегох на сандук и задремах, ја се изненада тргнух као да ме неко зовну, и угледах ово: равноапостолни светитељ, који се од силне ослабелости и изнурености није могао сам ни помакнути у постељи, стоји поново у ваздуху у својој келији на висини од једно четири лакта и нешто више у неисказаној светлости, и моли се Богу. Поучен ранијим оваквим призором, ја га не мичући се пун свете језе посматрах са дивљењем. И овако размишљах у себи: све до синоћ овај човек није био у стању ни помаћи се сам у постељи ни окренути ни подићи, а како је сада могао устати и овако лебдећи у ваздуху молити се? - V оваквом размишљању и чуђењу ја и преко своје воље заспах дубоким сном, оставивши светитеља који је и даље лебдео у ваздуху и молио се. Но ускоро се изненада пробудих, - срце ми је још силно куцало од малочашњег необичног и невероватног призора и видим светитеља где лежи у својој постељи и покрио се покривачем. Ново изненађење усковитла ми мисли; и ја у чуду говорах себи: гле, болесника узетог и непокретног благодат Божја, која одавно обитава изобилно у њему, испунила је целог својом снагом и моћи, подигла га са земље у ваздух ради божанственог молења! Божанска сила, која од младости његове борави у њему, показала се јача од разорне силе болести и немоћи! Но таква је сила која силази с неба на светитеље наиласком Светога Духа. Та је сила јача не само од болести и немоћи које разарају тело, него је јача и од мука и од смрти и од пакла. - А када свану, прислужујући светитељу ја се усудих и испричах му насамо ноћашњу тајну. Он ми на то рече: "Имај језик завезан Богом и мојом ништавношћу, да никоме не казујеш што си видио док не изађем из тела". - Овог наређења сам се држао све до сада, и никоме нисам открио ову тајну. - Овим се завршавају казивања светитељевог ученика Никифора, у монаштву Симеона.
Знајући да ће се убрзо растати са телом и на колесницама врлина узнети на небо у свеблажена обиталишта, свети отац наш сазва своје ученике, даде им поуке и утехе, и у исто време каза им унапред дан и час свога одласка из овога света. А кад их виде где плачу, он им рече: "Зашто оплакујете мој одлазак^ Дванаестог марта ви ћете ме погрепсти; и дванаестог марта ви ћете ме поново видети где излазим из гроба, да бих остао са вама који ме љубите". - Дванаестог марта блажени отац наш се причести Светим Тајнама Христовим, као што је то по обичају свом чинио сваки дан, и пошто рече "Амин" он нареди својим ученицима да певају погребне песме. Они певаху са очима пуним суза, а он подиже своје свете руке и помоли се кратко, уколико му је допуштало оно мало преостале телесне снаге, па онда рече благо и мирно: "У твоје руке, Христе Царе предајем дух свој". При овим речима славни и многопобедни борац Христов изиђе из свог трпељивог и непобедивог тела, да после сјајних борби отиде ка Господу свом[15]. И тако се праведник придружи праведницима, светитељ светитељима, богослов богословима, преподобномученик и исповедник и велики учитељ Цркве Христове - исповедницима и учитељима и преподобномученицима. А након тридесет година од дана светитељевог престављења, према његовом пророчанству, његове мошти бише откривене нетљене дванаестог марта, пуне благодати и миомира. Оне блистају чудесима, окупљају многе и многе око себе, освећујући њихове душе својим присуством и целивима који им се дају.
Но не само свете мошти блаженог оца нашег Симеона точаху миомир из себе, него, како казује писац Житија његовог, ученика његов Никита Стифат, и тело његово и саме хаљине његове још за живота његова на земљи мирисали су необичним и изузетно дивним мирисом. Од изобилне благодати Божје што је обитавала у његовој души и његовом телу преносио се миомир и на тело његово и на хаљине његове, па се тим путем преносио и на оне који су долазили у додир са њим. Који год је приступао њему са вером, осећао је како му тај дивни мирис од његових хаљина испуњује радошћу и умилењем сву душу и срце. Ово сам богато доживео не само ја, ученик његов који ово пишем, вели писац Житија Никита, него и други. Ево шта ми је причао Теодул, ученик његов: "Једнога дана светитељ ми поклони један свој хитонић.[16] Ја поклон примих са вером: свукох са себе свој хитонић, и обукох светитељев на своје наго тело. Лежући у постељу на спавање ја осетих изванредан мирис од њега; и да бих што боље уживао у овом мирису, ја завукох главу у хитонић, и просто нисам могао да се наситим тог миља. Иако сам овај хитон врло често прао, он је стално мирисао истом јачином, и то све тако док се од употребе и оветшалости није распао".
Треба да кажем, вели писац Житија Никита, и о светитељевом наређењу које ми је дао односно његових списа преко виђења и пророштва. За живота свог на земљи блажени је, чак и невољно - ακοντως, писао дању и ноћу тајне које је Дух Божји поверавао уму његовом. Дух Божји који је у њему делао и потстицао га, није му никако давао мира док он не би ставио на хартију оно што је Дух унутар њега говорно и творио. Те рукописе светитељ ми је давао и ја сам их преписивао у свеске, и враћао му их. Једном ја задржах код себе један од његових рукописа. Светитељ то примети и потражи објашњење од онога по коме сам рукопис вратио. Овај није знао да му то објасни. Светитељ се онда расрди на њега и отера га. Чувши за то ја се побојах да светитељ не помисли да је посреди нека превара са моје стране, зато му написах писмо и објасних ствар извинивши му се. Он ми на то одговори следећим писмом: "Твоје писамце примио сам, драго моје духовне чедо, али га не одобравам. Та како^си могао претпоставити да сам ја помислио како си ти задржао мој рукопис у циљу неке преваре? Ја појма имао нисам да си ти рукопис задржао, већ сам стварно мислио да га је слуга својом непажњом изгубио путем. Због тога сам се расрдио на њега. Што се тебе тиче, ја сам једном за свагда изјавио да тебе имам као себе, и теби сам поверио све што је у мени, надајући се да ћеш ти упознати са тим друге људе, по речи Христовој Његовим ученицима: Што вам се шапће на уши, проповедајте с кровова (Мт. 10, 27). Како сам онда ишта рђаво могао претпостсавити о теби? Напротив, разлог због кога те молим да моје рукописе преписујеш у свеске јесте, да би они остали код тебе као наслеђе. Како ти је уопште могло пасти напамет да сам тако што могао и помислити о теби? Али Бог нека ти опрости овај грех што си поверовао да је у мени престала љубав која "никад не престаје" (1 Кор. 13, 8), сем ако је неко својевољно не удаљи од себе. Не, она остаје цела целцата, недељива; она радосно прима све који јој се изнова обраћају и враћају; и ја желим, чедо моје, да се и ти сјединиш са њом, како би био у стању не мислити зло, ни оно које постоји ни оно које не постоји, и тако заувек остати не саблажњујући се нити о мене нити о друге".
Добивши ово писмо од светог старца, ја га, млад и незрео у својих седамнаест година, нисам могао добро ни разумети; само га преписах, као и сва остала која сам добијао од њега. Прође шеснаест година а ја опхрван многим недаћама и искушењима заборавих не само на ово писмо него и на све друге светитељеве богонадахнуте списе. Но једнога дана, благодарећи молитвама светог оца мог, мене посети доброта Божја и ја се несметано вратих у наш Студитски манастир, пошто нестаде свих непријатеља наших. Тамо се предадох својој омиљеној осами, покајању, сузама, умилењу. И у почетку друге седмице Великог Поста мене снађе екстаза и измени ме свега десница Вишњега, и ја имађах узвишено виђење. Екстаза измени сва моја чула, сву моју природу, све састојке и унутрашња збивања тела мога; и ја сав постадох - сведок ми је Христос Истина - као без тела, јер ово које ношах на себи изгледаше ми лако и као духовно- ώςπνευματικον. И ја не осећах ни глад, ни жеђ, ни замор, ни несаницу, услед слободе и лакоће које настадоше у мени, у неисказаној тишини свих моћи душе моје и свих мисли ума мога и у неизразивој стишаности срца мога. Јер љубав Божја, изливена у моју душу, узнесе на небо сва осећања душе моје, и ја бејах у некој тихој светлости као неко бестелесно биће; неизмерна милина и неизрецива радост испуњаваху читавих седам дана моју душу, коју не узнемираваше више никаква страст, никаква помисао .никаква телесна потреба; у исто време свако осећање овога света беше од мене одбегло или отстрањено или ишчезло у небиће. У том блаженом стању ја се с преслатким умилењем почех сећати љубави мога блаженог и светог оца Симеона који ме је просветио и на пут живота извео. И ја имађах осећање као да ме неко тајно потсећа на ствари које сам потпуно био заборавио: на побожност овог блаженог оца, на његово беспримерно упражњавање врлина, на његово вечито умилење, на његове свакодневне сузе, на његову смиреност, благост, љубав нелицемерну, молитву чисту и непрекидну; на његово уздржање, пост, свуноћно бдење, трпељивост у искушењима, захваљивање у свима напастима; на његову милостињу, жалостивост, дуготрпељивост, благост, доброту и искреност; на његову непоколебљиву храброст, упорно стајање за правду и истину, несвадљивост, трезвеност, целомудреност, кротост, праведност, православност; на његово братољубље, спокојство, чистоту срца, просвећеност ума, милу приступачност, блистање и свечистоту душе, од чега му је и лице сијало као сунце; како он беше питом, тих, стрпљив у невољама, несреброљубив, неразметљив, несујетан, незлобив, смеран, убогољубив, нежан према духовној деци својој, незлопамтљив, весео, умиљат, добротољубив, врлинољубив. Свему томе треба додати и оно што је још савршеније и узвишеније од тога: мудрост речи његове, познавање неисказаних тајни Божјих, узвишеност богословља његова, дубину смиреноумља његова, потресна виђења његова попут светог апостола Павла, тајанствена откривења, созерцавање безграничне светлости божанске, херувимско држање његово за време свете литургије када је он јасно посматрао где Дух Свети силази да освети њега и Дарове, претсказивања његова, пророчанства његова, прозорљивост његову; и још: његове поуке, његове катихезе уједно практичне и теориске, његове списе, његова тумачења Светога Писма, његове говоре етичке и поучне, његова писма, његове апологетске говоре, његове Божанствене химне.
Неискусан у стварима овакве чудесне делатности Светога Духа, ја нисам знао откуда ми долази све ово, и ко ме то потсећа и учи, док ми благодат Божја не рече: "То је дејствовање Духа Светога који је сишао и теши те, по речи Христа Бога Његовим апостолима и преко њих свима вернима: Утешитељ Дух Свети, кога ће вам Отац послати у име моје. Он ће вас научити свему и напоменуће вам све што вам рекох (Јн. 14, 26). - Док се ово са мном збивало, ја сам осећао, Бог ми је сведок, како ме нешто изнутра приморава, гони и потстиче да опишем славно врлинско живљење мога духовног оца, и да у његову част саставим химне достојне велике светости његове. Међутим ја сам то дуго одлагао, пошто се нисам тиме бавио раније, а и нисам имао потребну спрему за то, јер сам се у четрнаестој години својој био одрекао света и напустио своје школовање. Али, ја ни дању ни ноћу не имађах мира од Духа који ме је изнутра распаљивао и силно ме потстицао и гонио на овај потхват. Најзад, пошто нисам више могао да се одупирем овом силном наваљивању, ја као покушај и пробу саставих најпре химне канона - ύμνους κανόνων (=песме канона) светом оцу нашем Теодору Студиту Исповеднику. Тада нека неисказана милина испуни ми душу, и ја саставих погребно слово блаженом оцу нашем великом Симеону, химне и похвале. При састављању тога моја рука није стизала да стави на хартију све мисли које су јој обилно биле диктиране из ума мог. Пошто ове саставе дотерах како сам најбоље знао и умео, ја их дадох на преглед и оцену једном човеку врло ученом и у духовној и у световним наукама. Прочитавши их он ми рече да ови састави нису недостојни старих химнописаца. Онда ја одох на гроб мог блаженог духовног оца Симеона и тамо, у присуству других побожних људи, опевах величину његове светости, прочитах посмртни говор, и одадох му према својим моћима поштовање у свештеним песмама.
Пошто то обавих са много љубави и вере, ја једне ноћи имадох овакво виђење. Учини ми се да ме неко зовну и рече ми: Брате, зове те твој духовни отац, хајде за мном. - И ја са радошћу и журно пођох за њим јер откако је мој свети духовни отац отишао ка Господу, ја још не бих удостојен видети га. И тако идући ми дођосмо до једне величанствене и сјајне царске палате; мој водич отвори капију и рече ми да ућем. Унутра, у једној пресјајној одаји на високом и раскошном дивану сећаше мој свети духовни отац, и као неки преславни цар одмараше се. Лице му је блистало, и он као да се осмехивао гледајући ме. И даде ми руком знак да му приђем. Ја сав радостан притрчах му, начиних прописно метаније пред њим, и он ме загрли и пољуби у уста, и рече ми веселим и слатким гласом: "Ти си ми радост причинио, чедо моје мило и многожељено". Онда узе моју десну руку, метну је под десно стегно своје, а у другој руци држаше неку исписану хартију и показујући ми је рече ми: "Зашто си заборавио Апостола који каже: Ово предај верним људима, који ће бити кадри и друге научити" (2 Тм. 2, 2). - При овим речима ја се пробудих, иако сам ово виђење имао на јави а не у сну, и ја нађох себе у таквој радости и милини душевној и блаженству, да сам пожелео скинути са себе своје тело и наге душе отићи тамо где је обиталиште мог светог оца међу свима отпамтивека светитељима у нематеријалном блаженству.
Ово своје виђење ја испричах једном веома мудром духовном старцу, врло искусном у божанским и човечанским стварима, и он ми га овако протумачи. Светитељеве речи: "Ти си ми радост причинио, чедо моје мило и многожељено", показују његово признање теби за химне и похвалне речи које си му саставио; и још показују да светитељи, живећи у Богу, и после смрти са радошћу примају и потпуно одобравају химне и похвалне речи у спомен њихов. Пољубац који ти је дао означава присност и пријатељство светитеља према онима који пишу у њихову част, и благодат коју им они дају због тога. Метањем пак десне руке твоје под десно стегно своје, светитељ је циљао на заклетву којом је Аврам заклео најстаријег слугу свог да испуни његову вољу, када му је рекао: Метни руку своју пол стегно моје и закуни ми се Богом неба и земље (ср. 1 Мојс. 24, 2-4). Тако и тебе, духовно чедо своје, светитељ заклиње да његове списе, написане уз помоћ Светога Духа, ти препишеш и предаш верним људима на корист свима који их буду читали. То је он хтео да ти каже потсећајући те на речи светог апостола Павла.
Добивши овакво бојашњење мога виђења, ја се сетих писма које ми светитељ некада беше упутио сетих се и његових богонадахнутих списа. И као што ми беше прорекао тада, тако се све и зби у своје време. Јер сви његови списи опет дођоше у моје руке; а били су тринаест година код једног човека, који умало што их није продао. Поставши на тај начин наследник богатства светитељевих дарова, дарованих му од Бога Духом Светим, ја све списе преписивах и шиљах на разне стране на добро и корист душама људским. И надам се да ћу за то примити награду од Бога, молитвама блаженога и светога оца мога.
А сада да кажемо што и о чудесима која светитељ учини после своје смрти, и непрекидно их чини. Један јеромонах би примљен од братије у братство манастира свете Марине, основаног светим Оцем нашим Симеоном. И он стаде са осталом братијом учествовати у богослужењима и служити свету литургију. У олтару цркве у једном углу висијаше икона светог Симеона. Једнога дана при погледу на ову икону помисли неверја захватише овог јеромонаха и он поче сумњати у светост божанственог оца нашег Симеона , и говораше у себи: Откуда овај, и каквим је то знацима и чудесима посведочио своју светост, да бих га ја могао познати као свеца и признати за свеца? Где су докази за то, као што их у Цркви има за све свеце из старине? - Решетан таквом сумњом и неверицом, он једнога дана после јутрења остаде сам у цркви, и на своју несрећу стаде исмевати светитеља. И ђаво му толико помрачи ум да он бестидник приђе икони светитељевој, пружи руку према њој и безочно са охолошћу и презиром рече: "Овога никада ја нећу признати за свеца и славити га, нити му се уопште молити као свецу". Но тек што лакомисленик изговори ове речи, он осети како му се десна рука коју беше пружио према икони осуши, и тако у том положају остаде укочена, и он је не могаше ни савити ни спустити. У том га спопадоше страховити болови, те он и против своје воље стаде јаукати и викати. На његову вику дотрчаше монаси, и он им запомажући објасни како га снађе ова казна Божја. Братија се сажалише на њега и обратише се молитвом Богу и божанственом оцу Симеону да несрећника ослободе ове страшне казне. Ради тога узеше зејтина из кандила што гораше пред светитеељвом иконом, помазаше сасушену руку и једва умилостивише Бога и светитеља, те рука би ослобођена од невидљивих окова гњева Божја.
Нешто слично догоди се и о самом празнику светог оца Симеона. Поред осталог света, на празник у манастир дође и чвуени певач из царског манастира Космидије монах Игњатије. У току бденија када Игњатије дивно певаше једну песму састављену у част светитељеву, и певајући погледаше на светитељеву икону, њему у то време Сатана убаци у душу помисли неверја односно блаженог оца. А светитељ желећи да му излечи душу од тих рђавих помисли, учини те његово лице на икони плану као пожар и икона се стаде сама клатити десно и лево. Када Игњатије то виде, њему се одједном пресече глас, и он умуче, неспособан да реч проговори. Но када се мало прибра, упитан од осталих певача шта му би, он им покајнички и са великом скрушеношћу отворено исприча и своје помисли неверја односно светитеља и о чуду које виде на његовој икони.
Два побожна човека, Јован и Филотеј, договорише се, па се заједно одрекоше света, заједно замонашише и добровољно ступише у подвижничке борбе. Помоћу Божјом они у близини Цариграда на обали морској подигоше диван и величанствен манастир. Јован, слабијег телесног здравља, узе на себе економију манастирску, а Филотеј сагради себи одвојену келију да се у њој ода молитвеном тиховању и тешким затвореничким подвизима. Али пре но што би се затворио у својој келији, он крену да се поклони светињама по Цариграду, и да посети духовне људе ради саветовања са њима о својој намери. Тако он посети и чувени манастир Студитски, нарочито да иште савета од Никите Стифата, ученика светог оца нашег Симеона Богослова. У разговору са Филотејем, Никита му исприча живот светога Симеона, његове подвиге, његова страдања, његове дарове од Бога, и много му каза и о богонадахнутим књигама које он написа и остави на назидање Цркве Христове. Слушајући ово, у души Филотејевој се разгоре љубав према светом Симеону, и Филотеј затражи и доби једну од његових књига. Сав радостан, Филотеје оде да се затвори у својој келији. Али пре но што уђе у свој добровољни затвор, он се стаде топло молити Богу, да му да трпљења, снаге и разума да чврсто поднесе невоље и тегобе затвореништва. Једне ноћи он чу куцање на врата, и кад их отвори он угледа пред собом старца дивног ангелског лика, који је зрачио обилном благодаћу Божјом. На Филотејево питање, ко је и шта тражи, старац одговори гласом слатким као мед: "Ја сам Симеон који обитава у манастиру свете Марине , и дошао сам овде да останем са тобом". А кад га Филотеј упита што му је хаљина подерана, светитељ одговори: "Рћави људи то учинише без икаквог разлога". И онда настави говорити Филотеју: "А што се ти, драги Филотеје, толико бринеш за себе? Ево о чему треба да се бринеш и мучиш, знај добро ово: ко жели да ступи у општење са узвишеним тајнама треба да се одрече од многог једења и пијења, и да увече пије само три чаше. А пошто се причести, да чини то исто задовољавајући се умереном трпезом". - Шта је светитељ хтео тиме да каже Филотеју? Ево шта: Када ступаш у борбе подвижништва и молитвеног самовања и тиховања - άόκήσεως και ησυχίας, треба да очишћујеш себе уздржањем и сузама и молитвом, да би сваког дана био готов примити Тајне Христове. Примањем пак Тајни, ти ћеш и побожно тиховати и молити се без расејаности, и твој ум биће просвећен πεφωτισμένον (=обасјан, озарен, просветљен) богатим заједничарењем Духа Светога и созерцавањем сакривених тајни Божјих, према писаноме: Дух испитује све, и дубине Божје (1 Кор. 2, 10). - Говорећи тако Филотеју, светитељ му додирну руком стомак као желећи да му га смањи. Затим, опраштајући се с Филотејем он му рече: "Ако хоћеш, доћи к нама, и ми ћемо опет видети и загрлити нашег драгог Филотеја". - При овим речима светитељ нестаде из очију Филотејевих, и Филотеј, дошавши к себи, осети како му је сва душа испуњена радошћу; и од тада њему уздржање постаде природно, и он вођаше свој затворенички живот строго и у драговољној оскудици. И да би изразио своју захвалност светитељу за овакву помоћ, он оде на светитељев гроб, паде ничице на земљу и одаде му молитвено поштовање као што доликује светитељу. Тамо доби и икону светитељеву, и преписа службу његову, те и он сваке године празноваше његов празник.
Никита Ститат, прави ученик светог оца нашег Симеона Богослова, једном за време свете Четрдесетнице, док је водио уобичајене свештене борбе, би по промислу Божјем спопаднут демоном блуда. И он беше у недоумици, откуда да га то снађе у време свештеног војевања, сваковрсног уздржања и добровољног самомучења. И марљиво истраживаше откуда су се и услед чега увукле у њега ове прљаве и нечисте помисли, у време када му се тело беше сасушило од подвига поста, и скоро потпуно умртвило од прекомерног уздржања и бдења. Не налазећи објашњење, он се веома ожалости, клону духом, утолико више што није знао шта да ради да би се излечио од овога зла. Сав утучен, он стаје на молитву и топло се моли Богу и светитељу. И тако призивајући и молећи Бога и светитеља, он се једнога дана, после свог мршавог оброка, опружи тужан у својој подвижничкој јами, јер је имао и подземно обиталиште под једним сводом. И таман да заспи, али још отворених очију и будан, он јасно види светитеља где долази к њему, седе поред његове постеље, затим га ухвати за мантију зовнувши га по имену и рече му: "Ти не знаш, чедо моје, откуда су се и услед чега увукле у тебе те сладострасне помисли?" - Видећи и слушајући светитеља изненада ученик се прибра и са страхом одговори: "Трудио сам се, свече Божји, на све могуће начине да пронађем узрок ове моје муке, али још нисам успео". Светитељ му на то рече: "Ево мене, ја сам и дошао да ти то откријем. Обрати дакле пажњу на моје речи: знај, чедо моје, да ти је то дошло од гордости твоје и од уображене самодовољности разума твог. Смири мисао своју мерећи себе и све своје заповестима Христовим, и искушење ће брзо побећи од тебе". - Рекавши то светитељ ишчезе. А Никита дошавши к себи, скочи и потрча за светитељем, и упита свог прислужитеља: "Јеси ли видео да је овуда изашао свети Симеон?" - После тога Никита брижљиво испита свој ум - το λογιξόμενον (= разум, мисао, расудак), и пронаће, као што му светитељ беше рекао, очигледан узрок ове своје невоље која га неочекивано снађе за време светог Поста. И он смири мисао своју -το φρόνημα (=разум, ум дух), не мерећи више постигнућа своја ничим другим до страдањима Христовим и ружењима која је Он поднео; и одмах би ослобођен својих искушења и својих тешкоћа; и утеха Светога Духа дође му кроз сузе и умилење. На свему томе он силно благодараше свом светом духовном оцу Симеону, и његова вера и љубав према њему још више порастоше.
Бог желећи да покаже колико је пријатно Њему и Његовом слузи Симеону, и колико ће бити корисно по верне, да се богонадахнути списи светог Симеона Богослова препишу, показа то виђењем које приреди Никитином ученику Јовану, као што то некада беше урадио са учеником светог Златоуста Проклом. Пошто Никита би потстакнут од светог Симеона преко једног откривења да преписује његове богонадахнуте списе, он се свим жаром душе своје одаде томе послу. А ученик Никитин Јован имаде у сну овакво виђење: учини се Јовану као да по обичају свом улази у келију свога учитеља Никите, да од њега потражи и чује коју реч корисну по душу своју. Када се приближи вратима одаје у којој је Никита у тишини радио, он угледа свога учитеља где седи и врло марљиво преписује богонадахнуте списе светог оца нашег Симеона, а преко пута њега види самог божанственог богослова светог Симеона који такође седи, леву руку ослонио на свој штап а десну пружио према Никити и прстом као да му показује речи у свом рукопису; притом му од срца говори и објашњава дубине узвишених созерцања и свештеног богословља, које је он, попут древних богослова, оставио у наслеђе Цркви Христовој као извор који непрекидно точи из себе исцељење душама. Видевши то, Јован распознаде светитеља, иако га никада није био видео за живота његова на земљи; но засењен ангелоликим изгледом светитељевим, и обузет страхом, он се не усуди ући унутра. Затим после мало времена светитељ изађе и мирним кораком крену путем који је водио навише; утом Јован изненада чу где га светитељ зовну по имену и рече му: "Јоване, реци моме Никити: пожури, чедо моје, да завршиш са преписивањем мојих дела, па ће ти се потпуно остварити и испунити оно што желиш".
Тако Бог прославља оне који Њега славе, и чини да им Црква Његова указује велико молитвено поштовање. Стога свака слава, част и поклоњењу Богу нашему: Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. Амин.

* * *

Свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом - сав у Богу, свети Симеон сваку мисао своју, свако осећање своје изводи и своди на Бога. Зато је сав живот његов - благовест о Богу, и свака мисао, и свако сећање, и свака реч. Стога је и удостојен назива Богослов: он трећи у Цркви Христовој, после двојице светих Богослова: Јована и Григорија. Његово Еванђеље? - Увек исто, увек чудесно и увек чудотворно Христово Еванђеље, које се непрестано пише Духом Светим кроз свете Божје људе, и писаће се све до скончанија света, према пророштву првог светог Богослова[17]; и са изузетном божанском силом се пише и кроз светог Симеона Новог Богослова. По откривењима и по виђењима која је имао од Бога, он стоји међу првима иза светог, и по свему ненадмашног, апостола Павла Боговидца и христољубљеног Јована Тајновидца. У своме христочежњивом живљењу, у своме свесрдном доживљавању еванђелских благовести и блаженстава Христових, он је сав серафимски огњен и полетан, херувимски видовит и будан. Ако ико, он је благодатном светошћу својом прозрео до дна тајну овог видљивог света, и савладао тежу и тежину његову, и сву материју његову. Он херувимски видовито гледа и сагледа како пролази обличје овога света: не остаје ни камен на камену, ни атом на атому, и рађа се ново небо и нова земља где правда живи и где Христов човек царује и влада. Благодатним подвизима његова се мисао преображава у богомисао, његово осећање у богоосећање, његов живот у богоживот: на наше очи његова се душа разраста у све бесконачности и бескрајности божанске, и његова мудрост извија у богомудрост.
Доживљујући веома снажно Спаситељеве благовести, свети Симеон доживљује своје спасење на најдубљи и најшири начин: доживљује га и као очишћење, и као облагодаћење, и као преображење, и као освећење, и као просветљење, и као охристовљење, и као обожење, и као отројичење. У самој ствари, спасење све то и јесте; сваки који се спасава доживљује све то по мери свога труда, своје вере, своје љубави, своје молитве, свога поста, своје смирености, своје кротости, свога уздржања, свога трпљења, и осталих еванђелских врлина; а свети Симеон доживљује то у највећој могућој мери, јер је и труд његов изузетно велики, и вера његова, и љубав, и молитва, и пост, и смирење, и све остале свете врлине. Шта је спасење? Спасење је сједињење са Спаситељем помоћу светих тајни и светих врлина, Да, спасење и није друго до доживљавање Спаситеља помоћу светих тајни и светих врлина. Доживљавајући Бога и Спаситеља Христа као своје спасење, човек се испуњује божанским силама Његовим и, тако постаје "Бог по благодати". Господ Христос је Бог по природи, а хришћанин постаје "Бог по благодати". То је стожерна истина целокупног еванђелског учења светог оца нашег Симеона Богослова: а то уствари основна истина целокупног богочовечанског домостроја спасења Христовог. Ради тога је Господ и Бог наш Исус Христос и постао човек. То је не само истина него свеистина Еванђеља Христова, свеистина која у Цркви Христовој стално живи, бесмртује, чудотвори и вечнује од светих Апостола преко светих Отаца, и све тако до Страшнога суда, и преко Страшнога суда у све бесконачне векове. А тиме је осигурано бескрајно и безгранично усавршавање људског бића, његово рашћење "растом Божјим", његово развиће "у човека савршена, у меру раста висине Христове"[18], и у овом и у оном свету, јер бива Богом, у Богу, по Богу, који је сав безграничан и бесконачан и бескрајан.
Ми ћемо овде изнети известан број богомудрих мисли из учења овог пресветог Богослова, које могу много користити гладнима и жеднима Христове истине, увек божанске, увек вечне, увек свепреображујуће и свеобожујуће, увек свепобедне и свебесмртне. Поред тога, све његове мисли миришу на бесмртност и вечност , и уколико се човек ревносније уживљује у њих, оне све јаче и јаче миришу, и душа се испуњује милином која надлеће херувимске радости ...
Господ Христос се, вели свети Симеон, назива Спаситељем зато што пружа спасење свима с којима се сједини. А спасење је ослобоћење од свих зала и вечно обретење свих блага у Њему, које дарује место смрти живот, место таме светлост, место робовања страстима и срамним делима савршену слободу свима који су се сјединили са Христом, Спаситељем свих. И они онда стичу сваку неодузимљиву радост, свако весеље и свако радовање. Ту радост неће познати, ни схватити, ни угледати нико од оних који се нису истински и свесрдно прилепили уз Христа и сарастворили се с Њим у неисказаном сједињењу - άνακραθέντων τε αύτψ εν ένωσι άρρήτω).[19]
Бог хоће да од нас људи начини богове. Бог то тако силно жели, да је Он ради тога једино сишао на земљу и оваплотио се. Стога ако само усхтеднемо, ништа нас неће моћи спречити у томе, - само прибегнимо к Њему с ватреним покајањем. Довољна је само наша добра воља да нас узведе на такву висину. Јер где има добре воље, ту већ нема никакве сметње[20].
Који је циљ оваплоћења Бога Логоса? Овај: да нас учини заједничарима онога што је Његово, пошто Он прво постаде заједничар онога што је наше. Син Божји зато постаде Син Човечији, да нас људе начини синовима Божјим, уздижући род наш по благодати у оно што је Он сам по природи, рађајући нас одозго Духом Светим и одмах нас уводећи у Царство небеско, или боље рећи, дарујући нам да имамо ово небеско царство унутра у нама (ср. Лк. 17. 21)[21].
Бог поставши човек сједини се с људима, и узевши удела у човечанству даде свима који верују у Њега и показују веру од дела да узму удела (μετουσίας) у Његовом Божанству. Јер спашће се само они који узму удела у Његовом Божанству, као што Он, Творац свега, узе удела у нашој природи[22]. Ради тога је сав богочовечански домострој спасења, ради тога је силазак Сина Божјег на земљу: да нас учини заједничарима и наследницима свога Божанства и свога Царства помоћу вере у Њега и држања заповести Његових[23]. - Који строго држе заповести Божје удостојиће се видети Бога, по мери труда свога који чине у томе, и постаће богови по благодати - θεοί καιάχάριν, и синови Божји, у Христу Исусу Господу нашем[24]. - Благодат Христова даје се за веру у Њега, у њој је спасење. Стога се нико друкче не може спасти него на овај начин: да прими божанску благодат и да се њоме обожи, тојест да постане Бог по благодати.[25].
По мери очишђења срца добија се божанска благодат; и обратно, по мери благодати бива и очишћење срца; а када се то заврши, онда човек скроз наскроз постаје бог по благодати τότε ό άνθρωπος γίνετα όλως δί όλου θεός κατά χάριν.[26] Благодат Све Духа чува се, држи се вршењем заповести Божјих, а испуњавање заповести поставља се као темељ за добијање благодати Божје, те нити је могуће да благодат Светога Духа остане у нама без вршења заповести, нити је вршење заповести Божјих корисно без благодати Божје.[27]
Ако хоћеш да знаш шта је својствено Божанској природи, тојест какав је Бог, шта је око Бога, шта је из Бога и шта у Богу, онда чуј: Бог је светлост, светлост безгранична, несхватљива; и што је у Богу јесте светлост, сједињавано јединством природе и нераздељиво дељиво по Лицима. Отац је светлост, Син светлост, Дух Свети светлост, - три Лица су једна светлост, проста, несложена, безвремена, савечна, равночесна и равнославна. Тако исто и све оно што је од Бога јесте светлост, јер нам се дарује од светлости; наиме: живот је светлост, бесмртност - светлост: љубав, мир, истина, врата царства небеског, само царство небеско јесте светлост; рај, милина рајска, земља кротких, венци живота, саме ризе Светих - јесте светлост; Христос Исус, Спаситељ и Цар свега - јесте светлост; хлеб пречистог тела његовог - светлост; Чаша пречасне крви Његове - светлост; васкрсење Његово - светлост; лице Његово - светлост; рука, прст, уста, очи Његове - светлост; глас Његов - светлост, пошто произлази из светлости; благодат Свесветога Духа - светлост; Утешитељ - светлост; бисер, зрно горушично, виноград истинити, квасац, нада, вера - јесте светлост. Ово и све друго што чујеш од Пророка и апостола о неизрецивом и надсуштаственом Божанству, јесте суштаствено један Беспочетни Почетак, у јединству Тројичне светлости слављен. Јер један је Бог у Оцу, Сину и Светоме Духу; Он је светлост неприступна и превечна, која има многа имена и назива се на горе набројане начине, и на још многе друге, и не само назива се него и производи то у нама, као што нас томе научише они који то искуством сазнадоше и утврдише. Поред споменутих, да ти набројим и друге светлости Божје: доброта Његова јесте светлост, милост - светлост, жалостивост - светлост, целив Његов - светлост, благост Његова - светлост, жезал Његов и утеха - светлост. Много шта од овога говори се и о нама, али о нама се то говори као о људима а о Њему као о Богу. Ево примера за то: Бог се назива Оцем, и људи се називају оцима; Христос се назива Сином Божјим, и ми се називамо синовима људским; Дух Свети назива се Духом Божјим, и наше душе називају се духовима; Бог је живот, и ми имамо живот; Бог је љубав, љубав имају међу собом и многи грешници. Шта дакле? за љубав људску можеш ли рећи да је Бог? Настрану са таквом хулом! И мир који ми имамо међу собом када се не грдимо и не свађамо због нечега, можеш ли назвати миром који превазилази ум? Не. Речи људске су пролазне и празне, а реч Божја је жива, постојана и делатна. Исто тако и истина Божја је изнад ума и речи људске, Бог неизменљиви, вечни и живи. Најзад, ни вода коју ми имамо није као она вода жива, нити хлеб овај који обично једемо није као онај хлеб живота. Него, као што рекосмо, све је оно светлост, и Бог је једна светлост, и ко узима удела у тој светлости самим тим узима удела и у свима оним добрима која споменусмо: постаје кротак и смирен и готов на свако добро, јер и та добра заједно са другима јесу светлост, и ко има светлост, тај заједно са светлошћу има и та добра. Тада Бог потстиче на свако добро душу у којој обитава, и Он постаје за њу свако добро; и таква душа у којој обитава Бог, не оскудева ни у каквом добру, него се испуњује и изобилује свагда у свима оним неисказаним добрима Божјим, веселећи се заједно и боравећи заједно са Небеским Силама.[28]
Где је дубоко смирење, тамо је и изобиље суза; а где тога има, тамо је и долазак Светога Духа; када пак дође благодат обожаванога Духа, тада у ономе у коме Он дела настаје свака чистота и светост, и он види Бога и Бог погледа на њега. Јер Господ каже: На кога ћу погледати? на онога ко је кротак и смирен и дрхће од мојих речи (Ис. 66, 2).[29]
Човек може победити страсти, али их не може потпуно искоренити. Он је добио власт не чинити зло, али не и не помишљати на њега. Побожност пак јесте не само чинито добро, него и не помишљати на зло. Стога ко помишља на зло, не може стећји чисто срце, јер се оно прља од нечистих помисли, као што се огледало прља од прашине. Чисто срце имати значи не само не бити узнемираван никаквом страшћу него и не помишљати ништа рђаво, и имати у себи једино сећање на Бога са незаустављивом љубављу. Јер око душе, ум, када ништа не смета његовом созерцању, у чистој светлости чисто види Бога.[30]
Мила моја браћо, велико је и неизмерно снисхођење и човекољубље Божје према људима. Дивећи се неисказаној доброти Божјој и дрхтећи зборим: потресно је чудотворна сила заповести Божјих, и у како чудесно расположење уводи оне који их извршују и држе! И ја почех једном испуњавати заповести Божје, када нешто мадо бејах кренуо из дубине грехова и малкице се ослободио таме што ме је покривала. Но често притешњиван рђавим навикама својим, ја сам се бојао за себе, али су ме љубав и жудња за добром много чешће упућивали ка добру. У почетку све што сам радио било је само удаљавање од зла, али то ме затим баш и стаде потстицати да чиним добро. У то време велику ми је муку задавала рђава навика сластољубља, која се уништава читањем Светога Писма и навикавањем на добро. Јер као што изјутра када се рађа сунце мрак постепено отступа и ишчезава, тако и када врлина засија, одгони се грех као тама, и најзад се потпуно уништава. Тада ми постајемо добри и добродетељни у свему, као што смо раније били зли и рђави. Тако, помоћу малог трпљења и мајушне добре воље, или боље - помоћу Бога живога, ми прерађујемо себе и обнављамо, пошто се очистимо душом и телом и умом. Услед тога ми постајемо оно што раније нисмо знали због наше помрачености страстима, и још добијамо оно чега нисмо достојни. Од тога добих нешто и ја непотребни и ништавнији од свију. Јер добро је да са великом благодарношћу објавим доброчинства која примих од човекољубивог Бога благодаћу Искупитеља нашег Исуса Христа. Ја добих благодат на благодат, и доброчинство на доброчинство, и огањ на огањ, и пламен на пламен. Моме узлажењу и напредовању бише дати и друга узлажења и напредовања, и на крају узлажења - светлост; тој светлости - друга светлост пресветла; и усред те светлости засија блиставо Сунце, из кога се појави зрак који испуни све и сва. Умом схватити то, беше немисливо. Ја у то време само проливах преслатке сузе дивећи се неисказаноме. Тада Божанствени, Први Ум стаде беседити са мојим сопственим умом и овако га поучавати: Схваташ ли у какво те је чудесно стање увело моје човекољубље и сила због вере твоје, и малог трпљења твог које сведочи о љубави твојој? Гле, ти, подложан смрти, постаде бесмртан; ти, овладан трулежношћу, постаде нетрулежан. Гле, живећи у свету, ти боравиш са мном. Гле, носећи тело, ти ниси тлачен од телесних сласти. Ти си мали по телу, али умом (νοερόος) гледаш све. На то ја са страхом и радошћу у исто време одговорих: Ко сам, Господе, ја грешни и нечисти те си погледао на ме и спустио се до разговора са мном? И Ти, пречисти, невидљиви и неприступни за све, како се мени показујеш приступачан и сладак и прелеп у благодати и слави која Те обасјава?
Што чух би ми речено на тајанствен начин, и ја одговорих некако необично. Надприродност созерцања испуни ме дивљењем, али страховитост његова као да ме разлучи од тела. Неисказана красота Јавившег се рани ми срце и уведе ме у љубав безграничну; а љубав ми не даваше да се више обазирем на оно што је доле, него се ја радовах као да сам се потпуно отргао из окова тела, па ипак сам цео целцит човек. Давано ми је уверење да су ми опроштени сви греси, па ипак ја видим себе како сам грешнији од сваког човека. Нисам могао не веровати Ономе који ми говораше, па ипак сам се бојао да верујем, да не бих пао у охолост. Често узлазим на висину созерцања без моје воље, па ипак силазим са ње по својој вољи, да не бих заборавио меру човечјости, и да бих сигурније сачувао смиреност. Ја знам много чега што врло многи не знају, па ипак сам неукији од свију. Радујем се што ми је Христос, у кога сам поверовао подарио царство вечно и непокрлебљиво, па ипак, као недостојан тих блага, ја плачем, и нећу никада престати да плачем. Не смем да отворим уста да иштем опроштај грехова мојих, па ипак, потстицан љубављу, ја добијам смелости и молим Бога за другу браћу и - по безумљу говорим - бивам услишен. Са смелошћу стојим пред Богом и молим се као син, а у срцу кружи осећање као да сам туђ и несмео. Чујем: "Добро, слуго добри и верни! У малом био си ми веран, над многим ћу те поставити; ући у радост господара свога",[31] а осећам се ваистину тако као да нисам сачувао ниједан талант од свих оних дарова који су ми дати. Изгледа ми да сам достигао крајњу висину врлина, и у исто време осећам да оборен лежим у понору грехова мојих и тонем у очајање. И када по самоосећању бивам нижи од свих, тада се уздижем изнад небеса и љубављу се опет сједињујем са Исусом Христом, Богом нашим, у кога се надам да ћу, када са себе скинем ово земљано и тешко тело, стати ближе Њему, и просвећен Њиме познати јасније вечну радост и ликовање тамошње љубави.
Ово написах, браћо моја, не да стекнем славу од људи - не дао Бог! - него да бисте увидели и познали неизмерно човекољубље Божје и како је веома лако бреме заповести Спаситеља нашег Бога, а како је опет огромно и несравњиво веће уздарје благодати Његове. Ово написах још и зато да бисте познали висину смирености и знак савршене љубави. А написах и зато, да бисте познали дело снисходљивости Божје и дар божанске благодати Његове, тојест ону размену коју Он учини са нама људима узевши човечанство и давши нам за то Божанство - λαβών την άνθρωπότητα και άντιδούς την θεότητα; и да бисте познали потресан начин обновљења нас земљаних бића, и како живе они који верују у распетога Христа, тојест они који се угледаше на Његову послушност и смиреност, и решише да крену од најгорег на најбољем, од греха ка врлини, од земног ка небеском, од телесног ка духовном, од људског ка божанском; и још да бисте увидели како се измењују они који остављају све из љубави према Богу који нас љуби, па ипак се не лишавају ничега ни од садашњега ни од будућега, тојест како помрачени чудесно улазе у светлост, приближавајући се Великој Светлости, и како се они сједињују са горњим и постављају за богове над доњим, као што се то десило у давнини са Мојсијем, и како они налазећи се усред свију ни најмање не прљају себе од општења са њима, и чинећи добро ближњима не трпе никакав губитак у добру, него указујући милост другима сами добијају више него што дају, и како се они смиравају по мери узвишавања, и како се узвишавају по мери смиравања; из смирености лишавају себе свега неопходног за живот, па ипак не оскудевају ни у чему, будући храњени вечним животом свете љубави.[32]
Говорећи о невољама и искушењима што су га сналазили и од видљивих и од невидљивих непријатеља његовог спасења, и о борби његовој са њима, свети Симеон Нови Богослав описује милост и помоћ које је добио од сусрета са Господом Христом. И вели: Једнога дана Ти ме срете на путу, и тада по први пут Ти блесну у слабе очи моје пречистим сјајем божанског лица Свог, и ја тог часа изгубих и ону малу светлост, коју сам, како ми се чинило, имао, не могавши Те познати. И како сам могао видети Тебе и познати ко си, када ја ни сам сјај лица Твога нисам могао гледати и схватити? - Од тада Ти си, Најснисходљивији, благоволео често долазити к мени у време када сам ја стајао крај извора; и Ти си главу моју погружавао у воду, и давао ми да чистије видим светлост лица Твога, па си одмах одлетао постајући невидљив, и не дајући ми да схватим ко си Ти што ово чиниш, откуда долазиш и куда одлазиш; а то ево ни до сада не дајеш ми да схватим. И на такав начин долазећи к мени и одлазећи доста дуго време, Ти си ми се мало помало јављао све јасније, и омивао ме водама Својим, све више и више, и даривао ми да видим светлост све чистије и чистије и све обилније и обилније. Радећи то за мене дуго време, Ти ме најзад удостоји да видим страшну тајну. Једном када Ти дође и перијаше ме и омиваше ме, како ми се чинило, водама, и много пута ме погружаваше у њих, ја видех муње које ме облиставаху, и зраке лица Твога који се мешаху са водама, и гледајући себе омивена пресветлим и блиставим водама ја постадох вансебан - έκστατικος. Како то би и откуда, и ко беше давалац тога, не знам, - само, омиван ја се радовах, растући у вери, окриљујући се надом н узлећуђи до неба ... Провевши тако благодаћу Твојом дуго време, ја опет видех другу страшну тајну. Ја видех: Ти ме узе, узиће на небеса, и мене узнесе са Собом, - само не знам да ли ме узнесе са телом или без тела, то знаш једино Ти који учини ово. И пошто проведох тамо доста времена дивећи се величини славе, ја постадох ван себе од неизмерне висине њене и уздрхтах сав. Али Ти ме опет остави самог на земљи, на којој стајах пре. Дошавши к себи, ја наћох себе где плачем и чудим се осиромашењу своме. Затим, кратко време после тога како стадох доле, Ти изволе показати ми горе на небесима која се отворише лице Своје као сунце, без обличја и вида. Но и тада Ти ми не даде да познам ко си Ти ...
Тако, Ти си се на такав начин опет јављао мени често, и опет не рекавши ништа скривао се, и ниси се више појављивао. А ја гледајући у водама, као што сам гледао и пре, муње и блистање лица Твог, који ме опет окружаваху и које ја никако нисам могао ухватити, често сам се сећао како Те једном видех горе, и мислећи у своме незнању да је то био други, ја сам опет са сузама тражио да Те видим. Када најзад, потиштен огромном жалошћу и тугом, ја потпуно заборавих и себе самог, и сав свет око себе, и све што је у свету, не држећи у уму ништа од свега видљивога, тада ми се опет јави Ти невидљиви, неопипљиви, неухватљиви. Ја сам тада осећао како Ти очишћујеш ум мој, отвараш више очи душе моје, и дајеш ми да боље видим славу Твоју, и да сам Ти постајеш све већи и већи и блистањем се шириш све више и више, и мени је изгледало да се с удаљавањем таме Ти приближујеш све ближе и ближе, - као што то често доживљујемо и у материјалним стварима. Јер када месец сија и облаци јуре гоњени ветром, тада изгледа како и месец путује брже, иако уствари он не путује брже од свог уобичајеног тока. Тако је, о Господе, и мени изгледало да се Ти непокретни крећеш, да се Ти неизменљиви мењаш, да се Ти безоблични уобличујеш ... А када Ти потпуно очисти ум мој, Ти ми се јасно јави у светлости Духа; и док Те је ум мој гледао јасније и чистије, мени је изгледало као да Ти излазиш однекуда, и појављујеш се пресветао, и дајеш ми да видим црте безобличног обличја Твог. Тада Ти учини те ја изађох из овога света; мени изгледа, и из тела мог, јер ми Ти не даде да ово схватим тачно. Но Ти си сијао неизмерно и, како ми се чинило, јавио си се сав мени целом који сам добро видео. И када Те ја упитах: О Господе, ко си Ти? тада Ти први пут удостоји мене блудног да чујем и преслатки глас Твој, и тако си слатко и благо разговарао са мном, да ја постадох вансебан - έκστατικος, и чуђах се, и дрхтах, и помишљах у себи и говорах: каква је ово слава, и какво ово огромно блистање? и како се и због чега удостојих ја таквих блага? - А Ти ми рече: Ја сам Бог који из љубави према Теби постадох човек. И пошто си Ме тражио од све душе своје, то ћеш од данас бити брат Мој, и пријатељ и сунаследник. - Слушајући ово ја сав уздрхтах, ишчиле сва снага моја, и умало што ми и душа не изађе. Прибравши се мало, ја одговорих: И ко сам ја, Господе, и какво сам добро учинио ја бедни и кукавни те ме удостојаваш толиких блага и чиниш ме саучесником и сунаследником славе Твоје? - И ја притом сматрах да је ова слава и радост изнад свакога ума. А Ти ми, Владико мој Христе, опет рече: Ја говорим с тобом као пријатељ с пријатељем преко Духа Светога, који заједно са мном говори теби. Ово ти даровах једино за добру вољу твоју и за веру твоју; и даћу ти још више од тога. Јер ти кога сам ја саздао нагим, шта друго сем добре воље[33] имаш као своје сопствено, или си икада имао, да бих ја то примио од тебе и у замену за то даровао ти ово? Уосталом, док се не разрешиш од тела потпуно, нећеш видети оно што је савршено - το τέλειον, нити ћеш моћи да га васцелог уживаш овде. - А када ја на то рекох: Господе, и шта је друго сјајније и веће од овога? бићу захвалан да будем у оваквој слави и после смрти, - Ти ми онда одговори: Сувише је мала душа твоја, човече, када се ти задовољаваш само са оваквим благом. Јер се оно, упоређено са будућим, разликује од овога као што се небо нацртано на хартији разликује од правога неба; но и несравњено више се будућа слава разликује од ове коју сада гледаш. - Рекавши то Ти заћута, и мало-помало се сакри из очију мојих, слатки и дивни Господе мој. И ја не знам, да ли се ја удаљих од Тебе или Ти отиде од мене. Уосталом, мени се учини као да дођох однекуда и уђох у своје пређашње обиталиште, и утом потпуно се вратих у себе. После тога, сећајући се дивоте славе Твоје и речи Твојих, Господе, ја сам плакао; плакао сам и када сам ходао, и када сам седео, и када сам јео, и када сам пио, и када се молио, и имао сам неисказану радост што сам познао Тебе, Творца свеколике творевине. Та и како сам могао не радовати се? - Па ипак затим опет наиђе жалост, жалост што Те одавно видео нисам. У тој силној жељи да Те опет видим, ја једном пођох ка светој икони Пресвете Мајке Твоје да је целивам, и припадох к њој молећи јој се, а Ти, пре но што ја устадох, јави се унутар бедног срца мог, начинивши га сво светлошћу - κάμνοντας αυτήν ώσαν φως. Тада ја сазнадох да Те заиста имам у себи. И од тада ја стадох љубити Тебе не само због успомене, тојест не само што сам се сећао Тебе и славе Твоје, него што сам истински веровао да унутра у себи имам Тебе, Ипостасну љубав: јер истинска љубав јеси Ти - Бог. Пошто се дакле нада засади у вери, и напоји се покајањем и сузама, и просвети се Твојом властитом светлошћу, и укорени се и узрасте добро, - тада дође Ти, сјајни уметник и стваралац, и ножем искушења, тојест смиреношћу одреза сувишне изданке помисли који беху изђикали високо, и накелеми на наду, као на неко младо дрвце, свету љубав Твоју. И ја, видећи како ова љубав расте из дана - у дан и разговара са мном увек, или боље рећи, видећи како ме Ти преко ње учиш и обасјаваш и просвећујеш, радујем се и веселим као онај који је већ превазишао сваку веру и наду, као што и свети апостол Павле каже: Кад ко види што, како ће му се надати? (Рм. 8, 24). Стога, ако ја имам Тебе, чему другом више да се надам? - И Ти ми, Господе, опет рече: Чуј чему да се надаш. Као што ти, када гледаш сунце у води не видиш само сунце, јер тада гледаш доле, - тако разумеј и оно што бива у теби: затвори себе сама, и старај се да свагда видиш Мене чисто и јасно унутра у себи, као сунце у чистој води. Радећи тако, ти ћеш се затим удостојити да после смрти видиш Мене, као што сам ти раније рекао.[34]
Крстивши се Свесветим Духом, сви смо ми постали заједничари Божанске и неисказане природе, деца Оца а браћа Христова... Ако Син Божји стварно постаде сином човечјим, онда Он несумњиво и тебе чини сином Божјим у самој стварности -. Ако дакле Он постаде тело не провидно, онда и ми свакако постајемо дух не мислено. Али пошто Бог Логос заиста беше тело, тако Он и нас неизрециво преображава и истински нас чини децом Божјом. Неизменљив Божанством Логос постаде човек примањем тела; сачувавши човека неизменљивим по души и телу, Он и мене целог начини Богом - . Узевши моје осућено тело, Он ме обуче у цело Божанство - . Јер, крстивши се, ја се обукох у Христа, разуме се не на чулни већ на духовни начин. И како није Бог по благодати и усиновљењу онај који се осећањем, знањем и созерцањем обукао у Сина Божјег? Ако Бог Логос знањем, делом и созерцањем сав постаде човек, онда треба расућивати православно, да и ја кроз заједничарење са Богом сав осећањем и знањем постадох Бог, свакако не по суштини него узимањем удела. Јер као што се Бог не изменивши се роди човеком у телу и би видљив за све, тако Он и мене рађа духовно на неисказан начин и, премда ја остајем човек, Он ме чини Богом - θεόν ποιεί με. И као што Њега, видљивог по телу, народ не позна да је Бог, тако и нас људи виде као људска бића, али шта смо ми постали благодаћу Божјом, то од људи виде само они у којих је око душе очишћено, и то виде нас као у огледалу; они пак који нису очистили себе, не виде ни Бога ни нас, и никако не верују да смо икада стварно постали такви... Стога, ако желиш да постанеш Бог по благодати, не речју, не уображењем, не мишљу, не само вером лишеном дела, него опитом, делом и умним созерцањем, и најтајнијим знањем, онда ради што ти Христос заповеда и што Он тебе ради претрпе. И тада ћеш угледати најблиставију светлост где се појављује у потпуно пречишћеном ваздуху душе, на невештаствен начин јасно угледавши невештаствену суштину, која стварно прожима сву душу наскроз, и од душе разлива се кроз цело тело, пошто се душа као бестелесна налази по целом телу; и засијаће тело твоје као и душа твоја. А душа ће опет, попут јавивше се светлеће благодати, заблистати као Бог. Ако пак не будеш подражавао смиреност, страдања и понижења Христа Господа, и не пожелиш да их претрпиш, онда си остао у мраку и тартару тела свог, тела које је трулеж[35]...
Говорећи о делатности благодатне светлости Духа Светога, свети Богослов благовести: Светлост неприступна, светлост све извршујућа јавља се на кратко време и скрива, и изгони из срца страсти једну по једну. Јер човек не може победити страсти ако му она не дође у помоћ; но и тада их не изгони све одједном, јер је немогуће телесном човеку одједаред примити целога Духа и постати бестрастан. Али када човек учини све што може: пригрли уздржање, ослободи се страсне привржености овоме свету, одвоји се од својих, отсече своју вољу, одрече се света, трпи искушења, моли се и плаче, сиротује и смирава себе према својим моћима, - тада на кратко време као нека слабачка и најмања светлост, окруживши изненада ум, узнесе га у вансебност (= у екстазу), али да он не би умро, она га ускоро остави са тако великом брзином, да је човеку који ју је видео немогуће ни схватити ни сетити се лепоте њене, да он, још неискусан, не би окусио од хране људи савршених, и очас се распао или нашкодио себи, повративши је. И тако, од тада светлост руководи, окрепљује и поучава; када нам је потребна, она се појављује и бежи; појављује се не када ми желимо, - само се савршенима она појављује на њихову жељу - него када смо у неприликама и потпуно онемоћали, она долази у помоћ, раћајући се издалека, и чини да је осетим у своме срцу. Запањен и задихан ја хоћу да је задржим. Али наоколо је све сама ноћ. И ја празних и јадних руку, заборављам све, седим и плачем, не надајући се да је други пут видим на такав начин. А када се добро исплачем, и хоћу да престанем, тада она долази и тајанствено се дотиче мога темена, .и ја се купам у сузама не знајући ко је то; и тада она силно озарава мој ум слатком светлошћу. А када је распознам. она одмах одлеће, остављајући у мени огањ божанствене љубави к њој, који не дозвољава ни смејати се, ни гледати на људе, ни желети ишта од видљивога. Малопомало он се трпљењем разгорева и разбуктава у велики пожар који досеже до неба. Њега гасе доколица и брига око житијских ствари. А мрзети сваку славу, газити себе као ћубре, он то воли, и помоћу тога нас учи свемоћној смирености. И тако, када ја то радим и постајем смирен, тада он остаје неодвојив од мене: разговара са мном, просвећује ме, гледа ме, и ја га гледам. Он се налази и у моме срцу и на небу. Он ми тумачи Свето Писмо и умножава знање у мени. Он ме научава тајнама које ја изрећи не могу. Он ми показује како ме је узнео из света, и наређује ми да будем милостив према свима који се налазе у свету. И тако, мене опкољавају зидови и задржава тело, но ја се, не сумњај, ваистину налазим изван њих. Ја не осећам тутњаву и не чујем гласове. Ја се не бојим смрти, јер сам је превазишао. Ја не знам шта је јад, иако ме сви ожалошћују. Сласти су горке за мене; све страсти беже од мене, и ја стално ноћу и дању видим светлост. Дан ми се показује ноћ; и ноћ је дан. Ја и не желим да спавам, јер то је губитак за мене. А када ме опколе сваковрсна зла, и прете да ме оборе и надвладају, тада ја, обретајући се изненада са светлошћу изван свих радости и жалости и сласти овога света, наслађујем се неисказаном и божанском радошћу, уживам у красоти њеној, често је грлим, целивам и обожавам, осећајући велику благодарност према онима који ми дадоше могућност да видим оно што сам желео, и да узмем удела у неисказаној светлости, и да постанем светлост, и да отсад заједничарим у дару њеном, и да стекнем Даваоца свих блага.[36]
Врлина није ништа друго до испуњење воље Божје.[37] Свако добро дело које бива по заповести Божјој назива се врлина.[38] Пре сваке друге врлине долази преко вере благодат Божја, као темељ сваке врлине, а са благодаћу Божјом долази и свака врлина, и остаје, и делује. Свака врлина која бива без благодати Божје, пред Богом је нижа од свакога зла, јер таква врлина је демонска... Добра дела која бивају без благодати Светога Духа, Бог ниушта не рачуна. Јер добро није добро када не бива на добар начин.[39] А да се добро учини на добар начин, немогуће је без благодати Христове.[40]
Богонадахнута благовест светог апостола Павла: "Ми ум Христов имамо",[41] нашла је своје богонадахнуто објашњење у речима светог Симеона Новог Богослова, које он упућује Господу Христу: Ко, видећи Тебе, Господе, и осећајући себе озареним Твојом славом и Божанском светлошћу Твојом, није се изменио умом, душом и срцем, и није се удостојио и друкчије гледати и друкчије слушати? Јер ум, погружавајући се у Твоју светлост, просветљује се и постаје светлост, слично слави Твојој, и назива се Твојим умом. Ко се удостојио постати такав, удостојава се онда и ум Твој имати и постаје са Тобом нераздељиво један. И како неће он све гледати и слушати бестрасно -  као Ти? Поставши Бог по благодати, како ће он уогапте пожелети ишта материјално, ишта пролазно и трулежно, или ишта што припада празној слави? Јер онај који се уздигао изнад свега видљивога и приближио се Богу, или боље, који је сам постао Бог по благодати, како би пожелео да тражи славе или раскоши од онога што је земаљско? Та све је то за њега ваистину - срам и увреда и понижење и бешчешће. За њега је слава и радост и богатство - Бога Тројица и све што је Божје и од Бога.[42]
Ко је вољу своју сјединио са Божанственим Духом, постао је боголик -  примивши у срцу Христа, он је постао хришћанин од Христа, имајући у себи уобличеног Христа, који је потпуно недостижан и заиста неприступан тварима уопште.[43]
Ми смо удови Христови, а Христос удови наши. И рука моја и нога моја - Христос. И рука Христова и нога Христова - ја бедни. Покрећем руку? - такође и Христос, јер рука моја то је Он: Божанство је недељиво. Покрећем ногу? и гле, она блиста као Он. Не реци да ја богохулим, него признај то и обожавај Христа који те начинио таквим. Јер и ти ако пожелиш, постаћеш уд Његов. И на тај начин сви удови свакога од нас посебно постају удима Христовим и Христос - удима нашим; и све ружне удове Он ће учинити лепима, украшавајући их лепотом и славом Божанства Свога; и ми ћемо једновремено с тим постати Богови - et fiemus simul dii, присно сједињени са Богом, не примећујући никакву мрљу у телу нашем, већ сви уподобивши се свему телу - Христу, а сваки од нас - уд његов, јесте сав Христос.[44]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФАНА СИГРИЈАНА, ИСПОВЕДНИКА

ИСТОРИЈЕ живота Светих, о! христољупци, увек су за дивљење и погодне су за усвајање од душа које их с вером слушају. Јер опис житија Светих распаљује у душама ревност и старање да им се подражава. Зато и ја, вели свети патријарх Методије, писац овог Житија,[45] узех да опишем ово што се збило у наше дане, и да изнесем чудеса која сам сопственим очима видео а која се и још могу видети, а то је - живљење и чудеса овог богојављеног оца нашег Теофана.[46]
Завичај овог преподобног Теофана беше Цариград, родитељи угледни: Исакије и Теодотија.[47] А Исак беше сродник цара Лава Исаврјанина и сина му Копронима.[48] И добијаше Исак велике положаје у царској палати, и беше за царовања Копронимова управитељ острва на Егејском мору. А тада иконоборна јерес притискиваше Цркву, и велико гоњење беше на побожне. Исак са својом супругом Теодотијом, будући побожни, тајно се држаху правоверја. И удостојише се постати родитељи таквог сина, који је као зора имао засијати Цркви Христовој. И дадоше му име Теофан, што значи богојављен. А то учинише стога што се он роди на Богојављење, које се на грчком зове Теофанија, и што га Бог по промислу свом, као некада пророка Јеремију, још у утроби мајке изабра и освети да буде велики светилник Цркве. Блаженог Теофана називали су и очевим именом Исак, а то му назвање беше дао сам цар Константин Копроним. Али тако је било до његовог пострига у монаштво, за којим му је још од малена жудило срце.
По рођењу блаженог богојављеног детета Теофана родитељ његов Исак поживе само три године, па пређе у живот бесконачни. Умирући он написа завештање, у коме он свог трогодишњег сина са његовом мајком повери на старање и чување самом цару Константину Копрониму, као своме рођаку. И дете растијаше телом и разумом, учећи се Светом Писму и доброј нарави. А кад му би дванаест година, један сенатор који имађаше осмогодишњу кћер по имену Мегалу, видећи како је дечак Теофан диван, паметан, веома богат и царев сродник, жељаше да му своју кћер заручи као невесту. На то и мајка Теофанова Теодотија врло радо пристајаше. Али пошто се та ствар није могла извршити без царева пристанка, онај сенатор много моли цара поводом тога. Јер је сенатор желео да се ороди с царем, дајући своју кћер за његовог рођака. И кад цар даде свој пристанак, би извршено обручење деце какво приличи њиховом узрасту, а сама свадба би одложена док не постану пунолетни обоје, и женик и невеста. Уто умре цар Копроним, и на престо дође његов син Лав, четврти са тим именом, по мајци називан Хазар[49], јер му мајка беше кћи хазарског кнеза Кагана, која се као незнабошкиња звала Хазара, а на крштењу добила име Ирина. А после неколико година умре и Теофанова мајка Теодотија, и остави своме сину огромно богатство.
У дому Теофановом беше један служитељ, богобојажљив и целомудрен, по имену Прандије, кога Теофан вољаше због његовог врлинског живота, и у коме имађаше свог најприснијег саветника. Честим корисним разговорима са њим побуђиван, а нарочито Духом Божјим упућиван, Теофан заволе целомудрије, и размишљаше на који би начин очувао своју девственичку чистоту. И свим срцем жељаше монаштво и живот монашки, и стаде раздавати своја богатства ништима и убогима. Када за то дознаде његов таст, одмах предузе све, иако женик није хтео, да се венчање обави што пре, јер и заручници већ беху пунолетни. На сам дан свадбе богојављени јуноша Теофан, свим умом погружен у Богу, мољаше се тајно у срцу свом да му Господ благодаћу својом сачува девственост неповређеном. И када се са невестом повуче у ложницу, седе на одар, и уз дубоке уздахе стаде јој казивати своју тајну заветну мисао:
О жено, ти знаш да је наш земаљски живот кратак, дан смрти наше непознат, и немилостив суд очекује оне који често гневе Бога проводећи овај живот у сластима и изобиљу. И мада је брак установљен самим Богом, ипак световне бриге у брачном животу удаљују ум људски од Бога, осујећују му богоугодне мисли, и не допуштају светлим очима душе гледати ка будућем животу. Знамо да Лазар за привремено злопаћење би однесен од Анђела у наручје Аврамово, а богаташ који у сластима проведе живот би вргнут у адске муке, и не могаше у пламену добити кап воде да расхлади језик свој. И коме су обећана еванђелска блаженства што су на небесима припремљена? Не богаташима који живе у весељу овога света и у свакој удобности него онима који су сиромашни, који плачу, који су гладни, који су жедни, који Христа ради подносе гоњење и срамоту. Кратко речено: тесан је и мучан пут што води у живот, а широка врата и широк пут што воде у пропаст (Мт. 7, 13-14). Знајмо дакле насигурно: ако у овом свету поживимо нашироко у таштим сладостима, онда ћемо несумњиво у оном свету допасти вечних мука и горчина. Друкчије и не може бити. Због тога, о мила моја невесто! ако пристајеш, сачувајмо себе од телесног брачног општења, и останимо једнодушно у беспрекорном девичанству. Али због твог оца, који је сурове нарави, живећемо неко време тобож у телесној вези, но под видом супружништва ми ћемо бити као брат и сестра. Касније пак, када нам Бог пружи згодну прилику, отићи ћемо у манастир, ја у мушки а ти у женски. И предаћемо себе Господу на сав живот, да бисмо се у оном свету удостојили удела светих угодника његових.
Света невеста његова, примивши корисне речи женикове као добра земља добро семе, дубоко их увуче и укорени у срцу свом, и весела лица и радосне душе одговори блаженом Теофану:
Мили господине мој, ни мени нису непознате еванђелске речи Спаситеља нашег: Ако ко не мрзи на свога оца, и на матер, и на жену, и на децу, и на браћу, и на сестре, није мене достојан. И ко не узме крста свог и за мном не иде, није мене достојан (Лк. 14, 26. 27; Мт. 10, 38). Зато, да бисмо се обрели достојни Спаситеља нашег, оставимо сву сујету, ако тако желиш. Јер што ти волиш, волим и ја; што је теби по вољи, и мени је по вољи. Хоћеш ли да останемо у девствености? Хоћу и ја. Изведимо себе беспрекорне пред Небеског Женика, сачувавши чистима не само душе него и тела наша. Јер каква ће нам бити корист, ако овај краткотрајни живот проживимо у сујети, а лишимо себе вечних блага? Нарађамо ли децу, ми ћемо се заплести у бриге о њима, дан и ноћ паштећи се око њиховог васпитања и извођења на пут. И упашћемо у Густе световне мреже. А кад нам дође неизвесни завршетак овом животу, где ћемо се после њега обрести не знамо. Стога, поживимо чисто у тајно чуваној девствености својој, док нас Господ не приведе монашком чину.
Чувши такве речи своје целомудрене невесте, блажени јуноша Теофан се удиви њеној благоразумности, и павши на земљу узнесе благодарност Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, Сејачу чисте и невине разумности, који си савечан са Оцем и Светим Духом, који Духом својим Светим упути ову слушкињу Твоју на такву одлуку, сагласну са мојом намером. И сву ноћ ту они проведоше у молитвама, просећи помоћи одозго, да би овакав њихов саживот добио добар и савршен завршетак. А пред зору заспаше мало, и обоје видеше исти сан: видеше у виђењу једног јуношу пресветла лица који се смешио на њих и с љубављу им говорио: Господ усвоји вашу одлуку, и посла ме да вас утврдим на такав живота, на какав се сада сагласисте, да себе целе и беспрекорне принесете Њему. Рекавши то, он им обојима крсним знаком осени цело тело, и постаде невидљив.
Пробудивши се одмах, они испричаше један другоме своје сановиђење, које је било потпуно исто. Усто осетише и неисказано диван мирис, који је долазио од невидљивог присуства анђеловог. И удивише се. И падајући на земљу пред Богом, узношаху Му срдачну захвалност. А небески мирис тај дуго се осећаше, не само у њиховој ложници, него га многи осећаху и у целоме дому.
И живљаху ова света двојица анђелски у телу, као два светњака пламтећи пред Богом пламеном љубави божанске, творећи молитве и псалмопјенија и држећи све постове. Као две маслине, они точаху јелеј милосрђа. Јер сваког дана чињаху безбројне милостиње, дарежљиво раздајући своје имање невољнима.
После извесног времена таст сазнаде за живот зета и своје кћери: да у девствености живе и да богатства своја раздају ништима. И ожалости се веома. Па отиде к цару, те га извести о томе. И жаљаше се на зета, говорећи: Тешко мени несрећноме! тешко бедној старости мојој због ништавног зета мог! јер богатство улудо расипа, и упропашћује нинашта младост кћери моје, не живећи са њом супружнички, и нема наде да ћу се тешити унучићима. Зашто је узе? Зашто пре венчања не раскину веридбу, и не одрече се ње, да је не би младу завео у такву пропаст, и моју старост бацио у двоструку жалост? Јер ме две ствари ожалошћују: кћер која, иако удата, нема мужа, нити може постати мајка деце; и лудо расипање имања, пошто мој зет не само своје богатство расточи, него и немали део мираза што му је моја кћи однела. - И мољаше цара да изгрди и усаветује његовог зета да живи по закону брачности, и да улудо не расипа имање.
Цар се због тога наљути, позва к себи блаженог Теофана, и бесно гледајући у њега прећаше му грозно, и нареди му да промени такав начин живота. Не учини ли то, онда ће му очи извадити, и на заточење га послати.
Ускоро после тога Теофан доби наређење од цара да ради неких народних послова отпутује у Кизички крај[50]. А овај пут би намерно удешен од његовог таста, с једне стране, да свога зета отргне од уобичајеног подвига молитве, поста и уздржања, а с друге, да не раздаје имање, чији је надзорник и чувар постао таст. А када је требало да отпутује у Кизик, би и његовој супрузи наређено од оца јој и цара да иде са њим, јер отац није желео да му кћер буде одвојена од мужа ма и на најкраће време.
И они кренуше Јна пут, и то реком Риндакос, коју народ потом прозва Велика. С једне стране те реке налази се Олимпијска покрајина, а с друге Сигријанска[51]. Блажени Теофан одлучи да путује овом реком до Кизика, а не сувим путем, пошто беше оболео, па му изгледаше да је боље за њега путовати воденим него сувим путем. А то би по Божјем промислу. Пошто дакле Теофан посла сувим путем у Кизику своје пријатеље и слуге с коњима и колима, он седе на лађу са својом блаженом супругом и с нешто слугу, и крену на пут. За време пловидбе он је посматрао дивне Сигријанске горе, хумове и пустиње, и гораше духом ка молитвено-испосничком житију у њима. На једном месту угледа он међу горама једну дубоку и широку долину, и у њој дивну шуму. И то му се место веома допаде. Стога приставши тамо уз обалу да се одморе, он нареди свима да остану на обали поред лаће, а сам крену у ону долину. Обилазећи то пустињско место душа му беше пуна миља. И он застаде на једном месту у густој шуми. И стаде се усрдно молити Богу, и са сузама па дати на земљу, и мноштво поклона чинити, и говораше: Господе, покажи ми пут, којим да идем! (Пс. 142, 8). Јер обузет силном жељом за пустињачки живот, он мишљаше да одмах остави све, и да се у овој пустињи сакрије. Али, уморивши се од молитве, и севши да се одмори, он би као у усхићењу, и угледа оног светловидног Анђела, кога у ложници са својом невестом беше видео, и показујући му прстом на ту пустињу, Анђео му рече: Ти треба да се овде настаниш. Али почекај још мало, док се са земље живих узму они који ти препречавају пут. А они ће се ускоро узети, и ти ћеш несметано отићи куда желиш.
Веома обрадован овим виђењем, свети Теофан се врати радостан на лађу, и продужи свој пут. И виде по тим Сигријанским горама пустињачке манастире и испоснице, и посети их заједно са целомудреном супругом својом. У једноме пронађе неког прозорљивог старца Григорија. Он живљаше у месту званом Полихонија. И када му Теофан откри мисао и жељу срца свог, он чу од њега оно исто што и од Анћела који му се беше јавио. Јер тај старац, који је анђелски живео, био је удостојен од Бога дара предзнања, и он рече Теофану: Почекај мало, добри младићу, јер ће ускоро и цар и таст твој бити истребљени са земље, и отићи ћеш за благом намером својом. - А чесној невести његовој онај свети старац тихо шану на уво, да ће њен љубљени брат господин Теофан примити у своје време и венац мученички.
Потом свети Теофан стиже у град Кизик, и по царевој наредби сређиваше неке државне послове. А често одлажаше са слугама својим и у горе Сигријанске, које не беху веома удаљене. Тамо посећиваше свете оце, удостојаваше се њиховог благослова и молитава, и коришћаше душу своју њиховим богонадахнутим речима. А нарочито често одлажаше к прозорљивцу Григорију, и ка Христифору игуману тога манастира. Једном пак приликом када по горама Сигријанским обилажаше оце пустињаке, задржа се на неком месту и одоцни, а беше велика жега, за време жетве. И ожедне и он и они што беху с њим, а место беше пусто и безводно, и дан је нагињао заходу. И беху приморани да ту заноће. А беху изнемогли од жећи сви они и њихова стока. Стога блажени Теофан, пошто се помоли Богу, седе под једним брегом, да мало отспава, и на тај начин донекле утоли жеђ. Но кад он задрема, изненада изнад његове главе потече извор живе воде, и окваси га. Јер не заборави слугу свога Бог, који је неблагодарном роду јеврејском из камена извео воду у пустињи; утолико пре благодарном слузи свом благоволи учинити то у време такве невоље. А светитељ, пробуђен изненадним жубором воде и поквашеношћу, устаде, сазва оне што беху с њим, и они се сви слегоше. И дивљаху се том изненадном и неочекиваном чуду, и слављаху Бога. И напише се воде сви, и стока њихова. И сви преноћише на том месту. А сутрадан не беше извора оног, и оно место беше суво, и ни трага од воде не беше. Овоме се веома удивише, и величаху чудесну силу Божију, јер у време жећи Бог изведе извор из земље безводне; а кад престаде потреба, Он пресуши воду. То јасно показује, да је Бог готов на сваком месту дати оно што је потребно ономе који најпре иште царства Божјег и правде његове.
Свети Теофан се задржа у Кизику, док не обави све послове које му.цар беше наложио. А кад све то добро сврши, он се врати у Цариград. Тада се зби реч Божјег Анћела и пророштво преподобног Григорија: Умре цар Лав Хазар, син Копронимов, а унук Лава Исаврјанина; умре и таст Теофанов. А зацари се благоверна царица Ирина.[52] И тада бише слободни обоје: и Теофан и света невеста његова. И одмах\ без икакве сметње, по својој вољи раздадоше своја богатства и имања. Потом Теофан постриже невесту своју у једном од девичанских манастира на острву Принкипу (у Мраморном мору) крај Витиније, и даде манастиру томе доста имања за издржавање госпође своје. На постригу она доби име Ирина. И у монаштву свом она угоди Богу потпуно, и чудеса изврсна сатвори: јер доби од Бога дар да исцељује од сваке болести и да ђаволе изгони. Чудеса њена потом описа пресвети патријарх цариградски Методије, хвалећи житије обојих, као што смо већ рекли.
После пострижења госпође своје блажене Ирине девице, свети Теофан раздаде невољнима и остатак имања у Цариграду. А оставивши нешто злата, он оде гореспоменутом оцу свом Григорију прозорљивом у гору Сигријанску, на место звано Полихонија. И тамо би пострижен од њега у монашки облик. И подиже му тамо манастир од злата што беше донео. И дуго време поживе поред њега, обучавајући се у монашким подвизима.
Затим по старчевом савету он оде на острво Калонимос, где имађаше неко мало очево село, што му беше преостало од продатих и раздатих имања. Тамо основа манастир и позва братију из обитељи Теодора, званог Монохерарија, и постави им за игумана добра и искусна човека.
А када се после неколико година игуман престави, братија наваљиваху многим молбама на преподобног Теофана да им он буде игуман. Али он не хтеде, него се сам затвори у келију, и преписиваше књиге, јер беше краснописац[53]. И продајући те књиге он издржаваше не само себе него и друге.
Пошто проведе тако шест година, он оде од њих опет у гору Сигријанску. Сетивши се оног пустињског места где виде појаву Анђела, када воденим путем иђаше у Кизик, оде тамо, и настани се у тој пустињи. И живљаше Богу, и насели богоугодним пустињожитељима ту пустињу као град Божји, јер многи долажаху к њему и остајаху да живе поред њега. Отуда се јави потреба да се оснује манастир. А у тој пустињи једна њива звана Мегалос Агрос (= Велика њива) припадаше неком земљоделцу. Преподобни позајми злата од својих познаника, купи ту њиву, и подиже манастир. Уз помоћ Божју, који по своме божанском промислу даје све што је потребно, он одужи дуг, и имађаше у обитељи довољно свега потребнога за издржавање братије. И преподобном Теофану беше немогуће да се не прими игуманства у овој својој обитељи, јер га сви оци наговараху, а и потреба беше велика. И он би такав игуман, какав треба да је старешина по еванђелској заповести Господа Христа, која гласи: Који хоће да буде већи међу вама, нека вам служи; и који хоће да буде први међу вама, нека вам буде слуга (Мт. 20, 26- 27). И работаше преподобни Теофан игуман својим рукама, служећи потребама свију, јер му Бог тада дарова телесну снагу, и у сваком манастирском послу он се трућаше више од свих. И би свима пример врлинског житија у трудољубљу.
У то време састаде се у Никеји против иконобораца Седми Васељенски Сабор светих Отаца (787. г.), за царовање Константина, сина Лавова а унука Копронимова, и матере његове благочестиве Ирине, а за патријарховања пресветог патријарха цариградског Тарасија (787-806. г.). На овом Сабору свети Оци проклеше иконоборску јерес, а утврдише опет да се свете иконе побожно поштују. На овај Сабор би позван и преподобни Теофан, игуман Сигријанске обитељи. И међу светим Оцима он сијаше као сјајна звезда, утврђујући с њима правоверје. А долазак његов тамо беше многима на корист. Јер док многи тамо имађаху лепу одећу и кола и коње, он дође на једном мршавом магарцу, и имађаше на себи вету одећу, подерану и са много закрпа. И видевши га у таквом смирењу и немаштини, све обузе умилење, и користише се духовно, јер су знали његов ранији живот, како је био богат и угледан, цару близак, и сенатор, а како се ради Бога толико понизи и осиромаши, да је све сматрао за ђубре.
По завршетку тог светог Сабора, преподобни се врати, доносећи својој обитељи као најдивнији накит - побожне догмате праве вере на светом Сабору одређене. И упражњаваше своје уобичајене подвиге, примером свог врлинског житија просвећујући не само ту своју обитељ, него и све крајеве оне. Јер глас о њему брујаше свуда, и њега ради слављаше се Отац небески. А ради чистоте живота његова даде му се од Бога благодат чудотворства, те исцељиваше болести међу људима, и ђаволе изгоњаше.
Једном када преподобни беше заспао, ђаво, желећи да му напакости, појави се као дивљи вепар, и уједе светитеља за палац од руке. Светитељ осети силан бол, трже се од сна и виде на прсту трагове од непријатељевих зуба. И пошто га прст веома бољаше, он хтеде да га откине. Али се предомисли, узе миро што је имао код себе од животворног Крста, помаза њиме свој болесни прст, и одмах се исцели. Од тога доба он доби власт над ђаволима, и изгоњаше их речју из људи бесомучних које су му доводили.
Једном приликом преподобни Теофан, људе који лађом путоваше некуда, њих 53 на броју, спасе од смрти, а други пут кад он сам путоваше лађом, претвори буру у тишину.
Многобројни посетиоци и убоги који су долазили у манастир преподобнога, сви су обилно добијали хлеб и осталу храну. И учини преподобни да се брашно и храна никада не умањи, као што некада учини Илија пророк да се брашно из зделе удовичине не потрошц. Једном узнегодова против светитеља манастирски економ, што се толика храна даје посетиоцима, када недостаје и за братију манастирску. Онда светитељ нареди том економу да прегледа и измери сву храну у манастиру, и нађе се да се ништа ни од једних намирница није смањило. И сва братија прославише Бога, а економ паде на земљу и мољаше опроштај.
Када преподобном би педесет година, разболе се тешко од бубрега; и паћаше се много. И од тада он све остале дане свога живота проведе на болесничком одру. И он који је молитвом исцељивао друге болеснике, не хте се помолити Богу за оздрављење своје него трпљаше с благодарношћу.
Затим, њему тако болесном дође време да страда и исповеднички сконча за правоверје, према пророштву оног прозорљивог старца Григорија, које овај старац шану на уво светој девици невести Теофановој, по коме пророштву, он је у своје време имао добити венац мучеништва. Пошто се неколико царева грчких измени, цар Лав Јерменин[54] заузе престо грчког царства. Овај цар обнови иконоборску јерес, и опет веома смути Цркву Христову. Он протера са престола правоверног патријарха светог Никифора[55], такође и преподобног Теодора Студита[56] са његовим ученицима; а многе друге љуто мучаше и убијаше због поштовања икона.
О светом Теофану пише се и ово: Када свети Никифор, патријарх цариградски, вођен на заточење, пролажаше лађом на мору поред краја где беше Теофанова обитељ, то преподобни Теофан прозорљивим очима душе виде, и нареди ученику да му донесе кадионицу са жаром. И запаливши свеће, и ставивши тамјан у кадионицу, он се поклони до земље, и разговараше као са неким лицем које пролази мимо. Упитан од ученика: Шта радиш, оче; коме се то клањаш, и с ким разговараш? Преподобни одговори: Ево, пресвети патријарх Никифор, неправедно протеран за Православље, иде на заточење, и лађом пролази поред нашег краја. И ја због њега упалих свеће и тамјан, да одам дужно поштовање патријарху. - А то провиде и пресвети патријарх Никифор налазећи се на лађи, јер изненада преклони колена, и на поклон одговори светоме старцу поклоном, и подигавши руке благосиљаше. А један од пратилаца његових на лађи упита га: Кога то благосиљаш, пресвети оче? и пред ким се то поклони до земље? Свјатјејши одговори: Ево, Теофан Исповедник игуман поздрави нас и одаде нам поштовање упаљеним свећама и тамјаном; и ја му узвратих поклоном, јер ће и он као ми скоро пострадати.
Тако и би. Јер потом непобожни цар Лав Јерменин, у жељи да преподобног Теофана придобије на своју страну, посла к њему изасланство (око 816. г.), с почастима га позивајући и лукаво поручујући: Претстоји ми рат са непријатељима, и потребно ми је да се пред одлазак у рат наоружам твојим светим молитвама, зато не одреци да дођеш к нама, чесни оче. - И преподобни Теофан, иако прозре царево лукавство, и тешко болестан, ипак пристаде да иде, желећи да страда за праву веру. А кад лађом стиже у Цариград, не одведоше га пред цара, јер се цар стидео чесног лица његовог и бојао се изобличења од њега. Но цар посла к њему угледне људе, да га многим обећањима придобије за своје зловерје. Преко њих цар му поручиваше: Ако пређеш на нашу страну, ја ћу грађевинама од камена украсити твој манастир, и сваким га изобиљем обогатити, и бићеш код мене у већој части него сви други, а твојим блиским сродницима даћу велике положаје. - А уз то беше послао и овакву претњу: Будеш ли пак противу нас, сам ћеш бити крив за муке што ће те снаћи.
Светитељ одговори цару преко његових изасланика: Мени не треба ништа од богатстава овога света. Јер када у младости својој ради љубави Христове оставих све што сам имао: злато. сребро и огромна имања, зар ћу их у старости својој зажелети? Не дао Бог! А о манастиру мом и о ближњима мојим Бог промишља више него цареви и кнезови земаљски. Зашто ме цар плаши претњом као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље.
То и многе друге речи светитељ смело изрече царевим изасланицима. Ови одоше цару и известише га о томе. Цар се зачуди таквој неустрашивој смелости светитељевој, и нареди неком јеретику Јовану софисту, човеку вешту разговорима, лукаву и мађионичару, да иде да се препире с преподобним.[57] Али и овај пред богоглагољивим устима преподобног оца беше као нем. И побеђен, врати се са стидом ономе који га је послао. Тада цар, сав љут, нареди да преподобног Теофана затворе у једну мрачну и тескобну кућу поред такозване Елевтериске палате, и да се постави стража. У том тескобном затвору преподобни, стар и болестан, проведе две године. Ту су му сваки дан слали нарочито злобне јеретике, који су покушавали да га придобију за иконоборство час ласкама, час претњама, злостављањима и грдњама. Једном приликом цар посла к светитељу нарочито ласкаву поруку, да потпише изјаву о одбацивању икона. Светитељ отписа цару овако:
Ти знаш, царе, Онога који ти подари царство, Онога којим цареви царују и тирани владају на земљи. Ти знаш како Бог, који је неописан, ипак изволи да буде описан, узевши на себе нашу природу и поставши као ми у свему осим греха. И Он том природом, обоженом у Њему, васкрсе мртве, просвети слепе, очисти губаве, и учини остала чудеса Своја редом. И том истом природом Он добровољно прими смрт од завидљивих Јевреја и, васкрснувши у трећи дан, са славом се узнесе на небо, и од Оца се никада не одваја. О тој човечанској природи у Христу Богу сведочи нам књига Еванђеље, коју ми чесно примамо. А примајући чесно књигу Еванђеље, и верујући написаном у њој, ми верујемо чудесним делима Христовим, као и самога Христа у тој књизи поштујемо. И када нас не осуђују што примамо ту књигу Еванђеље, у којој су дела Христова описана речима и словима, зашто онда да нас осуђују што примамо и поштујемо историју тих истих еванђелских речи изображену иконама? Помоћу икона и варвари, који нам због вере долазе, лако упознају цео Христов живот на земљи међ људима и чудесна дела његова. Врло многи неписмени људи, гледајући очима на иконама престављена чудеса Христова и његово добровољно страдање, прослављају пострадалог за нас Господа. А ти, одбацујући свете иконе, ниси ли позавидео њиховом спасењу? Који то Сабор икада објави да је грех и скврнављење светиње - поштовати свете иконе? Еда ли сам Христос не посла нерукотворни лик свој на убрусу кнезу едеском Авгару ради исцељења? Еда ли нам свети апостол Лука не остави бојама израђену икону Пречисте Богородице Дјеве? А шта ћеш иставити против предања и учења светих Отаца? Јер свети Василије Велики, испитивач неисказаних тајни, каже: Поштовање, које се указује икони, прелази на оригинал. Слично каже својим златним устима и Јован: Ја волим и од воска начињену свету икону. Тако исто и Кирил, гусле Светога Духа, изјављује: Гледајући изображење страдања Христовог на икони, често нисам могао без суза проћи поред те иконе, итд. Када првих шест Васељенских Сабора, који су били пре Седмог, не забранише да се поштују свете иконе, нити их одбацише, сматраш ли ти да си мудрији од њих? Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. А црквене догмате и законе треба да расматрају свети Оци, а не цареви.
Када цар прочита ово писмо преподобнога, он просто побесне од јарости, и одмах посла једног суровог дворјанина у Сигријански крај, да разори и потпуно спали обитељ преподобног Теофана, а да све ученике његове немилосрдно разјури. А другог, не мање свирепог, посла к преподобноме у онај мрачни затвор крај Елевтериске палате, у коме је две године држан. Овај скину одећу са светог старца, чије тело беше измождено од многих постова, трудова и друге болести. И би га немилосрдно воловским жилама по леђима и стомаку. И пошто му удара триста батина, он га поново баци у онај затвор, и оде. Сутрадан, по наређењу царевом, дође опет тај исти бездушник, изведе преподобномученика из затвора, и би га по други пут немилосрдно као и јуче.
Затим га посла цар на заточење на острво Самотрак,[58] што преподобни прозорљивим очима раније предвиде и рече тамничарима. Дошавши тамо, преподобни Теофан поживе тамо још само двадесет и три дана, и пређе из земаљског заточења у небеску отаџбину, украшен венцем исповедничког страдања. И његово чесно тело би сахрањено тамо у дрвеном сандуку. Преподобни Теофан се упокоји 817. године.
Бог прослави светог угодника свог не само у животу, него и по престављењу његовом, јер чесним моштима његовим дарова целебну силу, и добијаху исцељење врло многи болесници, који се дотицаху чесне раке његове.
А кад злочестиви цар Лав Јерменин би убијен (820. г.), расејани ученици светитељеви опет се вратише у Сигријанску гору, обновише спаљени манастир, пренесоше свете мошти преподобног Теофана оца свог са острва Самотрака у своју обитељ (у Мегало Агро = Велика Њива), и чесно их у цркви положише. И од њих се догађаху безбројна чудеса у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ДВОЈЕСЛОВА, папе Римског

ПАПА римски[59] свети Григорије Двојеслов или Сабеседник, тако прозван због дивних беседа својих, би рођен у самом Риму око 540. године, од оца Гордијана и матере блажене Силвије, обоје високог сенаторског рода, угледни и богати. Но порекло овог светог Григорија би чесно, не толико због сенаторског корена, него због богоугодних и светих личности које су се налазиле у том роду. Јер блажени Феликс III, папа римски, беше му дед; а света Тарсила, која је на самрти својој видела Господа Исуса где јој долази, такође и блажена Емилијана која се с Тарсилијом удостоји вечног живота небеског, беху му тетке; а и мајка његова Силвија убројена је у Римској цркви међу свете: Такав свети род још више украси својом светошћу блажени Григорије, који још од младости навикну на врлину и богоугађање.
Григорије је још из детињства ревновао за књигу, и постаде изврстан философ и паметан човек, пун знања и разбора, због чега би изабран за претора.[60] Али не к световном него к духовном стремљаху му и душа и срце, јер је желео да буде монах. Но пошто му родитељи беху живи, он одлагаше монашење за згоднија времена. Али и у свету живећи, он беше монах расположењем и чистим у девствености живљењем. А кад му се затим престави отац, он стаде огромно имање употребљавати на давање милостиње и зидање светих обитељи. Тако у Сицилији подиже шест манастира, и снабде их свим потребама. А у самом Риму свој дом претвори у манастир у част светог апостола Андреја, који се налазио близу цркве светих мученика Јована и Павла, крај брежуљка званог Сквара. И у том манастиру он при пострижењу свом са косом остави златоткану световну одећу и обуче се у костретну ризу монашку. И руковођаху га у монашком животу искусни старци, Иларион и Максимијан. Затим, после доста времена он постаде и игуман те обитељи.
А блажена мати његова Силвија обитаваше тада близу врата светог апостола Павла, у удовиштву свом служећи Господу постом и молитвом, дан и ноћ живећи на прагу дома Господњег. Храна њена беше сирово градинско зеље, које и сину свом блаженом Григорију сваки дан шиљаше. А према ништима и убогима беше веома милостива, и раздаде им најзад сву своју имовину. Такође и син њен блажени Григорије беше толико милостив, да и последње што је имао није штедео, него је одмах давао просјаку. Једном, када је седео у келији својој и по обичају свом писао књиге, дође му један сиромашак, - беше то Анђео Господњи у обличју сиромаха - и рече му: Смилуј се на мене, слуго Бога вишњега! Ја сам морепловац, али претрпех бродолом на мору, и изгубих не само своје што имађах него и туђе.
- Сиромахољубац и истинити слуга Христов, свети Григорије сажали се на овога човека, дозва свога келејника и нареди му да овоме човеку да шест златника. Сиромашак их узе и оде. Но после кратког времена тог истог дана опет дође исти сиромашак к блаженоме, говорећи: Смилуј се на мене, слуго Божји, јер сам ја много изгубио, а ти си ми мало дао. Блажени опет дозва келејника и рече му: Брате, иди и дај му још шест златника. Брат учини тако и сиромашак онај за један дан доби од светитеља дванаест златника, и оде. Али после кратког времена опет и по трећи пут дође тај исти сиромашак, вапијући к светоме: Сажали се на мене, оче, па ми дај још од милостиње твоје, јер веома много туђег блага изгубих на мору. Блажени Григорије рече своме келејнику: Иди, брате, те подај овоме што иште још шест златника. А брат одговори: Веруј ми, чесни оче, да у клијети не остаде ниједан златник. Блажени га упита: Немаш ли нешто друго да му даш: одећу неку или сасуд? Брат одговори: Другог сасуда немам осим једног сребрног тањира, у коме ти велика госпођа мати твоја посла расквашено сочиво. Рече му угодник Божји Григорије: Иди, брате, дај сиромашку и тај тањир, да не би отишао од нас жалостан, јер утехе тражи у својој невољи. Добивши сребрни тањир, убоги оде весео. И више не дође јавно као сиромах да проси милостињу, него невидљиво борављаше поред блаженог Григорија, чувајући га и помажући му у свему. Јер Анђео Господњи би постављен уз светитеља са силом чудесне благодати, којом се потом свети Григорије прослави, јер се у његовој обитељи многа чудеса чињаху.
После неколико година (око 579. г.) епископ Римски Пелагије II (578-590. г.) узе Григорија из манастира, рукоположи га за ђакона и посла га као свога апокрисара у Цариград. Тамо он проведе око шест година живећи у једном тамошњем манастиру. Ту он научи и грчки језик, и црквене обичаје. А потом се врати у Рим.
Пошто папа римски Пелагије умре, сви једногласно изабраше за папу светог Григорија, игумана манастира светог Андреја. Али он, избегавајући тако високо звање и поштовање људско, побеже из града, и скриваше се по пустим местима. И сви се житељи Рима дадоше на тражење жељеног пастира Григорија, и пошто га не нађоше, настаде велика жалост због тога. Тада стадоше приносити Богу усрдне молитве, да им открије где се налази слуга његов. И појави се огњени стуб од земље до неба, који сви видеше, на оном месту где се свети Григорије скривао у једној пустој гори. И свима би јасно да се тај небески стуб односи на Григорија, и одмах похиташе тамо, и нађоше траженога. О! са како неисказаном радошћу они поведоше њега отуда, ма да он није хтео. И би свети Григорије постављен за папу римског за царовања Маврикијева.[61] И беше неисказано његово милосрђе према ништима и убогима, сирочади и удовицама, и странцима. Он подиже многе гостопримнице и сиротишта не само у Риму него и по другим местима. У Јерусалим нарочито посла аву Прова са потребном количином злата, да тамо подигне гостопримницу. На Синајску Гору је сваке године у току свога живота слао велике прилоге за издржавање монаха. Имао је спискове свих сиромаха и болесника у Риму, и сваки дан их је хранио. Много пута је за трпезу своју посађивао странце и сиромахе, и сам им служио. Једном нареди своме сакеларију да позове на трпезу дванаест странаца, да обедују с њим. И кад седоше, свети папа виде да их је за трпезом тринаест. Он дозва сакеларија и тихо му рече: Не рекох ли ти да позовеш дванаест. Зашто си мимо моју вољу позвао тринаест? Уплашен, сакеларије му одговори: Веруј ми, пречасни владико, нема више од дванаест. - Јер тринаестог не виђаше ни он ни ико други, само папа. И за време обеда папа често погледаше на тринаестога који је седео на дну софре, и виде како се лице његово мења: час је изгледао стар и сед, час опет млад јуноша. А кад устадоше са трпезе, свети папа Григорије отпусти све, само задржа оног тринаестог. И узевши га за руку, уведе га у своју собу и рече му: Заклињем те великом силом Бога Сведржитеља, кажи ми ко си и како се зовеш. А он му одговори: Зашто ме питаш за име? Оно је чудно. Али знај, ја сам онај сиромашни морепловац, који дође к теби у манастир светог Андреја, када си ти у својој келији седео и писао. И ти ми даде дванаест златника и сребрни тањир, на коме ти блажена мати твоја Силвија беше послала расквашено сочиво. И нека ти је ово знано: од оног дана у који ми ти то с љубављу и широка срца даде, Господ те означи да постанеш епископ свете Цркве Његове, за коју Он проли крв Своју, и наследник светих врховних апостола Пегра и Павла, чије и врлине подражаваш.
Блажени Григорије га упита: Како ти знаш, да ме Господ онда означи да постанем папа? Он одговори: Знам зато што сам Анђео Господа Сведржитеља, јер ме тада беше послао Господ к теби да испитам твоје расположење, да ли ти из човекољубља или из славољубља твориш милостињу. - Чувши то, блажени се препаде, јер дотле још не беше видео јасно анђела, и што му се обраћао као обичном човеку. А Анђео рече светитељу: Не бој се, јер ме ево посла Господ да целог живота твог будем с тобом и да молитве твоје приносим Богу, да би добио све што са надом иштеш у Њега.
Тада свети папа Григорије паде лицем на земљу, и поклони се Господу говорећи: Када ми због малог, ништавног дара сиромаху, свемоћни Господ узвраћа толиким добрима, да ме и епископом свете Цркве Своје начини и Анђела ми Свог светог даде да ме чува, коликим ли ће тек добрима узвратити онима који живе по заповестима Његовим и творе правду? - И Анђео постаде невидљив. А светитељ узнесе неисказану благодарност Господу своме. И стално свим срцем чињаше добро људима и твораше вољу Божју.
Опет једнога дана, служећи странце за трпезом, он хтеде, по смирености својој, да полије једнога од њих да опере руке. И док се окрену да узме суд са водом, нестаде оног кога је хтео да полије. И пошто га брижно потражи, и не нађе, чуђаше се веома. Идуће ноћи јави му се у сну Господ, говорећи: Других дана гостио си удове моје које сачињавају сиромаси, а јуче си мене сама примио.
О великој смирености светог Григорија сведочи и свети Софроније, патријарх Јерусалимски, у својој књизи Лимонару. Он тамо пише: Једном приликом посетисмо аву Јована Персијанца. И он нам исприча о великом и блаженом Григорију, папи Римском, говорећи: Једном зажелех да се поклоним гробовима светих врховних апостола Петра и Павла, и одох у Рим. Налазећи се у средини града, ја чух где се пронесе глас у народу да ће папа проћи туда. И ја остадох чекајући да га видим. И кад он наиће поред мене, ја хтедох да му се поклоним. Но он, браћо, Бог ми је сведок, пре мене паде на земљу и поклони ми се, и не устаде са земље док не виде да сам ја прво устао. И пошто ме веома срдачно загрли, даде ми три златника, и нареди да ми се да све што ми је потребно. А ја прославих Бога који му даде толику смиреност и љубав и милосрђе према свима.
Но не треба прећутати страшно чудо са пречистим Тајнама Христовим, које се догоди на молитве овог великог архијереја Божјег. А то би на овај начин: Нека угледна жена у Риму донесе просфоре за свету литургију. И сам папа пресвети Григорије служаше божанствену службу. И када даваше народу божанствено Причешће, приступи и та жена да се причести светим Тајнама. Но чувши где свјатјејши папа говори: "Животворно тело Господа нашег Исуса Христа даје се...", она се насмеја. Папа повуче своју руку и упита је, што се смеје. Она одговори: Чуди ме, владико, да хлеб који сам својим рукама од брашна умесила и испекла, ти називаш телом Христовим. - Светитељ, видећи њено неверје, помоли се Богу, и одмах се изглед хлеба измени у изглед правог тела човечјег, и жена гледаше крваво месо људско. И не само та жена, него и сви присутни у цркви људи видеше то чудо. И слављаху Христа Бога, утврђени у вери, да је у Пречистим Тајнама под видом хлеба - истинито тело Христово, и под видом вина - истинита крв Христова. И кад се светитељ поново помоли Богу, претвори се изглед тела човечјег у изглед хлеба. И причести се жена са страхом и чврстом вером, примивши хлеб као тело Христово, а вино као крв Христову.
Ово велико светило света, свјатјејши Григорије, украси Цркву Христову не само равноангелним житијем и дивним чудесима, него и многим књигама врло потребним православној вери. А када је писао, тада је Дух Свети у облику голуба летео над њим. То је много пута видео његов архиђакон Петар, човек врлинаст, са којим је свети Григорије водио разговоре, који сачињавају четири књиге, веома корисне и поучне; у њима су кратка житија светих који су у Италији богоугодно поживели.[62]
Пошто је свети Григорије пасао Цркву Божју тринаест година, шест месеци и десет дана, престави се Господу 604. године.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕВЕТ МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици пострадали за Христа у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРАВЕДНОГ ФИНЕСА

УНУК старозаветног просвештеника Арона; био свештеник, па затим првосвештеник. Праведан и правдољубив, избегавао зло а поступао по закону Божијем, и тиме одвратио гнев Божји од синова Израиљевих, а себи стекао од Бога, наследно свештенство (4 Мојс. 25, 1-18).
________________________________________

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свети Софроније, патријарх јерусалимски. Рођен у Дамаску од знаменитих родитеља. Сабравши светску мудрост, он не буде ипак задовољан него пође да сабира и чисто духовну мудрост. У лаври светог Теодосија нађе се са иноком Јованом Мосхом, кога узе себи за учитеља, те заједно са њим крете да обиђе манастире и подвижнике у Мисиру. Лозинка му беше: сваки дан научити више духовне мудрости. Све што су сазнали, записали су и после издали у две књиге под именом Лимонар или Цвећник. Доцније су отишли у Рим где Мосха умре оставив аманет Софронију да га пренесе или на Синај или у лавру Теодосијеву. Софроније испуни жељу свога учитеља и пренесе му тело у лавру Теодосијеву, а потом задржа се у Јерусалиму, који баш у то време би ослобођен од Персијанаца. Присуствовао је повратку Часног Крста из Персије, кога је цар Ираклије на својим леђима унео у Свети Град. Стари патријарх Захарија, повраћен такође из ропства, не поживе дуго, па кад се пресели у онај свет, замени га Модест, а после овога (+ 364) замени блажени Софроније. Са особитом мудрошћу и ревношћу он управљаше црквом десет година. Устајаше у одбрану Православља од монотелитске јереси, коју он на свом Сабору у Јерусалиму осуди пре него што она би осуђена на VI васељенском сабору. Написао је житије свете Марије Египћанке, саставио чин великог водоосвећења, и увео у разна богослужења неке нове химне и песме. Када арапски калиф Омар освоји Јерусалим, умоли га Софроније да поштеди хришћане, што Омар притворно и обећа. Када убрзо Омар поче да пљачка и злоставља хришћане у Јерусалиму, Софроније се са многим вопљем мољаше Богу да га узме између живих на земљи, да не гледа оскрвњење светиња. И услиша Бог молитву његову, и узе га к себи у дворе Своје небесне 644. године.

2. Свети мученици Пионије и други с њим. Свештеник смирнски. Пострада у Смирни у време Декијевог гоњења. Осудише га на распеће, чему он би веома рад. И чим војници склопише крст и положише по земљи, Пионије сам леже на крст, испружи руке и заповеди војницима да му прикују ексере у руке. Крст буде усађен у земљу наопако, и под главом мучениковом наложена ватра. Беше много народа унаоколо. Пионије затвори очи и у себи мољаше се Богу. Чак ни косу му не могаше огањ упалити. Када се најзад огањ угаси, и кад сви мишљаху да је он мртав, Пионије отвори очи и радосно узвикну. "Боже, прими дух мој!" и издахну. Овај светитељ написао је житије светог Поликарпа Смирнског, с ким се сада заједно весели у царству Христовом. Пострада и прослави се 250. године.

3. Преподобни Георгије Синаит. Игуман горе Синајске. Велики подвижник и праведник. Пасхалне ноћи ангел Божји пренео га у Јерусалим на службу Божју, и вратио истог дана назад на Синај. Упокојио се мирно у VI веку.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА, патријарха Јерусалимског

СВЕТИ Софроније, истог имена са целомудријем, роди се у Дамаску[1] око 580. године од знаменитих родитеља, побожних и целомудрених, који се зваху Плинт и Мира.
Још од младости своје блажени Софроније стаде живел ти животом достојним свога имена: љубљаше духовну и светску мудрост, и чуваше своју девственичку чистоту недарнутом и беспрекорном. А то двоје, духовна мудрост и девственичка чистота, назива се целомудријем. Штавише, по речима светог Јована Лествичника,[2] целомудрије је заједнички назив за све врлине. А целомудрени Софроније беше ревносни творитељ свих врлина.
Он најпре изучи светску философију, због чега би прозван софист, то јест мудри. У она времена назив софист означавао је велику част. Тако су називани најодабранији философи. Али блажени Софроније, сабравши светску мудрост, жељаше да стекне и духовну мудрост. Са том намером он обилажаше манастире и пустињачке испоснице, сабирајући у богоносних отаца благо корисно по душу његову. Тако дође и у свети град Јерусалим. И обилазећи околне манастире, он дође у општежиће Теодосија Великог. Ту нађе инока Јована Мосха, презвитера по чину, човека врлинска и веома искусна и у светској и у духовној философији. И Софроније се свим срцем приљуби уз њега, као син уз оца и ученик уз учитеља. И праћаше га на свима путовањима његовим све до кончине овога, идући заједно с њим по манастирима и пустињама, посећујући свете оце, и описујући житија њихова ради духовне користи. О томе сведочи књига коју су заједно написали: Лимонар или Цвећник, која је одобрена Седмим Васељенским Сабором.[3] У овој књизи светог Софронија учитељ његов често назива софистом, као равног себи у философији. Па не само то, него га блажени Јован понегде назива господином својим, а понегде и оцем. Јер га није сматрао као ученика већ као пријатеља и сапутника и сатрудољубца, по животу изврсна. Усто је блажени Јован провиђао Духом да ће Софроније бити велики пастир и непоколебљиви стуб Цркве Христове.
Са овим преподобним Јованом свети Софроније је још пре свог пострига живео најпре у Палестини доста дуго, у киновији Теодосија Великог, и у пустињи Јорданској, и у манастиру Светог Саве који се називао Нови. Затим обојица, Јован и Софроније, напустише Палестину из страха од Персијанаца који су наилазили, и одоше у пределе Антиохије Велике. Јер у то време персијски цар Хозрој Млађи поведе рат против Грчке због овога: Фока мучитељ, као што о томе опширно пише грчки историчар Никифор, уби грчког цара Маврикија и заузе царски престо. А цар Маврикије беше велики добротвор Хозроју персијском, кад овај беше пребегао из Персије у грчку царевину. Тада му Маврикије беше уместо оца, и поможе га и новцем и војском, те он поврати свој престо у Персији, и тако се створи између Грка и Персијанаца вечити и чврст мир. Но кад Хозрој чу за убиство свога добротвора цара Маврикија, веома се ожалости. И уништивши уговор о миру са Грцима, он крену да освети Маврикија: и упаде војска персијска у многе покрајине грчке, нарочито у Сирију, Феникију и Палестину, и пустошаше их. Тада оци свети, који се подвизаваху у тим покрајинама, напуштаху своје манастире и пустињска обиталишта и бежаху куда. је ко могао. У то дакле време одоше из Палестине и ова два света оца, Јован и Софроније. По њиховом одласку Персијанци заузеше свети град, Јерусалим, и са пресветим патријархом Захаријом одведоше у ропство и Часни животворни Крст Христов, који остаде четрнаест година у ропству у Персији, на велику тугу и жалост целог хришћанског света.
Дошавши у пределе Антиохије, ова два светитеља стадоше обилазити тамошње врлинасте оце, и по обичају свом, као пчеле летећи од цвета до цвета и скупљајући мед, они скупљаху слађе од меда духовне поуке, и слагаху их у своју споменуту књигу Лимонар као у саћу мед. Али кад се и тамо приближи персијска војска, они отпловише у Египат и Александрију. И тамо чинише што и раније: описаше дела и поуке многих светих отаца, које очима својим видеше и ушима својим чуше. V то време свети Софроније још не беше пострижен у монашки лик, што се види из шездесет девете главе њиховог Лимонара, где учитељ Софронијев Јован каже овако: Стигосмо у Александрију ја и кир Софроније, брат мој, пре пострижења његова, и одосмо к ави Паладију, човеку врлинском и слузи Божјем. И опет у глави сто десетој он исти каже: Ја и господин мој Софроније одосмо у Лавру, удаљену од Александрије осамнаест стадија, к једном веома врлинастом старцу, Египћанину, и ја рекох старцу: Господине аво, кажи нам поуку, како да живимо, јер господин софист (Софроније) жели да се одрекне света и постане монах. Старац нам рече: Добро чините, децо, што остављате свет ради спасења душе своје. Седите у келији молитвено тихујући и чувајући ум и молећи се непрестано и имајући наду у Богу, и Он ће вам дати знања свог и просветити ум ваш.
Предивна врлина светог целомудреног Софронија огледа се у томе, што он као световњак толики труд улагаше путујући дуго по манастирима и пустињама, и што се толико брињаше и ревноваше око проналажења духовно корисних ствари, које би га научиле путу спасења. И пре пострижења у монаштво он се већ показиваше савршен монах, проводећи у врлинама савршено монашко житије.
Затим би пострижен од свог учитеља, пошто се тешко разболе од очију, и очекиваше да ће умрети. И имаћаше за време болести вићење. О томе његов учитељ пише у сто другој глави Лимонара, говорећи: Када мој брат Софроније мудри беше на самрти, стајах крај њега ја и ава Јован схоластик, и он нам рече: Као да иђах неким путем, и видех девице које се скупише око мене, и ликоваху говорећи: Добро дошао, Софроније! Венчао се Софроније! А девице ликоваху пред њим зато што је истог имена са целомудријем.
То о њему написа учитељ његов. После свог оздрављења, и већ у монашком чину, блажени Софроније се даде на још веће подвиге, бринући се о свом спасењу и о спасењу других. У то време се беше у Египту раширила Севирова јерес.[4] Софроније и његов учитељ силно се бораху са овим јеретицима. Као мудри и вични Светом Писму, они у свима препиркама побеђиваху јеретике. Због тога их пресвети патријарх александријски Јован Милостиви (609-620. г.) веома вољаше и поштоваше, као искрене своје пријатеље, помагаче и тешитеље у борби против јеретика. У Житију светог Јована Милостивог, написаном од неапољског епископа Леонтија, каже се да је свети Јован Милостиви имао обичај да средом и петком седи пред вратима цркве, и примао свакога ко је желео да му дође, саслушавао свачије молбе, помагао, мирио завађене, и мир творио међу људима. А кад би се десило да му нико ни с каквом молбом не дође, док је он седео, он би тужан и са сузама одлазио дома, говорећи: Данас ништавни Јован ништа не уради, нити што принесе Богу за грехе своје. - А блажени Софроније, пријатељ његов, тешећи га говорио му је: Оче, данас треба да се истински веселиш, јер овце твоје живе мирно без препирке и свађе, као анђели Божји. - Из овога се јасно види у каквом је поштовању и љубави код пресветог патријарха био свети Софроније са учитељем својим.
Обојице ових светих беше лозинка и брига: сваки дан научити нешто ново од духовне користи. И догоди им се једном ово, као што о томе прича Јован: Једном у подне ја и господин мој Софроније мудри иђасмо у дом Стефана философа, који се налазио поред пута што води ка цркви Пресвете Богородице, подигнутој блаженим патријархом Евлогијем на истоку од Великог Тетрафила. Кад стигосмо до философовог дома, закуцасмо на врата, а вратар нам рече: Мој се господин још одмара, причекајте мало. Тада предложих господину моме Софронију: Хајдмо мало до Тетрафила! - Александријци поштују то место, јер кажу да је на том месту цар Александар Македонски положио мошти светог пророка Јеремије, које је донео из Египта, када је основао град Алекеандрију. Кад стигосмо тамо, не нађосмо никог сем три слепца. И ћутке седосмо близу њих, сваки са својом књигом. А слепци су међу собом много разговарали. И један упита другог: Пријатељу, како си ти ослепио? Онај му одговори: У младости бејах морнар. Пловећи из Африке, много сам пиљио у море, због чега ми очи побелеше, и ја ослепех. Затим други, упитан на који начин је он ослепео, одговори: Бејах стаклар. Једном приликом правећи стакло ја се непажњом опекох, и од тога изгубих вид. Тада ова два слепца упиташе трећег, на који је начин он ослепео. Овај им одговори: Када бејах млад, нисам волео да радим и да се мучим, а волео сам да ленствујем. Пошто нисам имао од чега да живим, ја стадох да крадем и да многа зла чиним. Једнога дана видех где носе да сахране једног мртваца, преко кога беше скупоцен покров. Ја пођох за пратњом, желећи да видим где ће га сахранити. И сахранише мртваца поред цркве светог Јована. Чим паде ноћ, ја откопах гроб, свукох са мртваца све, само један огртач оставих на њему. И кад изађох из гроба, рече ми зла помисао моја: Врати се и узми огртач, јер је врло добар. И ја се кукавац вратих са намером да узмем огртач и мртваца оставим нага. И гле, мртвац се диже и седе преда мном, затим пружи руке и прстима ми одра лице и извади оба ока. Тада се ја несрећник са великом муком једва извукох из гроба. Ето, рекох вам на који начин ослепех.
Пошто чусмо то, господин Софроније ми даде знак и ми одосмо од њих. И рече ми Софроније: Аво Јоване, данас нам заиста није потребно да се чему другом научимо, јер се данас довољно поучисмо духовно: нико, који зло чини, не може се сакрити од Бога.
Из овога се јасно види да се оба ова светитеља, Јован и Софроније, стараху да сваког дана стекну себи по коју духовну корист. Јер ове речи Софроннјеве сведоче да им је сваког дана била главна брига: како да дођу до неке нове духовне користи.
За време боравка у Александрији блажени Софроније записа чудеса светих мученика Кира и Јована, одајући им на тај начин благодарност што му исцелише очи. Јер када му оболеше очи, он прибеже овим светим бесплатним Лекарима са молитвом и вером у њиховој цркви у Александрији, и доби од њих мољено исцељење. И имађаше велику љубав према њима.
Но после неког времена стаде и Египту, и у њему Александрији, грозити опасност од персијске најезде. И ови блажени оци, Јован и Софроније, бише приморани да и одатле беже. И они отидоше на Синај, затим на Јегејска острва, и после у Рим. А и пресвети патријарх Јован Милостиви донесе одлуку да бежи од варвара. Али у путу су пресвети патријарх разболе, и у завичају свом, граду Амантунту, он се престави у Господу. Касније, мудри Софроније одаде дужну пошту и хвалу узвишеном животу светог патријарха и његовом неизмерном милосрђу, и описа његово житије.
Блажени дакле Софроније са својим учитељем Јованом и дванаесторицом братије отпутова у Рим. И тамо, после неког времена Софронијев учитељ преподобни Јован, већ стар, отиде ка Господу (619. г.). Пред смрт он остави завештање свом ученику и духовном сину блаженом Софронију, да тело његово не сахрањује у Риму, него да га однесе на Синајску Гору. А ако би због најезде варвара било немогуће доћи до Синајске Горе, онда да га сахрани у Палестини у киновији светог Теодосија Великог, где је он спочетка монаховао.
И би тако. Јер подражавајући Јосифа старозаветног који тело Јаковљево пренесе у гробницу отаца његових, свети Софроније узе из Рима тело преподобног Јована, духовног оца свог, и са братијом крену у грчке земље. Кад допловише у Аскалон, он чу да је због варвара немогуће ићи на Синајску Гору, зато оде у Јерусалим, који је био у рукама Персијанаца, и у Теодосијевој киновији погребе тело свог духовног оца. Затим свети Софроније оде у Александрију да убеди тамошњег патријарха Кира да не пристаје на јерес монотелитску. Одатле отиде и у Цариград исто тако да убеди патријарха цариградског Сергија. Али га они не послушаше, и он се врати у Јерусалим. Тада је на патријаршијском престолу у Јерусалиму био Модест уместо патријарха Захарија, који је са Часним Крстом био у ропству у Персији.
Убрзо по доласку светог Софронија у Палестину, Бог благоволи вратити из ропства у Јерусалим Часни Крст и патријарха Захарију. Јер војвода Ираклије уби цара Фоку тиранина,[5] сам заузе царски престо византијски, зарати на Персију, много пута победи Хозројеве пукове, и седам година пустошаше његове градове. Тада Сироес, син Хозројев, уби свога оца Хозроја, и затражи мир од грчког цара Ираклија.[6] Овај као први услов за мир постави захтев: да персијски цар уступи Јерусалим Грцима, и да врати Часни Крст, и с њим патријарха Захарију.
И би тако. После четрнаест година Часни Крст би веома свечано враћен из Персије. Сам цар Ираклије унесе га на својим леђима у Свети Град. И пресвети патријарх Захарија заузе свој престо. Но после неколико година исти цар Ираклије пренесе Часни Крст Господњи из Јерусалима у Цариград, да би ову велику драгоценост хришћанску склонио од непријатеља, који потом опет заузеше Јерусалим. А патријарх Захарија није дуго седео на свом престолу после свог повратка из ропства, већ пређе ка Господу. После њега опет дође Модест, и поживе само две године. А кад се Модест престави, за патријарха би изабран свети Софроније, 634. године.
У то време појави се, као што рекосмо, јерес монотелита, тојест једновољника. Они су учили да у личности Христовој у двема његовим природама, Божанској и човечанској, постоји једна воља и једно дејство, као да свака природа нема своју посебну вољу и посебно дејство. Учећи тако они одричу да је Христос савршен у обема природама. О тој јереси опширно је писано у Житију преподобног Максима Исповедника, под 21. јануаром. Цар Ираклије сазва помесни сабор, и нареди да се тако верује. На њега се угледа цариградски патријарх Сергије (610-638. г.) и римски папа Хонорије (625-638. г.). А за овима Кир александријски, па касније цариградски патријарх Пир, и други. А многи православци пострадаше не пристајући уз ову јерес.
Против ове јереси силно устаде пресвети патријарх јерусалимски, Свети Софроније. Он сазва и помесни сабор, на коме прокле јерес монотелитску. И одлуке овога сабора он разасла на све стране. Ове одлуке бише читане на Шестом Васељенском Сабору 680. године, и од Светих Отаца потврђене, и усвојене као правоверне.
Свети Софроније је написао и многе друге, корисне Цркви Христовој, беседе, поуке и химне, а и житија неких светитеља, као и житије свете Марије Египћанке, која равноангелни живот проведе у пустињи на надчовечански начин. И свети Софроније мудро пасаше Цркву Божју, запушујући уста јеретицима, и далеко их као вукове одгонећи од разумног стада. Затим, по попуштењу Божјем, би опет најезда варвара на Сирију и Палестину, али не Персијанаца већ Арапа мухамеданаца. Ови најпре заузеше град Дамаск, затим Витлејем, па онда опседоше Божји град Јерусалим, и две године га освајаху. Јер када они победише у Сирији Грчку војску и њеног војводу Сергија убише, пресвети патријарх Софроније са палестинским хришћанима затвори се у Светом Граду. Постоји једна његова беседа, коју је одржао на Божић у опседнутом граду. У њој он као други Јеремија оплакује разорење и опустошење светих места, које је Бог допустио због грехова људских. А нарочито жали што не могу да Дан Рођења Христова по обичају прославе у Витлејему, јер је Витлејем већ био у рукама агарјанским.
На крају друге године опсаде, 637. године, хришћани су били прннуђени да се предаду непријатељима, и да им отворе град. Али претходно пресвети патријарх Софроније посла халифу агарјанском Омару изасланство са условима о предаји града. А први услов беше овај: да се хришћанској вери и светој Цркви Божјој не чини никакво насиље и зло. Омар прими тај услов у потпуности, као и остале. И кад хришћани отворише агарјанском вођи градске капије, он, притворица и лукавац, узе на се овчију кротоет и смиреност, ма да је био унутра вук грабљиви: обучен у кострет од камиље длаке, уђе пешице у град и питаше: где је храм Соломонов? желећи да тамо узнесе своје богомрске молитве. А свети Софроније, који му беше изашао у сусрет, видевши га где улази у лицемерном обличју, рече: Ево, мрзост опустошења, претсказана пророком Данилом, биће на месту светом. - И плакаше много са свима хришћанима. А Омару предлагаше да баци са себе рите и обуче кнежевску одећу која му доликује.
И тако свети град Божји заузеше Агарјани, и хришћанство паде у тешко ропство. Јер нечестиви вођа агарјански, не испуни услове мира, које обећа да ће испунити, и стаде многа зла наносити јерусалимским хришћанима. Гледајући то, свети Софроније непрестано ридаше, и мољаше Бога да му узме душу, између живих на земљи да не гледа више патње хришћана и мрзост опустошења која скврнави светиње. И услиши Бог његову молитву убрзо, и он сконча свој тужни живот, 638. године, и пређе из земаљског сузног Јерусалима у горњи радосни Јерусалим, где је обиталиште свих који се веселе у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПИОНИЈА, презвитера Смирнског, и оних с њим

АПОСТОЛ наређује да славимо успомену светих: Сећајте се учитеља који вам казиваше реч Божју (Јевр. 13, 7). А то треба чинити зато, да бисмо, сећајући се њихове вере, живота и врлинске кончине, побуђивали себе на угледање на њих. Са тог разлога треба славити и успомену светог мученика Пионија. Јер он, док беше у свету, многе обрати од демонске заблуде к Богу. Он беше апостолски муж. И када, овенчан мучеништвом, пређе к Господу, он нам остави пример својих врлина, те га и сада славимо као учитеља. А почетак његовог мученичког подвига би на овај начин:
Двадесет трећег фебруара у граду Смирни[7] прослављаше се празник светог свештеномученика Поликарпа, епископа смирнског. Том приликом нечестиви незнабошци ухватише презвитера Пионија, ревнитељку побожности Савину, Асклипиада, Македонија, и презвитера саборне цркве Лина. Јер тада беше у јеку Декијево[8] гоњење на хришћане. Пионије беше пре тога дана сазнао да ће они бити ухапшени на празник светог Поликарпа. Стога постећи се са Савином и Асклипиадом, он узе троје вериге, метну једне на себе, друге на Савину, треће на Асклипиада, и сеђаху дома чекајући да дођу по њих и да их ухапсе. А на сам празник светог Поликарпа, пошто се после молитве прихватише мало хлеба и воде, дође с војницима редитељ идолских жртава Полемон, који је тражио и вукао хришћане на погано жртвоприношење. И он упита Пионија: Знате ли за заповест царску којом вам се наређује да жртву принесете боговима? Пионије одговори: Знамо за заповест Бога нашег којом нам се наређује да се једино Њему клањамо. Полемон онда рече: Хајдете на сабор, и тамо ћете се, иако вам се неће, покорити. Савина и Асклипиад одговорише: Ми се Богу живоме покоравамо.
И одведе их Полемон, али не силом. А народ, видевши их где добровољно носе своје окове, тискаху се за њима као за неким новим чудом. И када свети стигоше на сабор ка градоначелницима, огромна маса незнабожаца, а нарочито Јевреја, којих беше врло много у Смирни, слеже се на призор. Пошто свете изведоше на средину, Полемон им рече: Пионије, покорите се царској наредби, као што и остали учинише, и принесите боговима жртве, да не бисте били љуто мучени. А Пионије, пруживши руку к народу, стаде светла лица говорити народу: Људи смирњани, који се хвалите лепотом града и тиме што је овде живео Хомер,[9] и ви Јевреји, чујте ме мало! Чујем где се смејете и радујете што су неки од нас пришли к вама. Но сматрате ли да је достојан смеха и забаве грех њихов, јер приносе боговима жртве не добровољно него под морањем? Али требало би да ви јелини послушате учитеља свог Хомера који каже да није добро радовати се људској несрећи. Вама пак, Јевреји, Мојсије заповеда: Кад видиш магарца непријатеља твог где је пао под теретом, немој прођи мимо, него га подигни с њим (5 Мојс. 22, 4). Тако исто треба да послушате и Соломона који каже: Кад падне непријатељ твој, не радуј се, и не горди се што се он саплео (Прич. Сол. 24, 17). А ја, слушајући учитеља мог, готов сам пре да умрем него да речи Његове погазим; и свом снагом се трудим да не одступим од заповести Његових, на које сам одавна навикао, а и друге њима научио. Зашто нас исмевате, о Јевреји! Ако смо вам, као што кажете, непријатељи, ипак смо људи. Па још тврдите да вас вређамо када истину говоримо. Но реците, кога увредисмо? кога гонисмо? кога приморасмо да се поклони идолима? Држите ли да су греси ваши равни гресима оних који сада из страха од људи нарушавају заповест Божју? Но ко је вас приморавао да служите Велфегору,[10] или да једете жртве мртвих,[11] или да се састајете са кћерима иноплеменика, или да синове и кћери своје приносите демонима на жртву, или да ропћете на Бога, или да грдите Мојсија, или да помишљате у срцу о поновном повратку у Мисир? А остало што сте починили, прећутаћу. И још тврдите како вас нико не може преварити. Зар не читате своје књиге: Изласка, и Судија, и Царстава, и остале, у којима сте изобличени? А ви нам указујете на неколицину од нас, који су добровољно а не под морањем, пришли идолима, и ради те неколицине ви изобличавате и осуђујете све хришћане. Али, о Јевреји, размислите, овај живот је сличан гумну, чији је стог на земљи велики. Када делатељ дође с лопатом да очисти гумно, онда плеву, пошто је лака, односи ветар, а пшеница остаје на земљи. А погледајте и на мрежу, бачену у море. Е да ли је све што се њоме ухвати и извуче, добро? Нипошто. Тако је и овај живот. Шта волите, да страдамо као неправедни или као праведни? Ако ли као неправедни, онда не треба ли и ви исто тако да страдате, пошто вас сама дела ваша оптужују за неправду вашу? Ако ли пак као невини, онда каква вам је нада на спасење што праведници страдају а ви сте неправедни? Јер кад се праведник једва спасава, безбожник и грешник где ће се јавити? (1 Петр. 4, 18). А приближује се Суд свету, и знаци су његови очигледни. Ја сам пропутовао све јеврејске крајеве, и прешао реку Јордан, и видео земљу која све досада показује на себи знаке гнева Божјег за грехе њених житеља, који убијају и пљачкају стране путнике. Видех дим који се од ње дизао, поља и њиве огњем спржена, без икаквог рода, без имало влаге. Видех и Мртво Море, и воду која је по Божјој казни отпала од своје природе, која не може ни животињу икакву напојити, нити тело људско у себи задржати, и која све што се баци у њу одмах избаци напоље. Но зашто спомињати оно што је далеко? Видите Декапољ, лидијски крај,[12] огњем спаљен, који и досада стоји спаљен за казну безбожницима. Замислите планину Етну и њен Вулкан, Сицилију и њену опаљеност. А ако вам и то изгледа далеко, онда погледајте на топле воде што из земље излазе. Како се загревају и постају вреле? По свему томе познајемо да ће бити Суд, и да ће грешнике постићи казна огњем од Бога, преко његовог оваплоћеног Логоса, Господа нашег Исуса Христа. И због тога не служимо јелинским боговима, и нећемо да се клањамо златном идолу.
То и многе друге ствари изговори свети Пионије, а Полемон, и с њим градоначелници, и сав народ, саслушаше га у великој тишини. Затим неки грађани, заједно са Полемоном, мољаху Пионија, говорећи: Пристани, Пионије, јер те волимо због твоје доброте и кротости, и желимо да останеш жив; заиста је пријатно и слатко живети и гледати светлост сунца. Светитељ им одговори: И ја држим да је овај привремени живот пријатан, али је несравњено пријатнији онај који ми хришћеши желимо. И ја кажем да је ова светлост радосна и слатка, али је много радоснија и слађа истинита светлост коју се надамо гледати. Ово што се види телесним очима, лепо је, и ми то не потцењујемо, нити мрзимо Божју творевину; али оно невидљиво, које ми више почитујемо од видљивог, заиста је прекрасно и предивно.
А један шаљивчина, по имену Александар, човек лукав, рече: Послушај ме, Пионије! Свети му одговори: Ти најпре мене послушај, јер што ти знаш, то знам и ја, а што ја знам, то ти не знаш. А Александар, ругајући се светитељу, упита га: А ови окови због чега су на теби? Светитељ одговори: Да не мислите да идемо да се вашим идолима поклонимо, него да вам буде јасно да идемо у тамницу и на смрт за Бога нашег.
Покушавши да многим другим ласкама придобије Пионија, али без успеха, Александар рече: Нашто трошити многе речи, када они не желе да остану у животу! А народ тражаше да Пионија метну на видније место, како би сви могли чути речи његове. Али Полемон не допусти, бојећи се да се у народу не створи метеж и узбуна. И рече Полемон светом Пионију: Ако нећеш да боговима принесеш жртву, онда бар ући у њихов храм? Светитељ одговори: Какву ће корист имати идоли од моје посете њима? Полемон рече: Дај се усаветовати, Пионије! Пионије одговори: О, кад бих ја могао да вас све усаветујем да постанете хришћани! Они; се на то громко насмејаше, и рекоше: То нећеш доживети, па макар били огњем спаљени! Светитељ одговори: Страшније је после смрти вечито горети у огњу неугасивом.
Уто се блажена Савина осмехну, а Полемон са осталима упита је: Што се смејеш? Она одговори: Радујем се што сам хришћанка, јер који су чврсти у вери Христовој, они ће се радовати вечито. Безбожници јој рекоше: Смејаћеш се кад будеш пострадала како не желиш, јер жене, које се не клањају боговима, воде се у блудилиште. Она на то одговори: Бог свети истинити побринуће се о мени.
Затим стадоше записивати имена светих и њивохе одговоре, којима Христа исповедаху а идоле одбациваху. А када хтедоше да запишу име Савине, шапну јој свети Пионије да не казује своје право име, него да каже да јој је име Теодотија. А то стога, да не сазна за њу њена госпођа. Јер света Савина беше робиња код неке угледне незнабошкиње. Неколико година пре овога, за царовања Гордијанова,[13] ова незнабошкиња се трудила да своју робињу, блажену Савину, одврати од Христа. Али пошто у томе није успела, она је везану отера у неке пусте планине, где су је верни кришом хранили. Потом на велико заузимање светог Пионија, она би избављена од уза и од робовања госпођи својој. Сада пак свети Пионије се бојаше да је њена госпођа, познавши је по имену, поново не узме к себи. Зато јој и рече да каже да се зове Теодотија.
Када Полемон упита блажену Савину: Како се зовеш? она одговори: Теодотија. Полемон је упита: Јеси ли хришћанка? света одговори: Да, хришћанка сам. Полемон упита: Кога бога почитујеш? Светитељка одговори: Бога свесилнога, који је створио небо и земљу и све нас, кога смо познали преко његовог Слова оваплоћеног од пречисте и безмужне Дјеве Богородице, Господа нашег Исуса Христа.
Пошто записаше имена и одговоре све тројице светих, поведоше их у тамницу, док сав народ иђаше за њима. А неки говораху о светом Пионију: Погледајте како је сада румен у лицу овај који увек бејаше блед. Неки пак викаху: Треба мучити ове који не хтеше да принесу жртву боговима. Свети Пионије одговараше: Хајде, мучите нас, ко вам брани? Испред нас не иду маченосци, нити нас штити нека војска, у вашим смо рукама, мучите нас! - А неко, указујући на светог Асклипиада, рече: Овај хоће да принесе жртву боговима! Свети Пионије одговори: Лажеш, јер ниједан од нас то неће учинити! Неки пак спомињаху имена оних што отпадоше од Христа, и говораху: Тај и тај принеше жртве, а зашто ви нећете? Свети Пионије одговори: Сваки има своју вољу. Што је мени до тога? Ја сам Пионије. - И срђаше се народ на светог Пионија и оне с њим. И једва дођоше до тамнице, јер их народ умало не поби.
А кад уђоше у тамницу, затекоше тамо у оковима за Христа Лина, презвитера саборне цркве, и Македонију, жену из села Карине. И долажаху к њима многи верни, доносећи им понуде. Али они нису хтели да узимају, него су све раздавали тамничким стражарима. А и незнабошци неки посећиваху свете, и наговараху их на идолопоклонство. Но добијајући од њих тврде одговоре, одлажаху са чуђењем. Усто долажаху к сужњима Христовим и они, који беху хришћани, па по невољи и под морањем и из страха од мучења отпадоше од вере; и сваког дана дуго и много кукаху у тамници пред светима. Веома плакаше због њих и свети Пионије, нарочито због оних који су се одликовали чесним животом, па се уплашили мука и принели жртву идолима. И у плачу свом говораше: Ново мучење мучи ми срце и кида душу, када видим где бисер Цркве газе свиње, и звезде небеске змија обара репом на земљу, и виноград засађен десницом Божјом уништавају дивље свиње и разносе сви мимопролазници. Децо моја, коју опет с муком рађам, док се Христос не уобличи у вама; храњеници моји мили, хлебом небесним отхрањени, зашто скренусте на пут пропасти? Сада безакони старци набацише мрљу на целомудрену Сузану, мислим на Цркву Христову. Сада се Аман уздиже, а Јестира се са целим племеном својим смућује. Сада настаде глад, не глад у хлебу, ни жеђ у води, него глад у слушању речи Божје. Сада задремаше све еванђелске девојке, и спавају. И испуни се реч Господња: А кад дође Син Човечји хоће ли наћи веру на земљи? (Лк. 18, 8). И друга реч његова: И предаће брат брата на смрт (Мт. 10, 21). Јер чујем да је сада сваки издајица ближњег свог. Ваистину сатана измоли да нас сеје као пшеницу; а огњена лопата у рукама Бога Слова нека очисти гумно своје! Обљутави со, и просута је напоље, и људи је газе. Али, нека нико не помисли, децо, да је Господ изнемогао. Не Господ, него смо ми изнемогли. Јер Он говори: Еда ли изнеможе рука моја да вас избави? или отежа слух мој да вас не чује? Него греси ваши одвојише вас од Бога вашег. Сагрешисмо, браћо; нарушисмо заповести Господње, и безакоње починисмо, гневећи Бога и уцвељујући ближњега. Јер један другог једемо; један другог опадамо и клеветамо, сами себе прождиремо. А требало је да правда наша буде већа од правде фарисеја и књижевника. Још чујем, како неке од вас Јевреји призивају у своје зборнице. Но чувајте се, да не упаднете у најстрашније замке, и не паднете у неопростиви грех, који је хула на Светога Духа, и не будете заједно са Јеврејима кнезовима содомским и људима гоморским, чије су руке огрезле у крви. Ми нити пророка убисмо, нити Христа издасмо или распесмо. Но зашто много говорити? Сетите се онога што сам и раније толико пута говорио. Познато вам је да Јевреји говоре да је Христос био обичан човек, и као смртан искусио смртну казну. Но нека нам одговоре на ово: Ако је био обичан и смртан човек, како се онда сав свет напуни мноштвом ученика Његових? како толики људи страдају јуначки за име Његово? како се именом обичног и смртног човека кроз толике године ђаволи изгоњаху, и сада се изгоне, и изгониће се до свршетка света? и како се премнога лруга чудеса чине свемоћним именом Његовим у Цркви верних? Не разумеју бедни Јевреји да Господ наш Христос добровољно пострада и умре за нас, и васкрсе трећег дана са славом. Но они безаконици говоре да је Христос био мађионичар, и да је мађионичком силом устао из мртвих. Али, нека нам покажу које то књиге, њихове или наше, тако говоре о Христу, или који то праведан човек икада тако што рече. Зар то није очигледна лаж, и они који такву лаж говоре, нису ли најпоганији безаконици? И зашто се таквима више верује него ли праведним људима? Ја сам још у детињству слушао ту њихову лаж. У Светом Писму пише да је Саул дошао код врачаре и молио је да дозове из мртвих пророка Самуила. И учинивши своје враџбине, жена виде где из земље изађе стар човек, обучен у дугу одећу. И Саулу би јасно да је то Самуило и упита га што је хтео. Шта дакле, је ли могла та врачара истински васкрснути Самуила, или не? Ако Јевреји рекну да је могла, онда ће признати да је неправда јача од правде, и мађије моћније од светости, пошто свети пророк није могао не послушати врачару. Они који би тако говорили, мрски су и проклети. Ако пак Јевреји рекну да та врачара није могла својим мађијама истински васкрснути пророка Самуила, онда ни за Христа Господа нашег не могу рећи да је мађијском силом васкрсао из гроба. Уствари, смисао те повести Светога Писма је овај:
Како је могао ђаво, који је живео у врачари, довести у овај живот душу светог пророка која се одмара у наручју Авраамовом? Јер мање нема власти над већим, и ђаво не може заповедати светитељу, него отпали од Бога анђели слушају оне који, пошто су напустили Бога, служе њима, и дозивају их помоћу мађија. И што врачари траже од њих, то им ови испуњавају. Тражила је врачара послушног јој ђавола, и он се претвори у обличје пророково. И то није чудновато, јер када се сам Сатана, по речи апостола, претвара у анђела светла (2 Кор. 11, 14), онда није необично да и слуге његове узму понекад на себе обличје слугу Божјих, јер ће и Антихрист узети на себе обличје Христово. Жена врачара није дакле васкрсла Самуила, него је у обличју Самуиловом показала ђавола Саулу који је био отпао од Бога. То потврђује и само Свето Писмо, јер онај што се јавио у обличју Самуиловом каже Саулу: И ти ћеш сутра бити са мном. - Но како може Саул, непријатељ Божји, бити са светим пророком Самуилом? Неће ли пре бити са ђаволом, коме се пороби отступивши од Бога? Нека дакле знају лажљиви Јевреји, да се ни помоћу каквих мађија не може извршити истинско васкрсење из мртвих. И као што Самуила мађије не васкрсоше, тако ни Христос не уста помоћу мађија, него божанском силом Својом разори силу смрти; и као што добровољно пострада и умре, тако исто добровољно и васкрсе Својом силом као Бог. Ако пак они неће томе да верују, онда им реците: Иако принесмо жртву идолима, ми смо ипак бољи од вас, јер ви добровољно принесте жртву ђаволима, ма да вас нико није приморавао на то, а ми смо били приморани.
И свети Пионије сокољаше отпале, говорећи: Браћо, иако падосте у велики грех приневши жртву идолима, немојте очајавати, него се истински покајте, и опет се свим срцем обратите Христу Богу свом. Милостив је Он, и готов да прими све који Му с покајањем прилазе. И вас ће с радошћу примити као децу своју. - А они се с великим ридањем кајаху због греха свог, и обраћаху се опет ка Христу Богу.
После тога дође у тамницу Полемон, редитељ идолских жртава, и магистрат[14] Теофил са војском и народом, и извевши свете рекоше им: Ето, ваш епископ Евктимон поклони се боговима нашим, и принесе им жртву. Хајде, договорите се и ви, па то исто учините. Не пристанете ли, онда ће вам у храму богова наших судити Лепидон жрец и Евктимон. Свети Пионије одговори: Ако је епископ Евктимон принео жртву идолима, то је ствар његове воље; шта ми имамо с тим? Но ми, нећемо принети жртве! Усто, нама треба да суди антипат, а не Лепидон, нити Евктимон, нити ви. Зашто ви, не сачекавши антипатов долазак, присвајате себи његову власт?
Ови, пошто извређаше светитеље, одоше. Али се опет вратише с војском и народом и рекоше лаж: Антипат[15] је послао да вас воде у Ефес на истјазање. Пионије одговори: Нека дође његов изасланик и нека нас води. Теофил упита: Зар не верујете мени када вам кажем? Ја сам кнез, и треба ми веровати. - И бацивши омчу на врат светом Пионију, предаде га војницима да га воде у идолски храм. И на силу поведоше све, јер свети не хоћаху да иду к идолима, и громко викаху: Хришћани смо, какве везе имамо с идолима?
И стадоше гурати и вући свете; а светог Пионија вукући ужетом које му беше око врата, умало не удавише. А кад их доведоше насред трга, близу идолишта, свети Пионије леже на земљу, изјављујући да је хришћанин и да не жели ни ући у идолиште. Тада навалише на њега шест слугу, бијаху га и рукама и ногама, и коленима му газише по грудима. Но пошто се он веома одупираше, они га зграбише, унеше у идолиште, и пред погани жртвеник вргоше, где је још стајао несрећни епископ Евктимон, приносећји идолску жртву.
И упита Лепидон: Зашто ви, о Пионије, нећете да принесете жртве? Свети одговори: Зато што смо хришћани. Лепидон упита: Кога бога штујете? Пионије одговори: Штујемо Онога који створи небо и земљу, море, и све што је у њима. Лепидон упита: А ко би распет? Свети одговори: Онај би распет кога посла Отац на спасење света. - Кнезови се на то грохотом насмејаше, а Лепидон стаде грдити и ружити блаженог Пионија. Затим силом метнуше венце на свете мученике, - јер такав беше обичај код незнабожаца при приношењу жртава. - и примораваху их да једу од идолских жртава. А они покидаше венце, побацаше их на земљу, изгазише их ногама, и попљуваше идолске жртве.
Због тога настаде међу незнабошцима силна вика и бука, навалише на светитеље, тукоше их, и опет у тамницу одведоше. Кад је свети Пионије улазио на тамничка врата, један војник га јако удари нечим по глави, и раскрвави. И тог тренутка оног војника заболеше руке, и захвати га нека болест, и тело му се израњави, и наду, тако да је једва дисао.
Потом стиже у Смирну антипат Квинтилијан. И изведе на суд преда се само светог Пионија. Пошто га испита и виде да је непопустљив, он нареди да га нага обесе и гвозденим ноктима стружу тело његово. И док га тако мучаху, питаху га: Зашто тако хиташ к смрти? Свети одговори: Не к смрти, него к вечном животу журим.
После овог мучења свети Пионије би осуђен на смрт. И по римским прописима смртна пресуда је гласила овако: Наредисмо да Пионије, који исповеди сам да је хришћанин, буде распет и жив огњем спаљен.
Када светог мученика доведоше на место распећа и спаљења, он сам скину са себе одећу и, погледавши на своје тело, испуни се великом радошћу због чедности тела свог, па погледа на небо и заблагодари Богу што га до краја сачува у беспрекорној чедности. А на земљи лежаше крст, на коме је имао бити распет. Тада Пионије сам леже на крст, испружи руке и позва војнике да га прикују. А кад га приковаше, говораху му: Опамети се, Пионије, и покори се царској наредби, па ћемо ми одмах извући ексере, и лекари ће те излечити, и бићеш здрав. - Светитељ, поћутавши, рече: Желим да заспим, да бих бољи устао у дан свеопштег васкрсења.
Затим усправише крст са распетим на њему, укопаше га у земљу и учврстише, и около крста натрпаше много дрва, па запалише. Тада велики пламен букну свуд око светитеља. А он, затворивши очи, мољаше се у себи Богу, и не сагореваше. И сви, видевши да су му очи затворене, мишљаху да је већ умро. Но после дуго времена, када пламен већ стаде малаксавати, тада светитељ, завршивши молитву коју је тајно у срцу творио, отвори очи. А народ се зачуди, видећи га још жива у толиком огњу. Затим весела лица изговоривши уз своју молитву: Амин, он додаде: Господе, прими дух мој! - и усну.
А кад се најзад огањ угаси, тело се његово наће потпуно цело, и ни длака једна од косе његове не беше изгорела. Лице му пак беше светло, сијајућји божанском благодаћу, што беше очигледан знак радости његове свете душе, која је ушла у небеско радовање и добила победни венац из Христове деснице.
Ово се зби за царовања Декијева у граду Смирни под антипатом Квинтилијаном, у четири сата по подне у суботу једанаестог марта 250 године.
О осталим светим мученицима, који беху ухапшени са светим Пионијем и оковани у тамници држани, нема писмених података о томе у каквим мукама завршише свој подвиг. Али је ово сигурно: да и они пострадаше за Христа, и са светим Пионијем добише небески живот.
Овај свети Пионије презвитер написао је житије и страдање светог свештеномученика Поликарпе, епископа смирнског, а касније се и сам удостоји с њим части у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ДИПИЈСКОГ, НОВОЈАВЉЕНОГ ЧУДОТВОРЦА

ОВАЈ светитељ остави своју жену, децу и сроднике, пошто је више волео да иде тесним и мучним путем Господњим. И замонашивши се, и узевши на себе лаки јарам Господњи, он прохођаше градове и села и пустиње, оскудан, мучен, злостављан. Пошто му Бог откри дан смрти, он оде у Цариград. И тамо провевши седам дана у свечесном храму светог Јована Богослова, у месту званом Дипије, овај блажени се упокоји у Господу.
А кад неки хришћани дођоше да га сахране, видевши врло тешке вериге које је овај преподобни носио и како му је цело тело веригама изранављено, сви једногласно повикаше: Господе, помилуј! Затим направише кивот од мермера, ставише у њега мошти блаженога, и сахранише их у паперти споменутог храма светог апостола Јована Богослова. Ове свете мошти постадоше извор исцељења за најразноврсније болеснике који са вером приступаху, и који затим посведочаваху чудеса која на њима учини преподобни.
Преподобни Георгије, новојављени чудотворац, живео је и подвизивао се у 10. веку.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА СИНАИТА

ОВАЈ преподобни бејаше у време цара Јустинијана, (527-565 г.) а за патријарховања јерусалимског патријарха Петра (524-552. г.). Он се, као што пише свети Софроније јерусалимски (634-638 г.), подвизавао на Синајској Гори, и био испосник и веома добродетељан.
Једном зажеле преподобни да се причести у Јерусалиму у храму Васкрсења Христова. И, о чуда! он се одмах обрете у Јерусалиму, који је далеко од Синаја двадесет дана хода. И присуствујући на светој литургији, која се служила у храму Васкрсења Христова, он се причести Божанским Тајнама из руку споменутог патријарха јерусалимског Петра. После Причешћа патријарх Петар упита свог саслужитеља Мину: Кад је дошао овај ава Синаит? Овај одговори: И ја га, владико тек сада видех. - Патријарх му рече: Реци му да остане, да заједно с нама данас обедује у трпези.
Мина онда позва преподобног Георгија на обед, а овај одговори: Нека буде воља Божја! - Затим, помоливши се и поклонивши се, он се за трен ока опет обрете у својој келији на Синајској Гори.
А кад дође време обеду, патријарх потражи аву Георгија, али га нигде не беше, и он закључи да је отпутовао. Потом патријарх посла аву Фотина к епископу у Фаран, пишући њему и оцима Синајске Горе, да му пошаљу преподобног Георгија, пошто није остао да обједује с њим. Читајући патријархово писмо оци се чуђаху. И мирне савести сложише се, да ава Георгије никада није одлазио са Синаја, него се увек налазио ту. Ради што бољег извињења и одбране, они послаше к патријарху трн јеромонаха: аву Стефана, аву Зосима, и аву Дулитија. А и преподобни Георгије написа писмо патријарху, у коме писаше: Опрости ми, најсветији оче, седамдесет је година откако не напустих Синајску Гору, нити дођох у Палестину. Јер кад бих дошао, ја бих указао дужно поштовање анђелу твоме. Сем тога, нека зна твоје блаженство да ћемо кроз шест месеци обојица отићи ка Господу, и тамо ћемо непрестано бити заједно.
И ово пророштво преподобног стварно се испуни, јер се после шест месеци обојица упокојише.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА, архиепископа Новгородског

Родитељи блаженог Јевтимија живљаху у Великом Новгороду[16]. Отац му Михеј бејаше свештеник при цркви светог Теодора; мајка му се зваше Ана. Проводећи живот у чесном браку, они не имађаху деце и силно туговаху због тога. У тузи својој они се усрдно мољаху Богу и Пречистој Богородици за разрешење од бездетности. И Господ им услиши молитву: Ана заче и роди сина, овог блаженог Јевтимија. Убрзо по рођењу младенац би крштен, и на светом крштењу доби име Јован. Он беше још у повоју када га родитељи донеше у онај храм, у коме су се молили да им Бог подари дете, и, метнувши га пред икону Божје Мајке, они рекоше: Царице и Владичице! ево, ми Ти донесмо онога кога си нам подарила. По речи, коју у тузи срца изрекоше уста наша Теби као Царици и Владичици, ми Ти предајемо наше дете. Уреди његов живот како Ти сама желиш. Сада пак ми га узимамо к себи, да буде с нама у дому нашем, пошто младенац не може да живи без мајке.
Уз помоћ благодати Божје младенац успешно растијаше и, када дође време, родитељи га дадоше на изучење Божанских књига. Бог који свима људима жели спасење, дарова дечаку Јовану бистар ум, и он са успехом изучаваше Божанска Писма. За све време тог изучавања он се није бавио ничим другим до стварима које побуђују на размишљање о божанственим предметима. Када му би петнаест година, он се запали љубављу к Богу и зажеле да се одрекне света и прими монаштво. Он није знао к чему ће га одвести монаштво, пошто су намере Божје недокучљиве, но он се старао да неизоставно оствари своју благу жељу. И Бог, видећи с небеских висина све шта ће се десити с њим у будућности, ускоро му стварно испуни жељу.
Један инок, по имену Ефросин, и два друга инока, Игњатије и Галактион, који себе беху посветили на службу Богу, намислише да се подвизавају у усамљеништву и решише да потраже погодно место за то. Ускоро они нађоше такво место; звало се Вјежиште, на 12 врста западно од Новгорода. Ту не беше ништа друго осим шуме и ритова. Када монаси дођоше на то место, они осетише у ваздуху неки мирис, и то схватише као нарочито указање промисла Божјег. Они ту подигоше капелу у име светитеља Христова Николаја, а потом направише и келије за себе. Убрзо дође к њима свештеник Пимен и изјави жељу да живи и да се подвизава заједно са њима. Тада по једногласној одлуци они саградише дрвену цркву опет у име светог Николаја Чудотворца, године 1411, и стадоше проводити испоснички живот. Многе муке они поднеше од тамошњих житеља, нарочито од једног велможе, који по внушењу ђавола не жељаше да у његовој близини живе монаси. Али свети чудотворац Николај, који нигде не оставља у невољи обитељ посвећену његовом имену када му се са вером моле за то, достављаше прехрану и овим монасима. Ускоро се догоди да се на нози тога велможе појави опаки чир, од кога он силно паћаше. У болести својој он се сети светог чудотворца Николаја, обрати му се молитвом за помоћ, па онда оде у обитељ његову. И помоливши се тамо, он доби исцелење. Благодаран за исцељење, он подари обитељи парче земље у близини, и од тада са побожном вером стаде поштовати манастир светог Николаја. После тога по благодати Божјој и на молитве светог Николаја Чудотворца број монаха стаде се увећавати, и гореспоменути Пимен, први свештеномонах обитељи, постаде и игуман њен.
По уредби промисла Божјег к њему и дође дечак Јован, молећи га да га постриже у монаштво. Пимен, угледавши дечка, прими га као посланог к њему од самог Бога, постриже га у монаштво и даде му име Јевтимије. Живећи у манастиру, преподобни Јевтимије показиваше у свему тако строгу послушност настојатељу своме и братији, да је изазивао опште дивљење, јер иако тако млад, он поседоваше ум зрелог мужа. Стога до назначења за пастира, сви у њему познадоше будућег пастира, и пре пунолетства он постаде свима руководилац у монашком животу. Када преподобни Јевтимије стече такав углед у својој обитељи, за њега сазнаде и архиепископ Новгородски Симеон.[17] Он позва к себи преподобног Јевтимија и видећи да је испуњен добрих намера и вичан у речи, он га пламено заволе. И без обзира на то што Јевтимије није хтео да оставља свој манастир, он му повери управу над црквеном имовином. Примивши на себе нове обавезе, преподобни Јевтимије продужи носити свој иночки подвиг и ни у чему не отступаше од испуњавања правила монашког живота.
Након неколико година достојног управљања Црквом владика Симеон отиде ка Господу, преселивши се у вечни блажени живот. После њега на архиепископски престо новгородски би узведен Јевтимије[18]. Тада се преподобни Јевтимије удаљи у Хутински манастир светог Спаса[19], и остаде у њему. Али по истеку неког времена он на молбу старца манастира Пречисте, на Лисјој гори[20], би постављен за игумана овог манастира. Ту он, старешинујући над монасима, свима њима даваше савршени пример за назидавање, пошто према свима беше милостив, и уједно с тим према свима се одношаше с поштовањем.
Ускоро после тога свенародни сабор Великог Новгорода зажеле да изабере њега на новгородски архиепископски престо и унесе га у број других изабраника,[21] не знајући да је он још од младости био призван к епископској служби. И пошто апостол каже да се свака власт поставља од Бога (Рм. 13, 1), како је онда човек може добити, ако му она не буде дата одозго? (Јн. 19, 11). То се испуни и на преподобном Јевтимију. Запечативши коцке изабраних, народни сабор и духовништво Великог Новгорода донесе их у саборну цркву свете Софије и положи их на свети престо. При извлачењу коцка паде на Јевтимија.
После тога Новгородци се с радошћу упутише к преподобноме, и на сам дан светог Јована Златоуста, 13, новембра, свечано га уведоше у храм свете Софије, године 1429. Преподобни Јевтимије се дуго опирао томе, изјављујући да је недостојан тако високог чина, али пошто се није могао противити суду Божјем, он се најзад покори вољи бирача. Њега посвети за архиепископа митрополит Кијевски и целе Русије Герасим.
Као архиепископ, свестан величине чина, преподобни Јевтимије се са великом ревношћу предаде подвизима своје службе, сећајући се речи Светога Писма: Коме је много дано, много ће се искати од њега (Лк. 12, 48). Стога се он стараше да трудом својим донесе род, по Еванђељу, не по тридесет или шездесет, но по сто пута (ср. Мт. 13, 8). Раније, пре примања епископског чина, он се бринуо само за душу своју, а сада, као епископ, он се морао бринути за душе многих, да би смело могао рећи Господу Владици: Ево ја и деца коју ми даде Господ (Ис. 8, 18). У својој мудрољубивој души помишљајући на то и на много друго, преподобни Јевтимије осећаше у срцу свом велико узнемирење, али сву наду полагаше на Бога, и надање његово не посрами Господ, коме нека је слава сада, свагда и вечито.
Преподобни Јевтимије скончао 10. марта 1458. године.

ПРЕНОС МОШТИЈУ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕПИМАХА[22] из Александрије у Цариград

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ ТЕОДОРЕ, царице у Арти

БЛАЖЕНА и света Теодора пореклом беше са Истока, а рођена би од родитеља Јована и Јелене. Одрасте она у месту званом Сервија (= Србија) у Македонији као миомирисна ружа, која шири из себе мирис врлинског живљења. Родитељи јој беху племићког порекла и с царевима у сродству, јер отац њен Јован, звани Петралифис, беше севастократор, тј. царски намесник и владалац у Солуну и целој Македонији. Мада имађаху велику власт, родитељи њени беху побожни и милостиви и према свима се одношаху са љубављу и праведношћу. Таква им беше и благочестива кћи њихова Теодора, која се још од детињства упражњаваше у врлинском животу и творењу милостиње.
У то доба беху времена бурна и тешка. Латини беху заузели Цариград (1204. г.) и многа зла нанели православнима. Велико Византијско царство беше се раздвојило на неколико делова, од којих једно беше и Епирско царство, које основа Михаил Анђео-Комнен (1204-1215 г.), са престоницом у граду Арти на обали Јонскога Мора. Он имаћаше малолетног сина Михаила. Када умре отац, малолетни син са мајком мораде да бежи из Арте на Пелопонез, јер његов стриц Теодор[23] заузе деспотски престо у Арти. Када Теодор заузе затим град Солун од Латина и прогласи се у њему за цара, он нађе ту у Македонији и децу севастократора Јована Петралифиса и њихову младу сестрицу Теодору, на коју браћа особито пажаху и чуваху је, јер беше веома лепа и чиста. Али ускоро овај цар Теодор погине у борби са Бугарским царем Асеном II (1218-1241 г.) и на престо у Арти дође са Пелопонеза млади краљевић Михаило II Комнен (1237- 1271 г.). Дошавши у северније крајеве Македоније и у град Сервију, Михаило виде тамо блажену Теодору и одмах се заљуби у њену лепоту. Преко многих посредника он се стараше да је узме себи за жену, што се на крају и оствари. Пошто се сврши царска свадба цар и царица остадоше неко време у Сервији, а онда отидоше у своју престоницу Арту, где подигоше утврђени град који се још и до данас сачувао.
Михаило се стараше да управља својим царством, а света царица Теодора, мада имађаше царску славу и почасти, не понесе се ни мало тиме, него се као и до тада смираваше и једино се стараше да се украси сваком врстом врлине. Као што се као девојка не обмањиваше лепотом својом, тако се ни сада као царица не обмањиваше славом својом. Једина њена брига беше како да, из љубави према Богу, учини неком неко доброчинство, а особито сиротињи и беднима. Она постаде мајка сиротима, и заштитница удовицама, и помоћница свима потребитима. Слушајући речи Христове у Светом Еванђељу: Блажени милостиви, јер ће бити помиловани; и још: Ако учинисте једноме од ове Моје мале браће, Мени учинисте, - она се на сваки начин стараше да их испуни и у дело спроведе. А стараше се она да живи и у свакој целомудрености и чистоти, и у осталим богоугодним подвизима. Али човекомрзац ђаво, видећи је како напредује у свакој врлини и како се слаже са мужем својим и живи у побожности, настојаше на сваки начин да је удаљи од пута спасења. Па када не успе да одврати светитељку, он се окрете на мужа њеног и наведе га на тежак пад. У срце Михаилово он убаци нечисту љубав према некој удовој племићки, по имену Гангрини. Та нечиста страст толико овлада њиме, да је већ и јавно чинио грех и Гангрину сматрао за своју жену, а блажену Теодору за служавку.
У свему томе светитељка показиваше велико трпљење, мољаше се Богу и пошћаше, док је једнога дана огрезли у грех цар не протера са двора. Иако у утроби својој ношаше дете, блажена царица се удаљи са двора и са чедом својим, које у међувремену роди, скиташе се ван своје куће пет година у свакој беди и невољи. Али Господ не остави слушкињу Своју, него њој и детету њеном посла Анђела чувара. Једнога дана, док она пролажаше кроз крај звани Прениста, свештеник тога краја, који беше човек побожан и добродетељан, приђе јој и запита је ко је она и одакле је, и како је ту доспела? Блажена не хтеде одмах рећи, али на његово наваљивање и преклињање, она му са сузама све исприча о себи и својим страдањима. Свештеник се тада смилова на њу и узе је од тада у своју кућу заједно са дететом.
По милостивом Промислу Божјем дође најзад и крај страдањима блажене царице. Јер Бог услиши њене свакодневне уздахе и молитве, као што слуша молбе свих праведника Својих. Једнога дана, када цар беше изван двора, дворски великаши, примећујући већ одавно нешто сумњиво, упадоше у двор, и натераше ону удовицу Гангрину да им призна сву истину о томе како је она крива за прогонство царице Теодоре. У том часу у двор стиже и цар, и када чу да је зла саветница и сагрешница његова све признала, постиди се веома и горко покаја, као оно некада цар Давид. Одмах он посла свуда слуге да траже царицу Теодору. Дошавши у Пренисту, слуге је нађоше у кући онога свештеника и поведоше је са собом. Када се царица увери у искрено покајање свога мужа, она се, по савету и онога свештеника, врати са дететом у двор. Овај повратак блажене Теодоре донесе велику радост у читаву Арту, а нарочито обрадова мужа њеног, који је од сада у свему питаше за савете. Он се од тада у свему измени на боље, и са блаженом Теодором поче подизати храмове Божје и чинити многа друга добра. А блажена Теодора подиже у Арти диван храм Светом великомученику Георгију, који се затим претвори у женски манастир.
После неког времена умре и цар Михаило, и блажена Теодора одмах пође у манастир и постаде монахиња. V монаштву она умножи своје молитве и пошћење и своја ранија доброчинства. У манастиру она свима показиваше смирење и послуша ње, нимало не гледајући на то што је раније била царица. Провевши у таквом подвижничком живљењу неко време, дође време да и њу Господ позове к Себи. И би јој откривен од Бога дан престављења њеног. Примивши од Бога вест о скорој смрти, она се смирено помоли Господу, говорећи: Господе и Боже мој, ја смирена слушкиња Твоја целога живота очекивах овај час, и како сада да се не радујем, јер прелазим из смрти у живот. Али Те молим, ако је воља Твоја, остави ме још шест месеци да бих до краја довршила и украсила храм Твој. А ако није воља Твоја, онда ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи Твојој! И милостиви Господ, Који има власт живота и смрти, продужи јој живот докле не заврши храм у манастиру и не поучи сестре монахиње. После тога она мирно предаде душу своју у руке Господа свог и нашег, Коме нека је слава и хвала у све векове.
Овај храм и у њему мошти преподобне матере наше Теодоре извор су исцељења и спасења за све оне који им са вером и молитвом прибегавају.[24]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Дамаск - главни, најбогатији град Сирије, један од најстаријих градова у свету; лежи на североистоку од Палестине, на реци Баради, у дивној и плодној равници, крај источног Анти-Ливана. И у данашње време Дамаск је главни и најбогатији град Сирије и има до 600.000 становника.
2. Празнује се 30 марта.
3. Овај Свети Сабор одржан је у Никеји 787. год. против јереси иконоборачке.
4. Севир, јеретички патријарх Антиохијски (512-518, један од главних заштитника монофизитске јереси, која је учила ово: Христос, иако састављен из двеју природа, не борави у двема њима, тј. нема две природе, Божанску и човечанску, пошто је при оваплоћењу Бога Логоса човечанска природа у Христу изгубила сваку властиту стварност и само се мислено може разликовати од Његове Божанске природе. Али из таквог јеретичког учења произлази да Христос није истинити човек.
5. Византијски цар Фока царовао од 602 до 610 године.
6. Ираклије царовао од 610 до 641 године.
7. Смирна - чувен у старини трговачки град Јоније, на источној обали Јегејског Мора. Цркву у Смирни основао је свети Јован Богослов.
8. Цар римски Декије царовао од 249 до 251 године.
9. Хомер - грчки песник написао, по предању два спева: Илијаду и Одисеју; непознато је где се родио, те су многи градови, међу њима и Смирна, присвајали себи част да су његова постојбина.
10. Веелфегор или Ваалфегор - сирофеничанско (моавитско) божанство, коме се служење одликовало неморалом.
11. Овде се подразумева врачање и чаробњаштво помоћу лешина људских.
12. Лидија - област у Малој Азији.
13. Гордијан, римски цар, царовао свега 36 дана у 238 години.
14. Магистрат - важан државни чиновник код Римљана, који у својим рукама има војну и судску власт.
15. Антипат или проконзул - управитељ области.
16. Један од најдревнијих и најпознатијих градова у стар. Русији.
17. Управљао новгородском епархијом од 1416 до 1421 године.
18. Подразумева се Јевтимије I; био је архиепископом новгородским од 1423 до 1429 године.
19. Хутински манастир, основан 1192 угледним новгородцем Алексијем, у монаштву Варлаамом; налази се на десној обали реке Волхове, десетак врста од Новгорода.
20. Овај Богородичин манастир налази се на 7 врста од Новгорода.Спомиње се у 1392 години.
21. Избор новгородског владике, од 1156 године, зависно је не од митрополита и сабора епископа, него искључиво од самих Новгородаца, од њиховог већа. Они су обично избирали три кандидата, и коцке су њихове полагане на престо у храму свете Софије; по окончању литургије две коцке, једну за другом, вукао је протопоп и објављивао свему народу;најзад коцка, која је остала на престолу, указивала је на изабраника Божјег. Тако је био изабран и преподобни Јевтимије.
22. О св. мученику Епимаху видети под 31. октобром.
23. То је Епирски деспот Теодор Анђео Дука Комнен, који је владао у Арти од 1215 до 1224 године, а од 1224, када се прогласио за цара, владао је у Солуну до 1230 г.
24. Кратко Житије и служба св. царице Теодоре би састављена ускоро по њеном престављењу од стране монаха Јова Мелоса, а допуни је епископ из Арте Серафим Византиос (издана први пут у Венецији 1772 г.).

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког


1. Свети мученик Кодрат Коринтски и други с њим. За време гоњења хришћана многи верни разбегну се по планинама и пештерама. Тако учини и мајка овога Кодрата. Но у то баш време она би бременита, те у шуми роди Кодрата, па ускоро потом умре. Промислом Божјим и ангелом хранитељем чуван, храњен и вођен, Кодрат одрасте у природи и усамљености. Онај који је давао ману с неба Израиљу у пустињи, пуштао је и отроку Кодрату слатку росу из облака на уста. Кад му би дванаест година, он сиђе у град, и тамо га неки добри људи заволеше и дадоше на науке. Он изучи лекарство, те лечаше болеснике, колико природним лековима, толико, и још више, духовном силом и молитвом, којој се привиче од детињства. Када наста ново гоњење под Декијем, би Кодрат изведен на суд, и бачен у тамницу. Но и пет његових другова придружише се њему и исповедише име Христово. То беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент. Беху сви вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште. Ту се мученици Богу помолише, и бише мачем посечени. На том месту проврио је извор воде из земље, који се и данас зове Кодратовим именом и подсећа на јуначку смрт за Христа светих шесточисленика. Чесно пострадаше за истину 250. године у Коринту у време цара Декија и његовог намесника Јасона.

2. Свети мученик Кодрат Никомидијски. Овај беше племић и богаташ, а у исто време убеђени и крштени хришћанин. У време гоњења, када Валеријан затвори многе хришћане у апс, Кодрат потплаћиваше тамничаре те улажаше у тамницу, доношаше сужњима разне намирнице и утврђиваше их у вери. Када беху изведени пред судију, и упитани од овога за име, за отаџбину и за сталеж, они ћутаху. Тада иза њих појави се Кодрат, који викну из свега гласа: "Хришћани смо именом, слуге Исуса Христа Господа саном и благодарством, а град и отаџбина наша јесте небо". После ове изјаве и он би стављен под суд, а после дугих и тешких истјазања посечен са осталима.

3. Преподобна матер Анастасија. Преподобна матер Анастасија, патриција и дама на двору цара Јустинијана. Кад обудове и кад виде да је царица Теодора не трпи, она се наједанпут изгуби из Цариграда и обрете се у пустињи мисирској. Чувени духовник Авва Данило постриже је и објави је као монаха Анастасија шкопца, по њеној жељи, да би се као жена под мушким видом лакше спасла а и од царевих трагања за њом укрила. И затвори се Анастасија у тесну келију где проведе двадесетосам година, и где се упокоји 563. године. Пред смрт виде старац Данило лице њено светло као сунце.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА КОДРАТА, КИПРИЈАНА, ДИОНИСИЈА, АНЕКТА, ПАВЛА, КРИСКЕНТА, и других с њима

СВЕТИ мученик Кодрат роди се у граду Коринту[1] и би одгајен на овај начин: за време великог гоњења хришћана од стране незнабожних царева и кнезова, када су исповедници Христови на разне начине и љуто мучени и убијани, многи хришћани напуштаху градове, куће и имања своја, и бежаху и кријаху се по пустињама и горама и пећинама земаљским, јер су више волели да живе са зверовима него са безбожним идолопоклоницима, само да би беспрекорно сачували свету веру своју у Христа Господа свог. У та страшна времена побожна жена Руфина у граду Коринту побеже у пустињу из страха од мучитеља, и кријаше се потуцајући се по непролазним местима. Она беше бременита када побеже из града. И кад дође време да роди, она у пустињи роди мушко дете, и после неколико дана умре. Но Бог који даје храну сваком телу и пружа руку своју и милошћу обасипа свако живо створење, не остави без свога старања ни ово сирото одојче у пеленама, него му постаде и отац и мајка, и васпитач и хранитељ. Јер заповеди облацима својим, те се спуштаху одозго и слатку росу точаху у уста одојчету. И тако га храњаху као млеком или медом док не одрасте толико да се само храни пустињским зељем. И живљаше у пустињи слично светом Јовану Крститељу: Богом храњен, и светим Духом руковођен и учен боговиђењу.
Када већ постаде јуноша, нађоше га неки хришћани и одведоше у град. Тамо га дадоше на науке, и он изучи лекарство. И лечаше болеснике, не толико природним лековима, колико благодаћу даној му с неба. Но из детињства навикнут на пустињачко безмолвије, молитвено тиховање и волећи усамљеност и богоразмишљање, он се удаљаваше из града, и провођаше по горама и пустињама многе дане, па и године. У град би долазио, када су то потребе захтевале. Јер исцељујући телесне болести лекарством а душевне недуге речју Божјом, он свима постаде потребан и користан. Али се у граду није дуго задржавао, него се враћао у своју милу пустињачку усамљеност, у којој се и старости приближи. А они који га у Христу љубљаху, они и у пустињу долажаху к њему, желећи да се наслађују и духовно користе гледањем светитељског лица његовог и слушањем богонадахнутих речи његових. Такви беху Кипријан, Дионисије, Анект, Павле и Крискент, који и пострадаше заједно са њим за Христа Господа.
А страдање њихово би на овакав начин: од безбожног цара Декија[2] дође у Коринт војвода Јасон да мучи и убија хришћане. И хватајући хришћане, он их бацаше у тамницу. Тада би ухваћен и свети Кодрат са блаженим пријатељима својим: Кипријаном, Дионисијем, Анектом, Павлом и Крискентом, и бачен у тамницу с њима и са многим другим хришћанима.
После неколико дана војвода Јасон изведе на свој безбожни суд хришћане из тамнице. Мећу њима беше најстарији свети Кодрат. Он иђаше напред као војвода тог одабраног пука Христовог, готов да неустрашиво одговара мучитељу место свих. И стаде мучитељ говорити светом Кодрату овако: Кодрате, шта те је залудело, те добровољно хоћеш да предаш себе на тако страшне муке? Нашта се надаш, изабирајући себи неустрашиво тамницу и окове, и лишавајући себе отаџбине и пријатеља? Зашто се радије не покориш царским законима и не поклониш боговима, да би с нама благовао и до миле воље наслађивао се овим слатким животом?
Свети Кодрат одговори: Нико који природног разума има неће се одрећи овог слатког живота. Но пошто је овај живот подарио Бог, то треба више волети дародавца него дар, и врлинским животом славити и благодарити тако милостивог дародавца, и нашим страдањем за Њега ширити славу Његову на све стране. Јер не треба толико волети овај кратки живот, да бисмо, бојећи се да не изгубимо њега, идолима одавали богодоличну част. И кога то бога можемо прогласити за бољег и истинитијег од Онога који нас је од почетка обогатио великим и вечним даровима? А по таквим и толиким даровима кога можемо признати за Бога, ако не једино Христа Спаситеља? И ко заслужује да буде назван Спаситељем осим Исуса, који претрпе за нас муке и смрт? Стога ми који желимо да будемо врлинасти, треба најпре да претрпимо муке за истиниту веру и побожност, а нипошто да одпадамо од вере и побожности. А они који се старају да преласте и разврате љубитеље и ревнитеље божанских тајни, у њих је и намера зла и молитва на грех. Сваки треба да изабере оно што је боље. Но треба бити и обазрив: не ићи одмах за онима који, изгледа, имају обличје врлине, него их ценити по делима, јер ако су им, дела зла, они наносе велику погибао. Знај дакле, ми се држимо правила наших праотаца, и гредемо ономе што је боље. Зато се немој супротним разлозима трудити да нас убедиш да Христа оставимо и на твоју страну пређемо. Јер истина Божја нама је саветница добра, и закони побожности имају велику силу убедљивости, и они нас сједињују са Богом. Осим тога, по општем природном закону сви морамо умрети, и нико не може бити слободан од закона смрти. Када смртни час дође, тада пропадају сва неправедна дела људска и мисли, и слава светска претвара се у прашину, а добра и великодушна дела и после смрти доносе врлинским људима вечну славу. Зато смо ми чврсти у својој доброј намери да јуначки пострадамо за Христа, и тако оставимо пример онима који желе да се угледају на нас. Јер који право схватају и верују, само се за једно брину: да имају светле примере за оно што је боље, који би их водили ка савршенству.
Војвода Јасон на то рече светоме: Кодрате, ако штујеш оног Бога, чија доброчинства уживаш од младости своје, добро чиниш, јер се показујеш захвалан. Али пази да, проповедајући Христа који је био човек, не припишеш му напразно божанску природу. Свети Кодрат одговори: Ако хоћеш да гнев одбациш и јарост у кротост претвориш, онда ћу рећи нешто о великим стварима, иако то није лако, а и ја нисам способан за то. Војвода на то рече: Изложи нам јасно ваше мудровање о Христу. Тада свети Кодрат рече:
Постање света би по Божјој вољи: изврши се Речју Божјом, и утврди се силом Духа Светог. Отац је дакле благоволео, Логос - Син је сву твар створио, а Дух Свети је утврдио. Све прекрасне и изврсне ствари са одређеним почетком и крајем Бог Творац створи, да би они који уживају та блага хвалили и славили Творца. Он дакле створи род људски, да би му сав видљиви свет дао у наслеђе. И удунувши првоме човеку дух живота, уведе га у рај, место неисказаних сладости. А он са својом створеном помоћницом, видевши разнолике дивне предмете, обрадова се, и доби право да се наслађује рајским баштама. Настањени од Бога у тако прекрасном рају, наши прародитељи су сматрали за дужност да буду захвални своме Творцу и Добротвору, и стадоше ићи путем врлине, држећи заповест Божју: не јести плод само са једног дрвета. Но лукави саблазнитељ, ђаво, ношен јарошћу, са преваром у устима а злобом у срцу, он од зависти изригну на њих отров што беше у њему, желећи да их лиши таквог рајског живота: он им, тобож у интересу њиховог достојанства, предложи да наруше заповест Божју; и они пристадоше на његов лукави предлог. И деси се то да они који су живели у рају с Богом, отпадоше од благодати Божје, и бише истерани из раја. Од тога доба, везани узама греха, стадоше се злопатити у сујетним жељама они који пре тога беху учесници славе Божје. Али Бог, сажаливши се на своје саздање и милостиво погледавши на немоћ људску, благоволи доћи к нама беднима и пропалима и поживети с нама, и то обучен у тело а не нагим Божанством Својим. И то учини, да би нас одрешио од вражјих окова, ослободио робовања смрти, и избавио од погибли. Благоволи дакле Бог, да се Логос Његов, кад се наврши време, усели у пречисту утробу Дјеве Богородице, и оваплоћењем обуче у целог човека. А пречиста Дјева, затрудневши од Духа Светог, роди Бога у телу. И тако очи људске заиста видеше Бога у телу, кога називамо Христом. И тако показа себе људском сазнању Он, Бог истинити, који се од Дјеве истински обуче у човека. И војујући противу власти ђавола, Он прошири границе свога вишњег царства, јер обори закон смрти, божанском силом раскину окове смрти, разори ад, и изведе из њега прародитеље са мноштвом њихових потомака, и први би назван Спаситељем Он који све народе и земље избави од погибли. И Он свима отвори ризнице Свога милосрђа, јер жели да Његови дарови постану свима заједнички. Избавивши све од смутње ђаволске, Он чува своје наслеђе од пропасти. Од Њега ништа није скривено: ни почетак нашег рођења, ни дужина или краткоћа нашег живота, ни смртни час наш. Њему ништа није непознато, но оно што је Отац својим законима одредио, то све очигледно сарађује Сину. То је тај Христос кога ми проповедамо; то је тај који се брине о спасењу рода људског; то је тај који нам даје неисцрпно богатство благости своје, и који јесте свагда и свуда, присуствује и помаже онима који Му служе.
Војвода, иако се дивљаше речима светог Кодрата, ипак не хте веровати истини коју овај говораше, и рече: Изгледа ми, Кодрате, да о високим стварима говориш лаж, јер Бога увлачиш у људске смутње, и кажеш да Га је могла сместити девојачка утроба, и носити, и Христа родити. И још кажеш да је Он једини на земљи Бог, вићен где носи тело људско, и да нема другог истинитог Бога осим Њега.
Свети Кодрат одговори: Не доликује безбожним људима да испитују тајне вере, јер није мала ствар сазнати то. Нити се то коме лако открива. Нити ми допуштамо неверницима да разгледају наше светиње. Син Божји добровољно понизи себе, спусти се до обличја слуге, и Он, који је Бог, благоволи постати човек, да би нас избавио из робовања ђаволу. Но ти ове ствари не можеш разумети, пошто си пун неверја и безбожја. И знај, да нас ни својим вештим лукавством, ни својом јаросном претњом, нећеш одвојити од Христа Господа нашег.
Тада војвода нареди да врсног слугу Христовог нагог чврсто бију гвожђем. И бездушне слуге са свирепошћу испуњаваху наређење. А свети мученик јуначки трпљаше. И бијен говораше мучитељу: Не знаш ли, војводо, да све што бива под приморавањем противно је слободи и нема силу убедљивости? Јер приморавајући нас, ти показујеш да си неправедан насилник; а који саветује и убеђује, показује да је кротак и човекољубив. Зашто нас мукама примораваш на идолопоклонство? Не надај се да ћеш нас насиљем привући своме безбожју, и да ћемо се из страха одрећи вере. Пошто љубимо Христа, ми не маримо ни за какве заводљиве ласке, нити обраћамо пажњу на муке какве год будеш измислио за нас. Јер нам Христос све муке и болове олакшава надом на награду, и учвршћује нас да се не покоримо противнику, и чини нас храбрима и непобедивима у страдалничком подвигу.
Још више разјарен, мучитељ нареди да светитеља обесе стрмоглавце, и да гвозденим ноктима стружу тело његово; па још ватру испод њега наложише, да га тако пеку. Али он трпећи све јуначки, остајаше непобедив.
Затим се војвода обрати светом Кипријану, старајући се да га ласкавим речима придобије на своју страну. Но свети Кипријан, иако још бејаше млад, ипак се припремаше да неустрашиво и јуначки прими муке. А свети Кодрат њему и осталима који се с њим спремаху на муке, говораше: О пријатељи и саподвижници моји! Помислите, колика су вам блага уготовљена од Господа! Чест за веру, слава за мучеништво, а нарочито то што се удостојавате милости Христове, чија ће вам помоћ одмах доћи одозго. Сада дакле ваља показати своју непоколебљиву веру у Христа. Сада настаје време подвига, да свесрдно испуните закон љубави, полажући душу своју за Љубљеног; да постанете пример свима који желе да пострадају за Христа; да својим великим трпљењем задивите све који посматрају овај призор. Сада се обелодањује разлика између добрих и рђавих; сада обратите велику пажњу на одржање вере, да се не покажете различити у веровању, него држите једну веру, једно исповедање, јер вам ваља предстати Богу на суд страшни. Не напуштајте пут врлине, јер ћете већ завршити своје течење, и брзо одавде прећи ка Христу. Доброг Бога исповедите добрим срцем! Не штедите цвет младости своје, јер ћете одмах прећи у нестарив живот! Помислите, крај је ту, а ви као млади можете лакше поднети муке за Христа Бога, јер имате телесну снагу. Смело дакле предајте себе на муке, и јуначки их поднесите, да бисте, победивши врага, били прослављени од Господа и увршћени међу свете мученике на небу. Слушајући речи светога Кодрата које је говорио дружини, мучитељ је беснео срцем и одмах нареди да светог Кипријана скину гола, обесе, и као Кодрата бију, стружу и огњем жегу. Затим на исте муке стави Дионисија, за њим Анекта, потом Павла, најзад Крискента, И пошто би од њих посрамљен и побеђен, он их осуди да буду бачени зверовима. А када звери не дарнуше свете мученике, он донесе одлуку да буду посечени мачем, али нареди да их претходно везане за ноге вуку улицама градским. И тако свети мученици бише вучени по улицама, и од незнабожаца, нарочито деце њихове, штаповима и камењем бијени, док их не довукоше на губилиште изван града. Ту свети мученици, измоливши мало времена, помолише се усрдно Господу, и приклонивши под мач свете главе своје, бише посечени десетог марта 250 године.
На том месту где чесне главе њихове беху посечене, и земља се крвљу њиховом натопи, изби извор чисте воде, као незаборавни потсетник граду Коринту на страдање светих мученика.
После погубљења светих шесточисленика: Кодрата, Кипријана, Дионисија, Анекта, Павла и Крискента, бише и остали похватани хришћани мучени и на разне начине погубљени, Тако, Дионисије други би ножем заклан, а Викторин, Виктор и Никифор бише у камену ступу метнути, и у њој истуцани; Клавдију отсекоше и руке и ноге, и он тако сконча; Диодор сам ускочи у огањ који му беше припремљен, и као у светлом дворцу упокоји се с миром; Серафиону би глава отсечена; Папије би у море бачен. Ови свети мученици пострадаше од војводе Терција, који дође после Јасона. А од војводе Венуста, који би у Коринту после Терција, пострада свети Леонид, који многе и страшне муке претрпе, па би утопљен у мору.
Усто и свете жене, које у срцима својим чуваху поуке светог Кодрата, угледајући се на њега, осмелише се на муке за Христа: Хариеса, Нунехија, Василиса, Ника, Гали, Галина, Теодора, и многи други, и људи и жене, једни мачем посечени, други у води утопљени, трећи на друге начине погубљени, прећоше ка Господу, и са својим предводником и учитељем светим Кодратом заједно у лик светих Мученика увршћени добише победничке венце из руке Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КОДРАТА НИКОМИДИЈСКОГ и с њим светих мученика САТОРИНА и РУФИНА и осталих[3]

У ВРЕМЕ незнабожног Декија римског цара и његовог намесника Валеријана[4], бише похватани хришћани по разним градовима и селима, и у град витинијски Никомидију доведени, и у тамницу бачени. Због тога никомидијске хришћане обузе велики страх, а нарочито што се и сам цар Декије приближавао њиховом крају, јер је већ био стигао у Кесарију. Тада многи хришћани побегоше у горе и пустиње, кријући се од руку мучитеља, а други смело сеђаху код својих кућа, очекујући час када ће се удостојити да ма каквим страдањем прославе Господа. Међу овим другима беше и свети Кодрат, висок и леп, племић и богаташ, побожан и речит. Он златом поткупи тамничке стражаре и војнике, те слободно улажаше у тамницу, доносећи потребне намирнице једноверној браћи сужњима. И сокољаше их и мољаше да сви буду храбри, и да не маре за муке ради љубави Христа Бога, који им спрема вечну награду у свом царству небеском.
Уто у Никомидију дође од цара антипат[5] Переније, одреди дан суда за хришћане, и у присуству масе народа изведе преда се на суд све сужње. Командант рече антипату: Као што нареди власт твоја, господине мој, ево пред тобом стоје сви хришћани колико год их је било до данас у тамници. А антипат рече слугама Божјим: Нека сваки каже своје име, и звање, и порекло, и отаџбину. - Блажени пак Кодрат, који дође да присуствује овом суђењу, видевши да су се неки од браће уплашили и пребледели, побоја се да се неко од њих пре мучења не одрекне Христа, и громко узвикну стојећи позади њих: Зовемо се хришћани, по звању и пореклу смо слуге Господа Исуса Христа, невидљивог Бога, а град и отаџбина наша је небо, где Бог настањује оне који се уздају у Њега. Чујеш ли ово, антипате?
Антипат би пренеражен оваквом смелошћу, и рече слугама: Ухватите тог лудака и доведите ми га ближе! - А блажени Кодрат, чувши те антипатове речи, сам се проби кроз народ, притрча, и стаде пред антипатом. Сав народ скрену пажњу на њега. А он, прекрстивши се, рече антипату: Ево, добровољно, не силом, сам дођох преда те, да говорим за браћу моју и противстанем ђаволу. Чини дакле брзо што хоћеш, и када се осведочиш о наше јунаштво, увидећеш да смо ми непобедиви војници Христови. - Антипат рече: О безумниче, кажи ми најпре своје име и порекло! - Свети одговори: Рекох ти, хришћанин сам и ја и браћа моја; и слуге смо Христове. Наше име и благородство је ово: да будемо и да се називамо слуге Христове.
Антипат му на то рече: Послушај ме, пријатељу! И ја ћу о теби известити цара, и он ће те поставити за војводу, само ако с нама принесеш жртву боговима. Светитељ одговори: У заблуди си, антипате, говорећи да има много богова. Не, нема много богова, него постоји један Бог и Отац, од кога је све. Антипат рече: има много богова, али цар нареди да се сада само дванаесторици богова[6] принесу жртве, којима се и ти мораш поклонити. А свети Кодрат громко узвикну: Није добро да постоје многе власти. Један је Господар, један Цар и Бог - Господ наш Исус Христос. Антипат рече: Ниси ли чуо шта Хомер[7] говори о Посејдону? Сакупи облаке, разјари ветрове, покри небо, страшно загрме отац богова, јер се узохоли Посејдон да отме земљу, и тако даље. Ето чујеш каква је храброст Посејдонова. А блажени Кодрат упита: Да ли Хомер и остали слични њему стихотворци истину говоре о вашим боговима или не? Антипат одговори: Истину говоре. Светитељ рече: Ако истину говори, онда он казује и ово: да су богови ваши блудници, ненасити похотљивци. развратници, творци неприродних гадости. Заиста се стидим због вас, што се клањате таквим боговима, за чија зла дела сада судите и казне изричете људима. Јер осуђујете људе који чине срамна.дела, а поштујете богове који су чинили далеко гаднија дела. Не би ли требало да већма осудите и казните богове своје за тако многобројна и тако велика срамна дела њихова? Не штедите људе који чине безакоње, а славите и почитујете богове који су чинили далеко већа безакоња. Ваистину, такви богови ваши - нису богови, него махнити развратници, мртви духови. Антииат рече: Почео си да хулиш богове. Бојим се да се на ме не наљути цар што сам допустио, те си се усудио да језиком устанеш против богова наших. Боље се што пре измени, да те одмах не би зграбиле руке мучитеља. Свети Кодрат одговоди: Моју смелост нико ми не може одузети: ни ти, ни твој цар, ни сам отац ваш Сатана.
Разљути се антипат и нареди да светоме свуку одело, нага вежу за мучилиште, и бију жилама, говорећи: Кажи своје име. А пошто је светитељ, бијен, ћутао и није одговарао, антипат упита оне око себе за мученика: Ко је, и како се зове? Они који су знали светога рекоше антипату да је високог рода и да му је име Кодрат. Тада антипат рече слугама: Поштедите га и одрешите!
Када светитеља одрешише од мучилишта, и он се обуче, мучитељ га дозва ближе к себи, и рече: Шта то уради и нама и себи, не казавши нам да си високог рода? Јер ми, не знајући твоје високо порекло, осрамотисмо те, а ти си сам обрукао себе и свој род. Но зашто си презрео своје племићство и приступио ништавној вери хришћанској? Светитељ одговори: Волим бити на прагу дома Бога мог, него живети у шаторима безбожничким (Пс. 83, 11). Антипат мучитељ рече: Покори ми се и принеси жртву боговима, да не умреш као злочинац. Зар ниси чуо за заповест цара и свих његових великаша? Они донеше одлуку да ниједан хришћанин не сме живети на земљи, и многе добре и красне људе отргоше од хришћанске заблуде. Светитељ одговори: Благо човеку који не иде на веће безбожничко, и на путу грешничком не стоји (Пс. 1, 1), не преластивши се прелешћу овог сујетног света. А они који се преластише, и послушаше вас, они ће као прашина узвитлана ветром пропасти, и већ су пропали.
А антипат, многим ласкавим речима мамећи светог Кодрата, заплака и уздишући рече: О Кодрате, не лишавај себе ове дивне светлости! Не лишавај себе овог слатког живота, добровољно избирајући смрт. - Говорећи то, саблазнитељ марамицом брисаше лице своје. А свети мученик му рече: Не мисли да ћеш ме змијским лукавством преварити кроз притворне сузе, псу грабљиви! Нећеш ме дограбити, јер сам Божји слуга.
Поред антипата Перенија сеђаше војвода Максимијан. Он рече светоме: Зли човече, мој красни господин антипат показује милост према теби, а ти га вређаш. Светитељ одговори: Нека он плаче над собом, и нека оплакује час свога рођења, јер се на погибао роди. А ти што ме кориш? Када антипат суди, ти ко си да се истрчаваш на суду испред њега? Доста је да нам један суди. А ако и ти хоћеш да нам судиш, онда нека те уништи Господ наш Исус Христос.
Командант пак рече антипату: Тако ми власти твоје, господару мој, ако оставиш овога да тако дрско говори, он ће се усудити да и самим самодржцима нанесе увреде и поруге, и ми ћемо се обрести у великој беди. А светитељ рече: Зашто се буне народи, и људи помишљају залудне ствари? Усташе цареви земаљски, и кнезови се скупише на Господа и на Помазаника његовог (Пс. 2, 1-2). Ето, и сада сујетни људи осуђују Христа, и Он страда у члановима својим - у верним слугама својим.
Антипат рече слугама својим: Свуците овог никоговића, и бијте га суровије него први пут, док се не покори царским законима и не поклони боговима. - Бијен по други пут, свети Кодрат говораше: Хвала Ти, Боже, што си мене грешног и недостојног слугу свог удостојио да страдам ради светог имена Твог, да би ме Ти уврстио међу љубљене слуге Твоје. Благодарим Ти и молим Те: испуни ме Духа Твог Светог; уразуми ме и утврди ме да чврсто одржим веру; умудри ме мудрошћу Твојом, да ме не победе безаконици! Буди ми помоћник, Господе мој, јер је сада време за помоћ Твоју, сада час за заштиту Твоју. Укрепи ме, да се прослави у мени свето име Твоје! Приведи ме Твоме небеском Оцу, и реци му за мене: И ово је слуга Твој! О Господе Исусе Христе, помози ми да добро довршим подвиг мој!
Тако се светитељ мољаше, а слуге који су га били замараху се и мењаху се. И толико је дуго био бијен, да су се слуге пет пута од умора мењали. И блаженом мученику надигоше се леђа за читав лакат, и крв потоком течаше, и месо отпадаше. А антипат га упита: Верујеш ли бар сада боговима нашим, Кодрате? Светитељ одговори: Идоли незнабожаца су сребро и злато, дела руку људских. Уста имају, а не говоре. Такви су и они који их граде, и сви који се уздају у њих (Пс. 113, 12). Антипат на то рече: Тамном речи нам говориш, прикривајући на тај начин своју хулу на богове. Светитељ му одговори: Теби безумном и ослепљеном светла истина изгледа тамна, а сама лаж - тама овога света изгледа ти светлост. Чуј ме дакле, светло ти одговарам речима наших отаца: Нека ти је на знање, боговима твојим нећу принети жртву, нити ћу се покорити заповести цара и велможа. Стога, ако хоћеш да ме мучиш, чини вољу своју, и пошљи ме брзо да предстанем Небеском Цару. Мучитељ рече: Тако ми богова, бедниче, нећу те поштедети, него ћу те тешким мукама и горком смрћу уморити.
А када дан стаде нагињати к вечеру, светитељ би одвезан од мучилишта, и са осталим хришћанима одведен у тамницу. И нареди мучитељ да се у тамници подметну под леђа мученику оштри ексери, и да му се стави на груди велики камен, и да му се ноге метну у кладе, и да му се у тешке вериге окује цело тело. И тако би остављен светитељ много дана, и јуначки подношаше тако тешке муке, какве природа људска не може поднети, поднети и жива остати. Али свемоћна десница Христова укрепљаваше страдалца на прослављење божанске моћи Своје.
Пошто прође много дана, антипат Переније намисли да иде у Никеју, и нареди да са њим пођу хришћани што су у тамннци, заједно са светим Кодратом. Бавећи се у Никеји, Переније једног дана приношаше жртве ђаволима у идолском храму, и нареди да доведу и хришћане, да и њих примора на жртвоприношење. И кад слуге Божје бише доведени пред тај ђаволски храм, замоли свети Кодрат војнике да најпре њега уведу у храм к антипату. Јер и после толиких тешких мука он беше читав и здрав силом Христовом. И лице му се светљаше. И налазећи се на челу ових хришћана сужања, он се одликоваше и телесном снагом и душевном храброшћу. И кад би први уведен у идолиште, запрепасти мучитеља, јер антипата спопаде ужас угледавши светитеља телом здрава и лицем весела. И рече светоме: Кодрате, принеси жртву боговима! Светитељ одговори: Слуга сам Исуса Христа, и Њему приносим себе на жртву. А ваши богови, који не створише небо и земљу, нека пропадну! Антипат му рече: Покори се законима царским а не Христовим! Светитељ одговори: Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога. Ипак нам Свето Писмо наређује да се молимо за њих, да се обрате и познаду истину. Антипат му на то рече: Ако се молиш за цара, онда и заповести његове дужан си испуњавати. Јер и у вашим књигама пише: Подајте ћесарево ћесару, и Божје Богу (Мк. 12, 17). Светитељ му одговори: Добро кажеш, да треба давати ћесарево ћесару и Божје Богу. Ја дадох царево цару, када дадох царски данак за моја имања; још ми остаје да Богу дам и извршим оно што сам дужан вером у Њега. Земаљски цар је наредио хришћанима или да принесу жртве идолима или да умру. Ево, ми смо готови да за Христа Бога нашег умремо не само једанпут него и много пута. Антипат рече: Зар не видиш како врло многи хришћани принеше жртве боговима нашим? Мислиш ли да си бољи од њих? Свети Кодрат одговори: Пошто нисам колена своја преклонио пред идолима, заиста сам бољи од свију оних који отступише од Бога Творца свог. А где су ти хришћани што принеше жртве боговима вашим? Ја их не видим. - И нареди антипат да доведу такве.
Тада светитељ замоли да га одреше, јер беше везан. Антипат помисли да он хоће да се поклони боговима, и нареди да га одреше. А он одмах отрча, дохвати великог идола за ноге, обори на земљу и разби. Затим полете и на друге идоле, али га жреци и војиици ухватише. Антипат разјарен, нареди да светитеља изведу из храма, обесе и цело му тело стружу оштрим гвожђем. Док су тако светитеља стругали, дођоше они што су отступили од хришћанске вере. И свети Кодрат, налазећи се у мукама, рече, им: Бедници! Што се одрекосте Господа Христа и сами себе предадосте ђаволу? Зар не веровасте да ће бити васкресење мртвих? Зар нисте слушали о суду Божјем, о паклу безданом, о огњу неугасивом и црву неуспављивом? Какав ћете одговор дати у славни и велики дан доласка Спаситеља нашег Исуса Христа, који ће судити живима и мртвима? Остависте вечно небеско царство ради овог привременог и ништавног живота; пренебрегосте слатког и предоброг Господа и поробисте себе ништавном робу ђаволу, који бије и убија оног којим овлада. А њега ће, када Господ наш буде дошао, везати нераскидљивим оковима и вргнути у бездан огњени, заједно са онима који му се потчинише. Увиђате ли шта сте урадили? Уплашивши се краткотрајних мука, ви предадосте себе вечним мукама. Сами ћете видети шта вас очекује у оном свету, када будете предстали праведном суду Исуса Христа, који ће свакоме дати по делима његовим. Не чусте ли речи Господње у светом Еванћељу: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28).
Када светитељ ово изговори, отпали завапише са сузама, громко говорећи: Уплашисмо се мука, слуго Божји, и преварисмо се као неразумна стока. Као залутале овце постадосмо храна вуцима, и растржу нас, јер нас сустигоше греси наши. Зажелевши да овде мало времена поживимо, ми умресмо за будући вечни живот. Шта да чинимо кукавци, не знамо.
А блажени Кодрат, видевши их где плачу, испуни се радости, и рече: Не бојте се, браћо, и не очајавајте! Милостив је Господ Христос, припадните Му са сузама и покајањем! И стојте у исповедању вере Христове, да би се сваки од вас крвљу својом очистио од грехова својих!
И они се бацише на земљу, и сатворише велики плач надуго, и прахом посипаху главе своје, и камењем се удараху у груди. И њихов плач и кукање беху толики, да се сав град Никеја слеже на њихову кукњаву. И чуђаху се толиком њиховом жаљењу због отступништва.
А антипат, чувши вику, изађе из идолишта. И кад виде шта се збива, он нареди да светог Кодрата још јаче стружу, и буктињама жегу остругана ребра његова. А он се свесрдно и дуго мољаше Богу за покајнике, да прими обраћење њихово. И када завршавајући молитву рече: О Господе Исусе Христе, нека буде душа моја за душе њихове, само их помилуј! Тог часа слуге који га мучаху клонуше, и као мртви падоше на земљу; и наиђе светао облак на светитеља, и на везане присутне хришћане, и на кајуће се због свог пада. А тама и мрак обузеше антипата и саветнике његове, и све незнабошце. И препадоше се, и дршћаху од страха, јер мишљаху да ће град пропасти. Пошто дуго беше тајац, верни чуше одозго гласове светих Анћела који хваљаху и слављаху Бога. И пошто прођоше два сата, стаде се тама разилазити, и незнабошци погледавши према светима, видеше светлост небеску. А антипат, једва дошавши к себи, нареди да ухвате све који се под утицајем мученикових речи покајаше и опет Христу вратише, те и њих везаше, па све заједно у тамницу одведоше. Антипат такође нареди да светог Кодрата одреше од дрвета, одведу у тамницу, и ставе у окове као и раније.
Сутрадан антипат Переније изведе на суд преда се све хришћане из тамнице осим светог Кодрата. И цео дан их истјазаваше, час их ласкама мамећи, час мукама приморавајући, на погано жртвоприношење. И када виде да су они чврсти и непоколебљиви у исповедању своје вере, стави их на страшне муке, па нареди да сваког одведу у његов град и домовину, и тамо живе сажегу. И иђаху сви свети страдалници, испуњени радости и весеља, славећи Бога. И тако сваки од њих у својој домовини сконча сажежен, и пређе у небеску отаџбину.
Потом антипат отпутова из Никеје у Апамију[8], водећи са собом светог Кодрата. А разлог због кога отпутова тамо беше, да хвата тамошње хришћане и да их приморава на приношење жртава идолима. Јер му од цара Декија беше наложено, да обилази градове и земље, и да мучи и убија хришћане који неће да принесу жртве боговима. И дошавши у град Апамију, он уђе у идолиште и поклони се идолима. И светог Кодрата, кога такође беше увео у идолиште, упита: Хоћеш ли, лукави мађионичару, принети жртву боговима, или нећеш? Храбар душом, свети Кодрат одговори: Оца свог Сатану називај ти лукавим мађионичарем, јер је онај заиста такав. А ја сам хришћанин, не знам ни мађије, ни лукавство, нити ћу принети жртву ђаволима.
И рече антипат пријатељима својим: Не знам на какве муке да ставим овог бедног хришћанина. А они ћутаху, јер гледаху пред собом мученика који није имао меса на телу већ само голе кости. Све му месо беше за време мучења пооткидано и састругано. И нареди мучитељ да светитеља стрпају у врећу, и у њу ставе разноврсне змије и гмизавце, па онда врећу баце у неку дубоку и блатњаву јаму. И би тако. А сутрадан нареди да га изваде отуда, држећи да је већ умро. Но гле, светитељ се обрете жив, те се сви дивљаху. А мученик подиже очи к небу и рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што стреле незрелих умом падоше на њих саме, и нестаде им снаге од тога, а мене си укрепио, и дао си ми силу да њих посрамим а свето име Твоје прославим. - Затим рече антипату: Ништавило, видиш ли да ништа не успева твоја вештина. Хајде, ако можеш још што предузети против мене, предузми брзо, да не губиш узалуд време. - Разјарен, антипат му одговори: Целог пута ћу те мучити, кукавче, иако се уздаш у своје мађије.
После тога антипат оде у Кесарију, одвевши са собом и мученика. И тамо принесе уобичајене жртве у идолишту. И светом мученику рече: Доста си разних мука поднео; хајде сада приђи и принеси жртву боговима! Светитељ одговори: Титрао си се са мном мучећи ме, и веома се чудим како си се ти уморио мучеђи ме, а ја се нисам уморио подносећи муке. Штавише, ја желим да још страшније, и најстрашније, страдам за Бога мог.
Бесан, антипат нареди да га опет нага вежу за дрво мучења и немилосрдно бију жилама. И бише бијене наге кости, јер не беше на њима меса. Бијен, свети мученик певаше: На леђима мојим ораше грешници, и водише дуге бразде безакоња свог (Пс. 128, 1). А антипат викаше слугама: Бијте јаче, пошто не осећа муке! А свети рече мучитељу: Биј, биј моју ништавну мешину, јер док њу бијеш моја душа постаје здравија и здравија! На то му антипат одговори: Бедниче! Ја сматрам да тобом влада зли демон. Светитељ одговори: Не само мноме не влада демон, него је сигурно ово: ја владам оцем вашим Сатаном; и не само њим јединим, него и свима слугама његовим; и благодаћу Христа мог ја сам заповедник над целокупном војском његовом; и сва сила преисподња боји се мене и дрхће, видећи на мени страшни и непобедиви знак Исуса Христа, и благодат Његову која је самном. Затим поћутавши мало, светитељ узвикну: Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и кроза све векове. А присутни житељи Кесарије, који ово посматраху, а међу којима беше много хришћана, повикаше громогласно: Амин!
Антипат се силно разјари, и нареди да из народа ухвате два, по изгледу, угледна и чесна човека који су стајали близу, да их скину голе, привежу за мучилиште, па бију и стружу тела њихова. Слуге онда оставише светог Кодрата, и стадоше мучити ова два хришћанина, чија имена беху Саторин и Руфин. И толико бише стругани, да им црева попадаше на земљу. А они у мукама мољаху светога Кодрата и сву присутну браћу, да се моле за њих Господу. И Кодрат свети завапи к Богу: Господе Исусе Христе, Сине невидљивог Оца! Пошљи помоћ слугама Својим! Погледај на смирене и смилуј се на њих! Дај страдалцима Твојим трпљење и непобедиву снагу, да претрпевши до краја, победе и посраме врага који је устао на нас! - И дуго времена прође, а мученици мучени ћутаху, јер од великих мука не могаху говорити. Онда мучитељ нареди да их одреше, и да им отсеку главе. И тако двојица светих мученика, Саторин и Руфин, узиђоше на небо ка Христу Господу, који је у двема природама, за кога пострадаше.
Пртом антипат Переније отпутова из Кесарије у Аполонију[9], и свуда вуцијаше за собом светог мученика Кодрата. А и друге хришћане хваташе ради мучења. И ушавши у Аполонов храм, он рече мученику: Познај богове, и оздравићеш, јер ћу наредити лекарима да се труде око тебе. Приступи дакле богу Асклипију[10], и он ће те исцелити. Имај страха пред величанством богова: одај пошту великом Аполону[11] и Херкулу[12], и цару свих Јупитеру[13], и славноме Марсу[14], и страшноме Нептуну[15]. Ниси ли лађом пловио по мору, и зар ниси упознао његову силу? Поклони се и сунцу које с неба сија на земљу. Еда ли оно умре, те га нема на небу?
Свети Кодрат одговори: Ја се клањам истиноме Богу Оцу, и једнородном Сину његовом, и Светоме Духу, и дрхћем пред Његовом силом, величанством и неприступачном славом; и свагда славим и хвалим Његову неисказану моћ и свемоћ. А мртвим киповима се нећу поклонити, нити ћу дела руку људских обожавати. Не бојим се демона, нити тебе који имаш краткотрајну власт. Ја ћу кроз неколико дана отићи Богу мом, а ти ћеш горко уздисати вавек, јер ниси хтео да познаш Бога који ти је живот даровао. Сатанин сине, ђаволов брате, заједничару нечестивих демона, неразумнији од свиња, бесни псу, крволоче, змијо, прождрљивије од зверова једеш погано месо са идолских жртвеника! Не стидите ли се безумља свог? Не видите ли ослепљеност своју? Кољете стоку и птице боговима на жртву; та они су мртви, зар осећају глад? Принеси јело к устима идола; зар ће окусити? И ако богови ваши захтевају жртве, онда упитај каменог или дрвеног бога вашег, нека каже шта жели да му закољу; козу, или вола, или пиле. О пагубници! Сами сте упали у јаму погибли, па хоћете и нас са собом да повучете.
Кад ово светитељ изговори, силан бес спопаде антипата, и он нареди да оцат помешан са сољу лију на ране његове, и да ране сурим крпама трљају, и да му на ребра усијано гвожђе стављају. А кад дан беше на измаку, он нареди да страдалника вргну у тамницу.
Сутрадан антипат крену из Аполоније у Хелеспонт[16]. Водио је и везане сужње хришћане, међу којима беше и свети мученик Кодрат. Али њега су возили, пошто од љутих рана на ногама није уопште могао да иде. А кад антипат пређе реку Рунтак, срете га војвода те покрајине и мноштво хришћана из околних села. Хришћани беху привидно изашли у сусрет антипату Перенију, у самој ствари они су желели да виде и одаду хвалу светом великомученику Кодрату, чија је слава брујала по целој Азији и по целом свету.
Антипат са војводом уђе у једно тамошње село. Преноћи у њему. И сутрадан му се прохте да принесе жртву демонима, јер у том селу беше много идола, и да на жртвоприношење примора и хришћане сужње. И нареди да му прво доведу светог Кодрата. Али пошто он не могаше да иде пешке, довезоше га на колима до жртвеника. Иако беше изнурен телом, лице му беше весело, он се осмехиваше и весељаше у Богу Спаситељу свом а сав народ се слеже и стајаше тамо, желећи да види страдање мученика Христова. И антипат упита мученика: Јеси ли се опаметио, Кодрате, и познао богове, или се још једнако држиш свога безумља? Светитељ одговори крупним гласом: Ја измалена знам Христа истинитог Бога, јер сам хришћанин од утробе мајке своје. И ја другог Бога не знам осим Христа, у кога верујем од свога повоја.
И нареди антипат да се наложи велики огањ, да се преко њега метне гвоздени кревет, и на тај ужарени кревет положи мученик. Светитељ рече: Не треба да ме нико води и полаже на тај кревет, ја ћу сам лећи на њега. - И окрепљен помоћу Христовом, он својим ногама уђе у огањ, прекрсти се и леже на усијани кревет; и одмараше се на њему као на мекој постељи, не добијајући од огња никакве повреде: јер огањ, укротивши своју природу, служаше Божјем слузи, дајући му само онолико топлоте колико је било потребно његовом многонапаћеном и изможденом телу да се одмори. А ђавоље слуге леваху на мученика врелу смолу и маст, и трпаху кучине у огањ, но светитељ певаше: Боже, избави ме! Господе, похитај ми у помоћ! Нека се постиде и посраме који траже душу моју! (Пс. 69, 1-2). Затим се ругаше мучитељу, говорећи: Овај огањ твој хладан је; и гвожђе овог кревета мекше је од твог окорелог срца. Добро си урадио што си наредио да се ја преморен одморим на овој мекој постељи. - Говорећи то, светитељ се окреташе на кревету као на удобној постељи
Пошто прође много сати, а мученик у огњу остајаше жив, читав и неповрећен, мучитељ, бесан од једа, нареди да га скину са кревета, и да му изван села одсеку главу. А светитељ, изишавши из огња, иђаше чврстим кораком. И више му нису била потребна кола, нити ико да га подржава и води, него је сам ишао на место погубљења, и идући певао: Благословен Господ, који нас не даде зубима њиховим да нас растржу, (Пс. 123, 6). А певаху са њим и нека браћа који га праћаху. И заблагодаривши Богу, преклони под мач свету главу своју. И сконча свети великомученик Христов Кодрат посечен мачем десетог марта, за владања Декијева и Валеријанова, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ АНАСТАСИЈЕ ПАТРИЦИЈЕ

У ВРЕМЕ цара Јустинијана Великог[17] бејаше у Цариграду једна побожна и богобојажљива жена, по имену Анастасија, кћи високородних и богатих родитеља. Она беше прва патриција и дама на двору цара Јустинијана. Имајући страх Божји у срцу свом, она ревносно држаше заповести Божје, живећи по њима беспрекорно. А била је изванредне телесне лепоте и изврсних душевних особина. И била је толико добра и кротка, да су се духовно користили сви који су познавали њен живот. А многи су се трудили да подражавају њене врлине. И сам цар уважаваше је веома. Но сејач кукоља ђаво, завидећи добрима, и не престајући војевати против рода људског и изазивати непријатељства међу људима, не остави на миру ни ову блажену Анастасију. Јер он внуши царици Теодори завист према врлинама ове блажене патриције; и она стаде непријатељевати против невине слушкиње Божје. Сазнавши за то од једног пријатеља, Анастасија, пуна божанске мудрости, добро размисли о томе, и рече себи: Анастасијо, пошто ти се сада пружа оправдан и истинит разлог, спасавајући спаси душу своју, и тако ћеш царицу ослободити од неразумне зависти, и самој извојевати небеско царство.
Доневши такву одлуку, она тајно најми лађу. И поневши са собом нешто злата, а све остало оставивши, она отпутова у Александрију да нико не зна. Тамо, на једном месту удаљеном пет попришта од града, подиже мали манастир, и живљаше у у њему служећи Богу и старајући се да само Њему угоди. У рукама јој је свагда био ручни рад, а у устима непрекидно псалмопјеније и слављење Бога. И беше тај њен манастир потом велик и славан, назван Патриција по блаженој Анастасији патрицији.
После неколико година умре царица Теодора. И цар, сетивши се добре Анастасије патриције, посла на све стране људе да је брижљиво траже и пронађу. Дознавши за то, ова овчица Божја остави свој манастир, и ноћу оде у Скит код аве Данила, и исприча блаженом старцу све о себи. Преподобни је обуче у мушку монашку ризу, даде јој име Анастасије евнух, и одведе је у једну пећину која беше далеко од Скита. И затвори је тамо, давши јој правило и устав живота. И нареди јој да никада не излази из пећине, нити икога пушта к себи у пећину. И одреди једног од братије да јој једном у недељи доноси помало хлеба и крчаг воде, оставља их пред пећином на одређено место, и пошто добије од затвореника молитвени благослов, одмах одлази. И ова уистини дијамантска и храбра душа безизлазно проведе двадесет и осам година у пећини, држећи се непоколебљиво правила што јој старац даде. И за све то време њу нико не виде, јер јој.нико и не долажаше, нити ко знађаше за њу осим брата који јој доношаше хлеб и воду. Па ни он није знао да је она жена, него је сматрао да је мушкарац евнух. И који ум може схватити, који језик исказати подвиге којима се ова блажена подвизаваше у току двадесет и осам година? која рука може описати оно што она сваки дан приношаше као жртву Богу: сузе, уздисаје, ридање, бдење, псалмопјеније, молитве, читање, стајање, клечање, постове, оскуђевање у најпотребнијем? А пре свега, ко може описати нападе и војевања демона против ње, па саблажњива потсећања на световне сласти и телесне удобности, и друге сличне ствари? И како све то одбациваше преподобна, и побеђиваше нападача? Усто двадесет и осам пуних година не изађе из пећине жена, која је раније живела у царским палатама много година, као великашица и прва патриција, и стално се кретала у друштву високих достојанственика и жена! То је оно што поражава сваки ум, запрепашћује мисао: како све то она презре, и искорени у души својој сећање на то, и како стече толико смирење, и навиче на толико пошћење и уздржање и себеизнуравање.
Тако се подвизивајући, блажена Анастасија постаде сасуд, и обиталиште Светога Духа; и угодивши Богу потпуно, она се приближи блаженој кончини својој. И провидевши свој одлазак к Богу, она на једној ћерамиди написа старцу Данилу ово: Чесни оче поведи са собом брата који ми је доносио хлеб и воду, а понеси и потребан прибор за сахрану, и брзо дођи да сахраниш чедо твоје, Анастасија евнуха. - Написавши то, она метну пред врата од пећине. А преподобном Данилу то би откривено Богом у ноћном виђењу, и он рече своме ученику: Брате, похитај до пећине где живи брат наш Анастасије евнух, и погледај пред вратима од пећине, и наћи ћеш исписану ћерамиду, узми је и што пре донеси.
Брат оде, и као што му рече старац нађе исписану ћерамиду, и донесе је старцу. Старац је прочита, и расплака се. И узевши све што је потребно за сахрану, оде са оним братом. И кад отворише пећину, нађоше блаженог Анастасија у грозници. И обиснувши о врат њен, ава Данил плакаше говорећи: Блажен си, брате Анастасије, јер си, бринући се и мислећи стално на овај смртни час, презрео земаљско царство. А она рече: Блажен си и ти, нови Аврааме. Рече јој старац: Помоли се за нас Господу. Она на то одговори: Чесни оче, мени су потребније молитве ваше у часу овом. Старац рече: Да сам пре тебе скончао, ја бих се помолио за тебе. И она подигавши се седе на рогожу, целива старчеву главу, и молећи се за њега изговараше речи благослова. Затим старац узе ученика свог, и врже га пред ноге њене говорећи: Благослови овог ученика мог а чедо твоје! А она, целивавши га, рече: Боже отаца мојих, који у часу овом предстојиш овде да ме одвојиш од тела овог; Ти Господе, који знаш све кораке и путовања која овај брат учини одлазећи и долазећи до ове пећине ради имена Твог и ради немоћи и ништавости моје, учини да дух светих отаца отпочине на њему као што отпочину дух Илијин на Јелисеју!
Затим обраћајући се старцу рече: Господа ради, оче, немојте ми после смрти свлачити одело у које сам обучен, да се не би сазнало ко сам. - И причестивши се пречистим Тајнама Христовим, рече: Осени ме, оче, знамењем Христовим, и помолите се за мене! - И погледавши на десну страну, она рече: добро сте дошли! (А ово рече светим Анђелима). И гле, лице њено засија као ватра. Затим се прекрсти, и рече: Господе, у руке твоје предајем дух свој! - И рекавши то, предаде душу своју у руке Божје, 563 године.
И расплака се ава Данил и његов ученик. И ископаше гроб пред пећином. Затим старац скиде са себе мантију коју ношаше, и рече ученику: Обуци брата, чедо, преко одела што је на њему. (Јер његово одело беше вето и подерано). А када брат облачаше блажену, случајно угледа њене дојке, сасушене као сухо лишће, али о томе ништа не рече старцу.
Пошто сахранише блажену и враћаху се у Скит, ученик рече старцу: Оче, ниси ли знао да је евнух Анастасије жена? Старац одговори: Знао сам, чедо, али да се то не би обелоданило, ја сам је обукао у мушку монашку одећу, и дао јој име Анастасије. То сам учинио, да бих отклонио свако подозрење, и да не би ко сазнао за њу, пошто ју је цар Јустинијан упорно тражио на све стране, по свима градовима и покрајинама, па и у овом нашем крају. Али ето, благодаћу Божјом она би сачувана у нас. И тада старац исприча подробно свом ученику цело житије блажене Анастасије. А потом га сазнаде и цео Скит. И би написано њено житије на корист читаоцима и слушаоцима, а у славу Христа Бога, прослављаног у светима његовим вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИХАИЛА МАВРУДИСА

ОВАЈ свети мученик бејаше из села Границе у Тесалији. Родитељи његови Димитрије и Статира беху људи побожни, праведни, милостиви, и ревносни посетиоци црквених богослужења. Сина свог Михаила они одгајише у свакој скромности и смиреноумљу, учећи га да држи заповести Господње, пошто се држањем заповести Божјих показује љубав човекова према Богу. По речи Господњој у Еванђељу: Ко има љубав моју, тај држи заповести моје (Јн. 14, 23. 21). Тако се Михаило измалена даде на вршење заповести Господњих. Пошто му отац убрзо премину и оде у небеске обитељи на покој, то сву бригу о њему узе на себе његова мајка.
Када постаде пунолетан и зрео човек, Михаило оде у Солун, и запосли се у једној хлебопродавници, и трудом својим издржаваше себе. Од своје зараде он одвајаше много и даваше црквама и сиротињи. Он редовно посећиваше црквена богослужења, и врло усрдно и пажљиво слушаше речи божанске. Нарочито је много времена проводио по црквама за време Свете Четрдесетнице.
Једном Михаило заподену разговор о вери са једним муслиманским дететом, синчићем својих суседа, које дође у хлебопродавницу да купи хлеб, питајући га у шта верује и да ли разуме оно што верује. Утом наиђе један Турчин учитељ, начу о чему се води разговор, па стаде викати на Михаила: Шта ти то говориш, неверниче? Ти хулиш на нашу дивну и славну веру! Михаило му одговори: Ја сам човек верујући и истински побожан благодаћу Христа истинитог Бога мог, и знам шта говорим и шта верујем, и готов сам да смрћу својом посведочим веру своју. А ви бедници, нити знате шта говорите нити шта радите. Ви сте у заблуди, и лутате по тами, вера вам је пуна басни и измишљотина.
Док се овај разговор водио, слеже се много агарјана, и они дохватише Михаила и одведоше судији градском. И говораху судији: Чусмо овог човека где хули Мухамеда и Бога. Судија стаде саслушавати Михаила и записивати његове одговоре. Притом судија стаде тврдити како је Христос обичан човек. Михаило му онда изложи основне истине хришћанске вере, доказујући да је Христос једини истинити Бог и Господ, и једини Спаситељ човека и света од греха, смрти и ђавола. Родивши се као човек, говораше Михаило, Господ Христос је Својим божанским делима и великим чудесима пссведочио да је истинити Бог; и још је посведочио Своје Божанство Својим безгрешним животом на земљи, страдањем, смрћу и васкрсењем из мртвих. После васкрсења узневши се на небо, Он је почаствовао човека седењем с десне стране Бога Оца на небесима, одакле и Духа Свог Светог посла на Своје ученике и апостоле и просвети их. А они затим просветише сву васељену истинским богопознањем, чинећи благодаћу Господњом неисказана чудеса.
Судија упита Михаила: А како сматрате Марију која је родила Исуса? Михаило одговори: Пошто је Она родила савршеног Бога и савршеног човека, ми је сматрамо и исповедамо као истиниту Богородицу. Судија га онда упита: Како је могуће да се Бог смести у утроби и да се роди? Михаило одговори: Оно што је за људе немогуће и тешко, за Бога је могуће и лако; и где Бог хоће, ту се побеђује природни поредак. Стога ми верујемо да се Несместиви сместио и родио у времену као човек, на начин који је само Њему познат.
Судија онда упита Михаила: А шта мислите о нашем пророку Мухамеду? Михаило одговори: Од доласка Христова на земљу нема више пророка до данас, као што то сам Господ објављује, јер пророци пророковаху до Јована Крститеља. Отуда ваш Мухамед није пророк. Он је живео после Христа, и ниједно пророштво није изрекао; како га онда можемо назвати пророком?
Пошто судија све то записа, он бесно погледа у светог исповедника и рече му: Видиш ли, ти си сам себе оптужио својим речима? Крив си пред законима. Зато ћеш бити предат огњу, ако се не покајеш и не порекнеш оно што си рекао; јер само тако можеш наћи милост. - На то мученик громким гласом викну и рече: Верујем у Господа мог Исуса Христа, који је истинити Бог, и Творац, и Саздатељ мој, и готов сам, ако је могуће, да поднесем безброј мучења за љубав Њега. Зато узмите од новаца што имам, па купите дрва и спалите ме, јер не желим да вашим новцем купујете дрва на којима ја треба да будем принесен на жртву Богу моме.
Рекавши то, мученик пљуну на судију и на хартију његову. Судија скочи, обори мученика на земљу, и страховито га изби штапом. Затим га вргну у тамницу. У тамници га оковаше у двоструке синџире. Но мученик беше потпуно спокојан и мољаше се Господу; у њему не беше ни трунке страха; напротив, лице му блисташе божанском радошћу која му испуњаваше душу. А када му сутрадан дођоше у посету неки хришћани пријатељи, свети мученик им рече: Браћо, када ноћас бејах на молитви, Господ ми се јави, и укрепи немоћ моју и испуни храброшћу душу моју, рекавши ми: "Михаило, јуначе мој, радуј се! Као што ја ради тебе и ради целог рода људског положих душу своју и претрпех крсну смрт, тако и ти треба да умреш из љубави за ме, да би живео и царовао са мном. Пази дакле, немој се бојати огња, јер је он само наизглед страшан, а горети у њему ни најмање није страшно. То ћеш ти искусити, окрепљен непобедивом силом мојом". Рекавши ми то Господ ме благослови, и отиде од мене. А мене толико обузе неизмерна љубав и радост неисказана, да просто не могу да задржим себе сама, једва чекајући када ће доћи тај благословени час у који ћу се одвојити од овога света и сјединити са Христом Господом мојим.
У четвртак средопосне недеље Свете Четрдесетнице блажени мученик би изведен из тамнице пред великог судију. Сав он сијаше радошћу, и лице му блисташе светлошћу божанске благодати. Судија прочита све исказе мученикове, раније записане од првог судије, и упита мученика је ли то све истина. Мученик одговори: Не питај ме, судијо, је ли то истина, кад је то очигледније од сунца. То што сам онда исповедио, то и сада ево исповедам, и изјављујем да је све то истинито, и верно, и тачно. То сам од својих побожних родитеља научио као предање светих отаца. А први учитељ мој у свему томе није нико други до сам Исус Христос, Син Божји и истинити Бог. - На то му судија рече: Остави то, кукавче, и покај се, да би на небу добио милост од Бога, и од нашег пророка, и да бисмо те и ми овде на земљи обасули почастима и славом. А сврх свега, да би ти избегао горку смрт у огњу. - Мученик одговори: Не одричем се Бога мог; не претпостављам таму светлости нити лаж истини; него хоћу да умрем за Христа мог, да бих живео са Њим. Мани се застрашивања, судијо, јер ме ничим не можеш уплашити, пошто чекам овај дан као најсветлији празник и као дан слободе, дан који више вреди него сав свет. Шта ми користе блага која ми обећаваш и нудиш? Сребро твоје нека иде с тобом у погибао, јер ви хоћете да Царство небеско заменим новцем и пролазном славом. Молим те, не губи време, већ ме што пре пошаљи Богу, јер хоћу и волим да постанем жртва Господу мом: да будем испечен као слатки хлеб; да будем постављен на трпезу Свете Тројице; и да себе принесем Њој као миомирисни тамњан. Чини брзо, брзо, то што желиш! Ништа нису за мене привремена мучења! Не одричем се љубави преслатког ми Господа Исуса! Он је и љубав, и чежња, и милина, и живот, и васкрсење, и Царство небеско.
Ове речи запрепастише судију, и он, пун гњева, донесе писмену пресуду: да Михаило буде предат огњу. Епарх одмах свеза блаженог мученика, и изведе га из суда повевши га на губилиште. А мученик, угледајући се на Господа свог, хиташе на смрт као безазлено јагње на заклање, пун захвалности, свим умом својим на небу крај Господа свог Христа. А кад стигоше на губилиште, силан свет се слеже да види мученикову смрт. Ломача је већ буктала, епарх предложи мученику да се предомисли и спасе себе од смрти. На то му свети мученик рече: Бедниче, престани хулити праву веру Господњу! Зашто не извршујеш одмах смртну пресуду нада мном? Ја верујем и исповедам, као што вам и раније изјавих, да је Исус Христос истинити Син Божји, и Бог, који дође у свет да грешнике спасе, од којих сам први ја. Нећеш ме придобити, јадниче, па макар ми дао хиљаде царстава. Знај, мене чека Царство непролазно и вечно!
Тада епарх нареди да се огањ појача. То би учињено, и свети мученик уђе у огањ, и горећи са свих страна у огњу он дуго стајаше право као свећа, тихо славећи Бога; затим се окрену десно и лево, уђе у најжешћу ватру, и предаде тело своје огњу а душу у руке Божје. И сада свети мученик Михаило са свима светима слави на небу Христа Господа, свепобедног Бога, коме част и слава и моћ кроз бесконачне векове. Амин.[18]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МАРКИЈАНА

ЦЕПАНИЦАМА премлаћен пострадао за Христа.

СПОМЕН АКАТИСТА ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

У СПОМЕН избављења уз помоћ Пресвете Богородице града Цариграда од напада варварских непријатеља (у 7. веку) спевана је похвална песма или химна Пресветој Богородици, звана Акатист (= Несједален). Она се састоји од 12 кондака и 12 икоса. Први је кондак Акатиста химна "Возбраној Војеводје". Акатист је, по предању, спевао Свети Роман Слаткопевац, и он се чита особито у суботу пете недеље Великог Поста.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Коринт - главни град Ахаје (на Пелопонезу), у Грчкој
2. Цар Декије управљао Римском царевином од 249 до 251 године; био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
3. У грчким Синаксарима њихов спомен се слави 7. или 9. маја
4. Валеријан управљао од 253 до 259 године
5. Антипат - царски намесник, проконзул, управитељ области
6. По замишљању старих Грка и Римљана, највећи или најглавнији богови обитавали су у ваздушном пространству између неба и земље, а обиталиште им се налазило у дивним палатама, на врху горе Олимпа у Грчкој. Због тога се тих дванаест богова називају и олимпијским боговима. Ево њих: Зевс (Јупитер), Хера (Јунона), Посејдон (Нептун), Деметра (Церера), Аполон (Аполо), Артемида (Дијана), Хефест (Вулкан), Палала - Атина (Минерва), Ареј (Марс), Афродита (Венера), Хермес (Меркур), и Естија (Веста)
7. Знаменити опевач древности грчке; живео крајем десетог или почетком деветог века пре Христа. Њему се приписују два чувена епска спева: Илијада и Одисеја.
8. Апамија - град у Малој Азији на граници Фригије и Писидије
9. Аполонија - град у Илирији, недалеко од мора, чувен као научни центар у време римске владавине
10. Асклипије или Ескулап - бог лекарске вештине - Син Аполона и кћери Тесопијског цара Корониса. Изображавали су га у виду отменог, брадатог мужа, са пријатним изразом лица, у белој одећи, са штапом око кога се увија змија.
11. Аполон - син Зевса и Латоне, брат Артемиде, бог светлости, вечно и неизменљиво млад.
12. Ираклис или Херкул - најславнији херој грчки, син Зевса и Алкмене, супруге цара Амфитриона
13. Јупитер или Зевс - бог неба, син Кроноса, настарији од богова.
14. Марс или Ареј - син Зевса и Хере, бог рата и крвопролића.
15. Нептун или Посејдон-син Кроноса и Реје, брат Зевсов;он је са Зевсом коцком поделио владавину; Посејдону је пала у део власт над морем, ветровима, земљотресом.
16. Хелеспонт - мореуз који спаја Мраморно Море са Јегејским.
17. Јустинијан Велики царовао од 527 до 565 године
18. Свети Михаило пострада у Солуну 1544 године. Његово страдање и службу њему написа митрополит Солунски Теона (изд. у Атини 1908)

Преузето са Светосавље

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Светих Четрдесет Мученика у Севастији. Сви ови беху војници у римској војсци но вероваху тврдо у Господа Исуса. Када наста гоњење у време Ликинија, они бише изведени на суд пред војводу, и овај им запрети одузети част војничку, на што одговори један од њих, свети Кандид: "Не само част војничку, но и тела наша узми од нас; ништа нам није драже и чесније од Христа Бога нашега". После тога нареди војвода слугама да камењем бију свете мученике. Но када слуге бацаху камење на хришћане, камење се враћаше и падаше на њих саме, те љуто их изудара. Један камен паде војводи на лице и скрши му зубе. Мучитељи, љути као зверови, везаше свете мученике и бацише их у језеро, и поставише стражу унаоколо, да ниједан не изађе. Беше страшан мраз, и језеро се леђаше около тела мученичких. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како прелестили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Заиста, један се прелести, изађе из воде и уђе у купатило. Но гле, ноћу паде необична светлост с неба, која разгреја воду у језеру и тела мученика, а с том светлошћу спустише се с неба тридесетдевет венаца на главе њихове. То виде један стражар с обале, па се свуче, исповеди име Господа Исуса, и уђе у језеро, да би се он удостојио оног четрдесетога венца место издајника. И заиста, на њега сиђе тај последњи венац. Сутрадан изненади се цео град кад виде мученике живе. Тада зле судије наредише те им пребише голени, и бацише тела њихова у воду, да их хришћани не узму. Трећега дана јавише се мученици месном епископу Петру и позваше га да сабере по води и извади мошти њихове. Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим, и видеше на води где се светле мошти мученичке. И свака кост која беше одвојена од тела њихових, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их и чесно сахранише. А душе ових мученика одоше Господу Исусу, намученом за све нас, и васкрслом са славом. Чесно пострадаше и непролазном славом се увенчаше 320. године.

Читања из Светог Писма на Литургији

2. Преподобни Филором исповедник. Живео и подвизавао се у Галатији у IV веку. За њега веле да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе свети Филором мирно, користећи многима. Упокоји се у својој осамдесетој години.

3. Свети Кесарије. Брат светог Григорија Богослова 369. године. Свети Кесарије био је и богословски писац. Између осталога он се старао одговорити на питање: колико су времена провели Адам и Ева у Рају пре изгнања? Неки су опредељивали то време на шест сати, други на двадесет четири сата, трећи на три дана. Свети Кесарије је био мишљења да је то време било четрдесет дана. Због тога је, вели, и Господ Исус постио четрдесет дана у пустињи, и био за то време кушан од ђавола. И док стари Адам није могао одолети искушењима ђаволским у обиљу рајском, Нови Адам одолео им је витешки у гладној и жедној пустињи.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ ЧЕТРДЕСЕТ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА у Севастији

ЗА царовања нечестивог Ликинија[1] беше велико гоњење на хришћане. И све хришћане примораваху да приносе жртве идолима. Тада у граду Севастији јерменској[2] беше са војском војвода Агриколај, зао и свиреп човек, ревностан у служењу идолима. А у то време би наређено и хришћанима који се налажаху у војсци, да принесу жртве демонима. И беху у Агриколајевом пуку четрдесет војника из Кападокијског краја[3], сви у истом чину, врло побожни хришћани, у биткама веома храбри и непобедиви јунаци. Мећу њима беху вични Светоме Писму ова тројица: Кирион, Кандид и Домн. Када војвода сазнаде да су ова тројица и њихова дружина хришћани, стаде их приморавати на идолопоклонство. И говораше им војвода овако: Као што сте у биткама били једнодушни и једномислени, и храброст своју показивали, тако се и сада једнодушно и једномислено покорите царском наређењу и добровољно принесите жртву боговима, да вас не бих силом приморавао на то. Свети војници одговорише на то мучитељу: Када смо за земаљског цара у биткама побеђивали непријатеље, чега си ти сам сведок, бедниче, утолико ћемо се више борити за Бесмртног Цара, и савладати и победити твоје неваљалство и лукавство.
Војвода Агриколај рече: Предстоји вам једно од двога: или ћете боговима принети жртве, и добити велика одликовања, или ћете, ако се не покорите, бити лишени части и војничког звања. Размислите дакле, и изаберите што сматрате да вам је корисније. Свети војници одговорише: О ономе што је нама на корист Господ се стара. Војвода рече: Не говорите много, него, одбацивши лаж, спремите се да сутра принесете жртве боговима.
Рекавши то, Агриколај нареди да их одведу у тамницу. Ушавши у тамницу, свети преклонише колена своја на молитву, и говораху к Богу: Избави нас, Господе, од искушења и од саблазни безаконика. А кад се смрче, они стадоше појати псалам: Који живи у заклону Вишњега, настаниће се у сеници Бога небеснога, - и тако цео псалам до краја (Пс. 90, 1-16). А после појања псалма мољаху се; и опет после молитве појаху. И тако проведоше без спавања до поноћи. При појању, стихове је почињао свети Кирион, а свети Кандид и Домн са осталима понављали су то исто појући после њега. И кад би поноћ, јави им се Господ, говорећи: Добар је почетак ваше намере, но који претрпи до краја спашће се (Мт. 10, 22). Овај глас Господњи сви чуше, и уплашише се; а уједно се и обрадоваше, и не спаваше до изјутра.
А војвода Агриколај, сазвавши своје пријатеље и саветнике, нареди да се преда њ доведу из тамнице свети четрдесет војника, и он им се обрати овим речима: Што вам рекнем, рећи ћу вам саму истину, без ласкања и лукавства: Колико год војника наш цар има, нико вам ни по чему није раван: ни по мудрости, ни по снази, ни по лепоти; нити икога тако волим као вас. Зато немојте моју љубав претворити у мржњу, јер је у вашим рукама: стећи или моју љубав или моју мржњу. Одговори свети Кандид: Са твојом нарави подудара се твоје име, Агриколаје, јер си свиреп варалица[4]. Војвода рече: Не рекох ли вам да је у вашој власти, да у мени изазовете према вама или љубав или мржњу? На то свети Кандид одговори: Пошто је, као што сам кажеш, то у нашој власти, онда те ми изазивамо на мржњу према нама, јер и ми тебе мрзимо, а у Бога нашег милост и љубав иштемо. Ти пак, свирепи и бездушни човече и непријатељу Бога нашег, немој нас волети, пошто си безаконик и пакосник и тамом заблуде обузет, зверску нарав своју саглашујући са свирепим именом својим.
Ове речи светога разгневише војводу и он, шкргућући зубима као лав, нареди да свете окују и у тамницу вргну. А свети Кирион му рече: Ти немаш од цара овлашћење да нас мучиш, већ само да нас испиташ. - Војвода се трже од ових речи, и нареди да их не окивају и не злостављају, него да их слободне воде у тамницу. А стражару тамничком нареди да их будно чува, јер очекиваше долазак кнеза Лисија.
Боравећи у тамници, свети се дан и ноћ учаху од светог Кириона, јер он им говораше: Браћо, по Божјем промислу би да се ми спријатељимо за време привременог и сујетног војниковања. Зато се постарајмо да се никад не растанемо; него као што једнодушно и једномислено живесмо, тако заједнички да и мучење поднесемо; и као што смртноме цару бесмо по вољи, потрудимо се да и Бесмртном Цару, Христу Богу, тако мили будемо.
Пошто свети проведоше седам дана у тамници, стиже у те крајеве кнез Лисије, и дође у град Севастију. И осмога дана, заседавајући на суду заједно са војводом Агриколајем, кнез Лисије нареди да се светих четрдесет војника доведу на истјазање. И када свети иђаху на неправедни суд, блажени Кирион бодраше дружину своју овако: Браћо, не бојмо се! Еда ли нам Бог не помагаше у биткама, када га призивасмо и непријатеље побеђивасмо? Сетите се када оно бесмо у великом окршају и сви се пукови наши дадоше у бекство, а само нас четрдесеторица остадосмо усред непријатеља, и ми се помолисмо Богу са сузама, и Његовом помоћу једне побисмо а друге рањене у бекство натерасмо; и усред толиких непријатеља и у тако страшној битци ниједан од нас не би рањен! А сада су тројица устали на нас: Сатана, кнез Лисије и војвода Агриколај. Уствари, против нас војује само један: невидљиви непријатељ. И зар ће један победити четрдесеторицу? Не дао Бог! И сада треба да урадимо оно што смо свагда радили: да топлом молитвом прибегнемо Богу. Када нас Он помаже, не могу нам ништа ни окови, ни муке. Нисмо ли се увек, идући у рат, држали правила да певамо овај псалам. Боже! именом својим спаси ме, и крепошћу својом одбрани ме на суду! Боже, услиши молитву моју, чуј речи уста мојих? (Пс. 53, 3-4). Хајде да то исто и сада учинимо, и услишиће нас Бог, и помоћи ће нам. - И појаху свети овај псалам, док не беху доведени пред суд.
Цео се град беше слегао на овај призор. И када свети војници стадоше пред Лисијем и Агриколајем, кнез Лисије погледа на њих и рече: Држим да ови јунаци желе веће чинове. - И обраћајући се светима, рече им: И велике положаје и највеће дарове добићете од мене, само се покорите царским законима и принесите боговима жртве. Даје вам се да слободно изаберете: или да се поклоните боговима, и добијете велике дарове и почасти; или ако то одбијете, да будете лишени војничких чинова, и стављени на муке.
Одговори свети Кандид: Не само част војничку него и тела наша узми од нас, јер нам ништа није драже и чесније од Христа Бога нашег. - Тада нареди кнез да свете бију камењем по устима. А свети Кандид рече: О кнеже таме и учитељу сваког безакоња! Покушај то да учиниш, па ћеш видети одмазду. - Војвода шкргутну зубима и рече слугама: о погане слуге, зашто одмах не чините што вам се наређује? Но када слуге бацаху камење на светитеље, камење се враћаше и падаше на њих саме, те их љуто изудара. А свети мученици видећи то, јачаху у Господу, и беху неустрашиви. Кнез се разјари, дохвати камен, и баци га на једног од светих, но тај камен паде војводи на лице, и зубе му поломи.
Тада свети Кирион рече: Непријатељи наши који војују на нас изнемогоше и попадаше; заиста ће мач њихов зарити се у срца њихова, и лукови њихови поломити се (Пс. 36, 15). Војвода рече: Тако ми богова, магије њихове надвладаше! А свети Домн на то рече: Тако ми Христа, Бог надвлада! Јер бестидна лица ваша, која говоре лаж на Сина његовог, Он посрами. Није ли те стид, безумниче, и ђаволе препуни таме преисподње, непријатељу сваке истине, сејачу саблазни? Ти си ђаволова глава, Агриколаје, а кнез је реп јарости, оба сте пак слуге Сатанине. Ако се при овом првом покушају да нас ставите на муке нисте уверили да је с нама сила Божја, онда нас ставите на друге муке.
Тада слуге мучитељеве рекоше светима: О избезумљени непријатељи богова наших, и туђи милости њихове, зашто им не принесете жртве? Свети Кирион одговори: Ми почитујемо једнога Бога, и Исуса Христа Сина Његовог, и Светога Духа, и старамо се да течење подвига нашег смело довршимо, да бисмо, победивши вашу заблуду, добили венце бесмртног живота.
Уто кнез нареди да их опет одведу у тамницу, да он размисли шта ће радити с њима. А свети, затворени у тамници стадоше појати: К Теби, који живиш на небесима, подигосмо очи своје. Као што су очи слугу упрте у руку господара њихових, гле, тако су очи наше у Господа Бога нашег, док се смилује на нас (Пс. 123, 1-2). А по молитви у дванаест сати ноћи би к њима глас јавившег се Господа, који говораше: Који верује у мене, ако и умре, живеће. Будите храбри, и не бојте се краткотрајних мука, јер ће брзо проћи. Потрпите мало, пострадајте законито, да бисте венце добили!
Окрепљени таквом утехом од Господа Христа, свети проведоше ту ноћ веселећи се духом. А кад свану, опет их из тамнице одведоше пред мучитеље. И свети рекоше тим безбожним судијама: Што год хоћете радите с нама! Ми смо хришћани, и никада се нећемо поклонити идолима! - Када свети то говораху, виђен би ђаво где стоји поред Агриколаја, држећи у десној руци мач а у левој змију, и говорећи на уво Агриколају: Мој си, бори се!
Тада војвода и кнез наредише, те све свете мученике везаше, до језера одвукоше, и у језеро бацише. Јер крај града Севастије има језеро са много воде. А то беше зимње доба; мраз беше страшан и силан ветар, а мученици голи усред језера; дан је већ нагињао к вечеру. И постављена би војничка стража унаоколо, да ниједан од мученика не изађе. Да би муке биле јаче, мучитељи загрејаше и осветлише купатило украј језера, на доглед замрзнутим страдалцима, не би ли како преластили кога од њих да се одрекне Христа и призна идоле римске. Око шест сати увече стеже још јачи мраз, вода се већ беше заледила около тела светих мученика, и она се већ стадоше распадати од љутог мраза. И један од њих, не могавши да трпи, одвоји се од њих и пође ка купатилу. Но чим крочи преко прага, и тек што осети топлоту, одмах се истопи и паде мртав. А кад свети видеше овога бегунца, једногласно завапише к Богу: Еда ли се на реке гневиш, Господе? Еда ли се на реке распали гнев твој? Или на море јарост твоја? (Авак. 3, 8). Јер онај што отпаде од нас, као вода се проли, и расуше се све кости његове. Но ми нећемо отступити од Тебе, оживи нас, и име твоје призиваћемо (Пс. 79, 19). Тебе слави сва твар, змије и сви бездани, огањ, град, снег, лед, и олуја. Ти ходиш по мору као по суву, и бесне таласе умирујеш покретом руке. Ти си и сада тај исти, Господе! Ти си услишио молбе Јакова, који је бежао од претње брата Исава: Ти си помогао Јосифу, и од напасти га избавио; Ти си услишио Мојсија који учини знаке и чудеса у Египту противу Фараона и његових људи, и раздели море, и изведе људе Твоје у пустињу; Ти си услишио свете Апостоле Твоје; - услиши и нас Господе, да нас не потопи бура, нити прогута дубина, јер осиротесмо веома! Помози нам, Боже Спаситељу наш, јер смо у дубокој води, и ноге се наше оквасише крвљу нашом. Олакшај нам бреме, и укроти љути мраз, Господе Боже наш! Јер се у Тебе уздамо: да се не посрамимо! И нека разумеју сви, да смо се спасли зато што смо Тебе призивали!
И ноћу у девет сати обасја их с неба светлост као сунце, топла као летња жега у време жетве, и растури мраз, растопи лед, и загреја воду. А војници стражари; опхрвани сном, спаваху; само не спаваше тамнички стражар, који такође беше с њима на стражи. Чувши свете где се моле Богу, он размишљаше о томе како су они јоште живи на толиком мразу, а онај бегунац се у купатилу одмах од топлоте растопи као восак. И погледавши пут њих, он виде светлост где их обасјава, и подигавши очи горе да види откуда им долази та светлост, он угледа како се тридесет и девет пресјајних венаца спуштају с неба на главе светих мученика. И размишљаше о томе, зашто су само тридесет девет венаца, када је четрдесет страдалника. И досети се да је од лика светих отпао онај бегунац, и да је зато један венац мање. Он онда разбуди стражаре, скину са себе одело, и го на очи свих стражара скочи у језеро, громко вичући и говорећи: И ја сам хришћанин! И ставши међу свете мученике, рече: Господе Боже, у Тебе верујем, у кога и ови верују, уврсти ме међу њих, и удостоји ме да са овим слугама твојим страдам за Тебе, да бих, искушан, обрео се достојан Тебе!
И зауззе тамнички стражар место издајника, и опет светих мученика на броју би четрдесет. А тамничком стражару беше име Аглај. Видећи тако попуњен број светих мученика, ђаво се осети побеђен и посрамљен, претвори се у обличје човека, и кукајући викаше да сви чују: Тешко мени, победише ме ови јунаци, и сада сам свима на потсмех и поругу! Нисам имао једнодушне слуге, да бих остао непобеђен. Шта ми сад остаје? Једино ово: да срца кнезова мојих наведем да спале тела светих, и побацају их у реку, како им мошти не би остале.
А свети Кирион узвикну, говорећи Који је Бог тако велик као Бог наш? Ти си Бог који чини чудеса (Пс. 76, 5). Јер оне који беху против нас, Ти си оставио иза нас, Господе, и попунио си четврту десетицу, и посрамио Сатану. - И стадоше сви појати псалам: Спаси ме, Господе, јер неста светих! (Пс. 11, 1).
А када се раздани, нечестиви мучитељи дођоше на језеро, и угледавши свете мученике живе у води, не премрзле од зиме и мраза, чуђаху се. И приписиваху то мађијама. А опипаше и воду у језеру, и видеше да је топла. Но нарочито се зачудише када угледаше тамничког стражара где у води стоји међу мученицима. И упиташе војнике за њега: Са ког разлога он то учини? Војници одговорише: Ми смо спавали дубоким сном, а он сву ноћ није спавао, и одједном нас разбуди, и Ми видесмо велику светлост како обасјава мученике у води. Тада он одмах скиде са себе одело и баци, па скочи у језеро и оде к њима вичући и говорећи: И ја сам хришћанин!
То силно разјари мучитеље, и наредише да их све везане извуку на обалу. И донесоше одлуку, да их одведу на мучилиште, и тамо им маљевима пребију голени. А када се ово страшно мучење вршаше, догоди се ово: побожна мајка једног од страдајућих светих мученика, коме беше име Мелитон и беше најмлађи, стајаше тамо и саветним речима сокољаше свете мученике да јуначки истрају. Но нарочито се бојаше за свога сина, да се као млад не уплаши мука и не клоне. И једнако га гледаше, и пружајући руке к њему храбраше га и саветоваше говорећи: Не бој се, чедо! Гле, Христос пред тобом стоји и помаже ти! - А свети мученици, премлаћени и већ душе своје предајући Господу, говораху: Душа се наша као птица избави из замке ловачке; замка се раскиде, и ми се избависмо. Помоћ је наша у имену Господа који је створио небо и земљу (Пс. 123, 7). И пошто сви рекоше амин, предодоше своје свете душе Богу. Само свети Мелитон, кога мајка саветоваше, још дисаше.
Тада мучитељи наредише слугама да тела светих потоваре на кола и одвезу да спале, а младога Мелитона оставише мислећи да ће још живети. Али мајка, видевши да само њеног сина оставише, одбаци женску слабост и, добивши мушку снагу, узе сина на своја леђа, и смело иђаше за колима. Ношен својом мајком, мученик радујући се испусти дух свој. Тада мајка сустиже кола, и мртво тело сина свог метну на тела светих. И када их довезоше на место спаљења, близу реке, војници направише огромну ломачу, метнуше на њу тела мученика, и запалише. Пошто тела изгореше, и само кости остадоше, мучитељи рекоше између себе: Ако ове кости тако оставимо, узеће их хришћани, па ће их разделити и цео свет њима снабдети. Стога да их бацимо у реку, да ни трага не остане од њих.
И бацише у реку остатке светих моштију, да би потпуно уништили сећање на мученике. Но Господ који чува све кости својих угодника, не допусти да ни најмања честица пропадне у води, него их све сачува читаве. Јер трећега дана јавише се свети мученици месном епископу, блаженом Петру, говорећи: Доћи ноћу и извади нас из реке. - Изађе епископ по тамној ноћи са клиром својим на обалу реке. И гле, кости светих засијаше у води као звезде. И свака, и најмања кост, исплива на површину и светљаше се као свећа. Покупише их све и чесно сахранише.
Тако страдалници за Христа, увенчани од Њега, сијају у свету као светила: Богу вероваше, Христа исповедише, Духа Светог се не одрекоше, и бише прослављени од свете животворне Тројице, оставивши спомен свога живота на спасење свима који верују у Оца и Сина и Светога Ауха. А имена ових светих Четрдесет Мученика су ова: Кирион, Кандид, Домн, Исихије, Ираклије, Смарагд, Евноик, Валент, Вивијан, Клаудије, Приск, Теодул, Евтихије, Јован, Ксантије, Илијан, Сисиније, Агије, Аеције, Флавије, Акакије, Екдит, Лисимах, Александар, Илија, Горгоније, Теофил, Дометијан, Гај, Леонтије, Атанасије, Кирил, Сакердон, Николај, Валерије, Филоктимон, Северијан, Худион, Мелитон,
Свети Четрдесет Мученика почеше бити мучени за Христа двадесет и шестог фебруара, а душе своје предадоше Господу деветог марта 320 године, за владавине Ликинија, док над свима царује Господ наш Исус Христос, коме слава, част и поклоњење са Оцем и Светим Духом вавек, амин.[5]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА УРПАСИЈАНА

КАДА се безбожни Максимијан[6] зацари 286 године, он, пламени заштитник идола, почини силна насиља у целој околини Никомидије.[7] А његов гнев против хришћана његови једномишљеници и сатрпезници незнабошци распирише у велики пожар. Стога он сазва све сенаторе и велможе царства свог, и објави им ово: Који је од вас пао у злу веру хришћанску, и неће да се врати милостивим боговима нашим, и да их умилостиви покајањем, тај нека скине са себе знак достојанства, појас, који носи, и нека се уклони из царске палате и из овог града, пошто овај град од старина служи великим боговима, а не неком распетом богу.
Тада страх и трепет спопаде све који вероваху у Христа. Тада је човек могао видети како се вера у Христа и побожност кушају и пробају као злато у огњу. Јер неки хришћани побегоше и сакрише се, а неки предадоше себе на муке. Они који имађаху чисту и праву љубав к Богу, презирући тела своја и исмевајући тиранина, бацише појасе пред њега и одоше. Тада дакле и овај Урпасијан, човек великог ума и челичне душе, ступи пред цара и цео сенат, баци плашт свој и појас, и рече: Царе, пошто данас војникујем небеском и бесмртном Цару, Господу мом Исусу Христу, узми појас и част и славу, јер је све то пролазно и ништа не користи.
Изненађен овим Урпасијановим речима, Максимијан се просто изгуби, и дуго ћуташе као заливен. Затим протрља очи, крвнички погледа мученика, и вичући као дивља звер нареди присутнима: Вешајте овог богохулника, и тело му жилама искидајте!
И одмах приступише томе. Дуго и дуго бише жилама храброг борца Христовог, који се, очију упртих у небо, мољаше, не жалећи се ни најмање. Затим га скидоше са мучилишне справе. Онда тиранин рече слугама: Баците га у мрачну тамницу, и тамо га мучите док не смислим каквом ћу га смрћу уморити. - Обревши се у тамници, мученик се радоваше и весељаше, и узношаше молитве Господу.
А безбожни цар измисли нарочито оруђе за мучење: одело од гвожђа. Затим нареди те изведоше светога из тамнице, обукоше га у одело од гвожђа, и обесише за руке. Тада нареди мучитељ да многим буктињама пале светитеља немилосрдно. И јунак Христов би толико паљен буктињама, да му се тело топљаше као восак и падаше на земљу, где се мешаше са прашином и постајаше каша. Тако топљен, мученик се Христов мољаше, и испуни ваздух дивним мирисима, и он као светла звезда узиђе ка Господу, да прими венац победе. И неки хришћани бише удостојени да га виде како у неисказаном сјају узлази на небо.[8] А безбожни и бедни Максимијан, сав бесан, нареди да се марљиво покупи све што од тела светитељевог беше попадало на земљу, исто тако и његове кости, па да се све то разбаца по мору на његове очи.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДЕДЕ, БАБЕ, ОЦА И МАЈКЕ и двоје деце њихове

ПОСТРАДАЛИ за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОРОМА ИСПОВЕДНИКА

ЖИВЕО и подвизавао се у Галатији у IV столећу. За њега веле, да је био толико савршен у свима врлинама, да је више личио на ангела него на човека. Нарочито је прослављен био својим трпљењем. Гоњен био од цара Јулијана Одступника и много страдао за Христа. Но по смрти овога опаког Христогонитеља поживе св. Филором мирно, користи многима, и упокоји се у својој 80 години.

СПОМЕН СВЕТОГ КЕСАРИЈА брата Св. Григорија Богослова

МЛАЂИ брат Светог Григорија Богослова. После школовања у Александрији Кесарије је био први лекар на царевом двору у време цара Констанција (350-361 г.). У време пак цара Јулијана Отступника (361-363 г.) напустио је двор. После једног земљотреса у Никеји, Кесарије, који се том приликом на чудесан начин спасао, повлачи се на савет свога брата Григорија из световне службе, прима свето крштење и посвећује се Богу. Млад се разболео, и умро 369. године. Његов брат, Григорије Богослов, одржао му је похвално надгробно Слово.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликиније- зет Константина Великог, императора западне половине Римске империје, био је император источне половине од 307. до 323.године. У 313. години од стране оба императора би издат едикт, наредба, закон, којим се хришћанска вера проглашује слободном. Али Ликиније- незнабожац, радећи потајно против Константина који је одлучно постао покровитељ хришћанства, спремаше се за рат против њега, преварен оракулом који му обећа победу. Ликиније се реши да уништи хришћанство у границама своје царевине, нарочито бојећи се издајства у редовима војске.
2. Јерменија са градом Севастијом - североисточни део Мале Азије - улазила је у састав источне Римске царевине.
3. Кападокијска област - источни део Мале Азије; њен главни град, Кесарија, славио се као средиште образованости.
4. Агриколај долази од грчких речи: άγριος = диваљ, свиреп, и κολας = варалица
5. Похвале светој Четрдесеторици Мученика Севастијских написаше многи Св. Оци: Василије Велики, Јефрем Сирин, Григорије Ниски, Јован Златоуст, Теодор Студит и други
6. Реч је о Максимијану Галерију, зету и савладару Диоклецијановом у источној Римској царевини
7. Никомидија - престоница источне царевине Римске; диван град на обали Мраморног Мора у северозападној малоазијској области Витинији
8. Свети Урпасијан пострадао око 295 године.

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свети Теофилакт, епископ никомидијски. Када први царски саветник Тарасије би као световњак изабран за патријарха цариградског, тада уз њега и од њега примише монашки чин више његових пријатеља и поштовалаца из световног сталежа. Међу овима би и овај Теофилакт. Тарасије га посла за епископа у Никомидију. Као епископ Теофилакт беше пастир добри стаду словесном, и показа се необично испуњен милосрђем према бедним и сиротним. По смрти светог Тарасија патријаршијски престо у Цариграду заузе Никифор, а мало потом заузе царски престо Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав подиже читаву буру у цркви Христовој. Иако иконоборна јерес беше проклета на VII васељенском сабору, овај цар, ипак, васпостави је и хтеде њоме заменити Православље. Свети Теофилакт у очи се опре цару, па кад цар не попусти, рече му Теофилакт: "Доћи ће, царе, на те љута погуба изненада, и нећеш наћи ко ће те од ње избавити!" Због ових речи свети Теофилакт би наредбом царевом уклоњен са свога положаја и послат на заточење где проведе тридесет година подневши многе тескобе и увреде, и где најзад преда душу своју Господу, око 845. године.

2. Свети свештеномученик Теодорит. Цар Константин сагради у Антиохији цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви од злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретког благочешћа. Када Јулијан Отпадник поче царовати, иако беше крштен, одрече се Христа и подиже гоњење на хришћане. Његов стриц, опет са именом Јулијан, дође у Антиохију и опљачка златну цркву, а Теодорита као ризничара узе на суд и саветоваше га да се одрекне Христа. Не само да се Теодорит не хте одрећи Господа свога, него наружи цара Јулијана што он отпаде од вере праве и поврати се на идолопоклонство као пас на бљувотину. Кад се зли судија из обести помокри у златној цркви, прорече му Теодорит ужасну смрт, која га ускоро и снађе. Теодорит би секиром посечен за Христа, а судија Јулијан осети болове у доњем телу од онога часа како се помокри у цркви. И цело доње тело разједоше му црви, те избљува душу своју отпадничку у најгрознијим мукама. Тако и Феликс, помоћник његов, по пророчанству Теодоритову, сконча убрзо добивши одмах посечењу, овога праведника, крволиптање на уста. Теодорит свети би обезглављен 362. године и пресели се у преславно царство Христа цара.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОФИЛАКТА ИСПОВЕДНИКА, епископа Никомидијског

У ВРЕМЕ црквене смутње од иконоборачке јереси[1] овај благочестиви човек Теофилакт дође из источних покрајина у Цариград и спријатељи се са великим светилом Цркве, светим Тарасијем, који тада још беше световњак и први саветник царски. Када умре цар Лав Копроним иконоборац и зацари се његов син Константин са мајком Ирином, патријарх Павле, прозван милостиви, добровољно се одрече патријаршијског престола, и на његово место за патријарха би изабран свети Тарасије, који сазва Седми Васељенски Сабор и прокле иконоборачку јерес. Тада блажени Теофилакт заједно са светим Михаилом Синадским, одрекавши се света, примише монашки чин, и пресвети Тарасије их посла у манастир на обали Црнога мора. И они тамо, подвизавајући се у монашким трудовима, показаше велики успех у врлинама, и стекоше велику слободу у својим молитвама к Богу. Једнога лета за време силне жеге и суше, када су се много злопатили без воде, они се помолише Богу, и учинише да сув бакарни суд точи довољно потребну воду. Јер Господ испуњује вољу оних који Га се боје, и услишава молитве њихове. И беше ово чудо слично оном древном чуду у пустињи када Бог жедном Израиљу изведе воду из камена (2 Мојс. 17, 6), и оном другом, када Сампсон, умирући од жећи, изведе извор живе воде из суве кости магареће чељусти (СуД. 15, 19).
Пошто врлински живот ових преподобних отаца сијаше као најсветлија звезда, пресвети патријарх Тарасије нађе да су достојни високог архијерејског чина: Михаила посвети за епископа синадског и посла у Синад, а блаженог Теофилакта за епископа никомидијског и посла у Никомидију. А колико свети Теофилакт показа у Никомидији старање о разумном стаду Христовом, сведоче божанствени храмови, болнице и гостопримнице, које он подиже, и неизмерна милостиња коју сваки дан чињаше. И он сам служаше болнима, слепима, хромима и немоћнима. А обилазећи сиротишта и улице градске, он ношаше суд топле воде, и где би нашао губаве, он им је својим рукама ране прао и чистио, и није се гадио служећи им.
Затим се пресвети Тарасије пресели из овог живота, а цариградски патријаршијски престо заузе мудри Никифор. А мало потом царски престо заузе Лав Јерменин, који беше иконоборац, и као такав поново подиже читаву буру у Цркви Христовој. Пресвети патријарх Никифор сазва одабране архијереје: Емилијана кизичког, Јевтимија сардијског, Јосифа солунског, Евдоксија аморијског, Михаила синадеког, и овог блаженог Теофилакта никомидијског. И са њима оде злочестивом цару. И ови свети оци, наводећи доказе из Светога Писма, саветоваху цара да не ствара пометњу у Цркви Христовој обнављањем иконоборске јереси, која је проклета Седмим Васељенским Сабором. Али не могоше усаветовати безумног цара, који је дисао против њих змијским једом, јарошћу и гневом. И кад ућуташе свети оци, блажени Теофилакт рече цару: Знам да не мариш за Божје дуготрпљење, и не радиш на своме спасењу, и противиш се древном предању светих Отаца, и ствараш пометњу у Цркви. Али знај, доћи ће на тебе љута погибао изненада, и неочекивана опасност као олуја, тако да нећеш наћи ко ће те од ње избавити.
Чувши то, цар се силно разјари, и све их истера срамно. И донесе одлуку те их посла на заточење у разна места: пресветог патријарха Никифора на острво Проконис,[2] светог Михаила, епископа синадског, у Евдокијаду, остале у друга места, а светог Теофилакта никомидијског у град Стровил, приморску тврђаву у покрајини кивереотској.[3] И тамо Христов исповедник и велики поборник вере проведе тридесет година подневши многе тегобе и злостављања, где се и престави у Господу, око 845. године.
Затим цар Лав Јерменин погибе од љуте и изненадне смрти, као што светитељ беше прорекао. И то погибе на Божић у цркви: његови га војници мачем посекоше. После овога бише цареви иконоборци: Михаило, звани Валвос, затим Теофил, син Михаилов. Када скончаше, на царски престо ступи царица Теодора са својим сином Михаилом, а свети Методије дође на патријаршијски престо. И тада безакона јерес пропаде потпуно, а Православље заблиста. Тада и честно тело преподобног оца нашег Теофилакта би пренесено из заточења у Никомидију и положено у цркви никомидијској, коју он беше подигао у част и славу Христу Богу нашем.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОДОРИТА, презвитера Антиохијског[4]

ЦАР Константин и син његов Констанције[5] саградише у Антиохији сиријској цркву саборну, особите красоте. Народ назва ову цркву златна црква због позлате и споља и изнутра и због многих сасуда у цркви који беху од чистог злата и сребра. И подари цар велика имања тој цркви на издржавање свештеника којих број беше знатан. Чувар оних сасуда и свих драгоцености у цркви беше презвитер Теодорит, свештеник велике вере и ретке побожности. Он од младости провођаше врлински живот и у правоверју чуваше срце своје, испуњујући написано: Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). И угађаше Богу постом, молитвама, милостињама, старањем о спасењу душа људских, и беспрекорним вршењем свештеничке службе.
Када умре Константинов син цар Констанције, зацари се Јулијан законопреступник (361-363. г.). Он се у почетку показиваше као побожан хришћанин, и поврати из заточења епископе које цар Констанције беше прогнао због вере. А кад се учврсти на престолу, Јулијан се јавно пред свима одрече Христа, кога се потајно беше одрекао давно, и предаде себе ђаволима и мађионичкој вештини. И стаде гонити Цркву Христову, Но, иако не истребљиваше све хришћане редом, он мучаше и убијаше хришћанске прваке духовног звања и истакнуте световњаке; одузимаше од хришћана храмове свете и претвараше у идолишта; пљачкаше црквене драгоцености и имовину. Притом бедник говораше: Хришћани не треба да имају никакву имовину, пошто им Христос њихов наређује да буду сиромашни, јер рече: Не теците ни злата ни сребра! - У то страшно време и антиохијска саборна црква, златна црква, би опустошена, јер све њене драгоцености, ризнице и имање бише разграбљени, свештеници разјурени, а свети Теодорит умучен. А то би овако:
Цар Јулијан имађаше ујака, опет са именом Јулијан, који беше рођени брат његове мајке. Њега цар Јулијан постави за кнеза и мучитеља хришћана у источним земљама. Овај најпре беше хришћанин, али желећи да угоди своме сестрићу, цару Јулијану Отступнику, он се одрече Христа и поклони идолима. И дође у Антиохију пре царевог доласка, и доведе са собом другог царевог великодостојника Феликса, ризничара царског. И знајући да је саборна црква веома богата, он ухвати црквеног ризничара, овог блаженог Теодорита презвитера, док се остали клирици беху разбегли и сакрили где је ко могао. Он се нарочито постара да њега ухвати, пошто је црквена ризница била у његовим рукама. Он одузе кључеве блаженом Теодориту, а њега јако окова и баци у тамницу. Онда са царевим ризничарем Феликсом и великом војном силом наоружаном пође у цркву Божју, да покупи њене украсе, злато и сребро, и све драгоцености, и преда у царске ризнице. И уђе у светињу Божју као лупеж и разбојник. И са колико дрскости и бестидности пљачкаше црквено благољепије, бешчестећи и скрвнавећи светињу Господњу! Па се несрећник дрзну да се крај самог светог престола Божјег помокри. А на сасуде црквене, изнесене из олтара и поређане по земљи, он седе да бих их исмејао, и изрече гадна богохулства на Господа нашег Исуса Христа. Неко од присутних, по имену Евзој, саветоваше га да тако безочно не бешчести светиње Господње и не хули на Христа. А он га силно тресну по глави, рекавши: Никакав Божји промисао не постоји о хришћанима, јер су они потпуно лишени тога!
Пошто безбожни кнез тако опљачка и оскврни цркву Божју, он се даде на мучење служитеља Божјег, светог Теодорита. Изведе га окована преда се на свој безбожни суд, и упита: Зашто си, Теодорите, за време цара Константина, храмове древних богова порушио, а украсио гробове умрлих, и наредио да се на њима подижу цркве? Светитељ одговори: Божанске цркве и гробови светих начињени су и украшени од предака, јер Бог прослави своје свете нашавши да су достојни њега. Но чудим се теби, кнеже, да си од хришћанина постао идолопоклоник.
И нареди кнез да светитеља бију по лицу. А мученик продужи: Грешиш, Јулијане, што дрвене и камене идоле називаш боговима. Тада нареди мучитељ да светитеља нага обесе о дрво и цело му тело стружу гвозденим ноктима. И док светитеља три сата стругаху и крв му као поток течаше, лице се његово сијаше радошћу, јер он не осећаше никакве болове. - И рече му мучитељ: Бедниче, принеси жртву боговима, да бих те ослободио дуга који дугујеш за истраћену црквену имовину. Ако пак не принесеш, душу ћу ти страшном смрћу извадити. Светитељ одговори: Ти се бедник, безакониче, и твој цар, јер остависте Христа и прилеписте се Антихристу, и дужни сте бити сажежени огњем вечним; а ја ником нисам дужан осим Господу мом Исусу Христу: да држим истиниту веру до последњег даха.
Затим му мучитељ опет рече: Теодорите, добићеш од мене одликовање и много злата, само се одреци оног распетог мађионичара кога називаш сином Божјим. Свети мученик одговори: Злато твоје с тобом да буде у погибао, а ја се у Господа мог уздам, који слугама Својим даје место трулежнога нетрулежно, место земаљскога небеско. - И нареди мучитељ да двема буктињама пале ребра мученику. А он паљен, подиже очи своје к небу и мољаше се, и обадве слуге који су га палили одмах падоше на земљу као мртви.
А Јулијан и они са њим, наредише да брзо подигну слуге са земље, и питаху их: Зашто престадосте да палите безбожног хришћанина, а предадосте се дремежу и нехату? - А слуге, дошавши к себи, одговорише мучитељу: Ти се безбожан и слеп душом, па не видиш где слугу Божјег штите четири Анђела Божја. Ено, четири Анђела разговарају с њим, а нама грозно прете да се не дотичемо светог тела његовог. Стога, не булазни ти, богохулниче, него знај да је велик Бог хришћански, и ми сада верујемо у Њега.
Посрамљен, мучитељ нареди да те слуге баце у дубину морску. И кад их поведоше да их утопе, довикну им свети Христов мученик: Идите с миром, децо моја, на блажени пут пре мене, а и ја ћу вам следовати, и радоваћу се с вама у радости вечној, у царству небеском. - И потопљени, слуге скончаше, и удостојише се добити венац мученички од Христа Бога, у кога вероваше.
А погани кнез Јулијан наваљиваше на светог мученика Теодорита, вичући: Принеси жртву боговима! А свети, испунивши се пророчког дара, рече му: Ти, најпокваренији и најбеднији од свих људи, ускоро ћеш поган своју жвакати, и после мало дана душу своју погану у мукама избљувати и вечном је огњу предати. Исто тако ће убрзо после тебе погинути у Персији и твој најбезаконији цар, јер ће невидљивом руком бити поражен, и у пакао огњени вргнут. Знај дакле насигурно, да намера ваша неће успети, пошто вам је крај близу, и погибао ваша не дрема.
Не могући да слуша овакве речи светитељеве, гадни мучитељ нареди да му одмах отсеку главу. И иђаше светитељ на смрт радостан, молећи се Богу за себе и за сав свет. И пошто му секиром одрубише главу, он сконча 362. године. А свето тело његово хришћани сахранише. И чувајући у срцима својим пророчке речи које светитељ у мукама изрече мучитељу, они чекаху да се оне збуду.
И зби се мучениково пророштво: јер оба Јулијана, ујак и сестрић, ускоро погинуше с хуком. Јер овај Јулијан, ујак царев, кнез источних земаља, убица светог Теодорита, разболе се онога часа када мокраћом својом оскврни престо Божји и седе на свештене сасуде ругајући се светињи и хулећи Христа. Јер одмах у тајним органима његовим стадоше се котити црви; и из дана у дан болест се сиљаше, црви га све јаче и јаче разједаху. Највичнији лекари уложише силне напоре да га излече, али без икаквог успеха. Сваког тренутка њему биваше све горе и горе, јер се црви веома брзо множаху и јеђаху тело његово. Осветничка рука Божја беше га се коснула. И збише се речи светитељеве, речене мучитељу, да ће поган своју жвакати, јер му се доњи отвори затворише, те му поган и мокраћа излажаху на уста, на богохулна и погана уста. И тако, једен од црва, он у страшним мукама избљува своју бедну душу.
Усто и пријатељ његов Феликс, ризничар царев, не избегну брзу казну Божју: јер одмаздом Божјом његова унутрашњост би повређена те из богохулних уста његових као из неког извора течаше силна крв дању и ноћу, и он за неколико дана умре вечито, предавши кукавну душу своју паклу.
Сазнавши за то, злочестиви цар Јулијан, када потом дође у Антиохију, не усуди се да бешчести мошти светог свештеномученика Вавиле, које су лежале у Аполоновим Дафнима, него нареди да их хришћани узму отуда, као што пише у житију светог Вавиле под четвртим септембром. Затим отишавши на Персијанце, Јулијан Отступник погибе тамо (363. г.), као што претсказа свети свештеномученик Христов Теодорит. И хришћани, видевши испуњење његовог пророштва, прослављаху Христа, истинитог Бога, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ДИОНА

ЗА своју веру у Христа свети Дион заклан ножем.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА ЕРМА

ЈЕДАН од Свете Седамдесеторице. Свети апостол Павле спомиње га у посланици Римљанима (16, 14). Био епископ у Филипопољу. Овај свети апостол празнује се још и 5. новембра, са Лином, Гајем и другима од Седамдесеторице, а такође и 4. јануара са св. Седамдесеторицом Апостола.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОМЕТИЈА

У МИРУ се преставио.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАЗАРА МУРМАНСКОГ

РОДОМ Грк, Цариградски монах, он би послан од свог епископа у Новгород да опише новгородске светиње. Извршивши тај налог, он остаде у Новгороду. Након четири године он оде с проповеђу Еванђеља на Оњегу к Лопарима и Чудима. Много невоља и мука претрпе он од дивљих житеља тога краја, али Господ чуваше живот праведника. Апостолски трудови преподобног Лазара бише овенчани успехом: благодат Божја се косну окорелих срца Лопара и Чуда и неки од њих, видећи високе подвиге и незлобивост преподобног Лазара примише свето крштење. Преподобни Лазар подиже на острву Мурману цркву у име Успенија Божије Матере. Убрзо се к њему стадоше стицати монаси, и преподобни сагради другу цркву у име светог Лазара Четвородневног, која послужи као основ Мурманског манастира, где преподобни беше настојатељ до саме кончине своје, А преподобни доживе дубоку старост, и престави се 1391 године, Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.

Преузето са Светосавље
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Иконоборство у грчкој царевини почело је под царем Лавом III Исаврјанином (717-741 год.) и окончало се под царицом Теодором (842 г.). За то време царовали су: Константин V (до 775 г.), Лав IV (до 780 г.), Константин VI и Ирина (до 802 г.), Никифор I (до 811 г.), Ставрикије и Михаило I (до 813 г.), Лав V Јерменин (до 820 г.), Михаило II (до 821 г.), Теофил (до 840 г.), Теодора и Михаило III (до 867 г.). За време тих императора на патријаршиском престолу у Цариграду биле су следеће личности: Анастасије иконоборац (753 г.), Константин II иконоборац (766 г.), Никита иконоборац (780 г.), свети Павле (784 г.), празнује се 1 августа, свети Тарасије (806 г.), празнује се 25 фебруара, за време његово одржан Седми Васељенски Сабор 787 г., свети Никифор (815 г.), Теодор иконоборац (821 г.), Антоније иконоборац (832 г.), Јован VII иконоборац (842 г.), и свети Методије (846 г.).
2. Проконис - острво у Мраморном Мору
3. Кивереоти или Карија - југозападна област Мале Азије
4. У Синаксару Цариградске Цркве овај Свети спомиње се 2. (а негде 3.) марта
5. Св. цар Константин Велики владао од 306-337 г., а његов син Констанције од 337-361 г