Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свештеномученик Василије, презвитер анкирски. Под царем Констанцијем трпео је много од аријанаца. И у то време беше се прочуо као велики ревнитељ Православља и истински пастир стада словеснога у Анкири. А кад потом ступи на престо Јулијан Одступник и поче гоњење хришћана, Василије јавно изобличаваше ово ново нечестије и утврђиваше своје људе у вери. Зато би бачен у тамницу. Па кад цар Јулијан дође у Анкиру, би Василије изведен пред цара, и цар га поче наговарати да остави веру Христову обећавајући му почасти и богатство. Тада Василије одговори цару: "Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство, али ће ти се оно скоро и узети. Зар тебе није стид олтара, под којим си се спасао од смрти као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију?... Зато ће ти се ускоро одузети ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када извргнеш душу у љутим мукама". - Разљути се Јулијан и нареди да се Василију сваки дан дере седам кајиша коже с тела. И тако чинише мучитељи неколико дана. Када Василије поново изађе пред цара, он узе сам са себе један кајиш своје сопствене хоже и баци Јулијану у лице викнувши му: "Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је Христос живот!" - Тај догађај разгласи се по вароши, и цар се од стида уклони тајно из Анкире у Антиохију. Василија пак продуже мучити усијаним гвожђем докле не предаде душу своју Господу, за кога је много страдао 363. године.

2. Света Дросида. Кћи цара Трајана. Би ухваћена са других пет жена где ноћу сакупља тела пострадалих мученика за Христа, и због тога од цара љуто накарана. Оних пет жена беху тешко мучене и најзад бачене у растопљен бакар, где душе своје предадоше Господу своме. А Дросида оста под строгом стражом царском. Но она избеже из двора и сама себе крсти у једној реци. После осам дана предаде душу своју Богу.


3. Преподобномученик Јевтимије. Рођен у селу Димитцани на Пелопонезу. Као дечак живео по хришћански, но доцније оде у Румунију и ту се преда великом разврату. У том разврату зли дух наведе га те се потурчи. Но чим је то учинио, почне се горко кајати. Врати се поново вери Христовој и замонаши се у Светој Гори. После неколико година, проведених у тешком посту и молитви, реши се да умре за Христа. С благословом свога духовника оде у Цариград, где некако успе да изађе пред великог везира. Пред везиром он се почне крстити, хвалити Христа и грдити Мухамеда. После дугих истјазања би осуђен на смрт и посечен 22. марта 1814. години на Цвети. Од његових моштију догодише се многа чудесна исцељења болних. Његова чесна глава налази се у руском манастиру светог Пантелејмона у Светој Гори. И тако овај двадесетогодишњи младић најпре умре Христу а потом за Христа.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАСИЛИЈА, презвитера Анкирског

СВЕТИ Василије, презвитер цркве у граду Анкири, веома ревносно учаше људе истини хришћанској и одвраћаше их од пута ђаволског и од свих злих дела његових. И непрестано проповедаше: предстоји љуто време, и разни су кнезови адских војски, јер Сатана има слуге неке, обучене у овчије хаљине, а изнутра су вуци грабљиви, они заседају крај пута овог краткотрајног живота, да лове и упропашћују душе, њихово се лукавство и отимачина већ пројављују. Ја свима, говораше светитељ, показујем пут који води спасењу у Христу Богу, а заблуду безбожних изобличавам. Они који оставише живот и вечитог Бога и прибегоше к идолима слепим, и глувим и немим, наследиће неугасиви огањ од богова својих. Зато сви ми који Христа љубимо, и Њега свим срцем сматрамо за вођа вере наше, и желимо да неотуђиво сачувамо благо у чистим ризницама душе, бацимо под ноге ђаволске обмане и игре идолских празника, и бегајмо од гадних заводника, окрепљени нашим помоћником Христом, даваоцем вечне награде.
Тако је светитељ чинио сваки дан обилазећи цео град, и свакога саветујући да држи сви веру, да би се избавио вечних мука будућих. А беше свети Василије презвитер за време цариградског патријарха Евдоксија аријанца, који му због побожности одузе на аријанском сабору у Цариграду право да свештедонејствује. Али му затим сабор у Палестини од двеста тридесет епископа нареди да слободно чинодејствује. И он, држећи :се праве вере и живећи богоугодним животом, јављаше беспрекорну реч вере, и многе одвраћаше од заблуде. Због тога у времена она, када свака благочестива душа хришћанска биваше гоњена, он би код цара Констанција, сина Константина Великог, оклеветан да буни народ. И истјазаван за истину, он многе научи да православно верују, јер беше постојан и чврст у вери и отачком предању, никако се не удаљујући од побожног вероисповедања.
А кад ступи на престо Јулијан Одступник,[1] и постаде убица душа људских, прописујући безумне законе о поганим идолским жртвама, тада и у Галатијској области његова заповест читаву годину и три месеца примораваше људе да се клањају идолима. Свети Василије, видећи погибију душа људских, мољаше се Богу за свој град Анкиру, говорећи: О Спаситељу света Христе, Светлости неугасива, Ризницо вечних блага, Ти вољом Очевом прогониш таму и Духом Његовим све стројиш, - погледај светим и страшним оком својим, и развеј одвратне опсене противника Твоје свете воље, и уништи план њихов, да не би био сметња души која у Теби Богу свом вавек обитава!
А идолопоклоници, чувши светог Василија где се на овакав начин јавно моли, устадоше против њега са великим гневом. И један од њих, неки Макарије, приђе му и упита га: Што ти обилазиш цео град, смућујући народ, и газећи закон о богопоштовању, који издаде славни цар? Светитељ му одговори: Нека ти Бог сломи уста, заробљениче ђаволов, јер ја не газим закон ваш, него Онај који живи на небу уништава га својом невидљивом силом, и уништиће га сада, и осујетиће потпуно вашу намеру да ћете сасвим изнемоћи, и наследићете уготовљену вам смрт вечну.
Силно разјарени, идолопоклоници га дохватише и одведоше војводи Сатурнину, говорећи: Овај човек мути по граду нашем, и обмањујући многе уводи их у заблуду. А сада је постао толико дрзак да, проповедајући бунтовне ствари, он неће презати ни од тога да жртвенике руши и цара ружи. Војвода Сатурнин упита светитеља: Ко си ти што на тако што посежеш? Свети Василије одговори: Хришћанин сам, јер ми ј^ то име светије од свега. Сатурнин га упита: Када си хришћанин, зашто онда не чиниш оно што доликује хришћанину? Светитељ одговори: Добро ме саветујеш, војводо, јер дела човека хришћанина треба да буду очигледна за све, као што учи свето Еванђеље: Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег који је на небесима (Мт. 5, 16).
Сатурнин га упита: А зашто смућујеш град наш, и свуда грдиш цара као да је нарушио добре законе? Свети одговори: Цара вашег не грдим, него знам Вишњега Цара - Бога, који живи на небу, коме се достојни поклоници, оци наши, клањају свуда у чистоти срца. Он је моћан да за кратко време уништи безбожје, које ви неразумно озаконисте. Сатурнин га упита: Зар не сматраш да је справедљив закон, који цар наш издаде? Светитељ одговори: Како може бити справедљив закон, који као бесан пас, носећи у устима месо, једе обилазећи жртвеник, и лајући пред демонским олтаром, меће на њега своје људско тело, и своју крв пролива око њега, кољући децу на жртву демонима? Како се дакле такав закон може назвати справедљивим? Сатурнин на то рече: Престани лагати, брбљивче, и покори се цару! Свети Василије одговори: Досада сам се Небеском Цару покоравао, и покораваћу се, и никада нећу одступити од свете вере у Њега. Сатурнин га упита: О каквом ти то мени Небеском Цару говориш, коме се покораваш? Свети одговори: О Ономе који седи на небесима и на све гледа. А цар, кога ти хвалиш, земљан је, и одмах ће као човек пасти, и у руке Цара Великога упасти.
Слушајући овакве речи, Сатурнин се разљути, и нареди да светитеља обнажена обесе на мучилишту, и тело му стружу гвозденим справама. А он висећи, у мукама мољаше се Богу, говорећи: Благодарим Ти, Господе Боже векова, што си ме удостојио да ово за Тебе подносим, и нађем пут живота, којим ходећи моћи ћу да видим наследнике твојих обећања. - Док су светитеља стругали, војвода му рече: Василије, пошто си искусио силне болове, сада се покори цару! Свети одговори: О безумни и тући нади хришћанској! Рекох ти већ да се покоравам истинитом Цару - Богу моме, верујући у Њега, и немогуће ми је одступити од Њега.
Тада Сатурнин нареди слугама који су га стругали, и већ се били уморили, да престану. Па се опет обрати светоме: Веруј нама, и принеси жртву боговима нашим! Свети одговори: Ништавним боговима нећу се поклонити, нити ћу учествовати у жртвама оних што убијају душе. - Тада нареди војвода да мученика одведу у тамницу. На путу за тамницу, светитеља срете неки јелин Феликс, и упита га: Шта је то, Василије, те хоћеш сам себе да погубиш? Не би ли ти било боље да постанеш пријатељ боговима и добијеш обећане поклоне од цара? Иначе ћеш још дуго страдати страшно, и то по заслузи, пошто си сам то хтео. Светитељ му одговори: Одлази, неваљалче и безбожниче! ти не знаш истинита обећања вечнога Цара Небеског - Христа, нити си достојан да их знаш. Јер како можеш ти који си у тами, у светлост истине погледати и мрак што те окружује познати? Рекавши то, свети Василије уђе у тамницу.
Војвода Сатурнин написа писмо цару Јулијану, у коме га извести о презвитеру Василију. Цар одмах посла у Анкиру неког Елпидија, учитеља погибли, који некада беше хришћанин, затим одступник; а с њим уједно посла и другог пропалицу, по имену Пигасија, такође бившег хришћанина, који је отпао од небеског блага. На путу за Анкиру, они у Никомидији нађоше идолског жреца Асклипија и поведоше га са собом. И ова три подједнака кнеза ђаволске покварености допутоваше у Анкиру. А свети Василије, седећи у тамници, не престајаше дан и ноћ хвалити и славити Бога.
Сутрадан по свом доласку у Анкиру, Пигасије оде к светом Василију у тамницу и поздрављајући га, рече: Радуј се, Василије![2] Свети му одговори: Нема радовања теби преступнику и газитељу истине! нема спасења теби, који си некада пио са Христова извора, а сада си пун смрдљивог блата, јер се храниш идолским жртвама. Некада си био причасник Божанствених Тајни, а сада си првак за демонском трпезом! Некада учитељ истине, сада си вођ погибли! Некада си са светима празнике празновао, сада са сатанским слугама пирујеш! Некада си заблуделе у тами изводио на светлост, а сада си сам сав обузет мраком! Како уништи наду своју, и лиши себе душевнога блага? И шта ћеш радити, када те Господ буде походио?
Рекавши то, свети Василије се помоли Господу, говорећи: Нека је слава Теби, о Боже! Тебе знају слуге Твоје! Ти приводиш к светлости оне који желе да виде Тебе, Бога свог. Ти прослављаш оне који се у Тебе уздају, а испуњујеш стидом оне који ненавиде закон Твој. Тебе на небу славе небески грађани, и на земљи Ти се клањају људи. Благоволи, о вишњи Боже, одбацити све ђаволске мреже од душе слуге Твога, да ме не улове они што ненавиде правду, и не похвале се како су ме савладали.
Чувши овакве речи, Пигасије отиде од њега смућен, и исприча друговима својим све што Василије рече. А ови се наљутише што видеше Пигасија смућеним, па отидоше к војводи и обавестише га. Војвода одмах нареди да светитеља доведу на истјазање. И кад свети предстаде суду, рече војводи: Чини што ти је воља! А Елпидије, чувши Василија како неустрашиво говори, рече судији: Полудео је овај превелики безаконик. Ако га сада мучење уразуми да се поклони боговима, онда ће наћи душу своју. Не хтедне ли пак да се уразуми, онда га треба предати самом цару на мучење.
Разјарен, војвода нареди да светитеља обесе на мучилишту и свирепо му дуго стружу груди, па да га затим окују у тешке окове и поново вргну у тамницу.
После неколико дана, цар Јулијан, путујући у источне области, дође у Анкиру. И сретоше га ђавоље слуге, носећи идола Хекате[3]. И ушавши у палату, цар сазва жречеве идолске и обдари их златом. А сутра дан, за време свечаности, Елпидије потсети цара на Василија. Цар устаде са свечаности, и нареди да му у палату доведу Василија. Свети Василије дође и предстаде цару светла лица, које имађаше чудесну лепоту. Цар га упита: Како ти је име? Свети одговори: Ко сам, рећи ћу ти по реду: прво, зовем се хришћанин; а Христово име вечно је, и превазилази људски ум; затим, људи ме називају Василије. Ако Христово име, којим сам назван, сачувам беспрекорним, добићу од Њега на дан Суда бесмртну награду.
На то му цар Јулијан рече: Немој бити у заблуди, Василије, јер су и мени познате ваше тајне. Ти верујеш ономе који умре срамном смрћу за време Понтијског Пилата. Свети одговори: Нипошто нисам у заблуди, царе! Ти си у заблуди, јер си постао одступник и лишио си себе небеског царства. Ја верујем Христу моме, кога си се ти одрекао, и који је теби дао ово земно царство. Али ће ти се оно скоро узети, да познаш каквог си Бога разгневио.
Јулијан на то рече: Лудујеш, превелики безумниче, неће бити онако како ти желиш. Свети му одговори: Зар се не сећаш награда Христових, уготовљених слугама његовим? Зар те није стид олтара, којим си се спасао од смрти, као осмогодишњи дечак, кад су тражили да те убију, а тебе сакри свето место? Ти ниси сачувао закон, који си често устима својим проповедао док си био у чину клирика. Зато те ни Христос, Велики Цар, неће поменути у свом вечном царству, него ће ти ускоро одузети и ово времено царство, и тело твоје неће бити погребено, када душу своју извргнеш у љутим мукама.
Тада рече Јулијан: Ја сам хтео, о безбожниче, да те пустим. Али пошто бестидно понављаш безумне речи своје, и одбацујеш савет мој, па ме још и срамотиш многим увредама, то величанство моје наређује да се сваки дан дере седам кајиша коже с тела твог.
И нареди цар команданту штитоносаца Фрументину, да узме Василија и да му сваки дан дере с тела по седам кајиша коже. И Фрументин чињаше то ревносно. А светитељ јуначки трпљеше тако љуте муке Христа ради. И за неколико дана сва му кожа већ, би одрана и искајишана, и кајиши му висијаху о раменима. Тада страдалац рече команданту: Сада бих желео да идем к цару и разговарам с њим. - Командант се обрадова томе, јер мишљаше да он хоће да се поклони идолима. И оде к цару, и извести га, говорећи му: Господару царе, не подносећи муке Василије жели да се покори твоме величанству. Цар онда пође у Асклипијево идолиште, и нареди да мученика тамо доведу. А свети Василије, представши цару, упита га: Где су жреци и пророци твоји, који су обично с тобом? Еда ли те обавестише због чега дођох к теби? Јулијан одговори: Држим да си ти, као мудар човек, познао себе, и желиш да се присајединиш нама, и да од сада приносиш жртве боговима. Светитељ му рече: Знај, царе, ништа су они које ти називаш боговима. Идоли су глуви и слепи; они у ад вуку оне који верују у њих.
Рекавши то, он трже један кајиш своје коже што је висио о телу његовом, и баци га цару у лице, довикнувши му: Узми, Јулијане, и једи, ако ти је такво јело слатко, а мени је живот Христос, и умрети за Њега добитак. Он је помоћник мој; у Њега верујем, и Њега ради трпим ово.
Овај смели и јуначки поступак светог Василија разгласи се брзо свуда, и хришћани величаху светитеља за тако славно и неустрашиво исповедање Христа, којим посрами мучитеља.
Командант Фрументин, који доведе пред цара светог Василија мученика, видевши шта учини Василије, веома се постиде, и уједно уплаши силно царева гнева. Јер виде како се цар измени у лицу од гнева, који беше управљен више на њега него на мученика. И Фрументин одмах дохвати Василија, журно се уклони од царева лица, и одвуче мученика у судницу. Сав бесан, дишући свирепошћу, он нареди да мученика муче страшније него раније. И не само сва кожа него и све месо отпаде мученику с тела од силних батина, тако да му се унутрашњост видела. А свети Василије у таквим мукама мољаше се Богу, говорећи: Благословен си Господе Боже, надо хришћана! Ти подижеш пале и усправљаш оборене! Ти извлачиш из понора оне који се у Тебе уздају. Ти знаш сакрушења наша! Благи и жалостиви, милостиви и дуготрпљиви, погледај с високог престола славе Твоје, и дај ми да верно довршим течење своје, и удостоји ме вечног и бесмртног царства Твог!
А кад паде мрак, командант нареди да светитеља вргну у тамницу. А сутрадан врло рано Јулијан се од стида уклони тајно из Анкире, и отпутова у Антиохију. А командант, видећи колико је цар љут на њега због Василијевог поступка, још више се разјари против светог Василија. И извевши га из тамнице, упита га: Шта дакле, о безумнији од свих људи човече! хоћеш ли принети боговима жртву, као што нареди цар, или нећеш? Јеси ли изабрао да се покориш наредби, или да у мукама погинеш? Свети мученик Василије одговори: О безумниче и безбожниче! заборавио си колико си кајиша јуче и прошлих дана одрао са тела мог, да су сви посматрачи, дирнути мукама које си ми ти, бездушниче, наносио, плакали. И сада, благодаћу Христа мог, ево ме где опет здрав пред тобом стојим. Испуњени ђаволом, свирепи бездушниче, извести мучитеља, цара твог Јулијана, колика је сила Христа Бога, кога он остави, и обманут од ђавола душу своју погуби. Неће он да се сети, како га Христос Бог избави од убиства, када га свети јереји сакрише у божанственом олтару свете цркве, чија доброчинства он заборави, и побегавши од ње одбаци себе сама. Ја се надам у Христа мог, да ће му ускоро Он дати по заслузи, и погинуће бедни одступник у насиљу свом.
Командант на то рече: Лудујеш, безумниче, господар непобедиви Јулијан, пошто је човекољубив, сажали се на тебе и нареди ти да се нама празнујеш при приношењу жртава и мирисним кађењима. Али ти се не хтеде уразумити, него си чак великим увредама најпре цара осрамотио, па затим мене у опасност довео. Зато ћемо ти по заслузи узвратити таквим мукама, које ће те убрзо прогнати из овог живота.
Рекавши то, командант нареди да се гвоздена бодила ужегу, и њима испробада мучеников грудни кош и стомак. Мучен тако, свети Василије паде на земљу, громко се молећи Богу и говорећи: Светлости моја Христе! надо моја Исусе! тихо пристаниште онима које бура витла! благодарим Ти, Господе Боже отаца мојих, што си ми душу истргао из ада преисподњег, и сачувао у мени име Твоје неоскврњено, да ликујући довршим течење моје, и наследим вечни покој, ради обећања датих оцима мојим од Тебе Великог Архијереја, Исуса Христа Господа нашег! Прими дакле у миру дух мој, који у овом вероисповедању неизменљиво стоји, јер си жалостив и веома милосрдан Ти који вечито живиш и постојиш, амин!
Пошто заврши ову молитву, и већ сав испробадан ужеженим бодилима, он као слатким сном заспа предавши дух свој у руке Божје. У таквом мученичком исповедништву сконча свети Василије 28 јануара 363 године. Убрзо потом би убијен Јулијан Одступник, и хришћани одадоше 22 марта јавно пошту многострадалном телу светог мученика Василија. И тај дан би одрећен за празновање спомена његовог. А његово храбро страдање нека све хришћане укрепи у вери Исуса Христа и Господа нашег, чија је слава вечна и царство бесконачно, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДРОСИДЕ ћерке цара Трајана и са њом пет Монахиња

КАДА цароваше Трајан[4], он не само сваког дана убијаше хришћане који исповедаху Христа него проклетник бацаше њихове чесне мошти у места бешчесна и нечиста. Тада беху пет монахиња, које се подвизаваху у једној испосници и држаху заповести Божје. Поред осталих врлина, и ово беше њихов неизоставни посао: скупљати чесна тела светих мученика, мирисима их мазати, у плаштанице увијати, и у својој испосници сахрањивати.
Сазнавши за ово, Дросида, кћи цара Трајана, извуче се тајно једне ноћи из двора, и оде к овим монахињама, носећи са собом скупоцене покриваче, и замоли их да пођу заједно и покупе неке мошти мученика.
Адријан, вереник Дросидин, иначе царски саветник, саопшти војницима да је господар самодржац наредио да чувају тела поубијаних хришћана, и да сазнаду ко то краде њихова тела. Стражарећи, војници ухватише пет монахиња заједно са царевом ћерком Дросидом. И изјутра их изведоше пред цара. Видевши своју кћер, цар се запрепасти, и нареди да је добро чувају, можда ће се покајати. А односно пет монахиња издаде заповест, да се ужеже велика пећ и у њу баце монахиње, и у исто време баци унутра доста бакра, да се овај растопи и измеша са растопљеним телима монахиња, и тако добије смеса, од које се имају направити бакарни троножци за народно купатило, које је он градио и које се имало свечано отворити о Аполоновом празнику.
То би све учињено, троножци направљени, купатило загрејано, и војници објавише свуда, говорећи: Који год сте пријатељи милостивих богова, доћите на отварање народног купатила! - И одмах се слегоше сви. И први који дође и приближи се првим вратима купатила, сруши се на земљу и издахну; тако настрадаше и сви остали који се приближише купатилу, и нико не могаше да уђе.
Сазнавши за то, цар сазва служитеље богова својих, и упита их: Реците ми, да нису хришћани начинили неке мађије, те нико не може да уђе у купатило? А они одговорише: Не, царе, него они бакарни троножци, у којима има од моштију оних монахиња, они чине то чудо. Зато нареди да се направе други троножци, па ће престати тај помор.
Пошто то би урађено, рече вереник Дросидин Адријан цару: Нареди, царе, да се од тих троножаца направе голе статуе, које ће имати изглед оних монахиња, да би их на тај начин осрамотили и обрукали. И нека се те статуе поставе у народном купатилу.
Цар нареди одмах, и то би учињено. И када поставише статуе монахиња у купатилу, цар виде у сну пет чистих овчица које пасијаху на једном пропланку; а виде и једног страшног пастира који их пасијаше, и он рече цару: Најбезбожнији царе, оне монахиње, чије си голе статуе поставио у купатилу да би их осрамотио, добри пастир Христос, узевши их од тебе, настани их у овом дивном месту раја, у које ће доћи и твоја кћи Дросида, чиста овчица Божја.
Пробудивши се, цар се наљути што му оне свете жене и после своје смрти ометају планове. Стога, за инат и да би им се осветио, он нареди да се направе две огромне пећи, једна на једном крају града а друга на другом, да се ужегу, и да горе дан и ноћ. И још нареди да се и на једној и на другој испише ова његова царска заповест:
"Људи Галилејци, који обожавате распетога, ослободићете себе мука и патњи, ако се сваки од вас сам добровољно баци у коју хоће пећ".
Кћи нечовечног цара Дросида, чувши за ову заповест, да се сваки хришћанин добровољно баци у ужарену пећ, подиже очи к небу и рече: Господару, Господе Исусе Христе, Сине Божји, ако је света воља твоја да се спасем, и да се избавим од безумне вере оца мог Трајана, помози ми да се ослободим вереништва са безбожним Адријаном, и да узиђем на небо, где се налазе пет монахиња, које ме упутише страху Твом. Успавај дубоким сном оне који ме чувају, да бих могла побећи а да они не осете.
Помоливши се тако, она скину царске хаљине своје, и изиђе из палате тихо да нико не осети. И идући да се баци у једну од усијаних пећи, она застаде и рече: Како ћу ићи к Богу, а немам свадбено рухо? тојест, а нисам примила свето крштење, без кога сам нечиста? Него, о Царе над царевима, Господе Исусе Христе, ево ја сам оставила царство ради љубави Твоје, да бих постала вратарка царства Твог. Стога Ти, који си се ради нас крстио, крсти и мене Духом Светим!
Пошто то рече, она извади миро које је са собом носила, и помаза себе њиме. Затим у једном басену који имађаше облик кућице, она крсти себе говорећи: Крштава се слушкиња Божја Дросида у име Оца и Сина и Светога Духа. - И чуваше себе седам дана, и јеђаше храну коју јој Анђео Господњи донесе. А неки је христољубиви хришћани пронађоше, и сазнадоше о њој све, што им блажена исприча о себи. Осмог пак дана, молећи се Богу да је упути шта треба да чини, она отиде ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈЕВТИМИЈА

НОВОМУЧЕНИК Христов Јевтимије рођен је у граду Димицани на Пелепонезу, од побожних родитеља, по имену Панагиота и Марије. Родитељи му имаћаху четворо деце, три сина и једну ћерку, сви рођени пре њега. А када мати његова хтеде да роди њега и никако не могаше да се породи, она призва у молитвама светог Елефтерија (чије име значи: Ослободитељ-Слободан) и обећа му да ће детету дати име Елефтерије. Одмах затим она се породи, и новорођени доби име Елефтерије.
Пошто дете одрасте родитељи га дадоше у основну школу у свом родном месту. Отац пак његов са два старија брата отиде у град Јаш у Молдавију (данашња Румунија) ради бављења трговином. После основне школе Елефтерије отиде са својим трећим братом Јованом у Патријаршијску школу у Цариград, а затим обојица отиду у град Јаш код оца и остале им браће. После две године Елефтерију дође блага мисао да иде у Свету Гору да се замонаши, и он крете на пут. Дошавши у Букурешт он се ту задржа најпре код француског а затим код руског конзула. Боравећи ту у друштву светских људи и светских жеља, он заборави на Свету Гору и демон разврата га наведе на тешке телесне грехе и падове, а затим и на одрицање од вере. Јер он се здружи и с турским дипломатским преставницима у Букурешту и са некима од њих, међу којима беше и неки потурчени отпадник од хришћанске вере, крете на пут у Цариград. На том путу он се пред Турцима одрече Христа, прими мухамеданско обрезање, и доби турско име - Ресит.
Али, ако Елефтерије напусти Христа, благодат Спасова не напусти њега сасвим. Трпећи болове после обрезања, он се сети отачке вере своје, и у уму своме помишљаше на име преслаткога Исуса и Његовог небеског Оца. На очи му ударише потоци суза, које милостиви Господ прими, као некада сузе Апостола Петра.
На путу за Цариград они свратише у Адријанопољ где Елефтерије покуша тајно од Турака да у једној цркви добије хришћанско одело, али му то не пође за руком. То га много мучаше тако да и Турци приметише трагове велике туге на његовом лицу. И настојаху да га развеселе, што беше немогуће. Дошавши најзад у Цариград, Раис Ефендија, који беше као усинио Елефтерија, затвори га у своју кућу и не пушташе га напоље. Ожалошћени младић изливаше сву своју тугу у молитвена преклињања Пресветој Богородици, Заступници свих хришћана, да му помогне. Најзад одлучи да јавно иступи и исповеди да је хришћанин, решен да прими и смрт за Христа. А лукави ђаво подстицаше Турке да га даровима и новим оделима и обећањима придобију и поново наведу на грех.
Једног јутра, међутим, после свеноћног мољења и плакања, Елефтерију се указа прилика, и он побеже кроз отшкринута врата из Ефендијине куће. Трчећи улицама он дође у Патријаршију, али пошто ни овде не доби од вратара хришћанско одело, он отрча у Руско посланство и тамо се сакри од Турака. Православна браћа у вери Руси одмах га с радошћу примише, пресвукоше га у хришћанско одело, и кроз два дана послаше лађом у Свету Гору. Са њим у пратњи пође и неки богољубац по имену Јован, који беше родом са Пелопонеза. Дошавши у Свету Гору он дође у Велику Лавру и срете тамо светог Патријарха Григорија V, који у то време борављаше тамо[5]. Исповедивши се код светог Патријарха, Елефтерије би од њега упућен код духовника Мелетија, који му наложи епитимију после које он би помазан светим миром и постаде опет хришћанин и сунаследник Христов. Потом отиде у скит Свете Ане код тада чувеног оца Василија, који и друге отпаднике од вере беше повратио и од њих начинио нове мученике Христове. Провевши код њега двадесет дана, он измоли благослов да иде у Цариград да пострада за Христа. Василије му рече да иде, али да не изазива сам страдање, него само ако га Турци препознају, иначе нека се врати у Свету Гору. Елефтерије дође у Цариград и сусреташе многе Турке познате, али га по недознајном промислу Божјем они не препознаше. Колебајући се мало да ли да послуша свог старца, он се ипак врати у Свету Гору по савету и неког монаха Панкратија Лавриота.
У Светој Гори он проведе извесно време путујући из манастира у манастир и из скита у скит и свуда исповедаше свој ранији пад и своју жарку жељу да пострада за Господа Христа. Најзад дође у манастир Ивирон, где га један монах по имену Акакије, пошто се претходно помоли Богу, охрабри да иде на добровољно страдање будући да је се добровољно и одрекао вере. На мучеништво га потстицаше и пламтећа љубав у срцу за Христа, подгревана многобројним молитвама, постовима и другим подвизима, а такође и читање Новог Мартирологиона где се говори о страдањима светих новомученика. У ивиронском скиту Светог Претече Елефтерије буде пострижен у монашку схиму и доби име Јевтимије. И дружаше се он са споменутим монахом Акакијем, али по једном виђењу он очекиваше да се за мучеништво њима придружи и трећи човек. То ће бити свети новомученик Игњатије, такође монах Ивиронски.
Припремајући се за страдање, Јевтимије утростручаваше своје подвиге док најзад не доби благослов од отаца да може поћи на страдање. Узевши га тада за руку, његов сродник по телу, ивиронски монах Онуфрије, који и записа ово његово житије и страдање, одведе га пред Чудотворну Икону Мајке Божје Портаитисе, и рече: Владичице, у руке Твоје предајем брата Јевтимија; оснажи га у овој борби са невидљивим и видљивим непријатељима, и представи га Сину Твоме и Богу као жртву савршену и угодну. Затим га сви оци испратише на пристаниште и он крете на пут 19. фебруара 1814. године, праћен од монаха Григорија. Другог марта стигоше у Калипољ и Јевтимије, видећи ту неке познате Раис-Ефендијине Турке, хтеде већ ту да пострада, али га Григорије од тога одврати. У четвртак шесте недеље Великог Поста, тј. 19. марта, они стигоше у Цариград, и у Лазареву Суботу и Цветну недељу бише на Светој Литургији и причестише се Светим Тајнама Христовим. Онда се блажени Јевтимије преобуче у турско одело, и опростивши се с Григоријем и осталима, отиде са крстом у руци и цветним гранчицама право пред везира Русут-пашу. Дошавши пред везира, он са смелошћу рече: Ја сам хришћанин био и остајем, и ево Крста као хришћанског знака. Ово си ми одело које носим ти дао, али да се увериш да сам хришћанин ја ево газим овај ваш фес, као знак ваше вере, и проклињем вашег антихриста пророка. - И он баци на земљу зелени фес са главе, и изгази га ногама. Запрепашћен, везир помисли најпре да није пијан, а онда нареди да га баце у тамницу, што и би одмах учињено. Затим опет би изведен мученик пред везира који му обећаваше дарове и почасти ако прими Мухамедову веру, а када мученик и даље непоколебиво исповедаше Христа као јединог истинитог Бога, везир му тада запрети страшним казнама и мучењима, али се свети Јевтимије ничега не бојаше. После овога он би поново бачен у тамницу и поново мучен и убеђиван, али остаде чврст у вери и исповедању имена Христовог. Никаква везирова убеђивања и мучења нису успевала да преобрате мученика. Напротив, његово храбро исповедање Христа и порицање Мухамеда само је већма разјаривало везира, тако да је на крају наредио да мученику отсеку главу. Када му џелати хтедоше везати руке да би га повели на губилиште, свети мученик им одговори да је он дошао добровољно да пострада за Христа те није потребно да му се руке вежу.
Идући путем на страдање мученик Христов се радоваше, носећи у рукама својим Крст, и молећи се Господу. А када дође на место погубљења он, пошто се помоли, клече сам на колена и приклони главу своју под мач. И џелат му мачем отсече главу 22. марта на Цвети око подне, 1814. године. После три дана, на Благовести 25. марта, пратилац његов Григорије откупи тело светог мученика Христовог Јевтимија и пренесе га на острво Проти (у Мраморном Мору) и погребе га у храму Спасовог Преображења, а сам се врати лађом у Свету Гору носећи са собом нешто од косе и од одеће светог мученика. Од те одеће и од молитава и од тела светог новомученика Јевтмија многа се чудесна исцељења догодише, која по казивању и писању очевидаца описа монах Онуфрије Ивиритис, који записа и страдање остале двојице иверских новомученика - Игњатија и Акакија.[6] Њиховим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин!

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КАЛИНИКЕ И ВАСИЛИСЕ

ПОСТРАДАЛЕ за Господа мачем посечене око 252. године у Риму.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
2. Тако су се поздрављали Грци.
3. Хеката - божанство месечине.
4. Римски цар Трајан царовао од 98. до 117. године.
5. То је Св. свештеномученик Григорије патријарх Цариградски (1798-1821), кога су Турци обесили на вратима Патријаршије 1821. године.
6. Ова три света новомученика - монаха из скита Светог Претече код манастира Ивирона у Светој Гори, славе се заједно 1. маја. Тада се посебно слави и спомен св. преподобномученика Акакија, док се спомен св. новомученика Игњатија слави 8. октобра. Њихова житија и страдања, и заједничку службу њима, написао је Иверски монах Онуфрије (изд. у Атини 1862 г.).

Из Охридског пролога Светог Николаја охридског и жичког

1. Свети Јаков, епископ и исповедник. Не зна се ни место његовог рођења нити место његовог епископствовања. Зна се само да је испунио закон Христов, подвизавајући се много у посту и молитви, и да је, у време Копронимово, велике беде и муке претрпео од иконобораца: и глад, и тамницу, и поругу сваке врсте. Најзад је предао душу своју Богу, коме је верно послужио у овом животу. Живео и страдао у VII веку.

2. Преподобни Кирил, епископ катански, у Сицилији. Родом из Антиохије и ученик апостола Петра. Добро управљао стадом Христовим. Имао је и дар чудотворства помоћу молитве. Тако је неку горку воду, која се није могла пити - а у том месту друге воде у лето није било - молитвом претворио у слатку, пијаћу воду. Упокојио се мирно.

3. Свети Тома патријарх цариградски. Живео је у време царева Маврикија и Фоке, и у време патријараха светих Јована Постника и Кириака. Запажен од светог Јована због великог благочешћа и ревности, он буде од тога светитеља узведен у чин сакеларија (намесника) Патријаршије, а по смрти Кириака, буде изабран за патријарха. У његово време деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе и ударати један о други. Зачуди се томе сав народ; и кад патријарх за то сазна као за истинит догађај, позове Теодора Сикеота, чувенога испосника и прозорљивца молећи га да објасни шта се тим предсказује. Теодор се помоли Богу и открије патријарху да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Хришћани ће сами тући и истребљивати једни друге. Све се то ускоро и испуни. Тома мољаше Теодора да се овај помоли Богу за њега, да га Бог узме пре него те беде наступе. "Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?" тако отписа Теодор патријарху, наговештавајући тиме да ће и патријарх и он скоро умрети. И тог истог дана разболе се и сконча патријарх, а ускоро за њим и свети Теодор. Сконча свети Тома и пресели се ка Господу 610. години.

4. Преподобни Серапион. Друг светог Антонија Великог. Био је у нитријској пустињи настојатељ тзв. Арсинојских манастира, у којима је било око једанаест хиљада монаха. Паладије и Созомен називају га Великим. Упокојио се око 366. године. Свети Серапион писао је: "Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех... Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба".

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈАКОВА, епископа и исповедника

ОВАЈ светитељ, заволевши од младости подвижнички живот, замонаши се. Он очишћаваше себе постом, бдењем и осталим злопаћењима. Много се труђаше и на изучавању светих књига. И он успе те очисти ум свој молитвом од чиста срца. Затим би удостојен епископског чина. У време Копронимово[1] иконоборци га примораваху да се од рекне молитвеног поштовања светих икона, али он не хтеде. Зато претрпе од њих велике беде, и гоњења, и заточења, и неисказане муке, и глад, и жеђ и многа друга зла која ови злочестивци измислише. И у тим разним мукама и љутим страдањима он предаде блажену душу своју Богу, ради кога се до смрти подвизавао, и од кога доби царство небеско, да се радује вечито.
Живео и страдао у осмом веку.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, епископа Катанског

ОВАЈ светитељ родом је из Антиохије. Био је ученик светог апостола Петра. И када са првоврховним апостолом дође на Запад, овај га постави за епископа у граду Катани у Сицилији. Добро је и богољубиво управљао стадом Христовим, приводећи неверне вери Христовој. И чудеса је много творио. Да поменемо само једно од њих: у Катани се налазио извор чија вода бејаше горка; молитвом својом светитељ Божји Кириллретвори је у слатку, пијаћу воду. Видевши то чудо, врховни жрец идолски верова у Христа, а с њим повероваше и многи други.
Доживевши дубоку старост, свети Кирил се мирно упокоји сном праведника. И у граду Катани бише свечано сахрањене чесне мошти његове, дајући исцељења свима који им с вером прибегавају.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ТОМЕ I, патријарха Цариградског[2]

ОВАЈ свети отац наш Тома, због своје превелике врлине и савршеног разума и побожности, би посвећен за ђакона велике цркве у Цариграду од стране преподобног оца нашег великог чудотворца патријарха Јована Постника,[3] и постављен за сакеларија[4] Патријаршије од истог патријарха у време цара Маврикија[5].
По представљењу свјатјејшег Јована патријарховао је блажени Киријак.[6] А по смрти овога би изабран за патријарха цариградског свети Тома у време цара Фоке.[7] И управљаше Црквом добро, будно пасући разумно стадо Христово. У време његово деси се један необичан догађај: кад се једном ишло у литији с крстовима, крстови се почну колебати сами од себе, ударати један о други, и ломити се. Глас о томе пронесе се свуда. Кад патријарх то сазна као истинити догађај, позва светог Теодора Сикеота, чувеног прозорљивца и чудотворца, молећи га да објасни, шта се тим предсказује. Свети Теодор потврди да се то чудо заиста десило, али шта оно предсказује он одби да каже, изјављујући да му та тајна није позната. Тада свјатјејши патријарх Тома паде пред ноге светом Теодору молећи га да му каже. Оваквим смирењем својим патријарх приволе светог старца да каже шта тај догађај предсказује. И свети старац рече да то означава велике беде које ће наступити и за цркву и за грчко царство због унутрашњих верских и политичких раздора. Споља ће навалити љути варвари, а унутра ће се хришћани поделити, једни друге гонити, тући и истребљивати, због чега ће и многи храмови опустети и разорити се. И све се то ускоро има догодити.
Чувши то, патријарх се веома уплаши, и моли преподобног да се помоли Богу за њега, да му Бог узме душу пре него те беде наступе. Преподобни Теодор се задржа кратко време у Цариграду код цркве светог Стефана, а патријарх се разболе. И посла к преподобноме, који се беше у келији затворио и подвизавао, извештај о својој болести, молећи га да му измоли од Бога што скорији крај. Светитељ то одби. Тада блажени патријарх Тома поново посла преподобноме усрдну молбу, желећи да се разреши од тела пре него беде наиђу на Цркву. И преподобни Теодор, иако није желео, учини по вољи свјатјејшем патријарху Томи, помоли се Богу за његову кончину и овако му отписа: "Заповедаш ли, да дођем до тебе, или да се видимо онамо пред Богом?" А свети Тома му одговори преко изасланика: "Не прекидај, оче, своје молчаније. Доста ми је што си рекао, да ћемо се видети онамо пред Богом".
И свјатјејши патријарх Тома истог дана предвече разлучи се од тела, радујући се, и пресели се к Господу, 610. године.
По престављењу светога Томе, престо заузе Сергије, ђакон велике цркве. Он у почетку беше православан, али се касније изопачи и постаде вођа монотелитске јереси, која безбожно учи да у Господу Христу постоји само једна воља. А навалише на Цркву и беде, подвајања, разорења, страдања; и јеретици гоњаху православне. Усто, по попуштењу Божјем, због умножења јереси, Персијанци ударише на грчко царство, пустошећи, пљачкајући и палећи. Тада Персијанци и Јерусалим заузеше, и Свето Дрво Часнога Крста у Персију као плен однесоше. И збиваху се све страхоте, предсказане оним необичним догађајем на литији, и светим Теодором Сикеотом пророчки објашњене, а које пресвети патријарх Тома није желео да својим очима види, него је више волео умрети. И жеља му се испуни.
Свети Тома је пасао Цркву Христову три године и два месеца, много се борећи за Православље против јеретика, и побожно почитујући Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА, епископа Тмуитског

НАЈПРЕ се подвизавао у Египатској пустињи заједно са светим Антонијем Великим и светим Атанасијем Великим, а затим је био настојатељ једног монашког насеља. Одатле је био узведен на катедру епископа Тмуитског у Доњем Египту. Са светим Антонијем Великим беше у великом пријатељству, што се види из тога што му је Велики Ава поверавао своја благодатна виђења и што му је одлазећи из овога света оставио за благослов једну своју монашку расу, а другу светом Атанасију, као што о томе казује Свети Атанасије у Житију Антонија Великог (глава 82. и 91.). Свети Серапион беше у великом пријатељству и са Светим Атанасијем. Њему је Свети Атанасије упутио неколико врло важних писама као своме "брату и саслужитељу у Господу" и као саисповеднику у вери Православној. Он га је писмом известио и о смрти јеретика Арија, пошто је о томе дознао од александријског презвитера Макарија који је тада био у Цариграду. Тако исто, када је Свети Серапион касније писао Светом Атанасију о појави јереси Духоборачке, Атанасије му је упутио три писма у којима му износи православно веровање о Богу Духу Светом и побија јерес Духобораца. Свети Серапион је учествовао и на помесном Сардичком Сабору 343, године као заштитник истине Христове и бранилац Светог Атанасија. Године 356. Свети Атанасије је упутио Серапиона заједно са четири друга Египатска епископа и три презвитера у Цариград на двор цара Констанција (337-361. г.), да би они пред царем развејали све аријанске клевете против њега, као што о томе говори историчар Созомен у својој Историји Црквеној (књ. 4, гл. 9, 6), називајући при томе Серапиона "богонадахнутим мужем, кога карактерише изврстан живот и способност говорништва". После тога, а у време истог овог цара Констанција, Свети Серапион би протеран за веру у изгнанство, те се тако удостоји и исповедничког венца. Скончао је око 365. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА ПРЕЗВИТЕРА

О ОВОМЕ преподобном Серапиону, који беше друг Светог Антонија Великог и настојатељ такозваних Арсинојских манастира у Нитријској Пустињи, пише историчар Созомен у својој Црквеној Историји (књ. 6, гл. 28) да је се убрајао у најпознатије монашке оце у Египту у време Антонија Великог. А у "Историји Египатских Монаха" (гл. 18), и у "Лавсаику" Паладијевом (гл. 67) пише за њега: "У крају Арсеноитском видесмо презвитера по имену Серапиона, настојатеља многих манастира и игумана великога братства, које је бројало до десет хиљада душа. Братство је обављало велику економију; за време жетве сви су они доносили ави Серапиону своје плодове које су добијали место плате за жетву: сваки по стошестдесет ока жита. И све је то Ава употребљавао на помагање сиротиње, те тако нико у околини није трпео оскудицу. Штавише, жито је слато сиротињи и у Александрију". Упокојио се преподобни Серапион у другој половини четвртога столећа.
Свети Серапион је говорио: "Не мисли да је болест тешка; тежак је само грех. Болест нас прати само до гроба, а грех следује за грешником и после гроба".

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СЕРАПИОНА СИНДОНИТА[8]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИМОНА И ДОМНИНА

МУЧЕНИЦИ Христови Филимон и Домнин беху родом из Рима. У време гоњења хришћана у Италији они тамо путоваху и проповедаху Христа, и многе обратише у веру Христову и крстише. Зато бише ухваћени од идолопоклоника незнабожаца и приведени начелнику Италије. Али и поред свих ласкања и обећања његових они не попустише у вери, него, напротив, још већма призиваху Христа и исповедаху Га као Бога. Зато бише од идолопоклоника наги распрострти по земљи и немилосрдно тучени. Затим бише затворени у тамницу, и најзад изведени и погубљени мачем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Константин (V) Копроним, византијски цар, царовао од 741 до 775. године. Био је најревноснији иконоборац.
2. Овај светитељ спомиње се и 18. фебруара.
3. Патријарх цариградски од 582 до 595 године.
4. Сакеларије = ризничар.
5. Цар Маврикије царовао од 582 до 602 године.
6. Патријарховао од 595 до 606 године.
7. Цар Фока царовао од 602 до 610 године.
8. О њему видети опширно под 14. мајем.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни мученици Јован и други. Преподобни мученици Јован и други, из обитељи светог Саве Освећеног код Јерусалима. Овај славни манастир, посећиван и од светог Саве српског, и обдарен од неколико владара српских, и дан-данас постоји. Више пута нападат је од дивљих Арапа, пљачкан и пустошен, но Промишљу Божјом, увек је обнављан и до данас сачуван. У време царовања Константина и Ирине би нападнут од Арапа и опљачкан. Монаси не хтеше бежати, него саветујући се са својим игуманом Томом, рекоше: "Ми смо одбегли из света у ову пустињу ради љубави Христове, срамота је сад да бежимо из пустиње из страха од људи. Ако будемо убијени овде, бићемо убијени због наше љубави према Христу, због кога смо и дошли овде да живимо". - И тако одлучивши, дочекају ненаоружани оружане Арапе, као јагањци вукове. Арапи неке од њих стрелама умртве, а неке затворе у пећину светог Саве, па наложе ватру на улазу, те их димом угуше. И тако многи од њих скончају као мученици Христа ради и преселе се у царство Онога кога су љубили и ради чије су љубави изгинули. Чесно пострадаше пред Васкрс 796. године у време цара Константина и Ирине и патријарха јерусалимског Илије. Но убрзо постиже праведна казна дивље нападаче. Враћајући се својим шаторима, они се посвађају и у узајамној борби сви изгину. То се догодило 796. године.

2. Света мученица Фотина. То је она жена Самарјанка која је имала ту ретку срећу да разговара са самим Гоподом Христом на Јаковљевом бунару кад Сихема (Јн 4, 1-42). Поверовавши у Господа, она је после пошла да проповеда Његово Јеванђеље, са своја два сина, Виктором и Јосијом, и са пет сестара које се зваху: Анатолија, Фота, Фотида, Параскева и Кириакија. Дошли су били у Картагену у Африци. Но буду осуђени и у Рим доведени, у време цара Нерона, и у тамницу бачени. Божјим Промислом, кћи Неронова Домнина дође у додир са светом Фотином, и од ове буде обраћена у веру Христову. После тамновања сви пострадаше ради Христа. Фотина, која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, буде бачена у бунар, где сконча, и оде у бесмртно царство Христово.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОВАНА, СЕРГИЈА, ПАТРИКИЈА, и других преподобних у обитељи Светог Саве од Арапа побијених

У ВРЕМЕ пресветог патријарха јерусалимског Илије, када Свети Град беше под влашћу агарјанском, а за царовања у Цариграду цара Константина и Ирине, настадоше у Палестини међусобне борбе између агарјанских племена. И те борбе наношаху силне штете по целој Палестини. Ратујући међу собом, варвари пустошаху не само села него и градове, као: Елефтеропољ, Аскалон, Газу, Скаритију и друге. Нападали су неочекивано; иако не убијаху све људе, већ само оне који су им се противили, ипак су свима отимали имовину и све пљачкали. Бивали су у заседама поред свих друмова, хватали пролазнике, били их, злостављали, скидали им све до кошуље. Једино милосрђе њихово састојало се у томе, што би понеког пустили живог од оних које су били, злостављали и пљачкали. Тада и свети град Јерусалим беше у великом страху. У њега се слегоше људи из околних градова и села, и чуваху градске. бедеме, и спремаху се да се одупру разбојничким бандама варварским.
У то време би потпуно разорена и опустошена и чувена обитељ светог Харитона, и никада се више не обнови. И лавра преподобног Саве Освећеног такође настрада тада врло много. У њој су се подвизавали свети оци, који су били из разних места, и под игуманством преподобног Василија угађаху Богу својим подвижничким животом, и у време ових мећусобних агарјанских борби и њихових разбојничких напада безизлазно борављаху у својој обитељи. Јер, иако су могли да напусте лавру и склоне се од варвара у Јерусалим, ипак нису хтели да напуштају то свето место, у коме су од почетка узели на се јарам Христов. Једном умревши свету, они се нису обазирали на то што их је могла снаћи смрт, јер сву наду положише на Христа, и говораху: Господ наш, ако хоће, моћ(ан је да нас лако избави од варварских руку. Ако је пак по вољи праведном промислу Његовом, да нас варвари покољу, онда нека Господ допусти то мучеништво као најкориснију ствар по нас. - И говораху један другоме: Примимо од Господа нашег оно што је најкорисније по нас. Не враћајмо се из пустињачког безмолвија - из пустињачког молитвеног тиховања, у светску вреву из страха од варвара, да не бисмо испали кукавице у очима свију, и били људи који не држе заповест Господа нашег који каже: Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Како је дивно гледати оне што одлазе из света у пустињу, и иду Христовим стопама! Али како је уистини ружно видети те исте људе где после неког времена беже из пустиње из страха од људи и враћају се у свет! Да нам се општи непријатељ наш, ђаво, не насмеје, изгонећи нас помоћу страха од варвара из пустињачког безмолвија у градове, ђаво кога смо ми уз помоћ Христа Цара нашег много пута побеђивали, те је са стидбм бежао од нас као најурени пас. Ми немамо утврђења од камена да се заштитимо, нама је Христос тврђава неосвојива, коме се од светог Давида научисмо појати: Буди ми Бог заштитник, и камени град, и тврђава, где бих се спасао! (Пс. 33, 3). Ми немамо оклопе, ни шлемове, ни штитове, помоћу којих бисмо одбили варварске стреле, него имамо духовно оружје љубави, и оклоп наде, и штит вере, и шлем спасења (Еф. 6, 16.17). Тиме се наоружајмо! Ми немамо пукове војске, који би нас заштитили од варвара, него ће Анђели Господњи, који окружују оне који се боје Господа, избавити нас (Пс. 33, 8). Јер је нама живот Христос а смрт добитак (Флб. 1, 21). Нас није довела у ову пустињу жеља и љубав према пролазном животу. И чега ради се настанисмо у овом пустом меету? Не љубави ли Христове ради? И ако овде будемо убијени, бићемо убијени Христа ради, кога ради овде и живимо.
Тако се међусобно тешећи и храбрећи, и Богу поверавајући тела и душе своје, они живљаху у лаври. А беше још један оправдан и побожан разлог који их задржаваше да не напуштају манастир. То је ово: Околни житељи били су непријатељи овом светом месту, и ништа нису тако желели, него да лавру светог Саве виде разрушену, опустошену и безмонаха. И када би братија за кратко време напустили лавру, одмах би ови непријатељи дошли, запалили цркву и келије, и сву обитељ сравнили са земљом, да је више не буде. Стога свети оци живљаху у манастиру безизлазно. И они беху не као трска коју ветар љуља, него као стубови на камену утврђени, које ветрови и олује искушења не могу поколебати. И они не напуштаху лавру не само ради тога да би чували зидове и грађевине њене, него више ради славе Христа Господа, који је на том месту некада био прослављен, и у дане њихове прослављан.
Тако су ти свети оци живели у лаври све док их је Вишњи Заштитник, на молитве преподобног оца нашег Саве, по светој вољи својој чувао неповређене од варвара. Јер иако је њихова војска много пута из Арабије или из других крајева наилазила, и поред лавре пролазила, па понекад и свраћала, али није чинила никакве зулуме већ само тражила храну. Истина, војници су непријатељски.и љутито гледали на иноке, али пошто Бог није допуштао, они им ништа нису могли учинити. Када би добили храну, колико се могло нађи у лаври, војници су одлазили својим путем, али често и претили како ће разрушити лавру и опустошити.
Једном приликом крену један варварски пук да опљачка и разори лавру. Али се у близини Витлејема судари са војском, коју беху Јерусалимљани поставили да спречава варварима прилаз ка Светоме Граду. У тој борби варвари бише побеђени и најурени, и једва ко жив умаче од покоља. Али другом приликом крену из главног логора варварског друга војска, са истом злом намером. И кад дође до једног села недалеко од лавре, војници нађоше много вина сакривеног у једном шумарку, напише се, и између себе побише, да је било много рањених и мртвих. Тако им се намера не оствари, и војска се разиђе.
После свега тога би Богу по вољи да на слуге Његове наиђе ис^сушење, као некада на праведног Јова, да се, као злато прекаљено у топионици, нађу достојни Бога. И попусти Бог да се варварске руке косну Његових светих угодника, којима беше припремио мученичке венце. Преподобни оци, који беху чули за она два ранија похода против лавре, сеђаху и сада у својим келијама без страха, проводећи Свету Четрдесетницу у прописаним подвижничким подвизима. У то време, нахушкани од ђавола, договорише се арапски варвари, њих око шесдесет, да наоружани ударе на лавру, надајући се да ће код монаха наћи нека блага и богатства. И пете недеље Свете Четрдесетнице, тринаестог марта у осам сати пре подне, они навалише на лавру. Монаси, осетивши њихов долазак, брзо побегоше из својих пустињских келија у манастир и у цркву. Варвари са исуканим мачевима и затегнутим тетивама налетеше на манастир халачући као да улећу у битку. Неки од отаца, желећи да њихову јарост стишају, изађоше кротко пред њих, и благим речима их саветоваху, говорећи им:
Зашто се, о људи, дошли к нама, ненаоружаним и мирним, као да сте у рат пошли, и као да смо вам ми непријатељи који су вам нажао учинили? Ми смо мирни према свима; нисмо никада никоме, ни вама, нажао учинили. Јер ми све своје у свету остависмо, и ради тога у овој пустињи живимо, да бисмо били далеко од непријатељстава, свађа и ратова, како бисмо могли у тишини оплакивати грехе своје и угодити Богу. И ми не само никоме од вас нажао не учинисмо, него се још старамо да вам и добра чинимо, уколико нам је могуће, јер смо многе ваше, који су овамо долазили, гостили и одмор им пружили" и храном их за пут снабдели. Стога не треба да нам враћате зло за добро, већ треба да сте нам благодарни за добра која учинисмо. Ево, и сада смо готови да вам дамо хране, и да вам укажемо уобичајено гостопримство.
А варвари с гневом викаху: Нисмо ми дошли овде ради хране већ ради злата и сребра. Ви имате да изаберете једно од двога: или да нам дате толико и толико злата и сребра, па ћемо вас оставити у животу, или ћемо вас побити, ако нам не дате. - На то им оци одговорише: Верујте, људи, ми смо убоги в ништи, и толико оскудни, да ни хлеба немамо довољно, ни оде> ће на претек. А злато и сребро, које захтевате, ми никада ни у сну на њих помислили нисмо, јер ми употребљавамо само оно што нам је најнужније за живот, и то у малој мери.
Када светитељи то рекоше, варвари се разљутише, и читаву кишу стрела пустише на сабране иноке; и не престадоше са тим док не испразнише своје тобоце. И тако убише тринаест преподобних отаца, а друге лакше или теже ранише. Онда поле теше на келије, камењем обијаху врата, и изношаху и оно мало убогих стварчица монашких. Затим упалише келије. Хтедопк. то исто да учине и са црквом. Али, по Божјем промислу, пре но што они донеше дрва и огањ да цркву запале, угледаше у даљини неке људе, па мислећи да то долази војска из Јерусалима да заштити иноке, одмах нагоше бегати односећи опљачкане ствари иночке. А ава Тома, извлачећи стреле из тела рањене братије, омиваше им ране, и привијаше потребне лекове, јер по струци беше лекар врло искусан. Тада су се могле видети љуте ране, код неких на грудима, код других на раменима, код трећих на лицу и челу, а четвртима главе беху камењем поразбијене. И силна крв течаше из њих. Призор је био дирљив и страшан.
А уочи Цвети, за време свеноћног бденија, стиже вест преподобним оцима да они исти варвари скупљају велику дружину разбојничку, да опет нападну на лавру. Блажене оце спопаде страх и трепет, али не побегоше, него, припремивши се за смрт и ослонивши се на Бога, они очекиваху крај. А кад се приближи дан страдања Господњег, наста дан страдања и преподобних отаца. Јер двадесетог марта, на Велики Четвртак рано нападоше по друти пут разбојнички на Лавру Арапи са великом силом, и бездушно убијаху преподобне оце на разне начине: једне стрелама побише, другима главе мачем одсекоше, треће напола пресекоше, четвртима руке и ноге поодсецаше, а неке камењем засуше. А оне што остадоше у животу, уведоше у цркву, да их тамо муче да им покажу црквене ризнице и манастирску имовину. Обитељ пак беху опколили, и по горама и брежуљцима страже поставили, да им ни један инок не би умакао. Јер многи се дадоше у бекство, али их похваташе, тако да једва ко утече. Блаженог Јована, старешину гостопримнице, младог по годинама, ухватише кад је бегао, и на гори га без милости мучише, жиле му на рукама и ногама пресекоше, па га за ноге вуцијаху по камењу од врха горе чак до цркве, и сва му се кожа на леђима одра од оштрог камења. А црквени ризничар, преподобни Сергије, видећи муке преподобних отаца, и бојећи се да, мучен, не прокаже где је сакрио црквене драгоцености, кришом се извуче и побеже из манастира. И кад је већ био далеко, ухватише га варварске страже, и силом га у манастир враћаху. Али он не хте да се врати, и они му одсекоше свету главу. Затим неколико других отаца утекоше из руку убица и сакрише се у једној пећини изван манастира. Њих примети стражар са брежуљка, и довикну својој дружини, показујући им руком пећину у коју уђоше монаси. И одмах један страшан Арапин са исуканим мачем оде и стаде пред улазом у пећину, и страшним гласом наређиваше онима што су се сакрили да изађу. Док они дрхтаху од страха, преподобни Патрикије, један од њих, рече им шапћући: Не бојте се, братијо, ја ћу за све изаћи, и погинућу, а ви седите ту и ћутите. - И изиђе к Арапину, готов да душу своју положи за пријатеље своје. Арапин га са претњом питаше, да ли има унутра и других монаха; а преподобни одговараше, да је сам био. И Арапин га одведе до цркве.
Када варвари одасвуд сатераше свете оце у цркву, рекоше им: Откупите себе и цркву своју са четири хиљаде златника. Ако не, онда ћемо вас одмах мачем посећи, и цркву вашу огњем сажећи. А свети оци кротко одговорише: О људи, опростите Бога ради, не проливајте низашто нашу невину крв, јер толико злата колико од нас иштете, ми немамо, нити смо икада имали. Ето, сада се ниједан златник не може наћи у целој лаври нашој. А ако хоћете, узмите све што видите на нама, одећу нашу; и све што видите, и нађете, узмите, само нам живот поштедите.
Испунивши се јарости, варвари са заглушном виком витлаху мачевима над главама светих, као да хоће да их посеку, и говораху: Дајте нам златне и сребрне сасуде црквене, и покажите нам остале манастирске ризнице. А свети оци одговорише, да никакве ризнице немају. Тада варвари рекоше: Кажите нам ваше старешине: игумана и остале стројитеље. Преподобни одговорише: Отац наш игуман не налази се сада у лаври, јер је послом отишао у Свети Град, а ми смо сви једнаки.
У обитељи беше пештера преподобног оца нашег Саве. Варвари узеше све свете оце, уведоше их у ту пештеру, па при улазу у пећину наложише ватру, трпаху у њу суварке и ђубре, и тако створише огроман смрдљив дим, којим мораху преподобне у пештери, еда би им проказали црквене ризнице и своје старешине.
Затим их изведоше на испитивање. И претећи им са безброј страшних смрти, тражаху да им покажу ризнице. Али не чуше од њих никакав одговор, већ само њихове молитве Богу. Јер један викаше: Господе, прими у миру дух мој! а други говораше: Опомени ме се, Господе, кад дођеш у царство своје!
И опет их све загнаше у исту пештеру, и мораху их врло љутим димом. И умреше од дима осамнаест преподобних отаца, међу којима беху гореспоменути Јован и Патрикије блажени. А имена осталих, који од дима бише угушени, и мачем посечени, и другим мукама уморени, једини Бог зна који их је записао у књизи живота. А оне које дим не могаде угушити, свирепи и нечовечни варвари, љуто мучише, бијући их и ногама газећи; И кад не успеше ништа да сазнаду, а већ се уморише мучећи преподобне, они покупише све црквене и лаврске ствари што нађоше, и натоваривши на манастирске камиле, отидоше.
Тада се постепено почеше скупљати у манастир она братија који једва остадоше живи, и који се беху сакрили по гудурама и пећинама горским. И они покупише и унеше у цркву тела преподобних отаца, на разне начине побијених. И сву ту ноћ спасоносног страдања Спасовог проведоше у неутешном ридању. И потом их чесно сахранише. А оне оце који беху изранављени и полумртви, братија подвргоше лечењу на челу са напред споменутим лекарем, блаженим Томом, који остаде жив, и који касније беше игуман такозване Старе Лавре.
Тако преподобни оци у обитељи преподобног Саве мученички скончаше 796. године. А они варвари, по одласку свом из Лавре, одмах бише неочекиваном смрћу поражени од Бога, и без мача попадаше мртви по пустињама и пољима, да их разнесу пси, звериње и птице. А душе њихове кукавне одоше у пакао, где се огањ њихов не гаси, и црв њихов не спава. Душе пак побијених отаца преподобних обретоше се у руци Божјој, и удостојише се славе мученика од Христа Бога, Спаситеља нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФОТИНЕ, САМАРЈАНКЕ[1] и оних с њом

У ВРЕМЕ цара Нерона,[2] године 66, настаде велико гоњење на хришћане. Јер пошто под Нероном мученички пострадаше првоврховни апостоли Петар и Павле, гонитељи са великом ревношћу стадоше трагати за ученицима ових апостола, и убијати их. Тада се ова света Фотина са сином својим Јосијом налажаше у граду Картагени[3] у Африци, и веома смело проповедаше Еванђеље Христово. А старији син њен Виктор беше тада у рату против Арапа који беху заратили на Римљане, и показа велику храброст и однесе победу над Арапима, због чега га цар произведе за врховног војсковођу. Но незнајући да је Виктор хришћанин, цар га посла у Аталију[4] са наређењем да гони хришћане.
Када за то чу кнез Севастијан, рече Виктору: Војводо, ја насигурно знам да си ти хришћанин, и да су твоја мајка и твој брат Јосија такође хришћани, пошто су били пратиоци погубљеног апостола Петра. Виктор одговори: Ја ћу чинити вољу небеског и бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем. Кнез му на то рече: Ја ти, брате, као прави пријатељ саветујем оно што је корисно по тебе. Хтеднеш ли да судиш хришћанима и да их мучиш, знај да ћеш угодити цару, и добићеш имовину хришћана. Исто тако, пиши својој мајци и своме брату, да тако слободно не уче јелине да се одричу своје отачке вере, да не би и теби загрозила опасност због њих. А потајно будите хришћани до миле воље! - Тада Виктор одговори: Не дао Бог да учиним то што ми ти саветујеш: да гоним хришћане еда би се дочепао њихове имовине, или да саветујем мајци и брату да не проповедају о Христу да је Бог. Штавише, и ја сам проповедник, и бићу, Божанства Христовог, као што су и они. На то му кнез рече: Ја ти саветујем што је корисно за тебе, а ти размисли шта ћеш чинити.
Рекавши то, кнез тог тренутка ослепе, и од страховитих болова у очима паде на земљу, не дајући гласа од себе. Тада га присутни узеше и однеше у постељу. И он остаде у постељи три дана, не проговоривши ни речи. Тек четвртог дана он стаде громко викати да је хришћански Бог једини Бог. Виктор дође к њему и упита га: Откуда тако брза промена код тебе? Он одговори: Христос ме зове, преслатки Викторе! Тада га Виктор упути у истине вере. И кнез би крштен. А када је излазио из свете купељи, одмах му се очи отворише, и он прослави Бога. А гомила јелина, који видеше то чудо, уплашише се да се и њима нешто слично не деси, и отидоше к Виктору, те се и они крстише.
После тога дође до Неронових ушију глас да врховни војсковођа Аталије Виктор и кнез Аталије Севастијан проповедају науку Петра и Павла и многе јелине приводе вери у Христа, и да мајка војсковођина Фотина са сином својим Јосијом ради то исто у Картагени. То силно наљути Нерона, и он одмах посла војнике да по Аталији похватају све хришћане, и људе и жене, и да их доведу пред њега. А овима се јави Господ говорећи: "Ходите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити. Не бојте се, ја сам с вама, и Нерон ће бити побеђен заједно са својим сарадницима". А јави се Господ засебно и Виктору, и рече му: "Од данас ће ти име бити Фотин,[5] јер си многе просветлио и привео Мени вером. А Севастијана окрепи на мучеништво; и блажен је ко се до краја бори".
Рекавши то, Господ узиђе на небо. А би и светој Фотини откривено од Бога оно што је имало да јој се догоди. Стога она са много хришћана отпутова из Картагене, допутова у Рим, и стаде проповедати Христа. И узбуни се сав град, говорећи: Која је ово што допутова овде са толико људи? која је ово што тако смело проповеда Христа? - Уто војници доведоше у Рим светитељкиног сина Фотина и кнеза Севастијана. А света Фотина пре тога изађе пред Нерона са сином Јосијом и хришћанима. Гледајући их, Нерон их упита: Због чега сте дошли к нама? Светитељка одговори: Да те научимо вери у Христа.
Тада присутни великаши саопштише цару да су доведени кнез Севастијан и војвода Виктор, који су се одрекли богова. Цар нареди да их уведу. И кад они изађоше пред цара, он их упита: Шта то чујем о вама? Свети одговорише: То што си чуо о нама, царе, истина је. А цар, гледајући их крвнички, рече им: Одреците се Христа, или ћете љутом смрћу бити уморени! А светитељи, подигавши очи к небу, одговорише: Не допусти! не допусти, Христе Царе, да се одвојимо од вере и љубави Твоје!
Затим цар упита свете: Како се зовете? Света Фотина одговори: Ја, прва сестра, зовем се Фотина, тако ме је назвао Исус Христос, Бог мој; друга моја сестра зове са Анатолија, трећа се зове Фота, четврта - Фотида, пета - Параскева, и шеста - Кириакија. А синови моји: први се зове Виктор, коме је Господ мој Исус Христос променио име и назвао га Фотин, а други, који је са мном, зове се Јосија. Тада је Нерон упита: И ви сте сви сагласни да пострадате и да умрете за Назарећанина? Света одговори: Сви ћемо ми из љубави према Њему умрети радујући се и веселећи се.
Тада нареди цар да им чекићима размрскају зглобове на прстима руку. И одмах се донесе наковањ; светитељи метнуше на њега руке, и слуге стадоше да ударају чекићима по њима; и удараху их непрестано од девет до дванаест сати; и три пута се слуге изменише лупајући чекићима по рукама светих, али светитељи не осећаху уопште никакве болове, нити им се руке размрскаше.
Извештен о томе, цар се збуни, и нареди да се светима одсеку руке. Слуге им одмах везаше руке, положише их на наковањ, и седам пута ударише сабљама по рукама, али их не могоше одсећи, већ сами клонуше и попадаше као мртви. А света Фотина, видећи да их благодат Божја сачува неповређене, радујући се говораше Давидове речи: "Господ је помоћник мој, и не бојим се; шта ће ми учинити човек!" (Пс. 117, 6).
Цар беше у недоумици, и стаде размишљати на који начини каквим средствима да победи свете. И нареди да мушкарце вргну у најмрачнију тамницу, а свету Фотину и њене сестре да одведу у златно одељење његове палате, и да тамо наместе седам златних постеља, и седам златних столица и астал, и да поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине, и златне наките и појасе. Затим нареди цар да и кћер његова Домнина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима.А света Фотина, угледавши Домнину, рече јој: Радуј се, невесто Христова! А Домнина јој одговори: Радуј се и ти, госпођо моја Фотино, буктињо Христова! - Чувши из уста Домнине име Христово, света Фотина се обрадова у Господу, и загрливши Домнину пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња, и све их крсти. И Домнини промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и златни накити и појаси што беху у златном одељењу.
Када за то сазнаде цар, силно се разјари, и нареди да се седам дана загрева огромна пећ, и у њу баци света Фотина и сви они што су с њом, и људи и жене. То би учињено; и светитељи остадоше у ужареној пећи три дана. Тада мучитељ, мислећи да су изгорели, нареди да се отвори пећ, и остаци костију изгорелих светих баце у реку. А када отворише пећ, они обретоше, - о чуда! све свете здраве и неповређене где славе и хвале Бога. И сви се запрепастише, пошто видеше да их се ватра уопште коснула није.
Када ово необично чудо видеше и чуше житељи Рима, удивише се, и многи слављаху Бога. А цар, будући потпуно неразуман, нареди да се светим мученицима да смртоносни отров. И би позван мађионичар Лампадије да спреми отров. Света Фотина прва узе отров и рече мађионичару: Не би уопште требало да из твојих руку узмемо отров и пијемо, пошто си нечист. Али да би ти, о царе, и мађионичар који спреми овај отров, познали силу Христа Бога мог, ја ћу прва попити отров у име Исуса мог. А после мене попиће отров и остали сви што су са мном.
И сви испише отров, али им он ниједноме не нашкоди. Видевши то, мађионичар се запрепасти. Затим, посматрајући свету Фотину, рече јој: Имам и други отров, много јачи од овог који пописте. И ако ви и њега испијете, и он вам не нашкоди, онда ћу и ја поверовати у Христа вашег. - И када сви испише тај отров, и никоме се од њега не деси никакво зло, тада мађионичар дохвати своје мађионичарске књиге и баци их у огањ. И верова у Христа, и крсти се, и доби име Теоклит.
Сазнавши за то, цар нареди да Теоклита одмах издвоје од осталих мученика, да га изведу ван града и мачем му одсеку главу. И тако пре других мученички пострада незаборавни Теоклит, и доби од Господа бесмртни венац. А осталим светим мученицима и светој великомученици Фотини нареди цар да се пресеку жиле. Када то би учињено, светитељи се ругаху цару и његовим боговима. Тада он, неваљалац, нареди да света Фотина, и остали с њом, пију растопљено олово и сумпор, и да им се то и у уши налије. Али и то нимало не нашкоди светима, и они рекоше: Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нам помоћу олова срце росом оросио, јер су нам била веома жедна!
Тада Нерон, зачуђен и пренеражен, нареди да светитеље обесе, па да им што јаче стружу цело тело и буктињама пале. Али светитељи се мољаху, и Божјом благодаћу показаше се јачи и од ових мучења. Бесан, Нерон нареди да се помеша пелин и најоштрији оцат, и то да мученицима да пију. Попивши и то, свети говораху: Оцат твој, о царе, слађи нам је од меда.
Још беснији због овога, тиранин нареди да се светима ископају очи, и да их онда баце у мрачну тамницу, пуну змија и шкорпија. И гле чуда! све змије и шкорпије поцркаше, а тамошњи смрад се претвори у мирис, и тамничка тама у најблиставију светлост. Тада се и Христос јави светима, и рече им: "Мир вам!" И ухвативши свету Фотину за руку, рече јој: Ја сам стално са вама, не бојте се, него се непрестано радујте! - И док Господ ово говораше, са очију њихових спаде као крљушт, и сви прогледаше, и угледавши Господа поклонише Му се. А Господ, благосиљајући их, рече им: Будите храбри и јаки! - и тако узиђе на небо.
Безбожни Нерон остави свете мученике у тамници три године, да би тако у тешким мукама окончали живот горком смрћу. После три године посла цар да Му из тамнице доведу једног његовог дворјанина, кога он тамо беше затворио. Када послани војници дођоше у тамницу по овога, у исто време видеше свете мученике здраве и крепке. И обавестише цара да ослепљени галилејци опет виде, и да су здрави, и даш тамница блиста од светлости, и да дивно мирише, и да се претворила у дом Божји, у који се стичу јелини, слушају проповед мученика о Христу, верују у Њега и крштавају се.
Чувши то, цар се запрепасти, и посла слуге да му доведу мученике. И кад их доведоше, он им рече: Не издадосмо ли вам царску заповест да не проповедате Христа у овом граду Риму? Како онда, налазећи се у тамници, ви проповедате Христа? Знајте да ћу вас због тога подвргнути многим и великим мукама. А свети му одговорише: Чини што хоћеш, јер ми нећемо престати да проповедамо Христа, који је истинити Бог и Творац свега.
Разјарен, Нерон нареди да их распну стрмоглавце, и да им три дана бију тела жилама, све док им се кости не пораспадају. Пошто то би учињено, цар нареди да остану на крстовима још четири дана. А када петог дана. дођоше мучитељи да виде да ли су мученици живи, видеше их на крстовима, и тог тренутка сви ослепеше. Уто Анђео Господњи сиђе с неба, и скиде светитеље с крстова. Затим, поздравивши их, остави их здраве. - А света Фотина, сажаливши се на ослепљене мучитеље, помоли се Богу, и они одмах прогледаше. Због тога повероваше у Христа, и крстише се.
Када за то чу Нерон, спопаде га бес, и он нареди да светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, светитељка је псалмила говорећи: "Господе, искушао си ме, и познао си ме" (Пс. 138, 1). Пошто је одраше живу, кожу јој бацише у суви бунар. А светом Севастијану и Фотину и Јосији одсекоше тајне удове, па их онда затворише у једном старом купатилу. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине, и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да их одеру живе. Када џелати хтедоше да вежу свету Фотиду, четврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скинуше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости. Али га то још више и наљути, те он, звероподобни, измисли за свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Наиме, он нареди да у његовој башти савију врхове два дрвета, и да за њих вежу свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, света Фотида би рашчеречена на две половине, и блажену душу своју предаде у руке Божје, и доби неувенљиви венац мучеништва.
Потом нареди цар да свима светим мученицима одсеку главе, само да свету Фонтину изваде из сувог бунара, и да је вргну у тамницу. То њу веома ожалости што остаде сама и не увенча се заједно са осталим сестрама. Због тога она мољаше Бога о томе. Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком часнога Крста и испунивши је радошћу, учини је здравом. И доцније, пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА АНАТОЛИЈЕ, ФОТЕ, ФОТИДЕ, ПАРАСКЕВЕ И КИРИЈАКИЈЕ

РОЂЕНЕ сестре свете мученице Фотине Самарјанке.[6]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВИКТОРА (= ФОТИНА) и ЈОСИЈЕ, синова свете Фотине[7]

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА СЕВАСТИЈАНА КНЕЗА[8]

СПОМЕН СВЕТИХ СЕДАМ ЖЕНА МУЧЕНИЦА АЛЕКСАНДРЕ, КЛАВДИЈЕ, ЕФРАСИЈЕ, МАТРОНЕ, ЈУЛИЈАНИЈЕ, ЕФИМИЈЕ и ТЕОДОРЕ

ОВЕ свете жене пострадаше 290. године, за време великог гоњења које настаде на хришћане под царем Максимијаном. Тада су на разне муке стављани и убијани сви, и људи и жене, који су исповедали Христа. Ово гоњење захвати и град Аминсос у Кападокији, и тамошњи кнез нечовечно поби тамошње хришћане. Тада ових седам девојака смело изађоше пред кнеза и исповедише да је Христос истинити Бог, а кнеза назваше нечовечним и звероподобним и непријатељем истине.
Зато их најпре тукоше моткама, затим им мачевима одрезаше дојке, па их после тога обесише и стругаше толико да им се изнутрица дровиде. Најпосле пак бацише их у усијану пећ, где ове блажене девојке предадоше душе своје у руке Божје, од кога добише неувенљиве венце мучеништва.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА МИРОНА КРИЋАНИНА

ОВАЈ славни мученик Христов Мирон беше из Мега Кастрарита; син побожних и благородних родитеља. Измалена он беше благе нарави, миран, чедан, велики љубитељ девствености и целомудрија. Једном речју, он беше млад по узрасту, али стар по мудрости. Притом Мирон беше врло леп и мио младић. Он изучи кројачки занат; и као радник беше одличан и веома уредан. Његови суседи Агарјани много су желели да се друже и разговарају с њим, али он је то избегавао и седео у својој радњи озбиљно и тихо радећи свој посао. Но иза те своје жеље Агарјани су имали потајну намеру: да наговоре Мирона да се одрекне вере Христове и да се потурчи. И једнога дана ови проклетници шта смислише? Нађоше једно дете, Турче, и наговорише га да каже да га је младић Мирон присилио на срамни грех. Изневши овакву клевету против чедног младића, Турци са великим бесом дохватише Мирона и одведоше пред судију, вичући и лажно сведочећи како је Мирон тобож силовао турско дете. Судија упита Мирона је ли истина што ови сведоче. Свети младић одговори да га они неправедно и лажно оптужују, и да он не само није учинио такво дело, него му тако нешто ни на памет није пало. Тада клеветници скочише на ноге халачући да је он то заиста учинио, да треба или да се потурчи, и на тај начин окаје свој грех, или да буде погубљен. Судија и сам пристаде на овај захтев, и рече светом младићу: или да се потурчи, или да прими смрт. А Христов мученик неустрашиво одговори: Никада се вере своје и имена Христова одрећи нећу; напротив, готов сам да примим безброј мука ради љубави Христове. Хришћанин сам се родио, и хришћанин хоћу да умрем. - Чувши то, судија нареди те мученику ударише много батина. Затим га баци у тамницу, до поновног ислећења. А мученик све то подношаше јуначки, без икаквог страха, и лице му се ни најмање не промени.
Када мученик би поново изведен пред судију, исти сведоци сведочише поново исту лаж. Судија онда стаде обећавати мученику велике почасти и многе дарове, ако га послуша и потурчи се. Не послуша ли га, онда ће га предати на најљућу и најсрамнију смрт. Међутим мученик Христов остаде несавитљив, и гласно и јасно и надаље изјављиваше: Веру своју не мењам, већ хоћу да умрем хришћанин. - Тада судија, видећи да је мученик непоколебљив у својој вери, изрече смртну пресуду против њега.
Воћен на губилиште које се налазило изван Кастра, мученик које год хришћане среташе путем, све их поздрављаше и свима говораше: Простите ми, браћо! и Бог нека вам прости - Међутим позади мученика иђаше и његов отац који плакаше и кукаше за сином својим. Када стигоше на губилиште, мученик замоли те му допустише да се састане са оцем својим. Пришавши оцу, он паде пред њим грлећи му ноге; затим му пољуби руку и узе благослов од њега; и утеши га да не жали због његове смрти, пошто умире лажно оклеветан и неправедна осуђен. Онда се врати к џелатима и рече им да изврше наређење. Џелати му ставише омчу око врата и обесише га.
И тако блажени Мирон прими бесмртни венац мучеништва. И док мученик наредне ноћи још висијаше на вешалима, стражари Турци својим очима видеше где божанска светлост сиђе с неба на мучениково тело. И сами ови стражари испричаше то многима. А хришћани, чувши то, прославише Бога који прославља светитеље Своје. Нека се човекољубљем и благодаћу Божјом на молитве светог новомученика Мирона удостојимо и ми Царства небеског. Амин.[9]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРОСИНА СИНОЗЕРСКОГ

РОДОМ из Корељског краја; младост провео у Валаамском манастиру; по навршеном пунолетству примио монаштво у Тихвинском Успенском манастиру, Новгородска епархија. Године 1600. настанио се као отшелник на обали Синичјег језера. Слава његових подвига убрзо привуче к њему љубитеље пустињежића, и он основа на обали језера општежићни манастир. Преподобни скончао мученички; убијен од Пољака 1612. године приликом пљачкања манастира. Године 1653. свете мошти његове пренете у Благовештенску цркву, њиме подигнуту.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА РОДИОНА

ЗА Господа Христа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕМАНУИЛА

ПОСТРАДАО за Господа мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АКИЛЕ ЕПАРХА

ЗА своју веру у Господа Христа пострадао мачем посечен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА, епископа Аполонијадског

БОГОНОСНИ отац наш Никита Исповедник живео је у време иконоборачке јереси, Беше епископ града Аполонијаде у Витинији (Мала Азија). Беше свети Никита не само побожан и православан, него и љубљаше људе и чињаше велике милостиње, и уз то још он веома добро знађаше Свето Писмо и беше мудар и речит. Будући примораван од иконобораца у време цара Лава Исавријанца (813-820. г.) да се одрекне поштовања светих икона Господа Христа и Пресвете Богоматере и светих Ангела и Светитеља, и не приставши на то, буде мучен и на крају протеран у изгнанство. У изгнанству се од мучења разболе и предаде свету душу своју Господу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЛОЛИОНА

ЗА веру у Христа пострадао песницама бијен и умртвљен.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Света Фотина, то је она жена Самарјанка, са којом је Господ разговарао на студенцу Јаковљевом (Јн. 4, 5-42).
2. Нерон царовао од 54 до 68 године. Гоњење хришћана под њим почело је 65 године и трајало до 68 године, када је Нерон извршио самоубиство и тиме учинио крај овом гоњењу. За време овог гоњења пострадали су свети апостоли Петар и Павле.
3. Картагена - древни приморски град на северу Африке, основан од Феничана и био њихова чувена колонија у Старини; разрушен 146 године пре Христа; обновљен под првим римским императорима, и био напредан град. Данас се на његовом месту налази град Тунис.
4. Аталија - град у провинцији Памфилији, у јужном приморском делу Мале Азије; основан на век и по пре Христа Аталом II Филаделфом, који га је и назвао по своме имену.
5. На грчком Фотин - φωτεινος - значи: онај који светли; отуда, онај који просветљује, просвећује, поучава: = Светозар.
6. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
7. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
8. Видети о њима под данашњим даном: Спомен св. мученице Фотине, Самарјанке. Видети такође и под 26. фебруаром.
9. Свети Мирон пострада на Криту 1793 године.

Из Охридског пролога Свтеог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученици Хрисант и Дарија, и други с њима. Овај Хрисант био је јединац син некога великог бољара Полемија, који се преселио из Александрије у Рим. Као син богатих родитеља Хрисант изучи све светске школе имајући најученије људе за учитеље. Но светска мудрост збуни га и остави у неизвесности, шта је истина. И он туговаше због тога. Но Бог који о свима и свему промишља ублажи тугу његову: до руку младога Хрисанта дође написано Јеванђеље и дела апостолска. Прочитавши то Хрисант би обасјан истином. Но он жељаше учитеља, и нађе га у лицу некога Карпофора, свештеника, који га и настави и крсти. Но то се не допадне оцу његовом, који све покуша да би га одвратио од вере Христове. Не успевши ништа, зли отац га најпре хтеде развратити затварајући га сама са бестидним девојкама. Но Хрисант победи самога себе и у томе, и одржа се у чистоти. Тада га отац примора да се ожени незнабожачком девојком Даријом. Но Хрисант саветова Дарију да и она прими веру Христову и да живе као брат и сестра, премда привидно у браку. Када му умре отац, Хрисант поче слободно исповедати Христа и живети по хришћански, и он и сав дом његов. У време цара Нумеријана бише и он и Дарија страшно мучени због вере. Но и сам мучитељ Клавдије, видећи стрпљење ових чесних мученика и чудеса која се пројавише при њиховом мучењу, прими веру Христову са целим домом својим. Зато и Клавдије би утопљен у воду, оба сина му посечена, а жена му на губилишту, очитавши молитву, издахну. Дарија толико би истрајна у мукама, да незнабошци викаху: Дарија је богиња! Најзад би наређено те Хрисанта и Дарију засуше камењем у једном дубоком рову. На том месту доцније подиже се црква. Близу тога рова би нека пећина, у коју се једном сабраше неки хришћани на молитву и причешће у спомен светог мученика Хрисанта и Дарије. Сазнавши за ово, незнабошци навалише те затворише ову пећину, и тако смрћу отераше те хришћане из овога света у бољи свет, где Христос Господ царује у вечности. Ови славни мученици, Хрисант и Дарија, и остали с њима, међу којима Диодор свештеник и Маријан, ђакон, пострадаше за Христа у Риму 283. и 284. године.

2. Свети мученик Панхарије. Родом из Вилапате у Германији. Био високи чиновник на двору цара Диоклецијана и Максимијана. Најпре се одрекао Христа, но усаветован мајком и сестром, он се поврати вери Христовој и за њу погине 302. године.

Преподобни Симеон Дајбабски.

Рођен 1854. године на Цетињу, у доњокрајском братству Поповића као мали Саво. Основно школовање завршио је на Цетињу. Касније се образује у Кијевској Богословији а потом и у тамошњој Духовној академији, надахњујући се животима и подвизима оснивача и преподобних отаца Кијевске Лавре. У Кијеву је замонашен у рукоположен у чин јеромонаха, а 1888. године враћа се на Цетиње, гдје му је одређена служба Божјег служитеља у манастиру Светог Николе на Врањини, а годину дана касније и у манастиру Острогу, гдје је био и предавач у тамошњој монашкој школи, коју је покренуо Митрополит Митрофан Бан.
На основу чудесног виђења, које му је Бог открио, јеромонах Симеон је иницирао градњу цркве на мјесту данашњег манастира Дајбабе крајем 19. вијека. Остатак свог живота јеромонах Симеон је провео служећи новооткривеној Дајбабској Светињи, а ту га је, као дајбабског јеромонаха, посјетио архимандрит Јустин Поповић, велики српски теолог, који ј,е такође, данашњом одлуком Светог Архијереског Сабора СПЦ, заједноса Светим Симеоном, прибројан Христовим Светитељима.
Свети Симеон Дајбабски упокојио се у Господу 1. априла (по Грегоријанском календару) 1941. године. Његове преподобне мошти су откривене на 55. годишњицу од његовог упокојења 1996. године у манастиру Дајбабе, настојањем Његовог Високопреопсвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско-приморског Г. Амфилохија, бројног свештенства и вјерног народа, поклоника Дајбабског манастира. Од тада па до данас, сваке године се на дан старчевог упокојења одржава велики сабор у манастиру Дајбабе.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског 

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ХРИСАНТА и ДАРИЈЕ и других с њима

ПОЛЕМИЈЕ, човек знаменит, велможа, рода кнежевског, са сином својим Хрисантом оде из Александрије у Рим. Тамо га велможе примише чесно, а цар га постави за сенатора. Желећи да му јединац син Хрисант изучи све науке, он га даде на школе. И он изучи све светске науке имајући најученије људе за учитеље. А кад изучи све науке, до руку младога Хрисанта дође Еванђеље и Дела Апостолска. Прочитавши их пажљиво, и удубљујући се у њих, он говораше себи: Теби је доликовало, Хрисанте, да читаш незнабожачке књиге, пуне нејасности, док ниси нашао светлост истине. Нашавши њу, ти се ње једино и држи. Јер није мудро и паметно, од светлости враћати се опет тами. Одбациш ли плодове твога труда око учења, узалуд си се онда учио и мучио. А плодове труда Бог даје онима који их траже. Јер тако наређује Бог, то си читао: Тражите, и наћи ћете (Лк. 11, 9). Ако пак оставиш оно што си тражио и нашао, онда ћеш се уподобити безумним и неразумним људима. Стога се чврсто држи онога чега се треба свим умом држати, да не би претрпео велику штету. А претрпећеш велику штету, ако се добровољно лишиш блага, које си с толиком муком нашао. Злато и сребро си нашао, драго камење си нашао. Зато си и тражио, да би нашао; и зато си нашао, да би наћено наследио. Пази дакле, да ти не буде одузето благо које си нашао.
Тако говорећи себи, Хрисант тражаше себи учитеља за Свето Писмо. И као што је раније био слушалац реторске и философске мудрости и ученик најученијих учитеља, тако је сада желео да нађе просте учитеље, као што некад беху некњижевни рибари који сав свет уловише у познање Христово. Такве учитеље ревносно тражаше благоразумни јуноша, јер је читао апостола који говори: Где је премудри? Где је књижевник? Где је препирач овога света? Не претвори ли Бог мудрост овога света у лудост? Јер пошто свет не позна Бога мудрошћу, би воља Божја да лудошћу проповеди спасе оне који верују (1 Кор. 1, 20. 21).
Размишљајући сваког дана о томе, и тражећи слуге Христове, он нађе некога који му каза да зна једнога хришћанина, по имену Карпофора, који је врло вичан Светом Писму, а који, кријући се због гоњења, живи у горама, у некој пећини, мало коме познатој. Чувши то, блажени јуноша се веома обрадова, и припаде к ногама овога човека молећи га са сузама, да му покаже место где живи тај Божји човек. И овај му показа, и Хрисант се упозна са блаженим Карпофором, који беше свештеник. И одлажаше к њему често, и слушаше од њега реч Божју и тајну вере хришћанске, и упућиваше се на пут спасења. И у току неколико месеци он би од презвитера Карпофора потпуно упућен у тајне Светога Писма, и доби свето крштење од њега. И толико се Хрисант утврди у светој вери, и показа савршен у љубави Христовој да седмог дана после свог крштења он стаде јавно у народу проповедати Христа, Сина Божјег.
Чуше то неки његови сродници, људи угледни, и рекоше његовом оцу: Пази, ти ћеш бити крив, и од тебе ће се тражити изјашњење за оно што твој син у дрскости чини: јер ружи богове, а говори да је неки Исус Христос истинити Бог. Дође ли то цару до ушију, онда ни теби, ни нама сродницима твојим, неће бити опроштено, и ми ћемо изгубити цареву милост. Јер такве хуле против богова усуђује се говорити само онај који се противи законима царским.
То разљути Полемија, и он сина свог Хрисента затвори у једну мрачну и смрдљиву избу, и мораше га глађу, дајући му по мало хране увече. А блажени Хрисант сматраше тај затвор и глад не као казну, него као вежбање у посту и испосничком молитвеном тиховању и тегобама хришћанског живота. И више вољаше овај тесни и мрачни затвор него простране и светле палате.
Када за то дознаше укућани и рођаци, они предложише оцу Хрисантовом ово: Ако хоћеш да сина одвратиш од хришћанске мисли, ти онда учини да он живи у раскоши и сластима; и ожени га неком лепом и паметном девојком, па кад се осети мужем, он ће заборавити на хришћанство. А тамницу, и окове, и глад, којима га ти мучиш, хришћани сматрају за славу и дику, а не за муку.
Чувши то, Полемије нареди да се спреми засебна врло светла палата, њени зидови украсе скупоценим сликама, и постави раскошна постеља. И припреми све што је потребно за весеље и уживање. Онда изведе сина из мрачног затвора, одену га у златоткану одећу, и уведе у ту палату. Затим међу својим робињама изабере најлепше девојке, обуче их раскошно и украси накитима, па их затвори у тој палати са сином. Но претходно им под претњом заповеди, да се на све могуће начине потруде да Хрисанта наведу на телесну сладострасну љубав а одврате од Христа. И приређиваху се у палати гозбе уз најлепша јела и најбоља пића; девојке пред светим Хрисантом јеђаху, пијаху, весељаху се, играху, певаху разблудне песме, говораху бестидне речи, и употребљаваху сва саблажњива средства да би младићеву душу навеле на блуд и телесне сласти. А млади Хрисант усред свих тих саблазни, усред свих тих замки држаше се, не младићски него мушки и јуначки, и остаде неуловљив. И у таквој борби Христов војник се показиваше непобедив; укусних јела и дивних напитака он се не дотицаше; на девојке гледаше као на аспиде, и од њихових додира се опрезно чуваше као од додира змије; а непрестано се мољаше. И кад га је сан савлађивао, он би легао на голу земљу. Заводљиве и безобразне речи девојака сматрао је као стреле, које је одбијао од себе штитом вере, и вапијао к Богу говорећи: Господе, дигни се мени у помоћ! Реци души мојој: ја сам спасење твоје (Пс, 34, 2. 3). Ко може напад овај, што ђаво подиже на ме, савладати, ако га не савлада и не победи десница Твоја? Вара се ко мисли да може својом силом телесној страсти одолети и чистоту сачувати, ако кише Твога милосрђа не погасе телесне пожаре. Душа није у стању да достигне у дворове Твоје, ако је Ти сам не одведеш тамо. А телесна сласт је неки звер опаки, који се скрива у пустињи животне таштине, да би прождирао душе. Ко избегне његове чељусти, треба од све душе да узнесе благодарност Теби Богу Спаситељу своме. Јер од такве пропасти Ти нас спасаваш. Тако се и блажени угодник твој Јосиф Твојом помоћи ишчупа из руку блуднице, као из чељусти неукротиве звери. О Јосифу плачући отац његов говораше: Љута звер поједе сина мог (1 Мојс. 37, 33). Јер жена Пентефријева заиста као љута звер скочи на њега, и као нека лавица ноктима чупаше незлобиво јагње, Јосифа, вукући га на безакоње. И која звер може бити тако опака, као ђаво и жена? Тело и крв се у младићу од природе узбуђиваше и на пожуду га распаљиваше; а усто жена још више целомудреног младића распаљиваше и у пропаст и смрт вучаше заводљивим погледима, дивним хаљинама, лепотом лица, скупоценим накитима, богатствима, влашћу, и саблажњивим речима. И за чудо је, како се извуче из тако опасне мреже зверине! Не рече узалуд отац Јосифов: Доста ми је кад је још жив син мој Јосиф (1 Мојс. 45, 28), јер избеже од страшније и неизбежније и љуће смрти него што беше она када га браћа хтедоше убити. А избеже Твојом властитом помоћју, о свемоћни Боже! јер Ти беше са њим. И ја сада, Господе, смирено Ти се молим, пружи ми помоћ против ових звери и змија, са којима ме у једном месту закључа отац мој, да би, као што змије спавају опчињене гласом заклињача, тако и ове скверне девојке спавале у време моје молитве, како не би мом младом телу изазивале сладострасну пожуду. Помози ми, Спаситељу мој, јер знам Тебе јединог истинитог Бога, који спасаваш оне што верују у Тебе, и дајеш им непобедиву силу.
Пошто се свети Хрисант тако помоли Богу, све девојке оне падоше у тако дубок сан да се никако не буђаху из њега, нити их ико могаше пробудити, док их не изнеше из палате. А чим их изнеше, оне се пробудише, и затим једоше. А кад поново уђоше код светог јуноше у палату, одмах заспаше дубоким сном. И тако биваше сваког дана.
Онда известише о томе оца његовог. А он стаде кукати за сином својим као да је умро. А неки пријатељи његови говораху му: Твој се син научио од хришћана мађионичарској вештини, и лако мађијама опчини просте девојке. Но ти треба да нађеш неку образовану и паметну девојку, па да му је узмеш за жену, иако он неће да се жени. И живећи стално са њим, она ће га кад тад навести на телесно сједињење, и одвратити од хришћанства. - Полемије упита: Где ћемо наћи тако паметну девојку, која би могла мог упорног сина одобровољити, усаветовати и придобити за наше законе? Одговорише му рођаци: Међу девојкама што служе богињи Минерви[1] има једна девојка која учи школу. Зове се Дарија. Она је врло лепа и паметна, и већ је изучила сву реторику и многе друге науке. А стасала је већ и за удадбу. Него похитај и испроси је за свог сина, да те неко други не претекне.
Полемије послуша овај савет, и замоли своје рођаке да отиду до те девојке, да јој кажу за Хрисанта како је залутао у хришћанску веру, и да јој понуде да се уда за њега и да га одврати од хришћанства. Они то учинише, и девојка пристаде на брак са Хрисантом. И претходно научише девојку на заводљиве речи, помоћу којих би могла приволети женика на телесну љубав и придобити га да се поклони боговима римским.
Затим девојку свечано доведоше у Полемијев дом. И њу, иначе по природи необично лепу, раскошно оденуше и украсише, па је уведоше у ложницу к Хрисанту. И тамо насамо, какве му све миле речи не говораше! и каквим све ласкама не мамљаше целомудреног јуношу на телесно сједињење! А војник Христов остаде чврст као дијамант, као стуб непоколебљиви, као гора непокретна, љубављу Божјом побеђујући љубав телесну, и оружјем крста одбијајући распаљене стреле лукавог ђавола пуштане на њега. И уздахнувши к Богу из дубине срца, и призвавши Духа Светога у помоћ, он стаде говорити девојци овако:
Када си се, о чудна девојко, ради краткотрајног сједињења са мном смртним човеком тако дивно удесила, и тако слатке речи просула, да би ме од добре намере одгратила и душу ми, обузету другом љубављу, развратила, и ум мој изменила, колико више треба да се постараш, да би нашла љубав у Бесмртног Цара - Сина Божјег! И то неће бити тешко, ако узажелиш. Јер ако душу своју заједно са телом сачуваш чистом и непорочном, и ако срце своје тако украсиш врлинама као што си сада тело своје украсила скупоценим накитима, онда ће ти Анђели постати другови, Апостоли пријатељи, Мученици ближњи, и они ће ти издејствовати то, да ће ти сам Христос постати женик, који ће ти спремити неразрушиву палату на небу, несравњено лепшу и светлију од земаљске, и даће ти вечне радости рајске, и цвет младости твоје обесмртиће, и у књизи вечног живота записаће те.
Слушајући овакве речи од светог јуноше, Дарија би тронута и рече: Овако дотерану, мене није довела овамо никаква телесна пожуда, него љубав твојих родитеља према теби и њихове сузе, да те обратим служењу боговима нашим. Свети Хрисант одговори: Ако за то имаш какве разлоге и јасне доказе, помоћу којих би ме убедила да је ваше служење боговима праведно и оправдано, онда ћу те послушати, и променићу ум свој. Треба дакле ради заједничке користи да о овоме поразговарамо. Дарија на то рече: Ништа није корисније и потребније људима него богове поштовати, и будно пазити да их својим занемаривањем не разгневимо. Напротив, треба их жртвама умољавати да нам буду чувари. Светитељ одговори: Како нам, о мудра девојко, могу бити чувари они богови који сами треба}у да их други чувају, и које стварно ноћу чувају привезани за њих пси, да их лопови не би украли? Зато их и гвозденим ексерима прикивају и оловом осигуравају, да их неко не би претурио, и они падну на земљу и поразбијају се. Дарија на то рече: Када би прост народ могао да поштује богове без вајаних ликова, онда их не би требало вајати и постављати. А вајају се од злата, сребра и бакра, и праве од мермера и дрвета, да би људи, видећи их, знали кога да умом замишљају и поштују, и кога да се боје.
Светитељ на то рече: Расмотримо и расудимо јесу ли достојни обожавања они које ливени ликови претстављају и чији се идоли истављају. Не може се назвати Богом онај који нема потпуну светост, и потпуну праведност и божанску славу. Какву, на пример, има светост и праведност и божанску славу ваш српоносац Кронос, који је своју сопствену децу прождирао, као што о томе написаше његови служитељи?[2] Или, шта је достојно похвале и у самом Јупитеру[3], који колико дана поживе толико безакоња, толико прељуба, толико убистава изврши? Он је био гонитељ свога оца, погубитељ своје деце, прељубочинац са туђим женама, муж своје сестре, тиранин царства, проналазач мађија, посредник смрти! Он је подложан толиким безакоњима и гадостима, да их је немогуће слушати, јер дела његова беху срамна и одвратна. Верујеш ли да је такав одвратни човек Бог? А да је био такав, сведоче ваши књигописци, који написаше да од безумних људи беху називани боговима цареви, који беху храбри у биткама, и у своје време изгибоше. Хајде, покажи ми какву је врлину имао ваш Јупитер, који све до смрти беше непријатељ сваке чистоте и поштења. Он крађом дечака Ганимида сам ваздух оскврнави, а силовањем својих сестара земљу Окаља. А и у вашем Меркуру[4] какво божанство налазиш? Његова глава изгледа као крилато чудовиште. Он мађијама проналажаше злато у земљи, а бајањем и мађионичким штапом укроћаваше змије. То пак чињаше помоћу демона, којима сваки дан приношаше на жртву вепра или петла. А каква светост беше у Херкулесу[5], који сустаде убијајући своје суседе, и који се сам баци у огањ, и изгоре бедник са батином коју ношаше и са кожухом? Чега доброг налазиш у Аполону[6], или у тајним бахусовским жртвама[7], у пијанкама и неуздржањима? Још да споменемо царицу Јунону, сестру и жену Јупитерову, и безумну Паладу и бестидну Венеру[8], које се свађају међу собом, љубоморне су једна на другу, и љуте се једна на другу, и препиру се око лепоте која је најлегапа, и позивају чобанина да им то пресуди. Нико од ових такозваних богова и богиња нема божанства, нити икакве светости и праведности. Ко је од њих достојан да му се одаје божанско поштовање? А о осталим мањим боговима не треба ни говорити. Јер је једна у њих глава, којој они као удови следују. И који се од њих може сматрати за бога или богињу, када нису богови Кронос, Јупитер и Венера, од којих, по мишљењу безумних људи, нема већих богова? И када су, као што показасмо, ваши богови тако бедни и ништавни, колико су онда беднији од њих они који их поштују као богове.
Слушавши пажљиво Хрисантове речи, Дарија рече: Ако су ништавна казивања и басне песника, обратимо се философима, који уче да се изабира врлина а одбацује сваки порок. Они на разне начине описују устројство света, и тумаче имена богова: Кронос кажу да је време, које све прождире и у ништа претвара, а Јупитера називају жегом, Јунону ваздухом, Венеру огњем, Нептуна морем, Цереру земљом, и осталим божанским именима називају остале ствари.
Свети Хрисант на то рече: Они кажу да постоје слике оних ствари које не могу стално да постоје, него су у току времена прошле; а земља стално постоји, исто тако и море и огањ и ваздух стално постоје, и сви их виде. Но ја не знам нити разумем, зашто ви озаконисте да се одаје богодолично поштовање тим истим стихијама, када руке људске начине од њих човеколике идоле. Зашто се не клањате земљи, ваздуху и мору? Постоји ли који цар или кнез, који би наредио да њега цара и кнеза презиру, а клањају се његовом извајаном лику, његовој слици? А пошто не постоји ни такав цар ни такав кнез, онда треба признати истину, да ви помоћу тих идолских ликова не изображавате ни стихије ни богове, него смртне људе.
Дарија на то одговори: Твоји разлози убеђују мој разум. Вајане ликове обожавају прости људи, а ми обожавамо саме оне ствари, саме оне оригинале, чији су ликови истављени. Свети Хрисант јој на то рече: Ако желиш да свој разум нашим разлозима убедиш, онда да наведемо неке стихије које идолопоклоници обожавају. Тако, они обожавају земљу. Онда треба да је достојно поштују као богињу своју, а не да је бешчесте: да је не ору, не копају и ни на који начин не раскопавају, него да је оставе на миру од орања и копања. А земљоделац поступа с њом као да је не сматра за богињу: преврће је плугом и мотиком, не одајући јој никакво божанско поштовање. И шта видимо? Чије њиве и градине рађају: да ли оних који земљу не ору и не копају него је поштују као богињу, или оних који је без икаквог обожавања ору и копају? Ако је земља заиста богиња, као што ви кажете, онда би требало да она вама, поклоницима својим, даје све плодове без вашег труда, ни орана, ни копана, ни засејана. А ако је и море бог, онда плови по њему без весла, и нека те однесе куда желиш. Исто тако, ни рибе не очекуј од свог риболовачког труда, него клањајући се мору као богу, измоли их од њега молитвом. Тако и на остале стихије треба да гледаш, јер оне не знају своје поклонике, пошто немају душе ни разума, већ по заповести Божјој служе потребама људским. Јер земља, по заповести свога Творца, напајана одозго кишом и росом и загревана сунчаним зрацима, производи семена, узраста усеве, и у своје време доноси одговарајуће плодове. Због тога треба обожавати само Бога Творца, који је све то створио, уредио и нама за живот дао, а не обожавати ствари које нам је дао. Јер и ученици у школама не одају поштовање књигама, таблицама и хартији, него учитељима својим; и болесник, излечен и оздрављен, не чини поклон и не узноси благодарност за своје исцелење леку, него самом лекару који га излечи.
Пошто свети Хрисант изговори то и многе друге ствари, верова Дарија у једног истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа. И договорише се да живе као брат и сестра премда привидно у браку, чувајући своју девственост и боравећи у страху Господњем. И доби свети Хрисант слободу од оца свог због тога што се ожени. И Полемије беше веома радостан због женидбе свога сина, не знајући за тајну младих супружника. И даде своме сину власт над целокупним имањем својим као једином наследнику свом. И после кратког времена умре. То Бог удеси тако, да би Му света двојица, Хрисант и Дарија, девствујући у браку, слободније могли служити.
Тада свети Хрисант, потпуно слободан, крсти у своме дому блажену супругу своју девственицу Дарију. И она ускоро изучи цело Свето Писмо, и прочита све хришћанске књиге. И би света животом, савршена слушкиња и невеста Христова. И стараху се Хрисант и Дарија не само о свом спасењу него и о спасењу многих: јер он многе људе ка Христу обраћаше и младиће за девственички живот придобијаше, а она многе жене и девоЈке Христу обручиваше. И одвојише се у засебне домове, устројене као манастири: Хрисант имађаше своју дружину девственика и мадића који презреше све сласти овога света, а Дарија имађаше дественице које се обручише Христу.
У току неколико година умножи се у Риму и дружина Хрисантова и Даријина. Али неочекивано изби у граду метеж и побуна. Јер гомиле народа слегоше се к епарху[9] Целерину, оптужујући свете слуге Христове, Хрисанта и Дарију. И викаху људи: Изгубисмо жене своје! а младићи грајаху: Због Дарије изгубисмо своје веренице! Исто тако жене довикиваху: Лишисмо се мужева својих! а девојке вапијаху: Због Хрисанта лишисмо се својих вереника! И буњаше се народ вичући: Како ће се рађати деца када се брак одбацује? Настаће оскудица у људима, пошто Хрисант и Дарија својим чудноватим учењем и мађионичарском вештином одвајају мушки пол од женског.
Епарх одмах нареди да ухвате и Хрисанта и Дарију, и да их на разне начине муче, ако не принесу боговима жртве. Епарх предаде светог Хрисанта неком трибуну[10] Клавдију, а овај га даде војницима својим, рекавши им: Водите га ван града у идолиште Јупитерево, па ако тамо не буде хтео да се поклони непобедивом Херкулесу, ви га на разне начине мучите све дотле док се не покори и не принесе жртву.
Војници ухватише светог Хрисанта, и везујући га сировим жилама они га тако немилосрдно стезаху и тако чврсто жиле затезаху, да му се оне упише до костију. Али се те жиле изненада за трен саме развезиваху. И друго се мучише војници везујући светитеља, али пошто не успеше да га вежу, они се разјарише, и у тамницу мрачну и смрдљиву га посадише. И тамо га у троструке окове оковаше, и у кладе ставише, па му се ругаху и псоваху га. Но и ти окови и све те кладе одмах се као прах расуше. Они онда стадоше изливати на њега мокраћу људску, говорећи: Сада ти неће помоћи твоје мађије и чаролије! - Али мокраћни смрад се изненада претвори у диван мирис. Они онда одраше теле, и у његову сирову кожу умоташе мученика нага, па га метнуше на сунце. Но иако је била силна жега, ипак мученику не би ништа од тога. Онда га опет у жељезне окове оковаше, и у тамницу вргоше. Али се окови поново изненада покидаше, и у тамници засија светлост као кад многе свеће горе.
Војници онда известише свога трибуна Клавдија о свему што се дешава. Он дође до тамнице, и угледавши у њој светлост, нареди да светог мученика Хрисанта изведу преда њ. И он га упита: Каква је то у теби мађионичка сила којом чиниш овакве ствари? Ја сам многе мађионичаре и чаробњаке укротио, али не нађох такве силе код њих. Но пошто видим да си човек угледан и мудар, ништа од тебе не тражим, само да напустиш дрско учење хришћанско, због кога бива узбуна и метеж у народу римском. Учини дакле оно што је достојно твога порекла: принеси дужне жртве свемоћним боговима.
Свети Хрисант му одговори: Када би у теби била и најмања искра мудрости, ти би лако познао да мени помаже и крепи ме, не мађионичка вештина већ Божија сила. Али ти гледаш на мене као и на богове своје очима које су помрачене неразумношћу. Јер када би очи твоје гледале правилно, ти би угледао да богови твоји не виде; и када би уши твоје послушале истину, ти би сазнао да богови твоји, ка којима ти вапијеш, глас не чују; и када би у теби било и трунке здравога разума, ти би схватио да твоји богови унутра у себи немају ништа осим праха, прашине и олова.
Тада трибун Клавдије нареди да мученика вежу за дрво и бију гвозденим штапом. Но штап беше у рукама оних што га бију тврд и тежак, а на телу светитељевом као гранчица мек. Када то виде трибун, он нареди да престану са бијењем. И одвезавши мученика од дрвета, обуче га у његово одело, па се обрати војницима овим речима:
Нема сумње, и мени и вама добро су познати све мађионичарске и врачарске обмане и опсене, али сада видим да овде није по среди никаква мађионичарска вештина већ сама сила Божја. Јер се и јаке сирове жиле саме одвезаше, и окови покидаше, и кладе на ногама у прах претворише, и сирова се телећа кожа цео дан на сунцу не исуши, и тешки окови се по други пут невидљивом силом разрешише и покидаше, и мрачна тамница се осветли великом светлошћу, и гвоздени штап тежак у рукама вашим додирујући тело његово постаје мек као гранчица. : Видећи очигледно да у њему делује сила Божја, шта нам друго остаје него да сви припаднемо к ногама овог Божјег човека и измолимо од њега опроштај за сва зла и насиља која му починисмо. Хајде да га умолимо да нас помири са својим свемоћним Богом, који таква чудеса твори и који слуге своје чини тако јакима и у свима борбама непобедивима, као што сами видимо. Јер, гле, овај многострадални слуга његов, као што нас победи, тако ће и наше кнезове и цареве победити и посрамити непобедивом силом небеског Бога која је у њему.
Рекавши то, Клавдије са свима војиницима припаде к ногама светога Хрисанта, говорећи: Заиста познасмо да је твој. Бог истинити Бог. Стога те молимо да и нас приведеш с Њему и учиниш нас слугама његовим. Свети Хрисант им одговори: Ако хоћете да приђете к Богу моме, онда Му прилазите срцем а не ногама. Јер Бог бива близак свакоме који Га срцем и вером тражи.
И пошто им свети Хрисант много говори о истинитом Богу, поучавајући их дуго, верова Клавдије трибун, и жена његова Иларија, и два сина његова Јасон и Мавр, и сви сродници и пријатељи његови, и сав дом његов. И сви заједно примише свето крштење. И провођаху дан и ноћ у поукама Хрисантовим, слушајући свим срцем речи о, Господу Христу, и сви жељаху да страдају за Њега.
Да је Клавдије трибун поверовао у Господа нашег Исуса Христа, и крсти се са целим домом и свима војницима, дође до ушију цара Нумеријана[11] који у то време цароваше у Риму. Цар одмах нареди да се Клавдију веже камен о врат и у море баци а да се сви војници и оба сина његова мачем посеку.
На месту, на коме бише посечени мученици Христови, беше нека стара гробница. Хришћани је очистише, и ноћу узеше тела светих мученика и у њу положише. Тамо често долажаше Клавдијева жена Иларија и мољаше се Богу крај мученичких моштију, где и оба сина њена посечени лежаху. И неверни је једном ухватише на том месту, и повукоше на истјазање. А она их моли говорећи: Допустите ми да завршим своју молитву, а потом ме водите куда хоћете.
Они јој допустише. И она, преклонивши колена н" земљу, подиже очи и руке к небу, и рече: Господе Исусе Христе, кога свим срцем својим исповедам, придружи ме синовима мојим, које си позвао на мученички подвиг за Тебе, и они душе своје положише за Тебе, Господа свог!
Молећи се тако, она предаде дух свој у руке Божје. А кад неверници, који је беху ухватили, видеше где изненада издахну, па отидоше. Робиње узеше тело своје госпође и чесно сахранише поред.оне старе гробнице, у којој лежаху свети мученици.
Цар Нумеријан нареди да свете мученике Хрисанта и Дарију стављају на разне муке. Хрисанта оковаше у жељезне вериге, па вргоше у дубоку тамницу, страшну и пуну смрада, јер тамо сав измет градски пролажаше. А Дарија би одведена у блудилиште. Али Бог обојима помагаше, показујући преко њих своју свемогућу силу. Јер светом Хрисанту у оној мрачној и смрдљивој тамници светљаше небеска светлост, и место смрада бејаше диван мирис. А светој Дарији, која у блудилишту лежећи ничице на земљи мољаше се Богу, дотрча лав који побеже из кавеза, и чуваше је. Грађани, не знајући за то, послаше једног бестидног младића да је оскврни. И кад он уђе у одају код светитељке, лав га одмах дохвати и, оборивши га на земљу, газаше га ногама. Притом гледаше у свету Дарију као разумни слуга, очекујући наредбу госпође своје шта да ради са бестидником, да ли да га убије или пусти жива. А света Дарија, схвативши то, рече лаву: Заклињем те Сином Божјим, пусти га да од мене чује реч Божју. - Пустивши младића, лав изиђе напоље, и леже пред вратима стражарећи да неко други не уђе унутра.
И светитељка рече томе младићу: Ето, свирепи лав, чувши име Христово, укроти се; и звер, као разуман човек, зна истинитог Бога, и боји Га се, и поштује Га. А ти, јадниче, иако си човек и имаш разума, не бојиш се Бога и живиш у толиким залима и прљавштинама. И ти се хвалиш оним због чега би требало да се стидиш и кајеш. - А младић паде пред њом, и стаде вапијати и говорити: Допусти ми, о слушкињо Христова, да одавде изађем читав, и ја ћу свима проповедати да је Христос, коме ти служиш, једини истинити Бог и да нема другог осим Њега.
Света Дарија нареди лаву, и звер допусти ономе младићу да слободно изађе и оде. И младић иђаше кроз град, громко вичући: Знајте сви Римљани да је Дарија богиња! - Тада неки позоришни борци, људи одважни и јаки, дотрчаше до блудилишта, желећи да лава извуку отуда. Али лав, крепљен Богом, све их редом, једног за другим, похвата, пообара и поређа пред ногама свете Дарије, и не даваше им да се макну. Притом никог не повреди нити уби, него чекаше наређење од Дарије. И светитељка рече оним људима: Ако поверујете у Христа, онда ћете моћи изаћи читави одавде. Не поверујте ли, онда нека вас богови ваши избаве од смрти. - А они једногласно викаху, говорећи: Ко не верује да је Христос - Бог истинити и живи, нека не изађе одавде жив! - Док они тако викаху, светитељка нареди лаву да ове људе пусти живе и здраве. А они, пошто изађоше, викаху громогласно: Људи Римљани, верујте да нема другог Бога осим Христа, кога Дарија проповеда!
Када за то сазнаде епарх Целерин, он нареди да се пред вратима блудилишта, у коме беше Дарија са лавом, наложи велика ватра, да би Дарија заједно са лавом била спаљена. Угледавши ватру, лав се уплаши и стаде рикати. А светитељка му рече: Не бој се, јер нећеш бити спаљен, нити ће те ко ухватити, ни убити, него ћеш у своје време умрети својом природном смрћу. Стога одбаци сваки страх и изађи, и мирно иди у пустињу. Јер Онај коме си ти у мени одао поштовање, заштити ће те.
Преклонивши главу, лав изађе, и прође кроз град никог не дирајући, и оде у пустињу. А сви који се спасоше његових чељусти, примише крштење.
Када о свему томе известише цара Нумеријана, он нареди епарху да љутим мукама умори Хрисанта и Дарију. И свети Хрисант би наг обешен о дрво, и принеше упаљене свеће да га пале. Али се одмах и дрво сломи, и окови покидаше, и свеће погасише. А који хођаху да се косну свете Дарије, њима се руке тог часа укочиваху, и жиле им се кидаху, и они јаукаху од силних болова.
Видевши то, епарх се уплаши, и похита те брзо извести цара. А он, пршшсавши таква чудеса не сили Божјој него мађионичкој вештини, нареди да и Хрисанта и Дарију изведу ван града, и да поред пута Саларије ископају дубоку јаму, баце обоје у њу и живе их заспу камењем и земљом. Доведени тамо, свети мученици Хрисант и Дарија, певајући и молећи се, сиђоше у ту јаму, и заједно примише мученичку смрт и сахрану, пошто бише живи засути земљом и камењем. И као што у овом животу имађаху заједничко житије у духовном браку, тако заједнички и скончаше. И Бог их прими као жртву живу и пријатну. То би 283 године.
А на том месту збиваху се многа чуда и исцељења. И врло многи хришћани: људи, жене и деца, скупише се тамо у једној оближњој пештери, радосно празнујући дан кончине светих мученика, и причешћиваху се Божанским Тајнама. Сазнаде за то мучитељ, и нареди да се одмах зазида улаз у ту пештеру, и да се натрпа земља. И то би урађено брзо. И тако, у зазиданој пећини мученички скончаше многобројни хришћани. Мећу њима беше презвитер Диодор, ђакон Маријан, и многи клирици, и врло многи хришћани. Пострадаше у Риму 283 и 284 године.
Све ово што се збило, описасмо, по наређењу свјатјејшег папе римског Стефана, ми браћа: Уарин и Арменије, и разасласмо у све градове, да би сви знали како свети мученици, Хрисант и Дарија, венце мученичке добише у небеском царству од Господа нашег Исуса Христа, коме слава и сила сада и свагда и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАНХАРИЈА

У ВРЕМЕ царовања Диоклецијана и Максимијана, од 284 до 305 године, сав је свет био пун идолопоклоничких заблуда, и сваки хришћанин, који би исповедио Христа, био је лишаван не само имовине него и самог живота, пошто би у претходно био стављен на многе и разне муке. У то време живео је и овај мученик Христов Панхарије, који је био родом из Вилапате у Германији, од родитеља хришћана. Био је висок и леп. Дошавши у Рим он се спријатељи с Диоклецијаном, и постаде први члан Сената. И због превелике љубави коју је цар гајио према њему, он се, - о стида! одрече вере у Христа, и постаде једномишљеник с царем. Цар одреди да Панхарије добија годишње велико синекуре од царства, да би имао свако уживање и удобност. Када ова горка вест стиже до блажене мајке и сестре Панхаријеве, оне му написаше писмо. У писму су га најпре саветовале да се сети страха Божјег, затим да се сети Страшног суда Божјег, на коме ће онај, који је познао Христа и храбро Га исповедао пред царевима и владарима, добити од Господа Христа као награду: вечно блаженство, уживање вечних блага, - што је њему, Панхарију, врло добро познато. С друге стране они, који се одрекну Божанства Христовог, биће у страшни дан Суда осуђени на вечне муке - што је њему такође врло добро познато. Јер Спаситељ је рекао: Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32-33). Осим тога потсетише га и на ону реч Господњу: Каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју? (Мк. 8, 36-37).
Добивши ово писмо и прочитавши га, Панхарије постаде свестан зла у које је запао, и стаде туговати и кукати. И бацајући се на земљу он је говорио: Смилуј се на мене, Господе, Сведржитељу! Смилуј се, и немој мене, слугу Твога, одбацити пре Анђелима и људима, него се по милости својој сажали на мене!
Неки дворјани, видевши Панхарија како горко плаче и како нариче, обавестише о томе цара. И кад Панхарије предстаде цару, цар му рече: Најмилији Панхарије, да ниси можда назарећанин, кажи ми! Светитељ му одговори: Да, назарећанин сам, царе и хришћанин. Цар му онда рече: Панхарије, ради љубави моје одреци се тог имена! Иначе знај, да те нећу уморити брзом и тренутном смрћу, него ћу те најпре ставити на многе и разне муке. Светитељ му одговори: О царе, само ради тога што сам досада био твој једномишљеник, ја се бојим и дршћем да не падне огањ с неба и спржи ме. А од сада па надаље ја се никад нећу одрећи Христа, макар тело моје у току многих година ти стављао на многе муке, као што кажеш.
Тада нареди мучитељ да светитеља свуку и да га жилама туку. И сазвавши цео Сенат, рече им: Јесте ли дознали да је Панхарије, сакеларије[12] и скриминарије царства, пао у веру галилејаца?[13] Реците ми дакле, шта да радим с њим. - Великаши одговорише: Нареди, о царе, да Панхарија голог скину усред позоришта, и да га бију. Затим га пошаљи у Никомидију тамошњем кнезу, да га он мучи, како не бисмо ми имали удела у крви његовој.
Допаде се цару овај предлог, пошто необично вољаше Панхарија, и не хте да га убије. Зато нареди да га у позоришту сил* но бију. Затим цар предаде мученика војницима, и посла писмо кнезу никомидијском, у коме му нарећиваше да светитеља стави на најразноврсније муке и тако умори.
Када светитеља доведоше у Никомидију, и изведоше пред кнеза, упитан, он одговори кнезу: Ето из царевог наређења видиш да сам.хришћанин. Чини дакле марљиво и ревносно што ти се наређује. Кнез га упита; Како се. зовеш? Мученик одговори: Зовем се Панхарије, а хришћанин сам још од предака. Но пошто ме цар обману, ја постадох његов једномишљеник, поступивши на тај начин зло и неразумно. Због тога сада, усаветован Божјом помоћу од мајке и сестре, ја хитам ка Христу Богу мом. И, трудим се стога да умрем за име Његово, да бих овим добрим исповедањем вере и смрћу својом избрисао страшно одречење које учиних.
Кнез му на то рече: Остави то, и поступи по царевој наредби, да не изгубиш славу своју на земљи ти који си тако личан и леп човек. Светитељ одговори: Тај губитак, о коме говориш, пролазан је, али доноси вечни живот онима који га из љубави према Христу поднесу.
Када на крају крајева кнез увиде да мученик остаје непоколебљив у својој вери, он га осуди на смрт. И пошто се Христов јунак помоли Богу, одсекоше му главу у Никомидији, 302. године. И тако блажени доби венац мучеништва.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА КЛАВДИЈА ТРИБУНА, његове супруге ИЛАРИЈЕ и деце њихове МАВРА и ЈАСОНА

ТРИБУН Клавдије, по наређењу цара, мучио светог Хрисанта и Дарију. Но видећи силу Божију и чудеса Божија, он се обрати Христу, и сва породица његова. Зато и бише побијени.[14]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИОДОРА презвитера и МАРИЈАНА ђакона

ПОСТРАДАШЕ за Христа зазидани у пећини.[15]

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ДИМИТРИЈА ТОРНАРАСА

ОВАЈ јунак Христов дружио се с Турцима и често водио разговоре са њима. И једнога дана неки злобни Турци стадоше га наговарати да се потурчи. Али Димитрије не хте ни да чује. Тада Турци отидоше судији и оптужише Димитрија лажно сведочећи како је он тобож ружио веру њихову. Судија донесе одлуку да Димитрија немилосрдно бију и муче док се не потурчи. Бездушно бијен и мучен, блажени мученик остаде непоколебљив. Тада судија нареди да се мученик обезглави. И тако свети Димитрије доби венац мучеништва.[16]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ВАСЕ ПЕЧЕРСКЕ или ПСКОВСКЕ

СУПРУГА првопечерског неимара светог Јоне; скончала као монахиња око 1473. године, и сахрањена у Псково-Печерском манастиру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИНОКЕНТИЈА

ОСНИВАЧ Спасо-Преображењског манастира. Син бољарина Охљебина; примио монаштво у Кириловом-Бјелојејзерском манастиру. Заједно са својим учитељем светим Нилом Сорским путовао по светим местима на Истоку. Био у Цариграду и у Светој Гори. По повратку отуда настанио се на 70 врста од Вологде, и тамо основао споменути општежићни манастир. Упокојио се 19. марта 1521. године. У манастирској цркви почивају свете мошти преподобног Инокентија.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА НИКОЛЕ КАРАМАНА

ХРИСТОВ новомученик Николај, родом из Смирне, пострада од Турака у Смирни 21. марта 1657. године. Његов се спомен врши још и 6. децембра.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Минерва (или Атина, или Палада) - грчка богиња, кћер врховнога бога Зевса, која се родила без матере из главе његове. Код Грка она је била оличење разума Зевсова; разум и сила су главне одлике њене. Стога је она - богиња свих уметности и вештина, сваке мудрости и науке.
2. Крон или Кронос (или Хронос, од грчке речи χρονος = време) - бог времена, син Урана (неба); прождирао своју властиту децу, но његова супруга Реја спасла је Зевса, сакривши га у шевару острва Делоса, где га је коза отхранила.
3. Јупитер или Зевс - грчко-римски бог, сматран господарем неба иземље, оцем свих богова и људи.
4. Меркур или Хермес - гласник богова, покровитељ трговине и беседништва.
5. Херкулес или Херкул - син царице Алкмене и бога Завса; идеал дивовске снаге код Грка; био национални херој код старих Грка.
6. Аполон или Феб - син Зевса и Латоне, један од најомиљенијих грчко-римских незнабожачких богова; сматран богом сунца и просвете, друштвеног благостања и поретка, чуварем закона, божанством претсказивања будућности.
7. Бахус или Дионис - син Зевса и Семеле, бог винограда и виноградарства; он вином весели срца људска и разгони тугу и бриге. Празници у част Бахуса били су провођени у силној разузданости.
8. Венера - грчкоримска богиња љубави, лепоте, сладострашћа и похоте.
9. Епарх - управитељ града или области.
10. Трибун - чин у војсци, отприлике данашњи пуковник.
11. Нумеријан царовао од 283 до 284 године.
12. Сакеларије - главни дворјанин, на двору царева.
13. Исмевајући хришћане, незнабошци су их називали галилејцима.
14. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светих мученика Хрисанта и Дарије, и других с њима.
15. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светих мученика Хрисанта и Дарије, и других с њима.
16. Свети Димитрије пострада 1564 године.

Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Кирил, архиепископ јерусалимски. Рођен у Јерусалиму у време Константина Великог, а умро у време Теодосија Великог (315-386). Године 346. посвећен за свештеника, а 350. наследио на престолу јерусалимском блаженог Максима патријарха. Трипут збациван с престола и шиљан у прогонство, док најзад у време Теодосијево није повраћен, па проживив мирно још осам година, предаде душу Господу. Две тешке борбе он је имао: једну с аријевцима, који се осилише под Констанцијем, сином Константиновим, а другу под Јулијаном Одступником, с овим отпадником и са Јеврејима. У време силе аријевске на Дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој појави, која је била виђена од свих житеља Јерусалима, писано је и цару Констанцију, и она је служила много на утврђењу Православља против јеретика. У време Одступника пак десило се друго знамење. Да би понизио хришћанство, Јулијан наговори Јевреје да обнове храм Соломонов. Кирил се молио Богу да то не буде. И би земљотрес страшан, који поруши све што би изнова сазидано. Тада Јевреји почеше поново. Но опет би земљотрес, који сруши не само новосазидано него извали и растури и старо камење које се још држало под земљом. И тако се обистини реч Господња: ни камен на камену неће остати. Од многих списа овог светог оца сачувана је његова катихетика, дело првокласно, које потврђује веру и праксу Православља до дана данашњега. Необичан архипастир и велики подвижник био је овај светитељ. Био је кротак, смеран, сав испоштен и у лицу блед. После многотрудног живота и витешке борбе за веру православну мирно се упокојио и преселио у вечне дворе Господње.

2. Анин чудотворац. Родом од Халкидона; мален растом као древни Закхеј, но велики духом и вером. Одрече се света у својој петнаестој години и настани близу реке Еуфрата у једној изби где се испашташе и Богу мољаше, најпре код свог учитеља Мајума, а по смрти овога, сам. Силом своје молитве напунио сух бунар водом, исцељиваше болеснике од разних мука и зверове укроћаваше. Један укроћен лав био је код њега стално на служби. Прозирао у даљину. Кад су недалеко од њега једнога столпника, Пионија, разбојници напали и изубијали тако да овај смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама, свети Анин прозре у душу тога столпника и његове намере, и посла му писмо по своме лаву, да се остави своје намере, да опрости нападачима, и да продужи свој подвиг. Милосрдан беше неисказано. Епископ новокесаријски поклони му једног магарца, да му олакша доношење воде са реке, но он поклони магарца неком сиромаху, који му се беше потужио на сиромаштину. Епископ му поклони другог магарца, но он и њега поклони. Тада му епископ даде трећег магарца, но само на послугу, као водоношу, с тим да му га мора чувати и вратити. Пред смрт виде да му долазе Мојсеј, Арон и Ор, и где га зову: "Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама!" То он откри својим ученицима, и предаде дух свој Господу, коме је верно послужио. Беше му сто десет година када сконча земаљски живот свој.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ КИРИЛА, архиепископа Јерусалимског

СВЕТИ Кирил се родио од благочестивих родитеља 315. године у Јерусалиму, у време Константина Великог. Васпитан у Православљу. Замонашио се за царовања Константина Великог. Године 343 посвећен за свештеника од архиепископа јерусалимског Максима. А када блажени архиепископ јерусалимски Максим пређе из овог у бесмртни живот, свети Кирил га наследи на престолу јерусалимском 348 године. И показа се најревноснији заштитник апостолских догмата, сузбијајући јереси: Аријеву, Македонијеву[1] и Манесову. Зато су га мрзели јеретички архијереји, као архиепископ Кесарије Палестинске Акакије, који га касније и у прогонство посла.
У време овог свјатјејшег архиепископа Кирила би чудесно знамење на небу: на дан Педесетнице појави се знамење крста, светлије од сунца, које се простирало изнад Јерусалима и Горе Јелеонске, и трајало неколико часова почев од деветога часа изјутра. О тој чудесној појави, која је била вићена од свих житеља Јерусалима, гшсао је свети Кирил и цару Констанцију, саветујући му да приђе Православљу, јер овај цар беше скренуо с правог пута вере и залутао у аријанско зловерје, и злостављаше православне.
Споменути Акакије, познаник царев и имајући подршку његову, устаде против светог Кирила са два разлога: прво, што га је свети Кирил изобличавао за јерес, и друго, што му се свети Кирил није хтео потчинити. Јер пошто Јерусалим беше опустошен и омаловажен од безбожних царева римских, то и престо архиепископије јерусалимске беше веома потцењен, и стављен под власт митрополита Кесарије Палестинске. Свјатјејши Кирил не хте да се потчини Акакију зато што је јеретик, кога је као таквог Сардикијски помесни сабор светих Отаца (343 г.) још раније збацио с престола. Сада се Акакије држао митрополитског престола, не на основу црквених канона, него на основу царске силе. Свети Кирил га изобличаваше, јер је Акакије седео на престолу насилнички а не пастирски. Одвојивши се од кесаријске митрополије, свети Кирил је сасвим умесно тврдио да је јерусалимски престо првији и старији од кесаријског, пошто је Јерусалимска Црква мати свима Црквама. А осим тога, Сардикијски сабор, који је збацио Акакија, предао је старешинство јерусалимском архиепископу блаженом Максиму, претходнику светог Кирила.
Акакије, испуњен злобне јарости, изнесе против светог Кирила овакву оптужбу: Једне године догоди се глад у Јерусалиму; у својој великој невољи од глади, сви житељи прибегоше свом свјатјејшем архиепископу блаженом Кирилу, молећи га да их прехрани за време глади. А он, милостива срца, потроши све што имађаше хранећи гладне. Али пошто се глад продужи, и он више није имао чиме да храни гладне људе, он стаде продавати златне и сребрне утвари црквене, и скупоцене покриваче и завесе, и од тог новца куповати жито и делити народу. И тада се пронесе глас, како је тобож нека жена комедијашица била вићена у граду где јавно иде обучена у неко црквено свештено одјејање, и по свом обичају игра; а упитана, одакле јој то одјејање, она је одговорила: Купих га на пијаци од тог и тог трговца. Трговац опет, упитан поводом тога, рече да му архиепископ даде одјејање на продају. Да ли је то тачно или не, нема података, али глас о томе дође до митрополита Акакија. Он то узе као оправдан разлог, те сазва свој сабор, на коме збаци светог Кирила зато што продаје светиње на срамоту и поругу. Помогнут од јеретика моћника, јеретик збаци православнога, неканонски архијереј отера са престола канонског архијереја светог Кирила, и насилно га прогна из Јерусалима (357 године).
Прогнан, свети Кирил оде у Антиохију, затим у Тарс к блаженом епископу Силвану, и живљаше код њега. И видевши да овај у неким догматима вере по мало греши, исправи га и потпуно упути у правоверје. Сазнавши да је свети Кирил кол епископа Силвана, Акакије писа Силвану извештавајући га о свргнућу Кириловом и тражећи да га отера од себе, или да му не допусти да чинодејствује. Али Силван не послуша Акакија, јер је знао да је свети Кирил невино прогнан из злобе и зависти, човек побожан и свет и мудар, чијег се учења чврсто држе сви православни.
Потом би Сабор у Селевкији (359 г.)[2], на коме беху сто педесет епископа. На томе Сабору Акакије настојаваше да Сабор не отпочиње са радом док се са Сабора не отера свети Кирил као одлучени. Пошто већина епископа не пристаде на то, Акакије напусти Сабор и отпутова у Цариград к Евдоксију, патријарху аријанском, и к цару Констанцију. И пред њима клеветаше епископе сабране у Селевкији, називајући тај Помесни сабор збориштем опасних људи, који су се састали не на корист него на штету Цркве. Но нарочито разгневи цара против светог Кирила причајући му како је Кирил продао на тржишту ону скупоцену златоткану ризу, коју блажене успомене Константин Велики подари архиепископу јерусалимском Макарију, да се облачи у њу при вршењу тајне крштења, и како та риза би виђена на једној комедијашици која је играла скаредне игре на позорници. Разгневљен цар осуди светог Кирила на заточење (360. године).
Кад после неког времена умре цар Констанције, престо заузе законопреступни Јулијан[3]. Он се у почетку притворно показиваше побожан и добар, те поништи све Констанцијеве одлуке, и врати из заточења све православне епископе које Констанције беше прогнао. Тада се и свети Кирил врати из заточења, и поново заузе свој престо. Но кад се Јулијан утврди на власти, он се јавно одрече Христа, и даде Јеврејима велику слободу. Он им допусти да у Јерусалиму обнове храм Соломонов, при чему их је помагао народним данком који је даван цару. И кад се поче то богомрско дело, свети Кирило пророчки говораше својима да ће се Христове речи несумњиво испунити: Ни камен на камену неће остати (Лк. 21, 6). Још се свети Кирил и мољаше Господу Христу да не допусти непријатељима својим да доврше започето дело, него да ускоро обустави њихов подухват и осујети њихову намеру.
И Господ услиши молитву слуге Свога, и његове пророчке речи оствари. Јер једне ноћи би страшан земљотрес, који не само поруши све што беше изнова сазидано, него извали и растури старо камење, које се још држало под земљом. Све то би невидљивом силом Божјом развејано као прах са тог места. А кад свану, многи се свет слеже тамо, дивећи се томе чуду. И кад Јевреји помишљаху да се понова подухвате истога посла, изненада спаде огањ с неба и сагоре сав алат. И све Јевреје спопаде велики страх. А идуће ноћи појавише се на јеврејским хаљинама знамења светога крста нацртана, која се никако не могаху избрисати ни опрати.
После тога свети Кирил би опет прогнан, а његов престо држаше његов заменик свети Киријак, који се најпре у јеврејству зваше Јуда. То је онај Јеврејин који проказа светој царици Јелени место где беше сакривен Часни Крст. На светом крштењу он доби име Киријак. После изгнанства светог Кирила, он кратко време држаше јерусалимски престо, јер пострада за Христа од Јулијана Одступника, као што о њему пише под двадесет и осмим октобром.
А кад погибе безакони Јулијан, свети Кирил се поново врати на свој престо. Али после неколико година, када се аријанци за царовања Валентова (364-378 г.) опет ојачаше, свети Кирил би трећи пут прогнан за веру (367 г.) јер се веома противио јеретицима борећи се за веру.
А кад злочестиви цар Валент погибе злом смрћу (378 године), и после њега дође на царски престо Теодосије Велики[4], свети Кирил би чесно враћен на свој престо. И остаде на њему осам година непрекидно. Узео је учешћа на Другом Васељенском Сабору у Цариграду 381. године заједно са осталим православним Оцима Цркве. И пошто је мудро пасао Цркву Христову, и оставио Цркви корисне књиге, он се упокоји у Господу око 387. године. Од његових књига најпознатије су му 23 "Катихезе" (=Оглашења, Поуке о вери), у којима он тумачи свете догмате и свете тајне Провославне Цркве.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МОНАХА АНИНА, ЧУДОТВОРЦА

ПРЕПОДОБНИ Анин беше родом из Халкидона[5] од родитеља благоверних; мален растом као древни Закхеј, но велики сасуд Светога Духа. Одмалена беше кротак и ћутљив, и без икаквог учитеља стремљаше добрим делима.
Када му би петнаест година он остаде без родитеља. Одмах се одрече света, ступи у један свети манастир, и узе на себе анђелски образ. Затим, жељан потпуно безмолвног житија - пустињачког молитвеног тиховања, он оде дубоко у пустињу, где река Еуфрат раздваја Сирију од Персије. Тамо пронађе неког монаха Мајума, који је у пећини живео изванредним подвижничким животом, настани се код њега, и подражаваше га у пошћењу и посвуноћним молитвама. А њихово пошћење беше толико да целе свете Четрдесетнице све до Ускрса нису ништа јели. Но лица им беху светла као да се стално госте за царском трпезом. И ученик, блажени Авин, толики напредак показа, да и старца превазилажаше. Јер је много пута, и осим свете Четрдесетнице, по четрдесет дана проводио без хране, молећи се дан и ноћ. И дивљаше се старац таквом подвигу његовом.
Но где они живљаху не беше воде близу, јер река Еуфрат беше удаљена од њихове пећине пет попришта. И Анин је отуда доносио старцу воду у малом крчагу. Није хтео да доноси у великом крчагу, да би се што више трудио одлазећи по воду. А кад једном иђаше по воду, и беше одмакао од пећине једно поприште, Анђео му нали воду у крчаг, и он се врати и даде старцу. И старац се чуђаше како се он тако брзо врати, јер је знао да тамо нема друге воде. И схвативши каква је благодат Божја на ученику његовом, он зажеле да га има за свога учитеља и старца, али не могаде убедити у то светог Анина. Зато отиде од њега, не желећи да га служи такав угодник Божји, коме би он сам желео да служи. И дошавши у манастир, који се налазио на Еуфрату, исприча братији за светог Анина. И од тог часа свети Анин постаде познат, и почеше му долазити монаси.
По одласку старца Мајума, свети Анин остаде у тој пећини, говорећи у себи: Бог ме је упутио да дођем овде, зато ћу и остати овде до смрти своје. А много пута одлажаше у унутрашњу пустињу, и тамо провођаше понекад до двадесет а понекад до тридесет дана, па се опет враћаше у своју пећинску келију. И умртви све страсти тела свог, и потчини тело духу, због чега му Бог потчини дивље звери, да му служе. И за њим иђаху два лава свуда, куд год је он ишао. Једноме од њих он беше излечио рану на нози.
Но не само зверу него и људима он беше бесплатни лекар, јер му Бог даде благодат да исцељује сваку болест и немоћ по људима. И пронесе се глас о њему у том крају, и име његово постаде чувено. Стога му долажаху не само људи него и жене, доносећи своје болеснике. А он их све исцељиваше благодаћу Божјом која живљаше у њему, и отпушташе их здраве. И престаде да одлази у пустињу, и сећаше у келији због људи који су му долазили. Јер га Бог даде томе крају као извор исцељења. Он не одлажаше у пустињу, да не би долазиоци, не затекавши га у келији, враћали се празни и неутешни, него да сваки добије лек који тражи: једни исцељење својих телесних болести, а други ослобођење од душевних патњи помоћу духовних поука његових.
Али пошто место беше безводно, требало је имати много воде за многобројне посетиоце који су му долазили. Због тога ископа мали бунар за сакупљање кишнице. Но та вода је задовољавала потребу за неколико дана. Једном за време жеге дођоше к њему неки људи, и беху жедни. Он нареди једноме од својих ученика, којих беше шест, да захвати воду с бунара и напоји жедне. Но ученик га извести да у бунару нема ни капи воде. Преподобни му онда тихо рече: Надам се у дивно име Господње, да ћеш наћи воде у бунару, да би утолио жеђ наших гостију. Ученик оде и нађе бунар пун воде до врха. И он зачуђен, радујући се и славећи Бога, захвати воду и однесе је к оцу, казавши му за чудо учињено молитвама његовим. И довољно беше те воде за све потребе на много дана. Ово се чудо догоди у седамнаестој години подвижништва преподобног Анина.
Затим, пошто се та вода најзад потроши после дужег времена, а кише не беше, преподобни Анин не хтеде да поново иште од Бога такво чудо. Него, смиравајући ум свој, он стаде сам доносити ноћу са Еуфрата воду за потребе посетилаца. И тако сваке ноћи од вечера до сванућа он ношаше воду, славећи устима Бога, и сећајући се еванђелских речи Христових: Ако који напоји кога чашом воде у име моје, неће му плата пропасти (Мт. 10, 42). Но једнога дана се догоди да не беше воде, а дођоше к њему нека братија из манастира да га посете, и беху жедни од путовања. Преподобни онда дохвати крчаге и сам оде по воду на далеку реку. Но одмах се врати. Видевши га где се одмах враћа, они мишљаху да је блажени изнемогао телом, те на реку ни ишао није. Стога му потрчаше у сусрет, желећи да сами иду на реку по воду. И кад му стадоше скидати крчаге с рамена, они видеше да су тешки и пуни воде. И веома се удивише. Јер Анђео Господњи, као и први пут код старца Мајуме, напуни крчаге водом. И повикаше братија: Хвала Богу, ево из рамена светог оца истече вода жива и хладна! - И весели пише од ње. А смиреноумни светитељ рече им: Опростите ми, браћо, јер сам грешан. Ова се вода невидљива дарова не због мене него због ваше превелике жећи, да не бисте изнемогли док бих се ја вратио с реке.
Епископ града Неокесарије Патрикије волео је светог Анина и врло га много поштовао због његовог светог живота и чудеса која је благодаћу Господњом чинио, и често га посећивао, па га и рукоположи за презвитера силом. А кад епископ чу да се преподобни мучи носећи сам воду са Еуфрата за своје посетиоце, поклони му магарца да на њему доносе воду, како се светитељ не би мучио. Но после неколико дана дође к преподобноме један сиромашан човек, који није имао да врати дуг зајмодавцу, и моли светог да се смилује на њега и да му нешто чиме би могао исплатити дуг. А преподобни сам сиромашан духом и стварима, немајући шта да му да, рече му: Узми, брате, овог магарца, продај га и исплати свој дуг. - Сиромашак узе магарца и оде, а светитељ опет стаде сам доносити воду са далеке реке. Сазнавши за то, епископ му посла другог магарца, са оваквом поруком: Не поклањам ти магарца, него само да ти воду носи, а кад ми буде затребао, ја ћу га опет узети. -А Но после извесног времена опет дође неки сиромашак к преподобноме, просећи милостињу. А он, пошто ништа није имао, даде му магарца. Потом му дође у посету епископ. И кад не наће магарца, он нареди да се ископа дубок бунар. Онда доведе магарце, на којима се донесе воде с реке, и напуни бунар. Јер у тим сушним крајевима, пошто нема влаге у земљи нити унутра има водених жила, копају се суви бунари, и у њих се скупља вода од кише или снега, или се доноси с река. И тако, пошто епископ напуни бунар водом, узе своје магарце и одведе. И кад би се бунар испразнио, он је слао своје магарце, на којима се доносила вода и бунар пунио, па је опет узимао натраг магарце.
У апамијској крајини[6] беше неки столпник Пионије, који вођаше анђелски живот. Неки покварени људи из околине дођоше ноћу у његов манастир, надајући се да ће тамо наћи велико богатство. Они провалише зид, уђоше унутра, и онда лоповски и разбојнички обиђоше све одаје, тражећи што би могли узети. Али ништа не нађоше. При одласку један од њих се баци каменом на светог столпника, удари га силно по глави, и разби му главу. Пошто ти злочинци отидоше, столпник смишљаше да сиђе са столпа и иде да се тужи судијама. А преподобни Анин, прозревши Духом столпникову намеру, дозва лава који му служаше, даде му по обичају храну, и рече му: Добро се наједи, јер ћеш ићи на далек пут! Онда узе хартију, и написа овакво писмо: О, оче преподобни! познато ми је да си пострадао од зликоваца, па сад намераваш да сиђеш са столпа, желећи да се осветиш непријатељима својим. Но, одустани од такве намере, да не лишиш себе вечне награде за трпљење у небеском царству - Ово писмо свети Анин привеза лаву о врат, и говорећи му као човеку, посла га апамијском столпнику, запретивши лаву да никога не напада путем. Лав одјури. И кад стиже до столпниковог манастира, он стаде ноктима гребати капију. Вратар нагвири кроз прозорче и, угледавши лава, отрча к столпнику и извести га да велики звер стоји пред капијом. Сатворивши молитву, столпник нареди вратару да без страха отвори капију. И уђе лав, и притрчавши к столпу баци писмо пред столпника. Он га прочита, и удиви се прозорљивости преподобног Анина, који са такве даљине сазнаде његову намеру. И дивљаше се како Бог потчини зверове да служе угоднику његовом. И одустаде од своје намере, препуштајући ствар Богу.
Једна благочестива жена, која је боловала од неке болести, пође к светоме Анину да га замоли за исцељење. На путу је срете један варварин са копљем у руци. Он хтеде да је опљачка, али не нађе ништа код ње осим мало хлеба. И распаливши се греховном пожудом, он хтеде да је силује. Забивши копље у земљу, он је стаде приморавати на блуд. Она се отимаше, али пошто не могаше да му се отме из руку, она призва у помоћ име светог Анина, вичући: Свети Анине, помози ми! - И тог часа онај свирепи и неукротљиви варварин укроти се и задрхта, јер га спопаде страх. И хтеде да бежи, зато дохвати копље да га истргне из земље, али не могаде пошто се беше веома зарило у земљу. Видећи то, он се још више уплаши, па затим разјари.
Али жена, извукавши се из његових руку, побеже и дође к светоме Анину, и каза му све. И пошто је светитељ исцели од болести, она се врати дому свом. А дође к преподобноме и варварин онај, кајући се за сва своја зла дела. Свети Анин га исцели, и светој вери научи, и удостоји светог крштења. А после неког времена обуче га и у анђелски образ. И он би инок богоугодан. А оно његово копље укорени се у земљи, и Божјом силом израсте у велики храст.
Овај велики угодник Божји чињаше и многа друга чудеса: раслабљене исцељиваше, ђаволе из људи изгоњаше, и безбројне болеснике исцељиваше. И он беше исцелитељ не само људи него и животиња. Једнога дана беше се слегао к њему силан народ, а беше страшна жега. И нестаде воде, а жеђ их мораше све. Тада се светитељ помоли Богу, и одмах се појави у ваздуху кишни облак, и изненада удари необично јака киша, која испуни водом све јаме и долине.
Преподобни прорече и многе ствари које су се имале догодити: претсказа најезду варвара, провиде кончину многе братије, и сваког призиваше к себи засебно, и говораше: Чедо, побрини се о души својој, јер је твоје време близу.
Затим се преподобни Анин и сам приближи крају, пошто проживе сто и десет година. Предузнавши дан свога престављења, он сазва своје духовно стадо, јер имађаше доста братије, каза им многе поуке, и најзад показујући руком на најврлинскије међу њима, презвитера Вероникијана, рече им: Он нека вам место мене буде игуман!
После тога одболова седам дана, и беше при крају. Пред саму смрт уплаши се, и покуша да устане са одра. И приклонивши главу, говораше: мир вам, господо моја! И поћутавши мало, рече опет: Ко сте, господо моја? Поћутавши опет, рече: Нека буде воља Господа мог! Ево и ја идем с вама по наређењу Господњем. - Сви се присутни препадоше, и ничице падоше. А богољубиви презвитер Вероникијан, наименовани игуман, упита преподобнога: Господине мој, каква ти је нада, ради које си се трудио кроз све дане живота свог? Реци нам, шта то виде. Светитељ одговори: Видех Горњи Јерусалим отворен, и облак светли где излази, и на њему три светлоносна човека, који дођоше к мени и рекоше ми: Анине, Господ те зове, устани и пођи с нама! А ја их упитах: Ко сте ви господо моја? Они ми одговорише: Ми смо Мојсије, Арон и Ор.
Чувши то, братија се још више препадоше. А он им рече: Браћо моја, молите се за мене, да се не постидим када будем изведен пред Судију страшног. - Потом рече опет: Прими, Господе, дух мој! - И рекавши то, престави се, осамнаестог марта. И чесно га погребоше, славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног Бога, слављеног од свију вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТРОФИМА И ЕВКАРПИОНА

КАДА у време цара Максимијана. 298 године, плану у Никомидији гоњење на хришћјане, тада стадоше хватати хришћане и бацити у тамнице. Затим их много испитиваху и истјазаваху; и оне који остајаху до краја у вери Христовој, предаваху на смрт. У то дакле време беху и ови Христови мученици, Трофим и Евкарпион. Они најпре беху храбри официри у царској војсци. Као такви, они беху гонитељи и крајњи непријатељи Христа и хришћана: хватаху хришћане и бацаху их у тамнице, јер им насилник беше дао сву власт над хришћанима: кажњавали су и убијали које год су хтели, и спасавали опет које су хтели.
Но када једном њих двојица беху пошли да ухвате неке хришћане видеше један огњени облак који се појави као велики пожар, спусти се с неба над њих, и они чуше глас који им говораше: Зашто се трудите да заплашите моје слуге? Не варајте се, нико не може савладати оне који верују у мене. Ето, и ви ћете се придружити слугама мојим, и добићете царство небеско.
Чувши овај глас, они који раније беху бесни и дивљи и обесни према хришћанима, падоше на земљу, и не беху у стању ни очи да отворе, ни да поднесу грмљавину оног небеског гласа, него лежећи на земљи говораху само ово: Ваистину је велики Бог који нам се данас јави, и бићемо блажени и ми, ако постанемо слуге његове.
Док они то са страхом и трепетом говораху, раздвоји се онај огњени облак, и један део стаде с једне стране њих а други - с друге. И опет дође из истог облака један други глас који говораше: Устаните! и пошто се кајете због своје заблуде, ето - опраштају вам се греси ваши!
Кад устадоше, они угледаше једног дивног у бело обученог човека, који сећаше усред облака, а око њега стајаху многи и многи. Пренеражени овим виђењем, они као једним устима повикаше: Прими, Господе, и нас! наши су греси многи и неизмерни, јер смо презирали Тебе, јединог истинитог Бога, и ниподаштавали хришћане који у Тебе верују.
Када то војсковође рекоше, облак се опет састави, и узиће на небо. А они потом много плакаху због своје пређашње заблуде и бездушности, и мољаху Бога да им опрости. И вратише се назад, и које год хришћане нађоше у тамницама, они их без страха грљаху и као браћа поздрављаху. Па им онда поскидаше окове, и рекоше им да иду својим кућама.
Када за то сазнаде кнез, силно се разјари, и нареди да их доведу пред њега. Чим их доведоше, он их упита који је разлог такве промене њихове. Они"му онда потанко испричаше виђење које имађаху. Кнез на то нареди да их обесе о дрво и гребенима стружу тела њихова, па да им ране трљају струним крпама. А свети, јуначки подносећи муке, мољаху се, радујући се, и благодарећи Бога. Кнез пак, видећи их радосне, још више се разјари, и нареди да се усред града Никомидије ужеже пећ, и у њу баце светитељи. То би учињено, и блажени мученици предадоше душе своје у руке Божје, и примише неувенљиве венце мучеништва, око 300 године.

СПОМЕН СВЕТИХ ДЕСЕТ ХИЉАДА МУЧЕНИКА

ОВИ свети мученици бише мачем посечени за своју веру у Христа.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Македоније беше епископ Цариградски у време цара Констанција (337-361 г.) и присталица Аријеве јереси. Свргнут због своје свирепости чак према аријанцима он, желећи да буде вођа новог учења, разви у духу Аријевом учење о Светоме Духу: Македоније је учио да се Свети Дух по суштини разликује од прва два Лица Свете Тројице, и да нема удела у Божанству и слави Оца и Сина. Јерес Македонијева би осуђена на Другом Васељенском Сабору (381 године), и у осмом члану Символа вере би заувек утврђено истинско учење Цркве о Светоме Духу. Са Македонијевом јереси богонадахнуто су се борили богомудри оци Цркве: свети Василије Велики, Свети Григорије Ниски и Свети Григорије Богослов.
2. Селевкија, град Сирије, на обали Средоземног Мора.
3. Јулијан Отступник, братанац Константина Великог, син његовог брата Јулија, рођен 331 год.; царовао од 361 до 363 године.
4. Теодосије Велики (378-395) је задао смртни ударац незнабоштву: поставши 392 године самодршцем царем, он издаде закон којим објави служење боговима за злочин, раван злочину увреде величанства.
5. Халкидон - главни град римске провинције Витиније у М. Азији, на обали Мраморног Мора, тј. на Босфору.
6. У југозападној Сирији, дуж обале реке Оронта.

Преузето са Светосавља