ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостол Карп. Један од Седамдесеторице. Следбеник и пратилац апостола Павла, од кога би постављен за епископа Верије Трачке. Но проповедао је Јеванђеље и на Криту где га је примио у свој дом свети Дионисија Ареопагита. О њему сведочи свети Дионисије, да је био човек необично чистог ума, кротости и незлобивости; да му се у визији јавио сам Господ Исус с ангелима Својим, и да никад није почињао Свету Литургију док претходно није имао небеско виђење. Претрпевши многе напасти за име Христово, он је најзад пострадао од неверних Јевреја, и убијен био, преселивши се душом у Царство Божје, да се вечно наслађава гледањем Господа у слави.

2. Свети апостол Алфеј. Отац двојице апостола из Дванаесторице и то: Јакова Алфејева и Матеја Јеванђелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно.

3. Преподобни Јован Психаит. У раној младости удаљио се од света и повукао у лавру Психаитску у Цариграду. Ту се подвизавао многе године ради љубави Христове. У VIII веку трпео изгнанство због иконопоштовања.

4. Свети новомученик Александар Солунски. Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он дође на Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се почне горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу. Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: "Као хришћанин сам рођен, као хришћанин хоћу да умрем". Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА КАРПА, ЈЕДНОГ ОД СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ

Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице апостола, беше пратилац и слуга светог апостола Павла; разносио је његове посланице онима којима беху намењене. Подвизавајући се много са апостолом Павлом у проповедању благовести Христове, свети Карп претрпе многе напасти. Затим би од апостола Павла постављен за епископа града Верије у Тракији. Но свети Карп потруди се проповедајући еванђеље Христово и на острву Криту. Ту он прими у свој дом и светог Дионисија Ареопагита. Ту он виде и Господа који му се јави у виђењу, када Га Карп мољаше да казни два грешника, и чу глас Господа који му говораше: Мучи Мене још, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи.
Свети Дионисије Ареопагит сведочи о светом Карпу и то, да никада није почињао чинодејствовати пречисте и Животворне Тајне док претходно није имао с неба божанско виђење[1].
Епископујући у Верији, свети Карп обрати ка Христу Богу многе незнабошце. Изобличавајући пак Јевреје, он неке од њих убеди да верују, да је Христос кога су они распели - истинити Бог и Творац свега. Али га зато остали Јевреји сурово и немилосрдно мучеше и убише, и он предаде Душу своју у руке Господу.[2] А чесне мошти његове богобојажљиви хришћани сахранише у том истом граду, и оне многим болесницима даваху исцељења у славу Христа Бога нашег.

СПОМЕН СВЕТОГ АПОСТОЛА АЛФЕЈА

Отац двојице апостола из Дванаесторице, и то: Јакова Алфејева и Матеја Евангелиста. Скончао је свој земаљски живот мирно. Био је из галилејеког града Капернаума, али је неизвесно где је проповедао Еванђеље[3].

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АВЕРКИЈА И ЈЕЛЕНЕ

О неким подацима, ови свети мученици беху деца светог апостола Алфеја, а рођени брат и сестра светим апостолима: Јакову Алфејевом и Матеју Евангелисту. Они пострадаше за Христа на овај начин: свети Аверкије би од неверника привезан наг усред пчела, те сконча изуједан од пчела; а сестра његова света Јелена би камењем убијена. Таквом мученичком смрћу обоје прославише Бога.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ПСИХАИТА[4]

Овај блажени Јован живљаше у доба иконоборачке јереси (8. век). Још из ране младости подражаваше живот светог Јована Крститеља и светог пророка Илије. Он провођаше живот у суровим подвизима; многе ратове вођаше са демонима, и јуначки их побеђиваше; и очисти душу своју потоцима суза, бдењима и посвуноћним стајањима на молитви. Стога он потоке иконоборачке јереси сузама својим исуши: умовања иконобораца пообара и уништи. Он јуначки поднесе горка прогонства и тамнице, јер штитећи предања "светих Отаца он презираше законе царева. Пошто се храбро подвизавао и заједно са светима исти рат ратовао, он са њима доби и исти венац. Добивши од Господа благодат да чини чудеса и да исцељује, он исцељиваше и душе и тела од болести, и изгоњаше нечисте духове.
Овај незаборавни подвижник подвизавао се у осмом веку. Њему је службу написао преподобни Теофан Начертани, који је такође страдао од каснијих иконобораца (слави се 11. октобра).

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА СОЛУНСКОГ[5]

Овај мученик Христов би рођен у Солуну у време велике тираније турске над овим градом. Као младић заваран би од Турака и потурчен. У почетку га савест није гризла за такав поступак, и он оде на Ћабу с осталим мухамеданским хаџијама, и постаде дервишом. Но као дервиш у Солуну он се поче горко кајати. При том кајању дође на мисао, да он ничим не може спрати са себе страшни грех христоодступништва до само својом крвљу.
Када се покаја, дакле, и реши на мучеништво, он се објави пред Турцима као хришћанин. Турци га баце у тамницу, и потом ставе на друге муке. Но Александар је само викао: "Као хришћанин сам рођен, као Хришћанин хоћу да умрем".
Најзад га Турци осуде на смрт, чему се покајани Александар веома обрадова, познавши из тога да су му греси опроштени и да Бог прима жртву његову. Би посечен у Смирни 1794. године и прослављен у Цркви небеској и земаљској.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Дионисије Ареопагит са великом похвалом говори о апостолу Карпу. У својој посланици монаху Демофилу он каже о светом Карпу: Овај муж беше велики по својим врлинама и одликоваше се тако узвишеном чистотом ума, да је поседовао велику способност за боговиђења.
2. Свети Карп пострадао крајем првога века.
3. По св. Никодиму Светогорцу можда је овде спомен не Алфеја, него Јакова Алфејевог, апостола из Дванаесторице. По С. Еветрадијадису можда је реч о апостолу Јуди и његовој деци: Алфеју, Аверкију и Јелени, који се даље спомињу.
4. У разним Синаксарима овај преподобни спомиње се под разним датумима (7. или 24. или 30. маја).
5. Његово страдање описано је опширније у "Неон Мартирологион" Св. Никодима Светогорца.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА из Пролога Светог Николаја Охридског и Жичког

1. Треће обретеније главе светог Јована Крститеља. У VIII веку у време љутог иконоборства глава светог Јована би пренета у место Комане, место прогонства светог Јована Златоуста. Но када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године чесна глава светог Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви (в. 7. јануар; 24. фебруар ; 24. јун; 29. август; 23. септембар).

2. Свештеномученик Терапонт, епископ кипарски. Монах и подвижник на острву Кипру; удостојио се чина епископског, но у време гоњења Хришћана удостојио се још и већег венца, венца мученичког. Његово тело почивало је у једној цркви на Кипру. Када, у време цара Никифора године 806, ударише Агарјани на острво Кипар, јави се светитељ тутору те цркве, рече му да ће неверници напасти на Кипар, и нареди му да његове мошти пренесе у Цариград. Тутор то одмах и учини. Када лађа са ћивотом крете морем, диже се бура велика, но око лађе беше море тихо, и из ћивота се разлеваше мирис благоухани по целој лађи и унаоколо. Тада тутор отвори ћивот, и сви видеше га напуњеног миром, изливеним из моштију светитељских. Тим миром многи се болесници намазаше и оздравише. У Цариграду се сагради црква над моштима овим чудотворним, које продужише давати исцељења свима који с вером к њима притицаху. Благодаћу Божјом исцељаваху се од моштију светог Терапонта најтежи болесници од узетости, од рака, од крвотечења, од лудила, слепила, сухости, и од разних других мука.

3. Свети мученици Пасикрат, Валентион, Јулије и други. Војници римски; пострадали за Христа у Доростолу Македонском око 302. године. Када Пасикрату приђе брат његов Папијан, који одступи од Христа из страха, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, одговори му свети Пасикрат: "Иди од мене, ти ми ниси брат!" Пасикрат и Валентион буду заједно посечени. Јулије свети рекне на суду: "Ја сам ветеран, двадесет шест година служио сам верно цару, па кад сам до сада био веран нижем, како сад да не будем веран вишем?" тј. Цару небеском. По том Никандар би изведен пред префекта Максима. Жена Никандрова храбраше свога мужа, да погине за Христа. "Глупа бабо," рече јој љутито Максим, "теби се хоће бољи муж!" Одговори му жена: "Ако ти тако мислиш о мени, нареди, нека мене сад погубе пре мога мужа!" С Никандром погине и Маркијан. Жена његова дође на губилиште носећи сина на рукама. Маркијан пољуби сина и помоли се Богу: "Господе свемоћни, старај се Ти о њему!" Потом беху посечени, и пређоше у царство Христово.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ТРЕЋЕ ОБРЕТЕЊЕ ЧЕСНЕ ГЛАВЕ СВЕТОГ ЈОВАНА КРСТИТЕЉА[1]

Чесна глава Светог Јована Крститеља бејаше пре много година сакривена на свештеном месту. Сада би по указању Божјем једном свештенику пронађена у једном сребрном кивотићу. "У осмом веку, у време љутог иконоборства, глава Светог Крститеља беше пренета у место Комане у Кападокији, место прогонства светог Јована Златоуста. Но сада, када иконоборство преста, у време цара Михаила и патријарха Игњатија, 850. године, чесна глава Светог Јована би пренета у Цариград и тамо положена у придворној царској цркви. Преподобни Теодор Студит (који се слави 11. новембра) одржао је дивну похвалу у част овог трећег обретења чесне главе Светог Крститеља. Изгледа да је света Глава Претече и Крститеља Господњег била и у његовом студитском манастиру.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА КЕЛЕСТИНА

Пострадао за Христа гвожђем испробадан.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕРАПОНТА, ЕПИСКОПА КИПАРСКОГ

Овај свети Терапонт[2] беше монах, и би удостојен епископског чина на острву Кипру[3]. У време гоњења хришћана од стране незнабожаца[4] он јуначки пострада за свету веру и доби венац мученички од Господа Христа. Његове свете мошти најпре почиваху на Кипру и чињаху чудеса, но затим бише пренете у Цариград, и то са следећег разлога: када Агарјани, по попуштењу Божјем, у време цара Никифора године 806. пустошаху многе источне покрајине и одвођаху људе у ропство, они се приближише и острву Кипру са намером да с њим учине оно што и са осталим покрајинама. Тада се свети Терапонт јави црквењаку своје цркве и рече му: Иди брзо, узми моје мошти и носи их у Цариград, јер непријатељи крста Христовог хоће да дођу на ово острво и да га опустоше; реци о томе и осталим хришћанима да се склоне одавде пре најезде агарјанске.
Црквењак одмах обавести хришћане о овом светитељевом јављању и наређењу. Они се брзо спремише за пут, а начинише и нови кивот, положише у њега чесне мошти светог Терапонта и, узевши их са собом, укрцаше се у лађу и кренуше на пут. Када већи део пута превалише, и већ се приближаваху Цариграду, настаде бура на мору, од које се сви уплашише и узнемирише. Тада из кивота светитељевог стаде излазити диван и јак мирис као неки танак облак, и напуни не само лађу него се разли и по мору на три стадије око лађе, и одмах се бура утиша од тог предивног и неисказаног миомира. А црквењак, који са великом љубављу чуваше чесне мошти светитељеве, чу глас из кивота где га по имену зове. Чуше то и остали како свети Терапонт по имену зове чувара својих моштију. Тада сви са страхом и побожношћу приступише кивоту, желећи да виде светитељеве мошти. Завиривши у кивот, они угледаше где миомирисно миро тече из чесних моштију свештеномученикових, и испуни сав кивот. Онда хришћани који беху на лађи, захватаху то миро у стаклене судове, и са вером се помазиваху њиме на исцељење душа и тела својих.
Стигавши у Цариград, они положише мироточиве мошти светог свештеномученика Терапонта у цркви Пресвете Богородице. То би 806. године, за царовања Никифора I. После неког времена, због многих чудеса која биваху од тих чесних моштију, хришћани подигоше засебан храм у име светог свештеномученика Терапонта, и у њега пренеше и положише свете мошти угодника Божјег.
Од многобројних чудеса, учињених светим Терапонтом, мало их је записано. Овде ћемо навести нека. Један човек, по рођењу Талијан а по имену Флорин, који паћаше од легиона нечистих духова, избави се од ђаволског насиља моштима светог мученика Терапонта и врати се дому свом потпуно здрав. И он казиваше како виде неки танан дим, врло мирисан, где излази из мученикова кивота, и легион, не могући подносити тај миомир, побеже као да га неко бије и гони.
Анастасије, житељ града Виксиније, много година имао је суху руку, која му висијаше из рамена као мртва и неупотребљива. Дошавши у цркву светог Терапонта, он доби исцељење уочи Богојављења: јер му рука очврсну и постаде здрава, као и друга, и он пред свима узе исцељеном руком суд и напуни га освећеном водом. Видећи то, сви присутни прославише Бога, прослављеног у светом угоднику свом Терапонту.
Неки човек, по имену Георгије, десетар у војсци, пакошћу ђавољом лице му беше окренуто уназад, и беше слеп на једно око. Молећи се на мучениковом гробу, тај Георгије брзо доби исцељење: јер се лице његово поврати на своје старо место и око му прогледа. И Георгије узнесе велику благодарност своме бесплатном лекару.
Неки узет човек Теодор би донет у цркву светог Терапонта. Задремавши, Теодору се у сну јави свети Терапонт дајући му хлеб и чашу вина. Узевши то из светитељевих руку, он се одмах пробуди и осети у себи снагу и потпуно оздрављење, па устаде са одра славећи Господа Христа и светог мученика Његовог, и говорећи: О, како лако и брзо, свети оче Терапонте, ти исцељујеш сваку болест!
Родитељи донесоше у храм светог Терапонта своју девојчицу, која се беше родила са сраслим ногама, повијеним уназад и прираслим уз тело. Када родитељи са сузама узнесоше молитву за њу крај светитељевих моштију, девојчици одмах ноге оздравише, одвојише се и исправише, и она стаде лако ходити. И одрасте девојчица ходећи и славећи Бога.
Жена нека, по имену Марија, доби на телу свом неизлечиву болест звану рак. Тешко болесна, и изгубивши наду на оздрављење, она прибеже светом Терапонту са усрдном молитвом крај светог кивота његовог, и доби брзо и потпуно исцељење.
Друга нека жена, седам година болесна од крвотечења, прибеже са вером к светом Терапонту, и чим се дотаче само његовог кивота, одмах јој престаде крв тећи, и она се здрава врати кући својој.
Опет жена нека, која паћаше од водене болести, дође у храм к моштима светог Терапонта. Задремавши, она у сну виде како јој свети мученик маже неком машћу болесно место на телу. Тргнувши се из сна, она виде где јој је из болесног места истекло много гноја. И осети да је потпуно оздравила.
Војник Стефан, из јерменске војске, силно страдаше телом: беше згрчен и ка земљи повијен; од исте такве болести паћаше и други војник, по имену Теодор. Када они обојица са вером и молитвом прибегоше к чесним моштима светог Терапонта, они потпуно оздравише.
Један губавац дође на светитељев гроб, и молитвама светитељевим очисти се од губе, и узнесе благодарност Богу.
Један учењак који на грудима имађаше опасан и велики оток, када крај светитељевог кивота у молитви задрема, он виде како му светитељ меће фластер на оток. Пробудивши се из сна, он осети да му је много лакше, а кроз један дан његове болести потпуно нестаде, и он отиде здрав, хвалећи Бога.
И друге премноге болести и премноги недузи исцељаваху се од помазивања миром, које излажаше из чесних моштију угодника Божјег Терапонта; тим миром се и ђаволи изгоњаху из људи, и смртни болесници враћаху у живот, - молитвама светог свештеномученика Терапонта, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАСИКРАТА И ВАЛЕНТИОНА И ЊИХОВИХ ДРУГОВА

Мученици Христови Пасикрат и Валентион беху из града Доростола Македонског, римски војници, али хришћани. Пасикрату беше 22 године, а Валентиону 30 година; обојица млади, али зрели духом. Видећи како се идолопоклоници клањају камењу, а слабији хришћани беже и крију се, они, запаљени светом ревношћу, смело и отворено објавише да су хришћани. И величајући јединог истинитог Бога - Господа Христа, они проклињаху бездахне идоле. Зато их идолопоклоници ухватише, и на суд пред епарха изведоше. Епарх их примораваше да принесу жртву идолима, али свети исповедници нипошто не хтедоше. Како тамо стајаше идол Аполонов, свети Пасикрат му приђе, пљуну му у лице, и рече: Овакво поштовање приличи оваквом богу.
Због тога их у тешке ланце оковаше, и у тамницу вргоше. А војници Христови се радоваху овим ланцима као златним царским накитима, јер се удостојише да их носе за Христа. Потом их опет изведоше на суд пред епарха. И када утом приђе светом Пасикрату брат његов Папијан, који пре тога беше из страха одступио од Христа, и поче га наговарати да се одрекне Христа и остане жив, свети Пасикрат га одгурну и рече му: Иди од мене, ти ми ниси брат, пошто си одступио од вере Христове. - Затим свети Пасикрат сам приђе жртвенику, метну руку своју у огањ и рече епарху: Тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не мари од видљивих мука.
Тада епарх упита и светог Валентиона, да ли се слаже са Пасикратом. Он изјави да је једних убеђења са њим, и да је готов на све муке за Христа Господа. Због тога обојица бише осуђени на посечење мачем. И кад мучитељеве слуге вођаху свете мученике на губилиште изван града, Пасикратова мајка иђаше за њима, соколећи сина свог да неустрашиво прими смрт за Господа Христа, јер се бојаше за њега да се не уплаши, пошто беше још млад. И на губилишту бише им отсечене свете главе. А мајка светог Пасикрата, радосна и весела, узе тела њихова и чесно их погребе, славећи Христа Бога.
Одмах затим настадоше подвизи другова Пасикратових, и то најпре светог Јулија. Упитан од судије: Је ли истина то што говоре о теби, Јулије? - свети Јулије одговори: Истина је, ја сам хришћанин, и не желим да се издајем за другога. - Зар ти не знаш, настави судија, за указ царева, којим се наређује да се боговима приносе жртве? - Јулије одговори: Знам; али, ја сам хришћанин, и не могу радити оно што ви хоћете; не доликује мени да се одрекнем Бога живог и истинитог. - Судија на то рече: Зар је то тако важна ствар: покадити тамјаном богове, и отићи? - Свети Јулије одговори судији: Не могу да нарушим заповест Божју. Ја сам ветеран, 26 година служио сам верно цару; па кад сам до сад био веран нижем како сад да не будем веран вишем, Цару Небеском, Богу, коме верно служим? - Судија онда стаде ласкаво говорити мученику о наградама које ће добити, ако само сада послуша. - Ни новци, ни ласке неће ме одвратити од Господа вечног, одговори исповедник. - Треба се покоравати законима, рече судија. - Ја страдам за вечне законе, одговори свети Јулије. - За оне ли што вам је прописао Распети? примети судија. Није паметно поштовати мртваца а не живе цареве. - Јулије одговори: Он је умро за грехове наше, да би нам даровао вечни живот; и Он је вечни Бог. - Судија рече: Послушај ме, принеси жртву, иначе ти изабираш себи смрт. - Ја изабирам ово, одговори свети исповедник: умрети привремено, да бих живео вечно. - Судија онда изрече смртну пресуду: Да буде лишен главе Јулије који се не покорава указима царева.
Када светог Јулија вођаху на губилиште, Исихије, војник и хришћанин, који се налазио под стражом, говораше мученику Јулију: "Молим те, Јулије, испуни с радошћу обећање своје, када будеш добио венац који Господ обећава исповедницима Својим. Сећај се и мене; ја идем за тобом; нарочито поздрави Пасикрата и Валентиона, слуге Божје, који пре нас одоше Господу добрим исповедањем". Јулије, целивајући Исихија; рече му: "Пожури да дођеш, брате; а жеље твоје услишене су од оних које ти поздрављаш". - Затим везаше очи Јулију, и он, приклањајући под мач главу своју рече: "Господе Исусе Христе! за Твоје име умирем; удостој примити душу моју у број светих". И служитељ му отсече главу. А после неколико дана свети Исахије са још двојицом прими мученичку смрт и венац.
Потом бише изведени на суд још два војника, Никандар и Маркијан, такође другови светог Пасикрата. Судија им рече: Ако ви нисте знали за указ царева који наређује да се приноее жртве боговима, онда испуните то сада. - Указ, одговори Никандар, односи се на оне који желе да приносе жртве; но ми смо хришћани и не можемо подлежати њему. - Судија на то рече: Зашто не бисте примили награду за своју заслугу? - Новци непоштења непријатни су за поштоваоце истинитог Бога, одговори Никандар. - Покади само тамјаном богове, рече судија. Никандар одговори: Хришћанин не може поштовати камење и дрвеће и заборавити на Бога, који је све створио из ничега и који може спасти мене и све који се надају на Њега. - Супруга светог Никандра говораше му: Господине мој, чувај се; немој се одрицати Господа нашег Исуса Христа; гледај у небо, и тамо ћеш угледати Њега коме треба да останеш веран. - Глупа женска главо, рече јој љутито судија, зашто желиш смрт своме мужу? - Зато, одговори она, да вечно живи у Бога и никада не умре. - Не, рече јој судија, теби се хоће здравији муж! - Ако ти тако мислиш о мени, одговори му жена, нареди, нека мене погубе за Христа пре мога мужа! - Судија нареди да је одведу у тамницу и затворе.
Онда се судија окрену Никандру и рече му да му даје још мало времена да размисли о вредности живота. Никандар му одговори да је он о томе већ довољно размислио и да ништа више не жели до спасења душе. - А ти шта велиш, Маркијане? упита судија Маркијана. - Исто што и мој ратни друг, одговори Маркијан. - Онда ћете обојица бити одведени у тамницу, рече судија, и несумњиво ћете бити осуђени на смрт.
Пссле двадесет дана опет их изведоше на суд пред истог судију, префекта Максима. И рече им префект: Доста је времена употребљено на саветовање, да бисте се покорили указу царева. - Речи твоје, одговори Маркијан, неће нас натерати да отступимо од вере и да се одрекнемо Бога. Он је присутан овде, и ми знамо куда нас Он зове. Не задржавај нас. Сада се вера наша усавршава у Христу. Шаљи нас што пре, да бисмо угледали Распетога. Ви Га нечистим устима ружите, а ми га поштујемо. - По жељи вашој ви ћете бити предани на смрт, рече префект. - Молимо те у име здравља царева, одговори Маркијан, свршавај с нама што пре. Мука се ми не бојимо, него желимо да се што пре испуни жеља наша. - Ја вас не гоним, рече Максим, него укази царева; ја сам невин у вашој крви. - Затим изрече смртну пресуду. Свети мученици Христови као једним устима рекоше: Буди срећан, човекољубиви судијо! - И с радошћу изађоше из суда.
За Никандром иђаху жена његова и Пинијан, брат мученика Пасикрата, који ношаше детенце, сина Никандровог. За Маркијаном иђаху сродници и жена његова. - Тешко мени јадној! викаше жена. Смилуј се на мене, господине мој! Погледај на милог синчића свог! Не одбацуј нас! - Маркијан, погледавши строго на њу, рече јој: Како је Сатана помрачио ум твој! Одлази од нас! Дај ми да довршим мученички подвиг! - Зотик хришћанин, придржавајући му руку, говораше: Буди чврст, господине брате! Ти вршиш добар подвиг. - Маркијан рече Зотику: Придржи моју жену. - И Зотик јој се нађе у помоћи.
Када стигоше на место погубљења, Маркијан позва к себи жену, пољуби је и рече јој: Иди с Богом; ти не можеш да гледаш на славни подвиг мучеништва; твоја мисао је узнемирена лукавим. - А љубећи синчића свог и гледајући у небо Маркијан говораше: Господе свемоћни, старај се Ти о њему! - Никандар се такође опрости са женом. Бог нека је с тобом! рече јој он. А она му с радошћу говораше: Десет година бејах без тебе у завичају, и сваки час сам желела да те видим; сада те видим и радујем се што одлазиш к животу; радујем се што постајем женом мученика.
После тога мученици Христови бише посечени, и одоше у светло царство многожељеног Господа свог.
Ови свети мученици, Словени, пострадаше 302. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ОЛВИАНА

У миру се упокојио у Господу своме.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Прво и друго обретење чесне главе Светог Јована празнује се 24. фебруара, где се налазе опширно описани ти свети догађаји.
2. Овог светог Терапонта треба разликовати од истоимених Светитеља који се спомињу 14. и 27. маја.
3. Острво Кипар - у североисточном делу Средоземног Мора.
4. Реч је о Диоклецијановом гоњењу, који је царовао од 284. до 305. г.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Евпсихије. Беше благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. У време цара Јулијана Оступника, када у Кесарији управљаше црквом Божјом св. Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. Евпсихије са друговима оде и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори. Чувши за ово цар Јулијан, разгневи се веома и нареди, да се виновници посеку, да се многи хришћани узму у војску, да се удари огроман данак на хришћане, да се о трошку хришћана поново сазида храм Фортуни, и да се граду томе одузме почасно име Кесарија (које му даде кесар Клавдије) и прозове пређашњим именом Маза. Св. Евписхије беше најпре везан за дрво и мучен љуто, а по том посечен, 362 год. Мало по том опаки цар Јулијан посети тај град на своме путу за Персију, против које ратоваше. Св. Василије изиђе му у сусрет и изнесе три јечмена хлеба у знак почасти и гостопримства. Цар нареди да се светитељу да као уздарје једна шака сена. Рече Василије цару: „ти се нама ругаш, о царе, ми ти принесмо хлеб, којим се хранимо, а ти нам дајеш скотску храну коју ти не можеш својом влашћу претворити у храну људску". — На то цар одговори: „знај да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије!" — Но злобни одступник никада се више не врати жив из Персије, јер погибе тамо заслуженом и неприродном смрћу.

2. Преп. муч. Вадим. У време персијског цара Сапора би и Вадим, игуман једног манастира и муж чувен због благочешћа, бачен у тамницу са седам ученика. С њима у тамници беше и неки кнез Нирсан, такође хришћанин. Сваки дан изводише их и тукоше. Уплаши се кнез Нирсан и обећа напустити веру и поклонити се сунцу. Сапору то би угодно, но обећа Нирсану дати уз остало и све имање манастира Вадимовог, ако он својом руком посече Вадима. Нирсан се на то сагласи. С дрхтавом руком, устрашен од достојанственог лика св. Вадима, он удараше мачем много пута по врату овога светог мужа, док га једва посече. Но ускоро по том паде у очајање, те сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника. Пострада свети Вадим 376 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВПСИХИЈА

Свети мученик Евпсихије беше из Кесарије Кападокијске[1], благородног порекла и васпитан добро у вери благочестивој. Младост своју провођаше у беспрекорној целомудрености хришћанској, притом беше врло уман. У време цара Јулијана Одступника[2], када у Кесарији управљаше црквом Божјом свети Василије Велики, овај Евпсихије ступи у брак са девојком угледном. Но не беше му дано ни једнога дана да поживи у браку. Јер у време његове свадбе деси се незнабожачки празник са жртвоприношењем идолу Фортуни. У том идолишту Фортуне цар Јулијан је увек приносио погане жртве кад год је боравио у Кесарији. И када свети Евпсихије, чије је срце горело великом ревношћу и љубављу за Господа Христа, на дан своје свадбе угледа поворку незнабожаца како са жртвама греде у идолиште, распали се ревношћу по Господу, оде са друговима и полупа све идоле у храму, па и сам храм разори О томе би одмах послат извештај цару Јулијану. А свети Евпсихије, знајући шта му предстоји, раздаде своја имања ништима и невољнима, и припремаше се за мученички подвиг, проводећи време у пошћењу и молитвама.
Чувши за ово, цар Јулијан се веома разгневи не само на Евпсихија већ и на цео град Кесарију, и одмах нареди да се похапсе сви угледни грађани. И једне од њих посла у смрт, друге на заточење, а трећима одузе имовину. Поред тога одузе свима кесаријаским црквама имовину, а клирике силом отера у војску. Самом граду одузе почасно име Кесарија[3] и нареди да се назива пређашњим именом Маза, и избриса га из списка угледних градова, и прогласи га за село. На тамошње пак хришћане удари огроман данак, и нареди да хришћани о свом трошку поново сазидају храм Фортуни. И клетвом се закле да ће град све дотле кињити док галилејци - тако је он називао хришћане - не подигну разорени храм. А за светог Евпсихија, као главног виновника разорења храма, нареди да га муче и приморају да принесе жртву идолима. И држаху светог Епсихија у тамници у оковима, и често га извођаху на истјазање и мучење приморавајући га да се поклони идолима. И обећаваху му да ће му све опростити ако се само поклони идолима. Али Христов војник није хтео ни да чује, већ је мушки стајао у исповедању имена Христова. Онда га обесише о дрво за мучење, и стругоше га гвозденим гребенима све до костију, али му се јави Анђео који га крепљаше у мукама. Затим га још много и дуго мучаше, па му најзад главу мачем одсекоше, и гле чуда! место крви из ране потече млеко и вода. А хришћани узеше свето тело његово и чесно погребоше. То би 362 године.
Град се много патио од гнева тиранинова, нарочито када беше кренуо у рат на Персијанце кроз Кападокију, јер је приближавајући се Кесарији претио да ће град потпуно разорити. У сусрет му изиђе свети Василије Велики указујући му почаст као цару и подносећи му у знак гостопримства три јечмена хлеба, каквим се хлебом сам хранио. Цар нареди својим копљаницима да приме хлебове, а да светом Василију с поругом даду шаку сена говорећи: Ти си нам дао јечам - скотску храну, стога прими од нас сено. На то свети Василије одговори: Ми ти, царе, поднесосмо оно чиме се сами хранимо, а ти нам дајеш скотску храну, коју ти не можеш својом влашћу претворити у хлеб и храну људску. Разгневи се цар и рече светитељу. Знај, да ћу те тим сеном хранити кад се вратим из Персије. А овај ћу град до темеља разорити, па плугом ово место поорати, да жито рађа а не људе. Јер није тајна да је народ твој савет послушао и дрзнуо се да кип и храм Фортуне разори.
Рекавши то с гневом, цар оде својим путем, и убрзо погибе тамо, убијен светим великомучеником Меркуријем, као што о томе пише у житију светог Василија Великог. А по Јулијановој погибији житељи Кесарије подигоше прекрасну цркву над гробом светог мученика Евпсихија, чије свете мошти даваху исцељење, у славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом, слављеног вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ВАДИМА и седам ученика његових

За време страдања светих Четрдесет Мученика Персијских, по наређењу цара Сапора[4] би ухваћен свети Вадим архимандрит са седам ученика својих и бачен у тамницу. Овај светитељ беше из града Витлапата, од врло богатих родитеља. И кад донесе одлуку да се замонаши, он све богатство своје раздаде сиротињи. И подигавши манастир изван града, он живљаше у њему врлински, трудећи се у свему да угоди Богу и испуни свету вољу његову. А беше он човек пун благодати и истине, и изабрани сасуд Божји. Вођен божанском и савршеном мудрошћу, он узиђе на Гору Господњу, и обитаваше на светом месту Његовом, и доби благослов од Бога Спаситеља свог и виде лице Бога Јаковљева. У она времена свети Вадим беше у Персији као квасац у тесту. И то квасац од оног квасца мучеништва и исповедања Христа, којим се слаби у вери учврстише. Ваистину он беше камен вере, одсечен од горе оних који од почетка беху верни: изврстан свештеник Божји, који је многе упутио на пут спасења, који је донео храбру и неизменљиву одлуку да пострада мученички за Христа, и који је показао своју велику ревност по Богу. Он се показа толико чист од сваке мрље, да у њему не беше места ни за какво рђаво дело; лакомост беше далеко од њега; жеље угашене у њему, те му нису могле нашкодити. Увидевши његову врлину, Мамон се удиви: злато му се није смело ни на очи показати, јер он беше презрео богатство. Гордост се смири пред њим. Високоумље он изгази као прашину; сиромаштво и кротост овладаше њиме. Правда приниче на њега, и истина заблиста у њему; љубав га загрли, и мир га пољуби и обрадова му се. Слога и једнодушност владаше у његовом духовном тору. И беше он испуњен сваковрсним плодовима правде, јер многе врлине живљаху у њему. И од његових духовних плодова сви с насладом јеђаху досита.
Преподобни Вадим са својим ученицима проведе окован у тамници четири месеца. Сваки дан је био жестоко бијен, али све то он трпљаше радо имајући наду у истинску веру у Бога. Беше у то време с њима у тамници неки кнез Нирсан из града Ариа, такође хришћанин. Цар га је приморавао да се поклони сунцу, али се он не хте одрећи свете вере у Господа Христа, због чега би окован и у тамницу бачен. Но затим га спопаде малодушност, уплаши се од мука на које је имао бити стављен, и не остаде до краја у Христовој вери. Заволевши овај краткотрајни живот и ништавне почасти од смртнога цара, он лиши себе божанског живота и вечних почасти. Али се не могаде наслађивати сластима овога света, већ избегавајући мучеништво он западе у муке, и иштући земаљску славу - получи бешчешће, јер краткотрајног трулежног цара претпостави вечном Небеском Цару. И кнез Нирсан извести цара Сапора да је готов чинити све што му он нареди. Сапор се томе веома обрадова и нареди да га одмах ослободе окова и из тамнице доведу у двор. И рече Сапор присутним кнезовима: Ако Нирсан својом руком посече Вадима, онда ћу га пустити из тамнице и дати му све имање манастира Вадимовог.
Ова царева порука би одмах достављена Нирсану, и он обећа да потпуно испуни цареву вољу. Стога одмах одведоше светог Вадима код Нирсана. Несрећни Нирсан узе мач, приђе мученику Христовом, али га толика дрхтавица обузе да није могао потегнути мач већ стајаше непокретан као камен. Погледавши на њега, слуга Христов му рече: Дотле ли дође твоја поквареност, Нирсане, да си се не само одрекао Бога свог него почињеш и слуге његове убијати? Тешко теби, несрећниче, шта ћеш радити у онај дан када будеш предстао Страшноме суду и давао одговор вечноме Богу? Ја, несрећниче, радо примам мучеништво за Христа, али не бих желео да погинем од твоје руке већ од ма ког другог.
Нирсан се не постиде ни од ових речи, али не могаше ни наређење извршити пошто сав дрхташе. Затим напреже све своје силе и, камена срца, удари мачем по врату мученика. Али пошто му руке силио дрхтаху , он је морао много пута ударити док једва посече светитеља. Тако мучен, свети Вадим предаде свету душу своју у руке Божје. А присутни незнабошци дивљаху се трпљењу мучениковом, јер је непомично стајао као камени стуб док га је Нирсан многократно ударао мачем. Нирсану пак потсмеваху се и ругаху што је слаботиња. Али убицу Нирсана ускоро постиже достојна казна: паде у очајање, те и сам себе прободе мачем, и сам од себе прими казну за убиство праведника.
Пострада свети Вадим за Господа Христа 376 године. А тело светог мученика, које беше бачено изван града, хришћани тајно узеше и чесно сахранише. Седморица пак ученика светога Вадима по смрти овога бише такође посечени за Христа, и тако наследише царство небеско, благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА епископа ДИСАНА, презвитера МАРИАВА, АВДИЕСА и осталих с њима пострадалих у Персији

Када персијски цар Сапор (325-379 г.) удари на грчко царство, заузе место Визатин, и војнике које нађе тамо поби, а старце, жене и децу, као и епископа Илиодора, презвитера Дисана и Мариава и остале клирике остави у животу. Пред своју смрт епископ Илиодор посвети за епископа презвитера Дисана.
Када једном приликом епископ Дисан служаше у цркви пуној народа, врховни маг Адефар оде цару Сапору и оптужи епископа Дисана и хришћане како хуле против цара и његове вере. Цар нареди те доведоше епископа и четири стотине хришћана. Цар их примораваше да се поклоне сунцу, али они одбише. Због тога сви бише мачем посечени. Само петоро од њих уплашише се, примише цареву одвратну веру, и на тај начин несрећници погубише душе своје ради овог привременог живота. Међу мачем посеченима један, по имену Авдиес, остаде жив, јер не беше смртоносно ударен. И стаде потом храбро проповедати Еванђеље Божје. Док је тако проповедао за време једне проповеди незнабожац неки јурну с мачем на њега и уби га. Тако и он с радошћу пострада и придружи се осталим раније посеченим мученицима, јер је туговао и жалио што није пострадао кад и они.

СПОМЕН СВЕТИХ НОВОМУЧЕНИКА РАФАИЛА архимандрита и НИКОЛЕ ђакона

Свети свештеномученик Рафаило архимандрит беше родом са острва Итаке (у Јонском мору), а свети Никола беше родом из Солуна и беше ђакон. Обојица заједнички пострадаше за веру Христову у месту Терми на острву Лезвосу (Митилини) 9. априла 1463. године. Много касније бише откривене њихове свете мошти, и на месту њиховог мучеништва би подигнут диван храм, где положише њихове свете мошти.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Кесарија Кападокијска - главни град римске покрајине Кападокиjе у Малој Азији.
2. Царовао од 361 до 363 године.
3. Назив Кесарија долазн од речи кесар (ћесар, титула римских царева).
4. Персијски цар Сапор II царовао од 310 до 381 године, назван Велики

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. апостоли Иродион, Агав, Руф, Асинкрит, Флегонт и Ермије. Беху сви од Седамдесеторице апостола. Све их спомиње апостол Павле у својим посланицама. Иродион беше сродник Павлов. Поздравите, пише Павле Римљанима, Иродиона рођака мојега (16, 11). Много пострада Иродион од Јевреја као епископ Неопатрски: бише га штаповима по глави, камењем га удараше по устима, бодоше га ножевима. И када га оставише као мртва, устаде свети Иродион и продужи служити апостолима. У Риму је помагао апостолу Петру, и би посечен са многим другим хришћанима онога истога дана када и Петар распет. Св. Агав имађаше дух пророчки. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија. И друго, када се срете у Кесарији с апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: тако вели Дух Свети: човјека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји (21, 11). Св. Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње апостол Павле: поздравите Руфа избранога у Господу (Рим. 16, 13). Беше епископ у Ирканији Азијској. Св. Флегонт, који се на истом месту спомиње, беше епископ у Тракијском граду Маратону. Св. Ермија, споменут с осталима, беше епископ у Далмацији. Сви они као пчеле Христове разношаху мед Јеванђеља по разним крајевима страдајући много ради љубави Христове. Сви се преселише у вечно царство Христа љубљенога.

2. Св. Нифонт еп. Новгородски. Одликоваше се великом ревношћу у зидању и оправљању храмова Божјих и великом храброшћу у противстајању насилним кнежевима. На 13 дана пред смрт јавио му се св. Теодосије и наговестио му његов скори прелаз у други свет. Упокојио се 1156. год.

3. Св. Келестин папа Римски. Велики ревнитељ вере православне. У време III Васељ. Сабора писао посланицу против јеретика Несторија. Упокојио се мирно 432. год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА ОД СЕДАМДЕСЕТОРИЦЕ ИРОДИОНА, АГАВА, РУФА, АСИНКРИТА, ФЛЕГОНТА и ЕРМИЈА

Свети апостол Иродион беше родом из Тарса Киликијског[1], сродник светог апостола Павла. Служио је светим апостолима у свему, и од њих би постављен за епископа Неопатарског. Као епископ он многе незнабошце обрати светим учењем вери Христовој. То испуни Јевреје завишћу, и они га заједно са идолослужитељима ухватише и силно мучише: штаповима га бише по глави, камењем га удараше по устима, ножевима га бодоше. И када га оставише као мртва, свети апостол благодаћу Божјом би сачуван жив, и после тога проповеда реч Божју у Риму са светим врховним апостолом Петром. А свети апостол Павле, пишући из Коринта Посланицу Римљанима, спомиње светог Иродиона који је тада био у Риму поред светог Петра: Поздравите Иродиона рођака мог (Рм. 16, 11). И свети Иродион би мачем посечен заједно са светим Олимпом и многим другим хришћанима онога истога дана када и свети Петар распет.
Свети апостол Агав имађаше пророчки дар. У Делима Апостолским помињу се два његова пророчанства. Прво, прорекао је велику глад по целом свету, која се и зби у време ћесара Клаудија[2] (Д. А. 11, 28). И друго, када се срете у Кесарији са светим апостолом Павлом, који иђаше за Јерусалим, свети Агав узе појас Павлов и веза себи и руке и ноге говорећи: Тако вели Дух Свети: човека којега је овај појас, овако ће га свезати у Јерусалиму Јевреји, и предаће га у руке незнабожаца (Д. А.21, 11). Свети Агав је путовао и проповедао Христа, и многе обратио Христу Богу.
Свети апостол Руф беше епископ у Тиви Јеладској. И њега спомиње свети Павле у Посланици Римљанима: Поздравите Руфа избранога у Господу (Рм. 16, 13).
Свети апостол Асинкрит беше епископ у Ирканији Азијској. И њега спомиње свети апостол Павле у истој Посланици (Рм. 14, 16.)
Свети апостол Флегонт, који се на истом месту спомиње (Рм. 16, 14), беше епископ у Тракијском граду Маратону.
Свети апостол Ермије, споменут на истом месту у Посланици, беше епископ у Далмацији.
Сви ови свети апостоли проповедаху по свету Еванђеље Христово, приводећи неверне истинитој вери. И сви они, на разне начине мучени од Јевреја и многобожаца. скончаше.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЦЕЛЕСТИНА, папе Римског

Због своје побожности и врлинског живота узведен на катедру Римског епископа (423-432 г.). Велики ревнитељ вере православне. Борио се за апостолска и отачка предања. У време Трећег Васељенског Сабора 431. године, заједно са Св. Кирилом Александријским борио се против јеретика Несторија. Учинивши и многа друга незаборавна дела, он у миру остави овај привремени живот и пресели с у бесконачни блажени живот, 432. године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПАВСИЛИПА

Свети мученик Павсилип пострада у време цара Адријана[3]. Најпре би изведен пред цара, и он изјави да је хришћанин. Због тога би бијен гвозденим шипкама. После тога би предат префекту Прецију на суд. Префект га дуго наговараше да принесе жртву идолима. Али пошто не успе у томе, он нареди да мученика баце у окове и посеку мачем. Када светог мученика вођаху на погубљење, он покида окове и побеже од стражара. Гоњен од ових, он се мољаше да Господ прими дух његов. И би по молитви светога: он сконча за време бежања. Тада хришћани дођоше и, појући псалме и свештене песме, чесно сахранише свето тело његово.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИФОНТА, епископа Новгородског

Блажени Нифонт постаде инок светог Печерског манастира у време игумана Тимотеја[4], и веома ревносно подражаваше живот великих преподобних отаца, трудећи се богоугодно у молитви, бдењу, посту и свима осталим врлинама. А када блажени Јован; епископ новгородски, после двадесетпетогодишњег управљања епархијом онемоћа, и добровољно остави епископски престо, и повуче се у манастир на молитвено испосничко тиховање[5], тада блажени Нифонт, који зрацима многих врлина својих сијаше надалеко, би по вољи Божјој изабран од свих на епископски престо новгородски и посвећен за епископа у Кијеву од стране митрополита Михаила II.
Ступивши на престо, као свећа на свећњак, свети Нифонт још јаче засија својом великом ревношћу око благоустројства Цркве Православне. Он се веома стараше о умножењу славе Божје, и силно ревноваше око временског и вечног живота својих духовних оваца. Радећи на умножењу славе Божје, он поче усред Новгорода зидати камену цркву у част Пресвете Богородице, и Божјом помоћу убрзо је доврши. Новгородску саборну цркву свете Софије он сву украси иконописом, и кров њен покри оловом. Чувајући верно временски живот својих словесних оваца, он је нарочито упражњавао ову врлину. Кад год би се међу православнима појавила каква међусобица, он се на све могуће начине трудио да их измири. Тако, када једном сазнаде да Кијевљани и Черњиговци иду на Новгород да зарате са њим, он одмах узе са собом новгородске велможе и изиђе пред њих, и уз помоћ Божју умири их[6]. Исто тако и у другим сличним случајевима преподобни се старао да осигура пастви својој мир, ревнујући за временски живот њен. Но још више преподобни се старао да својим духовним овцама осигура вечни живот. Тога ради он свом силом налагаше православнима, да се не удаљавају од заповести Господњих и црквеног предања, да се не би удаљили од вечнога живота. Оне пак који су се удаљавали од заповести Господњих и црквеног предања, и нарушавали их, он је оштро изобличавао, јавно им претсказујући да ће пропасти због својих грехова, настојећи благовремено и у невреме, карајући, претећи и молећи са сваким трпљењем, као што Апостол наређује (2 Тм. 4, 2).
Ову ревност доброга пастира нарочито обелодани следећи случај. Пошто Новгородци протераше свога кнеза Всеволода Мстиславича, они позваше на кнежевски престо Свјатослава Олговича, који се ожени противно црквеним канонима. Тада блажени архијереј Нифонт не само не хте да га венча, него и целокупном клиру свом забрани да ма ко присуствује том безаконом венчању, које обавише свештеници што беху дошли с новим кнезом. И преподобни Нифонт смело изобличаваше кнеза због нарушења закона, угледајући се на псалмопевца који је рекао: Говорах о сведочанствима твојим пред царевима, и не стиђах се (Псал. 118, 46).
Велику ревност показа овај јуначни ревнитељ залажући се да Руску цркву одврати од преступа- То се десило при следећим околностима. Када се упокоји кијевски митрополит Михаило II, од кога свети Нифонт би посвећен за епископа, велики кнез кијевски Изјаслав Мстиславич[7] изабра на његово место Климента Философа, који тада беше црноризац и примио схиму. Не желећи да због удаљености шаље Климента у Цариград ради рукоположења за епископа, кнез поводом тога сазва сабор руских епископа. На сабор дођоше ови епископи: Онуфрије черњиговски, Теодор бјелгородски, Јевтимије перејаславски, Дамјан јурјевски, Теодор владимирски, свети Нифонт новгородски, Мануил смоленски, Јоаким туровски, Козма полоцки. На том сабору овај свети Нифонт, епископ новгородски, никако не пристајаше да сами руски епископи посвећују себи митрополита, без благослова васељенског патријарха цариградског. Он неустрашиво и чврсто изјављиваше да је то противно предању свете Православне Цркве, која синове руске просвети светим крштењем од цариградског престола, те нас на тај начин начини синовима Божјим, синовима Истока који нас је посетио одозго. А и први митрополит кијевски, Михаило, би постављен отуда, из Цариграда, и од тада постаде чврсто правило: да се митрополит кијевски поставља са благословом васељенског патријарха цариградског.
Говорећи то, овај храбри исповедник мушки караше синове руске да својим противљењем не отпадну од усиновљења Истоку, и уједно с тим Богу, јер, тврђаше он, иде гнев Божји на синове непокорне (Еф. 5, 6). овог мишљења преподобног Нифонта држаху се још пет епископа: Козма полоцки, Јоаким тутзовски, Мануил смоленски, Јевтимије перејаславски, Теодор бјелгородски. Међутим, кнез, не желећи из гордости да се одрекне своје намере, не послуша блаженог Нифонта, већ учини што беше намислио, подржаван од осталих епископа. И тако, по наређењу кнеза, Климент би од епископа који угађаху кнезу посвећен за епископа главом моштију светога Климента, папе римског[8], уместо благослова потребног од живог патријарха цариградског. То би учињено по савету епископа черњиговског Онуфрија. И седе Климент незаконито на архијерејски престо митрополије кијевске. И стаде Климент захтевати од блаженог Нифонта да заједно са њим служи божанствену литургију. Но свети ревнитељ православља говораше му: "Пошто ниси добио благослов од васељенског патријарха цариградског, то ја, како раније тако и сада, не одобравам твоје постављење, и са тог разлога није ми допуштено да служим с тобом".
Љут због тога на блаженог Нифонта, Климент подговараше кнеза Изјаслава и своје присталице , да преподобног пошљу у заточење. Са тог разлога кнез Изјаслав не пусти блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо његов, него га задржа у Печерском манастиру, као у месту заточења. Међутим, блажени наставаше тамо са великом радошћу, хвалећи и благодарећи Бога што га удостоји да се врати своме безмолвном житију са светима.
Када пак христољубиви кнез Георгије Мономахович[9] победи Изјаслава Мстиславича и постаде кнезом у Кијеву, тада он са великом чешћу поврати блаженог Нифонта у Новгород на епископски престо. А Новгородци, који дотле беху пометени и одбачени као овце које немају пастира, примише блаженог Нифонта са неисказаном радошћу. У то време васељенски патријарх цариградски, чувши о блаженом Нифонту како велико јунаштво показа борећи се за предања отачка, посла му посланицу, у којој га хваљаше због величине његова ума и јунаштва и убрајаше међу древне свете оце, који се јуначки борише за Православље. А блажени, прочитавши патријархов благослов, још се већом ревношћу разгореваше за Православље. Зато преподобни не би лишен достојне награде за своје трудове и од Начелника пастира - Господа Исуса, као што то показује његова блажена кончина. О томе ево повести.
Неко време по повратку свом на епископски престо у Новгороду, блажени Нифонт чу да од васељенског патријарха из Цариграда долази у Русију митрополит Константин[10], да свргне неправилно посвећеног митрополита Климента и заузме његов престо. Сазнавши о овоме, преподобни се испуни велике духовне радости са два разлога: прво, примиће благослов од митрополита; друго, у светој обитељи Печерској поклониће се Пресветој Богородици и преподобним оцима. У том циљу он отпутова у Кијев, и ту очекиваше долазак митрополита Константина који већ беше кренуо из Цариграда. Живљаше он у светом манастиру Печерском, имајући велику љубав према Пресветој Богородици и према преподобним оцима. Но ускоро тамо га снађе тешка болест, која убрза чесну кончину његову. Тада он исприча братији дивно виђење, које је имао на три дана пре но што се разболео.
"Када се, казиваше он братији, после јутарњег богослужења вратих у своју келију, осетих неопходност да мало отпочинем. Убрзо ме ухвати лак сан; и гле, ја се обретох у овој светој цркви печерској, на месту Николе Свјатоше, и молих се много са сузама к Пресветој Богородици просећи Је да ми покаже дивног стројитеља преподобног Теодосија, који се и после смрти стара о умножењу врлина у обитељи својој. Међутим, у цркву се сабираху братија; један од њих приступи ми, и упита ме: "Хоћеш ли да видиш преподобног оца нашег Теодосија?" Ја, одговорих: , Да, хоћу; ако можеш, покажи ми га!. Он ме онда ухвати за руку, уведе у олтар, и тамо ми показа светог Теодосија. А ја, угледавши светитеља, од радости потрчах к њему, падох пред ноге његове и поклоних му се до земље. Он ме подиже, благослови ме, и рече ми: , Добро си дошао, брате и сине Нифонте; одсада ћеш неразлучно бити с нама!. - Свети Теодосије држаше у својој руци свитак, који ја заисках од њега, и он ми га даде. Развивши свитак, ја га прочитах. Свитак се почињао речима: Ево мене и деце коју ми даде Бог (Ис. 8, 18). Пошто се ово виђење заврши, - казиваше блажени Нифонт, - ја одмах дођох к себи, и сада знам да је ова болест мени посета од Бога".
И тако, пошто одболова тринаест дана, преподобни усну с миром у Господу, двадесетог априла, у суботу Светле седмице. Тело његово би с чешћу положено у пештери преподобног Теодосија, а духом он предстоји са славним преподобним оцем Теодосијем престолу Владике Христа, где се неразлучно наслађују неисказаних дивота небеских. Нека се они помоле и за нас, чеда своја. Богу пак, слављеном у нераздељивој Тројици, Оцу, уједно и Сину и Светоме Духу, приличи свака слава, част и поклоњење, сада и свагда и у бескрајне векове, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЈОВАНА ЛАЂАРА

Страдање овог благословеног мученика догоди се на острву Ко (у Јегејском мору) на следећи начин. Не знам због чега, вели описивач овог страдања, неки агарјани мађијама залудеше Јована, па га таквог потурчише. Но после неколико дана Јован дође к себи; и кад сазнаде разлог свога обрезања и виде на својој глави бели турбан турски, он се силно ожалости, па збаци с главе бели турбан, и поново се одену по хришћански. И стаде се Јован од свег срца са сузама и уздасима кајати пред Богом због свог невољног пада. А агарјани, видевши како се Јован покаја и опет постаде хришћанин, бесомучно навалише на њега, и пошто га немилосрдно избише, они га у тамницу вргоше. Након неколико дана агарјани изведоше Јована из тамнице, и на разне начине покушаваху да га врате у своју муслиманску веру. Они му час благо саветоваху час љуто прећаху, али мученик све то ни у шта не сматраше, и говораше им: Ја верујем у Господа мог Исуса Христа; од све душе и срца Њега исповедам за истинитог Бога. Он ће доћи да суди целоме свету, и живима и мртвима. Вашу пак веру презирем; и ево готов сам да за Христа мог поднесем сва мучења која ми будете приредили.
Чувши то, и видећи Јованову непоколебљивост у хришћанској вери, агарјани бесно Јована зграбише, па га бише и газише, и онда судији одведоше. И тужаху га судији како је био Турчин, па се покајао. Судија нареди да Јована немилосрдно бију. И кад виде да ни то ништа не помаже, он изрече смртну пресуду: да Јован буде у огњу сажежен. И наложише велики огањ, и спалише Јована. И постаде храбри Јован жртва чиста и беспрекорна Христу. И тако сконча блажени Јован; и радујући се прими венац мучеништва, и би удостојен царства небеског. Његовим светим молитвама нека се и ми избавимо садашњих непријатеља спасења нашег и нека се удостојимо стајања с десне стране Христу у нестаривом блаженству. Амин[11].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Тарс - велики у старини град, у малоазијској области Киликији. Остаци овога града сачували се и до данас.
2. Клаудије царовао од 41 до 52 године.
3. Цар Адријан царовао од 117 до 138 године.
4. Био игуман Печерског манастира од 1124 године; скончао 1131 год.
5. Управљао Новгородском епархијом од 1110-1130 г.
6. Ово се догодило у 1135. год.
7. Био кнезом кијевским од 1146 до 1154 године.
8. Ову главу донео је из Херсона св. кнез Владимир, пошто је после свог крштења беше добио на дар од херсонског епископа.
9. Тојест: Јурит Владимирович Долгоруки, син Владимира Мономаха. То је било 1150 године.
10. Грк, поживео у Русији не дуго; управљао митрополијом од 1156 до 1158 године; скончао 1159 године у Черњигову.
11. Свети Јован пострада на острву Ко 1669. године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Георгије исповедник. Због велике добродетељи, коју задоби дугим подвигом, би овај Георгије изабран и постављен за митрополита Митиленског. И управљаше светитељ стадом словесним ревносно и мудро до старости своје. Но када наста гоњење под Лавом Јерменином, који попираше иконе свете, би и овај свети старац позват од цара у Цариград на сабор епископа, који требаше, по жељи царевој, да уништи иконопоштовање. Но Георгије не само не учини по жељи злобнога цара, него, са још неким храбрим епископима, устаде у заштиту светих икона. За то би поруган и од цара прогнан у пределе Херсона, где у телесној беди и свакој невољи проведе остатак земног живота свога. Сконча и пресели се у бесмртни живот око 816 год. Би чудотоворац и за живота и по смрти због велике праведности своје и љубави према Господу Исусу.

2. Преп. Нил Сорски. Један из великих отаца руске цркве. Оснивач скитског живота монашког у Русији. Скончао мирно 1508 год. Мошти му почивају у Сорском манастиру. Његов Устав скитског живота представља духовно и практично дело првога реда.

3. Св. муч. Калиопије. Јединац син, од Бога исплакан, некога сенатора из Перге Памфилијске. Благочестива му мајка Теоклија научила га беше у раној младости богопоштовању и чистом животу. Беше Калиопије још младић када наста страшно гоњење хришћана под царем Максимијаном. Да би га спасла смрти мајка га метну у лађу, даде му довољну суму новаца, и отпрати га у град Помпеопољ. Но другчије беше устројено Промислом Божјим. Искрцав се у Помпеопољу Калиопије попаде усред неке бурне многобожачке светковине. Па када он, на наваљивање залуделе светине, не хте узети учешћа у томе глупом пиру, би догуран војводи Максиму, коме исповеди, да је хришћанин. Војвода нареди те га бише оловним штаповима, и на огњу пекоше, па најзад свега рањава у тамницу вргоше. Чувши за мучење свога сина мајка Теоклија раздаде све своје имање бедним и невољним, а она с нешто мало новца пожури у тамницу своме сину. Ушав у тамницу, она се поклони пред својим сином и зави му ране. Најзад војвода изрече коначну пресуду, да се Калиопије распне на крст. У срцу мајчином мешаше се радост с болом. Када јој поведоше сина на губилиште, она дотури џелатима пет златица, да би распели сина њеног не као Господа него наопако. То учини из смерности пред Господом. На Велики Четвртак Калиопије би распет наопако, и мајка му стајаше под крстом благодарећи Бога. А када га други дан мртва спустише с крста, она паде на њега и сама издахну. Тако обоје изађоше пред престо Цара славе. Чесно пострадаше 304 год.

4. Преп. Данило Перејаславски. Имао је као нарочити подвиг старање о мртвим. Кадгод би чуо, да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540 год. Мошти његове целе почивају.

5. Преп. Григорије Синаит. Велики светитељ и подвижник Синајски и Атонски. (Види 8. август).

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА ИСПОВЕДНИКА, митрополита Митиленског[1]

Преподобни отац наш Георгије измлада заволевши Христа замонаши се, и упражњавајући сваку врлину стече смиреноумље као нико други. И би исповедник Христов за царовања Лава Исаврјанца[2], трпећи гоњење и злостављање од иконобораца. Потом за царовања правоверних Константина и Ирине би изабран и постављен за митрополита митиленског. И беше веома милостив и врло дарежљив. Због превеликог уздржања постаде друг Анђелима, и показа се чудотворац, исцељујући неизлечиве болести и изгонећи нечисте духове. Доживе зацарење и Лава Јерменина који обнови иконоборство, и у дубокој старости опет претрпе гоњење за свете иконе.

Пре зацарења Лава Јерменина и обновљења иконоборства и прогонства светог Георгија беху у граду Митилени нека знамења која су претсказивала узнемирење и невољу Христове Цркве. Тако једном у храму свете великомученице Теодоре поред пристаништа, за време вечерња, док је народ певао: Господе, помилуј! нека невидљива сила изненада са великом хуком диже свети Крст са светог престола, уздиже га до под кров цркве, за тим се крст изврну и паде на земљу. А кад то виде народ, спопаде их страх и ужас, и подигавши к небу и очи и руке сви дуго време громко вапијаху: Господе, помилуј! и не хтедоше да изађу из цркве, очекујући да брзо наиђе нека несрећа на њихово острво. Но у то време тамо беше преподобни Симеон са својим братом Георгијем. Будући прозорљив, преподобни Симеон с плачем говораше људима: Браћо, неће бити тако као што ви очекујете, нити ће Бог потпуно уништити наш крај, него ће ових дана настати богоморски и богопротивни цар, који ће одузети Цркви њену лепоту: згазиће чесне иконе.

После неколико дана један огроман и страшан вепар са одрезаним ушима и репом улете у ту исту цркву кроз врата, уђе у олтар и леже на горњем месту. Слуге црквене покушаваху да га истерају, али не могаху, пошто беше свиреп и кидисаше на њих изгонећи их из олтара. Тада слуге узеше велике мотке, дуго га бише док га не заморише и на једвите јаде истераше. Сазнавши за то, блажени Симеон рече: Верујте ми, децо, тај вепар означава да ће овде по попуштењу Божјем бити епископ који ће имати свињску нарав и живот. - То се ускоро и догоди. Јер кад се Лав Јерменин зацари, диже гоњење на Цркву Божју и сазва у Цариград многе епископе, наводећи их на своју иконоборну јерес. Тада би позван у Цариград и преподобни отац наш Георгије, митиленски митрополит, и показа се храбар војник Христов. Док многи пристадоше на зловерје царево, он ванредном мудрошћу посрами цара, и лажног патријарха Теодота Каситера, и остале јеретике, и учини те многи увидеше своју заблуду. Али цар лажни и патријарх не отрпеше ово изобличење, већ га послаше у прогонство у Херсон[3], а место њега поставише у Митилени за митрополита неког јеретика, који слично дивљем вепру, истрчавши из шуме, погази и смрадом загади виноград Христов, потирући свете иконе и зверски смућујући разумне овце.

А свети Георгије проведе остале дане свога живота у прогонству, творећи многа чудеса благодаћу Христовом. Затим када дође време да се престави, заблиста на небу сјајна звезда која претсказа блажену кончину његову. Ову звезду видеше и из града Митилене и са целог острва, и словесне овце митиленске митрополије познаше по томе одлазак ка Господу њиховог пастира, светог Георгија. Живот његов беше светлост свету добрим делима, зато Бог сјајном звездом прослави блажену смрт његову, и по смрти начини мошти његове чудесним извором исцелења ради прослављења угодника свог.

Свети Георгије сконча и пресели се у бесмртни живот око 816 године.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА КАЛИОПИЈА

Нека жена Теоклија у Перги Памфилијској[4], благочестива и богобојажљива са целим домом својим, твораше многе милостиње и чесно провођаше живот. Удата за чесног човека, сенатора и патриција, она много година не имађаше деце, јер беше нероткиња. Али она усрдним молитвама својим умоли Бога те заче. Но док беше у другом стању умре јој муж, оставивши јој огромно богатство. И родивши сина она му даде име Калиопије. И труђаше се много око његовог вaспитања: нарочито страху Божјем, учаше га и књизи, и особито му пуњаше душу мудрошћу Светога Писма. У та времена преовлађиваше идолослужење, истина беше потискивана лажју, и врло многи људи клањаху се гадним боговима и приношаху им жртве. А свети Калиопије сав се беше одао молитвама и пошћењу. Но када судију известише о светом младићу да је хришћанин, мајка његова блажена Теоклија, да би сина спасла смрти, даде слуге, укрца га у лађу, и испрати у килкијски град Помпеопољ. Искрцавши се у Помпеопољу Калиопије западе у неке бурне многобожачке светковине, које незнабожни игемон Максим приређиваше у част поганим идолима. Видећи то, свети јуноша се чуђаше и упита неке: Због чега су ове светковине? Они му одговорише: Данас је празник богова наших; хајде и ти, придружи се нашем пиру. А он им на то рече: Хришћанин сам, и пошћењем празнујем Христа мог, и није лепо да у уста, која славе Христа, уђе ишта од поганих жртава нечестивих богова.

Дође то до ушију игемону Максиму, и он, испунивши се гнева, нареди да ухвате светог јуношу и доведу преда њ на суд. Када светог Калиопија доведоше, игемон га упита: Како се зовеш? Свети одговори: Хришћанин сам, а зовем се Калиопије. Игемон рече: Данас сва васељена светкује због божанског празника, како ти једини у обмани живиш, не хотећи да празнујеш с нама? Одговори му свети Калиопије: Ви сте у обмани и у тами ходите, јер остависте Бога живога, Творца неба и земље, који је све речју створио, и клањате се мртвом дрвету и углачаном камењу, делима руку безбожничких. Игемон рече: Младост твоја чини те си дрзак, и гура те у не мале муке. Но реци нам, одакле си и каквог си рода? Одговори свети: Ја сам из Перге Памфилијске, рода сенаторског и патрицијског, али изнад свега ценим то што сам хришћанин. Упита га игемон: Имаш ли родитеље? Одговори свети: Имам мајку, а отац ми је давно умро. Игемон му онда рече: Тако ми великог сунца и свих богова, ако се поклониш боговима, даћу ти своју кћер јединицу за жену. Одговори му свети: Кад бих се хтео женити, могао бих узети за жену кћер твоју и одвести на имање матере моје. Но знај, ја обећах Христу Богу мом, који ме је створио по лику Свом, да ово земљано тело сачувам у чистој девствености и да га беспрекорним изведем на праведни Суд Његов. Ти пак чини шта хоћеш, а ја сам хришћанин. Игемон повика: Зли гаде, мислиш ли да ме таквим речима својим разјариш да бих те што пре убио? Знај ово: мучићу те дуго, дробећи на комаде тело твоје, а што остане предаћу огњу да се сажеже. Светитељ одговори: Уколико ме дуже будеш мучио, утолико ће ми се светлији исплести венац од Христа мог за страдање моје. Јер Свето Писмо каже: Нико не Добија венца ако по правилу не војује (2. Тим. 2, 5).

Тада игемон рече слугама: Повалите га, па му оловним штаповима све кости поломите! Бијен, свети Калиопије говораше: Благодарим ти, Христе, што си ме удостојио да подносим муке ради славе светог имена Твог. Рече му игемон: Принеси жртву боговима, да би видео отачаство своје, и да ти имање не буде одузето, јер видиш на какве си горке муке стављен. Свети одговори: Видим сладост будућег одмора који ми је од Христа обећан и муке не осећам. Иако сам сада у туђини, ипак знам да је Господња земља и што је на њој (Пс. 23, 1). Ја и овде видим матер моју и отачаство моје: мати моја је Православна Црква Христова, а отачаство - небески Јерусалим. Јер по речима светог апостола: Живљење наше је на небесима (Флб. 3, 20). А ако ме потсећаш на мајку по телу, онда чуј божански глас који говори: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Изобиље богатства не сматрам ни за шта, јер више волим да са распетим Христом страдам него ли да се кратковремено наслађујем грехом овог лудог света.

Онда игемон рече слугама: Окрените га тако поваљеног, и бијте га сировим жилама по стомаку, говорећи му: Безбожниче, одговарај на питања, а немој причати о другим стварима!- А свети мученик рече игемону: Безумниче, крвопијо гори од сваког звера, туђинче небеских блага! ја ти речи истине казујем, а ти, имајући ослепљене очи душе и запушене уши, да не би чуо речи Господње, неправедно ме мучиш, убијајући ме као разбојника.

Тада рече игемон слугама: Спремите точак мучења са оштрим клинцима, растегните Калиопија на точку што јаче да му зглобови пуцају, и тако привежите; испод точка велики огањ наложите, и онда точак окрећите, да би клинцима кидан и огњем паљен издахнуо. Када тако стадоше мучити светог Калиопија, он осети силне болове, и завапи ка Господу говорећи: Дођи, Христе мој, помози слузи Твом, да би се у мени недостојном до краја прославило свето име Твоје, и да сви увиде да се никада посрамити неће они што се у Тебе уздају! И одмах предстаде Анђео Господњи, и угаси огањ, и заустави точак, и учини га непокретним, те га слуге не могаху ни најмање покренути. И крв обли младо мученичко тело на точку, и кроз дубоке ране виђаху се кости јер точак имађаше тестеролике ножеве оштре с обе стране.

Онда игемон нареди да одреше мученика с точка и скину. И призор беше дирљив за све, и стаде народ викати: О да неправедног суда! О каквог младића тако страшно мрцваре! И рече игемон светитељу: Не рекох ли ти да те младост твоја чини дрским и потстиче на најтеже муке? Свети одговори: Псу најбестиднији, мислиш ли да сам се уплашио твојих мучења? Игемон на то рече: Бедниче, ти ме вређаш да бих те што пре погубио, али неће бити тако. Боље приступи и принеси боговима жртву, да би се избавио највећих и најљућих мука. Свети мученик одговори: Уздам се у Христа мог, да нећеш оскрнавити у мени чисту веру Божју. Тело је моје пред тобом, мучи га како хо-ћеш, али ћеш добити одмазду од Бога на дан Страшнога суда: јер каквом мером мериш онаквом ће ти се одмерити. Тада игемон рече слугама: Оковите га у железне вериге и баците у најдубљу ћелију тамничку, и немојте се о њему уопште бринути, нити допуштајте хришћанима да га посећују, да га не би величали због његовог трпљења, И слуге одмах оковаше страдалника и вргоше у најстрашнију ћелију тамничку.

Сазнавши за такво страдање сина свог светог Калиопија ради Христа, мајка његова блажена Теоклија учини распоред са целокупном имовином својом: подари слободу својим робовима и робињама којих је било двеста педесет, све злато и сребро и скупоцене ствари раздаде беднима и невољнима, а сва непокретна имања: села, њиве, винограде поклони Цркви. И оставивши отачаство своје отпутова у Киликију к сину своме који је за Христа страдао. И давши стражарима тамничким нешто злата, уђе у тамницу, и угледавши сина свог у оковима поклони му се, и зави му ране. А свети Калиопије, окован и телом сав отекао од многих рана, не могаде устати пред мајком својом, само рече: Добро дошла, мајко моја! сведоче Христових страдања. А она, гледајући синовљево тело смрвљено ранама, говораше: Блажена сам и благословен је плод утробе моје, јер те, као Ана Самуила, свети сасуд поднесох Богу и као Сара Исака приведох Христу на жртву пријатну.

И проведе мајка сву ту ноћ у тамници крај ногу сина, певајући заједно с њим и славећи Бога. А у поноћи велика светлост сину у тамници, и би глас који говораше: Ви сте свети Божји исповедници Христови и уништитељи идола, оставили сте отачаство и имање и изволели страдати са Христом!

Сутрадан игемон Максим изведе из тамнице светог Калиопија на суд преда се, и упита га: Јеси ли се тргао од свога безумља? и хоћеш ли испунити царско наређење и поклонити се боговима, да би остао жив? или желиш да зло погинеш као и учитељ твој Христос? Свети одговори: Чудим се бестидности твојој, јер си већ толико пута чуо мој одговор: Хришћанин сам, за Христа умрећу, - па ме опет исто питаш и не стидиш се да ратујеш против истине. Ја свим срцем желим да пострадам као учитељ мој, и трудим се на све могуће начине да умрем за Њега.

Чувши то, и увидевши мученикову непоколебљиву решеност, игемон нареди да га као Христа распну на крст. А беше то на сам Велики Четвртак. Када света Теоклија виде да јој сина поведоше на распеће, она даде војницима пет златника молећи их да сина њеног распну не као Господа него наопако. То учини из смерности сматрајући да је недостојно да син њен буде распет на исти начин као Господ Христос. И на Велики Четвртак свети Калиопије би распет за Господа Христа, а на Велики Петак у девет сати пре подне предаде дух свој у руке Божје. И би глас Божји с неба који говораше светом Калиопију: Узиђи, суграђанине Христов и сунаследниче Светих! - А када га мртва спустише с крста, блажена мајка паде на њега, загрли га, и одмах издахну. Онда дођоше браћа хришћани, узеше оба тела, и заједно их сахранише на чесном месту, величајући Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме слава кроза све векове, амин.

Чесно пострадаше седмог априла 304 године.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА РУФИНА ђакона и АКИЛИНЕ Млађе и с њима двеста војника

Свети Руфин би мачем посечен; светој Акилини руке наопако везаше, па је тако огњем сажегоше; а двеста војника светих бише у Синопи мачем посечени за Христа, око 310 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИЛА СОРСКОГ

Велики отац Руске Цркве по своме подвижништву и богомудрости, учитељ скитске простоте и созерцатељног живота, преподобни Нил, родио се 1433 године. О пореклу и месту рођења преподобног Нила ништа се не зна. Ипак, судећи по његовим многобројним везама са важним личностима његовог времена и по његовом високом образовању, треба претпоставити да је и сам он био бојарског порекла. Истина, свети Нил назива себе невјежом и сељаком, али он је могао себе називати невјежом по дубоком смирењу, а сељаком - зато што се родио и живео на очевини својих предака међу сеоским житељима.

Свети Нил се постригао у монаштво и отпочео свој монашки живот у обитељи преподобног Кирила Бјелоозерског. Ту се он користио саветима умног и строгог старца Паисија Јарославова, који је потом био игуман Сергијеве Свето-Тројичне Лавре. Из кратких података о животу преподобног Нила познато је само да је он, пошто је провео неко време у Кириловом - Бјелоозерском манастиру, заједно са својим учеником и сатрудником Инокентијем, из рода бојара Охљебињиних, путовао по светим местима Истока и дуго боравио у Светој Гори. Као рајска пчела, он се у Светој Гори вио по надоблачним висинама међу атонским оцима, и сво руско монаштво обдарио својим дивним списом, који садржи у себи не само ишчитане истине о скитском безмолвију, о скитском молитвеном испосничком тиховању, него и његовим личним опитом сазнане, личним искуством проживљене, и доживљајима његовог личног ангелско-бестрасног живота запечаћене. Плод његовог странствовања у Светој Гори било је изучавање правила пустињске усамљености, безмолвне молитве и духовног трежњења. Стога, као што преподобног Антонија Печерског називамо оснивачем монаштва у Русији, тако и преподобног Нила можемо с пуним правом назвати првенцем скитског подвижништва.

Омиљено занимање преподобног Нила беше, по његовом сопственом казивању, изучавање Светога Писма, житија и учења светих Отаца. На тај начин преподобни Нил не само умом и срцем изучи, него и у живот и у непрекидно занимање претвори душеспасоносну науку богомудрих отаца: Антонија Великог, Василија Великог, Јефрема Сирина, Исака Сирина, Макарија Великог, Варсануфија, Јована Лествичника, Аве Доротеја, Максима Исповедника, Исихија, Симеона Новог Богослова, Петра Дамаскина, Григорија, Нила и Филотеја Синајских. У Светој Гори преподобни Нил заволе нарочито скитски начин живота; у његову душу дубоко продре љубав према усамљености. И када се врну у Бјелоозерски манастир, он не хте да живи у њему, него се удаљи дваестину километара од њега на реку Сорку. Ту он поби крст, начини најпре капелицу и усамљеничку келију и ископа поред ње студенац. А када се око њега сабраше нека братија да се подвизавају с њим, онда он сагради и цркву. Свој манастир он уреди на нарочитим отшелничким правилима, по угледу на скитове који и до сада постоје на Светој Гори Атонској. На тај начин он основа први Руски скит. У свом новом скиту преподобни продужи изучавати Свето Писмо и дела светих Отаца, према њима уређујући живот свој и својих ученика.

Историју свог унутрашњег живота преподобни отац наш Нил делимично откри у посланици једноме од својих блиских саподвижника, који га је упорно молио о томе. "Пишем ти, вели преподобни, показујући себе; на то ме приморава твоја љубав по Богу и чини ме безумним, да бих ти писао о себи. Ми треба да поступамо не просто и не према приликама, него по Светом Писму и по предању светих Отаца. Моје удаљење из манастира (Бјелоозерског) није ли било ради душевне користи? Несумњиво ради ње. Ја сам видео да тамо живе не по закону Божјем и предању отачком, већ по својој вољи и људском расуђивању. Још има и много таквих који, поступајући тако неправилно, уображавају да воде врлински живот... Када оно ја и ти заједно живљасмо у манастиру, ти знаш како сам се ја клонио веза са светом и старао се да живим по Светом Писму, ма да, због лености своје, нисам имао успеха у томе. После мог странствовања ја дођох у манастир, и близу изван манастира начиних себи келију, и живљах у њој колико сам могао. Сада сам се преселио далеко од манастира, благодаћу Божјом нашао сам место према мојој замисли; оно је мало приступачно за световне људе, као што си и сам видео. Живећи усамљенички, ја се бавим изучавањем духовних књига: пре свега изучавам заповести Господње и њихово тумачење - предања светих Апостола; затим, житија и поуке светих Отаца. О свему томе размишљам, и што нађем да је корисно за моју душу, ја то преписујем за себе. У томе је мој живот и дисање. Због немоћи моје и лењости, ја сам сву наду положио на Бога и Пречисту Богородицу. Када треба што да предузмем, а не налазим то у Светом Писму, ја то одлажем на неко време док не пронађем. Ја не смем да предузимам ништа по својој вољи и по своме расуђивању. Живео ти усамљенички или у општежићу: држи се Светог Писма и иди по трагу светих Отаца, или се потчини ономе ко је познат као духован човек у речи, животу и расуђивању... Свето Писмо је сурово само за онога који не жели да себе смири страхом Божјим и да отступи од земаљских помисли, већ жели да живи по својој страсној вољи. Понеки неће смирено да изучавају Свето Писмо, чак неће ни да чују о томе како треба живети, као да Свето Писмо није писано за нас и не треба га испуњавати у наше време. Али, правим подвижницима, и у старо време, и у садашње, и у све векове, речи Господње ће свагда бити речи чисте, као очишћено сребро: заповести Господње њима су драгоценије од злата и драгог камења, слађе од меда и саћа".

Нови пут живота, изабран преподобним Нилом, зачуђивао је његове савременике. И стварно, имали су се чему чудити, нарочито они слабији. Место које преподобни Нил изабра за свој скит, по сведочанству очевидаца, бејаше дивље, мрачно, пустињско. Сва околина скита - ниска и мочварна. Сама река Сорка, по којој је угодник Божји и назван Сорски, једва се вуче низ своје корито, и више личи на бару него на текућу реку. И ето, ту се подвизаваше руски отшелник.

Нов, дотле невиђен у Русији, скитски живот, често исказивана туга душе због искварености црквених књига и старање да их, по могућности исправи, изазивали су незадовољство према преподобноме. Али, он је стрпљиво ишао својим путем, и био уважаван од добрих архијереја и великих кнезова. Године 1491 преподобни Нил је био на сабору, одржаном против јеврејствујућих јеретика. Ревнитељ Православља, архиепископ новгородски Генадије желео је да лично види преподобног оца Нила, и да чује његово мишљење о спорним стварима, о којима се расправљало на Сабору.

На Сабору 1508 године, на коме се расправљало о манастирским имањима, преподобни Нил показа до какве је мере одбацио сва световна пристрашћа, и како му душа хрли једино ка небеском. Сагласан са духом убоштва Максима Грка и других светогароца, преподобни Нил пре свих предложи на Сабору да манастири буду без имања, и да монаси живе по пустињама издржавајући се својим рукодељем. Сви пустињаци бјелоозерски следујући у томе заповести свога оца светог Кирила, подржаваху мишљење великог скитоначелника, а Максим Грк касније чак и пострада за то од митрополита Данила, мада је повод за гоњење била јерес подметнута светом Максиму. Преподобни пак Јосиф Волоколамски, иако сам строги подвижник, бејаше супротног мишљења и позиваше се на светог Теодосија Великог, оснивача општежићних манастира, на Атанасија Атонског, и на друге настојатеље манастира који су имали имања; и његово мишљење преовлада. После преподобног Нила, његов ученик кнез Васијан Коси исто се тако, попут свог блаженог учитеља, силно залагаше, и с њим сви светогорци, да манастири буду без имања, али њихово мишљење не би усвојено.

У свом претсмртном завештању преподобни Нил, заповедајући својим ученицима да тело његово баце у пустињи за храну зверињу или да га с презрењем закопају у јаму, писаше ово: "оно је тешко сагрешило пред Богом и недостојно је погреба". А затим беше додао и ове речи: "Колико је било у мојој моћи, старао сам се да се не користим никаквом чешћу на земљи у овом животу; нека тако буде и после смрти".

Преподобни Нил престави се ка Господу седмог априла 1508 године. Свете мошти његове почивају у кивоту, у његовој пустињи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛЕВКИЈА

Подвизавао се у петнаестом столећу; основао Успенски манастир на реци Рузи, у Московској губернији. Свете мошти његове покоје се у цркви његовог манастира.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДАНИЛА ПЕРЕЈАСЛАВСКОГ

Преподобни Данило имао је као нарочити подвиг старање о мртвима. Кад год би чуо, да се нашао неко замрзнут или другим начином умртвљен, он би журио, да га пристојно сахрани и за њега се Богу помоли. Мирно скончао 1540 године. Мошти његове целе почивају.

________________________________________

НАПОМЕНЕ:

1. Митилена - град на острву Лезбосу, највећем острву у Јегејском мору.

2. Лав Исаврјанац царовао од 717 до 741 год.; жесток иконоборац

3. Херсон - грчка колонија, најважнији град, близу данашњег Севастопоља.

4. Памфилија - у старини део малоазијског приморја, између Ликије и Киликије.