ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Евтихије, патријарх цариградски. Рођен у Фригији од родитеља благочестивих. Отац му је био официр. Једном се забављаше дечко Евтихије са вршњацима својим, а забава им беше у томе што свак писаше име своје на стени и поред имена онај чин, који ће, по слутњи, у животу и добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! У тридесетој години поста игуманом једног манастира амасијског. А када му беше четрдесета, година посла га Амасијски митрополит место себе не Пети васељенски сабор. На сабору он блисташе као сјајна звезда међу оцима цркве, како својом ученошћу, тако и благочешћем. Када наста препирка, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми, он заступаше мишљење да могу позивајући се на Књигу Царства, 13, 1-8 и на IV књ. Царства 23, 16. И омиле веома цару Јустинијану и патријарху Мини. Цар га много питаше за савет, а Мина (у то време веома богат) назначи га за свога наследника и умоли цара, да то приведе у дело. Тако и би. Дванаест година управљаше свети Евтихије црквом мирно. Но тада ђаво диже буру против њега. Та бура дође до самога цара Јустинијана. Прелести се цар, наиме, и паде у монофизитску јерес афтартодокета, која лажно учаше, да је Господ Исус и пре васкрсења имао тело божанско и нетрулежно, без осећања глади и жеђи и бола. Евтихије одлучно устане против те јереси, због чега га цар одагна у прогонство, у његов првобитни манастир. Ту проживе Евтихије дванаест година и осам месеци, и показа се великим чудотворцем, исцељујући људе од разних болести молитвама и помазивањем јелејем. Јустинијан се покаја и умре, а њега наследи Јустин, који поврати Евтихија опет на престо патријарашки, на коме овај светитељ оста до смрти мирно управљајући црквом Божјом. У својој седамдесетој години пресели се у царство Христа Господа, коме је верно и храбро служио целога свога живота, 582. године.

2. Светих стодвадесет мученика пострадалих у Персији. Када цар персијски Сапор опљачка византијске земље, одведе у ропство стодвадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадање, између 344. и 347. године и преселише се у дворе Цара Христа.

 

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЕВТИХИЈА, патријарха Цариградског

Свети Евтихије родио се у Фригији[1] у селу званом Божанствено. Доцније он своје село огради каменим зидовима, подиже у њему велику цркву у име светих Четрдесет Мученика, и сагради конаке у које смести врлинске људе који у монашком чину провођаху анђелски живот. Трудом светитељевим ово се село постепено претвори у град. Отац светог Евтихија Александар беше официр, а мајка Синесија кћи чесног и врлинског свештеника Исихија који је службовао у цркви града Августопоља. Када Синесија ношаше у утроби овај благословени плод, једне ноћи у сну виде себе обасјану неком неисказаном светлошћу. Уплашена, она се питаше шта то треба да значи. Уствари, то беше указање да ће она родити духовно светило који ће бити просветитељ многих што су у тами заблуде. Јер Господ освети слугу Свога, као некада пророка Јеремију, пре но што изађе из утробе мајке своје. И означи га да буде велики архијереј и светлост свету. И Евтихија крсти његов дед, презвитер Исихије, а у њега се Евтихије и књизи учаше. И на Евтихију као на детету примећиваху се знаци његовог будућег чина. У његовог деда, свештеника Исихија, бејаше много деце, његових вршњака који су се такође учили књизи. Једном се дечко Евтихије забављаше са вршњацима својим, а забава им беше у томе, што свак писаше име своје на зиду и поред имена онај чин , који ће, по слутњи, у животу добити. Када дође ред на Евтихија, он написа: Евтихије патријарх! - То беше као неко пророчко претсказање о ономе чиме га је Бог имао почаствовати.
Када Евтихију би дванаест година, родитељи и дед послаше га у Цариград на веће школе. Тамо он показиваше одличан успех у наукама и многе превазилажаше. Притом јасно увиде да световна мудрост не силази одозго, по речи светог апостола Јакова, него је земаљска, чулна, ђаволска (Јак. 3, 15), и својим љубитељима не доиоси никакав духовни плод. А мудрост која је одозго, она је најпре чиста, потом мирна, кротка, блага, пуна милости и добрих плодова (Јак. 3, 17), којима се насићују њени љубитељи. И овај благоразумни јуноша ревносно тражаше ту мудрост која силази одозго и, нашавши је, он донесе добру одлуку: да не служи свету, него да служи Богу као монах.
Кад постаде пунолетан и зрео човек, и носећи у души чврсту одлуку о монашењу, Евтихију се, по Божјем промислу, догоди једна мала сметња која га за неко време задржа од монашења. Сметња беше у овоме: митрополит амасијски и неки други угледни људи великим молбама салетеше блаженог Евтихија, да се и без монашења прими за лазихијског епископа. Покоривши се вољи митрополита и осталих као вољи самога Бога, блажени Евтихије као јагње предаде себе том амасијском архијереју, који се у то време бавио у Цариграду неким црквеним пословима. Овај га одведе у цркву Пресвете Богородице, звану Урбикијева, пошто је војвода Урбикије беше подигао, и тамо га на нарочитом месту, у крстионици, постриже за црквеног клирика. При постригу деси се да његове одрезане власи падоше у свету воду која беше у крстионици, те присутни с дивљењем говораху да му мајка, света купељ, која га породи духовним рођењем, тојест крштењем, постаде кума при пострижењу за клирика примивши у себе његове власи. Затим би произведен за ђакона, а у тридесетој својој години рукоположен за презвитера. И кад је био пред хиротонију за епископа, промисао Божји, спремајући слузи своме оно што је боље, измени ту одлуку, те за епископа лазихијског би посвећено једно друго лице, а свети Евтихије оствари своју ранију намеру о монашењу: оде у један од амасијских манастира и замонаши се.
Тај манастир су раније подигли свети , људи: Мелетије, Ураније и Селевкије[2]. Двојица од њих, Мелетије и Селевкије били су епископи амасијске цркве, сваки у своје време. И у светаштву свом упокојише се у Господу, и из гробова својих дају болесницима чудесна исцељења. Прича се за овог великог Селевкија да је и за живота свог био чудотворац. Тако једном задеси ту покрајину велика глад, те безбројно мноштво убогих и ништих долажаху к светом Селевкију за храну, и његова се житница потпуно испразни. Тада човек који је делио жито однесе кључеве и предаде их светитељу. Он узе кључеве, и сву ту ноћ мољаше се Богу да људе своје не умори глађу него да им својом свемоћном руком пошаље храну како сам зна. И ујутру нађоше житницу тако препуну пшенице, да су једва отворили врата. И сви несметано узимаху пшеницу колико је ко хтео и могао понети, а житница опет остајаше пуна. Тако Бог умножи пшеницу на молитве старог Селевкија. - Свети пак Ураније био је епископ у Грузији, и тамо сахрањен. И на његовом гробу се исцељују од сваковрсних болести.
Ето од тако великих људи би основан тај амасијски манастир у коме се преподобни Евтихије замонаши. Примивши на себе са црном ризом ангелски образ, он опаса бедра своја истином н обуче се у свеоружје Божје. И би постављен за архимандрита свих манастира у амасијској митрополији. И беше изврстан вођ монасима.
У то време цароваше Јустинијан Велики[3], и позиваху се архијереји на Пети Васељенски Сабор[4]. Но пошто митрополит амасијски беше тада болестан, он моли преподобног архимандрита Евтихија да место њега иде у Цариград на Сабор. И кад се блажени припремаше за пут, имаде у сну овакво виђење: Прст руке Божје беше са небеског свода пружен на врло високу гору што је над манастиром и на којој се налази храм светог мученика Талалеја, показујући на врх горе, и би глас с неба који говораше Евтихију: Тамо ћеш бити епископ! - И пренувши се из сна, он се чуђаше виђењу, и беше у недоумици шта треба да значи. А виђење означаваше високу част патријаршијског престола цариградског на који је он по Божјем благовољењу имао ускоро да ступи.
Када преподобни Евтихије допутова у Цариград, затече старог пресветог патријарха Мину[5] на измаку живота. Видевши блаженог Евтихија, свјатјејши Мина пророчки рече за њега своме клиру да ће он бити патријарх после њега. И нареди му патријарх да одседне у патријаршији. И мило разговараше с њим, наслађујући се његовим богонадахнутим речима. Па га и цару посла, известивши претходно цара о Евтихијевој благоразумности и доброти. Када блажени Евтихије дође к цару, затече код њега неке јеретике. И ови се стадоше препирати са светим о догматима вере, и не могоше противстати мудрости његовој и духу којим говораше. А препирка се водила о томе, да ли могу јеретици после своје смрти бити предани анатеми. Неки су говорили да не треба предавати анатеми оне који су после своје смрти и обелодањени као јеретици, а свети Евтихије заступаше мишљење да на сваки начин треба јеретике и после њихове смрти предавати анатеми, позивајући се на Свето Писмо како цар јерусалимски Јосија извади из гробова кости пре много година умрлих идолопоклоника и огњем их сажеже (3 Цар, 13, 1-8; 4. Цар. 23, 16). И рече: Тако треба и јеретике после њихове смрти предавати казни- И од тога часа цар заволе преподобног Евтихија, и сви га стадоше почитовати и хвалити.
Пред почетак Сабора разболе се престарели патријарх свјатјејши Мина и отиде ка Господу. Тада многи људи духовнога звања стадоше помоћу поклона и посредника тражити од цара патријаршијски престо. Али цар, чије је срце у руци Божјој, мишљаше на блаженог Евтихија. И нареди своме доглавнику Петру, човеку знаменитом, да чесно чува амасијског архимандрита, да не би, избегавајући људску славу, тајно побегао из Цариграда. Тада светитељ имаде друго виђење у сну: Видех, причао је он, један велики и врло осветљен дом, и унутра скупоцену постељу, и неку чесну жену која је седела у соби и звала се Софија; она ме позва унутра и показа ми своје наките; у том угледах снег на крову тог дома, и једног дечака где стоји на снегу а звао се Сотерик; дечак је био у опасности да падне с крова на земљу, а ја му притрчах и скидох га с крова, и тако га избавих од пада.
Ово виђење он имаде у ноћи пред свој избор за патријарха. И оно се зби одмах. Чесна жена Софија коју блажени виде означавала је не друго него саборну цркву у Цариграду, свету Софију, а накит њен - црквене послове. Дечак пак Сотерик који је био у опасности да падне с крова означавао је догматско вероисповедање, које је било близу оклизнућа и пада у јерес, и требало је брзу помоћ од доброг помоћника.
Осим тога и цару би откривење од Бога о преподобном Евтихију. О томе сам цар са заклетвом казиваше своме Сенату и свому клиру велике цркве: Бејах на молитви у цркви светог Петра што је у Атири, и задремах; и видех врховног апостола где руком указује на Евтихија и говори ми: Овај да буде постављен за епископа! - Чувши то, сви једногласно викаху: Достојан! достојан! - И тако по Божјем благовољењу и откривењу свети Евтихије би у својој четрдесетој години узведен на патријаршијски престо цариградски.
У почетку његовог патријарховања стекоше се свети Оци у Цариград, и би Пети Васељенски Сабор. На Сабору беху: папа римски Вигилије, патријарх александријски Аполинарије, патријарх антиохијски Домн, који заједно са патријархом Новога Рима Евтихијем и са осталим светим Оцима утврдише благочешће, предавши анатеми јеретике и њихова злочестива умовања. Док је свети Евтихије мудро управљао Црквом Христовом, ђаво преко својих слугу јеретика подиже хајку на њега. Јер после неколико година цар Јустинијан, потајно заведен од јеретика, придружи им се, и стаде под видом благочешћа сејати јерес афтартодокета, која учаше да је Господ Исус и пре смрти и васкрсења свог имао тело нетрулежно, без осећања глади и жеђи н умора и бола. Ширећи ово јеретичко учење, цар смућиваше Цркву, прнморавајући све да тако верују и исповедају. Свјатјејши патријарх Евтихије одлучно устаде против те јереси, и говораше да такво учење није православно већ јеретичко. Притом се позиваше на Свето Писмо и свете Оце доказујући да је Господ Исус имао тело по свему као наше трулежно тело осим греха, и подложно страдањима. Јер родивши се од Пресвете Дјеве, Господ Исус би у пелене повијен и млеком храњен, и би обрезан, и за све време живота свог на земљи требаше хране и пића. И како је могло бити нетрулежно и страдањима неподложно тело које претрпе распеће и пробадање копљем? Да, оно је било нетрулежно само у том смислу, што је било слободно од греховне трулежи и не иструле у гробу.
Али цар, не само не хоћаше да послуша православно учење патријархово, већ га на све могуће начине салеташе да потпише његово јеретичко учење. Но пошто патријарх не пристајаше да потпише такво царево зловерје, цар беше страховито љут на њега. Затим, много потстицан од јеретика, а нарочито од епарха Етерија и Адеја, цар Јустинијан сазва безаконито збориште својих једномишљеника епископа. То би у дванаестој години Евтихијева патријарховања. И на том зборишту изнесоше помоћу лажних сведока неке клевете против невиног светитеља, сатворише суд над њим, и отераше с престола њега, доброг пастира, светог човека, правоверног архијереја Евтихија, а на његово место изабраше лажног пастира, неког Јована Схоластика, неваљалца и човекоугодника. И двадесет другог јануара, на дан светог апостола Тимотеја, војници дивљачки изведоше из цркве светог Евтихија. Јер епарх Етерије дође са наоружаном војском, и ричући као љута звер нареди да силом извуку светитеља, и сам му скиде архијерејско одјејање, и посла га у прогонство у амасијску покрајину. Али доцније снађе Етерија казна Божија. Јер по смрти цара Јустинијана он и његов пријатељ и једномишљеник епарх Адеј бише лишени сана, богатства и живота. И у један исти дан, трећега октобра, обојици бише секиром главе одсечене, пошто праведним судом беху осуђени на смрт због зала својих.
А светитељ Христов Евтихије, прогнан у амасијски крај у свој првобитни манастир, провођаше време у пошћењу и молитви, и чињаше многа чудеса, благодаћу Христовом исцељујући болести људске. Од тих чудеса споменућемо нека- У граду Амасији човек неки Андрогин беше са супругом својом у великој жалости, јер им се деца рађаху мртва. Стога они са сузама и молбама дођоше к овом светитељу Божјем, као некада Суманићанка к светом пророку Јелисеју, да се помоли Богу за њих, да виде живи плод супружанства свог. А он их помаза светим јелејем из кандила пред животворним Крстом и из кандила пред иконом Пресвете Богородице, и рече жени која беше у другом стању: Детету које носиш у утроби својој да наденете име Петар, и биће живо.
А презвитер Евстатије, писац овог житија, који је био присутан, рече: Ако се роди женско дете, како онда име да му даду? На то светитељ пророчки одговори да ће се родити мушко дете, и да му треба дати име Петар. И кад се навршише дани, роди жена мушко дете, и наденуше му име Петар. И остаде живо, и одрасте. А после им се роди и други син. И они га на рукама донеше к Божјем архијереју, и питаху га какво име да даду детету. А он им рече: Дајте му име Јован, пошто у цркви светог Јована услиши Господ молитву вашу. - И оба ова детета порастоше у зреле људе, и бише наследници родитеља својих.
Један сеоски свештеник доведе к угоднику Божјем Евтихију четрнаестогодишњег сина свог Нунехија који беше глувонем. Помазавши га светим јелејем, светитељ му отвори слух и одвеза језик, и учини те овај стаде чути и говорити. - Опет неки црквени клирик Кирило имађаше петогодишњег синчића, који такође беше нем и полумртав, јер не могаше ни умрети ни живети. И њега светитељ Божји молитвом сатвори здрава и разреши му језик те стаде говорити. - Једном донеше светитељу из града Зела четворогодишње детенце. Оно беше веома мршаво, телашце му беше врло мало, саме кости и кожа, оно није могло да једе, само је помало сисало материно млеко. И њега светитељ помаза светим јелејем и исцели. - Исто тако друго детенце, синчић неког занатлије амасијског, разболе се изненада, и беше на самрти, али га угодник Христов Евтихије оте из чељусти смрти својом молитвом и помазањем светог јелеја. - Сељанка нека са својим седмогодишњим синчићем иђаше послом у град; са њима беху и неки сељаци. Али се успут детету одједном одузеше ноге, по дејству лукавога, и оно се стаде ваљати по земљи, јер не беше у стању да стоји. Онда га мајка и сапутници узеше и на рукама однеше у манастир к блаженом патријарху, молећи га са сузама да се смилује на њу и да јој исцели сина. И светитељ га уобичајеним својим леком, молитвом и светим јелејем, сатвори здрава, и он стаде ходити као и раније.
У близини града Амасије бејаше женски манастир, звани Флавија. Из тог манастира доведоше к светом Евтихију једну младу девојку која се није могла причестити Божанским Тајнама, јер је у време причешћивања спопадаше страх и трепет, и она викаше уклањајући се и бежећи од Светих Тајни. А кад би јој некад силом метнули у уста Пресвете Тајне, она би их одмах повратила као неподношљиву горчину, јер зли дух беше у њој. Архијереј Божји се усрдно помоли Богу за њу, н изагна из ње духа злог. Тако исцељена, девојка прими мирно Свето Причешће из архијерејевнх руку. - Један младић, уметник за мозаик, украшаваше храмове мозаиком. Тако у кући амасијског грађанина Хрисафија, коју Хрисафије претвори у цркву, он скиде са зидова стари мозаик и стаде правити нови мозаик од светих икона. Када са једног зида стаде растављати и уклањати стари мозаик који изображаваше бестидну Венеру[6], демон који бејаше при тој слици удари га у руку страшном болешћу, црним приштом, те му рука сва отече и загноји. Рана беше неизлечива, и сви говораху да руку треба одсећи да не би цело тело сатрулело. У тим боловима и великој невољи јуноша притече с дирљивим јецањем к угоднику Божјем Евтихију, молећи помоћ себи кукавном. А светитељ, творећи за њега молитву Богу и руку му светим јелејем помазујући, исцели га потпуно у трећи дан и отпусти здрава. Тада јуноша својом исцељеном руком изгладивши потпуно мозаичку слику бестидне Венере, на том истом месту изобрази мозаиком лик бесплатног лекара свог - свјатјејшег патријарха Евтихија- - Исто тако светитељ исцели руку и једног другог младића, на којој је била неизлечива болест, због чега су лекари предлагали да му одсеку руку.
Једном приликом доведоше к светом Евтихију младића лудог, бесомучног, који се сваког дана страховито мучио. Када га блажени с молнтвом осени крсним знаком и помаза му чело светим јелејом, стаде сила демонска, као огњеним копљем пробуражена, страшно викати, бацајући пене и шкргућући зубима. То беше знак да је младић мучен не од једног већ од многих демона. Затим укочивши се, младих лежаше на земљи као мртав, и много дана проведе силно се и љуто мучећи. А свети Евтихије се чуђаше зашто овог младића тако дуго не оставља бесомучно мучење. И нареди презвитеру Евстатију, писцу овог житија, да распита младића, ко је, и откуда је, и где је живео, и шта је радио, и како га снађе бесомучност. Овај распита младића, и он му све подробно исприча о себи. И рече: Ја бејах инок у манастиру светог Јована што је у Акропољу. Затим збацих са себе монашки чин, и одох у свет. У свету познах жену, и многе грехе починих. И зато кажњен од Бога патим сада ове муке које видите. А ви, ако што можете, помозите ми. Чувши то, свети Евтихије по обичају свом сатвори за њега усрдну молитву Богу, па му онда саветова да се опет врати у манастир своме монашењу. И када младић обећа свим срцем да ће то учинити, одмах се избави од бесомучности молитвама архијереја Божјег Евтихија.
Један губав човек прибеже к прпеодобном Евтихију молећи га за исцељење. Он га исцели под условом да никада не пије вина. - Други човек, парничећи се на суду са својим ближњим, закле се криво, и одмах га постиже Божја казна: изгуби очњи вид. И целу годину не виде бела видела. Онда, вођен од других дође с покајањем овом чудотворцу, исповедајући свој грех и молећи уједно за исцељење душевног и телесног недуга. И по милости Божјој доби и једно и друго од архијерејске власти и богопријатних молитава овог светитеља Христовог, и оде своме дому гледајући као и раније. - Но и безброј других људи, жена и деце, болесних од најразноврснијих болести, који су прибегавали овом добром лекару, сви су се брзо исцељивали молитвама његовим.
У време пак персијске најезде, из многих опљачканих и опустошених крајева и градова слегоше се људи у Амасију. И настаде не мала глад. Тада овај угодник Божји учини да у његовом манастиру не буде оскудица у храни. Сваки дан безброј људи долажаше у манастир по храну. Када манастирски економи известише светитеља да је нестало и жита и брашна, те не само да немају да дају долазницима него и сами немају шта да једу, он обиђе житницу и складиште, виде их празне, и помоли се Богу. Затим тешећи братију рече им: Уздајте се у Бога, и верујте да што дајете невољнима Бог ће вам двоструко узвратити. А ја се поуздано надам у милосрђе Божје да, као што у дане Илијине није нестало брашна у жене удовице у Сарепти Сидонској, тако и ми сада нећемо оскудевати у намирницама, него ћемо сви јести, и бити сити, и славити Господа Бога нашег. И би по вери и речи светитељевој: јер се хлебови иако непрестано раздавани не само не смањиваху, него се штавише умножаваху. И уколико се више брашно долазницима даваше, утолико се више све у житници и складишту умножаваше. И тако се у дане глади добро прехранише сви: и странци, и дошљаци, и домаћи.
Овај угодник Божји не беше лишен ни пророчког дара. На три године пре смрти цара Јустинијана сврати у Амасију нећак царев Јустин, који је тада имао придворни чин, и путовао некуда царским послом. Блажени Евтихије позва га насамо и рече му: Чуј, господине управниче двора, иако сам грешан, али сам слуга и свештеник Бога мог, који ме обавести да ћеш по смрти свога стрица постати цар. Пази дакле да се не замајеш обављајући многобројне послове, и гледај да будеш достојан за извршење воље Господње ускоро. Чувши то, Јустин заблагодари Богу, а од светог пророка прошаше молитвену помоћ. - Исто тако касније он унапред извести писмом војводу Тиберија који је био у Сирији да ће после Јустина бити цар. У писму му је писао: Сада ти је Бог дао да делимично управљаш над народом, али неће много проћи а теби ће бити потпуно поверена крма царства. - То се потом и зби.
Када цар Јустинијан умре, а зацари се његов нећак Јустин, уто умре и гореспоменути патријарх Јован Схоластик. Тада би свјатјејши патријарх Евтихије враћен из прогонства на свој престо. Народ га дочека са неописивом радошћу; огромне масе света чекале су га и на мору и на копну, и сви су клицали: Благословен који иде у име Господње! - И прими свој престо у недељу, трећег октобра, дан у који споменути непријатељи његови, епарси Етерије и Адеј, по пресуди новога цара, бише кажњени смрћу. И проживе свети Евтихије остале дане свога живота у миру, украшујући Цркву православним учењем и творењем чудеса. Помор који изненада наиђе он молитвом одстрани. И болеснике исцељиваше. Затим, одајући дуг природи, разболе се на Ускрс. Благочестиви цар Тиберије дође и посети га. Том приликом светитељ прорече цару да ће и он убрзо после њега скончати, што и би. Пошто свјатјејши Евтихије болова Светле седмице, он у Томину недељу дозва код себе сав свој клир, даде им благослов и последњи целив, и идуће ноћи заспа сном привремене смрти у Господу, а света душа његова оде у вечни незалазни дан међу свете јерархе. То би 582 године, пошто проведе на свом престолу по повратку из прогонства четири ипо године. Упокоји се у својој седамдесетој години. И би свечано сахрањен у цркви светих Апостола: под олтарским степеницама где беху мошти светих Апостола Андреја, Тимотеја и Луке[7].
По престављењу свјатјејшег патријарха Евтихија благочестиви цар Тиберије поживе само четири месеца и осам дана, и сконча мирно, као што светитељ прорече. А ми за све то славимо Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, амин.
Историчар Никифор пише да је цар Јустинијан пред смрт, угледајући се на цара Константина Великог који је оставио завештање да свети Атанасије Велики буде враћен на свој престо, тако исто поступио: своме нећаку и наследнику Јустину остави завештање, да свјатјејшег патријарха Евтихија врати из заточења на патријаршијски престо цариградски.
Исто тако цар Јустинијан се пред смрт одрече афтартодокетске јереси, и сконча у вери. Зато га Црква спомиње с благочестивим царевима, и празнује његов спомен четрнаестог новембра због многих добрих дела његових, и његове ревности к Богу, и његовог покајања.

СПОМЕН СВЕТИХ СТО ДВАДЕСЕТ МУЧЕНИКА, пострадалих у Персији

Када цар персијски Сапор опљачка Византијске земље, одведе у ропство сто двадесет хришћана. Пошто их узалуд присиљаваше да се одрекну Христа и поклоне огњу, баци их у огањ и живе сажеже. Међу овим мученицима било је и девет девица, Богу посвећених. Чесно сви пострадаше, између 344 и 347 године, и преселише се у дворе цара Христа.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ПЛАТОНИДЕ

Света Платонида најпре беше ђакониса[8]. Затим, чезнући за подвизима усамљеничког живота, она остави свет и повуче се у пустињу Низибијску[9], где и основа обитељ за девојке. Својим побожним и строгим подвижничким животом она служаше манастирским сестрама као одличан пример за угледање. "Ношена широм неба, Платонида засија широм земље".
Устав у манастиру свете Платониде одликовао се нарочитом строгошћу: сестре су јеле само једанпут дневно; све слободно од молитве време проводиле су у разним пословима, нарочито у рукодељу; у петак, као у дан посвећен страдањима Господњим и Његовој крсној смрти за род људски, у манастиру су обустављани сви послови, и сестре су цео дан посвећивале само молитви и богомислију; тај дан сестре су од јутра до мрака проводиле у храму, где су у међувремену између молитава слушале читање и тумачење Светога Писма.
Учећи све не само речју него и делом, и угодивши Богу својим врлинским животом, преподобна Платонида сконча, око 308 године, и отиде ка Господу из овог привременог живота, да се вечно радује у небеским обитељима.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА СИНАИТА[10]

Божанствени Григорије родио се у Асији (1255 г), у месташцу Кукули, у близини Смирне , од родитеља богатих, а што је најважније добродетељних. Када одрасте, Григорије доби дивно образовање како у световним наукама тако и у истинама Светога Писма. То је било за царовања старијег Андроника Палеолога[11]. У то време Турци већ надираху у Асију, пљачкаху насеља, међу којима опљачкаше и родно место Григоријево. Том приликом са другим хришћанима одведоше и Григорија и родитеље његове у ропство у Лаодикију. Тамо им варвари допустише да посећују цркву лаодикијских хришћана. Дирнути несрећним положајем своје браће, Лаодикијци, да би им олакшали тешки јарам ропства, замолише Турке да робљу даду слободу предложивши им за то новчани откуп. Турци примише откуп, и хришћанско робље доби слободу и право да располаже собом по својој вољи. Тада Григорије отпутова на Кипар. Тамо он за кратко време скрену на себе пажњу Кипрана, и својим дивним особинама учини те га скоро сви стадоше уважавати и волети, јер он по природи беше благолик, а притом лепота његове душе превазилажаше спољашњу лепоту његову.
Господ, који зна Своје (2 Тм. 2, 19) и помаже им у свему добром, удеси те се Григорије на острву Кипру срете са једним добродетељним иноком који живљаше у безмолвију, спријатељи се с њим, придружи му се у усамљеништву, и убрзо с великом радошћу прими од овог инока иночки анђелски образ. Побожно самујући и тихујући са овим иноком и хранећи се духовним поукама његовим, он ускоро постаде искусан у монашком животу. Жудећи за већим подвизима, он се одатле удаљи на гору Синај, и тамо прими велики анђелски образ. За кратко време он удиви и запрепасти тамошње подвижнике својим скоро бестелесним анђелским животом: његов пост, бдење, свуноћна стајања, непрестана псалмопјенија и молитве превазилажаху сваки опис. Изгледало је да он води спор са природом, желећи да своје вештаствено тело претвори у невештаствено. Због тога тамошњи подвижници, дивећи се његовим подвизима, обично га називаху бестелесним. А о корену свих врлина: његовој послушности и дубокој смирености, ја се колебам и писати, - вели св. патријарх цариградски Калист, саставитељ животописа божанственог Григорија. Али, пошто прећутати истину значи огрешити се о њу, то сам дужан да испричам оно што сам чуо од оданог ученика светог Григорија, Герасима. По речима блаженог Герасима, божанствени Григорије је свако послушање, одређено му од настојатеља, извршивао без икаквог одлагања н свим срцем, увек замишљајући да на посао његов гледа сам Бог. Међутим, поред свих послушања својих он никада није пропуштао и обична молитвословља своја. Обично је он радио овако: увече: пошто добије благослов од настојатеља, улазио је у своју келију и закључавао за собом врата; онда су се његова коленопреклоњења, псалмонјенија, подизања руку к Богу, са устремљеношћу васцелог ума к Богу, продужавала до клепала за јутарње богослужење; при првом клепању за јутарње богослужење он је већ први стајао код црквених врата; ушавши у цркву, никада није излазио из ње пре завршетка службе; при томе, у храм је долазио први, а излазио из њега увек последњи. Храна се његова састојала из мале количине хлеба и воде, тек да се одржи у животу. Најпре му би одређено послушање у кујни. Више од три године он се трудио у овом тешком послушању. Ко је у стању достојно похвалити ово његово необично смирење? Он је свагда сматрао да служи не људима него анђелима, и место свога послушања сматрао је за Божје светилиште и олтар. Треба споменути да је преподобни био веома вичан и као краснописац. Но поред свих телесних послова својих он није напуштао и умни рад. Читањем Светога Писма и других побожних књига он се бавио скоро више него сви тамошњи оци, а знањима је превазилазио готово све њих. При свему томе он је имао побожни обичај да се пење на свети врх горе Синаја и тамо обављао побожно поклоњење, на месту древних славних и великих чудеса.
Да ли је мрзитељ добра могао равнодушно гледати на светог Григорија, видећи такве подвиге његове? Да би омео светитеља на његовом путу ка савршенству, он је успео да посеје кукољ смутње међу саподвижницима његовим и да изазове у њима страст зависти. Блажени Григорије, као ученик кроткога и смиренога Исуса, приметивши код њих ту пагубну страст, тајно се уклони из манастира и узе са собом овог, достојног сваке части, Герасима. Герасим пак беше родом са острва Еврипа и беше рођак тамошњег кнеза. Но презревши славу и сјај ; света, он се повуче на гору Синај. Ту он упознаде божанственог Григорија, и дивећи се његовим необичним подвизима, прилепи се уз њега и постаде један од његових ученика. Уз помоћ Божју и он узиђе на највиши степен делања и созерцања, те после великог Григорија постаде многима образац подвижничког живота.
Они дакле, уклонивши се са Синаја, дођоше у Јерусалим на поклоњење животворном Гробу. Затим обиђоше сва тамошња света места и побожно им се поклонише, па онда бродом кренуше за Крит, и тамо се искрцаше у пристаништу званом "Добра Лука" Не желећи да му време пролази напразно, преподобни стаде одмах врло марљиво тражити неко потпуно усамљено место, подесно за пустињачки живот. После много напора они најзад нађоше по својој жељи пештеру, и у њој се с радошћу настанише. Ту свети Григорије удвостручи своје пређашње подвиге. И на њега се у правом смислу могу применити речи цара - пророка: Нестаје ме као сенке која одмиче; колена моја изнемогоше од поста, и тело се моје измени због уља (Пс. 108, 23. 24). Стварно, лице му због безмерног уздржања постаде жуто, удови му омршаше и једва беху способни да се крећу. Међутим овај блажени о Богу трудбеник имађаше пламену жељу да нађе неког духовног старца који би га могао наставати у ономе што он још не беше достигао на путу ка духовном савршенству. И Господ брзо погледа на свету жељу верног слуге Свог, и устроји то на Свој премудри начин. Преко нарочитог откривења божанствени Григорије би извештен о једном отшелнику који се подвизавао у тој земљи, старцу Арсенију, опитном у делању и созерцању. Покренут Духом Божјим, сам Арсеније дође келији светог Григорија. Свети Григорије га с радошћу прими. После уобичајене молитве и поздрава, прозорљиви старац Арсеније поведе разговор, као из неке божанствене књиге, о чувању ума, о трежњењу и пажњи, о умној молитви, о очишћењу ума вршењем заповести Господњих, о томе како се ум може начинити светозарним, и о многим другим стварима.
После таког разговора старац упита светог Григорија: А ти, чедо, какве врсте делање употребљујеш? - Блажени Григорије му исприча о себи све од најраније младости. На то му божанствени Арсеније, који је већ врло добро знао пут који води на висину врлине, рече: Чедо, све то што си ми испричао, богоносни оци називају делањем, а не созерцањем (виђење). - Чувши то, блажени Григорије паде к ногама његовим, усрдно га молећи, па чак и именом Божјим заклињући, да га научи умноме делању и да му објасни созерцање. Божанствени Арсеније, не желећи да скрива талант дани му од Бога, веома радо пристаде да испуни молбу преподобноме, и за кратко време научи га свему што сам беше обилно добио од божанске благодати. При томе он откри Григорију и то, како су разноврсне и неизбројне замке врага нашег спасења, тојест исприча му шта се дешава онима што упражњавају подвиге врлина од човекомрзаца демона и од завидљивих људи, које Лукави употребљава као оруђа своје злобе.

Пошто доби ове драгоцене поуке од божанственог Арсенија, свети Григорије отпутова у Свету Гору Атонску. Желећи да се види са свима светогорским оцима, да им изрази дужно поштовање и да се удостоји њихових светих молитава и благослова, он обиђе све тамошње манастире, скитове, келије, пустиње и непроходна места. При томе он виде међу светогорским оцима подвижнике, веома украшене само делатним врлинама; а када их распитиваше, да ли упражњавају умну молитву, трежњење и чување ума, они му одговараху да и не знају шта је то умна молитва, или чување ума и трежњење. Пошто разгледа сву Свету Гору он дође у скит Магула, близу Филотејевског манастира, и тамо нађе три монаха: Исаију, Корнилија и Макарија, који упражњаваху не само делање него и созерцање. Ту он подиже келије за себе и за своје ученике; но своју келију постави на извесном растојању од келија својих ученика, да би се помоћу умне молитве могао потпуно удубљивати у Богу и бити стално заузет Њиме, тојест да би се према упутствима свога божанственог наставника, несметано предавао созерцању. И тако, сабирајући унутар себе сва чувства, сјединивши ум са духом и приковавши га на крст Христов, он је често понављао: "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога!" - молио се са умилењем и скрушеним срцем, са уздисањем из дубине душе, и орошавао земљу топлим сузама, које су потоцима текле из његових очију. И Господ није презрео такво мољење његово: срце скрушено и смирено Бог неће одбацити (Пс. 50, 19), и услишио га врло брзо, јер: завапише праведници, и Господ их услиши (Пс. 33, 18). Стога разгоревши се душом и срцем, и по дејству Светога Духа изменивши се благом и преславном променом, он, обасјаван божанском благодаћу, угледа да је дом његов пун светлости. Препун неисказане радости и весеља, и лијући потоке суза, њега је прождирала божанска љубав. На њему се заиста стварно испуни светоотачка реч: "дело је узлажење (усход, пут) ка созерцању (...)". И пошто преподобни беше изнад тела и света, он се сав проже божанском љубављу. И од тога времена та светлост није престајала да га обасјава: светлост праведника је свагда (Прич. 13, 9). На питање моје и мојих саучесника о созерцању, вели животописац светог Григорија, овај славни отац одговори: Онај који се уздиже ка Богу, благодаћу Светога Духа види, као у огледалу, сву твар лучезарном "или у телу, или осим тела, не знам" (2 Кор. 12, 2); види све дотле док не наиђе на неку сметњу у току созерцања, која га примора да дође у себе самог.
Једном, видећи блаженог оца Григорија где радосна лица излази из своје келије, ја га у простодушности својој запитах шта је узрок томе. Он ми, као чедољубив отац, одговори овако: Душа која се прилепила Богу и прождире је љубав к Њему, узлази изнад творевине, живи изнад видљивих ствари и, испунивши се сва богочежњивошћу, никако не може да се сакрије. А и Господ јој је обећао говорећи: Отац твој који види тајно, платиће теби јавно (Мт. 6, 6); и опет: Нека се светли ваше видело пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашега који је на небесима (Мт. 5, 16); јер тада срце скаче и весели се, ум је сав у пријатном узбуђењу, лице је весело и радосно, по речима мудрога: Када је срце весело, лице цвета (Прич. 15, 13).
Потом га поново запитах: Божанствени оче! објасни ми, ради љубави према истини, шта је душа, и како је созерцавају светитељи. - Саслушавши моје питање, он ми умиљато и, по обичају свом, спуштеним гласом одговори овако: Мило моје духовно чедо! не ишти оно што је изнад тебе, и не испитуј оно што је јаче од тебе (Сирах. 3, 21), јер ти, пошто си још млад, то јест несавршен, ниси у стању сварити тврду храну, тојест схватити предмете који превазилазе твоје силе, као што и храна одраслих људи није корисна нежној деци којој је потребно млеко. - А ја, припавши к ногама његовим и чврсто се ухвативши за њих, мољах га још упорније да ми објасни тако важну ствар. Пошто на крају крајева пристаде на моју упорну молбу, он ми кратко рече: Ко не угледа васкрсење своје душе, не може сазнати тачно шта је умна душа. - Међутим, ја, обраћајући му се са дужним страхопоштовањем, поново поставих питање: Откриј ми. оче, да ли си ти достигао висину овог узлажења, тојест, јеси ли сазнао шта је то умна душа? - Да, одговори он са великом смиреношћу. - Ради љубави Господње, научи и мене томе, стадох га ја после тога смирено молити, јер то може донети велику корист мојој души.
Тада овај божанствени муж, похваливши моје усрђе, изложи ми следеће: "Када душа употребљава све своје усрђе и подвизава се помоћу делатних врлина са дужним расуђивањем, тада она свргава све страсти и потчињује их себи. А када се страсти искорене, њу окружавају природне врлине и прате је као сенка тело; и не само прате је, него је и уче, и поучавају ономе што је изнад природе, уче је као неком пењању уз духовну лествицу. А када ум благодаћу Христовом узиђе ка ономе што је изнад природе, тада се он, просвећиван сијањем Светога Духа, пружа ка јасном виђењу; тада, подигавши се изнад себе самога, по мери дате му од Бога благодати, веома јасно и чисто види суштине ствари, и то ни у ком случају не онако како о томе умују световни мудраци који јуре само за сенком ствари, а не старају се, како треба, да следе суштаственом делању природе. Ето, и Свето Писмо каже: потамне неразумно срце њихово, и кад се грађаху мудри, полудеше (Рм. 1, 21-22). Потом душа, примивши обручење и благодат Светога Духа, услед мноштва виђења која она види, мало по мало оставља пређашње и прелази ка вишем и божанственијем, као што говори апостол Павле: заборављајући што је остраг, а сежући се за оним што је напред (Флб. 3, 13). И на тај начин она стварно одбацује сваку зебњу и страх и, прилепивши се љубављу ка Женику Христу, види да њене природне помисли потпуно ућуткују и, како свети оци веле, остају позади. Постигавши безобличну и неисказану красоту, душа сада, обасјавана светлим сијањем и благодаћу Светога Духа, разговара само са Богом. А просветивши се том безграничном светлошћу, и стремећи једино к Богу, она, услед своје чудесне и нове промене, уопште више не осећа своје скрушено, земно и вештаствено тело, јер се јавља чиста и светла, без икакве примесе вештаственог пристрашћа, - јавља се као биће потпуно умно, какав је и био до грехопада наш родоначелник Адам. Он је испрва био покривен благодаћу безграничне светлости, па је потом због горког преступа лишен те лучезарне славе". - Свему томе ова божанствена глава додаде и ово: "Човек којн је трудољубивим упражњавањем у умној молитви достигао тако дивну висину и угледао јасно своје властито устројство, до кога је дошао благодаћу Христовом, већ је видео и васкрсење душе своје, пре очекиваног општег васкрсења, те душа, очишћена на такав начин, може говорити са божанственим Павлом: или у телу, или осим тела, не знам (2 Кор. 12, 2). Но уједно с тим она је и у недоумици, и запрепашћена је свим тим, и дивећи се узвикује: О дубино богатства и премудрости и знања Божјега! како су неиспитљиви судови његови и неистражљиви путеви његови! (Рим. 11, 33)."
Шта сад да кажем о ученицима овог преподобног оца? Да достојно објавим све подвиге њихове и ангелски живот њихов, ја не налазим довољно силе у себи. Само ћу кратко рећи: по наставнику се може делимично судити и о ученицима његовим.
Први ученик његов беше свети Герасим. Он је, као што је горе речено, био из Еврипа, и после се користио поукама свјатјејшег патријарха Исидора. Овај нови Герасим беше, може се рећи, одблесак оног старог, Јорданског светог Герасима. Као што је Јордански ишао путем апостолским, и дивљу пустињу Јорданску претворио у многољудну земљу, населивши је земним анђелима; тако и овај, испунивши се божанске благодати и бивши просвећен од Бога , одлази у Еладу, и на Балкан, и сва та места апостолски проходи, насићујући преслатким учењем о врлини све тамо гладне и жедне речи Божје. Слично Герасиму Јорданском, и он не пропусти овде, у многољудној пустињи овој, да оснује (у 13. и 14. веку) многа уточишта побожности и чистоте и да обитаваоцима њиховим преда потребна правила високе моралности, ради достижења првобитне чистоте човекове. Подвизавајући се на такав начин, и удостојивши се да још овде на земљи гледа славу, унапред припремљену угодницима Божјим, он отиде ка Господу да се наслађује том славом занавек.
Други ученик преподобнога бејаше Јосиф, земљак Герасимов. Јосиф није имао високо световно образовање, али богат унутрашњом, истинском мудрошћу, коју дарује Свети Дух, слично рибарима Галилејским који победише цареве и царства и посрамише мудраце овога света, он сатираше латинске мудријаше. Праведничка ревност његова за Православље послужи као чврст бедем православним хришћанима против латинских клевета, и многе од њих утврди на путу свете истине. Али о свима његовим трудовима и подвизима у корист Цркве, о његовом јуначком ношењу свога крста, и о његовим тајним и јавним врлинама, састављач овог животописа није био у стању да нам исприча подробно- Стога и нама остаје само да се са страхопоштовањем дивимо чудесноме у светитељима Богу и да величамо Његове угоднике.
Даље блажени животописац светог Григорија моли нас да саслушамо о трећем ученику овога светитеља, о неком чудесном ави Николају. Николај је био родом из Атине, и већ беше стар када се ондашњи цар грчки Михаил Палеолог (1258-1282 г.) занесе лажним умовањем Римске цркве. Отступивши сам од чистоте Православља, цар се старао да све своје поданике повуче за собом у тај бездан погибли. Но када божанствени Николај стаде у завичају свом неустрашиво проповедати реч Божју и учити народ да чува Православље и не прима труле догмате латинске, Палеолог посла к њему латинске мудријаше да га убеде да прими западно зловерје; а посла их са уобичајеним латинским доказима: обманом, бичем и мачем.
Када ови сурови нечовечни изасланици наиђоше на отпор код блаженог Николаја, они га везаше, у ланце оковаше, браду му чесну обријаше, без милости моткама тукоше, ногама газише и немилосрдно по улицама вукоше. Но страдалац Христов не само то него и друге муке: прогонства, одузимање имовине, тамновања подношаше славећи и благодарећи Бога. Међутим, та олуја убрзо прође. Када после смрти цара Палеолога Црква Христова, Божјом милошћу, поново стаде уживати дубоки мир, тадашњи патријарх Јосиф стараше се на све могуће начине да божанственог Николаја рукоположи за архијереја; али он, по својој скромности и дубокој смирености, уклони се од те високе јерархијске части, и волећи безмолвије повуче се у Свету Гору Атонску. Тадашњи прот Свете Горе, видећи да је блажени Николај украшен свима врстама добродетељи, постави га и против његове воље за еклесиарха у чесном храму Карејском. Међутим, након не много времена Николај се срете са чудесним Григоријем, и само што чу слатку беседу његову, одмах свим усрђем душе своје постаде његов ученик: јер као што магнет неисказаном од природе силом вуче к. себи гвожђе, тако божанствени учитељ наш Григорије душекорисним речима својим привлачаше к себи оне који су га видали и разговарали с њим. И као што је било у време земаљског живота нашег Искупитеља: чим Га је Андреј угледао, одмах је оставио Јована Претечу и отишао за сладчајшим Исусом, тако се често догађало и у време божанственог Григорија. Они који су стремили ка висини врлина, видећи да је блажени Григорије достигао крајњу побожност, непомутиво спокојство и мир, и потпуно просветлење душе, сместа су остављали своје дотадање старце и прибегавали к њему потчињавајући му се потпуно. Тако је поступио и овај уважени Николај, иако је већ био зашао у године. Под мудрим и божанственим руководством светог Григорија, он убрзо постаде опитан у свакој врлини, а смирењем чак и превазиђе сву своју сабраћу и саученике.
Затим животописац светог Григорија казује још о неком његовом достојном дивљења ученику Марку. Постојбина Марку беше Клазомена; када одрасте он прими монаштво у манастиру Исака, у Солуну, па кроз неко време дође у Свету Гору Атонску, и ту потчини себе светом Григорију. Стекавши умну молитву и трежњење, он постаде ризница и чувалиште свих врлина; нарочито се одликовао смирењем и послушношћу, не само према настојатељу него и према целоме братству, па је као роб служио и гостима. Стога су му се сви дивили, хвалили га и имали љубави за њега. Светолики изглед његов одисао је неким духовним миомиром и чудесно утицао на друге, те који год би га видео једанпут, осећао је у својој души неко освећење и наклоност према смиреноумљу Марковом и овога чудесног Марка узима себи за образац врлина. Чак и када зађе у дубоку старост, божанствени Марко са великом радошћу и усрђем испуњаваше сва налагана му послушања. Вршећи, на пример, дужност кувара он никада не показиваше да му је то тешко. Зато га и Бог, који надгледа кротке и смирене срцем, награди дубоким миром душевним, непомутивим спокојством срца, и испуни неизрецивом радошћу и весељем; или, другим речима, Марко постаде пресветли орган Светога Духа, обитељ Троједнога. Пример овог божанственог Марка служио је многима за назидање. Многи, видећи његове подвиге и слушајући благодатну реч његову, добијаху обилну душевну корист. У броју оних који су се назидавали ангелским животом његовим био сам и ја, и то више него други: јер, будући сажитељ његов скоро до саме смрти његове. ја сам се користио његовим најприснијим пријатељством. У нас је била као једна душа у два тела, и ми нисмо знали шта је моје а шта његово. Отуда се догађало да ко би споменуо Калиста, одмах је додавао и Марка; и опет: ко би говорио о Марку, видео би у њему и Калиста. Сви оци који су обитавали тамо у скиту, гледали су на наше једномислије, које смо благодаћу Христовом имали међу собом, као на похвални пример; и ако би се некад, по зависти ђаволској, десило некима од њих да избије нека несугласица међу њима, они су одмах потсећали себе на нас, и несугласица је нестајала.
Божанствени отац наш Григорије благослови да такво једномислије буде међу нама до краја живота нашег и, покретан благодаћу Светога Духа, додаде да ћемо се удостојити царства небеског, ако се будемо находили у том јединству духа. Такво наше пријатељство продужавало се читавих двадесет осам година. Пред своју смрт Марка примора његова телесна болест да пређе из скита у лавру и тамо остане до своје кончине; али просторна одвојеност наша никада није нарушила наше духовно јединство. Блажени Марко, свакодневно узлазећи из силе у силу, достиже највиши степен савршенства, те је стога и немогуће испричати како ваља о свима његовим врлинама. И то што сам испричао, испричао сам против његове воље, јер ми је он, по смирености својој, наредио да не говорим о његовим врлинама. Али пошто се похвала о светитељима односи на Бога, то сам ја, због душевне користи и назидања других, и сматрао за правично да не прећутим његове подвиге.
Поменућу, вели блажени патријарх, још једног достојног похвале ученика светог Григорија - Јакова. Под руководством божанственог Григорија он достиже такву висину врлине, да се удостоји и архијерејског достојанства, и би постављен за епископа у епархији Сервион.
Нећу обићи ћутањем и чудесног Арона. Он изгуби очњи вид; зато га свети Григорије врло много сажаљеваше. Божанствени Григорије објашњаваше Арону, да слепило телесних очију не само очишћава душевне очи него и дарује вечну светлост онима који га с благодарношћу подносе, у свему се чврсто надајући у Бога; и да када ми помоћу и благодаћу Божјом очистимо срца своја путем пламене и сталне молитве, тада се просвећује наш ум и разум, који су у души као два ока. А када се просвете и отворе очи душе наше, онда човек, поставши у Богу духован, види природно - као што је и Адам гледао пре свога преступа. Објашњаваше Арону свети Григорије и пад нашег прародитеља, и његово васпостављање у првобитно савршенство. Слушајући ове и сличне поуке, и слажући их у срцу свом, Арон се веома скрушена срца мољаше Богу овако: "Господе Боже мој! Ти си палог подигао, једном речју раслабљеног оздравио, и очи слепоме отворио, - неисказаним милосрђем Својим подигни и мене, и не презри бедну душу моју огрезлу у муљу греха, и не дај јој да се заглиби у провалији очајања, него као милостив отвори очи срца мога.усели у њега страх Твој! дај ми да разумем заповести Твоје и да творим вољу Твоју!" - И не би узалуд овако смирена и вапајна молитва слепога: он би услишен Богом, и очи се душе његове тако просветише, да му телесни вид не беше више потребан. Не беше му више потребан ни вођа путем. Но осим тога он је видео делање других чак и на далеком растојању од њега. Једном он беше са гореспоменутим Јаковом на путу ка једноме монаху. Док се још налажаху далеко од келије тога монаха, Арон, просвећен одозго, рече Јакову: "Монах коме идемо држи у својим рукама Свето Четвороеванђеље и чита то и то зачало". Када дођоше у монахову келију, они проверише и нађоше да је тачно оно што Арон рече путем. Но то је само мало из многога.
Немогуће је не споменути и друге ученике преподобнога: Мојсија, Лонгина, Корнилија, Исаију, и Климента. Под мудрим отачким руководством светог Григорија сви се они украсише делањем и созерцањем; потом сами стекоше много ученика; и мирно се упокојише, предавши душе своје у руке Божије.
Пошто већ поменух чудесног Климента, биће корисно да испричам нешто од онога што му беше даровао Бог. Климент бејаше родом из Бугарске, и у отаџбини својој беше пастир. Једне ноћи стражећи крај стада он се, као некада они древни пастири, удостоји нарочите посете с неба: угледа необичну светлост која обасјаваше његово стадо и сав пашњак. Климента то испуни великом радошћу, али и неодумицом о значењу виђења. Он најпре помисли да је та светлост од праскозорја, пошто мало пре тога он беше задремао ослоњен на свој штап. Али док он тако размишљаше, она светлост постепено узиће на небо и остави иза себе таму и ноћ. Убрзо после тога Климент се удаљи у Свету Гору Атонску, и у скиту Морфину потчини себе једном простом, али побожном и врлинском монаху. Ова обука Климентова код тога монаха састојала се само у молитви: "Господе, помилуј!" Након мало времена Климент би поново удостојен божанске светлости; и испричавши своме старцу о том виђењу, замоли га за објашњење. Но његов старац, немајући сам искуства у духовним стварима, пође с њим да о томе пита божанственог Григорија. Климент исприча светом Григорију о себи све подробно, па га после тога пламено моли да га приброји благој дружини његовој. Преподобни, као подражатељ Христа, жудећи за спасењем свих, прими Климента с радошћу, и научи га свему што може служити вечном спасењу. За Климентову душу, која у току времена постаде богоподобна, духовна виђења већ не беху несхватљива. Казиваше он о себи да кад год га је божанствени Григорије слао у свештену Лавру, он је увек у време кад су оци певали "Честњејшују..." виђао светли облак где силази с неба на Лавру и покрива је. А када се свршавало певање "Честњејшују" тај је облак, на његове очи, поново узлазио са светлошћу на небо.
Душекорисним поукама божанственог Григорија користили су се не само његови ученици него и сваки ко је долазио к њему. Стога је скоро сваки сматрао за своју велику несрећу не бити код светог Григорија и не чути његове поуке. И пошто реч његова беше благодатна, она је свагда урађала благотворним плодом у срцима слушалаца. Као што у време поучења великога Петра у Корнилијевом дому сиђе на његове слушаоце Дух Свети, тако је бивало и са онима које је учио божанствени Григорије. То су ми причали сами они који су искусили силу његовог учења. "Баш у време, говораху они, када је свети Григорије излагао своја расуђивања о чистоти душе и о томе на који начин човек постаје бог по благодати, у нашим се душама будило неко божанствено, незадржљиво стремљење ка врлини и необјашњива љубав к Богу". - Свети Григорије је потстицао да се упражњавају у умној молитви и чувању ума како пустињаке тако и општежићнике, и то све.
Међутим доброненавидник ђаво није могао бити равнодушан према таквим подвизима светог Григорија. Он потстаче против преподобнога надриучене монахе, те они из зависти предузеше одлучне мере да га протерају из Свете Горе. С њима се, из незнања, сложише и неки простаци и неопитни у духовним тајнама. Завидљивци и духовне незналице викали су божанственом Григорију: "Не учи нас путу који ми не знамо!" - подразумевајући под тим умну молитву и чување ума.
Видећи распламтелост зависти, преподобни даде места злу и заћута за извесно време. Затим, узевши са собом једног свог ученика и неког подвижника Исаију, који беше много пострадао од цара Михаила Палеолога због неслагања свог са лажним учењем псевдопатријарха Јована Века, јави се у протат ради претресања свог учења. Прот га с љубављу прими, и стаде му пријатељски и посредно приговарати не што учи о трежњењу и умној молитви, - јер прот није спадао међу завидљивце и духовне незналице -, него што то учи без његове дозволе. Но знајући необичне подвиге светог Григорија и истинску узвишеност његовог учења, он пређе преко свега и искрено се спријатељи с њим. Разговарајући са Григоријем и Исаијом, он говораше: "Данас разговарам са главарима апостолским, Петром и Павлом".
Оци који беху ненаклоњени светом Григорију, видевши како он с љубављу би примљен од прота Свете Горе, и чувши похвале прота о свом божанственом учитељу, уверише се у истинитост његовог учења, и од тога времена сви уопште, и пустињаци и непустињаци, сматраху светог Григорија за општег учитеља. Али пошто број оних који долажаху к светом Григорију ради душевне користи веома порасте, и то га лишаваше омиљеног му безмолвија, то он, да би се избавио од посетилаца, прибеже лукавству: стаде мењати места свога боравка , и мењајући их често он се понекад удаљавао у најзабаченије и непроходне пустиње. Но пламтећи светилник се нигде није могао сакрити: град који стоји на гори врлина није се могао сакрити од погледа који га траже. Њега су свуда проналазили они који су били жељни да из медоточивих уста његових чују његово божанствено учење. Стога је он, ценећи труд и усрђе долазника, у најпустијим местима у којима је боравио градио келије, недалеко од своје, да би их сместио.
Агарјани, који су у то време већ задавали велике муке Грчкој, прећаху и Светој Гори опустошењем и поробљењем. Свети Григорије, имајући већ искуство из тешког робовања под овим варварима, а и не желећи да се лиши прескупоценог безмолвија, реши се да понове иде на Синај, да на светом врху његовом безмолствује, побожно тихује и самује. Али дознавши да ни тамо не може наћи жељени мир, пошто незнабожни Сарацени као нека огњена лава већ беху поплавили цео Исток, он одложи прелазак на Синај и крену да другде тражи неко згодно место за созерцатељни живот. Пошто проведе неко време у Солуну, он отпутова у Митилину, па оданде преко Цариграда стиже у Созопољ. У околини Созопоља он пронађе у једној пустињи згодно месташце и тамо се настани. Али га и ту завист тамошњих пустињака поче гонити, и чак му животу претити. Пошто ову злу страст не могаде победити ни својом великодушношћу ни кротошћу, он се преко Созопоља поново врати у Цариград. Како у то време беше настало извесно затишје и Турци не узнемираваху Свету Гору, то свети Григорије из Цариграда отпутовао опет на Атон. У том странствовању светог Григорија. ја сам, са још једним учеником његовим, био неотступни пратилац његов. За време боравка у созопољској пустињи блажени учитељ наш написа 150 глава о трежњењу, пуних делања и созерцања[12].
Са искреном и великом радошћу примише светог оца у Лаври, где он сада дође, и његов долазак сматраху за своје духовно славље. С благословом најстарије братије Лавре светитељ сагради у близини неколико келија, у разним местима, за себе и своје ученике, и тамо разговараше с јединим Богом. А када, по попуштењу Божјем, Агарјани стадоше понова притешњавати Свету Гору, преподобни, не могући безмолствовати ван Лавре, уђе унутар ње. Али многољудни, заједнички живот не беше за њега. Због свог созерцања он је жудео за усамљеношћу, стога, узевши са собом једног ученика, он тајно напусти Лавру и отпутова у Адрианопољ, а одатле се удаљи у једну гору, звану "Неповерљива". Ту он нађе заиста подесно место за свој живот; али гора скоро сва беше пуна разбојника. Потстрекавани завидљивим ђаволом, који се бојао да светитељ не претвори пустињу у обиталиште земних ангела, они га много узнемираваху. Но свети Григорије се није плашио, јер је знао да отимачи земаљских ствари нису опасни за нагог. Ту он чу о побожности бугарског цара Александра. И положивши наду на Бога, који увек помаже добрим намерама Својих служитеља, он посла к цару своје ученике, обавештавајући га о себи и својим невољама и молећи га у име Божије за помоћ и заштиту од разбојника. Поштујући добродетељне, цар изађе у сусрет светитељу, и учини више него што је преподобни молио. Овај царствени љубитељ побожности подиже на тој гори читаву обитељ, са свима принадлежностима домаћинства, и све уреди у њој по царски. Исто тако цар посла светитељу и довољну количину новаца за издржавање његове дружине; поклони манастиру и доста имања, и једно језеро за риболов; посла много волова, оваца и марве. Ту светитељ мирно довршаваше остатак свог земног странствовања, продужавајући бринути се о благу душе свих и свакога. Он је сагоревао од жеље да сву васељену обогати знањем о узлажењу на висину делања и созерцања, и тежио да запали у свима пламену љубав ка том узлажењу. Заиста се и на њега, у извесном смислу, могу применити ове божанствене речи: По свој земљи изиђе проповед њихова и на крај васељене сила речи њихове (Пс. 18, 5). Јер је он сејао своје божанствено учење не само код Грка и Бугара него и код Срба и даље, ако не сам лично, онда преко својих ученика. И пред силом речи његове ретко да није уступала свака суровост. Чак је и оне словесне вукове, - те дивље разбојнике и убице, претварао у кротке и разумне овце, и уводио их као безазлену јагњад у тор Превечног Пастира и Просветитеља душа наших.
Такви су, између осталих, неки подвизи светог Григорија. Такав је живот те чудесне и блажене душе. Но напослетку настаде и за њега време да плати општи дуг смрти. Пошто мало и кратко занеможе, овај трудбеник о Богу предаде блажену душу своју у руке Божије (1346. г.), и узиђе на небеса, да се тамо увек наслађује многожељеним Господом Христом, коме са Оцем и Светим Духом, слава, част и поклоњење кроза све векове, Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА ВИЗАНТИСКОГ

Преподобни Григорије беше родом из Византа (Цариграда) и подвизавао се у Светој Гори крај Велике Лавре (у 13. веку). Био учитељ божанственом Григорију Палами, великом подвижнику Атонском, борцу за исихазам, и потоњем митрополиту Солунском (1296 - 1359 г.). Због равноанђелског живота анђео му доносио храну. Упокојио се у миру, у првој половини четрнаестог века.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЈЕРЕМИЈЕ И АРХИЛИЈА

Ови свети мученици пострадаше за Христа у трећем веку.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА ГЕНАДИЈА

Генадије, преподобномученик Христов, подвизаваше се у манастиру Дионисијату у Светој Гори. По савету свога игумана, сапутствоваше у Цариград новомученицима Бонифацију и Евдокиму, који тамо иђаху на страдање. Тамо буде ухваћен од Турака и затворен у тамницу. Пошто на разне начине би мучен и узалудно примораван да се одрекне Христа, прими на крају венац мучеништва отсецањем главе у Цариграду 6. априла 1818. године. Део његових моштију чува се у његовом гореспоменутом манастиру.

СПОМЕН СВЕТИХ ДВОЈИЦЕ МУЧЕНИКА у Аскалону

Ови свети мученици бише у Аскалону закопани до груди у земљу и скончаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА, МАНУИЛА, ТЕОДОРА, ГЕОРГИЈА и МИХАИЛА

Прва четири од ових новомученика беху са острва Самотрака, а Михаил беше са острва Кипра. Будући насиљем и преваром преведени у младости у ислам, они дошавши себи покајаше се и за исповедање вере своје у Христа Бога беше погубљени од Турака на други дан Томине недеље, 6. априла 1835 г., у приморском селу Макри у Тракији (наспрам острва Самотрака). Михаил би исечен на комаде, Георгије и Теодор обешени, а Мануил и други Георгије (млађи) кукама и метцима убијени.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Фригија - малоазијска област између Галатије на северу, Писидије и Памфилије на југу.
2. Мученик Селевкије би бачен зверовима у Галатији, малоазијској области. Спомен његов празнује се 13 сеитембра
3. Царовао од 527 до 565 године.
4. Пети Васељенски Сабор би сазван у мају 553 године у Цариграду. На њему учествовало 165 епископа; председавао Евтихије, патријарх Цариградски.
5. Свети патријарх Мина управљао Цариградским престолом од 536 до 552 године. Спомен његов празнује се 25 августа.
6. Венера код Римљана, код Грка Афродита, - богиња љубави и лепоте; жена Хефестова, рођена из морске пене; изображавана нага.
7. Свети Евтихије је управљао Цариградском патријаршијом два пута; први пут - од 552 до 565, а други пут - од 567 до 582 године.
8. Ђакониса је грчка реч, долази од речи- служим, прислужујем. У старој Цркви ђаконисама су се називале оне женске, које су пазиле на поредак у храму за време богослужења и прислуживале епископима при крштавању лица женскога пола. Дужности ђакониса биле су ове: припремале су жене за крштење, учећи их како и шта треба да одговарају на питања при светој тајни крштења, и како треба да се понашају после крштења; помагале су епископу при крштавању жена; пазиле на ред у женском делу храма, пошто су у старини храмови махом били преграђени. на два дела, од којих је један био за мушкарце а други за женскиње; мотриле су на врата, кроз која су жене улазиле у храм, да не би ушла која недостојна; присуствовале разговорима епископа или презвитера са женама, итд. Ђаконисе су се причисљавале клиру, па су стога постављане за ђаконисе кроз нарочито рукоположење. За ђаконисе су обично биране жене честитог, светог живота, и то обично девојке или удовице преко четрдесет година.
9. Низибија се налазила у Месопотамији дуж реке Мигдоније.
10. Прозван Синаит због тога што се замонашио и подвизавао једно време на гори Синају. Његово житије написа св. патријарх Цариградски Калист I (1350-63 г.). То житије издао је И. Помјаловски: Житие иже во свјатих отца нашего Григорија Синаита, Петроград 1894. - Преподобни Григорије Синаит се у неким Синаксарима спомиње или 8. августа или 27. новембра).
11. Андроник II Палеолог - од 1282 до 1332.
12. Овај се спис налази у "Добротољубљу". Преп. Григорије Синаит написа и многа друга духовна -подвижничка дела.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. муч. Агатопод и Теодул. Први беше ђакон а други чтец цркве у Солуну; први украшен старачком седином а други младићском целомудреношћу. У време Диоклецијанове хајке на хришћане ова двојица буду позвати на суд. С радошћу они се одазваше, и држећи један другог за руку иђаху вичући: „ми смо хришћани!" Сви савети судије, да се одреку Христа и поклоне идолима осташе узалудни. После дужег тамновања и гладовања бише осуђени на смрт, и то потопљењем у море. Тада им везаше руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат и поведоше да их потопе. Када прво хтедоше гурнути Агатопода у дубину, он узвикну: „ево другим крштењем перемо се од свих греха наших и одлазимо чисти Христу Исусу!" — Њихова потопљена тела море ускоро избаци на обалу, и хришћани их чесно сахране. Св. Теодул се јави својим познаницима, као ангел светао, у белом оделу, и нареди им, да све његово заостало имање разделе сиромасима. Ови дивни Христови војници чесно пострадаше у време цара Диоклецијана и солунског кнеза Фаустина, 303 године.

2. Преп. Марко Трачески. Назива се још и Атинским јер му Атина беше родно место. Када сврши високе школе у Атини, умреше му родитељи. Он помисли у себи, да је смрт и за њега неизбежна, и да се треба припремати благовремено за чесан излазак из овога света. Раздавши све имање сиротињи, он седе на једну даску у мору с тврдом вером у Божју помоћ и с молитвом, да га Бог одведе где је Њему воља. И Бог Промислитељ сачува га и доведе у Ливију (или Етиопију), у планину звану Траческа. На тој планини подвизаваше се Марко 95 година, не видећи ни човека ни звера. Пуних 30 година вођаше страшну борбу са злим дусима и мучаше се и глађу и жеђу и мразом и жегом. Јео је земљу и пио морску воду. После 30 година најжешћег страдања побеђени демони побегну од њега, а ангел Божји почне му сваки дан доносити храну, у виду хлеба, рибе и воћа. Пред саму смрт посетио га св. Серапион који је после и објавио чудесно житије овога Марка. Упита Марко Серапиона, да ли сад у свету има хришћана, који кад би рекли гори овој: „дигни се одавде и баци се у море," — да се тако и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А Марко махну руком и заустави је. Такву чудотворну силу имаше овај Божји човек. Пред смрт помоли се за спасење људи и предаде душу своју Богу. Св. Серапион виде ангеле где узеше душу Маркову и пружену руку с неба, која је прихвати. Поживе св. Марко 130 година и упокоји се око 400 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГАТОПОДА ЂАКОНА и ТЕОДУЛА ЧТЕЦА

За царовања безбожних царева римских Диоклецијана и Максимијана[1] беху у Солуну два богоугодна службеника црквена: Агатопод ђакон и Теодул чтец. Агатопод беше стар, украшен целомудријем и старачком седином, а Теодул млад и леп, чедног и беспрекорног живота, син чесних хришћанских родитеља. Теодул имађаше рођену браћу: Капитона, Митродора и Филосторгија: сви беху врло побожни.
Пре свог мученичког подвига блажени Теодул доби од Бога залог свог будућег мученичког венца: једне ноћи у сну учини му се да му неко чесно лице меће у руку неку ствар; он се трже из сна и обрете у својој руци веома диван прстен, начињен од неког непознатог материјала, и на њему печат са изображењем светог Крста, што беше знак страдања за Господа Христа који је на крсту пострадао за нас. Тим прстеном свети јуноша исцељиваше сваковрсне болести по људима. Довољно је било да Теодул само метне прстен на болесника, и он је одмах оздрављао. Због тога се многи незнабошци обраћаху ка Христу.
Затим безбожни цареви устројише гоњење на хришћане, и на све стране разаслаше своја мрска наређења да се сви људи имају клањати идолима. Такво наређење стиже и у Солун. И на гледалишту бише изложене справе за мучење оних који се не буду покорили царском наређењу. Тада многи од верних побегоше и сакрише се где је ко могао, други иђаху смело на муке, а неки најслабодушнији, бојећи се смрти, поклонише се идолима и јеђаху идолска жртвоприношења, јер више заволеше овај живот него бесмртни, и бежећи од краткотрајних мука припремаху себи вечну смрт и погибао. Оваквима се радоваше ђаво, али биваше побеђен и поруган од великодушних и срчаних војника Христових, као и од ове двојице светих: Агатопода и Теодула. Јер у време тог љутог гоњења они не побегоше, нити се сакрише, него стално борављаху у дому Божјем, дан и ноћ молећи се Богу за свету Цркву Његову која се налазила у невољама. И очекиваху да их ухвате и воде на муке. И кад војници сазнадоше за њих, ухватише их и у тамницу вргоше.
Тада у Солуну беше царски намесник Фаустин. Он једног дана седе за судијски сто и нареди да пред њега изведу на суд исповеднике Христове, Агатопода и Теодула. А они, као на гозбу позвани, с радошћу иђаху држећи један другог за руку, и громко и смело викаху: Ми смо хришћани! И тако предстадоше суду мучитељевом. А судија желећи да прво младог Теодула ласкама придобије, нареди да се сви удаље, и да Агатопода одведу на друго место. Теодула пак призва к себи и рече му пријатељски: Уразуми се, младићу, молим те! Одбаци ту нову хришћанску обману и приступи древним законима, да не би лудо изгубио живот! А свети Теодул са осмехом на лицу одговори: Ја сам већ давно одбацио све обмане и заблуде, али се неизмерно бојим за тебе да не допаднеш у вечну смрт пошто си заволео сујету.
Када то светитељ рече, намесник се не наљути, већ га на све могуће начине мамљаше, обећавајући му и поклоне и одликовања, да се поклони идолима. У близини стајаше Јупитеров жрец Ксенос, и он рече светоме: Ако те поклони и почасти не уразуме да принесеш жртву, онда ће те муке научити да се покораваш царским наредбама. Њему мученик одговори: Претње мукама ме не могу ни на који начин уплашити нити нагнати да се преклоним вашој вољи. А Фаустин га опет стаде наговарати и говорити му: Није ли бољи честан живот него љута смрт? Свети Теодул одговори: Заиста сам баш то ја увидео да је живот бољи од смрти, и зато сам у уму мом одлучио да презрем ово краткотрајно живовање на земљи и постанем учесник бесмтрног живота и вечних блага небеских. Хајде, умори ме огњем и ранама, и увидећеш да ће се од тела, мучењем умртвљеног и погубљеног, брзо разлучити разумна бесмртна душа и весело похитати у бесконачни живот.
Намесник га упита: Молим те, реци ми ко је посредник тог великог добра, из љубави према коме ти презиреш и мучење и смрт? Свети Теодул одговари: Бог који је све затворио у природне законе, и његов Син Исус Христос, Логос Очев, чијим сам крстом од повоја ознамењен. И ја се до краја живота свог нећу одрећи тог знамења. Пре ћу се у мукама, на које ме будеш ставио, разлучити од тела него ли од Христова знамења, јер сам веран слуга Господу моме и неће ме победити ни огањ ни гвожђе. - Задивљен оваквом смелошћу и јунаштвом јуноше Теодула светог, намесник Фаустин нареди да га одатле удаље на издвојено место.
Онда намесник дозва к себи светог Агатопода и рече му: Поклони се нашим боговима, јер ето Теодул, који је раније био у заблуди, обећа да ће им се поклонити и принети им жртву с нама. А свети Агатопод, прозревши намесниково лукавство, одговори: И ја ћу, по речи Теудоловој, свесрдно и радосно принети жртву истинитом Богу и његовом Сину Исусу Христу, јер Теодул обећа да томе Богу принесе миомирисну жртву. Фаустин на то рече: Не знам ја те што их ти именујеш, већ је Теодул обећао да принесе жртву дванаесторици богова који држе васељену[2]. А свети Агатопод, одмахнувши главом мало, рече: Зар боговима називаш оне које мајстор начини од пролазне грађе по лику човечјем? Зар су богови они које људи начинише својим рукама, па донеше луде законе да им служе као нечем бољем и вишем од себе? Зар су богови они који не могу да се одупру, нити да заштите себе од оних који хоће да их оборе и разбију? Зар су богови они који нити очима виде, нити ногама ходе, нити имају у себи ма какво чувство? Зар су богови они за које јелини верују да су некада имали животињску душу, и причају о њиховим најодвратнијим блудочинствима, а сада мајстори продају њихове кипове за неколико новчића? И зар ћу ја жртву која доликује свемоћном Богу принети недостојним и поганим боговима вашим?
Када светитељ изговори ове речи, начелници који беху са намесником побојаше се да се оваквим речима Агатоподовим не утврде у вери и остали хришћани који беху доведени на суд. Стога одмах наредише да Агатопода заједно с Теодулом одведу у тамницу. А кад свете вођаху у тамницу, много народа иђаше за њима и на разне начине им досађиваше. Јер једни од њих, дирнути младошћу Теодуловом, силно наваљиваху саветима на Теодула да одустане од своје намере; а други, гледајући чесне седе власи Агатоподове, једнодушно му довикиваху: Зар си и ти, Агатоподе, детиње памети, те не схваташ шта је корисно по твој живот? - Но свети иђаху путем ништа не одговарајући народу.
Дошавши у тамницу они се тихо помолише Богу, и придружише се осталим сужњима који за разне кривице беху у тамници. А у поноћи они бише укрепљени неким божанственим виђењима, и пренуше се радосни призивајући Исуса Христа Спаситеља свију. Затим чистом водом умише руке и лице, па клекоше и једнодушну молитву узнесоше Богу као једним устима говорећи: Боже, Творче свега и сведаваоче, Ти си створио овај видљиви свет; Ти си уредио небо те сунце сија дању а месец ноћу, и обоје са звездама служе растињу на земљи; Ти си дао земљи силе да производи животиње, а мору да рађа рибе, и птицама да насељују ваздух; да би море својим дарима служило човеку од Тебе сазданом, и ваздух брујао птичјим појањем пријатним Теби, а земља, изобилно производећи различне плодове роду људском, узносила кроз уста људска благодарност Теби, Господару свих. Ти ниси хтео да род наш, који је безаконовао и од заповести Твојих одступио и у пијанство и разврат запао, потпуно пропанде, нити си допустио ђаволу да разумну твар сасвим ослепи и у тартар одвуче, него си грехе људске предао забораву и, обузет милосрђем, послао људима с небеског престола једнородног Сина твог да, примивши на себе људску природу, измеша Своје бесмрће са нашом мртвошћу, и да Логос Твој, који је свагда с Тобом и којим све постаде, врати опет на прави пут оне што су залутали у неправдама. Јер си Ти са Сином, и Син с Тобом, заједно и са Светим Духом, промишљајући о васељени Твојим преславним чудесима, привео светој вери безбожне. Ти си, Сине Божји, са Оцем и Духом Светим речју васкрсао четвородневног Лазара победивши законе природе и смрти. Ти си отворио очи човеку слепом од рођења помазавши му очи калом; Ти си тренутно исцелио крвоточиву жену која се дотаче хаљине Твоје; Ти си раслабљеног оздравио и наредио му да понесе одар свој! Стога и сада, о Боже, погледај милостиво на наше другарство, и укрепи нас вишњом силом, да бисмо могли помоћу Твојом јуначки претрпети мучење од стране безбожника и прећи у небеско царство!
Пошто се свети тако помолише Богу, њихови сасужњи, убице и прељубочинци, одбацивши страх од телесне смрти, брзо припадоше к ногама светих молећи опроштај гресима својим и избављење од душевне смрти- А народ који је био око тамнице, развали капије и уђе унутра, и са великом насладом и дивљењем слушаше речи које излажаху из уста слугу Божјих.
Када то виде главни судија солунски Евпсихије, ревносни слуга ђаволов, брзо отрча к царском намеснику извештавајући га да ће многи напустити служење боговима, ако се ускоро не погубе она два хришћанина што су у тамници. Намесник се помете од гнева, и одмах посла војнике да му доведу јуношу са старцем. И слуге Христове бише доведене пред неправедног судију. И погледавши у светог Теодула, намесник га упита: Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном? Свети Теодул одговори: Ваистину је праведно и побожно послушати и делом испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу, ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати. На то га упита Фаустин намесник: Реци ми, ко је створио небо?
Свети Теодул одговори: Бог Сведржитељ и Божји Син Исус Христос који је Логос Очев. Фаустин упита: Онај ли што га Јевреји љутим мукама мучише и распеше? Мученик одговори: Да, тај што Га Јевреји распеше. Јер Он добровољно благоволе пострадати за нас, затим васкрсе из мртвих силом Божанства Свог, и видеше Га где као победитељ смрти узлази на небо, откуда ће опет доћи да изобличи и осуди невернике. Фаустин га упита: Зашто нећеш да принесеш жртву нашим боговима? Свети одговори: Није ли боље приносити жртву Ономе од кога су створени градитељи идола него ли самим направљеним идолима? Заиста је Творац бољи од створења.
Тада намесник Фаустин нареди да јуношу светог Теодула скину голог за мучење, а биров викаше: Принеси жртву боговима, па ћеш бити ослобођен! А мученик говораше мучитељу: Одело ћеш скинути са тела мог, али веру моју у Бога мог никада ми нећеш моћи одузети! - Док је светитељ тако слободно говорио презирући муке и неколико пута називајући цареве тиранима, намесник нареди да пред очима Теодуловим принесу жртве идолима они хришћани који се због мучења поклонише идолима. Гледајући то, светом Теодулу се срце кидаше од бола за отпалим хришћанима, и говораше намеснику: Победили сте слабе; али срчане војнике Христове не можете ни на који начин победити, па макар измишљали безбројне муке. Знај, намесниче, мале су ове муке што си спремио за мене и достојне потсмеха! Него хајде, измисли најљуће муке, да би познао колика је наша вера и љубав к Богу!
Потом намесник наређиваше светом Теодулу да му донесе књиге хришћанске. Светитељ му одговори: Када бих знао да ћеш увидети лаж идолодемоније, и одбацити је, и обратити се истинитој вери, ја бих ти донео књиге пророчке и апостолске. Али пошто знам да преварно мислиш, зато ти нећу дати у руке Божји дар. Фаустин му на то рече: Нећу те штедети, тело ћу твоје издробити и бацити зверовима да поједу, ако ме брзо не послушаш. Светитељ одговори: Ево, тело је моје готово за муке! бесни против њега до миле воље! И стави га на љуће муке него што су те претње које изговараш! Но знај, ја нећу дати свете Књиге безбожницима да им се ругају!
Затим намесник, желећи да уплаши мученика, нареди да га воде на посечење, јер држаше да ће он, видећи смрт пред очима, уплашити се и покорити његовој вољи. И светитељ би изведен на место посечења. Када угледа го мач уперен на њега, он кликну к Богу: Хвала Ти Боже, Оче Господа мог који је благоволео пострадати за нас Ево, благодаћу његовом и ја к Теби идем, умирући свесрдно за Тебе! - Рекавши то, он преклони главу своју под мач, али не би посечен.
Кад намесник сазнаде да свети Теодул жели себи посечење мачем као неки слављенички венац, нареди да га одмах доведу здрава и читава. А у то међувреме он истјазаваше светог Агатопода, питајући га: Каквог си живота? Свети одговори: Истог као и Теодул. Намесник упита: Шта је то што те везује с Теодулом, да ли неко сродство? Свети Агатопод одговори: По пореклу нисмо рођаци, али смо сједињени вером и расположењем; и уколико се разликујемо пореклом, утолико се сједињујемо духом. На то намесник рече: Видим да на једну муку оба хитате, јер ми то речи твоје показују. Свети Агатопод одговори: Ако кроз једну муку отидемо из овог живота, једне ћемо се и награде удостојити у Бога нашег. Фаустин рече: Зар тебе старца није стид да се заносиш као младић и добровољно предајеш себе на очигледну муку? Свети Агатопод одговори: Ни најмање се не заносим, нити губим наду у Христа мог; и уколико сам старији по годинама, утолико се више старам да покажем ревност к Богу мом, и Теодулу одајем хвалу што у младости чврсто стоји за веру у једног истинитог Бога нашег.
Тада намесник Фаустин погледа у Теодула и рече му: Не допусти, младићу, да те речи овога старца заведу, нити лудо срљај у смрт! Он је већ стар и није чудновато што жели смрти, а ти си млад, и мало си живео, зашто желим да лакомислено лишиш себе овог слатког живота? Свети Теодул одговори: Немој мислити да сам слабији од старца и не могу да поднесем исте муке, јер иако сам млад по годинама ја подједнако са старцем знам једног истинитог Бога Творца свега и готов сам да подједнако за Њега пострадам.
Када свети ово изговорише и Христа призваше, мучитељ нареди војницима да их вежу и опет одведу у тамницу. А они слављаху Бога што Његовом помоћи савладаше ђавола. У тамницу им дођоше познаници и стадоше плакати. Свети Теодул их упита: Што сте се сабрали, и због чега плачете? Они одговорише: Плачемо због ваших невоља. А свети осмехујући се рече им: Зашто не плачете због својих невоља него плачете због нас који хитамо ка бољем?
Док то свети Теодул говораше, дође један суров војник, послат од намесника, који обојицу светих окова у жељезне вериге, одведе их у најмрачнију тамничку ћелију, и тамо их чврсто затвори и закључа, да им нико не би долазио. Пошто већ беше пала ноћ, светитељи се помолише Богу да их до краја укрепи у подвигу, и отпочинуше. А Господ наш Исус Христос који промишља о преподобнима својим, посла њима обојици, једнодушнима и једномисленима једно исто виђење у сну о кончини која их очекује. То виђење беше овакво: обојица су се налазили на једној лађи, пуној људи; лађа је била на пучини морској у великој опасности од валова, јер страшна бура бацаше лађу тамо-амо; и видеше људе који с њима беху на лађи како се неки даве, неки пливају, а неки се к стенама приближавају и пропадају, а себе видеше спасене крманошем, и у светле хаљине обучене, и како пристадоше уз једну високу гору, којом до неба узиђоше.
Тргнувши се из сна они један другоме испричаше виђење. И чуђаху се како обојица имађаху једно исто виђење. И у томе познаше да се обојици даје Христом једна иста благодат, да море мучеништва, у коме многи потонуше, пређу спасени и узиђу на гору небеску и добију вечну награду. Окрепљени надом, они падоше ничице на земљу и узнеше благодарност добром свом крманошу Богу, говорећи: Ко је икада очекивао такво доброчинство, какво си нам Ти, о Боже, даровао ради очовечења Сина Твог Господа нашег Исуса Христа? Ко је толико нечовечан по срцу да, обдарен толиким Твојим добрима, не претпостави веру ништавним сластима? Ко је толико брз на доброчинство као Син Твој, који нас о својој благодати извести раније преко откривења у сновиђењу, показавши нам венце пре но што свршисмо своје течење, и тако нас окрепи за предстојећи подвиг?
Тако они сву ноћ све до сванућа узносише благодарност Богу и молише се. А кад свану уђоше к њима тамнички стражари и јавише им да су дошли војници да их воде код царског намесника. Они се прекрстише и изађоше из тамнице онако оковани у вериге, и војници их одведоше. Тамо се сабра мноштво њихових познаника, који стадоше плакати, јер су знали да ће ову дивну двојицу предати на смрт. А свети Теодул им се обрати весела лица: Ако из љубави према нама плачете, онда треба да се радујете за нас, јер се боримо за веру истинитог Бога. Ако пак плачете из ђаволске зависти, онда плачите за собом а не за нама, пошто сте залутали с правога пута и идете у погибао.
Изведени пред намесника Фаустина по трећи пут на суд, они на сва питања његова одговараху само ово: Хришћани смо, и ради имена Христова желимо да поднесемо све муке! - Тада намесник тужна лица изрече им смртну пресуду: Да се у мору потопе Теодул и Агатопол што нису хтели да принесу жртву боговима.
Онда их војници одведоше на море, везаше им руке наопако и обесише им по један тежак камен о врат. Уто се стече много њихових другова, суседа и познаника: једни их оплакиваху што на такав начин гину, а други их величаху као храбре војнике Христове који размрскаше главу змији и радосно умиру за веру. А намесник, жалећи их, посла к њима угледног мужа Фулвија предлажући им да само кад принесу боговима па ће их ослободити смрти. Они пак не престајаху призивати Исуса Христа а одбацивати одвратне богове. Када после дугог саветовања и наговарања безбожници видеше да слуге Христове остају непоколебљиви, они приступише да прво светог Агатопода баце у море, а он, погледавши у небо, громко узвикну: Ево другим крштењем перемо се од свих грехова наших и одлазимо чисти Христу Исусу! - Пошто светитељ то рече, бацише га у море, а за њим и светог Теодула.
Тако завршише свој мученички подвиг свети мученици, и добише венац победе из деснице Вишњега. Потопљена тела светих море одмах избаци на обалу. И њихова тела, која бејаху веома светла, познаници узеше, од уза и каменова разрешише, па чесно сахранише. И ускоро им се свети Теодул јави, као анђео светао, у белом оделу, и нареди им да све његово имање разделе сиромасима.
Ови свети мученици пострадаше петог априла, 303. године, у славу Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, слављеног вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ТРАЧЕСКОГ

Ава Серапион казиваше: Боравећи у Египатској пустињи ја одох к великоме старцу оцу Јовану. Пошто добих од њега благослов ја седох да се одморим, и задремах. И видех у сну нека два отшелника који беху дошли и добили благослов од старца. И они рекоше: Ево ве Серапиона, узмимо благослов од њега! А ава Јован им на то рече: Он малочас стиже из пустиње и врло је уморан; оставите га нек се мало одмори. Тада они рекоше за мене старцу: Ето, он се толико време труди у овој пустињи, а не отиде до оца Марка који живи у гори Траческој, у Етиопији, јер међу свима пустињским подвижницима нема равна ономе Марку: њему је сада сто тридесет година, и већ је деведесет и пет година откако се подвизава у пустињи, и за то време не виде човека од људи што живе на земљи, но неки светитељи који се налазе у светлости вечнога живота беху код њега пре кратког времена и обећаше му да ће га узети к себи.
Када они то изговорише оцу Јовану, ја се тргох од дремежа, и никога не видех поред старца, и испричах му шта видех. Он ми на то рече: То је виђење од Бога, али где се налази гора Траческа? А ја му рекох: Моли се за мене, оче! И пошто он сатвори молитву, ја се поздравих с њим и кренух у Александрију. Пут до Александрије износи двадесет дана, а ја га пређох за пет дана путујући дан и ноћ по оној суровој пустињи; дању ме је пекла жега, која је просто земљу палила. Кад стигох у Александрију ја упитах једног трговца, да ли је далеко гора Траческа која се налази у Етиопији. Он ми одговори: Веома је далеко, оче, јер до границе Етиопије путује се двадесет дана, а гора за коју питаш још је даље. Ја га упитах још и ово: Колико треба понети хране и пића за тај пут, пошто хоћу да идем тамо? Он ми одговори: Ако будеш путовао морем, стићи ћеш брзо, али ако будеш ишао сувим, требаће ти тридесет дана.
Чувши то од њега, ја напуних чутурицу водом, узех мало урми, и уздајући се у Бога кренух. Путовао сам пустињом двадесет дана, и за то време не видех ни звера ни птицу, јер та пустиња нема никаквог растиња нити ишта за јело, пошто тамо не пада ни киша ни роса. После двадесет дана нестаде ми воде у чутурици, а нестадоше ми и урме, и од страшне изнемоглости ја нисам могао да продужим пут нити да се вратим натраг, јер просто бејах мртав. И гле, јавише ми се она два отшелника, које у сну видех код великог старца Јована, и рекоше ми: Устани и хајде с нама! Ја устадох, а један од њих, загледајући у земљу, упита ме: Хоћеш ли да се расхладиш? Одговорих му: Како ти хоћеш, оче! Он ми онда показа неке коренчиће у земљи и рече ми: Узми и једи од ових коренчића, и путуј у сили Господњој! - Ја поједох мало, и одмах се расхладих, и душа ми се разведри, и не осећах више ни трунке изнемоглости. И они ми показаше стазу којом ми је ваљало ићи к светоме Марку, и одоше од мене. Путујући том стазом ја се приближих једној веома високој гори, која изгледаше да допире до неба. И на њој не беше ништа осим голог крша и камена. И кад дођох до горе, ја угледах крај ње море. И стадох се пети уз њу. Пео сам се седам дана.
Кад настаде седма ноћ, видех Ангела Божја где силази с неба к светоме Марку и говори му: Благо теби, аво Марко! биће ти добро. Ево доведосмо ти оца Серапиона, кога зажеле душа твоја да види, пошто ниси хтео никог другог од рода људског да видиш. - Кад ово чух, нестаде у мени страха, и идох према том виђењу док не стигох до пештере у којој живљаше свети Марко. А кад се приближих к вратима пештере, чух светитеља како поје осамдесет девети псалам Давидов: Хиљада година пред очима твојим је као дан јучерашњи ... Затим, од преизобилне духовне радости у себи, он стаде говорити себи: Блажена је душа твоја, Марко, јер се не управља нечистотама овога света, нити ум твој би поробљен нечистим помислима. Блажено тело твоје, јер се не заплете у жеље и страсти греховне. Блажене очи твоје, које ђаво не могаде саблазнити гледањем туђе лепоте. Блажене уши твоје, јер не чуше глас и вапај женски у сујетном свету. Блажене ноздрве твоје, јер не омирисаше зли смрад греха- Блажене руке твоје, јер се не полакомише нити дотакоше икоје од људских ствари. Блажене ноге твоје, јер не крочише путем што у смрт води, нити стопала твоја кренуше на грех. Јер и душа твоја и тело твоје испунише се духовног живота и осветише се сладошћу светих Анђела. - И опет стаде говорити души својој: Благосиљај, душо моја, Господа, и све што је у мени свето име његово! Благосиљај, душо моја, Господа, и не заборављај ни једнога добра што ти је учинио (Пс. 102, 1-2). Зашто тугујеш, душо? Не бој се, нећеш бити задржана у тамницама ада; демони те ни на који начин неће моћи оклеветати, јер у теби нема порока греховног; Анђели Господњи станом стоје око оних који се боје Господа , и избавиће их Господ. Блажен слуга који је извршио вољу Господа свог.
Пошто преподобни Марко изговори то и много других ствари из Светог Писма на утеху души својој и на утврђење несумњиве наде у Бога, изаће на врата пештере, и плачући од радости рече ми умилно: Колики труд даде себи духовни син мој Серапион дошавши да види моје обиталиште! И благословивши ме, загрли ме обема рукама, целива ме, и рече: Деведест и пет година проведох у овој пустињи и не видех човека, а сада гледам твоје лице које толико година желех да видим. Ти ниси презао да узмеш на себе толики труд, да би дошао к мени; зато нека те Господ мој Исус Христос награди у дан када буде судио тајне људске!
Рекавши то, преподобни Марко ми нареди да седнем. И ја га стадох распитивати о његовом животу славном. И он ми причаше, говорећи: Двадесет и пет година, као што рекох, боравим у овој пештери, и не видех не само човека, него ни звера, ни птице, нити једох хлеба људског, нити се у хаљине обукох. За првих тридесет година много сам се мучио и злопатио од глади, жеђи и голотиње, а нарочито од ђаволских напада. Тих година ја сам, принуђен глађу, јео земљу, и морен жеђу, пио морску воду. А демони су се до хиљаду пута заклињали између себе, да ће ме потопити у море. И они су ме хватали, и бијући ме свлачили ме до подножја ове горе, али сам ја устајао и опет се пео на врх горе. Но они су ме опет свлачили доле све док не постадох сама кожа и кости. А бијући ме и вукући ме, они су викали: Одлази из наше земље, јер од постанка света нико од људи није дошао овде, а како си се ти усудио доћи? После тридесет година најжешћег страдања, после толиког гладовања, жеђовања, наготовања, и после толике борбе са демонима, на мене се изли благодат Божја и милосрђе Божје. И по промислу Божјем измени се природа мога тела, те израстоше длаке на телу мом. И храна ми се доноси доста. И Анђели Господњи долазе ми. И видех царство небеско , и обитељи светих душа, и обећано блаженство које је уготовљено онима који чине добро. Видех рај Божји и дрво познања од кога једоше наши прародитељи. А видех и Еноха и Илију у рају. И нема ничега што молих у Господа а да ми Господ не показа.
Онда упитах блаженог Марка, вели Серапион: Реци ми, оче, на који си начин дошао овде? и светитељ ми стаде казивати: Рођен сам у Атини, и тамо сам изучавао философију. Али кад ми умреше родитељи ја рекох у себи: И ја морам умрети као што моји родитељи умреше, зато ћу се добровољно одвојити од света пре но што будем отргнут од њега. И одмах скидох са себе одело, седох на једну даску у мору, и ношен таласима ја, по Божјем промислу, пристадох уз ову гору.
Док смо тако разговарали, вели Серапион, свану, и ја угледах како је цело његово тело обрасло у длаке као у неког звера, препадох се и стадох дрхтати од страха: на њему се није могла приметити красота људског бића, и ни по чему се није могло познати да је то човек осим по гласу и речима што су излазили из уста његових. А он, видевши да сам се уплашио, рече ми: Не плаши се од изгледа мога тела, јер је тело трулежно, и од трулежне земље узето. - И упита ме: Држи ли се свет закона Христова као раније? Ја му одговорих: Благодаћу Христовом сада се држи боље него у ранија времена. Он ме опет упита: Постоји ли још идолослужење и гоњење на хришћане? Одговорих му: Помоћу светих молитава ваших престаде гоњење и нема идолослужења. Чувши то, старац се веома обрадова.
Затим ме упита: Да ли сада има у свету хришћана, који кад би рекли гори овој: "дигни се одавде и баци се у море", - да се тамо и збуде? У том часу покрете се планина, на којој беху, попут мора. А свети Марко махну јој руком, говорећи јој: Шта ти би, горо? Ја не рекох теби да се покренеш, него разговарам с братом, а ти стани! - Чим он то рече, гора се заустави. А ја, кад то видех, падох ничице од страха. Но он ме ухвати за руку и подиже, па ме упита: Зар ниси видео таква чудеса за свога живота? Ја му одговорих: Нисам, оче. А он уздахнувши заплака горко, и рече: Тешко земљи, јер су хришћани на њој само по имену хришћани а не по делима. И опет рече: Благословен Бог који ме доведе на ово свето место, да не умрем у отаџбини својој и не будем сахрањен у земљи оскврњеној многим гресима.
Пошто проведосмо тај дан у псалмопјенију и духовном разговору, он ме увече упита: Брате Серапионе, није ли време да ми после молитве учиниш ту љубав да с благодарношћу Бога седнемо за трпезу и прихватимо се? Ја му ништа не одговорих. А он, подигавши руке к небу стаде говорити двадесет и други псалам: Господ ме спасе , и ништа ми неће недостајати. И кад заврши псалам, окрену се пештери и викну: Брате, постави трпезу! - Онда, обраћајући се мени, рече: Хајдмо да се прихватимо што нам Бог посла. А ја се зачудих у себи, и ужас ме спопаде, јер целог дана никога и ништа не видех у пештери осим светог Марка. Он пак говори неком невидљивом, и наређује му да постави трпезу. И кад уђосмо у пештеру, угледах трпезу и две столице, а на трпези два мека и као снег бела хлеба, две рибе печене, чисто зеље, маслине, урме, дивно воће, со и крчаг пун воде слађе од меда- Кад стадосмо за трпезу, свети Марко ми рече: Благослови, чедо Серапионе! А ја рекох: Опрости ми, оче! И светитељ рече: Господе, благослови! И видех над трпезом руку пружену с неба где крсним знаком благосиља трпезу.
Пошто једосмо, свети Марко рече: Брате, узми ово одавде. И одмах невидљива рука узе трпезу. А ја се дивљах прво - невидљивом слузи, јер бестелесни Анђео Господњи по наређењу Божјем служаше анђелу у телу, преподобном Марку, и друго - што никад у животу нисам јео слађи хлебац и рибе и остало, нити пио тако слатку воду, као за овом трпезом. Тада ми светитељ рече: Јеси ли видео, брате Серапионе , колика добра шаље Бог слугама Својим? Досад ми је Бог сваког дана слао по један хлеб и по једну рибу, а данас због тебе Он удвостручи трпезу, посла нам два хлеба и две рибе. Ето таквом ме трпезом сваког дана Господ храни за моје прво злопаћење. Јер првих тридесет година мога живљења на овом месту, као што ти већ рекох, ја не нађох ни једну травчицу којом би се хранио. Трпећи глад и жеђ, ја сам у великој невољи јео земљу и пио горку воду морску. Ишао сам го и бос, и отпадоше ми прсти с ногу од силног мраза зими и од силне жеге лети; и тело ми просто изгоре од сунца, и ја сам ничице лежао на земљи као мртав. И демони су војевали против мене као да сам напуштен од Бога. А ја помоћу Божјом све то трпех ради љубави његове божанске. И кад се наврши тридесет година мога страдања, по Божјој наредби порастоше ми коса и длаке, те ми као одећа покрише цело тело. И од тада па све до сада: демони ми се не могоше приближити, глад и жеђ немају власти нада мном, мраз и жега ме не муче. Сврх свега тога никада нисам боловао. А данас се завршава живот мој, и Бог те је послао овамо да својим светим рукама погребеш моје ништавно тело.
И после неког времена светитељ ми опет рече: Брате Серапионе, ове ноћи немој спавати због мог одласка. И стадосмо обојица на молитву појући псалме Давидове. Потом ми рече свети: Брате Серапионе, по одласку мом положи с миром Христовим тело моје у овој пештери, улаз од пештере зазидај камењем, па се онда врати у своје место, а овде немој остајати. - Ја се на то поклоних преподобном и са сузама стадох молити опроштај од њега. И молећи га говорах: Оче, умоли Бога да ме узме с тобом, да идем куда ти идеш. А свети ми одговори: У дан весеља мог не плачи него се весели! Ти треба да се вратиш на своје место. А Господ који те је довео овамо нека ти подари спасење ради труда и богоугодништва твог! Али знај да се нећеш вратити оним путем којим си дошао овамо. Ти ћеш се одавде вратити у своје место на један необичан начин.
Пошто поћута мало, преподобни Марко стаде опет говорити: Брате Серапионе, ово је највећи дан у моме животу, јер се данас душа моја разрешава телесних страдања и одлази да се упокоји у небеској обитељи. Данас ће тело моје отпочинути од многих трудова и патњи. Данас ће примити светлост одмора.
Када то свети рече, пештера се испуни светлошћу јачем од сунчане, и сва гора она замириса дивним мирисом, и узевши ме за руку, вели Серапион, преподобни Марко стаде говорити овако: Остани, пештеро, у којој обитавах телом мојим служећи Богу у привременом животу мом; и опет ће до свеопштег васкрсења обитовати у теби мртво тело моје, које беше дом патњи и трудова и мука. А Ти, Господе, разлучи душу моју од тела, јер Тебе ради претрпех глад и жеђ и голотињу и мраз и жегу и сваку невољу. Ти ме сам, Господе, одени одећом славе у страшни дан Твога доласка. Одморите се, очи моје, које нисте задремале у ноћним молитвама! Одморите се, ноге моје, преморене сте од свеноћних стајања!- Одлазим из привременог живота, и желим спасење свима који остају на земљи: Спасавајте се испосници што се Бога ради потуцате по пештарама и горама! Спасавајте се себепринуђивачи што царства ради небеског приморавате себе на сваку муку! Спасавајте се Христови сужњи, заточеници правде ради, који немате утехе осим једнога Бога! Спасавајте се лавре које дан и ноћ служите Богу! Спасавајте се свете цркве, очишћење сте грешницима! Спасавајте се свештеници Господњи, посредници људи пред Богом! Спасавајте се децо царства Христова, усињени Христу светим крштењем! Спасавајте се христољубци који примате странце као самога Христа! Спасавајте се милостиви, достојни помиловања! Спасавајте се богати који се у Господу богатите богоугодним добрим делима и да-режљиви сте! Спасавајте се ви који сте Господа ради осиромашили! Спасавајте се благоверни цареви и кнежеви који судите по правди и милосрђу! Спасавајте се смиреноумни постници и трудољубиви подвижници! Спасавајте се сви који се у Христу волите! Спасена буди сва земљо, и сви који на теби живе у миру и љубави Христовој.
Пошто ово изговори, преподобни Марко се окрете к мени, вели Серапион, загрли ме говорећи: Спасавај се и ти, брате Сарапионе! Христос, ради кога си са надом поднео овај труд, нека те по труду твом награди у дан доласка Свог! - И опет ми рече: Брате Серапионе, заклињем те Господом нашим Исусом Христом, Сином Божјим, немој узети ништа од смиреног тела мог, чак ни влас једну; и нека му се не приближи никаква риза, него нека коса и власи којима ме обуче Бог буду телу мом за погреб. И ти немој овде остати!
Када светитељ ово изговори, а ја јецах, би глас с неба који говораше: Донесите ми из пустиње сасуд изабрани! Донесите ми делатеља правде, савршеног хришћанина и верног слугу! Ходи, Марко, ходи да се одмориш у светлости радости и духовног живота! - И рече ми светитељ: Преклонимо колена, брате! И преклонисмо. И чух глас анђелски који говораше преподобном: Пружи руке своје!
Чим чух овај глас, вели Серапион, ја одмах устадох, и видех светитељеву душу већ разрешену од тела, и како је Анђели покривају белим и светлим ризама, и носе на небо. А видех и пут кроз ваздух ка небу, и како се небески свод отвори. И видех војске демона где стоје на путу спремне, и чух глас анђелски који говораше демонима: Бежите, синови таме, од лица светлости правде! И задржана би та света душа у ваздуху око једнога сата, и дође глас с неба к светим Анђелима који говораше: Узмите и донесите овамо посрамитеља демона1- И пошто душа преподобнога без икакве повреде прође демонске војске и приближи се к отвореном небу, видех руку пружену с неба како прихвати душу непорочну.
А беше већ поноћ, и ја опремих и положих чесно тело светитељево, и проведох сву ноћ на молитви. Кад се раздани, ја са сузама радосницама изврших над телом прописано опело, целивах га и положих у пештери. Онда камењем зазидах улаз у пештеру. И после подуже молитве сиђох с горе, молећи се Богу, и призивајући светитеља да ми буде у помоћи при одлажењу из те страшне и непроходне пустиње. А по заласку сунца ја седох да се одморим. И гле, она два отшелника који ми се раније јављаху, стадоше преда ме и рекоше ми: Брате Серапионе, ти си данас погребао тело блаженог оца, који заиста више вреди него сав свет. Но хајде устани, боље да путујеш ноћу док је хладовина, јер је дању тешко путовати по страховитој врућини. - И ја устадох и пођох за њима. И путовах с њима све до зоре. А кад зора заруди, они ми рекоше: Брате Серапионе, иди с миром у своје место, и моли се Господу Богу! - Не одмакох далеко од њих, и ја угледах пред собом манастир великог старца оца Јована. Задивљен, ја громко прославих Бога, и опоменух се речи коју ми преподобни Марко рече, да се нећу вратити путем којим сам к њему дошао. И тада ми би јасно, да сам молитвама светог био ношен на невидљив начин. И прославих милост преблагог Бога нашег, коју показа према мени недостојном на молитве и молбе преподобног оца нашег Марка, верног слуге Свог.
Чувши мој глас, ава Јован ми брзо изиђе у сусрет и рече ми: Вратио си нам се, аво Серапионе, у миру с Богом! И одосмо у цркву, и ја испричах све старцу и ученицима његовим, и сви прославише Бога. И рече ми старац: Брате, он беше ваистину савршени хришћанин, а ми смо само по имену хришћани, и делима смо далеко од истинског хришћанства. Но човекољубиви и милостиви Бог наш, који је угодника свог светог Марка примио у вечне дворе небеског царства, нека Он крилима своје доброте закрили нас и сву своју свету саборну апостолску Цркву од свих замки ђаволских, и нека свагда буде с нама, смиреним слугама Својим, и нека нас упути на испуњење Његове свете и божанске воље, да бисмо следовали Његовим светим великим угодницима, преподобним оцима нашим и тако на дан Сташнога суда добили милост са Оцем великим авом Марком, молитвама Пресвете Владичице наше Богородице и свих светих који су угодили Господу нашем Исусу Христу, коме слава са оцем и с пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и кроз бесконачне векове, амин.
Свети Марко се упокојио око 400 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПУПЛИЈА

Преподобни Пуплије монах подвизавао се у Египту за царовања Јулија Отступника[3]. Када овај безбожни цар крену на Персију, посла у правцу истока ђавола, као неког извидника, да му брзо донесе отуда вести. Кренувши на исток, ђаво дође до места где монах Пуплије живљаше. Но ту се заустави и остаде десет дана непомично, пошто не беше у стању да се макне с места. Јер преподобни Пуплије, осетивши да ђаво пролази његовим крајем, стаде на молитву, и са рукама подигнутим к небу мољаше се дан и ноћ дотле док се ђаво не врати Јулијану не урадивши ништа. Јулијан га упита: "Зашто се задржа тако дуго на путу"?. Ђаво му одговори: "Мада се дуго задржах на путу, ипак се вратих к теби не извидевши и не дознавши ништа. Јер десет дана чеках да монах Пуплије престане са својим молитвама, да бих несметано прошао то место где он борави, али то беше узалуд, и ево ја ре вратих натраг".
Тада нечестиви Јулијан с јарошћу рече ђаволу: "Када се вратим из рата, осветићу се томе монаху". Али Јулијан не успе да своју злу намеру оствари, пошто ускоро после тога би убијен невидљивом силом Божјом. А један од Јулијанових војсковођа одмах продаде све имање своје, па раздавши новац сиромасима, одрече се света, дође к преподобном Пуплију, прими монаштво и подвизаваше се с њим као изврстан монах. Преподобни пак Пуплије подвизаваше се после тога још дуго времена и, потпуно угодивши Богу својим врлинским животом, престави се и отиде у вечне обитељи небеске.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЛАТОНА ИСПОВЕДНИКА, игумана манастира Сакудионас

Преподобни Платон бејаше син знаменитих и побожних родитеља, Сергија и Ефимије. Још измалена родитељи га васпитаваху у побожности и учаху хришћанским врлинама Али не успеше да до краја доведу васпитање свога синчића, пошто се упокојише и пређоше из пролазног живота у вечни живот.
Оставши сироче, Платона узеше у свој дом његови рођаци. Учећи школу, он показиваше велики успех у наукама, а уједно с тим и у хришћанским врлинама. Када постаде пунолетан, Платон остави дом својих рођака и стаде својим трудом зарађивати себи средства за живот. Он беше толико трудољубив и уздржљив, да убрзо трудом руку својих стече велико имање. Но срце његово беше туђе привезаности ка благу овога света. Сто-га он све своје имање раздаде сиромасима и робове своје пусти на слободу, па се удаљи на гору Олимпр[4], где и монаштво прими у једном од тамошњих манастира.
У манастиру преподобни Платон провођаше врло строг подвижнички живот. При томе, он слободно од молитве време употребљаваше на преписивање књига и састављање корисних зборника из списа црквених отаца. А после смрти настојатеља манастира Теоктиста, преподобни Платон би једногласно изабран за игумана, године 770, када њему беше тридесет и пет година. У чину игумана преподобни се стаде још са већом ревношћу подвизавати, свој манастирској братији дајући пример исгинског хришћанског живота.
У то време патријархом цариградским беше свети Тарасије[5]. Чувши за подвиге преподобног Платона, он му предложи митрополитски престо Никомидијски[6]. Но преподобни, жељан усамљеничког живота подвижничког, одби то по смирености својој, и повуче се у једно усамљено место, звано Сакудион[7]. где он доцније основа манастир.
У то време, поводом иконоборачке јереси царица Ирина[8] заједно са свјатјејшим патријархом Тарасијем сазва у Никеји[9] Седми Васељенски Сабор 787 године, на коме би осуђено безбожно учење јеретика иконобораца и васпостављено и потврђено побожно поштовање светих икона. На Сабору беху преко три стотине отаца, међу којима и преподобни Платон. Као човек начитан, и зналац Светога Писма, преподобни Платон беше од велике користи Сабору, јер јуначки брањаше учење Православља и смело изобличаваше учење јеретика.
По завршетку Сабора преподобни Платон се повуче у место својих подвига - Сакудион. То место бејаше не само дивно, него и веома подесно за усамљеничке подвиге. Налазећи се на гори, Сакудион је са свих страна био окружен дивним високим дрвећем; једини прилаз к њему била је мала, једва видна стаза кроз густу шуму. Ту се заједно са преподобним Платоном подвизаваше његов нећак Теодор[10]. Ускоро они ту подигоше цркву у име светог Јована Богослова.
Међутим, глас о подвизима светог Платона ширио се све више и више, и к њему стадоше долазити многи људи, тражећи од њега поуке и руководства у хришћанском животу. Када се ученици преподобнога умножише, он подиже на том месту манастир 782 године, и у њему сам обављаше дужност настојатеља. Својим подвижничким животом преподобни Платон пружаше свој братији добар пример за подражавање. Нарочито се усрдно угледао на преподобног његов нећак, блажени Теодор, који дане и ноћи провођаше у непрекидним подвизима молитве и богомислија.
Посматрајући толико врлински живот Теодоров, преподобни Платон се веома радоваше за њега. Решивши да блаженог Теодора одликује свештеничким чином, преподобни отпутова са њим у Византију к свјатјејшем патријарху Тарасију. Свјатјејши рукоположи Теодора за презвитера, иако је овај пристао на то не толико по доброј вољи колико по послушању. Јер блажени Теодор, сматрајући себе недостојним такога чина, не хоћаше да га прими и говораше да је тај чин изнад његових моћи. Али, не будући у стању да се супроти вољи свога духовног оца, а и вољи патријарховој, он се покори и прими свештенство. Када се преподобни Теодор врну у свој манастир као свештеник, он продужи да се подвизава још са већим усрђем и ревношћу.
По истеку неколико година, преподобни Платон, пошто беше онемоћао од многих трудова и старости, одлучи да скине са себе бреме манастирског старешинства, желећи да власт игуманску после њега прими блажени Теодор. Он је често говорио о томе преподобном Теодору, молећи га да га ослободи тешког бремена управљања манастиром. Али овај је сваки пут одбијао да се прими старешинства у манастиру, јер је сматрао да је боље живети под старешинством других него сам старешиновати, пошто је за сапсење душе лакше и корисније добијати поуке од других него ли сам руководити кога другог.
Видећи да је тешко савладати смирење блаженог Теодора, преподобни Платон се реши на ово: леже у постељу, тобож болестан, - а уствари је био слабуњав, - сазва сву братију, каза им да осећа приближавање своје смрти, па их онда упита: "Кога желите да имате после мене за настојатеља? Ко је, по вашем мишљењу, најспособнији за то?" - Преподобни је знао да ће братија пожелети да за свог настојатеља имају управо Теодора, пошто су га сви волели и уважавали због његових великих врлина. Тако се и догоди. На упућено питање сви једнодушно одговорише: "После тебе нека нам Теодор буде игуман!"
Тада преподобни Платон предаде своју власт блаженом Теодору, пошто се овај није могао противити жељи свеколике братије. Примивши старешинство, блажени Теодор удвостручи своје подвиге, служећи свима за узор и поучавајући све врлинском животу не само речју него и делом.
У то време син благочестиве царице Ирине цар Константин, поставши пунолетан, отстрани од царског престола своју матер, и узе у соје руке управљање државом. То би 790 године, када Константину беше двадесет година. Млад и покварен, Константин се одаде разноврсним гресима. Тако он отера од себе своју супругу Марију, силом је замонашивши; па онда узе другу жену, по имену Теодотију, рођаку његовог оца. Свјатјејши патријарх Тарасије не одобри такав безакони поступак царев, и не хтеде да благослови његов брак. Али презвитер Јосиф, економ цркве цариградске, наруши божанствене законе и, не послушавши патријарха, пристаде да изврши тајну брака над царем.
Чувши за то, блажени Теодор, а са њим и преподобни Платон, веома се ожалостише душом. Горећи ревношћу за закон Божји, Теодор заједно са светим Платоном упути свима монасима посланицу, у којој их обавештаваше о царевом безакоњу и свима препоручиваше да цара сматрају одлученим од Цркве Христове, као разоритеља закона Божјег.
Глас о тој ревности и смелости блажених Теодора и Платона пронесе се на све стране, па дође и до ушију самога цара. Бесан од гнева на свете мужеве, цар нареди да се, после жестоких мучења, преподобни Теодор пошаље на заточење у Солун, а Платон вргне у тамницу. После пак смрти нечестивог цара преподобни Платон би ослобођен тамнице, а свети Теодор враћен из заточења.
Међутим, свети Теодор, због сталних упада агарјана, који су пустошили и узимали у своје руке разне области Византиске царевине, напусти Сакудион заједно са братијом, не желећи излагати опасности живот манастирске братије, и дође у Цариград, где прими управу знаменитог Студијског манастира[11] А преподобни Платон, некадашњи игуман, сада дође к блаженом Теодору као смирени инок и стаде се подвизавати у његовом манастиру. При томе, преподобни Платон је толико смиравао себе, да добровољно метну ланце на своје ноге, предавајући се непрестано подвизима поста и молитве.
Ускоро потом на византиски престо незаконито ступи цар Никифор[12], који својом влашћу врати у Цркву гореспоменутог презвитера Јосифа, кога патријарх Тарасије беше одлучио од Цркве за његов безакони поступак. Када после тога свети Теодор заједно са братијом изобличи цара што је поступио противно црквеним правилима, цар се веома разљути на њега и на сву братију обитељи Студијске и посла их све заједно са блаженим старцем Платоном у заточење на једно острво у близини Цариграда. То је било 807 године.
Провевши четири године у заточењу, преподобни Платон већ у дубокој старости врати се у Цариград, и опет настани у обитељи Студијској. Подвизавајући се много и усрдно још три године у овој обитељи, он најзад отиде ка Господу на Лазареву суботу 814 године, у седамдесет деветој години живота, да би заједно са осталим светитељима предстао престолу Господњем и вечито прослављао Господа на небесима. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ ТЕОДОРЕ СОЛУНСКЕ

Преподобна Теодора роди се на острву Егини од побожних хришћанских родитеља, Антонија и Хрисанте. Ови благочестиви супрузи живљаху у време цара Михаила Рангаве[13], када свету Цркву узнемираваше јерес иконоборска. Но благочестиви супрузи не дадоше се саблазнити иконоборским учењем, већ као светилници сијаху својим правоверјем.
Када Теодора одрасте, ступи у брак. У браку она ускоро доби кћер. Но због најезде непријатељске млади супрузи се преселише у Солун. Када Теодорина кћи постаде пунолетна, преподобна Теодора је посвети на службу Богу у једном манастиру солунском. А по смрти мужа, она и сама ступи у исти манастир и прими монашки чин.
Живећи у манастиру, преподобна Теодора провођаше строг подвижнички живот. Крепљена благодаћу Божјом, она трудовима послушања и смирења свога, постом и молитвом толико угоди Богу, да чињаше чудеса не само за живота, него и после смрти своје, 879 године. Тако, када се, по престављењу преподобне Теодоре, упокоји игуманија њене обитељи, и када тело њено полагаху близу гроба преподобне Теодоре, догоди се велико чудо: преподобна Теодора, као жива, покрену се заједно са сандуком својим, као уступајући место својој старешици и показујући своје смирење чак и после смрти. Видевши ово чудо, сви присутни се запрепастише и громко викаху: Господе, помилуј!
Од светих моштију преподобне Теодоре, које до данас почивају у њеном манастиру у Солуну, истицаше миомирисно миро, којим се твораху многа чудеса: беси се изгоњаху, слепи вид добијаху и многи се болесници исцељиваху од својих недуга у славу Христа Бога нашег.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕРМОСА

За своју веру у Христа пострадао сагорен у огњу.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА КИРИЈЕ и ДУЛЕ

Госпођа (грчки кириа) и робиња пострадале за Христа мачем посечене.


СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОМПИЈА

Мачем посечен за Христа.

СПОМЕН СВЕТИХ ПЕТ ДЕВОЈАКА МУЧЕНИЦА

Са острва Лезвоса; пострадаше за Христа мачем посечене.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА и ТЕРЕНТИЈА

Пострадали за Господа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА 3ИНОНА

Овај свети мученик пострада за своју веру у Христа -премазан смолом, па у огањ бачен, и у огњу копљем прободен.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ТЕОНА, СИМЕОНА и ФЕРВИНА

Подвизавали се у четвртом столећу, и мирно скончали.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА

Рођен је у Новом Ефесу. Беше ожењен и родитељ више деце. Године 1798 у пијаном стању одрече се хришћанске вере и постаде муслиман. Постиђен због тога, он се одрекне мухамеданства и побегне тајно из Ефеса на острво Самос. Турци оклеветају ефеске хришћане да су га убили због одрицања вере, али касније Георгије би пронађен и насилно доведен од Турака у Ефес. Не хотећи себе признати да је муслиман, и не одричући се своје хришћанске вере, он буде мучен и затворен. Најпосле буде погубљен мачем као хришћанин 5. априла 1801. године у Ефесу. Тело му погребоше хришћани у гробу св. новомученика Полидора.
_______________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Диоклецијан царовао од 284 до 305 године. Увиђајући да је тешко да сам управља огромном царевином Римском, ок 285 године изабра себи за сауправитеља једног од својих војсковођа, храброг Максимијана (Херкулеса), и са титулом Августа повери му западну половину царевине. Године 292 он нзабра још два помоћника са титулом Ћесара: Констанција Хлора за Британију, Галију и Шпанију, и Галерија за Илирију. Диоклецијан пренесе свој двор из Рима у Никомидију (град на азијској обали Мраморног Мора) због чега стари Рим постепено губљаше свој значај. Поглавито под утицајем ћесара Галерија Диоклецијан је издао четири едикта или указа против хришћана, и био један од најсвирепијих гонитеља хришћана.
2. По замишљању старих Грка, дванаест највећих или најглавнијих богова обитавали су у ваздушном пространству, између земље и неба, а обиталишта су им била у велелепним палатама на врху планине Олимпа. Стога су ти богови називани и Олимписким боговима. То су били ови богови: Зевс, Хера, Посејдон, Деметра, Аполон, Артемида, Хефест, Палада - Атина, Ареј, Афродита, Хермес и Хестија.
3. Римски цар Јулијан Отступник царовао од 361 до 363 године.
4. Гора Олимп - у малоазијској области Мизији, на граници између Фригије и Витиније. Ту се налазио, чувен по својим подвижницима, манастир звани "У Символима". У њему се преподобни Платон и подвизавао.
5. Патријарховао од 784 до 806. год. Његов спомен празнује се 25 фебр.
6. Никомидија - град у малоазијској области Витинији. Основао га 264 год. пре Христа витинијски цар Никомид I, од кога је и добио свој назив. Био омиљено боравиште римских царева и војсковођа при њиховим походима на Исток. У садашње време на месту древне Никомидије налази се мало насеље Исмид.
7. То место налазило се недалеко од горе Олимпа.
8. Света Ирина, супруга цара Лава Хозара, после његове смрти управљала од 780 до 790 год. за малолетства свога сина Константина Порфирогенита, и затим самостално од 797 до 802 год. Њен спомен празнује се 7 августа.
9. Никеја - у старини богат и врло напредан град малоазијске области Витиније. У садашње време на том месту налази се бедно селашце Исник.
10. То је знаменити Теодор Студит, који се прослави као храбри заштитник иконопоштовања и неустрашиви изобличитељ јереси иконоборачке. Празнује се 11 новембра.
11. Преподобни Теодор Студит би постављен за игумана Студнјског манастира године 798. - Студијски манастир добио је свој назив од имена свога оснивача Студија, римског патриција. Студије подиже у Цариграду велику и дивну цркву у име светог Јована Претече и устроји при њој манастир, у који позва монахе из цариградског манастира "Неусипајушчих". Тако постаде Студијски манастир.
12. Никифор I царовао од 802 до 811 године.
13. Царовао у Византији од 811 до 813 год.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Јосиф Песмописац. Рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и добродетељних, Плотина и Агатије. По смрти родитеља пређе у Солун, где се замонаши. Као монах би узор свима у посту, крајњој уздржљивости, непрестаном молењу, псалмопојању, бдењу и труду. Солунски епископ рукоположи га за јеромонаха. Знаменити Григорије Декаполит посетивши Солун заволи Јосифа душом и срцем због његовог ретког карактера, те га узе собом у свој манастир у Цариграду. Кад опет букну пламен иконоборске јереси под Лавом Јерменином овај Јосиф би упућен у Рим, да позове папу и римску цркву у борбу за праву веру. Но на путу ухвате га пирати и довезу на Крит, где су га јеретици држали 6 година у тамници. Јосиф се радовао што се удостојио страдати за Христа, и непрестано је за то благодарио Богу сматрајући железне вериге на себи као украсе од злата. Шесте године, на Божић, изјутра зли цар Лав би убијен на јутрењи у цркви. У тај сами час јави се св. Николај Јосифу у тамници и рече му: „устани и следуј мени!" Јосиф се осети као дигнут у ваздух; и на једанпут обре се пред Цариградом. Његовом доласку обрадују се сви правоверни. Испевао је каноне и стихире многим светитељима. Имао је дар прозорљивости, због чега га патријарх Фотије постави за духовника и исповедника свештенству препоручујући га као: „човека Божјег, ангела у телу, оца отаца". У дубокој старости предаде дух свој Господу, коме је верно служио и делом и песмом. Сконча мирно у очи Великог Четвртка 883 год.

2. Св. мученица Фервута и њена сестра удова и њихова робиња. У време цара персијског Саворија би погубљен епископ св. Симеон. Фервута, сестра епископа, би узета у двор по жељи царице. Но Фервута беше необичне лепоте, због чега навалише многи просиоци, међу којима и жреци и гатари незнабожачки. Фервута све одби; тиме изазва велики гнев против себе. Па како се у то време царица разболи, сви жреци објаснише цару, да је царица отрована од Фервуте, а као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине телâ ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих. Цар се сагласи с тим крволочним гатарским предлогом. И Фервута са својом сестром и робињом пострада тако за Христа 343 год. заслуживши тиме неувели венац у бесмртном царству Господа свога.

3. Преп. Зосим. Монах Јорданске обитељи у времену цара Теодосија млађег. Он је пронашао, причестио и сахранио св. Марију Египатску. У својој стотој години упокоји се у Господу, у VI столећу.

4. Преп. муч. Никита. Словенин из Албаније. Као светогорски монах отишао у Серез, где се препирао с мулама о вери. Не могући га надјачати разлозима, Турци га ставе на муке, у којима Никита свети сконча и преда душу своју Богу, 1808 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ПЕСМОПИСЦА[1]

Свети Јосиф је рођен у Сицилији, од родитеља благочестивих и врлинских, Плотина и Агатије. Због богоугодног живота њиховог Бог им даде пород потребан целој светој Цркви, који кад одрасте постаде изврстан песмописац и украси Цркву саставивши каноне. Као дете Јосиф би добро отшколован и васпитан у врлини. И његово детињско понашање показиваше знаке да ће се он развити у човека савршеног врлинама, јер беше кротак, тих, смирен, избегавао је дечје игре, а волео пошћење и уздржање. Није тражио слаткише већ се хранио само хлебом и водом, и то је узимао увече. Усто велики успех показивао је у изучавању Светога Писма.
Док је дечак Јосиф тако растао телом и духом, догоди се најезда варвара на Сицилију и његови родитељи морадоше напустити своју домовину и бежати у друге земље. Тако они дођоше с Јосифом најпре у Пелопонез. После неког времена Јосиф остави родитеље ради Христа и отпутова у Солун. Тамо ступи у манастир и замонаши се. Као монах он се добро упражњаваше у испосничким трудовима, проходећи сваки вид подвижничког монашког живота, и ревносно практикујући сваку врлину. И постаде савршен човек и искусан инок. Постеља му беше земља покривена кожом, одећа подерана, пошћење велико, храна - мало хлеба и воде са мером, стајање свеноћно, метанисање посведневно, молитва свагда у устима а посао у рукама, читање Светог Писма усрдно. И испуни се мудрости и знања духовног. И беше међу братијом као анђео Божји, блистајући чистотом и светошћу свога живота. Добра дела његова и многе подвиге немогуће је подробно испричати .
Пошто је тако служио Богу усрдније од других, би приморан од игумана и братије да прими свештенички чин. И би рукоположен за јеромонаха од епископа солунског. Као јеромонах он се предаваше све већим подвизима и трудовима, служећи често свету литургију и са сузама се молећи за себе и за цео свет. Уто преподобни Григорије Декаполит[2] посети тај манастир и заволе душом и срцем преподобног Јосифа због светости његова живота, и постаде му пријатељ и сажитељ. После неког времена преподобни Григорије, полазећи за Цариград ради окрепљења православних у борби против јеретика, замоли игумана и братију да му као помоћника даду Јосифа , јер није желео да се растаје од њега. Али ни братија са игуманом нису желели да се лише таквог сажитеља, истинског слуге Божјег. Но пошто нису могли да одоле молбама великога старца, и имајући у виду потребу Цркве потресане јеретичком олујом, они пустише блаженог Јосифа да са светим Григоријем Декаполитом отпутује у Цариград.
Допутовавши у Цариград, они борављаху у цркви светих мученика Сергије и Вакха. И суровим живљењем они изнураваху себе, угледајући се један на другога. То нарочито чињаше блажени Јосиф подражавајући старијег подвижника великог оца Григорија. Имајући њега као свој узор, он је сваким даном све више и више усавршавао врлине у срцу свом- А трудили су се обојица, ревносно поучавајући благочестиве хришћане да се чувају отрова јеретичког, да се не смућују нити сумњају у догмате православне вере, већ да буду чврсти у исповедању истине.
У то време злочестиви цар Лав Јерменин, обновивши већ проклету иконоборску јерес[3], устроји велико гоњење на Цркву. Он свете иконе из храмова Божјих избациваше и бестидно их ногама гажаше; православне пастире са престола њихових прогањаше и на њихова места јеретике постављаше, а неке од њих на муке стављаше и на разне начине убијаше. Тада свети Григорије и свети Јосиф, обукавши се у оклоп вере, обилажаху престоничке улице, тргове и домове верних, саветујући, поучавајући и молећи да се чувају од саблазни лукавих јеретика. И поуке њихове беху као јутарња роса која оживљује цвеће и траву, клонуле од дневне жеге, јер они оживљаваху малодушна и сумњалачка срца која као да беху свенула од жеге јеретичкнх учења.
Затим мноштво монаха моли преподобног Григорија да пошаље у Рим блаженог Јосифа, као речита и снажна те може издржати тако далек пут, са циљем: да тадашњег православног папу Лава Ш[4] и све тамошње православне хришћане обавести о гоњењу на свету Цркву у Цариграду, и да иште њихову помоћ против убитачних догмата јеретичких, еда би запушили богохулна уста њихова. Тада преподобни Григорије овако саветова блаженог Јосифа: Чедо, сада је време да покажеш усрђе своје, љубави к Богу и ревност своје вере. Потребно је да идеш у Рим и обавестиш тамошњег поглавара Цркве и све који држе праву веру на Западу о томе, како звероимени злочестиви цар на Истоку устроји жестоко гоњење на свету Цркву, како попљува и згази икону Христову и Пресвете Матере Његове и лиши Цркву красоте, како прогна невине добре пастире а убаци у стадо Христово лажне пастире и најамнике и грабљиве вукове, који разграбљују и распуђују овце. Обавести их како свирепи цар Лав Јерменин олујом јарости своје свакодневно волнује Цркву Христову и прождире многе душе својим јеретичким лукавством. Обавести их, упознај их, и умоли да потегну мач речи Божје и иступе против оних који нас гоне.
Када свети Григорије рече то, и друге ствари сличне томе, блажени Јосиф, од младости добро навикнут на послушност, ни најмање се не успротиви, већ смирено преклонивши главу испроси очински благослов и молитве за пут. Укрца се у лађу и отплови. Али недокучљивом промислу Божјем друкчије би по вољи. Јер Бог који све строји на корист, понекад употребљава средства, која нама изгледају жестока и непријатељска, и помоћу њих извршује дивна и славна дела на славу светог имена Свог. Тако и Јосифов одлазак у Рим би ометен на овај начин. Једномишљеници цара Лава Јерменина у јереси, слуге и сарадници његове тираније, сазнавши да многи напуштају престоницу и одлазе у друге крајеве бежећи од иконобораца, тајно прављаху по путевима разбојничке заседе, хватаху бегунце и предаваху их у руке иконоборцима. Од ових се не могаде сакрити и то, да преподобни Јосиф путује на Запад у Рим по налогу правоверних монаха. Стога они удесише, те пирати нападоше лађу на мору, ухватише преподобног Јосифа и све с њим, па их одведоше на Крит и предадоше иконоборцима. Они га оковаше у тешке ланце, па у тамницу вргоше. А у тамници он имаћаше не мало сасужања, који исто тако страдаху за доброверје. Он их дан и ноћ тешаше богонадахнутим речима. А сам се у Господу радоваше својим оковима, и другима говораше: Шта може бити слађе и радосније од ових окова којима смо оковани ради љубави Христове и ради свете иконе Његове? Ако нам ово краткотрајно тамновање и нанесе нешто муке, треба да благодаримо Богу за ово страдање, имајући светли пример светога Павла који вериге и окове сматраше као златне ђердане и украсе, и неисказано им се радоваше. Штавише, и сам Христос пострада за нас, остављајући нам углед да идемо Његовим стопама: Он који греха не учини , и на ружење не одговори ружењем, и страдајући не прећаше, као што каже врховни апостол свети Петар (1 Петр. 2, 22. 23). Истина, има нешто бола од страдања тела, али нико се не може назвати носитељем јарма Христова, ако не иде Његовим стопама, подносећи она страдања која претрпе за нас, Он, Бог свемоћни, који је могао и на неки други начин спасти човека. Али Он је благоволео да се од труда и страдања роди она сила врлине, којом би се отворила небеска врата, тако одавно затворена. И не показа нам други пут ка спасењу осим пута засутог трудовима и невољама. Зашто онда да се узнемиравамо ми који сматрамо да је здравље наше у страдањима за свету икону Спаситеља и његове Пречисте Богомајке? Јер противећи се злочестивом наређењу царевом, ми ћемо добити од Бога благодат и благовремену помоћ.
Овим и сличним речима преподобни Јосиф тешаше своје сасужње, затворене с њим у тамници због поштовања светих икона. Утом доведоше код њих у тамницу и једног православног епископа, кога такође ухапсише због поштовања светих икона. Али он, не могући да подноси тамничку муку, тешке мисли га смућиваху као човека, и он као лађа витлана буром великом бејаше близу бродолома, јер већ стаде пристајати уз иконоборачку јерес, да би се ослободио тамнице и мука. Када преподобни Јосиф сазнаде то, какве му све речи не изговори! Он силне сузе проли молећи га и саветујући му да се не колеба умрети за икону Христову као за самога Христа. И не бише узалуд његове богонадахнуте речи, јер оне толико учврстише оног епископа, да се он ни у најстрашнијим мукама не одрече своје вере, него великодушним јунаштвом претрпе све до краја. Јер када би изведен на истјазање, и виде мучитеље и справе за мучење, он се ни најмање не уплаши. Штавише, он сам скину са себе одећу, и предаде себе на ране, желећи и хиљаду смрти, ако би било могуће, поднети за Христа Бога оваплоћеног, на иконома изображаваног. И би наг на мучилишту обешен, и сав стрелама изрешетан, и најзад великим каменом у главу ударен - предаде дух свој Господу.
Сазнавши за мученичку кончину епископову, блажени Јосиф се веома обрадова због његовог непоколебљивог јунаштва, и благодараше Христа што изабраног војника свог одушеви за такав подвиг. Он иако мало поклизну, ипак се добро поправи, и победи противника. Но исто тако и многе друге ствари Јосиф избави од душевне погибије, и ка Христу одасла, непрестано поучавајући све путу спасења. А њега самог Бог чуваше од смрти, да би својим дугим животом био на корист многима.
Шест година проведе свети Јосиф у тамници, и тада снађе зла смрт злочестивог цара Лава Јерменина: Јер он би на Божић изјутра убијен од својих војника на јутрењу у цркви. И у тај сами час преподобни Јосиф би у критској тамници на чудесан начин обавештен о погибији мучитељевој и чудесно тамнице ослобођен јављањем светог Николаја. Наиме, целе те ноћи уочи Божића свети Јосиф беше на молитви, певајући неућутно божићне песме и молећи се; у зору светлост обасја тамницу, и пред њега стаде муж светолик, честан, одевен у архијерејско одјетање, седе косе, лицем светао, и рече му: Ја дођох к теби из Мира Ликијског; послан сам од Бога да ти брзо донесем радосну вест: непријатељ, који је узнемиравао Цркву и овце Христове распудио, лишен је царства и живота, и на суд Божји позван; сада треба да се вратиш у Цариград, да многе учврстиш благодаћу Духа Светога која у теби живи. Рекавши то, он му пружи једну хартију на којој беше написано: Пожури жалостиви, и похитај нам у помоћ као милостив, јер можеш ако хоћеш. И рече му: Узми ову хартију, и поједи је. И Јосиф узе хартију, прочита је, па је с радошћу прогута, и рече: Како су слатке грлу мом ове речи! - Онда му свети Николај нареди да те речи отпева. И свети Јосиф их појаше радосно, и одмах виде како се вериге и окови његови сами одрешише и спадоше са његовог врата и руку и ногу. И чу где му јавивши му се светитељ говори: Устани и следуј мени! - И уставши изиђе из тамнице на тамничка врата која му се сама отворише а стражари тамнички ништа не приметише. И он осети како га нека невидљива сила носи по ваздуху, и за кратко време обрете се пред Цариградом на великом друму који води у град. И слављаше Бога због оваквог чуда преславног.
Дошавши у град он не затече међу живима свога милог оца светог Григорија Декаполита, јер већ беше отишао ка Господу, а виде само ученика његовог блаженог Јована. И плака много за оцем Григоријем што се не удостоји да га опет види жива, и борављаше код гроба његовог заједно са оцем Јованом. Али не потраја дуго и преподобни Јован отиде ка Господу, и би сахрањен поред светог Григорија.
Затим се преподобни Јосиф пресели на друго место у близини Цариграда. То место беше забачено и безмолвно, недалеко од цркве светог Јована Златоуста. Настанивши се ту он подиже цркву у име светитеља Христовог Николаја, и пренесе тамо мошти обојих отаца, Григорија и Јована. Ту и манастир образова, и братију сабра. И стално долажаху к њему врло многи људи, духовници и мирјани, да слушају његове богонадахнуте поуке, јер благодат Духа Светога као река течаше из уста његових преко слаткоречивих проповеди. Док. је оно преподобни Јосиф био у Солуну, он доби немалу честицу моштију светог апостола Вартоломеја[5]. Поклони му је један његов познаник, човек добродетељан. Доневши ову честицу светих моштију у своју обитељ, он подиже посебну цркву у име светог апостола Вартоломеја, и у њој чесно положи ту свету честицу. И често се удостојаваше виђати у сну светог апостола Вартоломеја, јер имађаше к њему велику љубав и веру. А жељаше много да за празник овог светог апостола састави похвалне песме, али се не усуђиваше, јер није знао да ли ће се тај његов рад допасти светом апостолу или не. И усрдно мољаше Бога и светог апостола да га обавесте о томе, и да му се подари небеска мудрост, да би могао добро написати песме. И проведе у молитви о томе са пошћењем и сузама четрдесет дана. И уочи празника светог апостола он виде светог апостола Вартоломеја, у беле ризе обучена, где се појави у олтару и позва га к себи. А када му блажени Јосиф приђе, свети апостол узе са светог престола свето Еванђеље, стави га Јосифу на прса и рече: Нека те десница свемоћног Бога благослови, и нека са језика твог потеку реке небеске мудрости! Нека срце твоје буде станиште Светога Духа, и песме твоје нека наслађују васељену!
Рекавши то, свети апостол Вартоломеј постаде невидљив, а преподобни Јосиф, испунивши се неисказане радости и осетивши у себи благодат мудрости, свим срцем одаде благодарност Богу и светом апостолу. И од тога часа поче писати црквене песме и песме канона. И њима украси не само празник светог апостола Вартоломеја већ и многих других светаца: но нарочито многим канонима изрази молитвено поштовање према Пресветој Богомајци. Исто тако украси празник и светитеља Николаја. И испуни свету Цркву дивним песмама. Отуда и доби назив Песмописац.
Затим се зацари Теофил[6], и опет иконоборска бура удари на Цркву, и опет многи бише гоњени и мучени. Тада преподобни отац наш Јосиф Песмописац отворено и смело изобличаваше јерес. Због тога би прогоњен у Хероон, где у оковима и злопаћењу остаде све до Теофилове смрти. А по смрти овога ступи на престо царица Теодора са сином Михајлом, који преподобног Јосифа позваше у Цариград. И царица Теодора са свјатјејшим патријархом Методијем[7] васпостави славу Православља. Када по престављењу светог Методија патријархом постаде свети Игњатије[8], он постави преподобног Јосифа за сасудочувара велике цркве Божје у Цариграду. И беше веома омиљен пресветом патријарху, такође у духовенству и мирјанима, због свог врлинског живота и због мудрих и душекорисних поука његових, помоћу којих многе настављаше на пут спасења.
Но после неколико година он понова доживе прогонство од стране царичина брата Варде, првог доглавника царевог. И то зато што изобличи Варду који без икаквог разлога отера од себе своју закониту жену и узе рођаку своју за жену, и на тај начин наруши црквене законе Бога се не бојећи нити се људи стидећи. Као некада свети Јован Претеча Ирода, тако преподобни Јосиф изобличаваше јавно Варду. Зато га овај гоњаше и злостављаше, као и пресветог патријарха Игњатија. Јер и патријарх доживе од безаконог Варде прогонство и многе невоље. Но Варда са шумом погибе од царевих слугу. А за њим и цар Михаил би убијен од својих људи. И зацари се Василије Македонац[9]. Тада бише враћени у Цариград и свети Игњатије и преподобни Јосиф: Игњатије се врати на свој престо а Јосиф на своју дужност сасудочувара. И свети Јосиф беше мио и цењен не само од свјатјејшега Игњатија него и од патријарха Фотија[10] који дође после њега. Јер свјатјејши Фотије повери преподобном Јосифу целокупно црквено стројење, и називаше га човеком Божјим, и анђелом у телу, и оцем оцева, и постави га за духовника свему свештенству, да свештенство открива њему своју савест и исповеда своје грехе. А преподобни Јосиф беше прозорљив и провиђао је у сакриване грехе, али није грдио грешника него га је благим саветима доводио до умилења, те је овај исповедао и тајне грехе своје. Преподобни беше силан у богонадахнутим речима, те је лако могао обраћати грешнике на покајање.
Пошто тако проведе много година, он зађе у дубоку старост. И изнеможе телом од многих трудова, у којима беше од младости: од испосничких подвига, од прогонства правде ради, од окова и тамновања, од вођења целокупног црквеног стројења, од писања песама и канона, од старања око спасења душа људских. И кад се приближи одласку он се разболе крајем Свете Четрдесетнице, и у сну би обавештен од Бога о своме скором престављењу. На свети Велики Петак он посла пресветом патријарху Фотију списак свих поверених му црквених ствари; и спремаше се за одлазак молећи се Богу и говорећи:
Благодарим Ти Господе Боже мој што си ме у све дане живота чувао у сенци крила Твојих! И сада сачувај до краја дух мој, и дај ми да неповређен прођем поред кнеза таме и ваздушних страшилишта, да се враг мој не би обрадовао због незнања мога и због сагрешења мојих која починих у животу. Чувај стадо Своје, Логосе Очев! н штити до краја света све што си саздао десницом Својом! Буди помоћник возљубљеним синовима Цркве Твоје! Даруј Невести твојој вечити мир и неузмутиву тишину!-Царско свештенство просвећуј дарима Својим! Гордог Велијара покори под ноге заштитника православне вере! Све душегубне јереси одбиј од Цркве! А души мојој дај да се мирно и кротко разлучи од овог тела, иако нисам из броја светих угодника Твојих, у којима поживе Дух Свети, јер знам да сам грешан пред Тобом. Но Ти, неизмерна Благости, немој гледати на моје грехе, већ ме удостоји удела синова Твојих!
Пошто се преподобни Јосиф помоли тако Богу, и причести Божанским Тајнама, и даде благослов свима присутнима, он подиже руке своје к небу, и светла и радосна лица предаде Богу свету душу своју, на Велики Петак 883 године. И одмах се са свих страна слеже мноштво монаха и мирјана. Многи од њих плакаху називајући га једни оцем, други васпитачем, трећи добротвором, четврти утешитељем, пети учитељем, наставником и вођом спасења свог. И погребоше га чесно. Спровод до гроба био је славан. Али још чесније и славније би спроведена бесмртним дусима света душа његова у небеске дворе. То се удостоји видети својим очима један драги пријатељ његов, муж праведан и богоугодан, који је живео у недалеком месту. Јер у оно време када се та богољубљена душа разлучи од тела и иђаше к небу, тај човек чу глас с неба који му говораше: Изађи из куће и погледај дивна тајанства Божја. Он изађе, и погледавши горе виде отворен небески свод по средини, и отуда наилажаху ликови Светих: најпре иђаше лик Апостола, па лик Мученика, па лик Пророка, па лик светих Архијереја. Гледајући то са запрепашћењем, онај човек беше у недоумици шта то има да значи, И опет чу глас: Гледај и пиши, јер све што видиш казаће ти се шта значи. И тог тренутка угледа четири младића, светлија од других, и између њих иђаше девојка неизрециве светости и славе: беше то пречиста и преблагословена Дјева Марија, Мати Христа Бога нашег. Идући она наређиваше хоровима Светаца да дочекају свету душу ону која у песмама опева њихова дела и празнике и животом их подражава. И сви они са неисказаном радошћу и љубављу очекиваху неко чесно лице вођено ка небу. Посматрајући све то, онај се човек питаше: Ко је то кога толике части удостојавају ликови небеских житеља? И чу глас Анђела који су свету душу водили и громко клицали: Ово је Јосиф Песмописац, дика целе Цркве, који, удостојен благодати Светога Духа, подражаваше живот Апостола и мученика, и дела њихова описа! Зато од тих Светитеља сада прима част и похвалу. - Тако душа преподобног Јосифа Песмописца би свечано у небо уведена.
Човек који ово виде, испуни се неизмерне радости од таквог преславног виђења. Али он се уједно испуни и велике жалости, што се не удостоји да то славље и даље посматра, како та благословена душа узиђе у унутрашњост небеса, и како предстаде и поклони се пресветлој светлости Бога једнога у Тројици.
О таквом спровођењу преподобног Јосифа у небо би још једно откривење: у Цариграду бејаше црква светог мученика Теодора, прозваног Фанерот, тојест Објавитељ, јер је објављивао ствари украдене или утајене или уништене онима који су му с молитвом прибегавали. Тако од једног човека побеже роб који му је био врло потребан- Уцвељен његовим бекством, човек тај дође цркви светог Теодора Фанерота, и држаше молепствија, молећи мученика Христова да му покаже где је роб. Провевши три дана и три ноћи код цркве и ништа не сазнавши, он се ожалости и хтеде да иде. Служаше се тада јутрење, и у цркви се читаше душекорисна поука, а човек тај за време читања задрема и виде светог Теодора где му се јави и говори му: Што тугујеш, човече? Јосиф Песмописац разлучиваше се од тела, и ми бесмо поред њега. Он се ноћас престави, и сви ми којима он испева песме и каноне пратили смо душу његову ка небу и извели је пред лице Божје. То је разлог што сам закаснио да ти се јавим. А сада ме ево овде, одазивајући се твојој молби: Иди. на то и то место и тамо ћеш наћи роба свог кога тражиш.
Оба ова виђења потврђују нам то какву славу за своје трудове доби од Бога преподобни Јосиф и какве почасти и похвале доживе од Светаца Божјих у насељима небеским, где сада стојећи пред престолом Божјим, пева анђелске песме славећи и хвалећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФЕРВУТЕ и њене сестре и њихове робиње

Пошто епископ персијски свети Симеон[11] пострада за Христа од цара Сапора[12], остадоше после њега две његове сестре: једна девојка, по имену Фервута, а друга удова, и једна робиња. Света Фервута беше млада и неописано лепа. Па кад за њену лепоту сазнаде персијска царица, жена Сапорова, она нареди да јој Фервуту доведу. Слуге одоше и доведоше царици свету девојку, и њену сестру, и робињу. То би на годину дана по погубљењу светог Симеона епископа. Када царица виде лепоту Фервутину, она јој рече: Девојко, ти таква лепотица треба да будеш госпођа многима. На то јој света одговори: Ја имам женика Христа ради кога пострада мој брат, и ја не могу ни да помислим на другог женика.
Царица је не распитиваше даље већ јој нареди да са сестром и робињом остане и живи у њеном царском двору- Но сутрадан се царица изненада разболе. И дођоше персијски жреци и гатари да је посете и виде од чега болује. Том приликом приметише у царичиној палати лепотицу Фервуту, и један се жрец занесе њеног лепотом, и чим изађе из палате он јој посла овакву поруку: Ако желиш да будеш моја жена, ја ћу те измолити од царице, и бићеш господарица над многим имањима и богатствима. Светитељка му отпоручи: Не могу се ја хришћанка удати за незнабошца. Чувши то, жрец се постиде и разгневи, па оде к цару Сапору и рече: Царичина болест није обична, њој је дат неки отров. У њеној палати се налазе две сестре хришћанке, чији брат епископ хришћански Симеон би погубљен по твоме наређењу. Сигурно су оне, кивне на тебе због свог брата, направиле отров и дале царици.
Цар одмах нареди да их доведу на ислеђење. И бише доведене све три: света Фервута, њена сестра и њихова робиња. По царевом наређењу к њима изиђе кнез жречева Маиптис и друга два кнеза из сената, да их испитају и чују њихов одговор. А кад ови угледаше неисказану лепоту свете Фервуте, порази их њена лепота и рани срца њихова, и сваки од њих мишљаше у себи зло,
и скриваху један од другог своје прљаве помисли. И рекоше им: Пошто сте отровале царицу, господарицу света, ви сте заслужиле смрт. На то им света Фервута одговори: Зашто Сатана метну у срце ваше такву помисао против нас која је далеко од истине? И због чега хоћете да нас невине осрамотите? Ако сте жедни наше крви, ко вам брани да је пијете? Ако желите да нас закољете, гле, ви сваки дан тиме руке своје скрнавите. А ми ради Бога нашег као хришћанке умиремо, не одричући се Њега, јер је Он живот наш. И као што нам је наређено да се само Богу клањамо и Њему јединоме служимо, ми тако и радимо. У нашим Књигама је још и ово написано: Гатар и мађионичар да не живи, него да умре од руку својих људи (2. Мојс. 22. 18; 3. Мојс. 20, 6). Како онда можемо ми дати отров некоме, када такво дело није мање зло него када бисмо се одрекле Бога нашег? Јер се оба та греха кажњавају смрћу.
Док је света ово говорила, они су је са највећим задовољством слушали, дивећи се и лепоти и мудрости њеној. И не могаху јој ништа на то одговорити, већ сваки мишљаше у себи: Ја ћу умолити цара да их све три ослободи смрти, па ћу ову девојку узети себи за жену. - Најзад Маиптис проговори: Иако вам није допуштено да се бавите враџбинама, да не бисте, као што си рекла, нарушиле ваш закон, ипак сте то учиниле огорчене због смрти вашег брата. Света Фервута му одговори: А какво то зло претрпе од вас наш брат, да бисмо због тога, желећи вам смрт изгубиле свој живот у Бога? Јер, ма да га ви, разјарени својим безбожним гневом, убисте, ипак је он жив и радује се са Христом у Његовом небеском царству, према коме царству ваше царство је ништавно. - После ових светитељкиних речи кнезови наредише да их све три одведу у тамницу.
Сутрадан врло рано кнез жречева и гатара Маиптис посла тајно у тамницу светој Фервути ову поруку: Ево готов сам да умолим цара да теби и онима с тобом поклони живот, само пристани да ми будеш жена. А света девојка када то чу, посла му овакав јуначки одговор: Умукни, свепогани псу, непријатељу Божји и сваке правде! И не усуђуј се више да ми шаљеш такве гадне поруке, јер их душа моја не може да подноси! Никада неће бити то што ти желиш, јер сам се заручила Господу мом Исусу Христу и Њему чувам своју девственост, а трудим се да и веру и истину његову одржим. Он је једини без греха, и моћан је да ме избави од безбожних руку ваших и гадних планова ваших, које против мене кујете. А смрти се не бојим, нити се погибије плашим, јер пут, којим хоћете да ме пошаљете, одвешће ме моме милом брату, светом епископу Симеону. И тамо ћу обрести утеху својој тузи и уздисању који ме море од његове смрти.
Тако света Фервута, невеста Христова, са бешчешћем отера од себе Маиптисовог изасланика, и веома посрами самог кнеза жречева и гатара, Маиптиса. Тако исто поступи са оном другом двојицом кнезова који такође беху рањени њеном лепотом.
Јер и они, и један и други, тајно послаше к њој у тамницу своје изасланике, предлажући јој брак, али их она све одасла посрамљене. Потом, пошто сва тројица признаше један другом своју жудњу за Фарвутом и какву срамоту доживеше, договорише се да на сваки начин предаду на смрт Фервуту и оне с њом. И онда лажно оптужише пред царем три хришћанке да су мађионичарке и гатаре, и да као такве заслужују смрт. Цар онда нареди да се три хришћанке поклоне сунцу, па ће им поклонити живот.
И свете мученице опет бише изведене на суд пред три споменута кнеза. А кад чуше за царево наређење, оне одговорише: Ми се клањамо Богу, Творцу неба и земље, и то поштовање не указујемо сунцу које је саздање Бога кога ми поштујемо, а ваше претње нас никада не могу раставити од љубави Спаситеља и Господа нашег Исуса Христа. - Кад то рекоше светитељке, Маиптис и она друга два кнеза громко повикаше: Да се погубе са земље ове жене које царици дадоше отров и бацише је у тешку болест.
И цар одмах изрече смртну пресуду за свете мученице с тим да персијски жреци измисле смрт којом ће их погубити. И безбожни жреци као лек болесној царици препоручише ово: да се Фервута, сестра њена, и робиња њихова, као хришћанке, престружу тестером, да се три половине тела њихових ставе на једну страну а три на другу, а царица да се пронесе између њих.
И кад свете мученице вођаху на смрт, Маиптис опет посла светој девојци Фервути поруку: Ако хоћеш да ме послушаш, онда нећеш бити погубљена ни ти ни оне што су с тобом. А света девојка довикну му громко љутитим гласом. Зашто, псу нечисти, говориш оно што ни слушати не могу! Јер ја одлучно желим да умрем за Христа Бога мог, да бих добила у Њега живот вечни. Никада нећу заволети овај привремени живот, да не бих умрла вечном смрћу. - Безбожници изведоше свете мученице ван града, па за сваку забише у земљу по два коца, и свакој онда за један колац везаше главу а за други ноге, при чему их силно растегоше. И онда их тестером престругаше надвоје.
И тако свете мученице, невесте Христове, предадоше чесне душе своје у руке Бесмртном Женику свом. После тога мучитељи поставише поред пута шест великих дрвета, три с једне стране пута, три с друге, па о њих обесише престругана тела светих мученица, и она висијаху на дрвећу као плод крвљу обагрен. Страшан и тужан призор! Затим пронесоше царицу тим путем између висећих тела, и за њом прође мноштво светине. Напослетку чесна тела светих мученица бацише у једну јаму.
Тако четвртог априла 343 године света мученица Фервута са сестром и робињом пострада за Христа Исуса Господа нашег, коме слава и царство, част и поклоњење кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ[13]

Монах Јорданске обитељи у време цара Теодосија Млађег (408-450 г.) Од младости се подвизавао и достигао високи ступањ врлине. По указању Божјем он је пронашао, причестио и сахранио свету Марију Египћанку, која се слави 1. априла. Кад му је било близу сто година упокојио се у Господу 523. године. Видети о њему опширније у Житију преп. Марије Египћанке, (1. април).

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА НИКИТЕ

Преподобни Никита родио се у Албанији. Не зна се ништа о његовим родитељима и о његовом занимању док је био у свету. Зна се само то, да се подвизавао у Светој Гори, најпре у руском манастиру светог великомученика Пантелејмона, па се после неког времена удаљио на безмолвије, на испосничко молитвено тиховање, у скит свете Ане. Ту, проводећи безмолвни и испоснички живот, он се толико усаврши, да му срце беше препуно љубави према Искупитељу нашем Господу Исусу. И из љубави према Њему и ради скупоцене крви коју Он проли на крсту за грехе рода људског, Никита и сам жељаше пролити крв своју примањем мучеништва. Та жеља, која је дуго као искра тињала у срцу његовом, најзад се разгоре у пламен. И он, запаљен божанственим огњем који је буктао у његовом срцу, напусти Свету Гору и отпутова у град Серез. Ту се задржа у Сереском манастиру, где неко време припремаше себе за мученички подвиг. Затим оде к управитељу града, и неустрашиво изјави пред њим да је Христос истинити Бог, а Мухамеда изружи и проклео као варалицу и лажова. Управитељ града, слушајући хулу на свога пророка, узавре гневом и одмах нареди да се позову неколико најугледнијих грађана ради суда над хулитељем вере њихове. Чим се сабра нечестиво веће, свети Никита би изведен и упитан, како се дрзнуо похулити њиховог великог прорка Мухамеда. Но свети неустрашиво понови своје вероисповедање проклињући њихову муслиманску веру. А непријатељ рода људског који увек војује против светих угодника Божјих, видећи да блажени Никита скоро већ стоји у предворју будућег живота, и да му се већ спрема мученички венац, употреби све своје лукавство да не допусти мученику добити сва блага. Наиме, он га стаде преко својих следбеника наговарати, најпре ласкама и обећањима разних блага и почасти, да се одрекне Христа. Али светитељ сва њихова обећања и ласке не сматраше низашта, и остаде чврст, као дијамант, у своме вероисповедању. Тада муслимани, видећи његову чврстину, ставише га на муке: натакоше му на главу гвоздени обруч који шрафовима стезаху; забише му оштре игле под нокте на рукама и ногама; затим га обесише наглавачке, па запалише огањ испод њега који му све тело опаљиваше. Но војник Христов, уперивши сав ум у небо и очима гледајући на Христа који га је крепио, трпељиво подношаше све муке, као да у туђем телу страда.
После овог љутог мучења вргоше преподобномученика у мрачну тамницу, и у току неколико дана подвргаваху га тако исто љутим мукама, док га најзад не удавише на Велику Суботу, четвртог априла 1808 године.
Три дана после тога, благочестиви хришћани откупшпе од стражара чесне мошти преподобномученика Никите, па их чесно погребоше крај цркве светога Николаја.
Господ, прослављен у светима Својим, као и друге угоднике Своје прослави чудесима и овог страдалца, који из љубави према Њему проли крв своју. Молитвама светог преподобномученика Никите, Христе Боже наш, управљај и нашим животом у славу светог имена Твог, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТЕОНЕ, митрополита Солунског

Богоносни отац наш Теона живео је у шеснаестом веку. Најпре се подвизавао у светогорском манастиру Пантократора. Затим, заволевши безмолвије, молитвено испосничко тиховање, он се на подвижничком попришту придружи светом Јакову Иверском, који се у то време подвизавао у Иверском скиту светога Претече. Када божанствени Јаков крену у свет да проповеда реч Божју, пође са њим и Теона, и не одвајаше се од њега све до саме мученичке кончине његове. После многострадалне кончине свога старца, Теона постаде предстојатељ и пастир у манастиру свете Анастасије Узорешитељнице, близу Солуна. А потом, пошто беше већ познат као човек светог живота, би постављен и на митрополитски престо у Солуну. Богомудро управљаше стадом Божјим на спасење многима. Упокоји се мирно 1545. године. Свете мошти његове и данас почивају читаве и нетрулежне у споменутом манастиру Св. Анастасије.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕОРГИЈА МАЛЕИНА

Овај преподобни Георгије, назван Ћутљивац (тј. молчалник) из младости заволе Христа и пође монашким и подвижничким путем. Прошавши многе духовне подвиге, он се најзад удаљи у гору звану Малеа. Тамо сабра мноштво монаха, које руковођаше богомудро и спасоносно. Свакоме даде правило и канон како да искоришћују време свог живота. Претсказа своју кончину и мирно се упокоји у Господу (вероватно у 4. веку).

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ ВОРБОЗОМСКОГ

Ученик светог Корнилија Комељског; основао Благовештенски манастир на острву Ворбозомског језера, у Новгородској губернији. Богомудро управљао својим манастиром; упокојио се 1550 године. Свете мошти његове почивају у храму његове обитељи.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Житије препод. Јосифа Песмописца написаше Теофан монах и Јован Ђакон (в. Migne, Р. G. т. 105, 939-975).
2. Празнује се 20. новембра.
3. Ова јерес би осуђена и проклета на Седмом Васељенском Сабору 787. године у Никеји.
4. Папа Лав III упокојио се 816 године.
5. Спомен његов празнује се 11. јуна.
6. Царовао од 829 до 842 године.
7. Свети Методије упокојио се 846. год.; празнује се 14. јуна.
8. Свети Игњатије преставио се 877 год.; празнује се 23. октобра.
9. Царовао од 867. до 886. године.
10. Свети Фотије први пут патријарховао од 858 до 867; други пут - од 877 до 886 године.
11. Свети Симеон пострадао 341 или 344 године; спомен његов празнује се 17. априла.
12. Сапор II - персијски цар од 310 до 381 год.
13. Икону препод. Зосиме видети под 1. априлом заједно са преп. Маријом Египћанком (стр. 11).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Св. Никита Исповедник. Рођен у Витинији, у граду Кесарији. Отац његов Филарет, лишивши се своје супруге, замонаши се, те Никита оста код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке оде у манастир Мидикијски, где га игуман Никифор постриже за монаха, а после седам година труда и подвига рукоположи га патријарх Тарасије за јеромонаха. По смрти Никифора и Никитиног верног друга Атанасија, братство изабра Никиту, и преко воље овога, за игумана. Беше св. Никита светао пример живота и подвига братији својој кроз дуг низ година. Али кад се зацари Лав V Јерменин, после благочестиве Ирине и правоверних царева Никифора и Михаила, распали се опет иконоборска јерес. Цар збаци патријарха Никифора и посла га на заточење, а на његово место уздиже некаквога јеретика Теодота Каситера, човека нечиста живота. И Никита би затворен и мучен, но не поколеба се у Православљу. Превођен би из тамнице у тамницу, и мучен глађу и жеђу, мразом и знојем и поругањем. Али он се не даде поколебати. Нарочито му досађиваше неки Никола с подсмехом и поругом. Но једне ноћи јави се Николи његов умрли отац на сну и прекорно му рече: „одступи од слуге Божјега!" И од тога часа Никола се покаја те не само не досађиваше више светитељу него и друге одвраћаше да му не досађују. Када злом смрћу погибе Лав Јерменин, царство преузе правоверни цар Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Никита се повуче у једно усамљено место близу Цариграда, где у молитви и благодарењу Богу на свему проведе своје последње дане земнога живота. Сотвори многа чудеса молитвом за време живота. А када умре, пренеше му тело у његов манастир. И при том спроводу многи болесници дотакоше се тела његова и бише исцељени. Мошти му бише положене до гробнице његовог духовног оца Никифора и друга му Атанасија. Упокоји се овај велики јерарх 824. год.

2. Св. Павле Невољник. Рус по рођењу. У младости заробљен од Турака. Не хотећи издати веру Христову и потурчити се, би мучен и посечен у Цариграду 1683 год.

3. Св. муч. Улпијан. Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља св. Амфијана (2 април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306 год.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НИКИТЕ ИСПОВЕДНИКА игумана манастира Мидикијског

Преподобни Никита је рођен у Витинији[1], у граду Кесарији, од благочестивих родитеља. Отац му се звао Филарет. А мајка његова престави се ка Господу у осми дан после његовог рођења. Лишивши се своје супруге, Филарет се замонаши, те Никита остаде код своје бабе, очеве мајке. Пошто одрасте и заврши све науке, Никита предаде себе на службу Богу. Он најпре би црквењак, и провођаше време у читању божанских књига. Затим оде код једног врлинског мужа, Стефана отшелника. Пошто га овај довољно упути у духовне ствари, одасла га у манастир Мидикијски[2], који подиже преподобни Никифор, тадашњи игуман. Игуман Никифор с љубављу прими Никиту провидећи у њему благодат Божју, и постриже га за монаха. У манастиру се блажени Никита толико одаде подвижничким подвизима, смирењу, послушању и свима добрим делима, да убрзо превазиђе све тамошње иноке. И у седмој години његовог боравка у манастиру усаветова га игуман да прими јеромонашки чин, и патријарх Тарасије га рукоположи за јеромонаха.
Чим постаде јеромонах, преподобни Никифор, изнемогао од старости, предаде му са старешинством вођење свих манастирских послова, иако Никита то није хтео. И блажени Никита управљаше добро манастиром уместо оца свог Никифора, будно руководећи словесно стадо и умножавајући га примером свог врлинског живота. Јер многи, чувши за његов богоугодни живот, одрицаху се света и долажаху у манастир да их он води путем спасења. И за неколико година братство се благодаћу Христовом умножи на сто чланова. Међу њима беше и блажени Атанасије, муж уистини честан и диван; његову врлину немогуће је укратко испричати, и његову велику љубав к Богу изразити, коју он показа у почетку одречења од света, тако да су се и сами Анђели имали чему дивити. Јер када он ради Бога презре свет и сласти света и тајно побеже из родитељског дома у манастир да се посвети монашким подвизима, отац његов разјарен дојури у тај манастир, и нашавши сина, кога је много волео, збаци с њега послушничку ризу манастирску, обуче га у светлу скупоцену одећу и силом одведе дома. А он, дечак, говораше оцу. Оче, мислиш ли да ме овом скупоценом одећом одвратиш од моје намере? Сав ми је свет мрзак. Јер каква је корист човеку ако сав свет добије а души својој науди? (Мт. 16, 26). Отац га онда затвори у једну нарочиту одају; и труђаше се на све могуће начине да га склони на љубав к свету. Али он, љубављу к Богу савладавши љубав к родитељу и к сујетном свету, скину са себе световну одећу у коју га отац оденуо беше, и сву је искида на парампарче. А кад то виде отац, он га одену у још скупоценије хаљине, јер беше богат и знаменит и чувен. А он и са овом одећом учини што и са претходном. То силно разјари оца, и он га онако нага изби без милости, тако да му се тело покри ранама које почеше да гноје, због чега је отац морао звати лекаре, који неке ране излечише а неке оперисаше. А дечак говораше: Макар ме отац мој на комаде искидао, ипак ме неће раставити од љубави Божје, нити ме одвратити од моје намере. - Тиме би отац тронут и, проливши много суза, рече Атанасију: Чедо моје, иди путем добрим који се изабрао!- Нека ти Христос буде помоћник, и нека те избавља од сваке замке вражије! И он оде у манастир у коме раније беше, замонаши се, и толико се смири, да се у њему ништа световно не могаше видети: ни реч, ни навика, нити стицање ма каквих ствари. Нарав му беше кротка и смерна, говор тих и љубак, одећа сва подерана; према себи беше безмерно суров, иако је одрастао у удобностима светским као син богатих родитеља.
Таквог врлинског мужа, који много година проведе у монашким трудовима, привуче к себи у Мидикијски манастир љубав преподобног оца нашег Никите и слава равноангелног живота његовог. И постаде Атанасије мио сабеседник и сажитељ обојици преподобних: Никифору и Никити. После извесног времена они умолише Атанасија те се прими за манастирског економа.
И беху блажени Атанасије и преподобни Никита у управљању манастиром као једна душа и један разум у два тела, упућујући сву братију речју и примером на сваку врлину и савршено угађање Богу: засађиваху у њима љубав, поучаваху их смирењу, беху будни стражари чистоте њихових душа и тела, крепљаху слабе и малодушне, утврђиваху оне што стоје, а разноврсним саветима и казнама подизаху оне који падају. Јер кад би се један од њих показивао тобож најсуровији наказатељ, други се тада јав-љао као најкроткији и најмилостивији саветодавац. А сва су их братија обојицу волели, и њихову реч примали као да из уста Божјих долази. Али ова два наставника врлине не поживеше до краја заједно, јер после неколико година престави се ка Господу преподобни Атанасије 26 октобра. Престављајући се, његова последња реч братији беше ово: По престављењу мом дознаћете о мени да ли сам нашао нешто милости у Бога.
Затим после многих трудова и телесне болешљивости отиде ка Господу 4 маја и преподобни Никифор, оснивач тог Мидикијског манастира и први игуман његов. И преподобни Никита, лишивши се свог духовног оца, светог Никифора, и милога друга - преподобног Атанасија, остаде као неко сироче и веома туговаше за обојицом из велике љубави према њима. А тугу своју разблаживаше несумњивим обавештењем о њима, да су добили благодат и блажени живот у Господа Христа, коме угодише по-служивши Му усрдно од младости.
По престављењу блаженог оца Никифора сва братија молише преподобног Никиту, да прими чин и назив игумана. Јер док је преподобни Никифор био жив, свети Никита није хтео да прими игумански чин и назив, ма да је потпуно управљао манастиром уместо оца свог, светог Никифора, који од старости много година беше слаб и немоћан. И тако, умољен од братије, а и приморан од других многих отаца, он прими игумански чин и доби благослов од свјатјејшег патријарха цариградског Никифора који дође после светог Тарасија[3]. И додаваше труд на труд, помоћу Божјом управљајући сам манастиром и бринући се о спасењу поверених му душа. А Бог, прослављајући угодника свог, даде му благодат да исцељује болести и изгони демоне. Тако једног дечака који беше нем од рођења он осени крсним знаком и дечак проговори. А једног брата који беше полудео он исцели помазавши га светим јелејем. Једним пак од новодошавших у манастир овлада демон, и он га молитвом избави од демоније, а демона, претворивши у змију, прогна. Исто тако и другог демонијака ослободи од злог духа. И многе и разноврсне болести телесне он исцељиваше чудесно живећом у њему благодаћу Христовом.
Живећи тако богоугодно, свети Никита зађе у старост, и наступи време његовог храброг исповедања вере и страдања, које претрпе пред крај свога живота за поштовање светих икона. У та времена јерес иконоборачка још не престајаше, иако је била проклета Седмим Васељенским Сабором светих Отаца[4]. Подржавана од царева, она се обнављаше. А и сам почетак јој би од грчких царева. Најпре од цара Лава Исавријанца[5] она ојача и као нека опака болест узе маха. Јер он први издаде наредбу против светих икона, и својом влашћу царском многе привуче своме неправоверном умовању. Он прогна правоверног патријарха светог Германа, и на патријаршиски престо доведе свога једномишљеника Анастасија јеретика. По смрти пак тог злочестивог цара зацари се његов син Константин Копроним[6], још гори гонитељ Цркве Божје. Он не само одбациваше свете иконе, него и забрани да се свети угодници Божји називају светима, и мошти светих ни у шта не сматраше. Укратко речено: он се само по спољашности показиваше као хришћанин, а изнутра сав беше неверни Јеврејин. Он се бедник чак дрзну хулити Пречисту и од сваког створења узвишенију Матер Божју, заштиту и уточиште целога света, и одбацивати њено свето име и њену свету икону. Усто нареди да се не сме ни спомињати њено посредовање пред Богом, којим се свет држи. А да би је што више наружио, он чињаше и ово: показиваше кесу пуну златника и питаше присутне: Има ли велику вредност ова кеса? Присутни му одговараху: Има уколико се у њој налази злато. Тада би Копроним просуо злато из кесе, и опет питао: А сада има ли ова кеса вредности? А они су му одговарали: Нема, пошто је празна. Јер каква цара зацари се његов син Константин Копроним, још гори говорио: Тако и Марија, док је у утроби својој носила Христа, била је достојна поштовања, а чим га је родила, она је лишена тога и ни по чему се не разликује од осталих жена.
О да свепоганих уста и свебезбожног језика! какву хулу изговара на Матер Творчеву, која је пречаснија од свих Небеских Сила и светија од свих Светих! Еда ли царица, пошто роди царског сина, није достојна царског поштовања? Еда ли се мати царева има само дотле поштовати докле у утроби својој носи цара? О да бедног хулитеља, који се ничим не разликује од богомрских хулитеља Јевреја! Па не само што он бејаше такав богохулник, него се стараше да заводљивим ласкама и грозним претњама наведе и све остале на такво безбожно богохулство. Оне који нису пристајали на то и противнли се, он је стављао на разне муке. Верне и истините слуге Христове он је мачем секао, огњем сагоревао, у море бацао, и помоћу сваковрсних неподношљивих мука горкој смрти предавао. Зато и сам љутом смрћу изврже своју бедну душу, јер издишући горко вапијаше: Жив сам предат огњу неугасивом! - И он, који раније хуљаше Пречисту Матер Божју, сада наређиваше да је славословљима и песмама славе, али сасвим отуђен од Божјег милосрђа он не нађе олакшање.
Пошто овај мучитељ тако са шумом погибе, зацари се после њега син његов Лав IV[7], такође јеретик иконоборац, сличан оцу свом. Али он убрзо умре. После њега на престо дође његова жена Ирина[8] са малолетним сином Константином. Она поврати мир светој Цркви, и сазва Седми Васељенски Сабор ради анатемисања јереси иконоборачке (787 г.). И сва се Црква Христова обрадова васпоставивши своју првобитну красоту икона, и видевши на престолима православне цареве и архијереје.
После Ирине цароваху један за другим правоверни цареви: Никифор и Михаил[9]. Затим се зацари Лав V, назван Јерменин[10]. Он пође трагом свога имењака злочестивог цара Лава Исавријанца, и стаде попут њега гонити православне и свете, обнављајући и васкрсавајући опет проклету јерес иконоборачку. Он тражаше себи помоћнике , једномислене учитеље зла, и мало их нађе међу велможама, од којих двојица беху веома зли: Јован Спекта и Евтихијан. Међу свештеницима нађе Јована Граматика, тог новог Тертула (ср. Д.А. 24, 1), који беше изабрани сасуд ђаволов, и неког Антонија Силеа; а међу монасима нађе Леонтија и Зосиму. Овај Зосима после извесног времена би ухваћен у срамном делу, и нос му би одрезан, и срамно умре, оставивши после себе рђав глас. Са њима цар рађаше на безбожју, и слушајући њихове савете пооштраваше борбу коју поведе против Цркве. Затим сазва у своју палату све архијереје, и све духовништво цариградско, а позва и свјатјејшег патријарха Никифора, желећи да пред њим и пред целим сенатом они воде спор са горе споменутим јеретицима, његовим једномишљеницима. И прво се он сам обрати правовернима, правећи се и сам правоверан; и извукавши из недара икону распећа Христова, коју имађаше о врату, лицемерио се главом поклони икони и рече светим Оцима: И ја се ничим не разликујем од вас, јер поштујем свету икону, као што сами видите. Али усташе неки који другачије уче и говоре да је прави пут онај кога се они држе. Зато да их позовемо овамо пред вас, па водите спор како би се нашло правилно схватање о иконама. И ако вас они својим разлозима победе и јавно докажу своју истину, онда се ни ви немојте противити доброј ствари. Ако пак ви њих разлозима победите и обелоданите њихову заблуду, онда нека они престану ширити погубно учење и нека се као и раније држе правоверја. А ја ћу слушати ваш спор и пресудити, јер када сам позван да о мањим стварима решавам, онда утолико пре морам се бринути о управљању Црквом. Саслушаћу вас, саслушаћу и другу страну, па кад видим на чијој је страни истина, ја ћу прићи тој страни.
Но пресвети патријарх Никифор и сви архијереји с њим нипошто не пристајаху на то. Они нису хтели не само да воде спор него ни да виде оне злоумне јеретике, изјављујући: Та је јерес већ размотрена и анатемисана Седмим Васељенским Сабором светих Отаца, и није потребно више да се она поново претреса и да се у Цркви обнавља оно што је потпуно одбачено од стране Цркве. - А кад свети Оци видеше да је цар веома наклоњен зловерју и подржава јеретике, они му смело противстадоше. Свети Емилијан, епископ кизички, рече: Царе, ако је ово питање, ради кога си нас позвао, црквено питање, онда га по обичају треба претресати у светој цркви а не у царској палати. Цар одговори: Али и ја сам син Цркве, и као посредник и миритељ саслушаћу обе стране, да бих сазнао на чијој је страни истина. На то одговори цару свети Михаил, епископ синадски: Ако си посредник и миритељ, зашто онда не чиниш оно што треба да чини посредник и миритељ? Јер ти прикупљаш црквене противнике и држиш их у својој палати, храбрећи их да небојажљиво уче све да држе злочестиве догмате. А правоверни, заплашени твојим грозним претњама, не смеју ни по ћошковима да проповедају о правоверју. То дакле није знак посредовања и смиривања већ гоњења и насиља. Цар рече: Али ја сам једне мисли с вама. Но пошто сам сазнао да то питање о поштовању икона изазива двоумљење, то је моја дужност да не пређем ћутке преко тога, већ да тачно испитам у чему је истина. И какав је разлог те не желите да разговарате са вашим противницима? Очигледно је да сте незналице, и немате доказе из Светога Писма којима бисте могли бранити своје гледиште. На то свети Теофилакт, епископ никомидијски, одговори: Царе, сведок је Христос, чију свету икону имаш пред очима, да имамо безбројна сведочанства православне вере наше, која потврђују побожно поштовање светих икона. Али нас нико не слуша, и не можемо да успемо борећи се са моћном руком која нам силно прети. Затим свети Петар, епископ никејски, рече цару: Како предлажеш да водимо спор са онима којима ти помажеш и са којима заједно ти сам војујеш против нас? Не знаш ли да би нас и манихејци[11], кад би их ти довео овде и подржавао их, надговорили, имајући твоју подршку?
Потом свети Јевтимије, епископ сардијски, стаде са највећом смелошћу говорити: Чуј, царе! откако Господ наш Христос сиђе на земљу пре осам стотина и нешто више година, свуда се Он по црквама изображава на иконама, и Његова се икона побожно поштује. И ко је толико охол да се дрзне оспорити или разорити предање које толико векова постоји у црквама од светих Апостола, Мученика и богонадахнутих Отаца, па је чак и до нас дошло? А апостол наређује: Браћо, стојте и држите предања којима се научисте или речју или из посланице наше (2 Сол. 2, 15). И опет: Ако вам и анђео с неба јави еванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! (Гал. 1, 8). Зато противу оних који измислише иконоборску јерес би сазван Васељенски Сабор у време благочестивог царовања Ирине и Константина, и сам Син Божји прстом Својим потврди тај Сабор. Стога, ко се дрзне да ишта од тога Сабора разори или поништи, проклет да буде!
Слушајући ово цар, иако је гнев пламтео у срцу његовом, стрпљиво слушаше говорнике, притворно се показујући кротак. Тада смело иступи велики ревношћу учитељ црквени, свети Теодор, игуман Студијског манастира, и рече: Царе, не разоравај мудро установљени поредак црквени! Јер свети апостол Павле каже: Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, на усавршавање светих (Еф. 4, 11.12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој православној вери, па макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека!
Тада се цар силно разгневи, и из њега суну сав јед и бес и јарост, које је притворном кротошћу покривао док је слушао речи светих Отаца, и са бешчешћем и грдњама отера из палате све Оце. И неправедно збаци с престола праведног пастира, пресветог патријарха Никифора. Тако поступи и са осталим правоверним архијерејима. И све их посла на заточење у разне крајеве и места. То учини и са преподобним Теодором Студитом. А на патријаршиски престо доведе једног свог саветника, мирјанина Теодота Каситера, по вери јеретика а по животу развратника-Исто тако и на друге архијерејске престоле, пошто прогна правоверне епископе, цар понамешта своје зловерне псевдоепископе, и избаци свете иконе из светих цркава. И настаде опет такво гоњење на православне због поштовања светих икона, какво беше под Лавом Исавријанцем и његовим сином Копронимом. И зловерни цар Лав Јерменин са својим једномишљеником псевдопатријархом Теодотом сазва у Цариграду безаконо збориште, на коме, сами проклети, проклеше правоверне божанствене и благословене свете Оце. И оне који не пристајаху уз то њихово неправедно збориште, они стављаху на разне муке и убијаху.
По завршетку тог злочестивог сабора, цар позва к себи игумане истакнутијих манастира, међу којима беше и божанствени отац наш Никита. Цар најпре покуша да их ласкама придобије за своје зловерје. Али кад увиде да су они непоколебљиве вере, врже их у разне тамнице, свакога посебно, и смишљаше шта да предузме даље против њих. И би преподобни Никита много дана у врло смрдљивој тамници; и сама та смрдљава беше не мала мука за светитеља. Усто сваки дан долажаху к њему неки покварени и бестидни људи, који не беху достојни ни да се назову људима. Они гадним и ружним речима засипаху светитеља, и силно га вређаху. На то су их нарочито учили јеретици-Међу њима беше најгори неки Николај. Својим безумљем он је нарочито многе јаде задавао преподобном старцу, брбљајући против њега којекакве гадости. И то је тај Николај чинио све док му се његов покојни отац не јави у сну и не рече: Одступи од слуге Божјег! - И од тог часа Николај престаде са својим преклапањима. И не само више не досађиваше светитељу, већ и другима брањаше да му досађују.
Пошто преподобни проведе у тамници много мучних дана, цар нареди да га одведу на заточење у источне крајеве, у град Масалеон. И то би учињено у време врло љуте зиме. И старац претрпе многе муке од мраза, снега и ветрова, јер беше у подераној одећи. Усто и спроводник , који га је водио у прогонство, беше веома свиреп и немилосрдан, и мучаше старца гонећи га да брзо иде, јер се старао да онако дугачак пут превали за мало дана. То исто учини цар и са осталим чесним игуманима, пославши сваког посебно у прогонство. А затим, размисливши о томе, и увиђајући да ништа неће постићи држећи у заточењу њих који су изнад сваке туге, него ће само учинити да они буду још ревноснији у држању првих догмата, он промени своју одлуку. И тек што преподобни Никита проведе пет дана на заточењу у граду Масалеону, цар нареди да њега, и остале игумане, опет брзо врате у Цариград- И при повратку светитељ је морао да иде брже него при одласку у изгнанство, те једва жив остаде, једно од велике хладноће, а друго од брзог путовања.
Када сви ти игумани бише доведени у Цариград, цар нареди да их држе у једној огради док не смисли како ће их придобити за своје једномишљенике, једновернике. И пошто прође зима и Велики Пост и пресветли празник Ускрс, он их предаде гореспоменутоме Јовану Граматику, ретору ђавољих уста, да их мучи како хоће. Он их затвари по разним тамницама сваког одвојено, и мучаше их не мање но што паганци мучаху свете Мученике. Јер тамнице беху тескобне, мрачне, смрдљиве и пуне сваког јада; не беше у њима никакве постеље ни одмора. Кроз мало прозорче пружано им је као псима помало буђавог и нечистог хлеба и помало мутне и смрдљиве воде, тек да не би умрли од глади и жеђи. Јер мучитељ Јован мишљаше да таквим мучењем или савлада свете Оце, или их принуди на своје зловерје, или их умори. Па још на велику жалост преподобног Никите, овај злобни Јован ухвати његовог младог ученика Теоктиста, баци га у једну грозну тамницу, и мучаше га глађу и жеђу.
Затим када злочестиви јеретици видеше да ови оци претпостављају умрети него од свог правоверја отступити, измислише овакву замку за њих, говорећи им: Ништа друго од вас не тражимо, само да се једном са патријархом Теодотом у цркви причестите Светињом, па ћемо вас одмах пустити да сваки слободно иде у свој манастир са својом вером и умовањем.
Овако јеретичко лукавство преласти оце, и они као да једно време пристадоше, али касније увидеше обману, веома се покајаше и мудро поправише. Пошто бише пуштени из својих посебних тамница, оци дођоше к преподобном оцу Никити саветујући му и молећи га да и он пристане на општење с Теодотом, и буде пуштен из тамнице. Али свети Никита не пристајаше никако да под таквим условом изађе из тамнице, у којој је био Христа ради . Но оци настојаваху, говорећи: Ми не можемо изаћи а да ти останеш овде. Од нас се тражи ситница: само да се причестимо са Теодотом, а веру ћемо своју задржати. Будимо разборити у време ове невоље: разрешимо себе у малој ствари, да не изгубимо све.
Тако они дуго настојаваху и наваљиваху на светог Никиту, и он најзад изађе из тамнице, не бегајући од страдања нити се бојећи мука, него због усрдне и неодступне молбе отаца. Гледајући њихове седе власи, он и преко воље послуша њих и пристаде на њихов предлог. Јер кад је имало да се бира између живота и смрти, он је више волео смрт за правоверје него живот, али се не оглуши у то време о чесну дружину, чију праву веру и врлинско живљење знађаше. И тако сви заједно отидоше к псевдопатријарху Теодоту. А он, да би их што лакше придобио за општење с њим, одведе их у једно молитвено место, нарочито украшено иконама. То учини, да би оци, видећи свете иконе, сматрали њега за правоверног патријарха. Тамо Теодот одслужи литургију, и они примише причешће из његових руку, јер чуше из његових уста и овакве речи: Ко не поштује иконе Христове, анатема да буде! - А ово он рече, не што је стварно поштовао Христову икону већ претварајући се пред њима, да би их придобио за општење са њим.
Потом сваки оде у свој манастир. Но преподобни Никита душом туговаше што се придружи псевдопатријарху Теодоту, притворном варалици. Јер и мало скретање с правога пута светитељ сматраше као потпуну заблуду. Стога намисли да бежи у други крај, и тамо се каје за свој грех. И севши на лађу он отплови на острво Проконис[12]. Затим размишљајући о свом греху он дође до оваквог закључка: где је грех учињен, тамо га треба и откајати. Стога се опет врати у Цариград, и јавно ходећи по граду небојажљиво учаше људе да се држе правих догмата, одређених светим Оцима на Седмом Васељенском Сабору.
Кад цар сазнаде за то, он дозва к себи светитеља и рече му: Зашто ниси отишао у свој манастир, као што учинише остали игумани? Зашто ти једини идеш за својом вољом, а не покораваш се, како чујем, нашем наређењу? Зар ти ни за шта не сматраш власт нашу? Послушај дакле наше наређење и иди у свој манастир. Не учиниш ли то, наредићу да те ставе на муке.
На то светитељ одговори цару кротким гласом: Царе, ја нећу ни у манастир свој ићи ни веру своју оставити, него остајем и остаћу у вероисповедању свом, у коме и оци моји свети епископи православни стоје. Ти си их због тога у прогонство послао и њих невине у тамнице бацио. И они подносе велике муке бранећи Православну Цркву, у којој стојимо и хвалимо се надом на славу Божју. Што се пак мене тиче, знај ово: Учиних оно што није требало чинити, не што сам се смрти бојао или живот земаљски љубио, већ послушања ради покорих се, и преко своје воље, старцима, и испуњујући њихову вољу придружих се псевдопатријарху Теодоту, због чега сада жалим и кајем се. Знај дакле добро, од сада никакве општење с вама немам, него стојим у предању светих Отаца, које спочетка примих. А ти чини са мном што хоћеш, само се не надај да ћеш што друго чути од мене.
Када цар виде да је преподобни Никита непоколебљив у свом убеђењу предаде га Захарији Мангану, управнику царског двора, да га држи под стражом док не смисли шта ће чинити с њим. А Захарија, добар и благочестив човек, не само ничим не ожалости старца него му и велико поштовање указиваше. Потом цар посла преподобног Никиту у заточење на неко мало острво, звано света мученица Гликерија[13], јер тамо лежаху њене свете мошти, и беше велика црква подигнута у њено име, и манастир који јеретичке власти беху предале неком евнуху Антиму. Овај Антим бејаше врло рђав човек, мађионичар, оскврнитељ светиња, мајстор у злу, зао, лукав, горд, немилосрдан; због свирепости и злоће тамошњи га житељи називаху Кајафом. Јер се тада таквима даваху на управу манастири, да би радили оно што хоће световне власти. Овоме Антиму цар посла светог Никиту. Имајући овлашћење од цара, он силно злостављаше светитеља. Он затвори Божјег угодника у најтескобнију самицу; стално га мучаше, не дајући му ни да погледа из тамнице; а кључ је држао код себе; хране му је давао врло мало. Од јеретичких првака овоме Антиму беше обећано велико одликовање, ако Никиту принуди на једноверје с њима. И то беше нарочити разлог што овај бедник злостављаше светитеља на изузетан начин, надајући се да ће га тиме принудити да пристане на јерес. Но преподобни такво злостављање подношаше с љубављу вере ради. А Бог својом чудесном благодаћу која је у преподобноме делала показиваше да је он праведан и свет и чудотворни помоћник људима који су у невољи. Тако, споменути Захарија би неким државним послом послат од цара у Тракију. Али у путу паде у руке варварима који га одведоше у ропство. То сазнаде епископ синадски, свети Михаил, који такође лежаше у тамници за правоверје. Он извести о томе преподобног Никиту и поручи му: Наш заједнички пријатељ Захарија одведен је окован у варварску земљу. Стога те молим, умоли Бога за њега, јер Га можеш умолити.
Примивши такву вест, свети Никита се веома ожалости, и целог тог дана ништа не окуси. Увече добивши свећу од брата Филипа који му је служио, он је упали и сву ноћ проведе у молитви за заробљеног Захарију, молећи благог Господа да га ослободи из руку варвара. И би му откривено од Бога да ће Захарија ускоро бити слободан. А кад изјутра дође Филип и затече оца Никиту весела и радосна, рече му: Синоћ те оставих веома тужна и невесела, оче, а сада те видим радосна. Молим те, кажи ми разлог те промене. Светитељ му одговори: Радостан сам због нашег пријатеља Захарије, јер ћемо га ускоро видети овде. - И би тако. Јер после не много дана би закључен мир између грчког цара и варвара , и заробљенике су имали измењати. Али цар не посла замену за Захарију, пошто већ беше сазнао да се он држи догмата Седмог Васељенског Сабора и подржава православне. Зато га и остави у варварским рукама, да тамо погине. И кад многи грчки заробљеници бише пуштени, кнез варварски упита осталог Захарију: Хоћеш ли да идеш дома? Он одговори: Још како бих хтео, али цар наш није изволео послати замену за мене. Кнез му онда рече: Ја те ослобађам, иди! - А Захарија, видевши такву неочекивану милост варварског кнеза према њему, познаде да је то устројио сам Бог на молитве светих Отаца за њега, пошто им некада беше учинио неко добро. И осмеливши се рече кнезу: Када си изволео да ме пустиш на слободу, подари слободу и моме другу, имењаку и земљаку , који је такође пао самном у ропство. Кнез му одговори: Добро, узми га, и идите с миром дома! - Тако ослобођен, Захарија допутова са другом својим на острво свете Гликерије код преподобног оца Никите, и принесе му благодарност за свете молитве због којих га Бог избави из варварског ропства.
Свети отац Никита учини и друго преславно чудо: својом усрдном молитвом Богу он избави од сигурног дављења и изведе на копно здраве три рођена брата, који беху у чамцу на пучини морској и бура их изненада беше захватила у поноћи.
Тако свети Никита, будући сам у узама и невољама као неки заробљеник, чудесно избављаше друге од уза и опасности. И проведе преподобни у том тамничком злопаћењу шест година, све до погибије богопротивног цара Лава Јерменина, јер га његови војници изненада убише. После њега зацари се Михаил Валвос, који ослободи све православне страдалнике. Тада и преподобни отац наш Никита би пуштен, тај мученик без крви, исповедник Православља непоколебљиви, војник Христов непобедиви. Али не оде у свој манастир, него се повуче у једно усамљено место близу Цариграда. Тамо поживе мало времена , и целебном благодаћу многима учини чудесна добра, па се приближи својој кончини. Напаћен, измучен и изнурен у тешком и дугом заточеништву , он се разболе последњом болешћу. И пошто се у суботу причести Божанским Тајнама, он се у освитак недеље, трећег априла 824. године, пресели ка Господу.
И одмах пуче глас о његовом светом уснућу у Цариграду и околини. И убрзо се стече силан свет из престонице и са свих страна: и мушкиње и женскиње, и духовници и мирјани, и братија из Мидикијског манастира и из осталих манастира. Дођоше и два епископа: свети Теофил ефески и свети Јосиф солунски. И пошто по пропису опремише чесно тело светога оца, и у ковчег положише, однеше га на лађу и одвезоше у Мидикијски манастир. На пристаништу га дочека блажени Павле, еписком плусиадски, са мноштвом монаха и мирјана. И узевши га на рамена, ношаху га у манастир. И при том спроводу многа се чудеса догодише: болесници многи бише исцељени, и духови нечисти из људи прогнани. Жена нека која је дуго време боловала од течења крви, само се дотаче светих моштију преподобнога и одмах би исцељена. И уз певање од стране свију погребних песама положише преподобног у гроб његовог духовног оца, светог Никифора, на левој страни паперте. И по погребењу преподобнога догађаху се многа чудеса на гробу његовом, и исцељења даваху се онима који с вером долажаху у славу Христа Бога нашег, прослављеног у Светима Својим, коме заједно са Оцем и Светим Духом нека је од свију част и слава и поклоњење, сада и свагда и кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ИЛИРИОСА

Овај преподобни отац подвизавао се на гори и у миру скончао.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ПАВЛА НЕВОЉНИКА

Рус по рођењу. У младости заробљен од Татара и продан Турцима у Цариград. Од Турака га откупи неки хришћанин, и затим потпуно ослободи. Павле се ожени једном Рускињом и живљаше побожан живот. Али једном, захваћен болешћу епилепсије, он, вођен од сродника у храм Мајке Божје, повика Турцима пролазницима да је Турчин. Доведен пред везира он, пошто већ беше дошао себи, не хтеде издати веру Христову и потурчити се, због чега би бачен у тамницу и мучен. Најзад буде погубљен мачем на хиподрому цариградском на Велики Петак, 3. марта 1683. године. (Његов живот и страдање описа Јован Кариофилис).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕЛПИДИФОРА, ДИЈА, ВИТОНИЈА И ГАЛИКА

Ови свети на разне начине пострадаше за Христа: свети Елпидифор би мачем посечен; свети Диј сконча ударен циглом у главу; свети Витоније би у мору потопљен; свети Галик би бачен зверовима, и ови га растргоше. Тако, разним путевима страдања ка Христу стигоше и подједнаке венце од Њега добише.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА УЛПИЈАНА

Младић из града Тира. Мучен за Христа од началника Урбана, мучитеља светог Амфијана (2 април). Најзад завезан у врећу, заједно са једним псом и змијом, и бачен у море. Пострада и прослави се 306 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕКТАРИЈА БЈЕЖЕЦКОГ

Оснивач Ваведенског манастира; упокојио се 1492. године. Свете мошти његове почивају у храму његовог манастира.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Витинија - северозападна област Мале Азије, лежи на обалама Црнога мора, Босфора и Цариградског мореуза.
2. Мидикијски манастир се налазио недалеко од града Ируса, близу горе Олимпа у М, Азији.
3. Св Тарасије био патријарх од 784 до 806 год., а св. Никифор од 806-815.
4. Седми Васељенски Сабор - сазван 787. год. у Никеји царицом Ирином, удовом Лава IV; на њему узело учешће 367 светих отаца, под председништвом Св. Тарасија; Сабор је осудио иконоборство и васпоставио иконопоштовање.
5. Лав III Исаврјанац царовао од 716 до 741 год.
6. Константин V Копроним царовао од 741 до 775 године.
7. Лав IV царовао од 775 до 780.
8. Царица Ирина царовала са својим сином од 780 до 802 год.
9. Никифор I - од 802 до 811 год.; Михаил I - од 811 до 813.
10. Лав V Јерменин - од 813 до 820 год.
11. Манихејци - јеретици учили су: у свету постоје два царства, царство добра и царство зла, која се налазе у сталној међусобној борби; у човеку постоје две душе, душа добра и душа зла; Христос није имао стварно тело, и страдао је привидно; постоји пресељење душа.
12. Острво у Мраморно.м Мору, сада Мармара.
13. Спомен св. мученице Гликерије празнује се 13. маја.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преп. Тит Чудотворац. Од младих година возљуби Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими ангелски образ. Не жалећи себе он се предаде прискорбном и тесном путу иноческом. Кроз велико стрпљење стече две основне добродетељи: смерност и послушност, и у овим добродетељима он превазиђе „не само братију него и све људе". Чистоту душе и тела беше сачувао од младости своје. У време иконоборске јереси показа се као непоколебљиви столп Цркве Божје. Због његове велике смерности и чистоте дарова му се од Бога дар чудотворства и за живота и по смрти. А кад се пресели ка Господу остави многобројне ученике своје. Упокоји се мирно у IX веку.

2. Св. муч. Амфијан и Едесије. Два младића, два брата рођена. Из града Патаре, од родитеља знаменитих но незнабожних. Када учаху светске науке у граду Вириту просветише се некако Духом Божјим, те познавши лаж незнабоштва назреше истину Хришћанства. Па кад се вратише дома, не могоше живети више са незнабожним родитељима и сродницима него тајно одбегоше у Кесарију Палестинску к презвитеру Памфилу познатом по светости и духовној учености. Код Памфила се поучаваху закону Божјем дан и ноћ и упражњаваху у подвизима хришћанским. За Амфијана се каже, да телом беше 20 година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када наста гоњење, у време Максимина, многи хришћани побегоше из града и сакрише се, док се други драговољно и радосно предадоше у руке мучитеља, да би пострадали за име Онога који је прво за њих пострадао. Амфијан буде међу овим последњим. Он дође небојажљиво у храм незнабожачки, где кнез Урбан приношаше жртве идолима, па ухвати кнеза за руку, којом држаше жртву, и викну му, да одустане од служења н жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога. Неки који чуше ове речи и видеше оволику храброст Амфијанову покајаше се и примише веру Христову. Но кнез ражљућен баци Амфијана на муке. Између осталих мука завише му ноге памуком па запалише. Но кад оста жив, бацише га у море са каменом о врату; а море се узбурка и избаци тело мучениково у град. Едесије би најпре послан у бакарне руднике у Палестину, по том одведен у Мисир. У Александрији испуни се светом ревношћу против некога кнеза Јероклеа, који на тргу беше прикупио хришћанске монахиње, девојке и часне жене, и раздаваше их најбестиднијим развратницима на поругање — испуни се Едесије светом ревношћу и удари шамар бесчесном кнезу. Због тога би мучен и у море утопљен, као и брат му Амфијан. Као два невина јагњета жртвоваше се за Христа, око 306 год., и преселише се у дивне дворе Господње.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТА ЧУДОТВОРЦА

Свети и блажени отац наш Тит од младих година заволе Христа Господа и омрзе свет сујетни. Тога ради остави свет, оде у манастир и прими анђелски образ. Не жалећи себе, он Бога ради прохођаше тесни и претужни пут монашког живота. И толико се предаде смерности и по-слушности, да овим врлинама превазиђе не само брати-ју него и све људе. Затим по стаде игуман и пастир словесних оваца Христових. И имађаше према свима толику љубав и кротост и самилост, да му нико у оно време није био сличан у томе. Сачувавши од младости чистоту душе и тела, он изгледаше као анђео Господњи. Због тога доби од Бога дар чудотворства. У време иконоборске јереси показа се као живи и непоколебљиви стуб Цркве Христове. А када се пресели ка Господу, остави многобројне ученике и саподвижнике своје, тај живи образ своје вр-лине и подвижничког живота. Упокојио се мирно у деветом веку.

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ МУЧЕНИКА БРАБЕ АМФИЈАНА И ЕДЕСИЈА

Свети мученици Амфијан и Едесије беху рођена браћа, из града Патаре у Ликији[1], од родитеља знаменитих но незнабожних. Родитељи их послаше у Вирит[2] ради изучења светских наука. Они тамо провођаху дане своје младости чесно, кротко и целомудрено. И сви се дивљаху њиховом беспрекорном животу. Одбацујући нарави својствене младићима, они по мудрости и чистоти живота беху слични чесним старцима. Због тога и не бише лишени благодати Божје: у њиховим срцима засија светлост познања истине, и они стадоше увиђати лаж незнабоштва и назирати истину хришћанства; и жељаху да све сазнаду о истинитом Богу - Господу нашем Исусу Христу, и да постану слуге Његове. Кад се из Вирита вратише дома, они затекоше свога родитеља као старешину града Патаре, и оданог незнабоштву. Па не могући живети више са незнабожним родитељима и сродницима, они тајно одбегоше од својих, оставивши Христа ради родитеље и дом и имање и све сласти живота. И вођени Духом Божјим они дођоше у Кесарију Палестинску. Тамо нађоше богоугодног презвитера хришћанског светог Памфила, који потом пострада за Христа (види 16 фебруар). И њему се поверише да их научи духовној философији. И он их научи светој вери, и упознаде са свима хришћанским тајнама, па их просвети светим крштењем. И они живљаху са својим учитељем светим Памфилом поучавајући се закону Божјем дан и ноћ и упражњавајући се у подвизима хришћанским.
У то време цар Максимин[3], ватрени незнабожац и мрзитељ истинитог Бога, стаде љуто гонити Цркву Христову. И настаде велика смутња на Истоку: хришћане су убијали на све стране. Због тога су многи хришћани напуштали своје домове и градове и крили се, а многи су се добровољно предавали у руке незнабошцима и из љубави за Христа примали мученички подвиг. Међу овим другима беше свети Амфијан. Овај храбри јуноша телом беше двадесет година стар, а разумом и великодушношћу столетан. Када у Кесарији, као и по осталим градовима и покрајинама, по царском наређењу кнезови позиваху грађане да сваки поименце принесе жртву идолима у идолским храмовима, због чега хришћани беху у великој невољи, храбри Амфијан, не говорећи никоме ништа, тајно изађе из скривалишта где се хришћани беху сакрили, и оде у идолски храм у коме кнез Урбан баш тог часа приношаше жртву идолима. Амфијан небојажљиво приђе Урбану, ухвати га за десну руку, којом овај држаше жртву, и викну му смело са неком божанском влашћу да одустане од служења и жртвоприношења мртвим идолима и да позна Бога истинога.
Овај смели подвиг Амфијанов многе верне утврди у вери, а неверне, нарочито самог кнеза, силно разгневи и разјари. Зато га војници зграбише као вуци овцу, и немилице тукоше по устима и по лицу и по целом телу, па га на земљу бацише и ногама газише. Затим га у тамницу вргоше и у окове ставише.
Сутрадан свети Амфијан би изведен на суд. Кнез га саветоваше да принесе жртву идолима, али војник Христов показа се несавладљив и непобедив. Обесише га о дрво, и оштрим гвозденим справама цело му тело све до самих костију састругоше, па га гвозденим штаповима тукоше по лицу и по врату и по грудима, и лице му беше све у ранама тако да га нико од познаника није могао познати, и ребра му беху сва поломљена. А он не престаде у мукама громко исповедати име Исуса Христа, као да у туђем телу страда. Затим му памуком, оквашеним у јелеју, ноге завише па запалише, и страдалник горећи топљаше се као восак. Али га ни ово мучење не могаше победити, него он са још више смелости и громкије слављаше Христа и изобличаваше и кораше незнабожачко безбожје. Потом га опет вргоше у тамницу.
Трећега дана, иако је свети страдалник једва био жив, мучитељи га опет ставише на муке. Али он остаде чврст и непоколебљив у исповедању вере. Онда кнез нареди да га баце у море. И мученика одвезоше насред пучине, везаше му камен о врат, па га у море бацише. А море се тог часа узбурка, и земља се затресе, и град се усколеба, и све спопаде силан страх, а таласи морски изнеше тело мучениково на земљу пред капију градску.
Тако пострада и сконча свети мученик Амфијан у петак, 2 априла 306 године.
После тога бише похватани и остали хришћани, и Едесије брат светог Амфијана. Неки од њих бише одмах стављени на разне муке, и тако скончаше, а неке послаше у бакарне руднике у Палестину. Међу овима беше и свети Едесије. После пак неког времена би Едесије одведен у Александрију у Египат. Једном он виде у Александрији кнеза Јероклеа где на тргу суди хришћанима свирепо и хришћанске монахиње, целомудрене девојке и чесне жене, раздаје најбестиднијим развратницима на поругање. И испуни се свести Едесије ревношћу, и пред свима полете на кнеза, удари га руком по лицу и обори на земљу, грдећи безбожног судију за неправедно суђење. Због тога га присутни одмах дохватише , и на љуте муке ставише, па у море утопише, као и његовог брата светог Амфијана.
И тако свети Едесије са светим Амфијаном доби венац победе од Христа Спаситеља нашег, коме слава са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
Пострадаше око 306 године.

СПОМЕН СВЕТОГА МУЧЕНИКА ПОЛИКАРПА

Свети Поликарп изобличи и назва ненаситим псом кнеза у Александрији зато што пролива невину хришћанску крв. Због тога би стављен на љуте муке, па му најзад главу мачем отсекоше. Пострада у време цара Максимијана[4].

СПОМЕН СВЕТЕ ДЈЕВЕ-МУЧЕНИЦЕ ТЕОДОСИЈЕ (или ТЕОДОРЕ)3[5]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ГРИГОРИЈА

Беше родом из крајева Витиније у Малој Азији, а одраставши подвизавао се поред Никомидијског залива. Најпре је живео у манастирском општежићу и научио се сваком монашком послушању и врлини. Прошао кроз многа ђаволска искушења и многе клевете, и од Бога добио дар прозорљивости и чудотворства. Упокојио се мирно у Господу 1240. године[6].
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликија - покрајина у Малој Азији.
2. Вирит или Берит - финикијски град, чувен у старини као расадник просвете и образованости. Сада Вирит - Бејрут важан трговачки центар на истоку Средоземног мора (и престоница државе Либана).
3. Цар Максимин Дака, царовао од 305. до 313. године.
4. Цар Максимијан Галерије управљао Римском империјом од 305. до 311. год.
5. Изгледа да је ово иста она светитељка која се слави 29. маја (в. тамо опширније).
6. Његово опширније житије написао је монах Јосиф Калотет, а објавио га Св. Никодим Светогорац у "Неон Еклогион".