Из Охридског пролога Светог Николаја Охридског и Жичког


1. Светих седам свештеномученика Херсонских. Светих седам свештеномученика Херсонских: Василије, Јефрем, Евгеније, Елпидије, Агатодор, Етерије и Капитон. Сви ови беху епископи у Херсону у разна времена, и сви пострадаше (једини Етерије умре мирно) од неверника, било од Јевреја, или Грка, или Скита. Сви су они одлазили у те дивље стране као мисионари, шиљани од патријарха јерусалимског, да проносе светлост јеванђелску. Сви намучени беху и пострадаше ради Господа свога. Василије васкрсе сина некога кнеза у Херсону, што огорчи Јевреје, те га оптужише. Би везан за ноге и вучен улицама градским док душу не испусти. Јефрем би мачем посечен. Евгеније, Елпидије и Агатодор беху бијени штаповима и камењем докле душе своје Богу не предаше. Етерије поживе у време Константина Великог, те у слободи и миру управљаше црквом, сагради велики храм у Херсону, и сконча мирно. Када последњи од њих, Капитон, би послан за епископа, потражише дивљи Скити од њега знак, па да верују. И предложише му сами да уђе у огњену пећ, па ако не изгори, они ће сви поверовати у Христа. Са топлом молитвом и надом на Бога Капитон метну омофор архијерејски на себе и прекрстивши се уђе у зажарену пећ држећи и срце и мисли своје уздигнуте к Богу. И постоја у пламену око једнога часа, и без икакве повреде, ни на телу, ни на оделу, изађе здрав. Тада сви повикаше: један је Бог, Бог хришћански, велики и силни, који сачува служитеља свога у пећи огњеној! И крсти се цео град и сва околина. О овоме чуду причало се много на Никејском сабору. И сви прославише Бога и похвалише чврсту веру светог Капитона. А Капитону се деси да га на путу ухватише на реци Дњепру незнабожачки Скити и у реку утопише. Сви пострадаше почетком IV века.

2. Преподобни Емилијан. Родио се у Риму и починио многе теже грехове у младости својој. Но кад се отрезни од грешења и дође к себи, трепеташе од саме помисли на Суд Божији. Ступи у неки манастир, те постом, бдењем, и послушањем укроти и исуши тело своје. У сваком добром подвигу би узор пример свој братији. Често ноћу исхођаше из манастира и иђаше у једну оближњу пећину на молитву. Не знајући куд он то иде, игуман тог манастира тајом крете за њим једне ноћи. И виде игуман Емилијана како са страхом и плачем стоји на молитви. Наједанпут небеска светлост, силније од сунца, обасја целу ону гору, а нарочито пећину ону и Емилијана. И чу се глас с неба: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! Ужасну се игуман и побеже у манастир. Сутрадан он објави о свему виђеноме и слушаном прошле ноћи. И би Емилијан у великом поштовању код братије, и поживе дуго, и упокојио се у Господу.

Из Житија Светих преподобног Јустина Ћелијског

СТРАДАЊЕ СВЕТИХ СЕДАМ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА, ЕПИСКОПА ХЕРСОНСКИХ:
ЈЕФРЕМА, ВАСИЛИЈА, ЕВГЕНИЈА, ЕЛПИДИЈА, АГАТОДОРА, ЕТЕРИЈА и КАПИТОНА

ЗА време цара Диоклецијана, године 296, јерусалимски патријарх Ермон посла у разне земље и градове многе епископе да апостолски објављују реч Божју и проповедају Христа. Од тих епископа двојица отпутоваше у Тавтроскитску земљу, и дођоше у град Херсон. И обојица се трудише неко време, проповедајући истинитог Бога тамошњем незнабожном народу, и просвећујући помрачене тамом јелинске идолодемоније. Затим свети Јефрем, остављајући херсонце светом Василију, оде међу Ските који су живели поред Дунава, и проповедајући Еванђеље многе обраћаше ка Христу. И после многих патњи и трудова, поднетих за Христово Еванђеље, би му глава отсечена седмог марта.
Свети Василије, изобличавајући у Херсону заблуду незнабожаца и показујући им прави пут спасења, изазва гнев у народу, и безбожници га ухватише, немилосрдно тукоше, и из града протераше. Он онда оде у једну гору, и настани се у пећини. Гора се налазила сто стадија од Херсона, и звала се Партенон, то јест Девојка, пошто се на њој налазило идолиште и идол неке незнабожачке богиње девојке. На тој гори дакле борављаше свети Василије, и радоваше се што би удостојен те поднесе за Христа ране и прогонство. Али туговаше и плакаше због пропадања душа људских, обманутих ђаволом, и са сузама се мољаше Богу за њихово обраћање.
Не прође много времена а кнезу херсонском умре син јединац, и би сахрањен изван града. Убијени жалошћу, родитељи сеђаху крај гроба његовог тугујући и плачући. Наступи ноћ, а они остадоше поред синовљег гроба. Задремаше, и у сну им се јави њихов умрли син, говорећи им: Зашто плачете и оплакујете моју смрт? Не можете ме одовуд узети жива, јер ме богови наши не могу васкрснути, пошто су идоли, измишљени од ђавола на обману и погибао људима. Хоћете ли пак да ме имате жива, умолите оног страног човека, кога протерасте из града, да се помоли за мене Богу своме. И ви верујте у тог Бога, кога он проповеда, јер је то истинити Бог, који има власти над живима и мртвима, и моћан је да ме подигне из мртвих жива молитвама оног мужа кога ви прогнасте.
Тргнувши се из сна, родитељи испричаше један другоме своје виђење, и видећи да се слаже, веома се удивише и обрадоваше. И одмах похиташе у град, и испричаше рођацима и пријатељима својим. И чим свану, дадоше се на тражење Божјег човека свуда, и нађоше га у поменутој пећини. Тада кнез са домаћима својим оде к њему, и припадоше к ногама светитељу, молећи га да им васкрсне сина. А светитељ одбијаше, говорећи: Како то могу учинити ја, грешан човек? Али ако верујете у Бога кога проповедам, добићете што молите, јер је Он једини у стању да мртве подиже из гробова. На то они рекоше: Ако сина нашег добијемо жива, радо ћемо учинити све што хоћеш и наредиш.
Онда светитељ Божји Василије устаде и оде с њима на гроб. И кад дигоше камен са гроба, светитељ уђе унутра и, осенивши крсним знаком умрлога, он се дуго мољаше Богу. Затим узе воду, освети је, и као при светом крштењу изли је на мртвога призивајући Пресвету Тројицу. И одмах оживе мртвац, и проговори славећи Бога. А све присутне обузе страх и ужас; и радост родитеља беше неисказана. И сви грљаху ноге светитељу величајући га, и исповедајући да је истинит Бог кога он проповеда. Онда узеше архијереја Божјег светог Василија и веома свечано уведоше у град. И крсти се кнез са целим домом својим, веровавши у Христа. И многи из народа, који видеше то чудо, придружише се вернима. И растијаше Црква Божја у Херсону, а незнабожачка погана идолишта постепено ишчезаваху.
А ђаво, видећи опустошење својих жртвеника уђе у срце херсонских Јевреја, и ови наговорише незнабошце да устану на хришћане, а нарочито на њиховог предводника, светог Василија, и да га убију. Јер говораху они, хришћанство ће лако пропасти, ако буде убијен учитељ хришћански. И сабра се врло много наоружаних незнабожаца, и ударише изненада са дреком и виком на архијереја Божјег, извукоше га из његовог дома, везаше му ноге, и вукоше по улицама градским, бијући га кољем и камењем и газећи га ногама. А када га довукоше до места где хришћани беху поставили стуб и на њему крст, ту светитељ Христов Василије предаде свету душу своју у руке Божје. И сконча мученички седмога марта, када и свети Јефрем би у Скитији посечен мачем. Тело пак светог Василија извукоше изван града, и оставише псима и птицама да га разнесу. И много дана лежаше тело несахрањено, али Божјим промислом остаде неповређено: јер ноћу јављаше се над мученичким телом врло сјајна звезда, и вук чучаше крај њега чувајући га од паса, а дању орао над телом кружаше, не допуштајући месождерним птицама да се приближе, док га хришћани једне ноћи не украдоше и чесно сахранише.
После мученичке кончине светог епископа Василија један од ученика његових пређе на хелеспонтску страну, и тамо нађе три епископа који проповедаху Еванћеље Христово: Евгенија, Елпидија и Агатодора. И они беху заједно са светим Јефремом и Василијем послани на проповед од стране пресветог Ермона, патријарха јерусалимског. Нашавши их тамо, онај ученик им каза кончину светог Василија. А они чувши то, прославише Бога који мученичким венцем увенча угодника Свог. Онда се договорише, седоше у лађу, и отпловише у град Херсон, желећи да следе светом Василију. И њихова проповед у Херсону о Христу Богу сваког дана увећаваше број верних. Но, као и против светог Василија, тако и против њих ђаво наоружа Јевреје и незнабошце. И сабра их се силно мноштво. И ухватише свете епископе, и везане их вукоше путем, бијући их дрвљем и камењем све док свети мученици не предадоше чесне душе своје у руке Господа свог. И мртва тела њихова извукоше на градску капију, на коју су по обичају износили мртваце ради сахране, и бацише их несахрањене, да их разнесу пси и птице. Али хришћани их кришом узеше и чесно сахранише. Пострадаше света три епископа: Евгеније, Елпидије и Агатодор, годину дана после светог Василија, у исти дан - седмога марта.
Након неколико година опет, послат од јерусалимског патријарха, дође у Херсон свети епископ Етерије у време када Константин Велики већ беше поверовао у Христа. И када свети Етерије виде да опаки и зли незнабошци у Херсону не допуштају никако хришћанима да се шире у граду, оде у Византију к цару Константину и пожали му се на угњетавање хришћана од стране херсонских незнабожаца. Цар онда издаде наређење: да хришћани слободно и несметано живе у Херсону, да се слободно и јавно скупљају на своја богослужења, а да се из града протерају сви који их у томе буду ометали.
Вративши се у Херсон са таквим наређењем царевим, свети Етерије веома обрадова Христово стадо, а незнабошци се сневеселише и смутише. И епископ подиже у граду цркву хришћанима, и све добро устроји. Затим опет оде к цару да му заблагодари за учињено добро. Но при повратку он се разболе; и кад лађа пристаде уз острво Ас, он се пресели из овог привременог живота у живот вечни. Ту га верни сахранише, и споменик му на гробу подигоше, и дрвеће засадише, које кад израсте велико, показиваше надалеко гроб светитељев. И свети Етерије сконча седмога марта, када скончаше мученички и пређашњи мученици.
Када херсонски хришћани сазнаше за кончину светог Етерија, много плакаху за њим. Затим известише цара Константина о кончини свога епископа, молећи га да им на његово место пошаље другог. И на место Етерија би послат за епископа херсонске цркве блажени Капитон. И хришћани га с радошћу дочекаше. Но сабра се много незнабожаца и, приступивши новодошавшем епископу, искаху од њега знак, да чудом докаже да је његова вера права, како би се и они могли уверити у то. Чудо има да буде, говораху они, овакво: да се усија велика пећ, и да у њу уће хришћански епископ, па ако не изгори и остане жив, онда ћемо се крстити сви.
Свети Капитон, уздајући се у Бога, пристаде на њихов предлог, и нареди да се за то спреми једна велика пећ. И кад се пећ силно усија, свети епископ, док је сав народ врло напрегнуто посматрао, обуче се у архијерејско одјејање, метну омофор на себе, и усрдно се помоли Богу, да покаже своју божанску силу, као некада у вавилонској пећи, ради доказа неверном народу. И пошто се довољно помоли Богу, ђакон громко узвикну: Пазимо! - светитељ се прекрсти, уђе у зажарену пећ, и стајаше у пламену око једнога часа, молећи се Богу са рукама уздигнутим к небу. И ни најмање му повреде не наношаше онај силни пламен огњени. Затим натрпа жара у свој фелон, и изиће пред народ здрав и неповређен. И све, који гледаху ово преславно чудо, обузе силно дивљење и страх, јер видеше да се огањ није коснуо његовог одела и да се фелон пун жара не опаљује. Тада сви као једним устима громогласно повикаше: Један је Бог -: Бог хришћански, велики и силни, који служитеља свог сачува неопаљена у пећи огњеној!
Тада, уверени овим преславним чудом, цео град Херсон и сва околина прими хришћанску веру. О овоме чуду би обавештен и Константин Велики; о њему се много причало и на Никејском Сабору. И сви прославише Бога, и дивљаху се великој вери и слободи пред Богом светог епископа Капитона.
После неколико година, када је свети Капитон путовао лађом из Херсона у Цариград, настаде бура, и таласи натераше лађу на ушће Дњепра. Тамошњи незнабошци опљачкаше лађу, избацише из ње путнике, а самог архијереја Божјег Капитона утопише. Тако он мученички сконча 21 децембра. Али спомен његов се врши седмога марта са ранијим херсонским светитељима, који су пострадали седмог марта. Јер је и света душа његова удружена са душама њиховим на небесима, и сви седам архијереја Божјих, епископи херсонски, као седам главних Анђела, заједно предстоје Пресветој Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, једноме Богу, славећи Га са свима светима вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕМИЛИЈАНА МОНАХА

У ГРАДУ Риму беше неки човек, по имену Викторин, који је од младости живот свој проводио у многим гресима. Он доцније у старости својој дође к себи, и сећајући се грехова својих трепеташе од Суда Божјег. И оде у један свети манастир и, умоливши игумана да га прими, он се одрече свих ствари овога света, и постаде монах. Као монаху би му дато име Емилијан. И одаде се потпуној покорности и послушању, држећи се издатих му заповести и изнуравајући тело своје и дању и ноћу. И имајући непрестано у души својој сећање на смрт, он се стално припремаше за Страшни суд Божји какве ће одговоре дати за грехе своје у дан испитивања. И свагда беше у страху од вечних паклених мука. Таквим страхом он толико укроти и исуши тело своје, да се сва братија, који су из љубави Божје живели у манастиру, дивљаху његовом толиком умртвљењу, смирењу и труду. И сви се стараху да подржавају његово житије и стекну у послушањима његове подвиге, да би таквим многотрудним покајањем очистили грехе своје. Јер га гледаху како из дана у дан гладује, и жеђује, и на земљу пада, и мало спава, и мучи и сакрушава тело своје, и коришћаху се веома.
Манастир тај налазио се на једној високој планини, која је на једној страни имала пећину. Блажени Емилијан имађаше обичај да касно у ноћи кришом одлази из манастира у ту пећину, и тамо се сву ноћ моли са сузама све до јутрења. Но после много времена примети једном игуман где Емилијан касно по ноћи изађе из манастира. Не знајући куд он то иде, игуман тајом пође за њим. И видевши га где уђе у пећину, он остаде испред ње са намером да га чека док не изађе, да би га испитао због чега одлази у ту пећину. Но кроз кратко време на једанпут небеска светлост, силнија од сунца, обасја целу ону гору, и игуман виде преподобног Емилијана како стоји у пећини са рукама уздигнутим к небу и моли се Богу, и она небеска светлост силази на главу блаженог. Видевши то игуман се ужасну, спопаде га страх, и он дршћући наже бегати у манастир, док су га ноге једва носиле од великог ужаса. И кад стиже пред манастирску капију, он чу глас с неба где говори: Емилијане, опраштају ти се греси твоји! - Игуман, још више ужаснут од тога, побеже у своју келију, и ћутећи очекиваше да сване.
После јутрења, желећи да се братија духовно користе, игуман пред свима упита преподобног Емилијана: Брате, где си био ноћас? Преподобни се поклони игуману и одговори: У манастиру с братијом сву ноћ се одмарах. Но укорен од игумана и приморан да не скрива милост која се показује грешницима који се истински кају, преподобни Емилијан каза, и мимо воље, целу тајну свој братији, како светлост и глас с неба сиђе на њега с престола милосрђа.
Тада стаде игуман говорити братији: Чујте, браћо моја драга, свемоћни Бог могао би и ћутке опростити грехе овоме брату, али нас ради посла му светлозарну милост своју са гласом, да би срца наша побудио на покајање, и да бисмо знали, и дивили се милости и човекољубљу нашег Творца, како Он није далеко од оних који се истински кају.
После таквог обавештења да су му греси опроштени, преподобни Емилијан проведе остало време свога живота у радости душевној, и оде ка светлости неприступачној да слуша глас радости и весеља у насељима праведних на небесима који ликују вавек.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ АРКАДИЈА и НЕСТОРА, епископа Кипарских

ЕПИСКОПИ града Тримитунта на Кипру. Дошавши за епископе, сваки у своје време, они нађоше на Кипру силно идолопоклонство и велики труд уложише и многа чудеса учинише док идолопоклонство победише. Преселише се ка Господу у мукама, и прогонствима, и великим скорбима.

ПОВЕСТ О ЗАТВОРЕНИКУ коме Бог откри тајну о примаоцима милостиње

ЗАТВОРЕНИК неки у манастиру беше славан: од младости је имао чисто житије, јер, уклонивши се од свих житејских сласти и закључавши се у тесну келију, он служаше Богу, умртвљујући тело своје постом и посвуноћним стајањем, приносећи са многим сузама Господару свих молитве за себе и за сав свет, и свим умом својим упражњавајући се у богомислију. Храну је у одређено време добијао из келејникових руку. А никада ништа није узимао од злата и сребра, хране и вина, које је Бог преко хришћана слао братији у манастир.
Једнога дана дође у манастир старешина града да сатвори милостињу, и даде свима по сребрник. Дође и код затвореника са златником, и мољаше старца да га прими. Старац се постиде угледног човека, узе златник и метну га у свој џеп. И пошто наредне ноћи обави своје прописано молитвено правило, он леже на рогозину, да мало отспава. И би му овакво виђење о примаоцима милостиње: он дође изван себе, и виде себе где са осталом братијом свога манастира стоји на пространом пољу које сво беше пуно трња, и неки страшан јуноша (а то беше Анђео Господњи) дође и примораваше све монахе његовог манастира, говорећи: Жањите трње! А приђе и к њему, и рече: Опаши се, и жањи трње! А пошто затвореник не хте и одбијаше, рече му Анђео: Нема ти изговора, јер си се јуче са својим монасима најмио, они су од оног христољупца узели по сребрник, а ти си узео златник, - и дужан си да се више од других трудиш жањући трње, пошто си већи најам добио. А ово трње које видиш, то су дела онога човека, од кога сте јуче добили милостињу. Приђи дакле и жањи са осталима!
Тргнувши се из сна, и размисливши о виђењу, затвореник се ожалости, и посла по онога што му беше дао милостињу, и мољаше га да узме свој златник. А христољубац не хте да га узме, и рече затворенику: Задржи га за себе, оче, или га, ако хоћеш, дај другоме. Тада старац рече: Не желим да жањем трње туђих грехова, јер нисам у стању да истребим силно трње грехова својих. - И бацивши златник из своје келије, он затвори прозорче. А човек онај, сазнавши за разлог због кога старац одби његову милостињу, стаде исправљати свој живот, и велику милостињу чинити ништима и убогима, сећајући се Светога Писма, да се милостињом и вером греси очишћују.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВРЕНТИЈА

ПРЕПОДОБНИ Лаврентије беше родом из града Мегаре у Атици. Родитељи му беху врло побожни, и зваху се Димитрије и Киријакија. Пошто одрасте, Лаврентије се ожени девојком по имену Васила, и с њом доби два сина, Јована и Димитрија.
Бавећи се земљорадњом и понекад зидарством, он једном отиде на своју њиву која се налазила близу града Коринта. Ту му се у сну јави Пресвета Богородица и нареди му да иде на острво Саламину, и да тамо обнови њен порушени храм. Лаврентије не поверова том гласу и не пође.
Следеће ноћи Пресвета му се поново јави и опет му нареди да учини оно што му беше рекла. Али он ни тада не пође. После треће ноћи и трећег јављања Мајке Божије, која му је указивала и тачно место где се њена црква налази, он најзад, сав у страху од казне за неверовање, реши се да пође са копна на острво Саламину. Дошавши на морску обалу он виде да је велика бура на мору, али уз чудесну помоћ Пресвете Богородице он пређе неповређен на острво Саламину. А кад дође на место које му у сну беше показала Пресвета, он поче да копа, и убрзо нађе њену свету икону. Потом он подиже и обнови ту некадашњу порушену цркву; и сам на том месту постаде монах, добивши на постригу име Лаврентије, док му до тада име беше Лампрос. Ускоро затим замонаши се и његова жена, а касније и његов старији син Јован.
У том новојављеном манастиру убрзо се окупи већи број монаха и јеромонаха, којима по смрти Лаврентијевој постаде игуман његов син Јован. Пошто имовина манастира Богородичиног беше разграбљена од Турака, преподобни се стараше да је поврати, што и успе својим молитвама и чудесима. Јер он чудесно исцели својим молитвама болесну жену једног Османлије који беше запосео велики манастирски маслињак у Глифоди, те овај после тога поврати маслињак манастиру.
Живећи и подвизавајући се у овом обновљеном манастиру који се назва Манастир Богородице Фанеромене (= Јављене), преподобни Лаврентије исцели једног слепог и једног ђавоиманог човека, и учини још многа друга чудеса.
Ово проналажење и јављање чудотворне иконе Пресвете Богородице и обновљење њеног манастира било је око 1642. године, а престављење преподобног Лаврентија збило се шестог марта 1707. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ПРЕПРОСТОГ[1]

СПОМЕН ПРЕБОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАВЛА ИСПОВЕДНИКА

СВЕТИ Павле беше епископ града Плусиаде[2], у Витинији у Малој Азији, у време иконоборске јереси. Видећи како противници светих икона са великим бесом и гневом војују против Христове Цркве: да изопаче установљења светих апостола, да униште свете иконе, да разоре благољепије и красоту светих храмова, преподобни иступи против њих и својим речима поражаваше их као стрелама. Због тога он претрпе од иконобораца за поштовање светих икона гоњења, прогонства и многе друге муке. Тако борећи се јуначки и храбро за Православље, он предаде душу своју у руке Божје.
Преподобни Павле скончао око 850. године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕФРЕМА, патријарха Антиохијског

СВЕТИ Јефрем беше патријарх Божјег града Антиохије од 526. до 546. године.[3]

________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. О њему видети опширно под 4. октобром.
2. Град Плусиада, до 7. века Прусиас, основан Ханибалом, находио се у провинцији Витанији, у северозападном делу Мале Азије.
3. О њему видети опширно под 8. јуном.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Свештеномученик Протерије. Овај светитељ беше презвитер у Александрији у оно време када патријарх у том месту беше јеретик Диоскор, један од покретача монофизитске јереси, која учаше да у Христу нису две природе него једна. У то време цароваше Маркијан и Пулхерија. Протерије, муж свет и благочестив, устаде против Диоскора, због чега претрпе многе беде. Тада би сазван IV васељенском сабор у Халкидону, на коме јерес монофизитска би осуђена, Диоскор збачен с престола патријаршијског и послат у заточење. На његово место би изабран овај правоверни муж Протерије. Он управљаше црквом са ревношћу и љубављу истинског следбеника Христова. Но следбеници Диоскорови не престаше стварати метеж у Александрији. При једном таком крвавом метежу Протерије изађе из града с намером да се привремено удаљи, али му се на путу јави пророк Исаија и рече: "Врати се у град, ја чекам да те узмем". Протерије се врати и уђе у цркву. Чувши за ово, обесни јеретици навалише у цркву, ухватише патријарха и ножевима га избодоше. С Протеријем погибоше тада још шесторица хришћана. Тако прими мученички венац за истину православну овај дивни пастир стада Христова, 457. године.

2. Свети Василије исповедник. Друг и страдалник светог Прокопија Декаполита. Василије верно следоваше своме учитељу Прокопију и у миру и у гоњењу. Многе муке претрпе од иконобораца. А када иконоборци пропадоше, по Божјем Промислу, Василије се врати заједно с Прокопијем у свој манастир где се у посту и молитви дуго подвизаваше, и мирно сконча 747. године.

3. Свештеномученик Нестор, епископ магидијски. Одликовао се великом кротошћу. У време Декија би изведен на суд и љуто мучен за Христа. Пред смрт виде у визији жртвено јагње, што он протумачи као знак своје скоре жртве. Би мучен од епарха Публија, и најзад на крст распет у Пергији 250. године.

4. Свети блажени Николај, јуродиви псковски. Живео животом јурода у граду Пскову у време цара Ивана Грознога и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ИСПОВЕДНИКА састрадалника и саподвижника Св. Прокопија Декаполита

Василије блажени би у време цара Лава Исавријана иконоборца[1]. Још као млад постаде монах и ученик преподобног Прокопија Декаполита, и добро се подвизавајући он упражњаваше највише подвиге. А затим јуначки устаде против иконобораца у заштиту поштовања светих икона. Због тога би ухваћен, и много мучен. Али он не узмакну, него проповедаше истину Православља до смрти. Саподвижник му у томе беше божанствени Прокопије Декаполит. Иконоборци стругаше Светом Василију цело тело и врат, па га вргоше у тамницу. А када умре Лав Исаврјанин, светитељ би ослобођен тамнице. И опет продужи прећашњи подвижнички живот. И многе грешнике побуди на покајање својом проповеђу и својим примером, а многе зловерне поврати православној вери. Пошто тако проведе живот, блажени Василије радујући се и благодарећи отиде ка Господу, Кога измлада беше заволео[2].

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПРОТЕРИЈА патријарха Александријског

У египaтском граду Александрији, по престављењу светог Кирила[3], патријаршијски престо заузе јеретик Диоскор, који сав Египат испуни својом јереси. У то време у Александрији беше један побожан и у православним догматима непобедив презвитер, по имену Протерије. Он беше светог живота, и испуњен богонадахнутог разума и мудрости. Видећи да врло многи прилазе патријарховој јереси, која је булазнила да је у Христу једна природа, Протерије им се моћно противстављаше непобедивим речима. Патријарх Диоскор беше љут на њега. Али, желећи да га придобије за своје непобожно учење, он му притворно ласкаше, па му и протопрезвитерски чин даде. Но нимало не успе. Јер свети Протерије беше чврст у вери, пошто се одлично беше научио Православљу од светог Кирила, пређашњег патријарха Александријског.
Потом, за царовања Маркијанова састаде се у Халкидону Четврти Васељенски Сабор светих Отаца 451 године. На њему Диоскор би због јереси изобличен, и патријаршијског чина лишен, и од Цркве одлучен, и у пафлагонијски град Гангрију прогнан, где после неког времена и умре. A у Александрији, по свргнућу Диоскора, за патријарха би изабран од православних архијереја и клирика и благочестивих људи Свети Протерије, човек уистини достојан таквог чина[4]. Али већина александријског живља, затрована Диоскоровом јереси као душешкодљивим отровом, па још нахушкана од неких јересујућих клирика, не пристајаше на Протеријев избор. И када свети Протерије, постављен од православних за патријарха, заузе свој престо, и стаде величати Православље, светим Оцима утврђено на Халкидонском Сабору, настаде у народу узбуна и метеж. Јер се неки клирици, на челу са презвитером Тимотејем, прозваним Елур, и ђаконом Нетром Могосом, одвојише од црквеног сабора, не желећи да имају општење са светим Протеријем, и ствараху у народу раскол, потстичући на буну. И настаде у александријској цркви велики раздор: једни се држаху новопостављеног патријарха и православно умоваху, а други су опет хтели Диоскора, проклињали догмате Халкидонског Сабора, бунили се и борили међу собом, па и на патријарха посегнули. Јер безумни бунтовници викаху на светог Протерија, називајући га прељубочинцем, пошто је живом архијереју Диоскору, иако је у заточењу, преотео невесту његову - свету цркву. Па још говораху да је Протерије јеретик, и недостојан патријаршког чина.
Пошто је свети Протерије многе муке трпео од метежног јеретичког света, и бојао се њихових крвничких руку, он би приморан да тражи за себе војну заштиту. Али беше непрестано у страху, очекујући напад, пошто су они већ били устали и на високе чиновнике у граду, па и на саму царску војску у граду кидисали. У то време из Тиваиде стиже у град царски намесник да умири побуну. А на његову војску народ се бацао камењем. Војници пак видећи народну побуну, утрчаше у храм, звани Серапидиск, и у њему се затворише. Народ опколи храм, запали га, и све војнике сажеже огњем живе.
Чувши за то, благочестив цар Маркијан се силно разгневи, и посла велику војну силу, те умири грађане и народ. Усто нареди да се жито, које се лађама преносило из египатских крајева и покрајина у Александрију, упути у Пилусију, а одатле у Цариград. И још одузе александријцима народна купатила, и друге неке удобности, и сваку слободу. А забрани им и уобичајена позоришта.
Погођени тиме, а нарочито оскудицом у хлебу, јер их глад мучаше, грађани се умирише, и молише пресветог патријарха Протерија да иде и умоли за њих цара. Пресвети оде, заузе се код цара за свој град, и склони цара на милост, те све доби што је тражио. И граду би повраћена пређашња слобода, и хлеб би враћен. И проведе светитељ Божји неко време на престолу свом у миру. А Тимотеја Елура, који није хтео да се покаје, и његове саучеснике, он предаде свргнућу.
Потом премину благочестиви цар Маркијан 457 године, и јересујући расколници се опет осилише, и стадоше неразумни народ потстицати на буну и метеж, и не престадоше док злобу своју не задовољише. Јер зли Тимотеј Елур, препредењак и чаробњак, вешто заведе египатске монахе, који су живели по манастирима и у усамљеништву, и то на овај начин: Једне мрачне ноћи, огрнут црним огртачем, он обиђе монашке келије, зовући сваког по имену. И на свачије питање, ко је и шта тражи, он је одговарао: Ја сам један од службених духова, послат од Бога, да не општите с Протеријем, и да не примате Халкидонски Сабор, а да Тимотеја Елура поставите за епископа александријског.
На тај начин их вешти препредењак, уз ђаволску помоћ, мајсторски обману. А они, не распознавши вражју клопку, повероваше лажи као истини, и причајући један другоме о том анђелском виђењу, сложише се, и сви се скупише. И одоше у Александрију као у рат, дишући гневом на невиног православног архијереја Божјег Протерија и желећи да га отерају из цркве. За то време Тимотеј у Александрији једне људе преваром придоби, друге тајно поткупи, и тако скупи велику гомилу побуњеника. И чекаше згодан тренутак. Утом сe деси да царски намесник Дионисије оде у Горњи Египат и тамо се задржа. Тада Тимотеј бану у цркву са огромном наоружаном руљом грађана и најмљених војника, и са египатским монасима који беху дошли, и са два епископа који су због зловерја свог били по правилима свргнути, и са другим такође свргнутим клирицима. И ови свргнути епископи посветише Тимотеја за архијереја, и прогласише за патријарха александријског, не бојећи се правила црквених, ни закона царских, ни каквог суда. Јер су сву наду полагали на побуњенике и на мноштво заведених инока.
А пресвети патријарх Протерије, када виде такав метеж, и да ни од кога нема помоћи и заштите, и да царски намесник није у граду, одлучи да бежи. И он ноћу тајно напусти град. Док је тако боравио у једном скривеном месту, њему ce у виђењу јави свети пророк Исаија и рече: "Врати ce у град, ја чекам да те узмем". Пошто пресвети Протерије размисли о овом виђењу, и у њему распознаде свој мученички крај, он се врати и уђе у црквену крстионицу. Дишући убиством, побуњеници тражаху Светог Протерија свуда. А кад сазнадоше да је у крстионици, они га најпре затворише тамо. Затим, прелашћени Тимотејем, они уђоше код њега и нечовечно га убише, јер га избодоше штаповима, на чијим се врховима налазило оштро гвођже. Тада убише и шесторицу хришћана који беху с Протеријем. И то пролише невину крв у дане када пасха наша Христос би заклан за нас. Јер ово свирепо убиство они извршише на Велику Суботу, 457 године.
Али убицама и то не беше доста. Незасићени невином крвљу, они свој бес увећаше: мртво тело, светог Протерија за ноге везаше, па га кроз град вукоше, ударајући га чим стигну, тако да га цело издробише. А што је још нечовечније, неки од силног беса као пси и зверови зубима му кидаху тело. Затим наложише велику ватру, тело светитељево спалише, а пепео и прах развејаше. Усто, пo наређењу безаконог патријарха свог, они спалише патријарашки престо на коме је свети Протерије седео, као тобож оскврњен Протеријем. Они, скверни и безбожни јеретици, светог угодника Божјег проглашаваху скверним!
После таквог зверског уморства светог Протерија, псевдопатријарх Тимотеј Елур посла своје војнике у све египатске градове, да протерају православне архијереје, а да на њихова места поставе оне које он одреди. Тада злостављани епископи и клирици, и сви који беху правоверни, писаху молбе благочестивом цару Лаву, наследнику Маркијановом, и пресветом Анатолију, патријарху Цариградском, извештавајући их о свему што се догодило, и молећи их да избаве Цркву александријску од таквог насиља.
Цару и патријарху беше веома жао због нечовечног убиства великог архијереја Божјег Протерија. И цар одмах посла своје достојанственике са војном силом, те покажњаваше побуњенике: једнима руке отсекоше, другима језике ишчупаше, треће у окове и тамнице вргоше, четврте избише и прогнаше, a псевдопатријарха Тимотеја Елура са његовим епископима и клирицима ставише под духовни суд. Тада православни архијереји судише и осудише Тимотеја како је то делима својим заслужио: лишише га не само архијерејства него и хришћанства; и би послан у град Гангрију, где и учитељ његов Диоскор сконча. А за патријарха александријског би изабран Тимотеј Салофакиол, човек правоверан и мудар, добродушан и пун љубави према свима. И Црква Христова у Александрији доби мир и тишину, православно славећи Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бoгa, коме слава вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕСТОРА епископа Магидиског

Живљаше овај светитељ у време цара Декија (249-251) и намесника Публија. Беше родом из Перге[5] Памфилијске. Пошто је веровао у Христа, би ухваћен од кнеза Иринарха, и изведен на суд. На суду исповеди своју веру у Христа. Због тога би распет. Узносећи Богу велику благодарност, и са крста храбрећи хришћане у вери, овај славни мученик предаде дух свој у руке Божје и доби венац мучеништва, године 250.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ЖЕНА КИРЕ и МАРАНЕ

Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Ове блажене, Марана и Кира, не имађаху ни куће ни колибе, већ беху без крова и заклона. Зими их је тукла киша и снег, а лети пекла сунчева жега, но то су оне примале као велику радост. Храну су добијале кроз једна мала вратанца. Одатле су и разговоре водиле са женама, које су им долазиле само у дане Педесетице. У друго време су безмолствовале, молитвено тиховале, и нису говориле. И то једино је Марана разговарала, а Киру нико никада није чуо да говори. Обадве су носиле велике и тешке вериге. А пошто Кира беше слабијег телесног састава, она се од тешких верига подгрбави, те није могла да се усправи. Хаљине су им биле врло дугачке, покривале су им не само цело тело нeгo и стопала.
Ове блажене су четрдесет и две године живеле таквим животом. За то време су три пута постиле по четрдесет дана, ништа не једући, по угледу на Мојсија и Илију. Исто тако су три пута постиле по три недеље, ништа не једући, као што је постио пророк Данило. И пошто су много волеле да виде света места страдања и васкрсења Господњег, оне отпутоваше у Јерусалим. На путу до Јерусалима ништа јеле нису. Тек пошто се поклонише светим местима оне једоше. И при повратку из Јерусалима оне опет уз пут ништа не окусише. А путовање од Верије сиријске до Јерусалима није мање од двадесет дана.
Пошто жељаху да виде храм свете првомученице Текле[6] који се налази у Исаврији, да би тим виђењем распалиле у срцима својим огањ љубави Божје, оне отпутоваше тамо, и опет за време путовања ништа не једоше. Тако је силна љубав према духовном женику Христу пламтела код ових двеју подвижница.
Пошто ове блажене светитељке таквим врлинским животом украсише род жена, и постадоше примери врлине и подвижништва, оне се преселише ка женику Христу, кога су љубиле[7].

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА НИМФАНА и EBУЛA

Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ НОВОМУЧЕНИЦЕ КИРАНЕ

Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Видећи да не може ни на који начин доћи до свога поганог циља, овај се јаничар субаша договори са другим јаничарима из своје чете, те изненада уграбише Кирану и одведоше у Солун пред судију. И оптужише је и сведочише лажно, како је Кирана тобож обећала да се уда за субашу и да пређе у муслиманску веру. На суду Турци употребише и ласке и обећања и застрашивање, али блажена Кирана остаде непоколебљива, и само једну реч рече свима: Хришћанка сам, и имам женика - Господа мог Исуса Христа; Њему сам посветила себе; за Њим чезнем измалена; из љубави према Њему готова сам и крв своју пролити, само да се Њега удостојим. Ето, то вам је мој одговор, и не очекујте од мене ниједну реч више.
Рекавши то Кирана умуче, и не хте више да одговара ни на једно питање њихово. Оборивши главу, она смерно гледаше преда се, и умом се мољаше Господу Христу да јој да снаге да издржи до краја. И тог часа срце јој се испуни веселости и радости духовне, и она се осети као узнесена у рај; и заборави на све муке земаљског живота, и свом душом узажеле да што пре прими смрт за Христа.
Видевши одлучну непоколебљивост Киранину и раздраганост лица њезина, Турке обузе стид, и послаше је у тамницу, и тамо оковаше у синџире. А онај јаничар субаша, горећи и надаље демонском љубављу, оде великом аги Алибеју, и моли га да му дозволи да одлази у тамницу код Киране кад год зажели. Алибеј му дозволи. И овај неваљалац одлажаше често у тамницу и чињаше блаженој Кирани разна насиља и мучења, са пакосном упорношћу: или да је примора да му испуни вољу или да је умори. Једном он доведе са собом и друге јаничаре, да би заједнички ставили на жестоке муке свету мученицу. А она, угледавши их, саже главу, покори лице, прекрсти руке, па нити их гледаше нити им одговараше. А они јој прво стадоше говорити ласкаве речи и давати обећања; но видећи њену чврстину и непоколебљивост, они је почеше мучити: један је удараше мотком, други ножем, трећи песницом, четврти ногама, док је не оставише скоро мртву, па се удаљише да она дође к себи. Онда опет наиђоше и понова је бездушно мучише. Тако они рађаху дању, и то много дана. А ноћу је тамничар вешао свету мученицу нагу, везивао јој руке, па је немилосрдно тукао мотком све док се не би уморио. Онда ју је тако нагу остављао да виси на цичи зими, јер те године беше опака зима. А светитељка све то трпљаше тако јуначки, мирно и спокојно, да је изгледало као да неко други страда а не она, и сав ум њен и сав вид њен налажаху се на небу. И за све то време света мученица не окуси ништа од хране, мада су јој нудили, јер у срцу свом она имађаше огањ љубави божанске, и та је љубав храњаше и моћи јој даваше.
Недељу дана после тога дођоше јаничари понова, и ставише свету мученицу на жестоке муке. Затим тамничар продужи мучити је ноћу са своје стране: обеси је сву оковану у ланце, и огромном мотком тако је зверски бијаше, да је из њеног тела крв потоцима текла. И гле, баш у то време изненада сину одозго кроз кров светлост с неба као муња и обасја тело свете мученице, а обасја и сву тамницу тако као да је цело сунце сишло у њу. Догоди се то пред саму поноћ. Тамничар се препаде, па отрча и дозва друге сужње да скину мученицу са вешаљке. Када ови дођоше, затекоше је мртву. А небеска светлост се повуче и остави за собом неисказано диван мирис. Пошто скинуше мученицу, они јој с тела одрешише ланце, и положише је на земљу, очекујући да сване. А ујутру пуче глас по граду да је света мученица скончала, и о светлости која се с неба јавила. Турци се постидеше, и дадоше хришћанима дозволу да узму свето тело свете мученице. Сви се хришћани обрадоваше, па многи одоше у тамницу, с побожношћу узеше чесне мошти светитељкине, и чесно их погребоше изван града на хришћанском гробљу. А хаљине светитељкине хришћани поделише између себе на освећење и спасење. Света Кирина пострада у Солуну, 28. фебруара 1751. године.

СПОМЕН СВЕТОГ БЛАЖЕНОГ НИКОЛАЈА Псковског јуродивог

Живео животом јуродивог у граду Пскову у време цара Ивана Грозног, и упокојио се 28. фебруара 1576. године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ BAPCOCA епископа у Дамаску

Преставио се у миру.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА ЕГИПАТСКИХ

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АВРИКИЈА (или АВЕРКИЈА)

Пострадао за Господа мачем посечен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Владао од 717 до 741 године.
2. Свети Василије упокојио се у другој половини осмога века.
3. Свети Кирил Александријски - патријарховао 32 године; преставио се 9 јуна 444 год.; спомен његов празнује се 18 јануара и 9 јуна.
4. Св. Протерије је остао на александријском престолу од 452 до 457 године.
5. Перга - град у Малој Азији.
6. Света првомученица равноапостолна Текла живела у време апостола; обраћена у хришћанство апостолом Павлом; скончала у Селевкији; празнује се 24 септембра.
7. Упокојиле се око 450 г. Њихово житије записа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 29).

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Прокопије Декаполит. Овај светитељ беше из Десетограђа (Декаполиса) около мора Галилејског, због чега се и прозва Декаполит. У младости одаде се животу испосничком и прође све прописане трудове, којима се срце чисти и дух узвишава к Богу. Но када наста гоњење због икона од стране злога цара Лава Исаврјанина, Прокопије устаде у заштиту икона, доказујући да иконопоклонство није идолопоклонство, јер хришћани знају да клањајући се пред иконама не клањају се мртвој материји него живим светитељима који су насликани на иконама. Због тога би Прокопије зверски мучен, хапшен, бијен и железом струган. Кад зли цар Лав би убијен телом, погинувши душом раније, иконе бише повраћене у цркве и Прокопије се поврати у свој манастир где проведе остатак дана у миру. У старости пресели се у царство Божје где гледа с радошћу живе ангеле и светитеље, чије је ликове на иконама чествовао на земљи. Скончао мирно у IX веку.

2. Преподобни Талалеј, испосник сиријски. Беше најпре у манастиру светог Саве Освећеног, но после се настани на неком гробљу многобожачком, чувеном због појава злих духова и страшилишта. Да би победио страх у себи вером у Бога, Талалеј се настани на том гробљу где проживе многе године, претрпевши много од напада духова и дању и ноћу. Због велике вере у љубави према Богу дарова му Бог дар чудотворства, те учини многа добра болесним и страдалним људима. Скончао око 460. године.

3. Преподобни Тит Печерски. Беше Тит презвитер и имаше љубав нелицемерну према ђакону Евагрију, као брат према брату. Но колика би њихова прва љубав, толика потом наста међусобна вражда и мржња, посејана ђаволом. Тако се омрзоше, да кад је један кадио у цркви, други се окретао и излазио напоље. Тит покушаваше више пута да се измири са својим противником, но узалуд. Разболе се Тит, и сви мишљаху, умреће. Замоли да му доведу Евагрија, да се опросте. Силом довукоше Евагрија до постеље Титове, но Еваргије се оте и побеже говорећи, да неће Титу простити ни овога ни онога света. Како то рече, тако се простре на земљу и издахну. А Тит се диже из постеље здрав и исприча како су демони облетали око њега све док он не опрости Евагрију, а када му опрости, демони одбегоше и нападоше Евагрија, а њега окружише ангели Божји. Скончао 1190. године.

4. Преподобни Стефан. Најпре био дворски чиновник код цара Маврикија. Потом оставио дворску службу и гоњен љубављу Христовом подигао дом милосрђа за старце у Цариграду. Скончао мирно 614. године.

5. Свети мученик Јулијан Подагрик. Страдао од подагре те није могао ни стајати ни ићи. Донет на носилима пред суд за веру Христову. Жив сажежен на ломачи, са својим учеником Кронионом, у време цара Декија у Александрији.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОКОПИЈА ДЕКАПОЛИТА исповедника

Светитељ Прокопије беше родом из Десетограђа (Декаполиса) око мора Галилејског, због чега се и прозват Декаполит. Овај крај се спомиње у Еванђељу светога Марка: Дође Исус на море Галилејско у крајеве Десетоградске (Мк. 7, 31). Преподобни Прокопије се у младости одаде испосничком животу монашком и прође све прописане трудове, којима се чисти срце, и украси себе савршеном чистотом, и беше знаменит међу преподобним оцима. Но појави се иконоборачка јерес, чији први проналазач беше зли цар Лав Исаврјанин[1]. Та јерес лажно називаше идолопоклоницима оне који поштују свете иконе и клањају им се. И нечестиви цар неправедно и немилосрдно убијаше многе православне, а све раније православне цареве и архијереје и знамените хришћане, који су се побожно клањали светим иконама, он предаваше проклетству, иако сам проклет од свију. Тада овај велики и непоколебљиви стуб побожности и силни заштитник правоверја, Свети Прокопије, храбро устаде против јеретика, који су безбожно хулили оваплоћење Бога Слова и бестидно одбацивали Христов човечански лик, на иконама сликан. И посрамљиваше јеретике, изобличавајући њихово безумно умовање, и побећујући их непобедивим богонадахнутим речима. И њихова превиспрена причања кидаше као паучину. Због тога изазва против себе гнев звероименог и звероподобног цара, који као лав који је изишао из пустиње рикаше, тражећи кога да прогута. И по наређењу царевом преподобни би ухапшен и жестоко бијен. Затим му гвозденим справама љуто стругаше цело тело, па га у мрачну и смрдљиву тамницу вргоше. Налазећи се у оковима, он великодушно поднашаше све патње, имајући у свима својим страдањима другара и састрадилника, Преподобног Василија, који му раније и у испосништву беше заједничар и љубазни сажитељ[2]. Са њим он, после многих рана задобијених за свете иконе, дуго је тамновао, све до пагубне кончине насилникове.
А када безбожни цар Лав би лишен привременог, и уједно с тим, и вечног живота, пошто умре и телом и душом, тада Свети Прокопије са својим састрадалником Светим Василијем, и са другим светим и преподобним оцима, би пуштен из окова и тамнице на слободу. И остатак живота свог проведе у својим уобичајеним испосничким трудовима, упућујући многе на врлину, и приводећи их спасењу. Потом у дубокој старости отиде ка Христу Господу, да гледа његово лице не на икони него у стварности, и да за трудове своје прими двоструку награду: као испосник, и као Христов страдалник који се за свете иконе борио до крви.
Скончао мирно почетком деветог века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТАЛАЛЕЈА[3]

Свети Талалеј се родио у Киликији[4]. Пошто презре сујету овога света, он најпре оде у манастир. И заволевши подвижнички живот, он прими ангелски образ.
И због врлинског живота свог би удостојен презвитерског чина. Затим, после неколико година оде у сиријски град Гавалу, који беше под лаодикијском митрополијом. На двадесет стадија од Гавале налажаше се једна висораван, и на њој старо идолиште посвећено демонима, и древно гробље многобожачко. To место беше страшно за све пролазнике, јер демони не само сањаријама и привиђењима застрашиваху, него и човекоубиствено нападаху и наношаху повреде многим људима и стоци. Чувши за то, преподобни Талалеј оде и настани се тамо, направивши себи малу колибу. И живљаше Богу, подвизавајући се подвижничким трудовима, и умртвљујући себе злопаћењем, и молећи се непрестано дан и ноћ. Али демони, не подносећи таквог суседа, скупише своје погане пукове и страшилишта, и с великим бесом навалише на њега. И плашаху га дивљом грајом, и прећаху му убиством, и употребљаваху сва своја лукава средства да га отерају са тог места, које као да сматраху за своје од искони. А преподобни Талалеј, чврсто утврђујући себе у Богу, и ограђујући себе молитвом и крсним знаком, стајаше као храбар и непобедив војник за време битке, и ругаше се немоћној сили њиховој. Водећи такву борбу са демонима сваки дан, а нарочито сваку ноћ, и то дуго време, јуначки подвижник најзад однесе победу над њима уз помоћ Вишњега. И демони побегоше са стидом, не могући да победе нбпобедивог војника Христовог.
Пошто одагна демоне, угодник Божји начини себи врло тесну келију, не по мери свога раста. Келија беше два лакта висока, лакат широка. И у њој се не само није могло стајати, него се просто није могло седети. Висок растом, преподобни је свагда седео у њој погурен, са главом на коленима. И тако проведе десет година.
Утом преподобног Талалеја посети епископ кирски Теодорит. И када га епископ упита, зашто је изабрао такав начин живота, светитељ му одговори: Ја сам много грешан и, верујући да ме чекају многе вечне муке, ја измислих себи овакву добровољну тамницу, да бих, кажњавајући своје тело овом малом муком, олакшао себи тежину вечних будућих мука. - И епископ доби много духовне користи од преподобног.
Бог подари преподобном Талалеју дар чудотворства: да исцељује сваку болест и сваку немоћ, не само међу људима већ и међу стоком. Због тога многи долажаху к њему као целебном извору, и црпаху и телесно и душевно здравље. Јер се незнабошци, житељи околних села, обраћаху ка Христу Богу. И сви незнабошци у околини града Гавале, којих тада беше још много, потпуно се просветише вером, јер их чудеса светога Талалеја приведоше к познању истине. И помоћу ових новообраћених људи преподобни сруши демонско идолиште, прекопа незнабожачко гробље, и очисти то место од старих поганштина демонских. И на томе месту подиже цркву у част свих светих Мученика. И уреди у њој свакодневно богослужење. И проведе остале дане своје у уобичајеним подвизима својим. И угодивши Богу до краја, пресели се к Њему у дубокој старости, око 460 године.
О овом светом Талалеју свети Софроније, патријарх јерусалимски, пише у Лимонару ово: Ава Петар, презвитер лавре Светог Саве Освећеног, исприча нам о ави Талалеју киликијском, да је шездесет година провео у монашком лику, не престајући никада од плача. И свима је увек говорио: Ово време, браћо, Бог нам је дао на покајање, и ако га истраћимо, бићемо због тога силно истјазавани.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ТИТA презвитера Печерског

Како се открива гнев Божји с неба на грех људски (ср. Рим. 1, 18), и како мир Божји који превазилази сваки ум (ср. Флб. 4, 7) чува тело и душу човека који мир иште, показује нам на очигледан начин житије овог блаженог Тита. Монахујући у Печерском манастиру[5], Тит би удостојен презвитерског чина. На подвиге, достојне вечнога блаженства, он би упућен следећом околношћу. Овом блаженом презвитеру Титу бејаше брат по духу црноризац истога манастира Евагрије, ђакон по чину. Међу њима беше велика и целицемерна љубав, тако да се сви дивљаху њиховој једнодушности и искреној љубави. Но ненавидник сваког добра ђаво, навикнут да сеје кукољ по пшеници, посеја и међу њима непријатељство. Гневом и мржњом он тако помрачи њихова срца, да они просто не могаху гледати један другога, и на све могуће начине избегаваху један другога. Када је један од њих кадио у цркви, други се склањао од кађења; а ако се не би склонио, онај би га преминуо не покадивши га. У таквом мраку греховном они проведоше дуго време, па се чак усуђиваху да приносе Божанске Дарове и да се причешћују Њима, не помиривши се међу собом и не измоливши опроштај један од другога. На све то подбадаше их враг. Братија пак мољаше их много пута да се помире, али они нису хтели ни да чују за то. Једном се, по промислу Божјем, Тит тако тешко разболе, да је мислио да неће остати у животу. И стаде горко плакати због греха свог, па смирено и понизно посла ђакону Евагрију ову искрену поруку: "Опрости ми, брате, Господа ради, јер те гневом својим увредих". Али он му не само не опрости, него га штавише стаде грубим речима проклињати. Међутим братија, видевши да Тит већ умире, довукоше Евагрија силом, да се опрости са братом. Угледавши га, болник се одмах подиже, и паде му ничице пред ноге, говорећи са сузама: "Опрости ми, оче, и благослови!" Но Евагрије, немилостив и нечовечан, окрену се од брата и пред свима изговори ове страшне речи: "Никада се нећу помирити с њим, ни у овом свету ни у оном!"
Рекавши то, он се истрже из руку братије, и одмах паде. Братија хтедоше да га подигну, и гле - он већ беше мртав. И не могаху му братија ни руке прекрстити, ни уста затворити, ни очи заклопити, као да беше одавна умро. А блажени Тит у то исто време устаде потпуно здрав, као да никада није боловао. И сви бише запрепашћени тако изненадном смрћу једнога и тако брзим исцељењем другога. И стадоше распитивати исцељеног презвитера Тита, шта то значи. Блажени Тит им онда подробно исприча све што му би откривено: "За време болести док још бејах обузет гневом, ја видех како анђели отступише од мене и плакаху због погибије душе моје, а ђаволи се радоваху због гнева мог. Тога ради вас ја и стадох молити да идете и измолите ми опроштај од брата. И када га ви приведосте к мени, и ја му се поклоних a он сe окрену од мене, видех једног немилостивог анђела са пламеним копљем, којим он удари неопростившег ми брата, и он одмах паде мртав. А мени тај исти анђео пружи руку и подиже ме, и ево сам здрав".
Уплашени овим казивањем, братија много плакаху над грозно умрлим Евагријем. И погребоше га, али са отвореним очима и устима, и са испруженим рукама. А сами се стадоше нарочито чувати од гнева, праштајући један другоме сваку увредљиву реч, и сећајући се добро оне поуке Господње: "Сваки који се гневи на брата свог ни за што, биће крив суду" (Мт. 5, 22). Усто, и свети Јефрем Сирин је рекао: "Ако се коме деси да умре у непријатељству, таквога очекује неумољиви суд". И могаше се тада говорити о уразумљеној братији: Велики мир имају они који љубе закон Твој, Господе (Псал. 118, 165). Но нарочито сам блажени презвитер Тит увиде да преко помирења са братом он обрете мир са Богом, што га сачува и од телесне и од душевне смрти. Од тог доба он и не помисли гневити се на ма кога, него, искоренивши потпуно гнев, он стече према свој братији љубав по Богу која никад не престаје, која је, као корен мира, свеза савршенства (Кол. 3, 14); љубав која је од чиста срца и добре савести и вере нелицемерне (1 Тим. 1, 5); љубав која дуго трпи, која је самилосна, која не завиди (1 Кор. 13, 4); љубав која садржи у себи све врлине, нарочито ове: целомудрије, пошћење и непрестану молитву. Од тога времена овај блажени презвитер имађаше стално у срцу речи Светога Писма: Будите мудри и трезни у молитвама; а пре свега имајте непрестану љубав међу собом, јер љубав покрива мноштво грехова (1 Петр. 4, 7-8). Приносећи Бескрвну жртву, презвитер Тит испуњаваше и следећу еванђелску реч: Љубити Бога и ближњега, веће је од свију жртава и приноса (Мк. 12, 33). А стече он и савршени мир те, испуњен савршеном љубављу, није могао туговати и говорити: Нема мира у костима мојим од грехова мојих (Псал. 37, 4). Савршени мир овога постника беше такав, да се на њему испуни истинита реч апостолова: Царство Божје није јело и пиће него правда и мир (Рим. 14, 17). Стога се блажени Тит удостоји добити и на небу упокојење, јер, жудећи за њим, он после многих и великих богоугодних трудова и подвига отиде ка Господу. Свето тело његово почива у једној од печерских пештера, пуној Светих као доње небо, а духом равноангелним он борави на небу, куда би узнесен у вечни покој на рукама Анђела који му се јавише. И они, радујући се тамо, овом некадашњем грешнику који се достојно покајао, шта су могли рећи? ништа друго до оно што и свети апостол Павле о апостолу Титу: Утеши нас Бог доласком Титовим (2 Кор. 7, 6). A ми, радујући се такође, можемо одговорити овим небеским житељима речима из исте Посланице: Ми се утешисмо вашом утехом, и нарочито се обрадовасмо радошћу Титовом, којега се дух упокоји међу вама. - Нека се светим молитвама преподобнога Тита и ми, одбацивши сваки гнев, удостојимо добити опроштај грехова и упокојење временско и вечно у Христу Господу нашем, који је Бог љубави и мира (2 Кор. 13, 11), коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин[6].

СПОМЕН СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА[7]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА ТИМОТЕЈА

Из Кесарије; преставио се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИСИЈА

Свети мученик Нисије пострада за Господа пребијен воловским жилама.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА АСКЛИПИЈА и ЈАКОВА[8]

Асклипије и Јаков преподобни подвизаваху се у петом веку, у време Теодорита епископа Кирског (393-458), у пустињи Сиријској. Асклипије беше ученик преподобног Полихронија, прислужника авве Зевина[9]. Он у свему подражаваше преподобног Полихронија: у храни, одећи, скромном понашању, бдењу и молитвеном општењу с Богом. Ни док се раније налазио међу мирским људима њему није сметало да живи подвижнички и врлински. Преселио се у миру, добивши од Господа дупли венац. Преподобни пак Јаков затвори се у својих деведесет година у једну малену келију покрај села званог Нимуза и никоме се не показиваше. Једино је долазницима давао одговоре кроз једну малу спирално направљену рупу. У келији не запаљиваше ни ватре ни светиљке. Издржавши тако у подвигу лишавања, у миру се пресели ка Гоцподу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГЕЛАСИЈА

Глумцу комедијашу Геласију би наређено да исмеје свету тајну крштења. Но док је он то радио, озари га благодат с неба, и он се промени душом, поверова у Христа, и стварно се крсти, и постаде хришћанин. Због тога би мачем посечен, у граду Илиопољу 297 године.

СПОМЕН СВЕТОГ СТЕФАНА

Христољубиви богоугодник блажени Стефан основао болницу за престареле у Арматији, у Цариграду; и упокојио се у миру, око 614 године.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ИЛИЈЕ ТРАПЕЗУНТСКОГ

Овaj свети младић беше син свештеника по имену Константина, из села Крионери код Трапезунта (у Малој Азији). Буде ухваћен и мучен од Турака због своје хришћанске вере, и на крају обешен. Његово свето тело хришћани узеше и сахранише у манастиру Теоскепасту. Пострада 1749. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао од 717 до 741 године.
2. Препод. Василије слави се посебно 28. фебруара.
3. Његово житије написа бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 28).
4. Киликија - југоисточна провинција Мале Азије.
5. Реч је о Кијево-Печерском манастиру, који је основан преподобним Антонијем (+ 1073. год.) и преподобним Теодосијем (+ 1074. г.).
6. Преподобни Тит живео је у дванаестом веку, и скончао 1190. год.
7. Спомиње се у Цариградском Синаксару.
8. Њихово житије записао је бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 25). У Синакеару Цариградске Цркве спомињу се под 25. фебруром.
9. О њима видети под 23. фебруаром.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Лав, епископ катански. Под вулканском планином Етном, у граду Катани, би Лав свети добрим пастиром и милосрдним наставником људи. Велико попечење имаше око болних и сиротних. И ревност његова за веру би онако исто велика као и милосрђе његово према невољним. Појави се у том граду неки мађионичар Илиодор, који опсењиваше народ разним маштаријама, и веома развраћаше младеж. Једном за време Божје службе уђе у храм Божји и поче своје опсенарије. Свети Лав приђе к њему, веза га једним крајем омофора и одведе на тржиште градско. Ту нареди да се наложи велика ватра, и кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. Илиодор сав изгори, а Лав оста жив и нетакнут. Постидеше се од тога сви они који беху залуђени Илиодором и који гледаху у њему неко божанство. А милосрдни и ревносни Лав прочу се по целоме царству као велики чудотворац, који својим светлим чудесима помаже људима. Када сконча свој ток, пресели се душом ка Господу, а из његових мошти потече целебно миро. Скончао у VIII веку.

2. Свети свештеномученик Садок. Би епископ у Персији после светог Симеона. Једном у сну јави му се свети Симеон и рече му: "Јуче ја, данас ти!" Ове речи Садок протумачи пастви својој као да значе: лане ја пострадах, ове године ћеш ти. И заиста те године ухвати га цар Сапор са многим клиром и народом и изведе на суд. Прво им нареди, да се поклоне огњу и сунцу као божанству. Одговори Садок: "Ми смо готови усрдно умрети за Бога нашег, али сунцу и огњу нећемо се поклонити". Потом бише мучени и осуђени на посечење мачем. Пред посечење уздиже Садок молитву Богу: "Опери нас, Господе, у крви нашој од грехова наших!" И славно предаде Садок са својим свештеницима и вернима тела смрти а душе Богу бесмртноме. Пострадаше 342. или 344. године.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЛАВА ЧУДОТВОРЦА епископа Катанског

Овај угодник Божји Лав беше из области Равенске[1], син благородних и побожних родитеља. Због чистоте свога живота и разума он по закону прође све степене свештенства, и најпре би економ црквени. А када се епископ катански блажени Савин упокоји, по избору Божјем Лав заузе епископски престо катански, у граду Катани на Сицилији, под вулканском планином Етном. Поставши епископ, свети Лав наложи на себе и дужносне трудове епископског чина: старање о сирочадима, и ништима, и удовицама, и болесницима, које је хранио и одевао од црквене имовине, и болести лечио молитвама својим. И беше он отац милостив деци, и пастир нежан стаду, али страшан као лав вуцима, демонима и њиховим служитељима. Он сазида храм светој мученици Лукији (која се слави 13. децембра), разрушивши претходно један идолопоклонички храм.
У његово време беше у Катани неки мађионичар Илиодор, рођен од хришћанских и чесних родитеља и просвећен светим крштењем. Али се потом одрече Христа тајно, и предаде себе демонима, пошто се научи мађијама од неког Јеврејина. По спољашности је изгледао хришћанин, али је у самој ствари био паганац, служитељ демонима и велики мађионичар, нимало мањи од старог мађионичара Симона, кога свети врховни апостоли Петар и Павле молитвом својом предадоше смрти. Сличан по свему овоме, он је чинио необичне и страшне опсенарије и мађионичка чуда. На суву, на путевима, на трговима, он је тако опсењивао људе да им се чинило да реке теку, и људи обадва пола обнаживали су се усред града као да газе реку. Претварао је камење у злато, али на кратко време. На пијацама је помоћу разних маштарија наносио велике штете трговцима. Мађијама својим он је благородне девојке, ћерке угледних и високог положаја грађана, толико распаљивао похотом и бестидношћу, да су оне напуштале своје куће и родитеље, и јуриле тамо-амо ради блудничења. А када намесник Лукије извести о њему цара Лава и његовог сина Константина[2], они наредише да га ухвате. Но он се сам предаде онима што су га тражили, седе с њима на лађу у Катани, и тог истог дана стиже лађа у Цариград, прешавши за један сат оно огромно растојање које дели западну страну Сицилије од источне Тракије. Изведен пред цара, он би осуђен на смрт. Али, на цареве очи он се направи невидљив, и поново се обрете у Катани. Но, и по други пут би доведен у Цариград, и осуђен на смрт: да му се глава отсече мачем. Али кад џелат подиже мач изнад његове главе, и замахну снажно, мађионичар постаде невидљив а мач удари по ваздуху. И опет се мађионичар Илиодор обрете у Катани.
Светитељ Христов Лав је често саветовао Илиодора да се окане мађија и покајањем обрати к Богу. Али не могаде црнца начинити белим, и тврд камен претворити у мек восак. И проклетник се не само не поправи, него крену на веће зло: дрзну се да и самог архијереја Божјег исмеје помоћу својих мађија. Јер једнога празника, за време службе Божје коју је служио свети Лав са целокупним свештенством и црква била пуна народа, Илиодор уђе у цркву као тобожњи хришћанин, и стаде кришом правити мађије. И одмах учини те у цркви једни стадоше као мазге копати ногама, други - као стока рикати, трећи - лудо се смејати, четврти - љутити се. Притом се хваљаше мађионичар да може учинити и то, да епископ са целокупним свештенством напусти богослужење и стане скакати и играти као под свирком и музиком. Сазнавши за Илиодорову намеру, светитељ Божји преклони колена пред престолом Божјим и, пошто се усрдно помоли, устаде, изиђе из олтара, приђе к Илиодору, веза га омофором својим за врат, јер мађионичар беше изгубио своју силу, и одведе на тржиште градско. Ту нареди народу на се донесу дрва и наложи велика ватра. И кад се ватра разгори, он стаде посред огња и увуче у њ и Илиодора. И стајаше светитељ усред огња, држћи мађионичара, и не изaђe из огња док бедни мађионичар не изгоре сав[3]. Тала се архијерсј Божји опет врати у цркву, те доврши божанствену службу.
Ово преславно чудо запрепасти све, јер не само што светитељ не би опаљен огњем, док мађионичар изгоре сав, него се огањ не косну ни његовог архијерејског одјејања, пошто га је роса Духа Светога окружавала усред огња. И чу се на све стране за ово чудо. А кад цареви сазнаше за то, дозваше к себи светитеља и дочекаше га с великим почастима. И припавши к светим ногама његовим, молише га да се моли за њих. А кад је улазио у царску палату, носио је жар у одећи својој, и одећа се не опали.
Овај велики угодник Божји сатвори и друга многобројна чудеса: слепима је вид давао, болесне исцељивао, ђаволе из људи изгонио, храм идолски молитвом срушио, и идоле речју разбијао.
Свети Лав се у дубокој старости престави у Господу. У то време дође у град Катану из сиракуске митрополије жена неког сенатора која је боловала од течења крви. Много је година била болесна, али јој лекари нису могли ништа помоћи. Кад она чу за светог Лава, епископа катанског, да он молитвом исцељује људе од болести, дође у Катану. И кад би на капији градској, она чу звоњење звона, којим је објављивана нечија смрт. Она се распита, и сазнаде да се Свети Лав преставио. To je силно ожалости, и она најхитније оде к покојнику. И кад дође тамо, и дотаче се његовог одра, одмах јој престаде течење крви, и она потпуно оздрави. А свето тело његово би сахрањено у цркви свете мученице Лукије, коју је он подигао. И из светих моштију његових потече миомирисно миро, које исцељује од сваке болести, у славу Христа Бога нашег.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КИНДЕЈА

Био епископ у Писидији. Упокојио се у миру.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА САДОКА, ЕПИСКОПА ПЕРСИЈСКОГ и са њим сто двадесет и осам мученика

После мученичке кончине светог Симеона, епископа персијског, на његов престо дође свети Садок. У епархији је имао два града: Салик и Ктисифон. И једне ноћи свети Садок усни страшан сан. И поводом тога сазва сав свој клир, презвитере и ђаконе, који су се скривали из страха од цара, и стаде им причати: Прошле ноћи видех у сну лествицу, чији врх допираше до неба, где стајаше свети епископ Симеон у великој слави; и довикну мени који сам стајао на земљи: Узиђи к мени, Садоче, узиђи, и не бој се! Ја узиђох јуче, а ти узиђи данас! - To видех и чух, и верујем да ће ме ухватити и мучити за Христа. А његове речи: "Ја узиђох јуче, а ти узиђи данас!" значе да је он пострадао прошле године, и да ћу ја ове године бити мучен и убијен. - И стаде свети Садок поучавати свој клир, говорећи: Браћо моја возљубљена и оци, љубимо Бога и Господа нашег Исуса Христа свом душом и свом мишљу својом, и обучени у оклоп вере, немојмо се бојати никаквог зла! Смрт и покољ могу наићи на нас, немојмо се плашити! Нeгo сваки од нас нека се држи као добар војник Исуса Христа. Јер ако умремо, умрећемо као савршени, ако пак останемо живи, живећемо као праведни. Умримо за Спаситеља нашег! И ако мач бива узрок вечнога живота, онда се не бојмо мача, да бисмо добили живот вечни. Делајмо док је дан, да бисмо се обогатили непролазним благом, и добили част и бесконачну славу у царству небеском, и оставили хришћанском потомству славно име наше. Браћо, молимо Бога нашег, да се моје виђење скоро оствари. Јер ко је духован, с радошћу и жељно и с великом љубављу очекује мученичку смрт за Христа, и не боји се пошто је спреман. А телесноме смртни час је страшан и ужасан. Врлински људи ревносно и храбро сами траже такву смрт, да би ради ње наследили живот вечни. А ленивци и нерадници скривају се чим виде смрт. Који љубе Бога, к Богу одлазе; а који љубе свет, у свету остају. Први се с радошћу и весељем разрешују од тела, а ови други остају у овом животу за муке и уздахе.
Друге године гоњења дође персијски цар Сапор у споменуте градове, Салик и Ктисифон. И би оптужен код њега свети епископ Садок. - Име Садок значи царев пријатељ, јер он заиста љубљаше небеског цара Христа свом душом својом, и свом снагом, будући савршен уздржљивац, пун вере и правде. А угледао се на светог Симеона, чији епископски престо наследи. - Цар Сапор посла војнике, и они ухватише епископа са клиром његовим и многим другим хришћанима и црнорисцима, њих сто двадесет и осам на броју, све их оковаше у гвоздене вериге, па затворише у тамннцу, која беше мрачна, смрдљива и страшна. И пет месеци трпљаху велике невоље и муке. Јер нечестиве слуге безбожнога цара танким конопцима везавши цело тело сваког мученика, стављаху их у тешке кладе, тако да су им кости пуцале и кожа им се рашчињала. И трпљаху силне болове свети. А немилосрдни мучитељи им говораху: Поклоните се сунцу и огњу, и испуните цареву вољу па ћете остати у животу. На то Свети Садок, у име свих одговарајући, рече: Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу, Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу, које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати царску наредбу о томе, и нећемо да будемо отступници од Бога нашег. Нe бојимо се смрти, која нас из овог привременог и сујетног живота преводи у живот вечни. Стога, не одлажите ни за тренутак, него нас одмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу која ће се лити пред вашим очима!
Потом опет би речено светима самим царем: Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево дошао страшни час ваше погибије. А светитељи одговорише као једним устима: Нећемо погинути ми за нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибије.
Видевши чврсту непоколебљивост вере њихове, цар изрече смртну пресуду: да сви буду мачем посечени. А кад светитељи чуше да су осуђени на посечење мачем, сви се радосно припремаху за смрт. И поведоше их изван града. А они путем радосно певаху, говорећи: Суди нам, Боже, и пресуди парбу нашу! Избави нас од језика несвета и од људи неправедних и лажљивих и крвопија, јер си Ти, Боже, нада наша! - А кад стигоше на место погубљења, они отворивши уста своја једнодушно рекоше: Благословен си, Боже, што си нас удостојио благодати ове, и ниси презрео молитве наше, већ си нам дао овај прескупоцени венац мучеништва. Јер Ти знаш, Господе, како га жељно искасмо. И благословен Бог наш, јединородни Син благодати Твоје, који нас је спасао и позвао у живот вечни. Стога нас, Господе, не остави да се злопатимо у овоме свету, него нас доброте твоје ради утврди вавек пред Тобом, и омиј нас у крви нашој од грехова наших, јер си Ти једини свепрослављени Бог, и јединородни твој Син, и пресвети твој Дух, вавек, амин.
Док су се светитељи тако молили, безбожници су им отсецали главе, и слављење Бога не престаде у устима њиховим док и последњи не би посечен. А чесног и славног страдалника епископа Садока одведоше везана у други град, зван Витлапат, и тамо отсекоше чесну и свету главу његову.
Тако сви ови свети и славни мученици скончаше у миру, хвалећи и славећи Господа нашег Исуса Христа, коме приличи свака слава, част и поклоњење, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
Пострадаше ови свети мученици 342 или 344 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ВИСАРИОНА[4]

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АГАТОНА папе Римског

Свети отац наш и чудотворац Агатон родио се у Италији 650 године од побожних и богобојажљивих родитеља. Родитељи су се потрудили те га научили целом богонадахнутом Светом Писму. Од тога је блажени Агатон имао велике духовне користи. Тако, када му родитељи преминуше, он покупи целокупно њихово богатство и за један дан га раздаде сиромасима. После тога оде у један манастир и постаде монах. Тамо је служио Богу и дању и ноћу; и мољаше се за сав свет. Он се толико усаврши у врлини, да доби од Господа благодат исцељивања. Но пошто се врлина његова није могла сакрити, он постаде епископ у Риму. За време док је он епископовао у Риму би сазван у Цариграду свети Шести Васељенски Сабор 680 године, против јереси монотелитске, на који сабор посла и свети Агатон своје претставнике. Јарко је светлео у своме епископском звању Св. Агатон и отишао ка Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОРНИЛИЈА ПСКОВСКОГ

Подвижник Псково-Печерске обитељи, и од 1529. године њен игуман. Много урадио на њеном благоустројству. Обратио у православну веру и крстио многе Лифландске урођенике суседног града Нејхаузена, и подигао им две цркве. Што је каменим зидом оградио свој манастир, он је био убијен по наређењу Ивана Грозног 1570. године. Заједно с њим био убијен и његов ученик, монах Васијан Муромцев, чувен по својој учености и побожности. Њихове свете мошти почивају у Успенској манастирској цркви.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЛОТИНА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ДИДИМА, НЕМЕСИЈА и ПОТАМИЈА

Ови свети мученици пострадаше за Христа на острву Кипру, где се и врши њихов спомен.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Равена - у Италији, јужно од Венеције.
2. Лав III Исавријанац царовао од 717 до 741 год.; син његов Константин V Копроним - од 741 до 775 год.
3. У неким Синаксарима овде стоји да је овај мађионичар био осуђен на смрт (спаљивањем у огњу) не од светога, него од стране царских власти, јер је многа јавна недела био починио. Свети пак епископ Лав ушао је сам по својој вољи с мађионичарем у огањ, на који су овога већ биле осудиле државне царске власти.
4. Поред 6. јуна, где се налази и његово житије, овај преподобни се у неким Синаксарима спомиње и данас, и још 29. новеибра.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети апостоли Архип, Филимон и Апфија. Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим другаром у војевању. У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, твоја домашња црква. У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше домашњој цркви. У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов другар у војевању добро сконча ток свога земаљског пута.

2. Преподобни Доситеј. Преподобни Доситеј, ученик славнога Авве Доротеја, који живљаше у киновији преподобног Серида, Јована и Варсонуфија Великог. Би Доситеј сродник некога војводе, и дође у Јерусалим да види светиње. Када он једном гледаше слику Страшнога Суда у једној цркви, приближи му се једна жена у порфирној хаљини и објашњаваше му. И најзад, при растанку, рече му, да ако се жели спасти, треба да пости, да не једе меса, и да се често моли Богу. То беше Пресвета Богородица. И разгоре се срце младога Доситеја, те пожели живота иноческог. Доротеј га прими за свог послушника и нареди му да потпуно одсече своју вољу и да слуша свог духовног оца. Неколико дана даваше му да једе колико хоће, после извесног времена ускраћиваше му по једну четврт, па после неког времена опет једну четврт, докле га не навиче да пролази с најмањом мером хране, вазда говорећи му: "Једење је навика и колико ко навикне, онолико и једе". И спасе се и прослави се потпуним послушањем. И оста за навек пример монашке послушности и преданости свом духовном оцу. Живљаше овај млади светитељ у VI веку.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

СПОМЕН СВЕТИХ АПОСТОЛА АРХИПА, ФИЛИМОНА И АПФИЈЕ

Свети апостол Архип, један од Седамдесеторице, беше после светог Епафраса епископ у Фригијском граду Колосима, по сведочанству светог Амвросија. Зато га у својој посланици Филимону свети апостол Павле назива својим другаром у војевању. А свети Филимон беше угледан грађанин у Колосима. За свету пак Апфију свети Златоуст каже да је била Филимонова супруга. Овај свети Филимон када верова у Христа, дом свој начини црквом, јер се ту сабираху сви хришћани из Колоса, и у дому његовом као у цркви вршаху богослужења. Потом свети Филимон би од апостола рукоположен за епископа ради апостолства. Јер у то време свети апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место а неке као мисионаре путујуће по разним местима. Ови путујући епископи називали су се апостолствујући епископи, јер су били слати на апостолску проповед. И свети Филимон је био један од таквих епископа, увршћен у лик свете Седамдесеторице апостола. Путовао је по фригијским и другим градовима, проповедајући реч Божју. А пише за њега да је био и у Гази епископ.
Света Апфија стројаше домашњу цркву у Колосима, дан и ноћ служећи Богу у посту и молитви, и одмараше свете који су се трудили у проповедању Еванђеља Христова. Хранила је сиромахе, просјаке и странце, тако да је њен дом био не само црква, него и гостопримница, и болница, и склониште свима који нису имали где главе склонити. У време пак неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосима беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Свети Архип и свети Филимон, који су у то време били ту, служаху свету службу. Незнабошци, пуни мржње на хришћане, сазнавши за овај скуп, нападоше их изненада, и разјурише Христово стадо, једне бијући а друге убијајући. Свете пак апостоле, Архипа и Филимона са светом Апфијом ухватише, и одведоше градоначелнику ефеском Артоклису. И он нареди да их све подједнако муче. Најпре их повалише на земљу и немилосрдно моткама тукоше, па их по земљи вукоше. Затим их сваког посебно у земљу до појаса закопаше, па камењем тукоше. И тако светог Филимона и свету Апфију убише, а светог Архипа једва жива из рупе извадише, и оставише деци на забаву. Деца се скупише, и светитеља ножевима избодоше. И тако апостолска тројица светих мученика претстаде на небу престолу пресвете животворне, божанске и нераздељиве Тројице.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДОСИТЕЈА ученика преподобног Доротеја

Ваистину блажени ава Доротеј[1], пошто заволе монашки живот по Богу, оде у киновију оца Серида[2], где нађе многе и неке велике испоснике безмолвнике. Међу овима беху најизврснији два велика старца: преподобни. Варсануфије, и његов ученик и сапосник ава Јован[3], звани пророк, због дара прозорљивости који имађаше од Бога. И Доротеј свим срцем предаде себе на послушност овим испосницима.
Док је блажени ава Доротеј живео у киновији аве Серида и проходио подвиг светог послушања, поменути свети старци нађоше за добро да отац Доротеј подигне болницу и сам се стара о њој. Јер су се братија, кад би се разболели, много патили, пошто није било никога да их гледа. И помоћу Божјом отац Доротеј подиже болницу уз помоћ свога рођеног бpaтa пo телу, који му даваше све што беше потребно за зидање. И служаше ава Доротеј болесницима са још неколицином побожне братије, јер на ту службу беше одређен од отаца.
Једнога дана позва га к себи игуман ава Серид. Он оде и затече код њега неког младића у војничком оделу, врло милог, који том приликом беше дошао у манастир са неким драгим игуману људима из кнежевог двора. Ава Серид издвоји се насамо са ава Доротејем, и рече му: Ови људи доведоше овог младића, и кажу да жели да остане у манастиру. A ja се бојим да то није син неког велможе, или неко који је нешто украо или какво друго зло учинио, па хоће да умакне. И ми можемо да награјишемо. Јер ни његов лик, ни његов изглед, не одају човека који жели монаховати.
Уствари, тај младић беше рођак неког војводе: живео је у сваком изобиљу, одрастао у удобности и уживањима, и никада није био чуо за реч Божју. Али једном приликом неки војводини пријатељи причаху у његовом присуству о светом граду Јерусалиму. И јави се жеља младићу да види Свети Град. И мољаше војводу да га пошаље да види света места. Нe желећи да му одбије жељу, војвода нађе једног присутног пријатеља свог, који је одлазио за Свету Земљу, и замоли га да му учини за љубав и поведе са собом његовог младог рођака да види света места. Он пристаде и поведе младића, и заједно са својом женом указиваше му сваку пажњу и помоћ. А кад дођоше у Свети Град, и поклонише се светим местима, отидоше у Гетсиманију. Тамо беше једна икона Страшног суда Божјег: на њој престављене разне љуте муке у паклу. Младић стајаше пред том иконом замишљен и задивљен. Затим угледа једну чесну жену у пурпурној хаљини, која стајаше близу њега. И она стаде говорити о свакој муци у паклу посебно, и много штошта рече му саветујући га. Слушајући је, он ћуташе и чуђаше се, јер, као што би речено, он никада није био чуо за реч Божју, нити је што знао о Страшном суду. И обративши joj ce <http://joj.ce>, он је упита: Госпођо, шта треба да чини човек, да би се избавио тих мука? А она му одговори: Пости, не једи меса, и моли се често, па ћеш се избавити мука. - Пошто му даде ове три заповести, пурпуроносна жена постаде невидљива. А он обиђе сву околину тражећи је, јер је сматрао да је то жена као друге, и не нађе је. Но то беше пречиста и пресвета Дјева Марија Богородица. Од тада младића захвати умилење, и он стаде испуњавати оне три заповести, што му их даде она госпођа у Гетсиманији. А војводин пријатељ, видећи младића где пости и не једе меса, туговаше због војводе, који је веома волео младића и ценио као неку величину. Војници пак који беху с њим, видећи шта се збива с њим, говораху: Чедо, то што ти радиш, није за оне који живе на свету, него ако желиш да такав живот водиш, онда иди у манастир, и спашћеш душу своју. Али он, не знајући ништа о Богу, ни шта је то манастир, него само држећи оне три заповести дате му у Гетсиманији, одговараше им: Водите ме куда знате, јер ја не знам куда да идем. - Онда неки од њих, пријатељи аве Серида, узеше га и доведоше у манастир. Игуман Серид стави у дужност блаженом Доротеју да разговара са младићем, и сазна о њему што треба. Свети Доротеј му је дуго говорио, а он је на све то одговарао само ово: Желим да се спасем.
Онда отац Доротеј оде ави игуману, и рече му: Ако желиш да га примиш, прими га без бојазни, јер нема никаква зла. И одговори му ава: Учини ми ту љубав, оче, па га ти узми код себе, и учи га спасењу. А смиреноумни Доротеј одбијаше то, говорећи: To je изнад мојих сила, да примим на себе ма чије бреме. На то му ава игуман рече: Ја носим твоје бреме, носићу и његово, што се ти секираш? Онда му блажени Доротеј одговори: Пошто си тако одлучио, аво, онда обавести о томе великога старца Варсануфија. Игуман рече: Добро, рећи ћу му.
И оде игуман те извести о томе великог старца. А свети Варсануфије рече оцу Доротеју: Прими тога младића, јер ће га Бог тобом спасти. - Тада га отац Доротеј прими с радошћу, и узе га поред себе у болницу. А младићу беше име Доситеј. И када би време да се једе, рече му отац Доротеј: Једи, наједи се, само ми кажи колико си појео. И он дође и каза му: Поједох хлеб и по. - А хлеб је имао четири литре. И упита га отац: Је ли ти то доста, Доситеје? Он одговори: Да, доста ми је, господине мој. Упита га отац: Јеси ли гладан? А он одговори: Нe, господару, нисам гладан. Тада му рече: Други пут поједи један хлеб и четврт од другога хлеба, а ону другу четврт преполови, и пола поједи. И учини тако Доситеј. И упита га отац: Јеси ли гладан, Доситеје? Он одговори: Да, господине мој, гладан сам мало. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си Доситеје, јеси ли гладан? Доситеј му одговори: Нисам, господине, молитвама твојим добро сам. Онда му рече отац: Сада ускрати себи ону другу половину четврти, те једи један хлеб и четврт једну. И учини тако Доситеј. - А после неколико дана опет га упита отац: Како си сада, чедо, јеси ли гладан? Он одговори: Добро сам, господине. Рече му светитељ: Раздели и другу четврт на две половине, па једну половину поједи а другу остави. И учини тако Доситеј. И тако, уз помоћ Божју, од шест литри он се заустави на осам унција (једна унција износи 30 грама). Јер и у једењу постоји навика; и колико неко навикне да једе, он толико и једе.
А беше јуноша Доситеј тих и кротак у сваком послу који је радио. Служаше болнима у болници, и служење његово беше свакоме пријатно и успокојавајуће, јер све рађаше чисто. А кад би се десило да, преморен, рекне коју љуту реч неком болеснику, одмах би се удаљио у болнички магацин и тамо плакао. Други би болничари долазили да га утеше, али је он остајао неутешан. Тада су они одлазили и говорили оцу Доротеју: Учини љубав, оче, те види шта је с овим братом, јер плаче, а не знамо због чега. - И улазио је отац Доротеј, затицао га где седи на земљи и плаче, и питао га: Шта ти је, Доситеје, те плачеш? Доситеј је одговарао: Опрости ми, оче, јер се разљутих и зло рекох брату своме. И отац му је на то говорио: Да, Доситеје, ти се гневиш, и не стидиш се гневећи се и говорећи зло брату своме? Нe знаш ли да је он Христос, и ти Христа вређаш? И Доситеј је обарао главу доле, ништа не говорећи. И кад би отац Доротеј видео да је Доситеј плакао доста, он би му тихо говорио: Бог ће ти опростити. Устани, и од овог тренутка почнимо себе да поправљамо, и потрудимо се убудуће за боље. - Чувши то, Доситеј би одмах устао, и с радошћу трчао на своју службу, као да је добио опроштај од Бога. Болничари монаси открише Доситејев обичај, и кад би га видели где плаче, они су говорили: Има нешто код Доситеја; он је нешто сагрешио. Тада би одлазили блаженом Доротеју, и говорили му: Оче, иди у болнички магацин, тамо те очекује један посао. - И када би он ушао у магацин, налазио би Доситеја где седи и плаче. И одмах му је било јасно да је Доситеј рекао неку злу реч, и питао: Шта је, Доситеје? Јеси ли опет Христа увредио? Јеси ли се опет разљутио? Зар се не стидиш? Што се не поправљаш? - А Доситеј је и даље плакао. И кад би отац Доротеј опет видео да је Доситеј довољно плакао, он му је говорио: Устани, Бог нека ти опрости! Опет почни спочетка, и поправљај се убудуће! - И он би одмах с вером одбацио своју тугу, и одлазио на свој посао. А болесницима је врло добро спремао постеље. Толико је пак био изврстан и ревносан у исповедању својих помисли, да је много пута, кад би удобно наместио постеље, а блажени би Доротеј пролазио мимо, говорио овоме: Оче, оче, помисао ми каже: Добро спремаш постеље. A свети Доротеј му је одговарао: Чудна ми чуда! ти се показујеш добар слуга и изванредан собар, али ниси постао добар монах.
Преподобни Доротеј није му никада допуштао да има пристрашће ма према којој ствари. И блажени Доситеј све од оца свог примаше с вером и љубављу, и у свему га свесрдно слушаше. А кад му је требало одело, отац Доротеј му је давао да сам шије. И он га је шио веома марљиво и пажљиво. И кад би га довршио, ава Доротеј га је звао и питао: Доситеје, јеси ли сашио одело? И он је одговарао: Да, господине, сашио сам га и урадио добро. Тада би му ава рекао: Иди дај га брату том и том. И он би одлазио, и с радошћу га давао. И опет би му ава Доротеј давао друго одело да шије. И кад би га овај сашио, ава би му опет рекао: Дај то одело том и том брату. И он је одмах давао, нимало не жалећи нити негодујући. Јер је свако добро творио свим срцем.
Једном приликом манастирски економ донесе од ковача добар и диван нож. Доситеј га узе и оде к оцу Доротеју, говорећи: Брат економ донесе добар нож, и ја га узех. Ако ти наредиш, задржали би га за болницу, јер је врло добар. (Јер блажени Доротеј није ништа ново и лепо узимао за болницу, већ само оно што је старо). А ава му рече: Донеси да видим да ли је добар. Доситеј му пружи нож, говорећи: Добар је, оче. - И отац Доротеј виде да је нож заиста добар. Али пошто није желео да ученик његов има пристрашће за ма коју ствар, он га упита: Доситеје, то ли ти волиш, да будеш роб овоме ножу, а не роб Богу? To ли ти желиш, Доситеје, да се пристрашћем вежеш за овај нож? Зар се не стидиш што желиш да тобом овлада овај нож а не Бог? - Слушајући то, Доситеј ћуташе оборене главе. И пошто га довољно укори, преподобни му рече: Иди, остави нож, и да га ниси дарнуо.
И блажени Доситеј толико владаше собом, да никада не додирну тај нож, док су се други служили њиме. Нити икада рече у себи: Зашто је само мени наређено да не дарнем нож? Нисам ли ја што и остали? - Тако што он никада и не помисли, него је све што му је отац говорио с радошћу творио. И тако је радио за све време свога краткотрајног житија у манастиру. Јер поживе пет година, и сконча у послушању, ни у једној ствари не учинивши по својој вољи. Нити ишта учини из пристрашћа.
А када се разболе, и стаде пљувати крв, - јер умре од сушице, - неко му рече да су ровита јаја добра за оне што крв пљују. Знао је за то блажени Доротеј, и много се трудио око Доситијева оздрављења, али му не паде на ум за ровита јаја. А Доситеј му се обрати: Оче, рекао бих за једну ствар, за коју сам чуо да ми може помоћи у овој болести, али не желим да ми то учиниш, пошто ће ме мучити помисао. Ава га упита: Реци ми, чедо, која је то ствар? Он му одговори: Дај ми реч, да ми нећеш дати ту ствар, да ме не би мучила помисао. Свети Доротеј му рече: Добро, учинићу како желиш. Тада му болник рече: Чух од неких, да су ровита јаја од помоћи онима што крв пљују. Али, Господа ради, пошто се сам ниси први сетио да ми то даш, онда ми сада немој давати, због помисла мог. Одговори му отац: Добро чедо, пошто не желиш, ја ти нећу дати. Само не тугуј. - А старао се ава да му место ровитих јаја да нешто друго. Ето, и у таквој болести он је одсецао вољу своју.
Доситеј имађаше свагда на уму Бога, јер га отац Доротеј научи да увек говори: Господе Исусе Христе, Боже мој, помилуј ме! - и још: Сине Божји, помози ми! - И ова му молитва стално беше у устима. А кад га болест силно стеже, рече му ава Доротеј: Доситеје, брини се за молитву; пази да је не изгубиш! Он му одговори: Добро, оче, моли се за мене! - А кад веома изнеможе од болести, опет га упита ава: Шта је, Доситеје, како молитва? траје ли једнако? Он му одговори: Да, оче, молитвама твојим. Затим, кад болест његова достиже врхунац, упита га ава: Како молитва, Доситеје? Тада он одговори: Опрости, оче, више не могу да је држим. На то му рече отац: Остави дакле молитву, само имај у памети Бога, и сматрај као да је Он пред тобом.
Доситеј се веома мучаше у болести. И посла поруку великом старцу Варсануфију, говорећи: Отпусти ме, оче, јер више не могу да живим. А велики старац му отпоручи: Трпи, чедо, јер је близу милост Божја. Блажени пак Доротеј, гледајући га тако тешко болесна, туговаше, да од болова на неки начин не сиђе с ума. После неколико дана болесни Доситеј поново посла старцу поруку: Господару мој, више ми је немогуће да останем међу живима. Тада велики старац Варсануфије одговори: Иди с миром, и претстани Светој Тројици, и моли се за нас!
А кад братија чуше за такав одговор великог старца, стадоше негодовати и говорити: Шта је велико учинио Доситеј? Какав је то подвиг његов, те је добио такав одговор од светог старца? - Но братија заиста нису знали да се он веома подвизавао: јео је сваки други дан, и творио бдења и мимо прописаних бдења. Братија нису примећивали да он упражњава неко нарочито уздржање; виђали су да мало једе, и то остатке од болесничке хране. Међу братијом беху неки који су дуго времена упражњавали уздржање, и узимали храну сваки други дан, и двострука бдења творили. И они, чувши такав одговор светог великог старца Варсануфија болесном младићу, који је једва пет година провео у манастиру, беху збуњени. Но они нису знали његово подвизивање, и његово безпоговорно и свесрдно у свему послушању, јер никада не учини ништа по својој вољи. И кад се понекад дешавало да му блажени Доротеј нареди нешто исмевајући га, он је одмах трчао и извршавао то без размишљања. Тако једном би ово: Пошто дође у манастир, Доситеј је имао обичај да говори гласно. А блажени Доротеј, као исмејавајући га, рече му једном: Доситеје, потребна је чаша чистога вина, иди и донеси. И он оде и донесе пуну чашу вина, и хлеба, и пружи му да би добио благослов. A отац Доротеј, као чудећи се, гледаше у њега, и упита га: Шта желиш, Доситеје? Он одговори: Наредио си да донесем чашу чистога вина; дај ми благослов! Тада му рече отац: Неразумниче, пошто говориш громко као Готи кад се напију, зато ти рекох, донеси чашу вина, јер и ти као пијан Гот вичеш. А он чувши то, сатвори метаније, метну пред њега што беше донео, и отада говораше тихо.
Једном приликом дође Доситеј к преподобном Доротеју да га пита за нешто из Светог Писма, јер због чистоте ума свог он поче да разумева извесне ствари из Светог Писма. Отац пак Доротеј није желео да се бави Светим Писмом, него да себе чува смирењем. Када га дакле Доситеј упита, он одговори: Нe знам. А када Доситеј понова дође и упита га за неку другу главу из Светог Писма, он му опет одговори: Нe знам, него иди и запитај оца игумана. И он, не размишљајући, оде. А отац Доротеј пре тога беше рекао игуману: Ако дође Доситеј да те пита за неке ствари из Светог Писма, ти га избиј мало. Кад дакле Доситеј дође к игуману, и упита га, игуман га стаде бити, говорећи: Зашто не ћутиш, кад ништа не знаш? Зар се ти усуђујеш да питаш о томе? Брини се ти за нечистоћу своју. И много таквих ствари рече му, и отпусти га, ударивши му и два шамара по образима. А он се врати к оцу Доротеју, показа му своје образе румене од шамара, и рече: Имам и на леђима знак од ударца. И блажени Доситеј не рече оцу своме: Зашто ме ти ниси исправио, него си ме послао игуману? - Ништа такво он не рече, већ све што долажаше од њега он примаше с вером, и извршиваше не размишљајући.
А када га је отац Доротеј испитивао поводом помисли и, пошто би их исповедио, давао му упутства како да се бори са помислима, он се онда потпуно држао очевог упутства и поуке, и више се није враћао на исповеђене помисли. Ово пак необично делање Доситејево остала братија нису знали, па су зато и негодовали поводом онаквог одговора њему од светог Варсануфија.
А какву је славу Бог припремио Доситеју за његово свето послушање, као и преподобном Доротеју за његово добро руковођење нових монаха, који тако брзо ученика свог блаженог Доситеја приведе к Богу кратком и сигурном стазом, би откривено на овај начин. Нe много дана по Доситејевом престављењу дође у манастир неки велики и свети старац, и би угошћен као странац. Желећи да види преминуле свете оце ове киновије, он се помоли Богу да му открије за њих. И виде све оце заједно, где у хору стоје на месту светлом, а усред њих беше један младић сав весео. И после тог виђења он упита, ко је тај младић кога он виде у хору светих. И када описа какав изгледа, сви разумеше да је то Доситеј. И прославише Бога, удивљени, што за тако живљење и за тако кратак боравак удостоји блаженог Доситеја толике славе. Јер се он држаше пoслушања, и отсецаше вољу своју, потчинивши је своме старцу као Богу. И претстаде са светим оцима јединоме Богу, Оцу и Сину и Светоме Духу, који живи на небесима, и на смирене и послушне гледа; Њему слава вавек, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РАВУЛЕ

Овaj свети отац Равула био је у време цара Зенона (474-491 г.). Родио се у сиријском граду Самосати[4]. Васпитавао га је врло чувен човек, по имену Варипсава. Изучио је сиријски језик. Пошто је измлада упражњавао сваку врлину, постаде монах. Удаљивши се од људи, живео је сам по планинама и пештарама, као некада велики Илија и Јован Крститељ. Касније пак, после неколико година, он са некима оде у Финикију[5]. А пошто тамо још више блисташе својим врлинама, он због тога постаде познат свима, иако то није желео.
Уз помоћ цара Зенона и бејрутског епископа Јована он подиже манастир у планини. Тада се овај божанствени Равула, и они са њим, налазио међу идолопоклоницима, као што су се Павле и Варнава, или Петар и Јован, налазили међу Јеврејима. Стога је он идолопоклонике понекад изобличавао, a понекад поучавао. И скоро све их приведе богопознању. To беше прво и изванредно дело које учини блажени Равула. А када се после смрти цара Зенона зацари Анастасије Дикор[6], 491 год., уз његову помоћ преподобни Равула сазида други манастир у Цариграду, који се назва по имену Равуле. Исто тако он основа и многе друге манастире по разним местима.
Преподобни Равула беше према свима пажљив, приступачан, поучљив, нежан, љубак, братољубив и милосрдан. А када би га зли ђаво узнемирио ма којом страшћу, он је против сваке страсти изводио по неку изреку Светог Писма, и тако их одгонио од себе. Знао је врло много изрека и из Старог и из Новог Завета.
Живео је преподобни Равула до у дане Јустинијана Великог, који сазида цркву Свете Софије. А кад му би нешто преко осамдесет година, он чу глас с неба који му говораше: "Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). Касније, одболовавши мало, отиде ка Господу, око 530 године.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ЕВГЕНИЈА И МАКАРИЈА, исповедника

Када се по попуштењу Божјем зацари 361 год. Јулијан Отступник, хришћани бежаху и скриваху се, да не гледају мрске жртве које овај пагубник приношаше идолима. А цареви једномишљеници, незнабошци, не само учествоваху у његовом бесу, него на тај начин и спремаху себи гориво за мучење у вечном огњу, јер још и хришћане примораваху силом да учествују у њиховим гадостима. Тада бише ухваћени и ове слуге и јунаци Христови: Евгеније и Макарије. И пред Отступником исповедише Христа - истинитог Бога и Судију живих и мртвих, а изобличише њега - безбожног и злотворног насилника, јер веру Христову погази и постаде идолопоклоник. Безбожник се на то наљути, и нареди да их везане обесе главачке, па да испод њих запали ђубре које би дуго и дуго горело и димом их угушило. Затим нареди да се ужеже гвоздена леса, и на њу голи ставе свети мученици. Тако мучени, они, са очима упереним у небо, и благодаћу Божјом крепљени, изобличаваху злотворство и безбожност Отступникову. Тада зверолики нареди да их окују у тешке окове, и тако отерају у прогонство у Мавританију, у Африци. А свети мученици се радоваху што их прогоне Христа ради, и весели певаху: "Благо онима којима је пут чист, који ходе у закону Господњем" (Пс. 118, 1). А кад стигоше у Мавританију, попеше се на једну гору, и тамо живљаху сами.
А урођеници им говораху: Уклоните се, браћо, са тог места, јер ту обитава страшан дракон, који погубљује све који му се приближе. А светитељи им рекоше: Покажите нам пештеру у којој се налази дракон. И они им издалека показаше пештеру. Тада славни мученици преклонише колена на земљу, и помолише се. И, о чуда! тог часа би гром с неба и удари дракона, који покуша да бежи, али не имађаше снаге. И тако он изгоре, и са њим и земља око њега, а ваздух се испуни смрада. Видевши ово чудо, урођеници незнабошци повероваше у Христа.
Онда се светитељи попеше у драконову пештеру, и проведоше тамо у молитви пуних тридесет дана, ништа не једући и не пијући. Али им после тога дође глас, говорећи: Слуге истинитог Бога и Господа нашег Исуса Христа, идите до оне оближње стене. А кад светитељи погледаше, видеше светлост на једној стени, и, о чуда! стена се одмах раздвоји, и из ње потече јака вода. Светитељи узеше од воде, и напише се. Окрепљени силом њеном, они утолише глад и жеђ своју. А тридесет и осмог дана они молише Бога, да их из овог живота преведе у други. И Господ услиши молбу њихову, и прими душе њих двојице, који су га славили и благосиљали[7].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОНОНА

Конон, преподобни отац наш, родом беше из Киликије. Још као врло млад постаде монах у манастиру, званом Пентукла, близу Јордана. Би рукоположен и за презвитера, и достиже врхунац подвижништва. А тадашњи архиепископ јерусалимски Петар, сазнавши за његово чудесно подвизивање, одреди га да крштава све који долазе у Јордан. И он их помазиваше светим јелејем и крштаваше. А пошто је требало да и жене крштава, било му је зазорно као човеку, и зажеле да се удаљи од киновије. И како му ова помисао да се удаљи долазила често, јави му се блажени Јован Крститељ и Претеча, говорећи му: Остани, и ја ћу ти помоћи у борби са искушењима.
Једног дана дође нека девојка из Персије да се крсти. Она је била тако изванредно лепа, да светитељ није могао да је миропомаже нагу. И остаде девојка два дана немиропомазана и некрштена. Чувши за то, архиепископ се зачуди старчевој саблазни, и хтеде да одреди неку достојну жену да миропомазује и да крштава жене. Али, то је било немогуће, пошто је место било пусто, а и због других околности. Но старац оде, рекавши: Нe могу више да останем на овом месту. Тада га срете изван киновије чесни Претеча. и рече му благо: Врати се у свој манастир, и ја ћу те ослободити од искушења. А ава Конон му љутито одговори: Веруј ми нећу да се вратим, пошто си ми често обећавао да ме ослободиш, па ништа ниси учинио.
Тада га заустави божанствени Претеча, и осени му чесним крсним знаком доњи део тела, и рече: Веруј ми, аво Кононе, ја сам желео да ти добијеш награду за борбу са искушењима. Но, сада се врати у манастир, и више не сумњај поводом овога. - И старац се поврати у киновију, и сутрадан миропомаза и крсти девојку Персијанку, не приметивши да је жена. И поживе преподобни после тога још двадесет година. A постиже крајње бестрашће, тако да се мишљаше да је постао надчовек - υπερ ανθρωπον. Уснуо у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СОФРОНИЈА ЕПИСКОПА

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАКСИМА, ТЕОДОТА И ИСИХИЈА и свете мученице АСКЛИПИОДОТЕ

Овa три света мученика, изведени пред судију у Адријанупољу, у време цара Максимијана, не хтедоше се одрећи Христа. Зато поднесоше многе муке. Најпре их обесише о дрво, и стругаше гвозденим четкама. Затим их гонише и вукоше из града у град. После тога их дадоше зверовима да их поједу, али благодаћу Божјом бише сачувани неповређени.
Исто тако света Асклипиодота би ударана о земљу, вешана о дрво, и затим привезана за једног бика. После тога су је каменовали, и вукли по гајевима и гудурама, и најзад јој отсекли главу.
И тако ови блажени добише венце мучеништва. Пострадаше крајем трећег века.

СПОМЕН СВЕТЕ ПРЕПОДОБНЕ МУЧЕНИЦЕ ФИЛОТЕЈЕ АТИНСКЕ[8]

Дивна су и достојна препричавања божанска страдања и подвизи древних Мученика и Преподобних. Она имају силе да покрену и потстрекну на подражавање чак и немарне и лење душе. Недостајање међутим данас таквих Светих чини људе да се изговарају и да подвиге и врлине Светих приписују не њиховој доброј вољи и благодати Божјој, него приликама тадашњег времена. Зато су већма достојнији дивљења и похвале они људи и жене који су у наша времена, или нешто пре нас, пошли стопама древних Мученика и Подвижника, и својом мученичком смрћу или подвижничким живљењем прославили Бога и зато били од Њега богато прослављени. Јер Господ зна да прославља оне који Њега прослављају (ср. 1 Цар. 2, 30). Једна од таквих, која крену путем древних Мученица и Преподобних, јесте и света Филотеја о којој овде говоримо.
Ова блажена Филотеја би родом из знаменитог града Атине. Мајка јој се звала Сирига, а отац Ангел Бенизелос. (Сродници из ове фамилије живе и до данас у Атини). Обоје беху благочестиви, племенити и богати. Особито Сирига беше богата не само по спољашњем сјају, него и по унутрашњој племенитости душе, јер беше изобилно богата многим врлинама, а особито христоликом милостивошћу. Но пошто беше нероткиња и без деце жалошћаше се врло, али не прибегаваше људским вештинама и лекарствима, као што раде многе жене данас, него са добром и јаком вољом, подражавајући у томе ону богоблагодатну пророчицу Ану, прибегаваше к Богу, свемоћноме и свеблагоме Лекару, и молитвеном посредовању пречисте Приснодјеве и Богородице Марије. Њу особито мољаше да разреши њену жалосну неродност и да јој подари чедо. Господ, који чини вољу оних који Га се боје (Пс. 144, 19), није презрео њену молитву. Јер једнога дана, када она по обичају уђе у храм Богородичин, и када због изнемоглости од дуге, топле и свесрдне молитве, заспа кратким сном, виде у сну да нека велика и сјајна светлост дође од иконе Богоматере и уђе у њену утробу. Кад се пробуди размисли мало и закључи да то што виде у сну означава услишење њене молитве, те отиде кући. Ускоро затим она заче и роди кћер којој даде име Ригула. To би 1522. год.
Ова блажена девојчица, као дете од Бога облагодаћено, још од малена наговештаваше у себи врлинске и боголике подвиге, које ће имати да учини касније. Напредујући у телесном узрасту, она је расла и духовно, јер је имала пред собом живи пример своје мајке. Као дрво засађено крај извора воде, тако се и она труђаше да донесе стоструки род. Кад стиже до своје дванаесте године, један од првих богаташа у граду затражи је да се ожени њоме. Ова блажена никако не пристајаше на то, јер то беше противно њеном богољубивом циљу, пошто је у срцу свом желела да очува девичанство и да поживи подвижнички. Но услед великог наваљивања и приморавања њених родитеља, који јој свакодневно досађиваху да немају другог наследника осим ње коме би оставили своје имање, она и преко воље пристаде и удаде се. Муж њен беше човек груб и нечовечан и мучаше је свакодневно разним злостављањима и казнама. Ова блажена све то трпљаше са захвалношћу Богу, стapaјући се на сваки начин да исправи овог свог не супруга него тиранина. Час се мољаше Богу да га исправи и промени му ту грубијанску и зверолику нарав, а час опет поучаваше га и исправљаше речима и примерима. Тако она поживе с њим пуне три године у невољама и мукама, док се Бог, видећи њено трпљење и непокајаност њеног супруга, не смилова и не покоси њега српом смрти.
Пошто на тај начин света би ослобођена од свог злог супруга, она живљаше од тада у очевом дому са једним циљем: да угоди Богу врлинама. И она се даноноћно мољаше Богу да је укрепи у намери коју је и раније имала. Мада родитељи њени опет не престајаху да јој намећу и други брак, јер је тражаху многи богаташи у граду због њене племенитости и богатства, но то им сада све беше узалуд. А беше узалуд јер она у својим непрестаним молитвама Богу, које му принонаше као жртве хвале, би удостојена божанског виђења које је учврсти у њеној богољубивој и богоугодној намери и одлуци. Пошто проведе десет година као удовица њој умреше родитељи, те се тако ослободи и те препреке која јој беше на путу. Она захвали за то Богу и отпоче да са смиреноумљем упражњава строжији подвижнички живот, подвизавајући се у постовима, бдењима и молитвама, и сабирајући као трудољубива пчелица слатки мед врлина.
Најпре ова блажена, по заповести коју јој даде свети апостол Андреј Првозвани, кога виде у визији, сазида женски манастир по имену Светог Андреја[9], затим га обогати келијама и другим нужним грађевинама и снабде га метосима и имањима, да би монахиње, које се буду ту подвизавале, имале од чега да живе. Овај манастир у Атини постојао је благодаћу Христовом дуго времена и у њему су живеле монахиње. Манастир имађаше и многе златоткане одежде и свештене сасуде, потребне за веће годишње празнике и свеноћна бденија. После њене смрти манастир се украшавао ризницом њених светих моштију, које су биле положене и уризничене на десној страни олтара, и сви су им се благочестиво клањали и целивали их. Из њих се изливао дивни благоухани мирис као јавно сведочанство и знак њене светости.
По завршетку изградње овог манастира ова блажена прва од свих обуче монашку ризу у њему и тада доби име Филотеја. Напустивши све што је светско она крете са радошћу на пут подвижништва и са собом доведе у манастир и све жене које су дотле радиле у кући њеног оца, а које је она већ била припремила за монашко живљење по Богу. И не само оне, нeгo блаженој Филотеји следоваше и многе друге благородне и богатије девојке из града, које, одричући се светских пролазности, постајаху монахиње и подчињаваху се овој блаженој као игуманији. Јер која се од њих могла одупрети да је не привуку њене душеспасоносне и слатке речи, њена кротка нарав и остале њене врлине? Поред тога, ко би могао да достојно похвали још и њену милостивост и човекољубље, које је имала према невољницима и страдалницима, и њену свакодневну бригу за њих, јер је са апостолом Павлом и она говорила: Ко ослаби и ја да не ослабим? (2 Кор. 11, 29).
Довољан су доказ њене милостивољубиве и милосрдне душе оне болнице и гостопримнице, које је подигла недалеко од манастира[10]. У њима је она и сама лично посећивала болеснике и хранила их, не само храном и телесним потребама, нeгo и утешним еванђелским речима које хране душу. Тако је она, по апостолу Павлу, бивала свима све, да какогод спасе кога (1 Кор. 9, 19-22).
Пошто света Филотеја постаде свима познати извор милостиње и милостивости, то се сви потребити стицаху к њој. Ово доведе њен манастир у тешку немаштину, те монахиње у манастиру почеше да гунђају против светитељке и да јој малодушно пребацују што их лишава најнужнијих потреба за живот. Међутим богоблагодатна Филотеја не престајаше да их поучава, говорећи им да имају вере у Бога који храни и птиће када цвркућу к Њему. Притом им саветоваше да се ослоне на речи Спасове: "Иштите најпре Царства Божјег и правде његове, и остало ће вам се све додати" (Мт. 6, 33). Ово се заиста ускоро и деси. Јер два истакнута човека из града, по Божјем промислу дођоше у манастир ради поклоњења и дадоше светој Филотеји изобилну милостињу. Тада сестре прославише богатог дародавца - Бога, и удивише се непоколебљивој вери у Њега блажене Филотеје.
У то време Турци беху довели са стране у Атину неке жене, које беху заробили по разним местима и учинили их својим робињама. Није нам овде могуће описати сва она састрадавања и невоље и беде које претрпе ова блажена ради спасавања и ради откупљења тих жена. Испричаћемо само један случај од многих, да би читаоци могли схватити колику је велику ревност и љубав имала ова заиста велика Филотеја за спасење браће и сестара, тј. својих ближњих. Четири од напред споменутих жена, које беху чуле за светитељку, уграбише прилику и побегоше од својих господара, који су их нагонили да се и своје хришћанске вере одрекну, и добегоше к светитељки. Она их са уобичајеном јој љубазношћу прими, и поучи да чврсто стоје за своју веру и да се не жалосте много због ропства. Притом тражаше згодну прилику да их одашље у њихову отаџбину. Међутим не прође много времена а господари тих робиња дознадоше све, па као дивље звери дојурише у келију блажене Филотеје, која је већ неколико дана била болесна, зграбише је и одведоше управитељу града. И тамо је са великом виком и оптужбама стрпаше у мрачну тамницу. Уместо да се ражалости због свега тога ова блажена се обрадова, и беше готова пре да жртвује свој живот, него да ода оне жене које јој беху добегле за помоћ. Тако на самом делу она испуни ону реч Господњу, која каже: "Од ове љубави нико нема веће, да ко душу своју положи за пријатеље своје" (Јн. 15, 13). Ко би могао да каже да је ово добро дело ове блажене мање од онога које учини свети велики Василије? Мислим на оно дело када светом Василију дође једном једна благородна удовица и тражаше да он заштити њену чедност, јер је силом нагоњаху да ступи у други брак, - како Светитељ храбро устаде против таквог насиља, и би решен да пре положи своју главу него да изда ову поштену удовицу.
Сутрадан се опет скупи велико мноштво Турака и викаху против свете Филотеје: Заслужила је смрт! као некада Јевреји што викаху против Господа (ср. Мт. 26, 66). Управитељ града, извевши светитељку из тамнице, предложи јој тада да изабере једно од овога двога: или да буде посечена мачем, или да се одрекне своје хришћанске вере. Ал', о безумља његовог! Зар је он веровао да ће таквим претњама уплашити ову блажену! Зар је мислио да ће стрела безбожја његовог моћи да разбије ову чврсту стену вере? Јер гле, чим он то изговори, светитељка му смело одговори: "Ја жудим да претрпим разноврсне муке за име Христа, Кога из све душе верујем и Коме се клањам као истинитом Богу и истинитом човеку. Велику ћеш ми радост учинити ако ме један час раније кроз мучеништво пошаљеш Њему".
Нa овакав смео одговор ова блажена и богољубива Филотеја сигурно да би одмах и добила мученички венац страдања, да нису, по Божјем промислу, онога тренутка дошли хришћани, који разним молбама разблажише гнев управитељев и ослободише ову блажену тамнице, те се тако она поврати у свој манастир. Уствари, и овако она није изгубила мученички венац; јер ако га и не доби, она ипак показа добру вољу и потпуну готовост за страдање. Зато је свеблаги Господ и није лишио тог жељеног страдања, већ ју је удостојио мучеништва, само нешто касније.
Али, није ли можда овај случај, и остале тегобе и невоље, које је свакодневно подносила од тирана - Турака, раслабили и онерасположили светитељку на њеном путу врлине и подвига љубави према ближњима? Ни у ком случају. Јер она и тада продужи чинити свакодневно своја уобичајена добра дела. И не само што она своју душу украшаваше лепотом и красотом врлина, него то чињаше и са душама других. Јер она врлинске људе утврђиваше још више у врлини, а грешне људе обраћаше ка добру и вођаше их покајању. Са тим циљем она је апостолски путовала на острво Кеју (у Егејском мору), где је раније подигла метох свога манастира и где су живеле неке од њених сестара монахиња, које са извесних разлога нису хтеле да живе у Атини. У овом метоху она остаде доста времена поучавајући монахиње правилима монашког живота, па се опет врати у Атину у свој манастир. Овде она опет појача своје богоугодне подвиге: обилно давање милостиње потребитима, гостољубље, свеноћна молитвена стајања и бдења, крајње уздржање, и друге врлине и подвиге.
Украсивши на тај начин себе богоугодним животом и мудрошћу, она би удостојена и дара чудотворства, што ће потврдити и овај случај, између многих других. Неки младић чобанин још од малена беше се одао крађи и другим пороцима. У њега због тога, по Божјем попуштењу, уђе ђаво, те се он потпуно наг скиташе по пећинама и горама. Када би по каткад дошао себи, он је одлазио у околне манастире надајући се да ће у њима наћи себи исцељења. Тако га на крају доведоше и у манастир свете Филотеје. Сажаливши се на њега светитељка га, после дуже и топле молитве, исцели од демона, и он потпуно оздрави. Она га затим поучи и замонаши, и он проведе остатак свог живота у покајању и подвизима, чему се сви дивљаху. Чувши за чудотворство ове блажене, многи из Атине и околних варошица и села долажаху к њој и добијаху душевна и телесна исцељења. Због силног узнемиравања од стране народа, а и због тога што монахиња биваше у манастиру све више и више и не беше довољно места за све, света Филотеја пође и подиже други манастир, то јест метох, мало даље од града Атине, на месту званом Патисија[11]. Нa том новом месту она често провођаше време у подвизима са својим сестрама, а понекад се подвизаваше потпуно усамљена у једној пећини при једном другом манастирском метоху недалеко одатле[12].
Такви беху богоугодни подвизи ове блажене: Богу је угађала, поробљену браћу своју тешила, заробљенице и немоћне жене и девојке штитила, сироте и болесне хранила и крепила. Због тога погани Турци нису могли да поднесу такво хришћанско живљење њено. Једнога дана, док је она била са сестрама у свом метоху у Патисији, и док је у цркви држала свеноћно бденије уочи празника светог Дионисија Ареопагита, изненада дођу неки Турци, који су је мрзели због њених богоугодних подвига, уђу у манастир њих петорица, зграбе блажену Филотеју и стану је дивљачки тући и мучити. Толико су је тукли и мучили да су је на крају оставили полумртву. Уплашене сестре монахиње узеше је тада и тајно однесоше на једно сигурније место, звано Калогреза, где такође беше један манастирски метох. Од тога догађаја светитељка није више могла да поврати своје здравље. Због великих болова и рана које су јој Турци задали, она је стално лежала у кревету. Но све то она је храбро подносила и смирено трпела, благодарећи Богу и славећи га што се удостојила да за љубав Његову и љубав невољне браће своје и она пострада. Пошто се тако прекали и опроба као злато у огњу она, после краћег времена, блажено се упокоји и пресели међу небеске хорове дана 19. фебруара 1589. године, удостојивши се двоструког венца, и подвижничког и мученичког.
Двадесет дана после њеног блаженог уснућа место где је лежало њено свето тело чудесно замириса. Тако исто када после годину дана би извршен пренос њених чесних моштију, нађе се тело њено потпуно цело и неповређено, као што се то види и до данашњег дана. Из тела јој излажаше благоухано миро, као јасан доказ њеног богоугодног и врлинског живљења, а на славу и хвалу Свеблагог и Свемогућег Бога и на част и похвалу наше чисте Православне вере. Њене свете и нетљене мошти касније су пренесене у олтар митрополијског саборног храма у Атини, где и данас почивају. На њен празник ту се окупља мноштво народа, и тада на челу свих осталих, отвара њен свети ковчег један од живих чланова фамилије Бенизелу, сродника свете Филотеје; а за њиме се сви остали верници поклањају њеним светим моштима. Њеним богоугодним молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ АНИЈАНА (или АНИНА)

СПОМЕН СВЕТОГ И НОВОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА НИКИТЕ

Нови свештеномученик Христов Никита беше родом из Епира и беше по чину јеромонах. У њему се појави божанска жеља да пострада за Христа, или због подвига духовних које је желео и вршио, или због неког греха у који је можда и он као човек био раније упао. Јер онај који сам по својој вољи ступа на подвиг мучеништва биће да има једно од тога двога. Овај дакле свети, обилазећи оближња села око града Сера и Драме, раздраживаше сујетне Турке проповедајући веру у Христа и ниподаштавајући лажну веру проклетога Мухамеда. Уз то проповедаше и сву тајну Христовог домостроја спасења, и указиваше на сво зло лажног пророка Мухамеда. Тако учећи овај свети Никита, би затворен у тамницу; затим му спалише нос, ставише му трнов венац на главу, забише му трске под нокте, обесише га стрмоглавце и спалише му тајне удове. Потом га одведоше ћушкајући га и бијући га до места осуде, где и сконча обешен 19. фебруара 1809. године. Док му је свето тело висило на конопцу, силажаше светлост са неба и осветљаваше га, а после погреба чинио је и многа чудеса, која и до данас чини на онима који га са вером призивају. Његовим светим молитвама, Христе Боже, помилуј и спаси нас. Амин.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Доротеј живео и подвизавао се у шестом и почетком седмог века; упокојио се око 620 год.; спомен његов празнује се 5 јуна.
2. Преподобни Серид живео у шестом веку и основао општежићни манастир у Палестини, близу града Газе; спомен његов празнује се 13 августа и у Сирну суботу.
3. Свети богоносци: преподобни Варсануфије и Јован, празнују се 6. фебруара.
4. Град Самосата - у Сирији, на западној обали реке Еуфрата.
5. Финикија се налазила на северу од Палестине, између Средоземног Мора и Ливанских Гора.
6. Цар Анастасије I царовао од 491 до 518 године.
7. Преставили се 363 године.
8. Житије св. Филотеје написано је ускоро по смрти њеној 1589 г. Постојало је већ у време Матеја II, патријарха Цариградског (1598-1602) када је ова света унета у календар под 19. фебруаром; Житије је штампано по први пут у Венецији 1775 г. и преиздавано је више пута у Атини.
9. Манастир је подигла тамо где и данас постоји црквица св. ап. Андреја у Атини, у улици свете Филотеје, где су данас зграде Атинске архиепископије.
10. Осим тога што је основала манастир и болнице и у партеноне светог манастира смештала девојке хришћанке, штитећи их тиме од греха и исламског зловерја, света Филотеја је организовала, мада тајно, и школе за хрићанску децу у Атини, да се у њима деца уче науци Божјој.
11. Патисија, данашња перифериска четврт града Атине, где се и до данас налази храм св. апостола Андреја, подигнут од преподобне Филотеје у поменутом метоху.
12. To место се налази у данашњем атинском насељу које носи име свете Филотеје; ту је подигнут покрај пећине диван храм, њој посвећен.