Охридски Пролог и Житија Светих
1. Света Три Јерарха. Светитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоуст имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар и Јован Златоуст 27. јануар и 13. новембар. А овај заједнички празник установљен је у XI веку за време цара Алексија Комнена. Једном наста однекуда распра у народу око тога, ко је од ове тројице највећи. Једни уздизаху Василија због његове чистоте и храбрости; други уздизаху Григорија због његове недостижне дубине и висине ума у богословљу; трећи уздизаху Златоуста због његове чудесне красноречивости и јасноће излагања вере. И тако, једни се назваше василијани, други григоријани, а трећи јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован (14. јуна) имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља, напосе у великој слави и неисказаној красоти, а потом сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно... нити има међу нама првог ни другог". Још посаветоваше светитељи епископа Јована да им он напише једну заједничку службу и да им се одреди један заједнички дан празника. Поводом овога дивног виђења спор се реши на тај начин што се одреди 30. јан. као заједнички празник за сва три ова јерарха. Овај празник грчки народ сматра не само црквеним него и својим највећим националним и школским празником.
3. Свети мученик Теофил Нови. Као војвода цара Константина и Ирине би заробљен од Агарјана и четири године држан у тамници. Па када одби сва наваљивања муслиманска, да напусти веру хришћанску, би посечен мачем 784. године и пресели се ка Господу.
4. Свети Петар, цар бугарски. Син Симеонов, велики поштоватељ светог Јована Рилског. Учинио цркву бугарску независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Мађарима и Русима умро 976. године у педесет шестој години живота.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
САБОР СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ, ВЕЛИКИХ ТРИ JEPAPXA и ВАСЕЉЕНСКИХ УЧИТЕЉА ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ, ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА и ЈОВАНА 3ЛATOУCTA
Разлог због кога је установљен овај празник Три Јерарха био је следећи. За време цара Алексија Комнена[1], који се зацари после цара Никифора Вотаниата[2], настаде у Цариграду међу ученим и врлинским људима спор око тога, ко је од ове тројице светитеља највећи. Једни говораху да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Анђелима, и такмичио с Анђелима; јер није лако опраштао грешницима, него је био строг по нарави; јер није имао у себи ничег земаљског. А божанственог Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. - Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер обадва друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. - А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свежином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене.
И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист Цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован[3], човек врло образован и свет по животу, имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља напосе у великој слави и неисказаној красоти, a пo том сва три заједно. Тада му рекоше: "Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно, него смо сваки у своје време, побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људима. И чему нас је учио Дух Свети, то смо и предавали људима ради њиховог спасења. И међу нама нема првог ни другог, него ако једнога споменеш, одмах су и друга двојица ту. Зато нареди да се престану делити они што споре око нас. Јер, и за живота нашег на земљи а и сада, наша је главна брига и настојање: мирити и у јединство и сагласност приводити свет, а не делити. Осим тога, установи нама тројици један заједнички празник, и састави нам службу по твоме разумевању, па је предај хришћанима, јер смо ми једно у Бога. А нема сумње да ћемо ми притицати у помоћ спасењу оних који буду празновали наш заједнички празник, јер очигледно је да и ми имамо извесну слободу и силу пред Богом".
Рекавши то, светитељи узиђоше опет на небо, блистајући неисказаном светлошћу, и један другог зваху по имену. А преподобни Јован, чим се пробуди из сна, учини како му наредише божанствени Јерарси. И он реши спор и умири народ, јер беше човек чувен по врлини и његова реч имађаше силу и убедљивост. И установи заједнички празник за сва три светитеља, и предаде Цркви Божјој да га празнује[4]. И одредивши 30. јануар као заједнички празник трију светитеља, овај божанствени муж, преподобни Јован показа много мудрости и памети. Јер, пошто ова три светитеља имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару, и то: Василије Велики 1 јануар, Григорије Богослов 25 јануар, божанствени Златоуст 27 јануар, он одреди да им заједнички празник буде у тридесети дан истога месеца. И састави им дивну службу, пуну похвала, као што и доликује тако великим оцима Цркве. Ово он учини и због тога да би показао да су прави и васељенски учитељи Цркве једино Свети Оци, a не грчки философи, за којима су се неки тада поводили.
Божанствени Златоуст био је мали растом; имао је велику главу; био је мршав и врло нежног телесног састава; лице му је било дугуљасто, бледо и светло, очи крупне и дубоке, поглед врло умиљат и благ; имао је велико чело, са много бора; по темену ћелав; брада му је била мала и врло лепа, нешто проседа. Ваља нагласити да је својом речитошћу и слаткоречивошћу превазишао све мудраце и реторе грчке; исто тако и дубином и јасноћом мисли. Он је, као нико други, тако сјајно и дубоко објаснио и протумачио Свето Писмо, и тако много допринео проповеди Еванђеља и узвисио проповед Еванђеља, да би требало да Христос поново дође на земљу, да није било овога светитеља. Овај златоречиви светитељ постаде тако велики својим светим животом и богомислијем, да надмаши све врлинске људе. И беше он извор љубави и милостивости, сав братољубље и поука. Поживе шездесет и три године, и беше пастир Цркве Христове, и отиде ка Господу Христу.
Свети Василије Велики био је веома високог раста, мршав и танак, црномањаст и блед, јаких и густих обрва; давао је утисак човека мисаоног и који бди над собом. На лицу је имао нешто бора; образи су му били дугуљасти, обрасли густом коврџастом брадом која је било доста дугачка и проседа. По своме образовању он је превазилазио не само све мудраце и научењаке свога доба, него и оне старих времена. Јер је био све науке изучио, и потпуно њима овладао. Па не само то, него и подвижничким животом стече божанску философију, и уздиже се до боговиђења. Због тога би посвећен за епископа; пастирствовао у Цркви Божјој осам година, и прешао Господу своме.
Григорије Богослов био је осредњег раста, нешто блед и милолик, обрва састављених, погледа блага; имао је браду прилично густу, али не и дугачку; био је ћелав. О светом Григорију могло би се рећи ово: ако бисмо замислили човека који би био одуховљени и живи стуб, саграђен од свих врлина, онда je такав био овај велики Григорије. Живећи светим и светлим животом, он достиже такве висине боговиђења и богословља, да je мудрошћу својом победио све у науци и догматима вере. Зато je и добио изузетан назив: Богослов. Као епископ управљао Црквом у Цариграду неколико година. И када му би преко осамдесет гoдина, он отпутова из овога света.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И БОГОНОСНОГ ОЦА НАШЕГ ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ архиепископа Кесарије Кападокијске[5]
"У дому Оца мога многе су обитељи", рекао је Господ наш у свом светом Еванђељу (Јн. 14, 2). Те обитељи у дому Очевом, који је Царство Небеско, припремљене су светитељима Божјим и свима који у Христа Бога верују и као крај вере своје примају спасење душа (ср. 1 Петр. 1, 9). Но пошто су те обитељи многе и многобројне, то значи да су и благодарни дарови Божји многи и многобројни, који се дају светима по мери њихове вере и труда. Ако пак постоје светитељи који су у себе примили не један и не два дара Божја, него многе благодатне дарове Његове, онда је у том случају овај Светитељ Божји, свети отац наш Василије Велики, примио у себе све дарове оне многоразличне благодати Божје коју нам је Бог даровао у Христу, у Цркви Његовој. Јер он беше и свети човек Христа Богочовека, и преподобни подвижик и праведник Божји; он беше и епископ Цркве Христове, и савршени монах, и облагодаћени богослов и боговидац; он беше богомудри устројитељ свештене Литургије и уопште свег богослужења црквеног, и апостолски уредитељ богомданог канонског поретка у Цркви и њене саборне организације; он беше непоколебиви борац за веру православну и догмате апостолсе и отачке, и истовремено снисходљиви пастир и обратитељ заблуделих оваца Христових. И зато вели за њега његов брат, свети Григорије епископ Ниски: "Кад се Василије упореди по животу са свима Светима, он се показује да ништа не заостаје изa њих". А древна црквена песма, спевана у његову част, овако каже: "Сакупио си у себи врлине свих Светих, оче наш Василије: Мојсијеву кротост, Илијину ревност, Петрово исповедање, Јованово богословље, и са Павлом ниси престајао говорити: Ко слаби, и ја да не ослабим? Ко се саблазни, и ја да се не раслим? Зато се сада заједно са тим светима настањујеш и молиш се за спасење душа наших"... Но ко може макар и поброји све благодатне дарове Божје дароване овом небеском човеку и земном ангелу за његову велику веру и све оне боготворне врлине којима је преизобиловао! Зато само неке од тих дарова Духа Светога и неке од његових врлина и подвига ми ћемо покушати да изнесемо, призивајући пре свега његове свете молитве н његову благодатну помоћ из небеских обитељи Царства Христовог.
Овај свети и ваистину Велики Василије, како га назива још за живота на земљи његов највећи друг и пријатељ св. Григopuje Богослов, би родом из малоазијске области Понта[6], из места званог Неокесарија, где је раније проповедао Еванђеље и утврдио Цркву Христову свети Григорије Чудотворац, епископ Неокесаријски. Његови претци, и по оцу и по мајци, беху из породица благочестивих и побожних, окићених венцима исповедништва и мучеништва за веру Христову. О њима прича св. Григорије Богослов следеће. У време последњег и страшног гоњења Максимијановог[7], Василијев деда по оцу и његова благочестива супруга, Василијева баба Макрина, која беше ученица тадашњег епископа Неокесаријског Григорија Чудотворца, проведоше више година у самоћи, подвизавајући се у суровим горама Понта, и то не зато што су се бојали мучеништва и избегавали га, него следујући оном златном правилу о мучеништву, које наводи поменути св. Григорије Богослов у својој похвали светом Василију овако: "Правило је мучеништва то да нити сами по својој вољи хрлимо у страдање, штедећи и саме мучитеље и оне слабије у вери; нити пак кад нас поведу на страдање да од њeгa бежимо и одричемо се. Јер док оно прво показује дрскост, ово друго показује плашљивост." Други пак деда светог Василија, отац његове мајке Емелије, који беше родом из Кесарије Кападокијске, у време тог истог гоњења Максимијановог пострадао је мученички за Христа и веру његову. Тако св. Василије преко својих родитеља води порекло од исповедника и мученика имена Христовог, имена које ћe он тако славно и достојно прославити.
Отац светог Василија зваше се такође Василије и живљаше у Неокесарији као учитељ реторике и других основних наука тадашњег нижег образовања. Мајка му Емелија беше, као што рекосмо, ћерка мученика и уз то необично лепа у лицу. Обоје беху веома благочестиви, и не мање човекољубиви него христољубиви, јер живљаху у чистоти душе и срца и чињењу добрих дела милостиње. Бог им даде деветоро деце, од којих четири сина и пет кћери. Најстарија од деце беше сестра Василијева Макрина; Василије пак беше најстарији између браће, а за њим беше Навкратије, па Григорије, и најмлађи од све деце Петар. Сестра Макрина, која доби име по својој светој баби по оцу Макрини, постаде доста рано монахиња и прослави се великом светошћу. За њом је пошао и Навкратије; а после његове преране смрти, за ћерком Макрином пође у монаштво и мајка им Емелија и најзад најмлађи брат Петар. Тако ова света породица светог Василија, будући заиста нека мала домаћа Црква, украси и увенча Цркву Христову читавим низом светитеља, светих подвижника и подвижница и светих служитеља Цркве Божје. Јер свети Григорије и брат му Петар постадоше касније епископи, први у граду Ниси, а други у граду Севастији у Јерменији.
Василије би рођен око 330 године у Неокесарији, и од раног детињства беше слабачког телесног здравља, које га је пратило и до саме смрти. Док још беше у детињем узрасту, прича његов брат Григорије, беше га једном захватила једна самртна болест. Отац његов мољаше се са сузама Господу да га исцели, и једне ноћи у сну виде Господа, који му се јавио као оно у Еванђељу кад је исцелио сина царева човека. Господ тада рече Василијевом оцу: "Иди, и син твој је жив". И тако Василије оздрави по вери свога оца. Своје дубоко хришћанско васпитање добио је Василије у богатој, али не само имањем него још више благочешћем породици, у којој је и одрастао под особитим старањем своје бабе Макрине и мајке Емелије. О томе ће са великом захвалношћу говорити касније свети Василије у својим писмима: "Ја сам се од детињства научио правој вери у Бога од моје блажене мајке и моје бабе Макрине, и сада ту исту веру, мада наравно узраслу, имам у себи" (Писмо 204 и 223). У томе је он личио на светог апостола Тимотеја, за кога слично вели свети апостол Павле: "Сећам се твоје нелицемерне вере, која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у мајку твоју Евникију, а уверен сам да је и у теби, и зато те подсећам да подгреваш тај дар Божји који је у теби" (2 Тим. 1, 5-6). Јер као што знамо да је апостол Тимотеј и стално подгревао и веома умножио своју веру, тако знамо и за светог Василија да је врлином и подвигом умножио у себи и узрастао преизобилно овај благодатни дар вере, који је добио као еванђелско семе у детињству, и то га умножио на свим пољима свог личног и црквеног живота и рада. Но Василије је истовремено са побожношћу и хришћанским васпитањем добио у детињству и одлично опште образовање, јер, по речима Григорија Богослова, он није презирао сасвим ни опште светско образовање, као што се дешава да то неки презиру, то јест они који желе да и сви други буду исте незналице као што су они сами. Василијев први учитељ беше сам његов отац, који му беше не мање учитељ у богопоштовању него у светским наукама. На тај начин је овај свети младић већ од детињства био вођен и у побожности и у науци ка ономе савршенству које ће касније сам достићи.
По смрти Василијевог оца и првог његовог учитеља Василије одлази, око 345 године, у недалеки попознати по својој науци град Кесарију, центар суседне области зване Кападокија, да тамо продужи своје даље усавршавање у наукама. Василије је пошао на даље изучавање наука не само зато што су његови били богати па су могли да га школују, него пре свега што му је млада душа била жедна науке и знања. Стекавши касније огромно знање и образовање, најбоље могуће у то доба, он међутим није обожавао науке и знања овога света. Он је све то знање употребљавао, како каже његов друг Григорије, само као "помоћна средства наше хришћанске философије", тј. као помоћна средства и оруђа духовна да се њима на схватљивији начин изразе богооткривене и богодане истине наше хришћанске вере. Главна пак философија и наука Василијева и главна његова брига и старање беше тежња од земље ка небу и од света ка сједињењу с Богом, како вели овај исти св. Григорије.
Пријатељство Василијево и Григоријево и њихова мудрост беху запажени међу студентима и њиховим учитељима у Атини. Но њихово изучавање мудрости и њихово пријатељство имало је један једини циљ, како вели сам Григорије, a то је: хришћанско подвижничко мудро живљење и хришћанску врлину , а кроз то живљење ради будућих нада у Царству Небеском. У овоме су Василије и Григорије један другога узајамно помагали и били један другоме "мерило и правило врлинског живота". Дружили су се само са честитим друговима, знајући да се зло лако преноси са рђавих на добре, и то лакше него што то бива са добром; као што и болест бива лакше преношена него ли здравље. Ова двојица младих Христових подвижника у целој Атини знали су само за два пута: пут у Цркву и пут у школу, а на све друго што не води врлини они нису обраћали пажњу. Други су се хвалили разним звањима, похвалама и почастима; њима пак двојици само је њихово хришћанско звање било велико, и зато су се старали да име хришћанско буде пројављено у њиховом животу. Ни богата разним идолима Атина, ни светско живљење и навике атинског друштва нису утицале на ове свете младиће, подвижнике имена Христовог. Они су посред незнабожне и у грехе огрезле Атине остајали још чвршћи и непоколебљивији у вери у Христа, јединог живог Бога, и својим животом старали се да буду светлост усред рода неваљалога и греховнога. Зато су се убрзо и прочули по свом животу и мудрости не само у Атини, него и ван Јеладе по весељени.
У атинским школама свети Василије је брижљиво изучавао потребне науке, које њему нису биле тешке, пошто је по природи био врло бистар и обдарен ретким духовним способностима и талантима. У Атини се учио код тада чувених софиста Имерија и Проересија, а од наука изучавао је реторику (то јест беседништво), граматику, философију, астрономију, геометрију и аритметику. Изучавао је донекле и основну лекарску науку због свога врло слабог телесног здравља. Све ове науке успео је Василије да изучи далеко боље од свих својих врсника, па чак и од самих учитеља, но душа његова није се могла тиме задовољити и испунити. Већ је убрзо осетио да душа људска је неугасивије жеднија Бога живога неголи мудрости и науке. Зато су он и Григорије назвали Атину и њену мудрост "празна срећа".
Василије је већ осећао да се њему треба вратити у отаџбину и тамо се одати једном савршенијем и узвишенијем животу. Зато по завршеним наукама, око 356 г., он креће из Атине на пут у отаџбину, остављајући Григорија ожалошћеног у Атини због растанка и раздвајања. Но неће проћи много времена и сам Григорије кренуће на пут за Василијем. Дошавши из Атине Василије се зауставио у Кесарији, где је по жељи других био једно време учитељ реторике, да би се тако искористило његово велико светско образовање. Василије је са таквим успехом предавао реторику да су његови земљаци из суседне Неокесарије желели да га привуку к себи и позиваху га обећавајући му велике награде. У то време породица светог Василија била се већ преселила на удаљено имање у Понтијској области и тамо се одала строгом подвижничком животу. Наиме, прво је отишла од куће најстарија сестра Макрина, која је тамо основала монашко сестринсгво од девственица које су се око ње убрзо сакупиле. По сведочанству брата њиховог Григорија ова света Макрина својом подвижничком философијом особито је утицала на светог Василија и њоме победила његову светску философију. Победила је наравно зато што је и сам Василије већ одавно горео жељом за том истом философијом. За Макрином је ускоро пошао и њихов млађи брат Навкратије, који се настани недалеко од Макрининог манастира, на обали реке Ириса, и пошто проведе у подвизима пет година изненада се пресели ка Господу. У манастир свете Макрине, чије је житије дивно описао њихов брат Григорије, ускоро дође и мајка њихова Емелија, а нешто касније у близини отвори манастир и најмлађи њихов брат Петар. Ту се подвизавао и старији брат Григорије, пошто се по договору био одвојио од своје жене Теосевије.
На овом свом путу по Истоку Василије је срео негде у Александријској пустињи и самог светог Атанасија Превеликог, који је у ово време живео у тој пустињи прогнан од безбожних јеретика аријанаца. Ово познанство са Оцем Православља, чија се исповедничка слава у борби са јеретицима била пронела широм васељене, оставила је дубоки утисак на самог Василија и значила је неизмерно много за даљи живот и рад његов, особито за његову предстојећу борбу са аријанизмом, коју ће највећим делом понети он на својим леђима, поготову када се нешто касније свети Атанасије пресели ка Господу. Али није само свети Василије понео дубоке утиске у души од сусрета са овим прослављеним Оцем Цркве, него је и свети и велики Атанасије добро запазио овог светог и дубокоумног младог човека, на кога ће нешто касније, када он постане епископ Кесаријски, гледати са пуно наде и поверења као на свог достојног наследника у одбрани православне вере од аријанаца и других јеретика.
Вративши се са тога путовања по Истоку у своју родну Кесарију, око 358. г., Василије бива рукоположен најпре за чтеца а затим и за ђакона од стране епископа Дианија, и ту је провео једно време читајући у цркви пред народом божанске књиге Старог и Новог Завета. Почетком 360. године присуствовао је као посматрач на сабору у Цариграду уз познатог борца против аријанства, Василија Анкирског. Али врло незадовољан одлукама тог сабора, а особито тиме што је и епископ Кесаријски Дианије, под притиском цара Констанција и преваром од стране епископа аријанаца, потписао аријанску одлуку о вери тога сабора, Василије напушта и Дианија и Кесарију и одлази у самоћу у Понт (Писмо 51, 2). Једно време он се задржа и подвизаваше се на имању оца св. Григорија Богослова у Тиверини, а затим оде и настани се на обали реке Ириса у Понту. Тамо му ускоро дође и његов друг Григорије и остаде са њим у заједничким подвизима око годину и по дана (Писмо Григоријево 6, 1). У овом лепом, али суровом пределу Понта, подвизаваху се заједно ова два друга и брата, изучавајући истовремено још више Свето Писмо и богословље. Читајући тако дела ученога Оригена они су из њих извадили оне најлепше одломке и саставили једну антологију под називом "Добротољубље" (Писмо Григоријево 115, 3). Овде су они такође радили и на организацији и уређењу монашког живота и поретка. Користећи своје богато искуство са пута по Истоку и своје лично, а такође и Григоријеву подвижничку мудрост, Василије саставља овде своја чувена монашка правила и устав монашког живота (Писмо Григоријево 6, 1), која ће касније играти огромну улогу у животу читавог православног монаштва, а особито у организацији чувеног Студитског манастира.
Из овог места подвизавања у Понту изишао је св. Василије у време када је дознао да епископ Дианије у Кесарији умире, кајући се за оно потписивање аријанске вере и позивајући к себи Василија да се са њим опрости. Василије никада није био злопамтљив и немилостив, зато је одмах опростио епископу Дианију и ступио с њим у општење, пошто га је исти уверавао да се никада у души и у уму није био одрекао православне вере светих Никејских 318 Отаца (Писмо 51, 2). После смрти Дианијеве Василије се врати опет у Понт, а за епископа Кесаријског буде изабран Евсевије (362. године), човек благочестив и побожан, иако не у свему способан да савршено управља Црквом, поготову у оно тешко и смутно време. Јер у то време беше поново још јаче оживела зловерна јерес аријанска, коју је сада особито распрострањивао чувени крајњи аријанац Евномије, родом из овога краја а постављен од аријанаца за епископа Кизичког. Овај Евномије је много зла наносио Цркви и многе обраћао у јерес аријанску својом препреденом говорљивошћу и дијалектиком. И како каже историчар тога времена Созомен (VI, 26, 10), да се пред Евномијем у то време није нашао Василије и Григорије, он би безмало већину верујућих из Саборне (Православне) Цркве обратио у своју јерес. Но свеблаги и свезнајући и свемогући Бог није оставио никада Цркву своју. Он Који, по речима св. Григорија брата Василијевог, "види и зна све још од пре постанка њиховог (ср. Данил 13, 42) и који предвиђа злобу ђавољу која се појављује у сваком покољењу, Он исти припрема и одговарајућег лекара за дотичну болест у свакој епоси и сваком нараштају, да не би људска болест, посејана ђаволом, остала неисцељена и завладала родом људским, због недостатка способних лекара и спасилаца". Зато управо у ово време би послан од Бога човек Божји Василије ради одбране Цркве Божје и њене православне вере од ђавоиманих јеретика. "Многоразлично човекољубље Божје и Његова промисао о роду људском, вели друг Василијев Григорије Богослов, хтела је да истакне Василија као светилника Цркве, дивног и веома славног, тиме што га увршћује у ово време у свештеничко служење у граду Кесарији, да би из Кесарије свстлио целој васељени". И заиста, у то време Василије бива рукоположен за свештеника у Кесарији од епископа Евсевија (око 363. г.), уз кога је остао да служи и помаже му, поготову што је у ово време било гоњење на Цркву од стране безбожног Јулијана Отступника.
Василије се није отимао за епископски чин. Он je, како вели свети Григорије Богослов за њега, постепено и по реду и закону духовног напредовања и успињања пролазио црквене положаје и чинове, а није био као они који одмах после крштења прескачу све и отимају се да буду епископи. Он је следовао поредак и закон постепеног успона по вољи Божјој, јер је такав поредак много бољи и кориснији за црквени народ од онога када неко на недозвољен начин и на брзину доспева до епископског чина, и то без икаквог подвига и искуства, такорећи "за један дан". Ништа се слично није десило ваистину великом Василију, него као што je y свему био велики, тако је и овде био пример и образац за све друге. Он је прошао прво кроз чин чтеца божанских књига у Цркви, затим je y свештеничком чину славио Господа, и најзад у епископском. Притом није он тражио чин и част, него је част искала и тражила њега, јер он није по људској вољи примио свештенство, него га је примио по божанској благодати од Бога. Ho o Василијевом епископском служењу ми ћемо говорити мало касније док испричамо прво његово свештеничко служење.
Тако се свети Василије у ово време, 365. године, враћа у Кесарију да буде на помоћи епископу Евсевију и читавој Цркви православних због насталог гоњења Валентовог, за кога Григорије Богослов вели да је био "љубитељ злата и мрзитељ Христа, гонитељ Цркве после гонитеља и отступника Јулијана". Цар Валент беше крштен од аријанаца и потпуно наклоњен тој христоборној јереси, зато беше опаки прогонитељ свих оних који су православно веровали у Свету Тројицу. Уз Валентову пуну подршку аријанске вође су навалиле на све Православне Цркве и епископе с намером да ове преотму себи, па су тако покушали да себи приграбе и Цркву у Кесарији. У својим насртајима и политичкој препредености аријанци су користили и слабост и страх појединих православних епископа и уз то њихову често богословску неспремност и неупућеност. Православни су се одупирали како су знали и предстојала им је сада велика борба. И поред све готовости већине њих да се бори, примећује св. Григорије Богослов, осећала се велика слабост, јер је недостајао главни предводник и человођа у битци, главни и најискуснији бранилац, снажан у речима и силан у Духу Светом; а такав је управо био Василије. Василије се на све те нужде и потребе Цркве брзо одазвао, јер његову велику душу није требало много молити. Покоривши се савету светог Григорија, или још боље савету Духа Светог, он процени да сада није време за људске ситнице, него је време такво дошло да због настале невоље и опасности све друго треба лако подносити. Дошавши из Понта он одмах ступа у борбу и, заједно са пријатељем Григоријем, постаје непоколебиви ревнитељ за истину вере која је сада била у опасности. Василије није жалио себе нити ишта тражио за себе, него је целога себе добровољно ставио у службу мајци Цркви. Са пожртвованошћу и са разумношћу он се сада борио и подвизавао за добро Цркве, никакве малодушне замерке не стављајући епископу Евсевију. Са њим се он напротив потпуно измирио и свестрано га помагао саветима, послушношћу и сарађивањем. Василије постаде заиста одбранбени зид православнима у Кесарији и целој Кападокији, а за аријанске противнике Цркве он беше оштри мач и огањ који сажиже, како вели Свето Писмо (Јерем. 1, 18; 23, 29; Пс. 117, 12). У овој борби Василију свестрано помагаше Григорије Богослов, као што Варнава помагаше Апостолу Павлу. Ту се већ испољила велика духовна моћ и велика црквена и богословска способност ових великих отаца Кападокијских, који ће од тада па надаље остати заувек као велики поборници Свете Тројице и као стубови Цркве Христове. За Кападокијце уопште вели свети Григорије да њима ништа није било тако својствено као постојаност у вери и правилно веровање у Свету Тројицу, од Које су и добијали моћ да истрају у вери и у ревновању за Православље. Но ове речи св. Григорија очигледно да важе пре свега за ову свету двојицу Кападокијаца.
О Василијевом свештеничком и пастирском и богословском старању о Цркви имамо да кажемо од многога само оно што сматрамо најнужнијим. Јер његова делатност беше веома разноврсна и веома свестрана и плодна. Он имађаше смелост пред царским властима и није се плашио ни оних најсилнијих у граду. Његова реч умириваше разне раздоре и свађе; после његовог суда о нечему није више било сумњи у правичност његовог решења, јер иза његовог суда увек је стајала као потврда његова велика врлина и велики углед. Све оне који су били у невољама он је штитио и помагао, како духовно тако и материјално, јер и материјална помоћ утиче на душу, а љубав и доброчинство потпуно је задобијају. Његово раздавање милостиње, врлина коју је наследио још од својих родитеља, беше на далеко чувено: он и сироте храњаше, и странце угошћаваше, и о девственицама се старао и монахе збрињавао, и све их истовремено речју и примером поучавао. Посебног пак спомена су достојни његови трудови и старања на украшавању храмова Божјих и црквених богослужења. По сведочанству већ светог Григорија овај свети отац још као презвитер саставио је многе црквене молитве, које је уводио у богослужења основаних њиме манастира, (као што се го види у његовим монашким правилима), а такође и у самој Кесарији. Ове његове свете и богонадахнуте молитве биће затим примљене у читавој Цркви Христовој и остаће у њој на све векове. Овај посао на украшавању храмова и богослужења и сво остало своје литургичко стваралаштво наставиће свети Василије када постане епискои Кесаријски, када ће преписати и уредити и познату по његовом имену свету и божанску Литургију Православне Цркве. Једном речју, како вели Григорије, Василије је учинио у Цркви све оно што један прави човек Божји, сједињен с Богом, може да учини за народ Божји и његово спасење.
Због свог оваквог богоугодног живота и рада Василије је задобио љубав и поверење већине народа и клира у Кесарији и многих епископа у Кападокијској митрополији и око ње. Иако још презвитер, он је већ имао одлучујућу улогу у животу и раду Цркве Кесаријске, те се с правом очекивало да ће он и бити њен будући епископ. Но враг рода људског и непријатељ Цркве Христове није седео миран, него је против њега покренуо завист и непријатељство у неким људима и свештеницима у Кесарији и неким епископима из околних Цркава. To ce испољило особито у моменту када је по смрти епископа Евсевија дошло до избора новог епископа или тачније речено митрополита у Кесарији.
Евсевије се упокојио јуна месеца 370. године, издахнувши на самим рукама Василијевим. Ускоро после тога би избор новог митрополита на престо Кесаријски, којом приликом би изабран свети Василије, али, како вели Григорије Богослов, "не без муке, нити без зависти и противљења од стране неких епископа из околних крајева и још неких њихових присталица из самога града Кесарије". Ови су хтели и настојали да протуре неког другог кандидата уместо Василија, јер су већ знали какве је он чврсте руке и непоколебљивог карактера. Ово њихово противљење избору Василија било је узело шире размере; али све њихове људске смицалице нису могле победити вољу Божју. "Требало је да победи Дух Свети, вели исти Григорије, и Он заиста и победи неодољиво". Као орган пак Светога Духа при избору Василија за митрополита Кесаријског нарочито је послужио стари епископ Григорије из малога града Назијанза, отац Григорија Богослова. Он је заједно са својим сином Григоријем, Василијевим другом, и са још неким достојним православним епископима из околних крајева, па чак и изван Кападокије, учинио много да би убедио већину епископа да изаберу Василија за епископа. У ту сврху писао је он, или боље рећи он је само говорио а син му Григорије писао, писма на разне стране: Цркви Кесаријској (Писмо 41 Григ. Бг.), угледном православном епископу Евсевију Самосатском (Писмо 42 и 44) и још другим епископима (Писмо 43). У писму Кесаријцима, клиру и народу, овај свети отац и још светији син писаху овако за Василија: "Ја сам мали пастир маленог стада и најмањи међу служитељима Духа Светог, но благодат Божја није мала, нити се она ограничује местом. Зато нека се дозволи смелост и нек се допусти и нама малима да проговоримо, јер се ради о општој ствари, тако важној и толико значајној... Јер ради ce o Цркви, за коју је Христос страдао, и ради ce o ономе који ће ту Цркву да представи и приведе Богу (тј. о епископу). Светило је телу око, као што чусмо из Светог Писма (Мт. 6, 22), но то не важи само за ово телесно око које телесно гледа и бива гледано, него то важи и за око које духовно гледа и духовно бива посматрано, то јест за епископа, који је светило Цркве. И као што бива да ако је телесно око чисто и здраво, тада и цело тело бива правилно руковоћено, ако ли је пак нечисто, он да ни тело не иде право; тако бива и са старешином Цркве: какав је он, таква ће му бити и Црква: или заједно с њим пропада, или се заједно с њим спасава. Нама је потребно да се бринемо о свакој Цркви, као о телу Христовом, но особито о вашој Цркви (Кесаријској) која је од почетка до сада била мајка свих Цркава (овдашњих), и на коју смо сви гледали тако као што све тачке на периферији круга гледају у свој центар. To смо чинили не само због Православне вере која се у тој Цркви проповедала од почетка, него и због од Бога јој очигледно дароване благодатне једнодушности и слоге... Зато, ако нам икако буде могуће услед старости да дођемо, ми желимо да помогнемо (у избору достојног епископа). Ја верујем да ви међу вама имате и друге мужеве достојне епископства, но ја никога између уважаваних међу вама не могу да ставим испред најбогољубљенијег сина нашег Василија презвитера. Говорећи ово ја призивам Бога за сведока, јер Василија знам као човека чистот у речи и животу и као јединог и најспособнијег између свих који може да се супротстави нашем садашњем времену и овом јеретичком бунцању које је сада овладало. Ово вам пишем свима: и свештеницима, и монасима, и достојанственицима градским и саветницима, и свему народу" (Писмо 41). Иста два Григорија, отац и син, писаху и епископу Евсевију из Самосата, места које није спадало у област Кесаријске митрополије, те према томе епископ тога места није учествовао у избору митрополита Кападокијске области. Но епископ Евсевије беше човек од великог угледа и утицаја, и зато га мољаху да утиче колико може, па чак и да личио дође", да би се у Кесаријској Цркви очувало Благочешће (= Православље) изабирањем тој Цркви пастира по вољи Господњој, који би могао управљати народом Господњим". "Ми имамо у виду, писаху даље они, мужа који није ни вама непознат; и ако се удостојимо да њега добијемо за епископа, знам поуздано да ћемо стећи велику слободу пред Богом, и учинићемо народу који нас позива на избор највеће могуће доброчинство" (Писмо 42). Осталим пак епископима такође су слично писали да никога не претпоставе Василију, јер се с њим нико не може сравнити ни по животу, ни по речитости и мудрости, ни по врлинама. А што се неки изговарају, додају они, тиме што је Василије слабог здравља, ми им одговарамо да треба да схвате да ми не бирамо себи неког телесног атлету или рвача, него учитеља у вери и архијереја (Писмо 43).
Као пример таквог испољавања његових савршених врлина нека послужи и следеће. После свог избора и рукоположења за митрополита, овај велики јерарх Цркве, иако имађаше власт као митрополит, није се ипак окренуо против оних који су били против његовог избора, него их је напротив смекшавао и укроћивао и према њима су односио са великодушношћу искусног лекара и пастира. Ово пак њихово укроћивање и лечење није чинио са ласкањем и улизивањем, него са великодушном човечношћу, не светећи се него убећујући на послушност, послушност коју су му као митрополиту целе области дуговали. Овај искусни пастир људи знао је добро да велика попустљивост и претерана снисходљивост одводи у распуштеност и раслабљеност, a c друге стране, велика строгост већма разжешћује и доводи до дрскости. Због тога је ово двоје једно другим исправљао и допуњавао, сједињујући тако строгост са снисходљивошћу и одлучност са кротошћу. Нису му биле потребне многе речи да би постојеће зло исправио, јер је делима својим успевао да учини далеко више. Људе није себи подчињавао лукавством или вештином, него их је придобиjao себи за пријатеље благонаклоношћу и љубављу. Такође се ниje служио чак ни својом митрополитском влашћу да их придобиje, него их је придобијао штедећи их. Многи његови дотадашњи противници биваху сада побеђивани великом мудрошћу Василијевом и његовим неупоредивим и недостижним врлинаштвом. Ранији противници, сада су сматрали за своје спасење приближити се и придружити се Василију и бити му послушан; сваки пак сукоб с њим или одвајање од њега сматрали су за ствар опасну и пагубну, која их може и од Бога одвојити и отуђити. Многи од њих сада су се својевољно журили да се извине овом великом јерарху и да непријатељство замене уважењем и поштовањем према њему. Сами су се старали да се добро владају, јер је једино то Василије уважавао. Многима од тих хороепископа његове митрополије Василије и сам писаше посебне посланице, и молећи а понекад и претећи, исправљаше навике и преступе противне обичајима Цркве. Из неких од тих посланица касније су издвојени многи свети канони који од тада важе за читаву Цркву Васељенску. Тако, свети Василије још од почетка беше канон (= правило) пастирствовања и управљања Црквом. Но, нажалост, завист и злоба ђавоља ни овде није изостала. Јер међу ранијим противницима Василијевим беше непоправљивих и злобних непријатеља, који су чак и Василијеве најближе сроднике потстрекавали против њега. Василије се ипак борио да макар неке од њих исправи, док је неке препуштао да се сами у себи разједају, као што рђа једући гвожђе и сама са гвожђем заједно пропада. Ови непоправљиви противници Василијеви многе су клевете износили и зла наносили светитељу. Јер, не могући се упоредити с њим нити му ма у чему противстати лице у лице, они су се против светитеља бавили клеветама и подметањима и осуђивањима и сплеткарењем. Између осталих клевета они су га називали гордим и надменим, зато што његова озбиљност и правичност, чврстина карактера и подвижничка усебесабраност беше за њих неугодна и поразна за њихове пороке. Свети Григорије, који је најбоље познавао Василија, вели: Христолико смирење и подвижничке врлине Василијеве ови подлаци оглашаваху за пороке, пошто су собом мерили светитеља, а не себе њиме. Врлине и пороци, додаје он, често су близу једни других и личе каткад једни на друге, те је незналицама врло лако сматрати врлину за порок и обратно, порок за врлину. Уосталом, закључује Григорије, ко може лава осуђивати што није као мајмун, него је озбиљног и царског држања.
Зато је сву васељену и учинио предметом својих брига и старања. Пред његовим светим очима био је овакав призор: наслеђе Божје, народ Христов, свети народ, стечен и спасен крвљу, страдањем Спасовим и науком, сав је потопљен у мору зла и невоља због разних заблуда и јереси и других пагубних наука. Света Црква Христова страховито страда од непријатеља, натутканих ђавољом злоћом. To светом Василију није давало мира, нити му је било довољно вапити и молити се Богу да избави Цркву Своју од зала која су је напала. Напротив, полажући сву наду на Бога, он се и сам заложи да помогне Цркви у таквом њеном стању. И заиста, била би то велика несрећа да онај, који је постављен изнад свих и који гледа узвишено, не брине за општу ствар и опште спасење. Јер овде се управо није радило о једном човеку, који као јединка, и кад није у добром стању, ипак не наноси штету целини; него се радило о заједничком телу Цркве, које као целина ако није у добром стању наноси штету и пропаст и свим појединачним члановима тога тела. Осећајући и знајући све то боље од других, свети Василије као општи старатељ и борац за опште добро свих, бринуо се са болом и тугом, да би на неки начин пронашао спасење од тога. Тај свети бол пастира и апостола он ношаше даноноћно у срцу, јер имаћаше срце осетљиво и брижно и састрадално. Јер како вели премудри Соломон, а и сама Истина: Осетљиво је срце црв који разједа кости; веселост пак бива само при неосећању туђег бола, док састрадавање доноси жалост, и стална брига о нечем разједа срце (Приче 14, 30). Као Јона некада страдаше и овај отац народа Цркве (ср. Јона 4, 8); и као Давид силажаше до саме смрти, и не даваше сна очима својим, нити дремања трепавицама својим (Пс. 131, 4). Бриге за све Цркве исцрпљаваху му и мучаху и онај остатак слабачког тела што је имао, тако да је са болом некада говорио ове потресне речи: "Цркве се налазе скоро у таквом стању, у каквоме је моје тело" (Писмо 30). Он тражаше и божанску и људску помоћ која би некако зауставила и угасила општи пожар у Цркви, и која би разагнала густу таму којом бејасмо одасвуд обавијени, како о томе вели св. Григорије. У једном од својих писама св. Василије пише једном епископу о потреби борбе и подвига за Цркву и истиниту православну веру: "Треба да знаш да ако и ми не прихватимо борбу за заштиту Цркве, у какву су непријатељи здравог учења ступили против Цркве, еда би је уништили и разорили, онда ничега нема што ће спречити да истина, нападнута од непријатеља, сасвим пропадне, а ми ћемо бити подвргнути осуди Божјој што нисмо ревносно и сложно по Богу учинили оно што треба за сједињење свих помесних Цркава" (Писмо 65). Кренувши тако још у самом почетку своје епископске делатности у вишеструку борбу за спасавање Цркве, свети Василије отпоче свој апостолски рад у два правца и на два поља. Прво је на богословском пољу почео да брани и правилно догматски излаже православну веру о Светој Тројици против јеретика аријанаца и савелијанаца и њихових разних групица и огранака. На пастирском пак црквеносаборном пољу он отпоче величанствено дело обједињавања Православних Цркава и збијања у редове православних епископа, да би се остварило њихово чврсто и непоколебиво јединство, које би онда могло одолети свим нападима јеретика, а уз то још и привући многе слабије и колебљивије епископе. Јер беше велик број колебљивих епископа, који су се поводили час за једнима час за другима. За ону прву, богословску делатност Василијеву вели овако св. Григорије Богослов: "Василије најпре прикупи и сједини све своје моћи у себи, колико год беше могуће, и ступи у заједницу са Духом Светим у дубини свога бића; затим стави у покрет, с једне стране, сву снагу човечјих мисли и логичких закључака, a c друге стране испита сву дубину Светога Писма; па онда изложи у речима и списима нашу Православну веру; и побијањима и противдоказима он одлучно разби велику јеретичку дрскост". Јеретике, са којима се Василије лично сретао, побеђивао је у разговору живом речју својом; онима пак који су били далеко, он је слао писане стреле своје, то јест своје списе за које се може рећи да нису били по сили слабији од онога што беше написано на таблицама Мојсијевим. Шта више, његове књиге нису прописивале закон само за један народ, као Мојсијеве само за Јудеје, него су биле за сваки хришћански народ по васељени, и оне су говориле не о јелима и о пићима и привременим жртвама и очишћењима, него су објављивале саму реч Истине, од које и долази наше спасење.
Одмах по доласку за епископа у Кесарију Свети Василије је имао да се бори отворено против мешања и насиља државне власти у црквене послове. To беше за владавине христоборног цара Валента[10], гонитеља православне вере и присталице аријанске јереси. Он беше кренуо против православних епископа, приморавајући их на примање јереси Аријеве, која је учила да је Син Божји обична твар, а не савршени Бог. Сам Валент беше крштен од аријанаца и зато на њега имаху велики утицај аријанске вође, које су га и потстицале на гоњење православних. Управо у то време Валент беше успео да скоро све православне епископе или подчини јереси, или да их прогна, а на њихова места он по Црквама довођаше аријанце. Путујући из Цариграда по разним областима, он је епископе прогонио и црквену имовину одузимао, чинећи то некад преваром и аријанском завером, а некад отвореним принуђивањем и насиљем над људима и њиховим савестима. Своју пагубну царску веру хтео је наметнути свима, а то значаше душевну погибао за све. Његове војне старешине улазиле су у храмове православних и претурали свете престоле мешајући крв невиних људи са бескрвном Жртвом, приношеном у Црквама, и злостављајући православни народ, особито монахе и девственице. Посебно пак у малоазијске области безбожни цар Валент беше послао свог епарха Модеста[11] да принуди православне епископе да се подчине царевој политици наметања аријанства или полуаријанства. Прошавши кроз многе градове у Малој Азији извршујући царско нарећење, Модест је стигао у зиму 371. године и у Кесарију Кападокијску", мајку Цркава" у тим источним областима Мале Азије, како је назива св. Григорије Богослов. Он настојавате да и ту Цркву потчини цару и његовој јереси и да тако и у њој угаси живу искру православне истине. Сам Модест беше крштен од аријанаца и зато као лав рикаше против православне вере, због чега много досади светом Василију.
Он нареди да му доведу Светитеља и настојаше да га склони на царску веру. Но пошто у томе не успе, он му поче разјарено претити. "Шта ти мислиш, Василије, - рече Модест избегавајући да светитеља назове епископом, - те се усуђујеш да се противиш тако моћном цару и да једини ти од свих других будеш толико дрзак? Василије одговори: О чему ти говориш, и какво је то моје безумље, јер ја још не могу да разумем о чему се ради. - Једини ти, рече епарх, не потчињаваш се царевој вери, док су се сви други подчинили и покорили. - На то му Василије одговори: Ја не прихватам ту цареву веру зато што мој Цар (Небески) то не одобрава. Нити ја пристајем да се клањам твари, будући да сам и сам створење, но коме је заповеђено да постане Бог. - Па шта ти мислиш да смо ми који заповедамо? Јесмо ли нешто или ништа? Зар ти не чини велику част да си заједно са нама и да смо ти пријатељи?
- А Василије му рече: Зато што не можеш одузети имање ономе који ништа нема, осим ако ти је потребно да ми одузмеш моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. У прогонство ме пак не можеш прогнати, јер ја не припадам ни једном месту, и земља по којој овога момента газим није моја, и опет: моја је свака земља у коју ме протераш. Или да кажем још тачније: сва је земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучеља се такође не плашим, јер не постоји тело за мучење, пошто ће моје слабо тело пасти од твог првог ударца. Смрт пак за мене биће добротвор, јер ће ме брже послати Богу, ради Којега живим и Којему служим, и за Којега сам већ много пута умро стремећи к Њему још одавно. - На те речи епарх се запрепасти и рече: Нико до сада није тако одговарао мени Модесту и са толиком смелошћу. - А Василије му одговори: Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са епископом, иначе би ти сигурно тако одговорио, борећи се за тако узвишене ствари. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, већма него други, јер нам то заповеда заповест Божја; и то не само према једном цару, него се ни пред обичним људима не понашамо са надменошћу. Али, када се ради о Богу, и када је у опасности вера у Бога, онда ми све друго презиремо, и само на Бога гледамо. А што се тиче огња и мача и зверова и мучења тела разним средствима, за нас то представља пре задовољство него претњу. Ти нас можеш вређати, претити нам и чинити све што хоћеш по својој власти. Реци то исто и цару нека и он чује да нас не можеш придобити за се, нити ћеш нас принудити да пристанемо на безбожно учење, макар нам још опасније претио. Најзад Модест рече: Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење. А свети Василије одговори: Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи.
Када је царски намесник чуо овакве смеле речи Василијеве и увидео његову непоколебљивосг и неустрашивост, наредио је да се Василије остави на слободи и да му се дозволи да се врати спокојно на своје епископско место. Цару пак рекао је Модест ово: Царе, побеђени смо од овог старешине овдашње Цркве. То је човек који се не боји претњи или било каквих речи и убеђивања. Ми можемо застрашити неке од оних који су страшљивци, овога пак или треба отвореном силом принудити, или не очекивати да због наших претњи он попусти у нечему. На те речи Модестове цар је одустао од своје намере, и чак се задивио храбрости овога мужа, као што бива понекад да врлина храброг човека изазове дивљење и самог непријатеља. Цар је тада заповедио да Василија више не приморавају.
Међутим није прошло дуго времена а Валент је поново покушао да на други начин искуша светог Василија. Следеће године на празник Богојављења, за време док Василије свршаваше службу Божју у храму препуном народа веома оданог своме архипастиру, уђе у храм цар Валент са својом царском пратњом и умеша се у народ хотећи да тако дође у општење са Василијем. Пред величанственим призором који виде у храму цар се веома изненади и запрепасти, јер никада тако нешто не виде у аријанским црквама. Он виде масу народа, чији гласови и певање одјекиваше као неки громови; виде таласе народа који беху као море, но ипак стајаху у реду и поретку и око олтара и свуда унаоколо. Василија пак виде цар где стоји усправан као стуб испред свег народа а пред Богом и светим жртвеником, као што некада пророк Самуило стајаше испред свог народа пред Богом (1 Цар. 19, 20). Василије стајаше непомичног тела и погледа очију, као да се ништа није десило, а око њега стајаше свештенство са великим уважењем и страхопоштовањем. Видећи све то, и не знајући с чим да упореди такав величанствени призор, цар се веома изненади и задиви тако великом уважењу које сви имађаху према Василију. Цар је са собом имао извесне дарове које је хтео да принесе пред олтар, но стајаше за моменат у неодлучности и неизвесности, пошто нико још не долажаше да те дарове узме, јер нико није знао да ли ће Василије да их прими или не.
Пошто се на тај начин цар нашао на истом скупу са Василијем, Василије му најзад прими дарове и ступи с њим у разговор о божанској науци и речима.
Беше пак ту присутан с царем и неки Демостен, снабдевач царевог дворца храном. Он се умеша у разговор и нападе на васељенског учитеља вере, говорећи којекакве глупости и показујући своје незнање. А божански Василије се насмеши на све то и рече овоме: Видесмо и Демостена неписменог[12]. На то се овај нађе увређен, па се још више раздражи, а велики Василије му одговори: Твоје је да се стараш о спремању јела, a o божанским догматима ти не можеш расправљати нити им приступити, јер си глув и ништа не осећаш (Теодоритова Историја IV, 19). Овај Демостен је и касније покретао гоњење на Православне епископе и прогнао је баш брата светог Василија - Григорија епископа Ниског. Но и овога пута цар Валент опет остави на миру архиепископа Кесаријског.
Непоколебиви став светог Василија одбио је и донекле укротио први налет царевог непријатељства. Но Василијеве невоље с властима нису још биле завршене. Непријатељи православне вере, и посебно Василијеви непријатељи, потпаљивали су гњев царев, указујући на то да се једини Василије одупрео потпуној царевој победи над православним епископима. И заиста, ово је било тачно, јер у то време беху већ прогнани и св. Мелетије Антиохијски и Евсевије Самосатски, и многи други носиоци Православља на Истоку. Зато цар Валент, после свог пораза пред Василијем, понова устаде против њега, и овога пута одлучи да га протера. За прогонство Василијево све је већ било готово, спремљена је била и наредба о прогонству и царева рука беше готова да је потпише. Но Бог, Који чува Цркву своју, спречи ту неправедну одлуку. Јер када цар хтеде да потпише наредбу о прогонству светог Василија, рука му задрхта и нешто га спречи да то учини. Истога момента јавише му да му се изненада тешко разболео син Галатије. - Но борба св. Василија са државним властима није се ни на томе завршила.
У то време десио се један нови сукоб који су искористиле и неке црквене старешине и вође, умешавши се сада у борбу против Василија више него сама државна власт. Због тог новог сукоба, а особито због понашања тих епископа, противника Василијевих, многи се црквени народ саблажљавао и душевну штету трпео. Јер ти епископи искористише ту прилику, о којој ће даље бити речи, да њоме прикрију, с једне стране, своје неслагање у вери са Василијем, a c друге стране своју злопамтљивост и освету због пораза који су претрпели приликом Василијевог избора за епископа. Они су се до сада потчињавали Василију као митрополиту само за то што су морали то чинити под притиском њихових верника, јер је народ сав одреда веома поштовао Светог Василија. Но ови баш ту његову славу и углед нису могли подносити. Десио се дакле следећи сукоб. Да би понизила Василија и одузела му велики црквени углед и црквену моћ коју је имао као митрополит Кесаријски, царска власт је нашла следећи повод за то. По наредби цара Валента, дотадашња велика област Кападокије буде почетком 372 године подељена на две области, на Прву и Другу Кападокију. Као центар Прве Кападокије остала је и даље Кесарија, за центар пак Друге Кападокије проглашен је град Тијана. По овој новој политичкој подели многи делови Кесаријске митрополије остали су на територији Друге Кападокије. Желећи да искористи за себе ову политичку поделу и да се одвоји од Кесаријске митрополије, епископ града Тијане Антим отказује послушност своме митрополиту Василију и одваја се од њега подчињујући себи епископе и свештенике на територији Друге Кападокије, и притом тражећи такође да за политичком поделом територије следује обавезно и црквена подела. Као дотадашњи митрополит древне митрополије Кападокијске Василије стајаше за древне обичаје Светих Отаца и правила црквеног управљања, која потичу из давнина. Тако у овом сукобу новозвани митрополит Тијански Антим нанесе много пакости Василију као законитом канонском митрополиту целе области, јер овај Антим тајно сазиваше своје саборе и отимаше себи свештенике, било убеђивањем или насиљем; усто он приграбљиваше себи и црквене приходе који припадаху митрополији Кесаријској, и друга слична безакоња он чињаше. Да би своја безакоња прикрио, он је разне лажи и клевете измишљао против Василија, па чак, - о, безумља! - клеветао Василија Великог у питањима вере. Све ово наравно ишло је на општу штету Цркве, на слабљење православних пред јеретицима и на саблазан многих хришћанских душа, јер људи се често и по злурадости радују свакој новини која руши старо стање, и од тога гледају да извуку неку корист за себе. Свако рушење постојећега лакше је од подизања разоренога, вели Григорије Богослов. Ова борба са Антимом потраја скоро 2 године.
Овде треба рећи неколико речи о једној ствари у овом поступку Светог Василија, која је многе навела да погрешно виде и оцене сам овај поступак Светог Василија. Наиме, овакав поступак великог Василија ражалостио је и његовог тихог и спокојног друга Григорија Богослова, и међу њима настаде извесна несугласица. Шта на то треба рећи? Пре свега треба рећи да се Григорије уопште слагао са Василијевим поступком, само што је нарав Григоријева била тиха, жељна мира и молитвеног тиховања, а на овај начин он је увучен у најжешћу црквену борбу. А баш ту борбу са Антимом непријатељи су злоупотребљавали у својим клеветама на Василија и његове пријатеље. Григорије је убеђивао Василија да он није за такве црквене борбе. И са тог разлога Григорије није ни отишао у иначе мало и пролазно место Сасима, него је већма желео усамљеничку тишину и молитвено созерцавање у подвизима и све већој љубави према Богу (в. Писма Григ. 48 и 49). Василије пак са своје стране, врло је добро знао праву вредност и достојност великог Григорија, и да он далеко превазилази ту почаст да буде постављен за епископа у овако малом месту и у оваквим приликама, и зато je o томе писао епископу Евсевију Самосатском овако: "И ја бих желео да брат Григорије управља таквом Црквом, која би одговарала његовој величини и достојности, а мислим да би за њега била достојна једино цела васељена кад би се сабрала сва у једно. Но пошто је то немогуће, онда нека га, нека он буде такав епископ коме неће место давати част, него ће он давати част том месту. Јер великоме је својствено не само да се задовољава великим, него и да мале ствари чини својом силом и моћи великима" (Писмо 98, 2). He треба дакле овде мислити да Василије није знао, или је преценио, или подценио праву вредност Григоријеву и његове не само богословске, него и црквене и пастирске способности, а као доказ тога нека послужи следећа чињеница свима позната. Када је Василије, крајем 378 године, већ био на самрти, он је управо саветовао светом Мелетију Антиохијском и другим православним епископима да никог другог него Григорија пошаљу у Цариград да тамо поврати од аријанаца скоро изгубљено Православље. Ова последња жеља и последња радост Василијева би заиста и испуњена, и Григорије би послан у Цариград, где он за кратко време показа своје ненадмашне пастирске способности. Јер он за непуне две године васкрсну тамо Православље и поврати Цариград из руку аријанаца у Православље. Но када је св. Василије рукоположио Григорија за малено место Сасима, Василије се бринуо пре свега за добро Цркве, и то не само своје Кесаријске митрополије, која је била стуб и тврђава Православља на Истоку, и сваки покушај слабљења Василијеве црквене позиције био би на штету свему Православљу a у корист аријанцима, - него се он тиме бринуо и за целу Цркву на Истоку. Пустинољубива пак душа Григоријева говорила је слободно другу Василију тужне прекоре због такве врсте пријатељства које га ето спречава да се смирено подвизава. Но то је Григорије чинио само у личним писмима и разговорима, док је пред другим људима, и особито пред Василијевим непријатељима, он ватрено бранио Василија (Писмо Гр. Бг. 48), сматрајући да је то Василије учинио не по некој вољи или слабости људској, него по вољи самог Духа Светог. Иако је Василије знао да цени пријатељство, вели Григорије, када је требало да се ради Бога учини нешто веће и важније, он тада није гледао само на оно што пријатељу иде у рачун, него оно што је Цркви Божјој корисније. А за доказ да Григорије и поред жалости није осуђивао Василија за тај поступак нека послужи још и следећи догађај. Када новоназвани митрополит Тијански Антим дође у град Назијанз, који беше на територији Друге Кападокије, да приволи Григорија и његовог старог оца епископа да се отцепе од Василија и приђу новој митрополији, па их је час молио час им претио, они су обадвојица најенергичније одбили то и остали верни својој Кесаријској митрополији и њеном великом митрополиту Василију, због чега им је огорчени поразом Антим приписивао "василијанизам", то јест велику приврженост Василију (Писмо Гр. Бг. 50). На крају треба још и ово рећи да та жалост Григоријева није дуго потрајала, јер се ускоро он свим силама дао на то да помогне великом Василију и са њим читавом Православљу, како на богословском тако и на црквеном пољу, што ће се одмах видети из излагања даљих догађаја из живота овог светог Василија.
Није било мало огорчење Светог Василија на Запад, a ocoбито на горди Рим, када је ускоро, то јест 375. године, уместо свих његових настојања, римски епископ Дамас одговорио осудом светог Мелетија и писменом подршком Павлинове групе. Јер те године Дамас посла писма којима признаје Павлина за епископа у Антиохији, што војвода царев Терентије покуша да на силу спроведе у дело. Чувши за то, велики јерарх Кападокијски и целе васељене пише војводи Терентију и вели му да се он не меша у ствари које нису његова надлежност, него надлежност црквених старешина, зато нека он ту ствар препусти епископима. Што се пак тиче таквог поступања Рима, то нека се војвода томе не чуди, јер у Риму потпуно не знају овдашње прилике, а и не настоје да их упознају како треба. Ја желим да имам мир и љубав са свима, вели Св. Василије, но ја нипошто и никада не могу заборавити и напустити Мелетија, тог правог човека Божјег и најдивнијег епископа истините Цркве Божје у Антохији. И не Мелетије него Павлин нема правилну веру о Светој Тројици, и зато "ја не само што никада нећу уступити пред људима који се хвале да су добили неко писмо од неких људи, него да су га добили и са самог неба, ја их не могу сматрати да припадају заједници Светих, ако они не следују за правом и здравом вером Православном" (Писмо 214).
Но и поред таквог понашања епископа Римског и осталих са Запада, велика брига и љубав Св. Василија за православну веру и јединство Цркве учини да он још једном покуша дело уједињења Источних и Западних епископа. У светог Мелетија у то време беше један веома способан ђакон по имену Доротеј. Он беше вичан путовањима и разговорима о црквеним пословима. Њега Св. Василије изабра да га пошаље у Рим са новим писмима од Источних епископа. Други Источни епископи предлагаху да би добро било да пође у Рим брат Василијев Св. Григорије, епископ Ниски. Међутим њима Св. Василије одговори да његов браг Григорије, због своје смерности и безазлености, није погодан за разговоре са гордим и надменим папом римским, човеком који сматра себе да седи негде горе високо, те зато не може да чује оне који му из низине одоздо говоре истину (Писмо 215). О тадашњој гордости римског епископа писаше у то време Св. Василије и епископу Евсевију Самосатском, поводом папиног непризнавања Св. Мелетија а признавања полујеретика Павлина: "Када се покушава исправити горда нарав неког, онда она постаје још гордија и надменија. Зато нам је боље да очекујемо помоћ једино од Господа, јер ако нам се Он смилује, каква нам онда друга помоћ треба? А ако се гњев Божји продужи над нама, каква ће нам онда корист бити од западне горде обрве? Јер они на Западу нити знају праву истину о стварима код нас, нити допуштају да их неко обавести, јер су унапред обузети лажним предрасудама. Они и сада (у Антиохији) чине оно што су чинили раније са Маркелом: противе се онима који им говоре праву истину, а подржавају јерес. Зато хтедох и сам, без вас других епископа, да напишем старешини Римском и да му кажем да они нити знају право стање ствари код нас, нити пак пристају да им неко укаже пут којим би га могли дознати. И такође да му још кажем да не напада оне који се и онако налазе у невољи због многих искушења, нити пак да сматра да је гордост неко достојанство, јер сама гордост је већ довољан грех да човека начини непријатељем Божјим" (Писмо 239, 2). Изабравши дакле нрезвитера Доротеја, (јер он у међувремену беше рукоположен за презвитера од Св. Мелетија), Свети Василије са осталим епископима посла по њему и по презвитеру Санктисиму два писма на Запад почетком 376. године. Једно писмо беше упућено од свих Источних свима Западним епископима, а друго сам Св. Василије упути епископима Италије и Галије. У оба писма би изнето тешко стање Цркве на Истоку због борбе са јеретицима, и би тражена братска помоћ од Западних епископа. Јер говораше њима свети Василије: "Господ наш Исус Христос примио је да читаву Цркву Божју назове телом Својим, а све нас учинио је међусобним удовима, и свима нама је дао да будемо блиски једни другима сходно повезаности удова. Стога, иако смо местом боравка далеко једни од других, ипак смо кроз то јединство близу једни другима" (Писмо 243). Указујући западнима на то саборно јединство Цркве као тела Христовог, Св. Василије им смирено напомиње и ово: "Свуда се распрострло зло јереси, и зато се треба бојати да оно не прогуга наше помесне Цркве, па се онда окрене ка здравим деловима - вашим Црквама. Можда смо ми први предани оштрим зубима непријатеља Христових да нас самељу због умножења грехова код нас. Али вероватније је закључити да је општи непријатељ душа наших прво напао на нас зато што је одавде из наших крајева (са Истока) почело да се шири и проповеда Еванђеље Царства Божјег које се затим проширило по свој васељени. Зато је он почео прво овде да шири своју отступничку науку, а затим ће настојати да је рашири по свој васељени" (Писмо 243, 3). Дошавши са тим писмима Василијевим у Рим, озбиљни и чврсти презвитер Доротеј предаде их Римском епископу, који у то време држаше сабор у Риму, на ком беше присутан и архиепископ Александријски Петар. У расправљању са Доротејем пaпa Дамас и Петар назову пред њим светог Мелетија Антиохијског и Евсевија Самосатског аријанцима, што веома увреди Доротеја и он тако оштро и одлучно одговори да су се и они увредили, јер је и он њима пребацио општење са Маркелом, који заиста беше јеретнк, док св. Мелетије и Евсевије то нису. Иако беше задовољан због оваквог држања Доротејевог кад је у питању истина, велики миротворац Василије ипак писаше касније Петру Александријском извињавајући се за такво понашање Доротејево према Петру, кога Василије уважаваше. Но што се тиче епископа Мелетија и Евсевија, додаје Св. Василије у истом писму Петру, они ни најмање нису јеретици, јер да су они заиста такви, ја ни за моменат не бих пристао да имам општење са њима (Писмо 266).
У својој бризи и старању на делу миротворца и спасиоца Цркве Христове велики Василије је неуморно радио на измирењу и сједињењу не само Истока и Запада, него и појединих епископа и помесних Цркава међусобно. Такође је он настојао и да многе слабе у вери или отпале од вере отме из канџи аријанских и придобије за Цркву Православну. О томе је сам он писао овако: "Наше време веома тежи разарању Цркава свуда, и то смо већ поодавно увидели. Уз то још нема никога да се брине о изграђивању Цркве, и о исправљању грешака браће, и о снисходљивости према слабима, и о заштити оних који су здрави. Зато је велика потреба у ово време старати се и бринути се да се учини неко добро за Цркву. Добро пак учинити за Цркву значи сјединити оно што је сада раздвојено. А сједињење може бити ако усхтеднемо бити према слабима снисходљиви у ономе што ничим не штети душама... Зато је, мислим, потребно да праве и истините слуге Господње покажу велико старање о враћању у јединство Цркве оних који су на разне начине раздељени међусобно. Јер "ништа тако није својствено хришћанину као стварати мир" (Писмо 113 и 114).
Ова пастирска љубав и миротворство светог Василија начинили су од њега другог Апостола Павла. Јер као и свети Апостол, тако и овај светитељ Божји беше свима све да како год спасе кога (1 Кор. 9, 22). Таквим својим радом и снисходљивошћу Св.Василије је успео да многе вернике, па чак и епископе, обрати из аријанске и духоборачке јереси у Православље. Јер он најпре од њих тражаше само најнужније исповедање Никејске вере и одбацивање аријанског и духоборачког учења да је Син или Дух Свети твар, а не истинити Бог. Када је затим такве слабиће у вери приводио у крило Православне Цркве, онда је код њих допуњавао све оно друго што им је недостајало (Писмо 113). Није светитељ Божји попуштао у вери или дозвољавао отступање од ње, - Боже сачувај!, - него је само пастирски мудро и постепено приводио од јеретика заражене у вери ка потпуном познању Истине. Такав његов пастирски рад брзо је уродио великим плодом, јер је многе епископе, клирике и мирјане, па чак и читаве помесне Цркве обратно од јереси у Православље. Неки неразумни и не пo разуму ревнитељи саблажњавали су се таквим његовим поступањем према слабима у вери, и неки cv због тога чак отступили од њега, међу којима беху и извесни монаси из града Кесарије. Дознавши за такву неразумну и неумесну ревност, сам свети и превелики Атанасије Александријски писао је у заштиту светог Василија ово: "Реците тим дрским монасима из Кесарије да не устају против возљубљенога нам Василија епископа, истинског слуге Божјег, него нека га слушају као деца оца и нека не противурече ономе што он чини и говори. Јер када би он био сумњив у истини вере, онда би њихово противљење било похвално; но и они сами, а и ми сви, знамо сигурно да је Василије похвала Цркве и праве вере. Нe треба се противу таквога борити, јер се он силно подвизава и бори за истину, поучавајући оне којима је то потребно. Зато треба имати поверења у његову добру савест. Јер знам добро да он бива са слабима слаб, еда би и слабе придобио (1 Кор. 9, 22). Нека ти монаси гледају на ту пастирску мудрост његову, и нека прослављају Бога што је Кападокији дао таквога епископа, каквога би желела да има свака земља у весељени" (Писма Паладију и Јовану).
Блажени Григорије Богослов прича како се једном приликом док је Св. Василије беседио у Цркви о Светој Тројици, један присутни монах саблазнио као да Св. Василије не говори добро о Духу Светом. Када тај монах сутрадан критиковаше Василија пред другима и пред Св. Григоријем, Григорије га пред свима изобличи због његове дрскости и објасни му да је Василије једина светиљка Истине и животворна сила њена. Доказ: он је још једини остао непротеран од аријанаца, и по богоданој му мудрости проповеда јасну истину о Божанству Светога Духа, но тако да би придобио и оне који се још колебају у вери у Духа Светог (Писмо Григ. Бр. 58). Свети Григорије и на другом месту изобличава такве дрске и неповерљиве људе, говорећи: Имају неки злобни људи, који се саблажљавају, и саблажњавају друге, тиме додају себи зло на зло, јер се усуђују говорити против Василијевог богословља о Духу Светом. Василије пак сматра да речју Божјом треба мудро управљати и са знањем и расуђивањем њоме располагати (ср. Пс. 111, 5). Особито то треба чинити сада у време ове ноћне борбе са јеретицима, док не наступи време разведравања. Василије је знао да дрске јеретичке вође, које имађаху велики утицај на цара јеретика, погрешно схватају и намерно изврћу и најтачније православне речи о вери, и тако га често опадају и клеветају код цара. Није много требало па да цар прогна Василија, и јеретицима преда његову Цркву на општу пропаст православних душа. Зато је богопросвећени светитељ Божји и пастир Цркве мудро излагао праву и истиниту веру о Духу Светоме као Трећем Лицу Свете и Божанске Тројице, но при томе бирао такве речи из Светога Писма и из поузданих сведочанстава Светих Отаца, какве јеретици не би могли лако извртати и на зло употребљавати. To ce најбоље види из књиге коју Свети Василије написа у одбрану православне вере о Духу Светом против јеретика духобораца. Ту књигу свети Василије написа на тражење светог Амфилохија Иконијског. А ево како.
Да би показали велико пастирско старање и жељу Светог Василија за спасење свих и свакога, и за сједињење свих у истиниту веру и Цркву Православну, па макар неки пре тога били и јеретици, испричаћемо још и његово дуготрпељиво старање које он показа према епископу Евстатију Севастијском, као некада Гoeпoд према Јуди. Споменуто је већ да овај Евстатије беше човек веома превртљив и непостојан у вери. У млађим годинама он беше ученик самога Арија, а касније учитељ злогласног јеретика Аеција (Писма 223 и 244). Но покајавши се касније, он би примљен од Епископа Ермогена у Василијевој Кападокији, где он после покајања постаде чак и свештеник (Писма 244 и 263). Међутим касније Евстатије опет приђе аријанцима, али се убрзо поново покаја и врати у Кападокију где после исповедања православне вере успе да се додвори да га изаберу и за епископа у граду Севастији. Ни после тога његова чврстина у православној вери није била постојана, јер је опет једном потписао аријанску веру, а онда се пред папом Диберијем покајао и потписао Никејску православну веру (Писма 244 и 263). Најзад, он ни ту не остаде, него приђе новонасталој јереси духобораца и постаде један од њених главних вођа. Међутим, овај препредени и превртљиви човек, још док бејаше православан, успе да задобије поверење и љубав Светог Василија највише због свог наизглед строгог аскетског живота. Тако у време када Василије би изабран за епископа, Евстатије већ беше епископ Севастијски и имаћаше црквено општење са православнима, те га и Василије прими у црквену заједницу и чак му Евстатије постаде и пријатељ. Међутим не прође много времена а неки епископи почеше попреко гледати на Св. Василија због тога што пре Василија беху увидели да Евстатије лицемери у вери и животу, а Василије се још дружи с њим. Јер у исто то време Евстатије пред другима квараше веру православну и дружаше се са отвореним јеретицима. Због тога једнога дана у месецу јуну 372. године сам Св. Василије оде код Евстатија, и стаде разговарати са њим о вери, да би се лично уверио да ли је он стварно јеретик или није. Два дана они тако разговараху о вери, и лукави Евстатије успе да сакрије своје праве мисли, те се Св. Василије врати од њега успокојен и умирен, хвалећи Бога што овај човек није јеретик. Али не дуго после тога епископ Никопољски Теодот нападе отворено светог Василија говорећи му за Евстатија да куд год иде хвали се како није попустио пред Василијем ниучему нити се сложио са њим у вери (Писма 98-99). Уз то још Евстатије беше отпочео пред другима да ружи и клевета Светога Василија приписујући му свакојаке измишљотине, да би себе тиме лукаво сакрио и оправдао пред својим ученицима и присталицама. Дознавши за то Св. Василије отиде понова Евстатију и затражи од њега изричито да му потпише писмено изложену православну веру, иначе ће га одмах искључити из заједнице православних епископа. Ово би 373. године. Но Евстатије, чим то потписа, оде од Василија и одрече пред другима све што је учинио. Да би своју кривицу и јерес сакрио, Евстатије отпоче да говори и да свуда шири нека писма, тврдећи да је Василије, тобоже, присталица Аполинаријеве јереси (Писма 125 и 129 и 131). Пришавши отворено јеретицима духоборцима Евстатије се нарочито окоми на Светог Василија због његовог православног учења о Духу Светом, којим је Св. Василије у прах развејао духоборачку јерес и заблуду. Тада Свети Василије, после толико труда и трпљења и настојања да обрати и спасе овога Јуду, јавно и писмено изобличи Евстатија за сво његово досадашње лицемерје и храмање у вери на обе ноге, као и за улизивање свима и свакоме, и за непостојаност карактера, те га на крају сасвим одлучи од Православне Цркве (Писмо 223-4 и 263). Но иако бедни Евстатије беше нанео толико зла и пакости Св. Василију, овоме ипак беше жао тог човека, кога ради Истине Божје мораде одлучити од Цркве. "Знајте, пише Св. Василије тим поводом, да и мене боли то одсецање, и да са много бола реших да то учиним. Но знајте и то да љубитељима Истине није ништа милије од Бога и Божје Истине" (Писмо 151). Ово искључење из Православне Цркве и одвајање од највећег јерарха њеног - Св. Василија беше коначна погибао за Евстатија. To je добро знао Св. Василије, зато је тако често показивао велико и дуго трпљење и милостивост према Евстатију, еда би како спасао грешника. Св. Василије благодаћу Божјом беше свестан својег значаја у Цркви, и зато је једном другом приликом са смерном смелошћу писао неким епископима: "Онај ко напушта заједницу са нама, нека зна да такав самога себе отцепљује од целе Цркве" (Писмо 204, 7). Ово правило остаде да важи за све православне до данас, и до краја века.
Упокоји се пак свети и богоносни Василије после многих и честих својих болести у 49-ој години свога живота, 31. децембра 378 године, и би погребен 1. јануара 379 године. О његовом упокојењу и погребу говори Св. Григорије Богослов. Пошто свети Василије свој земни пут заврши и веру очува, жељаше силно да отиде из овога света. Ho y последњем моменту свога живота он, иако веома слаб и болестан, учини и то добро Цркви што устаде и рукоположи Духом Светим најверније од својих ученика и клирика, тако да свети олтар не оскудева у свештенству. У последњим часовима његовог земног живота сабра се око њега хор Анђела и Светитеља с неба, a ca земље сав град Кесаријски са околином. Сви они жељаху да Св. Василије још остане на земљи ради веће користи Цркви и свој васељени. Али је требало, вели Св. Григорије, да се покаже да је и Василије човек. Зато, поучивши све присутне божанским речима и тајнама, Светитељ с радошћу предаде душу анђелима да је носе Богу, изговарајући последње речи: "У руке твоје предајем дух мој". При погребу његово тело ношаху руке светих људи, а сви верни хрљаху са свих страна да се дотакну макар и крајичка одежде његове, или ма чега његовог, јер то сматраху за велики благослов. И не само верни, него и незнабошци, па чак Јевреји из града Кесарије и околине тискаху се сви одреда, да би одали пошту и благодарност овом великом добротвору свом. Јер Св. Василије је својом милостињом и доброчинством обасипао не само хришћане него и Јевреје и Јелине. У том изливу свенародне туге и поштовања према Св. Василију толики се народ слеже око његовог светог тела, да је неколико њих умрло од тискања, што свети Григорије и сав народ сматраше не несрећом него благословом и блаженством за њих, јер се такви удостојише да заједно отпутују са Светитељем у онај свет. Тако би погребен и прибројан Оцима својим овај међу јерејима Архијереј, и међу проповедницима велики Глас Речи Божје, и међу мученицима Мученик.
Недостало би нам времена када би хтели да испричамо још и остале подвиге и дела овог богоносног оца и васељенског јерарха Цркве Христове Православне. Јер ми још ништа нисмо рекли о његовим бесмртним врлинама милостиње и љубави према беднима[13]; ни о његовом подвижничком животу у пустињи и на епископској катедри; ни о његовим молитвеним узлетима у горње светове, о чему сведочи његов рођени брат Григорије који га је виђао свег обасутог божанском несазданом светлошћу[14]; ни о његовим подвизима и трудовима на уређењу благољепија и поретка у храмовима Божјим и црквеним богослужењима; ни о његовим устројствима манастира и монашких и канонских правила, која и до данас Православна Црква чува као своје драгоцено благо и бесмртно наслеђе; ни о његовом узвишеном богословљу и тумачењу Светог Писма, које обоје заувек остадоше у Цркви Православној као свагдашње правило вере и образац богодоличног богословствовања; ни још о многим другим његовим делима и подвизима и врлинама надчовечанским, или боље рећи богочовечанским. Притом да и не говоримо о томе каква он дела божанска чини и сада на небу за Цркву Божју у свету и за нас грешне на земљи, приносећи тамо, по нелажној речи његовог нераздвојног и на небу и на земљи друга Св. Григорија Богослова, жртве и молитве за нас људе и за сав народ Божји на вечној Литургији у оном благословеном и незалазном Царству Пресвете и Живоначалне Тројице. Јер Он је, по речи истога Григорија (Беседа 18 и 43), човек и угодник Божји, верни служитељ и економ тајни Божјих и жељено биће Духа Светога; он је стуб и тврђава Цркве Православне, воља Господња за њу и за нас, спасоносно правило и програм за све Цркве и све душе; он је светилник света који зрачи речју Живота, основа вере и храм Духа Светог, обиталиште сваке благодати и сваке врлине Христове; он је васељенски тројични Јерарх Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне кроза све векове векова.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИПОЛИТА РИМСКОГ и КЕНСОРИНА, САВИНА и ХРИСИЈЕ ДЕВИЦЕ и осталих 20 мученика пострадалих с њим.
Ови свети пострадаше 269 године, за царовања Клавдијева[15] а намесниковања Викаријева и Улпијева. Свети Кенсорин беше први члан Сената, магистер по звању[16]. Оптужен као хришћанин, и упитан, он смело исповеди Христа. Зато би бачен у тамницу. Пошто силом Христовом учини многа чудеса, па и мртвога васкрсе, сви присутни војници повероваше у Христа. Зато им свима главе отсекоше; а беше их двадесеторо.
Блажена Хрисија, хришћанка, блисташе и пореклом и побожношћу. И она би изведена на суд. Најпре је обесише, па је воловским жилама тукоше; затим је изнемоглу повалише на земљу, и бише је дебелим моткама, и ребра јој буктињама палише, и онда у тамницу вргоше. Доцније је опет изведоше из тамнице, камењем јој вилице поломише, корбачима оловним по леђима бише, затим јој камен о врат везаше и у дубину морску бацише. И тако блажена девица доби венац мучеништва.
Зато што исповеди веру у Христа, светог Савина тукоше тешким чекићима; затим га о дрво обесише, жилама бише, и бакљама му груди палише. А он усред тих мука, благодарећи Господа, предаде душу своју у руке Његове.
Сазнавши за ова мучеништва свети Иполит свештеник римски, побуђен божанском ревношћу, оде и укори намесника за свирепост и нечовечност, и назва га крвопијом. Намесник се наљути и нареди те га по лицу тукоше, и на друге многе и страшне муке ставише, a ca њим и свештенике и ђаконе који су га пратили. Најзад им везаше и руке и ноге, па у море бацише. И тако ови блажени добише неувенљиве венце мучеништва.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА НОВОГ
Рођен и одгајен у Цариграду у време цара Константина и Ирине[17]. Као војвода отишао у рат против Сарацена, тојест Агарјана[18]. А имао је поред себе и друге две војводе као помоћнике, који су му завидели. Када се Агарјани приближише, Теофил изиђе са флотом и удари на њих, показа велику храброст улетевши усред агарјанске флоте и оштетивши је силно. Али оне друге две војводе, завидљивци, оставише га и побегоше.
Но пошто агарјанских лађа беше много више него његових, опколише га и ухватише живог. И као заробљеника одведоше га са собом, бацише у тамницу, и држаше у њој четири године. Затим га, једног богомрског празника свог, изведоше из тамнице, и наваљиваху на њега и милом и силом да се одрекне Христа и прими њихову веру. Пошто он то одби, они му отсекоше главу. И тако овај свети мученик доби неувенљиви венац.[19]
СПОМЕН СВЕТОГ ПЕТРА цара бугарског
Син бугарског цара Симеона (+ 927); велики поштоватељ светог Јована Рилског (+ 946). Учинио бугарску Цркву независном од Цариграда и сачувао Православље у Бугарској од богумила. После једног неуспешног рата са Маџарима и Русима умро 967 године у 56 години живота.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА
Блажени Теодор беше родом из Митилине, и имађаше жену и децу. Једном, разљугивши се због нечега, он се одрече Христа и прими мухамеданство. Но потом, када помрачење мину и он дође к себи, покаја се због безумног поступка свог и, оставивши свој завичај, дође у Свету Гору. Ту он једноме духовнику исповеди свој грех и издржа одређену му епитимију. Затим би помазан светим миром; и на тај начин, причисливши се разумном стаду Христовом, стаде се подвизавати у духовним подвизима. И подвизаваше се дуго време. Али душа његова, немајући потпуно спокојство, не беше задовољна тим подвизима: она је стално чезнула за другим, вишим подвигом, као захтевајући да злочиначко одречење његово од Христа буде опрано крвљу.
И тако, укрепљен молитвом духовног оца свог, он се врати у свој завичај, изађе пред кадију тога места и упита га, да ли онај који је увређен или исмејан може имати право да тражи задовољење. Разуме се да може, одговори судија. Мученик онда рече: "Ја имађах веру хришћанску, али, помрачен ђаволом, ја је напустих и примих вашу. Сада дођох к себи и видим да је моја вера чисто и право злато, а ваша - ништавни метал". При овим речима он скиде са своје главе чалму, баци је пред судију, а на главу метну црну скуфју[20] коју је имао под мишком.
"Шта то радиш глупане? ти си с ума сишао?" љутито повика нечестиви судија. - "He, одговори мученик, ја се налазим при свести и здравом уму". Судија још неколико пута понови своје прве речи, на што му мученик одговараше да је потпуно при свести и здравој памети. Тада судија нареди да га закључају у тамници.
Двапут је мученик извођен из тамнице на испитивање, али узалуд. Пошто судија на тај начин увиде да је страдалник чврст и непоколебљив у исповедању вере Христове, он га осуди на смрт. Но да би његова одлука постала извршна, судија га одасла к назиру Омер Аги. Овај, са своје стране, такође употреби сва средства да светитеља придобије за своје безбожје, али све беше узалуд. Стога блажени страдалник би предат џелатима, да се над њим изврши смртна казна.
Џелати, љуте звери, бездушно тукоше страдалца, ударише га ножем у слабину, па кроз прозор бацише, и најзад поведоше на губилиште. Испред свију ишао је биров и викао да ће на исти начин пострадати сваки који се одрекне праве вере. Стигавши на губилиште, мученик сатвори молитву и, измоливши опроштај од свих присутних хришћана, пoпe ce сам на високи камен, с љубављу пољуби конопац о који је имао бити обешен; и кроз неколико минута његова блажена душа претстаде престолу Вечне Правде.
Чесне мошти мученикове бише бачене у море; али их кроз неколико дана море избаци на обалу. Стога хришћани, узевши од судије дозволу, чесно их погребоше при храму светог Јована Претече. После неког времена, међутим, њих нестаде. Тражили су их, тражили, али узалуд; све до данашњег дана оне нису пронађене, и нико не зна шта се с њима догодило. А Богу, дивноме у Светима Својим, слава и моћ вавек, амин.[21]
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛИКА, МАКСИМА, ХЕРКУЛИНА, ВЕНЕРИЈА, СТИРАКИНА, МИНЕ, КОМОДА, ЈЕРМЕ, МАВРА, ЈЕВСЕВИЈА, РУСТИНА, МОНОГРЕЈА, АМАНДИНА, ОЛИМПИЈА, КИПРА, ТЕОДОРА, ТРИВУНА, МАКСИМА презвитера, АРХЕЛАЈА ђакона и КИРИНА епископа
Ови свети мученици пострадаше са светим Иполитом Римским и светом Хрисијом.[22]
СПОМЕН ПРОНАЛАСКА ЧУДОТВОРНЕ ИКОНЕ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ "ВЕЛИКОБЛАГОДАТНЕ"
Ова чудотворна Икона Мајке Божје би пронађена на данашњи дан 1823 године на острву Тиносу у Грчкој, и до данас она чини велика и непрекидна чуда.[23]
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ЗИНОНА
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Византијски цар Алексије I Комнен царовао од 1081 до 1118 године.
2. Никифор III Вотаниат царовао од 1078 до 1081 године.
3. Јован, митрополиг евхаитски, - један од истакнутих црквених писаца и песмописаца једанаестог века; скончао крајем једанаестог столећа. Поред осталога написао: службу Трима Јерарсима, канон Исусу сладчајшему, канон Ангелу Хранитељу, два канона светом Теодору Тирону који су и данас у црквеној употреби на богослужењима.
4. Празник у част трију васељенских учитеља и светитеља: Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоуста, установљен је 1064 г.
5. Ово житије састављено је углавном по похвалном надгробном слову св. Григорија Богослова светом Василију (XLIII. PG 36, 493-605), по делима, и особито писмима, самог светог Василија, и затим пo делима осталих светих и великих Кападокијских отаца и по делима историчара Цркве из тог времена. - Ово житије је допуна Житију св. Василија Великог под 1. јануаром.
6. Понт - област у Малој Азији, јужно од Црног Мора а северно од суседне области Кападокије.
7. Максимијан, сувладар Диоклецијана, владао од 286 до 305 године.
8. Веселеил је био богообдарени и од Мојсија изабрани градитељ старозаветне скиније (в. 2 Мојс. 35, 30-36, 2).
9. Велики светитељ Божији Григорије Богослов, мада у богословљу раван Василију, ако не и већи од њега, увек се смиравао пред ваистину великим Василијем, називајући га својим "руководитељем у животу и учитељем у догматима" (Писмо Григоријево 58, 1). Исто тако, говорио је у односу на Св. Василија и његов млађи брат по телу, такође велики богослов, св. Григорије Ниски, који свог старијег брата назива: "наш учитељ и отац", "учитељ наш у догматима", "учитељ и пастир после Апостола", "истинити тумач (пророк) Духа Светога", "многогласни проповедник спасоносне проповеди Алостола", итд.
10. Цар Валент владао од 364 - 378. г.
11. Овај епарх беше управитељ целог Истока, a y исто време старешина цареве гарде - преторијанаца.
12. Демостен је био најчувенији беседник старе Грчке. Живео је у 4. веку пре Христа.
13. Довољно је само споменути оно његово монашко и добротворно насеље, то јест домове и болнице и гостионице које је он подигао за бедне, старе и сироте на улазу у град Кесарију, које по њему и доби име "Василијада" и чије зидине још и данас постоје у Турској. Свечано отварање и освећење Василијаде било је на св. муч. Евпсихија 5. септембра 374. г., када је св. Григорије Богослов изговорио на том месту своју знамениту беседу "О љубави према беднима" (Беседа 14. О "Василијади" в. и Бес. 43, 60-63, и Писмо Вас. Вел. 176, и св. Григорија Ниског, Против Евномија, књ. I).
14. Свети Григорије Ниски у Надгробном Слову светом Василију тврди за њега: "Ми смо видели на Василију ово: беше једном у ноћи, док се он мољаше у кући, да га свег обасја светлост; а беше та светлост нематеријална; божанском силом потпуно осветљаваше одају а не происхођаше ни од какве материјалне ствари" (PG 46, 809).
15. Клавдије II цар римски, царовао од 268 до 270 године.
16. Магистер уствари значи учитељ; али овај назив означавао је на царском двору у Византији једну од највиших дворских дужности.
17. Царовали заједно од 780 до 797 године.
18. Односно Арабљана; Арабљани су у то време сачињавали силну државу, у чији су састав улазиле цела Арабија, Сирија, Египат и Северна Африка.
19. На острву Кипру 784 године.
20. Скуфја је грчка реч, значи меку монашку капу.
21. Свети мученик Теодор пострада 1784 године.
22. Видети о њима под данашњим даном: Спомен светог свештеномученика Иполита, (папе) римског, и оних с њим: Кенсорина, и Савина, и Хрисије девице, и осталих двадесет мученика.
23. Повест о њој и њеним чудесима видети под 25 мартом.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Преподобна Ксенија. Рођена у Риму као јединица ћерка знаменитог сенатора. Привучена љубављу Христовом не хтеде ступати у брак, како жељаху родитељи њени, него, да би избегла то, одбегне из дома тајно са две робиње своје, и дође на острво Коа, у место Милас, где оснује девичку обитељ подвизавајући се ту до смрти. Иако беше слаба жена, ипак имађаше мушку издржљивост у посту, молитви и бдењу. Често по целу ноћ стајаше на молитви; беше одевена бедније од свих сестара, а на хлеб који јеђаше, често посипаше пепео из кадионице. У часу њене смрти (+ 450. године) појави се дивно знамење над девичким манастиром: венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. Од њених моштију многи болесници добише исцељење. Робиње њене следоваху у свему примеру своје игуманије, и када умреше, бише сахрањене, по својој жељи, код ногу блажене Ксеније.
2. Свети мученик Вавила. Свети мученик Вавила, свештеник у Сицилији. Пострадао за Христа са два своја ученика у III веку.
3. Преподобни Македоније. Преподобни Македоније, сиријски пустињак. Тек под старост хранио се хлебом печеним, а пре тога јео је само јечмена зрна омекшана у води. Скончао земни живот 418. године.
4. Преподобни Филон, епископ кипарски. Посвећен за епископа од светог Епифанија, кад овај би позван у Рим да молитвом помогне сестри цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над песмама. Упокојио се мирно у V веку.
5. Преподобни Дионисије Олимпијски, чудотворац. Подвизавао се на Олимпу. За монаха пострижен у Светој Гори, где је био игуманом Филотејевског манастира. Пред крај живота опет се повукао у самоћу на Олимп где се и упокојио у XVI веку.
Блажена Ксенија Петербуршка, јуродива Христа ради
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНЕ МАЈКЕ НАШЕ ЕВСЕВИЈЕ - КСЕНИЈЕ
Житија и прослављења Светих личе на светлост звезда. Јер као што су звезде постављене на небу да обасјавају поднебесје, те их виде и Индијанци, не скривају се ни од Скита, озаравају земљу, осветљују мора, и морепловци се управљају према њима, а због безбројности њихове не знамо им имена, али се дивимо светлој лепоти њиховој, - тако и светлост Светих, иако су њихове мошти затворене у њиховим гробовима, но силе њихове у поднебесју нису ограничене границама земље, ми се дивимо њиховом житију и чудимо њиховој слави којом их Бог прославља, као што прослави и ову угодницу своју, преподобну Ксенију. Њено дивно житије написаше стари, и предадоше потомству, ради просвећења и као пример онима који желе да с љубављу служе Богу.
У Риму беше један знаменит и угледан човек, велики сенатор, православни хришћанин. Он имађаше само једно чедо, као зеницу ока, кћер Евсевију. Када она стиже за удају, један великаш, такође сенатор, затражи је од њених родитеља за свога сина. Родитељи се договорише, и заручише Евсевију за високородног младића, угледног и богатог. И би утврђен дан венчања. Али девица, испуњена божанском љубављу, жељаше да се вечним девством својим уневести Бесмртном Женику, Господу Христу, који је лепши од синова људских. Али ту своју жељу она скриваше пред родитељима. Јер је знала да они када би сазнали њену намеру, не би хтели ни чути за то, и сигурно би били одлучно против тога, мазећи је и приморавајући је на брак. Пошто им она беше јединица, и наследница свих њихових богатстава, они су желели да уживају у њеном супружанству и деци. Блажена пак Евсевија имађаше две верне робиње, које су од детињства расле са њом, и служаху јој усрдно и предано. Она им насамо рече: Хоћу да вам кажем једну тајну, али вас најпре заклињем Господом Богом, да никоме не кажете што будете чуле од мене, јер ћу вам открити мисао и жељу срца свог. Пазите дакле, да нико од смртних не сазна моју тајну. А ви, ако хоћете, пристаните уз мене, да и ви спасете душе своје, и помогнете мени јадној. - Одговорише јој робиње: Шта год нам наредиш, госпођо наша, учинићемо, утолико пре што је намера твоја корисна по душе наше. Ми смо готове пре да умремо за тебе, него што би икоме казале оно што нам будеш рекла. - Девица им онда рече: Знате, да моји родитељи хоће да ме удаду. А мени никада ни на ум не дође да помислим на брак. И врло ми тешко пада што родитељи хоће са мном да учине. Јер, шта је овај живот? Само сен, и дим, и сан. Послушајте ме дакле: решимо се на заједнички чист живот. И ако је воља Божја на страни моје намере, и ви пристанете на мој предлог, и сачувате у тајности што вам говорим, онда ћемо размислити шта нам даље ваља чинити. Но верујте ми, када би моји родитељи чак и сазнали за ово, и узажелели да ме силом удаду, не би били у стању, - Бог ми помогао! - да ме не одврате од моје намере, па макар ме предали огњу или мачу, или зверовима. Чувши то, обе робиње рекоше: Нека буде воља Господња! јер и ми пристајемо уз твоју намеру, и желимо што и ти, госпођо наша. И милије нам је умрети с тобом, него царовати без тебе. - Пошто то чу од својих робиња, блажена Евсевија прослави Бога. И три девице, имајући подједнаку љубав према Христу, размишљаху сваког дана шта да раде, да би им се жеља могла остварити. И мољаху Бога да их Он упути.
Од онога дана, у који се зарекоше на љубав Господњу, и одлучише на чист живот, Евсевија тајно од родитеља раздаваше преко својих двеју слушкиња потребитима све што имађаше: злато, сребро и све скупоцене ствари. А и слушкиње раздаваху течевину своју што имађаху, припремајући се ради љубави Христове на сиромаштво.
Пошто се већ приближи дан венчања, и све се припреме привођаху крају, блажена се Евсевија договори са двема својим дворкињама, те оне ноћу, преобучене у мушку одећу, поневши нешто пара, изиђоше из куће да нико не примети. Прекрстивши се, обратише се Христу Богу, овако говорећи: Сине Божји, Ти буди с нама, и кажи нам пут којим да идемо, јер љубави твоје ради остављамо дом и све с њим. И волимо да се потуцамо и мучимо, Тебе желећи и Тебе иштући.
И тако напустивши дом, и помоливши се са сузама, оне путоваху плачући и радујући се. А успут говораше света Евсевија слушкињама својим: Ви ћете отсада бити сестре моје и госпође моје. И ја ћу вам служити у све дане живота свога. Само, о госпође моје! презримо све ради Бога, и не тражимо ништа на земљи! Једино, спасавајмо душе своје! бегајмо од сујетних душегубних брига житејских! Верујмо Господу који је рекао: Сваки који остави кућу, или оца, или матер, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). О сестре моје! спасавајмо душе своје!
Док им је света тако говорила, дођоше до мора. И нађоше лађу која је имала да плови у област Александрије. Платише пут, и укрцаше се у лађу. И пошто дуваше повољан ветар, за неколико дана стигоше у Александрију. Одатле опет испловише, искрцаше се на острво, звано Коа, удаљено петнаест хиљада корака од Халикарнаса, града Каријског[1]. Јер свуда тумараху, желећи да нађу неко забачено и непознато место, где их родитељи Евсевијини не би пронашли. И остадоше на том острву не плашеђи се. И ту се опет преобукоше у женске хаљине. И узевши под најам једну малу кућицу, живљаху благодарећи Бога, коме се непрестано мољаху, да им пошаље човека духовника, који би их могао замонашити и бринути се о душама њиховим. А света Евсевија говораше другарицама својим: Молим вас Господа ради, сестре моје, сачувајмо тајну нашу: немојмо говорити никоме о постојбини својој и о намери својој, ни ради чега напустисмо дом, ни како се зовемо, да не би родитељи моји на тај начин дознали где се налазимо. Заклињем вас дакле Богом, да све ово у тајности чувате до краја живота мог, и никоме ништа не реците! Ако вас пак ко упита за моје име, реците да се зовем Ксенија, што значи Странкиња[2]. Јер, ето, као што видите, странствујем, оставивши Бога ради дом и родитеље. И отсада ме ни ви не зовите Евсевијом већ Ксенијом, јер овде немамо града који ће остати, него странствујући заједно с вама у овом животу тражим онај који ће доћи.
Пошто то рече другама својим света Евсевија, оне јој обеђаше да ће све бити како им наређује. И отада свету невесту Христову зваху место Евсевија Ксенија. Једном пак, преклонивши колена своја са сестрама, света стаде плакати и говорити: Боже, учини с нама странкињама и убогима велику милост Твоју, као што си учинио са свима светима Твојим, и пошаљи нам богоугодна човека, Господе, помоћу кога би се могле спасти и ми смирене!
Пошто се тако, помолише, света Ксенија изиђе са сестрама из куће у којој живљаху, и гле, угледаше једног чесног старца седих власи, где иде из пристаништа. Он беше по монашки одевен; лице му беше као у анђела. И притрчавши му, света девојка припаде к ногама његовим, плачући и говорећи: Божји човече, не презри ону која странствује у туђини; не одврати се од убоге беднице, нити се гнушај молбе грешнице, него се угледај на светог апостола Павла, и буди нам наставник и учитељ, као што он би светој Текли. Сети се награде, припремљене од Бога праведницима, и спаси ме заједно са овим двема сестрама!
Када то чу Божји служитељ, ударише и њему сузе, и рече јој: Шта желиш да вам учиним? Она одговори: Буди нам по Богу отац и учитељ, и води нас где би се могле спасти, јер смо странкиње и незнамо куда да идемо, а стид нас је да се показујемо људима. Он их упита: Откуда сте? и какав је разлог те сте овде тако саме? Света одговори: Ми смо из врло далеке земље, слуго Христов. И договорисмо се да заједно отпутујемо из наше отаџбине, и дођосмо у ова места. А молисмо Бога и дан и ноћ, да нам пошље човека помоћу кога би се могле спасти. И ето, Бог нам посла твоје преподобије, које може узети на себе немоћи наше.
На то свети старац рече: Верујте ми, сестре, и ја сам овде странац, као што видите. Долазим из светих места, где сам био да се поклоним, и сада се враћам у своју отаџбину. - Упита га слушкиња Христова: Из које је земље преподобије твоје, господине мој'? Он одговори: Ја сам из земље Каријске, из града Миласа. Опет му рече невеста Христова: Молим твоју светињу, кажи нам свој чин, јер ми изгледа да си епископ. Старац јој одговори: Опрости ми, сестро, човек сам грешан и недостојан иночког образа, али сам по милости Божјој презвитер, и игуман малог братства у манастиру светог и преславног апостола Андреја. Зовем се Павле.
Чувши то, слушкиња Христова, захвали Богу, говорећи: Хвала Ти, Боже, што си услишао мене убогу; и послао ми, као некада светој Текли светог Павла, слугу твог, да спасе мене са овим двема сетрама. - И рече старцу: Молим те, слуго Божји, не презри нас странкиње, него нам буди отац по Богу. А блажени Павле одговори: Рекох вам да сам и ја странац, и не знам какво ћу вам добро учинити овде. А ако хоћете да идете у мој град, надам се да ће Господ учинити милост с вама, и ја ћу се према својим моћима старати о вама. - Девојке са сузама, клањајући се старцу, говораху: О, слуго Божји, поведи нас са собом; ићи ћемо с тобом куда наредиш, само учини милост према странкињама, и буди нам вођ ка вечном животу!
Човек Божји поведе са собом ове свете девојке, и доведе их у свој град Милас. Ту, у близини цркве пронађе им једну усамљену кућу, коју света Ксенија купи новцем што беше понела од куће. Подиже и цркву, не велику, у име светог првомученика Стефана. А ускоро сагради и мали девичански манастир, у који сабра неколико девица, и Христу их уневести. А брињаше се о њима свети Павле игуман, који и постриже у монаштво свету Ксенију са двема њеним другама. И нико не дознаде све до кончине блажене Ксеније одакле је она, и ради чега је напустила своје отачаство, и како јој је право име, јер се стално називаше Ксенијом, А када су преподобног Павла питали за те девице, он је одговарао да их је довео са острва Коа. И сви држаху да су оне отуда. Стога и манастирчић њихов називаху по том острву: Коа.
He прође мдого, а епископ тога града Кирил усну у Господу. И на епископски престо би изабран преподобни Павле, игуман манастира св. апостода Андреја. И кад као епископ дође у девичански манастир, он госпоћу Ксенију, и преко њене воље, постави за ђаконису, као заиста достојну тога чина. Јер, иако у телу, она вођаше анђеоски живот. И ма да је, као сенаторска кћи, одрасла у удобностима и нези, она се одаде врло тешком и суровом животу, и тако иђаше подвижничком савршенству неким новим и необичним и тешким путем. Уздржања њеног бојаху се демони, и побеђивани њеним постом и подвизима бегаху, и не усуђиваху се ни да јој приђу. Јела је сваки други, или трећи дан. А много пута и по читаву седмицу ништа није узимала у уста. А када се прихватала хране, она није јела ни поврће, ни сочиво, ни зеље, нити што друго од лепих јела, ни вина, него само мало хлеба, који је квасила својим сузама. Па и хлеб је посипала пепелом из кадионице. И тако је радила у току целог живота свог, испуњујући пророчку реч: Једох пепео као хлеб, и пиће своје сузама растварах (Пс. 101, 10). А стараше се на све могуће начине да то своје уздржање сакрије од сестара. Само њене две друге и сажитељке посматраху то кришом, и саме подражаваху њено добродетељно, врлинско житије. У ње је била таква разбуђеност, да је од вечера до јутрења по сву ноћ стајала молећи се са уздигнутим рукама к небу. To cy сестре стално посматрале кришом. Понекад би пак преклонила колена, и тако од вечера до јутра творила молитву са сузама. Тако је она стално служила Господу. И то је чинила с таквим смирењем, да је сматрала себе гором од свих.
Али, ко може испричати остале врлине њене? Која би реч била кадра да изрази све њене подвиге? Шта да речемо о њеној кротости? Јер је нико никада не виде да се љути, нити житије своје окаља неком сујетом и величањем. Лице у ње беше смерно, ум без охолости, поглед скроман, тело измождено испосништвом, а срце спокојно, без икакве пометености. И које то врлине не беше у ње? Бдење - непрекидно, уздржање - велико, смирење - неисказаио, љубав - неизмерна, бедне је помагала, страдалницима састрадавала, грешницима била милостива, а заведене изводила на пут покајања. О њеној пак одећи не треба ни говорити. Носила је неке рите, па је ипак сматрала да је и њих недостојна. И сав живот њен прохођаше у умилењу срца и непрестаном проливању суза. И пре су се могли видети студенци где за време жеге пресахну, него ли очи њене да престану са сузама. Гледајући стално ка љубљеном Христу, Женику свом, очи су њене проливале потоке суза, јер је чезнула да Га види лицем к лицу, и давидски говорила: Када ћу доћи и показати се лицу Божјем, лицу сладчајшег Женика мог? Сузе су ми хлеб дан и ноћ (Пс. 41, 3.4).
А када се овој незаборавној девици, непорочној невести Христовој, приближи време да иде из овог привременог живота, настаде празник светог Јефрема, некадањег епископа у том граду. И блажени епископ Павле пође са целокупним клиром у село Левкин, у коме се налазила црква светог епископа Јефрема, и у њој чесне мошти његове. У то време преподобна Ксенија сазва све своје сестре у манастирску цркву, и стаде им говорити: Госпође моје и сестре, знам колику љубав к мени показасте, како слабост моју поднесосте, и помогосте мени странкињи. И сада вас молим, имајте ту љубав до краја према мени, слушкињи вашој, и помињите у молитвама својим мене убогу и грешну и странкињу, да се Бог смилује на мене, да ме греси моји не спрече, него да молитвама вашим несметано пређем ка Христу мом. И ево, крај се мој приближи, и душа је моја болна и жалосна веома, јер неприпремљена одлазим из тела свог. А пошто сада отац наш епископ, господин Павле, није овде, то му ви, када буде дошао, место мене реците: Овако рече убога Ксенија: Ради Бога, чесни оче, сећај се мога странствовања, јер си ме ти упутио, и увео у овај живот; стога - моли се за мене, да ме Господ не постиди у мојој нади!
Чувши то, све сестре стадоше плакати, и говорити: Госпођо наша и наставнице душа наших, ти нас остављаш сироте и бедне. Ко ће нас отсада упућивати на пут живота, ко поучавати? И ко ће се молити за нас кад нас чамотиња спопадне? He, госпођо, не остављај нас у овакво време! Сети се, ти си нас сабрала у овај тор свој; постарај се за душе наше, госпођо, и умоли Бога да те ради нас убогих остави још неко време у овом животу, да би нас упутила на спасење.
Припадоше к ногама њеним и две њене друге, плачући горко и говорећи: Ти нас већ напушташ, господарице наша, и одлазиш одавде без нас. А шта ћемо без тебе радити ми убоге? Шта ћемо чинити ми странкиње у туђој земљи? О! тешко нама убогима и беднима и странкињама што не радисмо на себи, те нас стога остављаш саме, госпођо наша! Сети се наших туга које с тобом заједно отуговасмо! Сети се странствовања нашег и свог! Сети се како ти у свему свесрдно послужисмо! Сети се нас, и помоли се за нас Богу, и поведи нас са собом, да се не одвајамо од тебе, госпођо наша!
У толиком свеопштем плачу и узбуђењу, стаде и сама госпођа Ксенија плачући говорити: Познато вам је, сестре моје, како свети апостол Петар пре толико времена изјављује ово, говорећи: He доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас трпи, јер неће да ко погине, него сви да дођу у покајање. Али ће доћи дан Господњи као лупеж (2 Петр. 3, 9-10).
Знајући ово дакле, сестре моје, немојмо се лењити за ово кратко време, него стражимо, упалимо светилнике наше, узмимо уље у судове своје, припремимо се за сусрет Женика, јер не знамо у који ће нас час позвати Господ. Ето, жетва наилази, и делатељи су готови, само очекују заповест Господњу.
Када ово преподобна рече, и све сестре припадоше к ногама њеним плачуђи, она подиже к небу руке своје, и лијући сузе мољаше се овако: Боже, Ти си ме до овога часа штитио у странствовању мом, послушај мене убогу и грешну слушкињу Твоју: буди милостив овим слушкињама Твојим, сестрама мојим, чувај их, и сачувај од сваке замке ћавоље у славу и похвалу светог имена Твог! Молим Ти се, Боже мој, сети се и ових двеју сестара мојих, које су заједно са мном странствовале ради љубави Твоје! И као што се у овом привременом животу не одвојише од мене, тако нас и у Царству Твом не раздвој, него нас заједно удостој дворца Твог!
Пошто се тако помоли Богу, преподобна замоли сестре да све изађу на кратко време, и оставе је саму у потпуној тишини. И када све изађоше из цркве, она остаде сама. А две друге њене, стојећи пред вратима цркве, вираху кроз кључаоницу, и видеше како клечи и моли се Богу. Затим се крстолико распростре у молитви ничице по земљи, и док се тако распрострта мољаше, изненада сину у цркви светлост као муња и силан мирис стаде излазити из цркве. А оне брзо уђоше унутра, и кад је хтедоше подићи са земље, видеше да се упокојила у Господу. To би у подне у суботу двадесет и четвртог јануара 450 године. И изишавши те две сестре плачући, позваше друге сестре, говорећи: Мајке наше и сестре, ходите да кукамо, јер све осиротесмо! Ходите да плачемо, јер нам нестаде стуба! Лишисмо се чесне мајке наше; отиде од нас наставница наша, и остадосмо саме: света Ксенија, мајка наша умре!
Све сестре уђоше унутра, и кад је видеше где се преставила, настаде велики плач и јаук. А човекољубиви Бог, желећи да покаже свима какво је сакривено благо била на земљи преподобна Ксенија, показа велико и пресветло знамење на небу; у онај час, у који преподобна Ксенија предаде своју свету душу у руке Господње, у ведро и јасно подне, појави се на небу над девичким манастиром веома светао венац од звезда са крстом у средини, сјајнијим од сунца. - Ово знамење видеше сви. A грађани Миласа, који у то време са својим епископом преподобним Павлом још беху у селу Левкину, видеше ово знамеље на небу, и зачуђени, питаху се: Шта има ово да значи? Блажени пак епископ Павле Духом разумеде, и рече народу: Госпођа Ксенија усну, и због ње би ово знамење венца. - И чим заврши свету литургију, врати се епископ у град са свима људима који су о празнику били у селу, и нађоше грађани да је госпођа Ксенија умрла, као што им епископ објави.
У девички манастир слеже се силан свет: људи и жене са децом, привучени небеским знамењем. И говораху: Слава Теби Христе Боже, што имаш мноштво светих који тајно творе вољу твоју! Слава Теби, Сине Божји, који си се оваплотио и добровољно распео за нас грешне, што си нам открио своје велико благо, које се досада овде скривало! Слава Теби, Господе, што си убоги град Твој Милас удостојио да буде ризница и чувалиште Твога блага, чувајући у њему скупоцени бисер, свету невесту Твоју, коју си примио у своје небеске дворе, оставивши чисто и свето тело њено граду Твоме на чување!
Док тако сви плакаху и говораху, гледајући на венац и крст који су се видели на небу, сав се христољубиви народ, нарочито жене, запалише ревношћу, и громко говораху епископу Павлу: Немој скривати славу града нашег, преподобни епископе! немој прећутати хвалу нашу! немој скривати бисер који нам је Бог открио! Покажи отворено упаљену свећу, која је досада под поклопцем била и потајно светлила! покажи је свима, нека сви противници наши виде и познаду каквоме Господу служимо! Нека виде незнабошци и постиде се! Нека виде Јевреји тајну Крста, и познаду да је Бог Онај кога су они распели! Нека виде сви непријатељи Крста Христовог, и закукају! Нека виде како Господ Анђела и по смрти прославља слуге Своје! Нека виде сви каквом је славом Христос Бог овенчао невесту Своју Ксенију, коју су људи сматрали за непознату странкињу, и заробљеницу! Нека виде сви каквог се дара и благодати удостоји наш убоги град!
Док народ тако с усрђем говораше епископу, приступи епископ са свештенством чесном телу свете Ксеније, и, као што доликује, положише га на носиљку. Онда епископ и свештенство узеше носиљку на рамена; и испред њих су ношене многе свеће и кадионице; и певајући ношаху свето тело ка средини града. И сви се дивљаху дивном чуду; кад носиљка са телом свете Ксеније ношена иђаше, иђаше над носиљком и венац са крстом на небу јављени; и опет, када носиљку поставише усред града, стаде и венац са крстом изнад носиљке. - To чудесно знамење видеше и житељи околних села, те се у град слеже силан народ, тако да све улице беху закрчене. И блажени епископ Павле са народом проведе сву ноћ уочи недеље крај светог тела преподобне, бдећи и појући све до сванућа. И многа се исцелења догодише од светих моштију њених. Јер се сваки исцељиваше, ма од какве в дуготрајне болести боловао, чим би се дотакао носиљке.
Кад настаде света недеља, покрише плаштаницама чесно тело преподобне Ксеније, и појући погребне песме однесоше га до места званог Сикиније, на улазу у град, на јужној страни. Јер пре свога престављења света Ксенија је била оставила аманет да је ту сахране. И сав народ посматраше како венац од звезда са крстом иде по небу над светим телом преподобне док је ношено до Сикинија; и кад ту спустише одар, стаде и венац над њим. Док је сахрана обављана, неки из народа, од оних плаштаница што су биле на одру светитељкином, разделише међу собом на парчад, и са вером однеше да чувају ради исцељења од разних болести. Пошто епископ, као што је пропис, миром мироса свето тело преподобне Ксеније, и метну га у нови гроб, и тако изврши чесну сахрану, одмах постаде невидљив венац од звезда са крстом који је дотле сијао на небу. И биваху многа исцељења од гроба свете Ксеније свима који су са вером долазили.
Ускоро умре и једна од двеју друга преподобне Ксеније. Потом за њом убрзо и друга оде у вечни живот. И бише обадве сахрањене крај ногу свете госпође своје. А када мењаше светом ова друга, дођоше јој све монахиње, и заклињући је мољаху је да им каже све што зна о госпођи Ксенији. И она, видећи себе да је при крају овога живота, исприча им подробно све о светој Ксенији, откуда је, ко су јој родитељи, и због чега побеже из родитељског дома и свога отачаства са двема робињама својим, како прикри своје име Евсевија и назва се Ксенија, пошто странствоваше ради љубави Божје. И тако све дознаше непознато житије невесте Христове Ксеније.
Тако преподобна Ксенија угоди Богу: беше туђа свету, a житељ неба; беше у телу, а изједначи се са анђелима бестелесним; скину тело као хаљину, и као змију згази ђавола; овај свет је сматрала као ђубре, и сачува непорочним своје девство као скупоцену ризницу; уневести се Христу љубављу, венча са вером; и чему се надаше, то и доби; и сада се радује у дворима Бесмртног Женика свог и молитвама својим много помаже вернима, јер смрт не умртви силе њене, нити доброчинства њена ограничи на једно место. Она је многе врлине стекла Христа ради, зато нам и Христос јавља преко ње велико милосрђе, одазивајући се светим молитвама своје љубљене невесте.
Пошто прође неколико година од престављења свете Ксеније, престави се и преподобни епископ Павле, духовни отац свете Ксеније. И он угоди Богу: јер молитве његове изгоњаху демоне и исцељиваху од сваке болести. И би погребен у цркви светог апостола Андреја, где најпре беше игуман. А душа његова света престаде Богу у слави светих. Нека нас његовим топлим посредовањем за нас пред Богом, и молитвама преподобне Евсевије, прозване Ксеније, и заступништвом светих двеју робиња њених, Господ удостоји милости своје, сада и увек и кроза све векове, амин.
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ВАВИЛЕ СИЦИЛИЈСКОГ
Овај свети отац наш Вавила роди се на Истоку, у граду Теупољу, од благородних и богољубивих родитеља. Васпитао се у науци и страху Господњем, и изучио Свето Писмо, што све одводи човека врло брзо к Богу. Од младости заволео Бога, а омрзнуо свет. Када му родитељи умреше, он њихово богатство раздаде убогима, удовицама и сирочади. Ослободивши се на тај начин сваке световне бриге и житејске саблазни, он се повуче у гopy y усамљенички живот са два своја ученика: Агапијем и Тимотејем. А постаде и свештеник, и показа се достојан свештеничког звања.
Касније отпутова у Рим. Али тамо крволочни незнабошци покушаше да га као хришћанина предаду властима. Због тога свети напусти Рим са своја два ученика, и пређе на острво Сицилију. Тамо проведе доста времена, и многе незнабошце приведе богопознању помоћу благодати Духа што беше у њему. Али пошто се град, по речи Еванђеља, не може сакрити кад на гори стоји, то се и овај блажени не могаде сакрити од кнеза Сицилије. Овај ухвати блаженога и његова оба ученика. И пошто они смело исповедише Христа као истинитог Бога, он их најпре толико би, да им тела потпуно помодреше. Затим нареди војницима да их воде кроз све сицилијске градове, и у свакоме их муче најразноврснијим мукама, и тако заплаше све градове. А свети мученици се јуначки држаху на свима мучилиштима, надајући се и гледајући једино у вечна блага. Најзад мачем отсекоше главе светитељима, па им тела бацише у ватру. Али им ватра ни најмање не нашкоди, и тела остадоше читава и неповређена. Неки од хришћана дођоше, узеше тела њихова, и чесно их сахранише на истом острву Сицилији. Пострадали у трећем столећу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКЕДОНИЈА
Овоме светом оцу нашем Македонију висови планински беху вежбалиште и подвизавалиште. Јер се тамо бавио, и тамо подвизавао. Час је пустињовао на једном месту, час на другом, час прелазио на треће: пустињовао је дакле у Финикији, и у Сирији, и у Киликији. А прелазио је из места у место, да би избегао узнемиравања од посетилаца. Овај блажени је провео четрдесет и пет година без крова над главом, без колибе, и без икаквог уопште склоништа: живео је у једној дубокој јами. А када остари, сколише га те се склони у једну колибу. Касније пак употребљаваше као станиште једну келију, не своју, него туђу. Тако проведе још двадесет и пет година; скупа до седамдесет година. Пошто се четрдесет година хранио само јечмом, омекшаним у води, преподобни се разболе. Отада је живео употребљавајући по парченце хлеба и мало воде. Због тако чудесно подвижничког живота удостоји ре од Бога да чини чуда: изгонио је ђаволе, исцељивао од разних болести и страсти, и чинио многа друга чудеса.
Пошто је тако по закону послужио Богу седамдесет година, овај блажени отиде ка Господу, 418 године.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛОНА епископа Карпасиског
Побуђен Божјим откривењем, свети Епифаније посвети ђакона Филона за епископа Карпасиског на Кипру, када свети Епифаније би позват у Рим да молитвом својом исцели болесну сестру цара Хонорија. Протумачио је Петокњижије и Песму над Песмама. Упокојио се мирно у петом столећу.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ОЛИМПИСКОГ
Благословен Бог који и сада укрепљује слуге Своје, да јуначки ратују против невидљивих непријатеља - демона. Ови изабраници, уз сарадњу благодати Божје, косећи пукове Сатанине, добијају венце и славу од Бога, на осуду маловерних који тврде да сада нису времена да се Богу угађа онако како су Му људи раније угађали. To је очигледна лаж, јер појава и у наша времена мученика и преподобних, по свему сличних древним светитељима, доказују да време не може имати никакав утицај на спасење оних који истински желе спасење, и да оно зависи од наше сопствене воље и решености да истрајно идемо крсном стазом еванђелског самоодречења, уз помоћ Божју, која је као и раније тако и сада неисцрпна за људе и непроменљива, као што је Бог непроменљив у бићу Свом. Између многих који собом потврђују ову истину, ми ћемо указати на богоносног Дионисија, који је превазишао и древне: јер тада је било много врлинских људи, и један се угледао на другога и такмичио с другим; а сада, при малом броју опитних, није чудновато ако неки, немајући пред очима узоре за угледање на њих, малаксавају у строгим подвизима хришћанске побожности. Циљ, вели животописац, са којим предлажем повест о богоугодном животу преподобног Дионисија јесте: с једне стране, да пресечем лажна мишљења данашњих људи о томе како је у наше време немогуће угађати Богу, а с друге - да пружим онима који се спасавају утеху и пример и да подржим силе њиховог подвижничког духа. А да ћу рећи сушту истину и изнети само оно што су ми казали богоносни и веродостојни оци - сведок ми је Бог. Ја чврсто памтим да дужност и правичност захтевају не скривати душекорисне повести, него их предавати свима и свакоме, да би сваки, знајући их, подражавао дела и подвиге светих. Стога, обратите пажњу на ово моје казивање.
Преподобни Дионисије родио се у Фанариској области у Тесалији, у насељу Платини[3]. Родитељи његови, Николај и Теодора, беху људи сиромашни, али побожни. Иако с муком зарађујући издржавање, они васпитаваху своје дете са нарочитом брижљивошћу. Ноћу, када је дете лежало у колевци, они су виђали чудну појаву: над дететом је, као сунце, сијао крст. Они то сматраху као знак да ће се њихово чедо одрећи света и свих телесних умовања и, по речима светог апостола, разапети се с Христом (Гал. 2, 19). Видећи тако чудно дете, родитељи му се радоваху и слављаху Бога.
Кад дете напуни шест година, родитељи га дадоше у школу, да се тамо учи како световном знању тако и Светом Писму. У младом Дионисију се појавише у великој мери приљежност, природна даровитост, и, што је главно, благодат Светога Духа: он за кратко време изучи оно што је неопходно за ум, и обучи срце своје у строгим правилима хришћанског морала. И многи су гледали на њега као на чудо, зато што се чувао од рђавог друштва и игара својствених његовом узрасту, а стално читао побожне књиге, проводио ноћи у молитвама, угушивао у себи свако рђаво чувство телесног умовања, и изнуравао тело своје. На тај начин он се узносио над свим чулним и окриљавао себе божанственом жељом молитвенога духа.
У то време њему умреше родитељи. После смрти сиромашних родитеља дечак Дионисије, немајући ни оно што је најнеопходније за живот, скупљаше децу и обучаваше их читању и писању, те се на тај начин издржавао. Но видећи како је таштина све што је привремено, и како све што је у свету одвлачи човека од његовог главног посла: спасења, - младић Дионисије се реши да остави све и посвети себе монашком животу. У то време када он беше заузет овом спасоносном мишљу, и не имађаше мира од ње, дође у његово место један свештеномонах из Метеорских манастира, по имену Антим. Дионисије се упозна с њим, подробно се обавести од њега о правилима њиховог подвижничког живота, и напослетку се реши да отпутује са њим. Од родитељског иметка понесе само једну сребрну чашу, па и њу поклони самом Антиму.
По доласку у Метеоре он потчини себе тамошњем старцу Сави, познатом због врлинског живота, и повињаваше му се са великим смирењем, гледајући у њему узор за подражавање у испуњавању монашких дужности. Но Дионисије не остаде тамо дуго. Знајући по чувењу да је Света Гора Атонска необично подесна за безмолвије, за подвижничко молитвено тиховање, и пустињачко подвизавање, он моли старца за дозволу да се удаљи на Атон. Искрено волећи свог скромног и смиреног послушника, старац нипошто не пристајаше на то. Утолико више што он у Дионисију гледаше и саподвижника у духовном животу и потпору старачких дана својих. Бојећи се пак да Дионисије не побегне тајно, старац закључа капију манастирску и сакри лествице. Но узалуд. Јуноша је знао да су побуде његове за странствовање у Свету Гору чисте и пријатне Господу; а како још не беше дао у Метеорима монашке завете, он се реши да се кришом искраде без пристанка и знања старчевог.
И тако, полажући чврсту наду на Господа Христа, он се једне ноћи спусти са манастирског бедема и, помоћу Божјом, не повреди се нимало, иако је бедем био висок, па похита на Атон као кошута на изворе водене. Дошавши тамо, он се најпре распита, где да нађе старца, чијем би руководству могао поверити почетак подвижничког живота. Њему указаше на дивног Серафима. Дионисије се јави старцу. Старац га прими с радошћу, прво као верског скитача. А потом га мудри старац стаде третирати као ученика и, изложивши му правила савршеног отшелничког живота, остави га код себе. Под строгим руководством старчевим млади Дионисије с дана на дан тако напредоваше у подвижништву, да кроз извесно време би удостојен анђелског образа - монаштва, и потом рукоположен за ђакона. Необична богобојажљивост у свештенослужењу, дирљива смиреност Дионисијева и његово напредовање у опитима подвижничког живота усхићаваху, задивљаваху и радоваху старца. Тако, на пример, једном на Цвети, отслуживши свету литургију, преподобни Дионосије се удаљи из келије у пустињску шуму, и проведе тамо до Велике Суботе. Касније, на старчево питање, чиме се хранио тих дана и где се налазио, преподобни одговори да је био у скиту Каракали и да се хранио кестењем и травом. Старац се удиви.
Међугам, дивни Серафим би изабран за прота Свете Горе. Због тога, по правилима ондашњег времена, њега послаше у Валахију у пратњи игумана. Да би и Дионисије имао своје врсте послушање, старачко веће одлучи да он буде рукоположен за презвитера ради служења у протатској саборној цркви наместо Серафима. А кад се преподобни Серафим врати, преподобни Дионисије остаде с њим по пређашњем. Пошто прође неко време, преподобни најзад стаде молити старца Серафима да му да благослов на безмолвије, на усамљеничко молитвено тиховање ради узвишенијих подвига и непрекидног молитвословља, што беше издавна пламена жеља његова. Иако је веома желео да га задржи поред себе ради утехе старости своје, старац ипак не хте да стешњава његову слободу и да угушује у њему стремљење ка безмолвију, зато му остави на вољу да иде куда жели, само под условом: да с времена на време долази к њему ради разговора о душекорисним стварима и о дешавајућим се ђаволским искушењима, нарочито о оним што војују на мисао и срце.
Добивши благослов од старца на подвиге пустињачког живота, преподобни Дионисије стаде тражити место које би имало све услове за усамљеничко подвизавање. Близу скита Каракале он пронађе дубоку и непроходну пустињу. Завукавши се у њу, он направи себи тесну колибу. У каквим је подвизима он тамо живео, то је само Бог видео и зна. Храна му је била кестење, којим Света Гора изобилује. И ретко је кад окушао хлеб у оближњим келијама, куда су га понекад позивали ради богослужења. Његово нестицање беше такво, да ма куда отишао из своје пустиње, увек је остављао врата келије незатворена, јер у келији не беше ничег на шта би се могла полакомити зла рука лупежа. Доцније он подиже крај своје келије мали храм у част Пресвете Тројице. Ту он проведе три године, анђелски славословећи Бога дан и ноћ, и бестрасно проходећи пут живота свог, због чега се и удостојавао божанских откривења. Напослетку он зажеле да види и света места, где је Спаситељ наш био распет, да би тамо созерцавао догађаје живота Христовог, и наслађивао срце своје посматрањем самих места на којима су се ти догаћаји збивали ради спасења палог рода људског.
И тако, оставивши Свету Гору, преподобни Дионисије отпутова у Јерусалим. Тамо се са неисказаном духовном радошћу и весељем поклони свима светим местима. Ондашњи патријарх јерусалимски, познавајући живот и чистоту преподобнога, употреби много напора да га задржи поред себе, са циљем да га као достојног изабере за наследника свога престола. Али преподобни нипошто не пристајаше на такав предлог, извињавајући се својим слабостима. И пошто смирено отклони од себе част, које га је удостојавао свјатјејши патријарх, он се врати у Свету Гору ради својих уобичајених подвига у ненарушивој тишини свог пустињског безмолвија. Ту му Господ, за велике подвиге његове, сада опипљиво показа Своје особито промишљање и очинско старање о њему, што преподобни јасно примети при обновљењу и проширењу свога храма. У време када се он бављаше презиђивањем храма, један његов познаник између братије посети га и виде где му два непозната човека помажу у свима његовим пословима. На питање овога, ко су ти људи, преподобни му одговори да он није видео и не види при својим радовима никаквог страног човека. Међутим док они тако разговараху, она два непозната човека постадоше невидљиви. Из тога преподобни изведе закључак да је Богу пријатан његов труд. Исто тако, у суботу сирне недеље Бог му на чудесан начин посла хране ради поткрепљења телесних моћи како би достојно отпостио Четрдесетодневни пост.
Није мање дирљиво старање Промисла о животу преподобнога приликом напада разбојника на њега. За време усамљеничког подвизавања преподобног Дионисија у пустињи, многи му се светогорски монаси обраћаху за савете и поуке. Видећи то, један разбојник мишљаше да долазници дају светитељу новац, па се реши да га убије и опљачка новац. И једном он се прикраде келији преподобног, и сакри у оближњем потоку, да ту намеру изведе. Тако прикривен он проведе цео дан, и не виде преподобног Дионисија, а насигурно је знао да он није код куће, и да при повратку он неминовно мора проћи потоком поред њега. Да би се уверио да ли се преподобни вратио, разбојник се привуче његовој келији и угледа преподобног у њој. To га зачуди. На питање разбојниково, како се он, када и којим путем вратио у своју келију, преподобни одговори да се вратио обичним путем - потоком. Поражен страхом, разбојник паде пред ноге светитељу и, исповедивши му искрено свој грех што је хтео да га убије, он га моли да му опрости и да посредује пред Богом за њега. Незлобиви старац му опрости, и много му говори о покајању те, уз помоћ благодати Божје, доведе разбојника дотле да он даде реч да ће се поправити. И отишавши у један од манастира, помоћју Божјом разбојник постаде добар и искусан монах. Међутим преподобни, дирнут таким особеним промишљањем Божјим о њему, седам година се будно подвизаваше у своме безмолвију, у своме усамљеничком молитвеном тиховању.
Но слава врлинског живота његовог одазва га, најзад, из пустиње. Јер братија Филотејевске обитељи, оставши без игумана, убедљиво мољаху преподобног да се прими игуманства, те да им буде и отац и настојатељ. Смирени Дионисије спочетка одбијаше ту понуду, изјављујући да је он слаб носити тако тешко бреме управе. Но доцније, сазнавши да је то воља Господња, он остави своје безмолвије ради спасења братије и прими се дужности настојатеља Филотејевске обитељи.
Пошто прими управу, преподобни се најпре постара да манастир доведе у ред. А да би осигурао потребне намирнице, он лично отпутова у Цариград ради прошње милостиње, што он, помоћју Господњом, обави врло успешно. Али као што у пшеници увек бива кукоља, тако се и међу братијом Филотејевског манастира нађоше незадовољни монаси. Губећи из вида своје сопствено добро и занемарујући завете ангелског образа - монаштва - они стадоше роптати и жалити се на преподобног Дионисија, уписујући му у кривицу што је изменио неке обичаје њиховог ранијег живота и што је завео строга правила у погледу црквених богослужења. Видећи да то роптање не престаје, преподобни, навикнут на усамљеничко подвизавање и тишину а не на метеж живота, скину са себе звање игумана и, праћен неколицином одане му братије, удаљи се у Верију. Тамо се настани у скиту преподобног Антонија, који је у то време имао само двадесет монаха. Ту он, по пређашњем, провођаше живот у непрекидним трудовима братског послушања и даваше собом пример подвижничког бестрашћа и анђелске чистоте. Тамо он обнови храм Претече, и састави правила за своју монашку заједницу, сам извршујући на очиглед свију оно чему учаше друге. Због тога многи из Верије притицаху к њему и, слушајући заносне речи његове, остављаху свет и повераваху себе његовом мудром руководству на крсним стазама монашкога труда.
У то време епископ Верије отиде ка Господу. Осиротела паства, желећи да има за свог пастира преподобног Дионисија, обрати се њему убедљивом и упорном молбом, да прими јерархијски жезал управе. Смирени Дионисије, ма да је веома упорно одбијао овако високо звање, сматрајући себе недостојним, ипак њихове молбе нису престајале. Да му не би досађивали, он замоли људе да му даду времена да размисли и да сазна вољу Божју. Народ се умири. Међутим, кад наступи ноћ, преподобни се сакри. Тада, престо Веријске цркве заузе неки Атињанин, по имену Неофит, који после годину дана би уклоњен, пошто живот његов није одговарао његовом високом звању.
Но да народ не би поново захтевао од њега да се прими епископског положаја, преподобни Дионисије се удаљи на Олимписку Гору. Тамо се он у једном месташцу у подножју Олимпа распита код једног сељака о положају Олимпа, и дознаде да Олимп има изврсних места за монашко усамљеничко тиховање. Вођен од овог човека, преподобни стиже на висораван, где сада постоји манастир Свете Тројице. Видећи живописни положај и лепоту тамошње пустињске природе, преподобни се испуни радости и весеља, и рече: "Остајем да живим овде на гори, јер она има све услове за усамљенички живот".
Настанивши се у тој пустињи, преподобни се храњаше оним што му даваше споменути сељак, и остаде тамо доста времена. Међутим по околини горе Олимпа брзо се пронесе глас о сакривеном подвижнику. И један монах дође к преподобноме и замоли га за дозволу да остане код њега. Затим се нађоше и други подражаваоци њиховог живота, те се друштво изабраних увећа толико, да је преподобни био принуђен подизати келије и цркву. Али где се појави монашка заједница за слављење Бога, ту ни враг не дрема: нађоше се људи који газду онога места, где се беше настанио преподобни, агарјанина Саку обавестише да на његовом имању некакав монах подиже манастир. Агарјанин се разбесне: одмах се у Лариси јави турскоме аги под чију је управу спадао Олимп са околином, и жалећи се на самовољне монахе захтеваше да се они предаду суду, а манастир који су почели без дозволе зидати - поруши.
Тешко беше преподобноме када га један од оданих му људи, свештеник села Литохорије, извести о замкама које се почињу плести против њега. Да би дао места гневу, он се са сузама удаљи одатле у место, готово суседно Олимпу, звано Загора. Мада он и ту нађе изврсне услове за усамљеничко молитвено тиховање, као и на Олимпу; мада и ту слава његовог подвижничког живота окупи око њега мноштво монаха, ипак га је Бог призивао на раније место - Олимп, и Својим промишљањем удесио му свечан и славан повратак тамо на следећи начин:
Од како се преподобни удаљи са Олимпа због агарјаниновог непријатељског потхвата против њега, у околини гope Олимпа настаде страховита суша и безкишје, те су житељима претили глад и помор. На њихову велику жалост, њих задеси страшна непогода: град им пообара воћке, сатре винограде и њиве, па чак и куће оштети; громови трескаху страховито, муње севаху ослепљујуће, поражавајући све страхом и ужасом. Узалуд су вршили молепствија и плакали; гнев Божји није престајао. Тада свд схватише узрок својих невоља. Сам агарјанин, виновник прогонства преподобног Дионисија и његовог братства, препаде се и устресе кад му хришћани објаснише да их Бог кажњава због светог пустињака. Најзад се он реши да своје нарочите људе, праћене неколицином хришћана, пошаље к преподобноме са молбом, да заборави на нанесене му увреде од његове стране, и да се врати на Олимп, те продужи тамо свој усамљенички живот.
Незлобиви старац би тронут смирењем свог непријатеља, врати се и утону у ненарушиву тишину својих олимпијских пустиња. Од тога времена подвижнички живот преподобног Дионисија текао је спокојно. Да би се чешће опомињао светих места Јерусалимских, он - један од највиших брежуљака назва Маслинском Гором, једно место - Голготом, а друго - Витанијом, куда се и повлачио ради савршеног безмолвија и тајних молитава. Уз то, преподобни постави себи за правило да се двапут годишње пење на врх Олимпа ради одслужења свете литургије, и то 20 јула, и 6 августа о празнику Преображења Христа Спаситеља. Тамо он подиже и храм у име пророка Илије, куда монаси и до данас одлазе сваке године о празнику светог пророка Илије, двадесетог јула. За таквим ангелоподобним животом његовим слава је ишла као сенка за телом. Стога се и братство његово толико умножи, да је он морао градити манастир за њега. И он то учини, сам радећи барабар са радницима и хранећи се само поврћем.
Сада треба рећи што и о неким од чудеса његових. По удаљењу преподобног Дионисија из манастира, место које је припадало манастиру и имало пештеру са извором воде, заузе један чобанин и направи колибу себи, и тор. Ученици преподобнога узалуд га мољаху да се уклони одатле, но чобанин није хтео ни да чује. А када се преподобни врати и дознаде за ово насиље, он кротко саветоваше чобанина да манастир остави на миру и да не отима монашку имовину. Али овај, уместо да послуша, изгрди старца, и није хтео ни да зна за њега. Тада преподобни додаде: "Ако је воља Божја да овде живе монаси, онда ћеш ти видети..." И несрећни чобанин виде последице своје неразумности: тог истог дана, када његова стада беху на пашама око манастира, одвали се огромна стена и затрпа велики део оваца. Осим тога, у његовим стадима настаде помор, те за кратко време изгуби сва стада, па и сам паде у тешку болест, од које га никакве лекарије не могоше избавити. Када суседи његови дознаше за његову невољу, и одгонетнуше узрок његове болести, они му посаветоваше да се обрати преподобноме, и да моли од њега опроштај и исцељење. Болесник тако и уради. Преподобни, дирнут његовим патњама, благослови га и, хранећи га у току седмице братском трапезом, потпуно му поврати здравље.
Једном приликом преподобни би позван у место Турија ради исповести тамошњих хришћана, пошто они веома уважаваху преподобног оца. Међу њима бејаше један отворени и давнашњи непријатељ свете тајне исповести, који се не само никад није исповедио него се и подсмевао свима који су сматрали да је исповест неопходни услов за очишћење себе од прљавштина греховних. Сазнавши за овог несрећника, преподобни замоли да га приволе да дође к њему на разговор. И овај дође. Но уместо да прими разлагање светога старца о тајни исповести, он стаде одрицати пред њим силу исповести. Огорчен његовим демонски самовољним мишљењем, преподобни строго изговори речн светога апостола Павла: "Пошто квариш праве путеве Господње и исмеваш моје речи и заповести Христове, несрећниче, онда ево руке Господње на те и гнева без милости на дом твој! Нека се преко тебе и други опамете!"
Са овим речима преподобни остави несрећника и отиде у своју пустињу. Суд Божји не одоцни. Тек што преподобни оде, безаконик и сав дом његов падоше у тешку болест, од које помре цела породица његова, а он сам остаде у жалосном и паћеничком стању. Тада неки сродници његови обавестише светог старца о њему, и усрдно га молише да дође и укаже помоћ несрећнику. Састрадални старац не одби, него се упути к њему, али пре но што стиже код њега, несрећни болесник испусти душу без хришћанске припреме. Преподобни горко жаљаше због тога. Нешто слично догоди се и у селу Екатерини. Пролазећи једном кроз ово село, преподобни виде непристојне игре и кола девојака са младићима. Силно огорчен тако јавним саблазном и сатанским слављем разврата, блажени приђе гомили девојака и кротко им рече: "Зашто ви девојке тако бестидно играте са младићима, певате саблажњиве песме које изазивају сладострашће и код вас и код њих, и заборављате да су вам смрт и суд Божји за вратом?" - Девојке се збунише и ћутаху, сем једне бестиднице која му подругљиво одговори: "Ах, ви лажни монаси! шта те се ми тичемо? ти гледај себе! Сами ви живите неваљало, a друге учите чедности". - "Благословен Бог који све уређује на корист! строго на то рече старац. Да би се и друге научиле скромности, ти ћеш бити пример тога како Господ грозно кажњава девојачку бестидност". - Рекавши то, он продужи пут. Одмах после тога, у несрећну девојку уће бес пре но што она дође до дома оца свог, и она, бацајући пену, груваше се о земљу, и бејаше у веома жалосном стању. Поражени тиме, родитељи њени не знађаху шта се то са њом догађа. Тада им једна њена другарица, која беше очевидац свега што се одиграло, исприча све. Родитељи онда потражише преподобног и, нашавши га, падоше му пред ноге, смирено га молећи за своју несрећну кћер. Незлобиви старац би дирнут њиховим сузама, и помоливши се исцели бесомучницу. А она, у захвалност Господу Богу, посвети Њему свој девичански живот и сконча у покајању.
Монаху у Верији, који унеколико беше писмен, случајно дође до руке врачарска књига. Са радозналошћу расматрајући у њој тајне сатанског гатања, он се нехотице одушеви веровањем у њих. И то му не би забадава. Идуће ноћи он угледа пред собом црнца џиновског раста, који му рече: "Ти си ме призивао, и ево ме. Што год желиш учинићу, само ми се поклони". - "Господу Богу моме се клањам и њему јединоме служим", одговори монах, погађајући ко је овај црнац. - "Дакле, нећеш да ми се поклониш? Ради чега си ме онда призивао, допуштајући себи читање тајни мојих?" Са овим речима Сатана удари монаху силан шамар и ишчезе. Осећање бола и страха пробуди монаха; образ му отече и поцрне тако, да је страшно било гледати га. Сваким даном се бол увећавао и унакажавао монаха. Најзад се од отока и очи престадоше видети. Сазнавши за узрок тако чудне болести, познаници монахови известише о томе преподобног Дионисија. Овај одмах дође, помоли се Богу и Мајци Божјој, помаза јелејем болесно место, и монах се тог часа исцели и прослави Бога.
Једна старица, удовица, разболе се, и изјави преподобноме жељу да се пред смрт, коју је очекивала, обуче у анђелски образ - замонаши. "He бој се, старице, одговори јој божанствени Дионисије, по примању монашког образа ти ћеш живети још дванаест година". - Тако и би, као што претсказа богонадахнути старац.
Једна жена имађаше сина јединца. Овога срце повуче на Олимп, и он би тамо пострижен за монаха од преподобног оца. Затим, желећи да види своју мајку, он са благословом старца оде к њој. Монашки чин, који јуноша прими из руку преподобнога, силно узнемири несрећницу. У наступу гнева на поступак сина, она дохвати камилавку са његове главе и, газећи је ногама, захтеваше од њега да се поново обуче у световно одело. Бедни син је послуша. Кроз неколико дана после тога свети старац дође у то село. Измећу осталих к њему приђе руци и та жена. - "He прилази ми, несрећнице, која си дрско изгазила анђелски образ, строго јој рече старац. Надајући се да ти син буде помоћник у старости, ти ћеш угледати сутра где он умире злом смрћу. Наслаћуј се онда последицама своје лакомислености и безочности!" - И стварно, сутрадан се син њен омаче са високог дрвета и паде на земљу мртав.
Старица Егина из села Платарије, видевши светитеља, рече му: "Стара сам и не могу више да радим и храним себе; замоли Господа да ме упокоји". - "He тугуј, одговори преподобни: данас ћеш умрети. Ево ти три сребрника за сахрану". Тако и би. Старица изненада занеможе и, предавши речи преподобнога суседи ма који се беху окупили око ње, она мирно испусти душу.
Најзад се и сам божанствени Дионисије приближи своме изласку из времена у вечност, са земље - у обитељи Оца небеског. Налазећи се у манастиру Димитриадском, и када братија читаху полуноћницу, преподобни потпуно већ изнемогао приседе да се мало одмори. По свршетку полуноћнице служашчи Јеромонах приђе к преподобноме и, мислећи да је заспао, он га полако додирну. Болесни старац не даде одговора. Овај га онда поново додирну, и осети да му је тело без живота, само се примећиваше једва чујно дисање. Присутни се устумараше око старца, а он одједном изговори ове речи: "Слава Теби, Боже, слава Теби! Благодарим Ти, Владичице, за милост Твоју!" - На питање братије, како се осећа, свети Дионисије слабим гласом рече да му је душа већ била ван тела и он био готов да се јави к Богу, али, осећајући да још треба да се каје, молио је Владичицу да му да време за покајање, и ето - молитва ми је услишена. Водите ме на Олимп, јер тамо треба да умрем.
Жеља му би испуњена. Али он не хте да своје последње дане оконча у киновији, њиме основаној, већ је молио да га одведу на Голготску стену, коју је он устројио у спомен палестинске Голготе. И братији која се ту окупи он објави да је време његовог одласка к Богу већ наступило. Плач и сузе монаха због растанка с њим силно потресоше старчево срце. Рекавши им у опроштајном говору свом оно што је неопходно за стицање царства Божјег, свети Дионисије отпусти братију, а остави поред себе само два ученика. Три дана после тога он се удаљи на свој олимписки Елеон, необично безмолван и повучен. Али он сконча у својој ниској пештери у близини киновије, где је по доласку на Олимп најпре живео.
Необично је дирљиво последње претсмртно завештање преподобнога братији. "Живите по уставу Свете Горе, говораше умирући старац, и подвизавајте се према својим моћима и силама, и Господ вас неће оставити. Гајите љубав један према другоме; волите усамљенички живот, смирење, молчаније, молитву; строго држите постове, предате нам од светих Отаца; сврх свега пак чувајте се самочинија и непокорности: самочиније је горе од свега! Ко у киновији - општежићу - буде имао ма какву сопственост, новац или одећу, таквог изгоните као метиљаву овцу која може заразити и остале. Што је могуће чешће исповедајте своје помисли, знајући да ко их скрива од духовника, тај допушта демонима да се гнезде у његовој души. Ако се међу некима појави непријатељство, - мирите се пре заласка сунчева, као што Господ наређује. Чувајте се беспосличења. Ко може да ради, а не ради, таквог, по заповести светог апостола (2 Сол. 3, 10), не треба пуштати за трпезу. Ко пак има потребу да иде ван манастира, нека за то пита игумана. Ако му он допусти, добро; ко пак отиде тајно, грех има на души, и он је сам крив својој пропасти. Онога који малаксава трпите и поправљајте као део свог властитог тела. Никакви састанци по келијама! А круна свега - љубав према Богу! Ако испуните мој завет - милостив је Бог: награда за то биће царство Његово. Ако се удостојим слободе пред Господом, и ја вас са своје стране нећу оставити. А то ћете познати по томе, ако манастири, устројени мноме са многим трудовима и знојем, постигну савршенство. Видите ли то, онда знајте да сам добио слободу пред Богом да посредујем за вас".
На завршетку он се помоли за своја духовна чеда, благослови их, и неколико дана после тога, управо двадесет и четвртог јануара, мирно отиде ка Господу[4]. Свето тело његово би погребено у притвору црквеном, подигнутом његовим властитим рукама. Кроз неколико пак година његов гроб би отворен; неисказани миомир се изви из светих моштију његових. Тај миомир се и сада излива из њих, и јесте очигледни доказ благодатног пројављења славе, коју у светлости Светих преподобни Дионисије прими од Бога који прославља оне који Њега славе. Амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА АГАПИЈА и ТИМОТЕЈА
Ученици светог свештеномученика Вавиле Сицилијског[5].
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ФИЛИПИКА
Презвитер, преставио се у миру у Господу свом.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПАВЛА, ПАВСИРИЈА и ТЕОДОТИОНА
Рођена браћа; пострадали у Египту 290 године за време цара Диоклецијана. Павле и Павсирије беху од младости монаси, а Теодотион - члан разбојничке дружине у шуми. Због исповедања вере у Христа, царски намесник изведе на суд Павла и Павсирија. Павлу тада беше тридесет седам година, а Павсирију двадесет пет. Дознавши за то, Теодотион остави шуму и разбојничку дружину, па оде да види браћу и да се опрости с њима. Када дође на судиште и виде како намесник суди његову браћу он се не усуди да приђе ближе, него се мало повуче устрану, и стаде размишљати какво богатство и каква слава очекују његову браћу на небу. У том размишљању њему благодат Божја загреја срце, и он се врати, ступи пред царског намесника, и изјави да је и он хришћанин. Затим скочи на намесника и обори га са судијског престола. Теодотиона одмах ухватише, усијане му клинце у ребра и у стомак укуцаше, па му онда главу одсекоше. И тако Теодотион прими венац мученика. А Павле и Павсирије бише бачени у реку, и тако окончаше своје мучеништво за Господа Христа.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ЕРМОГЕНА и МАМАНТА
Ови пријатељи Христови пострадаше за Господа Христа.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ВАРСИМА
За веру Христову пострадао са два брата своја мачем посечен.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМЕ
Подвизавајући се богоугодно, преподобни се у миру преставио.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈОВАНА КАЗАНСКОГ
Свети мученик Јован пострада за Христа у граду Казану 24 јануара 1529 године. За кнезовања великог књаза Василија Јовановича, Татари нападоше на Нижњи Новгород и многе одведоше као робље у Казан; међу њима беше и богобојажљиви Јован. Примораван од Татара да се одрекне Христа и поклони Мухамеду, Јован смело исповеди да је Исус Христос његов Бог и Господ. Разјарени тиме, Татари му одрубише главу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕОФИТА ЗАТВОРНИКА
Овај преподобни би рођен на Кипру 1134 г. од побожних родитеља Атанасија и Евдоксије, који хтедоше на силу да га ожене. Тајно напустивши невесту, преподобни се сакри у манастир св. Јована Златоуста звани Куцувенти, где постаде монах. Посетивши затим Света Места врати се на Кипар, којим тада владаху Латини, и настани се у стеновитом месту које сам назва Енклистра (= затвор), где затим основа и манастир. Манастир снабде типиком, који сам написа око 1183 г., и другим корисним правилима и књигама. Живљаше дуго као затворник у стеновитој пећини изнад манастира, и престави се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Карија - југозападки део Малоазијског полуострва. Халикарнас - један од главних градова Карије.
2. Од грчке речи εύθυмέω, која значи: туђ, стран, иностран.
3. Свети Дионисије се родио крајем 15. века.
4. Св. Дионисије ое упокојио половином 16. века.
5. О њима видети под данашњим даном: Спомен светог свештеномученика Вавиле Сицилијског.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА
1. Свештеномученик Климент, епископ анкирски. Рођен 258. године, у граду Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Његова благочестива мајка Ефросинија прорече своме сину мученичку смрт и остави овај свет када Клименту беше дванаест година. Њена другарица Софија узме Климента у своју кућу као сина, и поможе његово васпитавање у хришћанском духу. Толико беше Климент прочувен због свог добродетељног живота да би изабран за епископа анкирског у двадесетој години свога живота. У младим годинама он је стекао старческу мудрост, и великом уздржљивошћу укротио и победио своје тело. Хранио се само хлебом и зељем, и ништа није јео заклано и крвно. У време Диоклецијана би мучен тако страшно "како никад нико од постања света". Провео је двадесет осам година на мукама и по тамницама и једанаест разних мучитеља истјазаваху га и мучаху. Када га једном удараху по лицу, пљуваху и зубе му кршаху, он довикну мучитељу Доментијану: "Почаст ми чиниш, о Доментијане, а не мучиш ме, јер и Господу мојему Исусу Христу уста бејаху тако бијена и образи шамарани, па, гле, и ја недостојни сада се тога удостојих!" Када би доведен пред цара Диоклецијана у Рим, цар постави на једну страну разна оруђа за мучење а на другу дарове, одликовања, одела, новце - све што цар може даривати, па онда рече Клименту да бира. Мученик Христов с презрењем погледа на сва блага царева, па изабра оруђа за мучење. И би мучен неисказано: комад по комад меса откидан му је с тела, тако да су се кости белеле испод меса. Најзад би посечен од војника, 312. године у цркви у Анкири, када као архијереј служаше службу Божју. Чудеса светог Климента су безбројна.
2. Шести васељенски сабор. Одржан у Цариграду, у први мах 681. а у други мах 691. године. Овај Сабор осудио је јеретике монотелите, који су погрешно учили, као да је у Христу била само божанска воља без човечанске. Још је уз то донео неколико правила о реду и дисциплини свештенства.
3. Свети Павлин Милостиви. Најпре римски сенатор и после епископ у Ноли. Следовао је примеру свога пријатеља светог Амвросија и примио крштење, после кога удаљи се у Шпанију у планине Пиринејске где се подвизавао. Но како се ниједан светилник не може сакрити, то и свети Павлин би пронађен и изабран за епископа нолског. Био је пастир добри и милостиви. Мирно се упокојио 431. године. Мошти му почивају у Риму у цркви Светог Вартоломеја.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГА СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА КЛИМЕНТА, епископа Анкирског и мученика АГАТАНГЕЛА и осталих с њима
За време цара Валеријана, 258 године, роди се свети мученик Климент у главном граду Галатије Анкири[1] од оца незнабошца и мајке хришћанке. Мајка му Ефросинија беше из хришћанске куће, добро васпитана и обучена у хришћанској вери. Удадоше је преко њене воље за човека незнабошца, јер су њени родитељи очекивали да се збуду речи апостолске: Освети се муж некрштен женом крштеном (1 Кор. 7, 14). Али се њихово очекивање не испуни, јер он, зароњен душом у дубине незнабоштва и обузет тамом идолодемонства, није хтео ни да погледа ка светлости Христовој. Усто се на све могуће начине старао да и супругу своју Ефросинију привуче у своје зловерје. А и она се исто тако трудила да га изведе на пут истине. Дан и ноћ му је говорила и стазу спасења показивала, али ништа није успела, јер му се срце било окаменило. И мољаше се она Христу, да се смилује на њих и учини да они, сједињени телесно, буду сједињени и духом у светој вери. А ако је то немогуће, онда да се и телесно растану, пошто нису једнога духа.
Господ наш Исус Христос, слушајући молитве слушкиње своје, смилова се на њу, и убрзо је ослободи незнабожног мужа. Јер овога, пошто је био камена срца и непоправљив, Господ потпуно одбаци, и он умре, оставивши после себе супрузи првенче у повоју, мушко детенце. Блажена Ефросинија одгајиваше своје чедо више побожношћу него млеком. И просветивши га светим крштењем, она га принесе Христу. А даде му име Климент, што на грчком језику значи: ластар винове лозе. И ово му име даде као пророчица, предвиђајући да ће он бити ластар истинског чокота - Христа, који ће родити многе гроздове дyшa људских. И прорече за њега, да ће бити изванредан исповедник пресветог имена Христовог, и крв своју пролити, и душу своју за Њега положити, и постати Христов страдалник и мученик. И учаше га светим књигама и добром владању, и упућиваше на сваку врлину.
Дете растијаше телом и разумом. И кад му беше дванаестак година, мајка његова, света Ефросинија, приближаваше се својој блаженој кончини, коју и унапред дознаде. И лежећи болесна на постељи, она жељаше да јој син буде не толико наследник њеног убогог материјалног имања, него наследник њеног нематеријалног духовног богатства: врлина. И поучаваше га матерински, грлећи га, љубећи га и говорећи: Чедо моје, чедо мило, сироче од повоја, које ни оца не памтиш. Али ниси сироче, јер ти је отац - Христос Бог, који те обогаћује својим дарима. Ја те, чедо, родих телом, а Христос Бог те роди Духом. Стога знај, да ти је Он отац, а ти Њему син. И пази, да твоје усиновљење Богу не буде узалуд. Служи само Христу Господу! У Христа полажи наду своју! Јер је Он ваистину спасење наше, и живот бесмртни. Он с неба сиђе к нама, да нас са собом узведе на небо. Он нас учини децом својом милом, и обожи нас. Ко таквоме Господу служи, избавиће се свих замки ђаволских, згазиће змије и шкорпије, и савладати сваку непријатељску силу. Јер ће не само посрамити незнабожне цареве, књажеве и мучитеље, који се клањају идолима и демонима, него ће размрскати главе и самим демонима које они поштују.
Затим, лијући сузе, и испунивши се благодати Божје, мати поче пророчки претсказивати шта ће са њим бити и, говораше: Молим те, чедо мило, молим, да ми за све моје муке и патње око тебе, учиниш један поклон, јер ће настати опасно време, и близу је гоњење које дише страшном јарошћу и претњом, и ти ћеш бити, како Господ наш каже, вођен пред цареве и владаре Њега ради (Мт. 10, 18). Учини ми ову част, сине! Стој смело и јуначки за Христа, и чувај чврсто и непоколебљиво веру Његову! A ja се, о срце моје, надам у Христа мог, да ће ускоро заблистати на теби венац мучеништва, и у моју част и на спасење многих душа. Стога припреми срце своје за подвиг мучеништва, да те време подвига не би затекло неприпремљеног. Знај да је корисно бити кушан невољама, као злату у огњу! Али се не бој! Страдање је привремено, награда је вечна; невоља пролази брзо, радост остаје вечито; овде мало срамоте, a y Бога вечна слава. Претње и муке од мучитеља су краткотрајне; јарост царева земаљских бива исмејана, и вене слава њихова; гаси се огањ, спремљен од њих за Христове мученике. Мач њихов рђа разједа; сила њихова пропада. Нека те ништа такво не одвоји од Христа Господа! Гледај у небо, и отуда очекуј велику, изобилну и вечиту награду од Бога! Бој се Божјег величанства! ужасавај се његовог суда! трепти од његовог свевидећег ока! Јер који су се одрекли Њега, за њих је спремљен огањ неугасиви и црв неумирући. A који су познали славу његовог Божанства, и никако не отпадају од Њега, њих чека неизрецива радост и весеље и наслађивање са светим Исповедницима. Нека ми то, о преслатки сине мој, буде поклон од тебе за моје порођајне муке око тебе, за трудове у васпитању: да ти, плод утробе моје, постанеш исповедник Господњи, и ја се назовем мучениковом мајком, и прославим се у удовима сина који страдају за Христа! Потруди се дакле да страдаш за Пострадалог ради нас, да би се од Њега удостојио великих блага, и да ја због тебе будем удостојеиа тих блага са светима. Ето ја, сине мој, стојим на прагу кончине моје, и овај видљиви свет неће ми гранути сутрашњим даном. А ти си ми светлост у Христу, и живот мој у Господу! Зато те молим, срце моје, да се не постидим у својој нади, него да се, по апостолској речи, спасем ради порода свог (1 Тм. 2, 15). Родих те, чедо, да страдам у теби као у свом сопственом телу. Крв што си од мене добио, не штедећи пролиј, да би ради ње и ја добила почаст. Дај тело на ране, да се и ја због њих развеселим пред Господом нашим, као да сам сама за Њега страдала. Једном је једна Јеврејка седам синова принела Богу на мучеништво за веру, и у седам тела синова својих страдајући једном душом својом, остала непобедивом[2]. А ти ћеш ми један довољан бити за славу у Господа мог, ако се за веру будеш јуначки борио. Ето, ја сада одлазим од тебе, и идем испред тебе Богу. Телом одлазим, али се дух мој неће одвојити од тебе, да би се с тобом удостојила припасти к престолу Христовом, хвалећи се пред Њим твојим страдањима и китећи се твојим подвизима. Јер и корен, сакривен под земљу, орошује се истом росом, којом и видљиве гране над земљом. - Тако блажена мајка цео дан пред светом кончином својом поучаваше сина свог милог, грлећи га и љубећи му главу, очи, лице, уста, груди, и руке, и говорећи: О, сада сам блажена, јер целивам удове мученичке! - И после таквих многих речи, она наслони на њега главу своју, и предаде душу своју у руке Господа свог, и отпочину у мцру.
После чесне смрти и сахране своје мајке Климент остаде пуко сироче. Једино је Бога имао за оца. А Бог, општи Промислитељ свих, који се брине о сиротанима и ништима, даде маломе Клименту другу мајку. Јер у том граду живљаше једна благородна, угледна и богата жена, по имену Софија, пријатељица Климентове мајке, блажене Ефросиније. Та Софија живљаше по Богу, проводећи у молитвама дан и ноћ. Пошто није имала деце, она узе к себи као сина блаженог дечка, светога Климента, и вољаше га као рођено своје чедо, и стараше се о њему свом душом. У то време настаде велика глад у Галатији, те су незнабожни Јелини остављали децу своју по путевима, јер нису имали чиме да их хране, а и сами су умирали од глади. Тада свети Климент стаде ту децу доводити у дом Софије, друге мајке своје; и ту их од њеног имања неговаше, одеваше, школоваше, и светом крштењу привођаше. И претвори Софијин дом у сиротиште и школу, те Софија постаде мајка многој деци у Богу, боља мајка од оних које су их телесно родиле. Јер она децу рађаше духовно, васпитавајући их у хришћанској вери.
Свети Климент још у младим годинама стече разум човека савршена: поче од младости своје умртвљавати тело своје постом и уздржањем, живећи монашки. Уздржаваше се од меса, a храњаше се хлебом и зељем; пиће му пак беше вода. У томе бeшe сличан тројици светих Младића, чија тела, навикнута на пост, остадоше неповређена двоструким огњем: и унутрашњим огњем природне похоте, и спољашњим огњем пећи. А пошто тада у тој земљи беше мало хришћана, блажени Климент беше међу њима као неко божанско светило, светлећи многима светлошћу богопознања. Али већ настаде време да се упаљена свећа стави на свећањак: да свети Климент, који је светлео врлинама, узиђе на степен свештенства, како би многе просвећивао и путем спасења водио. Стога, по Божјем промислу и једнодушној жељи свих галатијских хришћана, он би изабран и посвећен, најпре за чтеца, а потом за ђакона и презвитера. А после две године, иако није имао више од двадесет година, би посвећен за епископа. И би други Данило: млад по годинама, а разумом и врлинама превазиђе старце, и показа да старост није у годинама него у врлинском животу и мудрости.
Пошто постаде епископ, свети Климент сакупи не само много деце и учаше их књигама, него и старцима постаде учитељ, јелине приводећи хришћанству и крштавајући их, и тако сваки дан умножавајући Христову Цркву. Потом се стаде пророштво његове блажене мајке Ефросиније збивати, и њему сеодасвуд поче плести венац мученички. Диоклецијан мучитељ, чим постаде цар, још прве године владавине своје разасла по целој римској царевини писмена наређења свима кнезовима, великашима, намесницима, управитељима, војводама и градоначелнишша, да на све могуће начине убијају и уништавају све који исповедају име Христово. И у тим својим наредбама прећаше да ће оне кнезове и великаше, који не буду ревносно испунили његово наређење о уништавању хришћана, предати на равне муке с хришћанима и побити; а онима који се покажу ревносни у мучењу и убијању хришћана, обећаваше богатство и почасти. Стога се по целом римском царству, у свима покрајинама и градовима, царски намесници и властела дадоше на гоњење хришћана, једни бојећи се царевих претњи, а други желећи да угоде цару и добију одликовање. И стараху се свим силама да истребе са земље име хришћанско.
У то време стиже у Галатијску покрајину царски намесник Домицијан. И ревносно тражаше хришћане да их, по царевом наређењу, побије. Тада свети Климент, епископ анкирски, би оклеветан од незнабожаца да забрањује клањати се њиховим великим боговима, а многе приводи своме Христу. И одмах нареди Домицијан да га ухвате и доведу њему. И најпре покуша да ласкавим и обманљивим речима придобије светитеља за своје безбожје, говорећи: Држим да оптужбе које су ми предате против тебе нису истините, јер твоје лице, и честан изглед, и кротка нарав, показују да си ти човек изврстан, благородан, мудар и паметан. А оно што је против тебе изнесено, то су дечје бесмислице. Реци нам дакле сам што о себи, јер ћемо од тебе сама лакше сазнати истину, ако нам и нешто мало рекне твоја мудрост.
Свети епископ му одговори: Наша мудрост и разум је Христос, Син Бога Оца, чијом речју све би створено; од Њега имамо и говор и разум. Мучитељ рече: Ето, изненада си нас увредио, почевши да нам у самом почетку говориш бесмислице. Него, ja ти саветујем: одбаци та некорисна причања, и принеси жртву боговима. Јер је познато да свакога, који богове ниподаштава, очекују муке, а свакога, који их поштује и клања им се, очекују почасти. А пример тога сам ја сам: јер сам због поштовања богова дошао до овако великог положаја. И благодарим боговима за њихово велико добротворство: они поштују оне који њих поштују, а муче оне који не желе да им се клањају.
Насмеја се светитељ на ове намесникове речи, и одврати: Али ми, царски намесниче, сасвим смо супротног схватања: јер ваше поклоне сматрамо за штету, ваше почасти - за срамоту, и велики положај - за работу заробљеничку; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише - помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. To нећеш постићи ни обећавајући почасти и поклоне, ни претећи мукама.
Ове светитељеве речи наљутише Домицијана. И оштрије гледајући у светитеља, он рече: Како видим, кротко разговарајући с тобом ја те навукох на гордост. И није ни чудо, јер, како чух за тебе, ти се стално бавиш око деце, па и сам имаш детињу памет. Уосталом, ако богове не умилостивиш жртвама, знај бићеш осућен на смрт. И то не на неку брзу смрт, на какву се ти надаш, него ће тој љутој смрти претходити велике и разне муке. И тако ћеш ти, зли, ужасно завршити; и бићеш другима за пример, да се и остали поуче страшном погибијом твојом.
Свети Климент одговори: Пошто си споменуо децу, онда знај, да сам се ја трудио да децу научим оној мудрости коју не знају ни они најстарији и најмудрији међу вама. Јер се истинска мудрост Божја скрива од мудраца и паметњака овога света, а открива се деци (Мт. 11, 25). Ја се хвалим и објављујем, да Богу моме приносим духовне и словесне жртве, а не као што ваши жречеви приносе потоке крви, дим и смрад, помоћу којих ви безумно прштујете своје богове. A ja, када крв своју будем пролио за Бога мог, принећу My je на жртву. Тиме ћу, иако не потпуно, а оно делимично узвратити Богу мом што је за мене пролио крв Своју. Јер ме Христос, Цар мој, искупи Својом скупоценом крвљу.
Пошто мученик изговори ово са великом смелошћу, намесник одбаци своју лажну кротост, и отворено показа своју природну љутину и безумље. Он нареди да светитеља нага обесе о дрво, и да му оштрим железним справама стружу и режу тело. Радећи то, слуге викаху на мученика што ниподаштава царске наредбе. И дубоке бразде ораху се на телу светитељевом као на њиви; и велика парчад отпадаху од тела његова, да му се и унутрашњост јасно виђаше. Просто је и очима било тешко то гледати. А светитељ се не поколеба умом, нити промени у лицу, нити уздахну, нити јаукну, нити зајеча у тако страшним мукама. Напротив, беше јачи и јуначнији од оних који су посматрали његове муке; и мање се мучаше од својих мучитеља; и веселим лицем гледајући ка небу, он благодараше подвигостројитеља Христа Бога, и говораше: Хвала Ти, Христе, светлости моја и животе, дисање моје и радости! Благодарим Ти, Животодавче, што си ме оваквог спасења удостојио! Већ се душа моја весели на путу сведочанстава Твојих. Сладак ми је сваки труд љубави Твоје ради. Теби хвала што ме трпљењем крепиш! јер си руку Своју свемоћну пружио к мени грешноме, избављајући ме од јарости намесникове и од руку мучитеља мојих. Јер си Ти сам уточиште свима невољнима!
Док се светитељ тако молио, малаксаше они што га мучаху, и сустадоше. А намесник, видећи где слуге малаксаше, рече мученику: Сматраш ли да си ме својим трпљењем већ победио, јер се слуге моје уморише за један сат? Светитељ одговори: Ја не сматрам тако, него верујем и надам се да Христос који je y мени: Он је победио, побеђује и победиће свакога непријатеља. - И нареди намесник другим слугама да опколе мученика, и да силније муче тело његово од оних првих. И ови мучише непобедивог страдалника дуго, док и они не малаксаше и од умора као мртви попадаше. Намесник, посматрајући то, чуђаше се и стиђаше што слуге његове малаксаше, па нареди да мученика скину с дрвета. А светитељ беше такав, да је ужасно било гледати га, и немогуће рукама додирнути га: јер му је месо било скинуто са целог тела као нека одећа, и једино су се виделе крваве кости, те се човек једва могао распознати.
Када намесник виде да мучењем није постигао ништа, он се опет благим речима обрати мученику. А мученик, као што јуначном војнику Христовом доликује, рече мучитељу много горких речи, те га опет разјари. И Домицијан повика: Заиста је овај човек свађалица! Бијте га по лицу и по устима, јер су му само још ти делови тела читави, зато и говоре дрско. Бијте их непоштедно! нека се изједначе са осталим деловима тела! - И би светитељ бијен од слугу песницама по лицу и по устима тако силно, да од тога паде на земљу. Па га и онда камењем удараше по устима, те му и зубе поломише. А мученик, радујући се, говораше: Намесниче царски, ти ми почаст чиниш, а не мучиш ме! Јер и Господа мог Исуса Христа тукоше по устима, и удараше по образима, па се и ја недостојни удостојих тога сада. Првомученик Стефан би засут камењем, па се и ја тиме украсих. Олакшава ми муке то, што страдам угледајући се на страдања Христа мог. И патње моје чини лакима то, што ћу се, пошто их поднесем, са већима и бољима од мене удостојити великих почасти.
Мучитељ се удиви оваквом јунаштву мучениковом, па нареди да га одведу у тамницу. Но мислећи да, тако испребијан, он неће моћи на ногама ићи, јер му цело тело беше једна једноставна рана, нареди слугама да га узму за руке и ноге, и однесу у тамницу. А кад слуге приђоше да га узму и носе, он их одгурну од себе, устаде и силом Христовом пође сам, певајући и говорећи: Уље грешника нека не окваси главу моју! (Пс. 140, 5). Видевши то, намесник рече онима око њега: О, како је трпљење и снага у тога човека! Такви би требало да буду цареви војници, да би били изнад свих опасности. Ја овоме више судити нећу, него ћу га послати цару Диоклецијану. Ваљда ће му он долијати, јер је вешт у мучењу. Он увек измисли такве муке и уморства, да цео град Рим дршће од његових пресуда.
После неколико дана светитељ се благодаћу Христовом у тамници исцели од рана, и постаде здрав. Намесник га посла у Рим цару Диоклецијану, написавши све о њему. А светитељ вођен од војника, излазећи из града мољаше се Богу и говораше: О Боже, и Царе неба и земље, и целе васионе, Ти све испуњаваш, и ни од једног се места не одвајаш, у руке твоје предајем град овај! сачувај њега, и у њему душе оних што верују у Тебе! Сачувај неповређеном Цркву Своју! нека пси и вуци не распуде мало стадо Твоје што је у граду овом, него га умножи ради славе имена Свог! И мене не одвој сасвим од овога града, него на путу и у подвизима боравећи са мном, опет ме врати овамо Ти који си повратио Јакова у дом оца његова и избавио га из руке Исавове; Ти који си људима својим наредио да кости Јосифове изнесу из Египта и сахране их у отачаству, да би се славио кроза све векове! - Пошто се тако помоли Богу, одведоше га путем.
Када светитељ би доведен у Рим, и изведен пред незнабожног цара, цар се удиви видећи светлост лица мученикова и његову телесну снагу, и не хтеде да верује Домицијановом писму, у коме га је извештавао колика је страдања овај хришћанин поднео. Јер сматраше овога телом здрава, лицем весела, као да никакве муке није претрпео. И питаше га цар: Јеси ли ти славни Климент, који је толике муке претрпео.
Онда нареди цар да се на једну страну поставе: злато, сребро, одликовања, скупоцена одела, накити, а на другу - оруђа за мучење: железни гребени, железне постеље, оштри бријачи, жеравице, котлови, усијани шлемови, коци, точкови и тешке вериге, и друга многа оруђа. Цар погледа на мученика, и указујући руком на злато и богате дарове рече: To ти поклањају богови наши, ако им се станеш клањати и жртве приносити. Светитељ окрену главу од тих дарова, као од ствари рђавих, поганих и смрдљивих, и погледа незаслужних, и с уздахом рече: Нека ти дарови буду боговима вашим на пропаст!
Тада цар, грозно гледајући, показа руком на оруђе за мучење, и рече светитељу: To je спремљено за оне који не верују у наше богове. - Храбри мученик Христов одговори му: Када су та мучења тако страшна, шта мислиш, какве ли су тек оне муке које је Бог небески припремио за оне који не верују у Њега? И када дарови ваши изгледају светли и дивни и скупоцени онима који земаљски мисле, колико је веће од тога оно што Бог уготови онима који га љубе, оно што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође! (1 Кор. 2, 9). Злато и сребро, - то је неродна земља то - пронађени од људи за спољашње украшавање. А њих огањ измењује, рђа и трење их разједа, разбојници отимају, лупежи краду. Блиставе хаљине су дело црва, храна мољцима, или од бесловесних животиња узета вуна. И више се треба дивити животињама које ту вуну производе, него вама који се њоме китите. Јер се китите и гордите производом бесловесних животиња. А блага нашег доброг Бога, нису ни од кога позајмљена, нити рукама људским израћена, већ су вечна и непроменљива. Њихова је красота безгранична и светлост вечна; не мењају се; нити их мољац једе, нити рђа квари, нити могу оветшати у току бесконачних векова.
Диоклецијан на то рече: Лепо говориш, али рђаво схваташ, зато се и трудим да те приведем познању богова. Стога и благо разговарам с тобом, саветујући те да се не уздаш у смртног човека. Јер Христос, кога ви поштујете, претрпе многе муке од Јевреја, напослетку би убијен, и умре; а наши богови су увек бесмртни, и никада ништа не претрпеше.
Светитељ одговори: Истину говориш, царе, да су богови ваши бесмртни и нестрадални. Јер како могаху умрети, кад никада живели нису? И како могаху ишта претрпети, кад су неосетљиви? Мораш знати да су начињени рукама људским. Јер камени богови ваши железом и теслом бише истесани, а дрвени - секиром и ножем изрезани, златни пак и сребрни - огњем извајани, бакарни и гвоздени - чекићем исковани. Док су прављени, силне ударце добише, и остадоше - неосетљиви. Бесмртни су, без смрти су, јер никад живели нису; и крхају се, јер никад постојали нису. А Господ мој и Бог, Исус Христос, благоволе да по човечанској природи својој умре телом, да спасе свет и својом божанском силом сатре саму смрт. И учинивши то, васкрсе у трећи дан, и подари нам живот - Себе Самог.
Слушајући светитељево слободно и смело говорење, Диоклецијан се веома разгневи, и нареди да га голог привежу за точак, па да окрећу точак и туку га гвозденим моткама. Док се точак окреташе, кад светитељ биваше гоpe, бијаху га гвозденим моткама, а кад биваше доле, растојање између точка и земље беше тако мало да су се светитељу кости крхале, и парчад тела отпадала. Дуго мучен на такав начин, мученик се Христов мољаше, говорећи: Господе Исусе Христе, помози ми, и ублажи ми муке, уклањајући љуте болове, јер уздајући се у Тебе, предадох себе на ране. Помози ми као некада светом апостолу твом Павлу, и погледај тело моје страшно изранављено: желим да постанем читав и здрав на славу и исповедање светог имена Твог и да бих за Тебе примио још многе и многе муке нa посрамљење и поругу безбожника! Укрепи ме ради имена Твог, јер се уздам у Тебе, животодавца мог.
Док се светитељ тако мољаше, стаде точак као укопан, и сустадоше од умора они што су га окретали. А светитељ, невидљивом руком одрешен, стаде читав и здрав целим телом. А када то видеше, многи од присутног света, дивећи се викаху: Велики је Бог хришћански! - Свети пак Климент, истинска лоза чокота Христова, провидевши Духом да ће се од његових мученичких подвига родити разумни гроздови, громко узношаше хвалу Богу, говорећи: Благодарим Ти, Боже, Оче небески, што си ми даровао да у овом великом граду страдам за јединородног Сина Твог, који је пострадао за нас, и скупоцену крв Своју пролио за искупљење наше, кога је овде Петар проповедао, Павле објавио, мој имењак Климент прославио, и Онисим исповедио. Сви они и пострадаше за Њега, а сада се славе на небу, и поштују од многих на земљи. Но ускоро ће од врло многих бити поштовани више него цареви земаљски; па ће им се и благоверни цареви клањати.
Ове речи светитељеве као пламен паљаху мучитеља Диоклецијана. To га доведе до беса, и он, не обраћајући пажњу на чудо учињено силом Божјом, заслепљен злобом, сав се предаде мучитељској свирепости: нареди да дебелим гвозденим полугама бију светитеља по устима, и поломе му зубе. - А светитељ, бијен пo устима, не престајаше говорити, дражећи мучитеља. Иако му слуге прећаху и наређиваху да ћути, но као звоно, што се јаче удара - јачи звук даје од себе, тако и Христов мученик, уколико му више прећаху и уста и зубе полугама ломљаху, утолико он громкије прослављаше Бога, на срамоту гордог мучитеља. Пошто се и сам Диоклецијан умори, и од беса малакса, он нареди да мученика, окована у железне вериге, баце у народну тамницу. Предвече дођоше к светитељу многи људи и благоразумне жене са децом, који тог дана беху видели његово јунаштво. И припадајући к светим ногама његовим, једнодушно га мољаху да их крсти. А светитељ благодараше Бога што се у време тако свирепог гоњења увећава број Његових исповедника. И поучивши их одмах светој вери у Христа, он их крсти све и мало и велико, јер у тамници тој беше воде у изобиљу. И радосно певаше светитељ: Благо онима којима се опростише безакоња, и којима се покрише греси (Пс. 31, 1). A y поноћ велика светлост с неба обасја тамницу. Сви погледаше горе, и видеше дивног младића, светлог као муња, где раширених крила лети и спушта се к светом мученику. И кад слете до њега, стави му у руке хлеб чист и чашу вина, и одмах постаде невидљив. А сви стајаху запрепашћени од овог виђења. Свети пак Климент познаде да је то Тело и Крв Христова, сатвори прописане молитве, и све новокрштене причести Божанским Тајнама кад је већ свитало.
Сваког дана долажаху верни к светитељу, и довођаху са собом друге ради крштења, те се множаше Христово стадо. И тамница постаде као црква, у којој се узношаху хвале Богу. Стражари, видећи то, обавестише цара. И те ноћи слеже се код светитеља мноштво верних. По царевом наређењу војници. дођоше, све ухватише, и све их као овце изведоше изван града на заклање. И питаху свакога пред посечење: Одричеш ли се Христа, да би остао у животу? - И не беше ни једног који се уплаши смрти, него сви изјавише жељу да умру за Господа свог. И би тада посечено за Христа врло много људи, и жена, и деце. Само један младић умаче из руку џелата, не што се бојао смрти, већ што је желео да многе и велике муке поднесе за истинитог Бога. Име том младићу беше Агатангел. О њему ће одмах бити речи.
После тога Диоклецијан опет изведе светитеља на суд. И испитујући га много, свирепо га мучаше. Најпре га нагог повалише, и врло дуго воловским жилама страшно тукоше. Затим га обесише, и гвозденим гребенима стругоше, док му сво месо не остругаше, те само голе кости остадоше. И рече светитељ мучитељу: Ово тело које стружете, није оно што је изашло из утробе мајчине, јер је то одавно намесник Домицијан потпуно остругао. A y ово ново обуче ме Христос, Творац мој. Но пошто се ви трудите да и њега остружете са костију мојих, ја верујем Христу мом, да ће ме Он опет у такво исто тело обући. Он то може, јер неће нестати блата лончару, него ће се наћи у изобиљу за Његове потребе.
Тада нареди мучитељ да му буктињама пале бедра. А светитељ све слатко трпљаше за сладчајшега Исуса. Дивећи се трпљењу и јунаштву мученика, Диоклецијан рече својима: Многе сам несрећне хришћане мукама уморио, али ни једног овако непобедивог ни видех. Послаћу га стога у Никомидију к Максимијану[3], као нешто ново, и никада невиђено, нити чујено. Нека се диви телу овом, непобедивом за муке. Јер држим, да ни он никада није нашао човека тако чврста умом и крепка телом.
И нареди Диоклецијан да га окована посаде у лађу, и одвезу на суд другоме цару, Максимијану. А написа Максимијану све шта Климент претрпе од њега у Риму, а шта пре тога од Домицијана у Анкири. Пре но што је светитељ ушао у лађу, гореспоменути Агатангел увуче се кришом у лађу, и очекиваше светог Климента. А кад уведоше светог Климента у лађу, припаде Агатангел к светим ногама његовим, и исприча му како је од њега крштен; обавести га и о погубљењу верних, и о своме бекству. И каза му да је к њему дошао ради тога, да би за Господа Христа заједно са њим све муке поднео, и заједно умро. Обрадова се свети Климент блаженом Агатангелу и толиком његовом усрђу и љубави за Христа Бога, и његов долазак сматраше као долазак анђела Божјег. И захвали Господу, и мољаше Га да укрепи и помогне Агатангела, да његовој младој души да храброст и силу да истраје до краја, и да га удостоји венца мученичког.
Пловећи, свети провођаху дан и ноћ у молитви. А не имађаху никакву храну. Свети Климент није ни марио за то. Он говораше: Ја који у срцу свом имам хлеб - самог Исуса Христа, нећу никада огладнети; и ја који имам воду - благодат Христову, нећу никад ожеднети. - А војници, видећи да Климент и Агатангел много дана нити једу, нити пију, сажалише се на њих, и нуђаху им хлеб и воду. Они их похвалише за то добро дело, али не примише ни храну ни пиће, говорећи да њих храни Бог који промишља о свима. Јер Анђео Господњи ноћу им доношаше с неба храну, и окрепљаваше их.
После дуге пловидбе пристадоше уз острво Родос. Многи одоше са лађе у град да купе хране. Светитељи молише војнике на лађи, да их пусте да иду у хришћанску цркву да се причесте Божанским Тајнама животворног Тела и Крви Христове, пошто беше недеља. А епископ острва Родоса, богољубиви Фотин чувши за светог Климента, дође са својим свештенством и осталим хришћанима, и замоли војничког старешину да са Климента скине окове, и да га са учеником Агатангелом пусти к њима, обећавајући да ће их без закашњења опет довести на лађу. И на молбу епископа Климент би пуштен. И одведоше свете у малу цркву, пошто у то време на острву Родосу беше мало хришћана.
Епископ нареди да се чита Свето Еванђеље. И клирик отвори књигу и стаде читати ове речи: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). Слушајући ове речи, свети подигоше очи своје к небу и уздахнуше, а присутни хришћани, гледајући у њих, стадоше плакати. И испуни се црква плачем и уздасима. Онда замоли епископ светога Климента да отслужи свету литургију. И када литургисаше свети Климент, неки свештеници а и неки мирјани, који беху достојни, видеше на дискосу велики жар, из кога излажаше неисказана светлост, која обасјаваше светитеља и присутне, а над олтаром свете Анђеле где круже у ваздуху. И видећи такво чудо, падоше на земљу ничице, и не смејаху гледати у светитеља. По завршетку свете службе епископ Фотин, са осталим хришћанима, одведе свете у свој дом, и угости их. Тада, не само хришћани, него и нехришћани, доведоше светом Клименту многе болеснике; и он их исцели све молитвом и крсним знамењем. Због тога многи јелини стадоше јавно исповедати Христа као истинитог Бога, и мољаху да се крсте. А када војници видеше колики се народ стиче око Климента, уплашише се да им не отму сужња, и тиме им напакосте. Стога га узеше и поведоше на лађу, да га опет метну у окове. Хришћани га испратише са многим сузама и ридањем, не желећи да се одвоје од њега. Пошто дадоше светима последњи целив, и пошто целиваше Климентове окове, они се вратише својим домовима. Лађа отплови, и уз повољан ветар пређе Јегејско Mope, и тако стигоше у Никомидију.
Незнабожни цар Максимијан добивши у Никомидији писмо од Диоклецијана, и видевши мученика, удиви се великом трпљењу мучениковом и непобедивом јунаштву у мукама. Бојећи се пак да га сам истјазава, да не би био посрамљен од мученика, Максимијан га предаде судији Агрипину на истјазавање, а сам се прављаше као да је заузет другим царским пословима. Када свете изведоше на суд, Агрипин упита Климента: Јеси ли ти Климент? Мученик одговори: Ја сам слуга Христов. - Судија нареди да га песницама бију по устима, говорећи: Зашто не називаш себе слугом царевим него Христовим? - Бијен, светитељ говораше: Требало би да и цареви ваши буду слуге Христове; и њихова би владавина била мирна, и мој Христос би им покорио под ноге све народе. - Погледавши пак у светог Агатангела, судија га упита: А ти, ко си? Јер у Диоклецијановом писму нема ништа о теби. - А Агатангел, погледавши у небо, рече: И ја сам хришћанин; а удостојих се хришћанског имена преко овог слуге Божјег Климента. Судија рече: Значи, он је виновник твоје заблуде и љуте смрти. - И нареди да светог Климента обесе нага, и да му бријачима режу тело; и да Агатангела, такође нага, добро бију жилама. Мучен, свети Климент се мољаше Богу за Агатангела, да га укрепи у страдању.
Пошто завршише са мучењем, нареди мучитељ да их обојицу вргну у тамниду. А тамница беше пуна сужања, затворених за разне кривице. Видевши усрдно мољење светих Богу, и угледавши где Анђели Божји посетише и утешише слуге Христове, сужњи бише веома тронути, и припадајући к ногама светог Климента, мољаху га да их приведе своме Богу. Деси се, по промислу Божјем, да тамо бете доста воде за крштење. И пошто им свети Климент даде многе поуке, крсти их све; и отворивши тамницу молитвом, пусти их, говорећи: Идите, децо, и спасите се из руку безбожника! Господ наш Исус Христос нека вас чува!
А када сутрадан сазнаде судија Агрипин за пуштање сужања, страшно се наљути на светитеље. И припреми гледалиште, и баци их зверовима да их зверови поједу. Али зверови ништа не урадише светитељима, него се умиљаваху око њих као пси око својих господара. Онда нареди да се мученицима кроз сваки прст на руци набију усијана шила све до лаката. А присутни народ, не могући да гледа такво мучење, љутито викаху на судију да пусти невине људе. Судија се још више разљути, и нареди Да им другим усијаним сврдлима проврте руке од лаката све до рамена. Тада се народ ускомеша, па дохвативши камење, стадоше гађати судију, и громогласно викати: Велики је хришћански Бог! - А судија, уплашивши се народне побуне и граје, побеже дома. Свети пак мученици, пошто их нико не смеде задржати, отидоше на гopy Пирамис, на којој су јелини обично приносили жртве својим боговима. И тамо, седећи у идолском храму, молитвом идоле сакрушише, и демоне одатле отераше.
После неколико дана сазнаде судија за њих да су на Пирамису. И оде тамо са жречевима и војницима својим. Свете мученике силно тукоше дебелим моткама, да им кости поломише. Онда их посебно стрпаше у две вреће, које камењем допунише, па вреће зашише, и са горе их бацише у море. Котрљајући се низ стрму планинску падину, светитељи се скотрљаше у море. И сви мишљаху да им је то крај.
Када неки хришћани дознадоше за потопљење светих, хођаху по обали, очекујући да море, као што то обично бива, избаци тела светих мученика. И гле, угледаше две вреће где плове по мору. И севши у чамац, дођоше до њих, одрешише их, и нађоше свете мученике живе и здраве, као да ништа пропатили нису. И прославише Бога. Онда ту ноћ проведоше на обали. A Анђели Божји посетише светитеље и храном их окрепише.
Сутрадан одоше свети Климент и свети Агатангел у град, и ставши насред трга, проповедаху људима велика дела Божја. И подигнувши руке своје к небу, они говораху Богу: Благодаримо Ти, Господе Исусе Христе, што нас, који се у тебе надамо, ниси оставио, него си нас избавио од љутих мука; и ниси развеселио непријатеље наше због нас, већ си у нама прославио свето име Своје! - А беху на тргу два слепца, и један човек са сухом руком, и један раслабљени. Светитељи метнуше руке своје на њих, и одмах их исцелише. Када то виде народ, стадоше им доводити своје болеснике, и оне који духови нечисти мучаху; и све их мученици исцељиваху молитвама својим и додиром. И народ громко величаше име Исуса Христа.
Видевши то, судија Агрипин се веома удиви, и не знађаше шта да ради. Најзад оде и обавести цара о свему. Дивљаше се и цар веома, како то да, потопљени у мору, опет се обрету живи. И кад сазнаде цар да је свети Климент родом из Анкире, нареди да га са учеником његовим пошаљу у Анкиру, говорећи да град, који га је родио и одгајио, треба да га казни како хоће. И написа писмо о Клименту анкирскоме кнезу Курикију. И обојицу оковане, одведоше војници у Анкиру.
Улазећи у родно место своје, свети мученик Климент с радошћу говораше: Хвала Теби Боже, што си услишио ништавност моју! Хвала Теби Христе, што си ме удостојио да видим град у коме сам се родио! - И предадоше их кнезу Курикију. Он их испита, па их стави на муке. Најпре, помоћу силно усијаних гвоздених дасака жегоше тело светога Климента; затим га везаше за један стуб, и тако без милости тукоше, да му је и месо отпадало. А светог Аганангела обесише, и гвозденим гребенима стругоше. И упита их кнез, ругајући им се: He осећате ли болове у телима својим? Свети Климент му одговори апостоловим речима: Ако се наш спољашњи човек и распада, али се унутрашњи обнавља (2 Кор. 4, 16). И нареди мучитељ да се силно ужеже гвоздени шлем, и метне на главу светоме Клименту. Када то учинише, дим велики изиђе из светитељевих ноздрва, ушију и уста. И трпећи неисказан бол, светитељ повика ка Господу своме, го ворећи: Неисцрпни Изворе, Водо Жива, Кишо спасоносна, исцели ме росом благодати Твоје! Ти си нас извукао из воде; Ти и од огња избави слуге Твоје! - Чим се светитељ тако помоли, одмах се охлади онај гвоздени шлем. Када то виде кнез Курикије, препаде се; и не знајући шта да ради, посла их у тамницу. А цара Максимијана извести писмом о свему што се десило.
А блажена Софија, друга мати Климентова, дође ноћу у тамницу са великом радошћу и сузама. Радовала се што се названи син њен показа тако изванредан Христов мученик и славан победитељ. И целиваше ране и окове обојици. И опра им и преви ране, и повеза их чистим платном. О свему подробно распитиваше светог Климента, како је и где страдао, и од кога. А донесе им и храну, и окрепи их. И сваке ноћи она долажаше и служаше сужњима Христовим.
После неког времена кнез Курикије доби наређење од цара да свете мученике пошаље у други град, звани Амисија[4], код другог, врло свирепог мучитеља, намесника царског Домиција. A блажена Софија испрати свете мученике далеко, заједно са оном децом коју је свети Климент за време глади био скупио у њеном дому, хранио и васпитавао, и коју је она чувала као децу своју.
Неки од ове деце не хтедоше да се одвоје од светих мученика, него одоше с њима, привезани љубављу за њих. И успут их војници заклаше, по царевом наређењу, које је он послао, пошто је био обавештен о тој деци.
У Амисији свети мученици бише од Домиција бачени у узаврели креч у петак у осам сати пре подне, a y суботу у девет сати нађоше их живе и здраве. Када то видеше два војника, повероваше у Христа, и јавно изјавише да су хришћани. Због тога они те исте суботе, седмога септембра, бише распети од незнабожаца. Њихова су имена Фенгон и Евкарције. Онда мучитељ нареди да светоме Клименту и Агатангелу одеру кожу с леђа, и да их гвожђем дуго бију. Затим нареди да их положе на усијане гвоздене кревете, па да их сумпором и смолом поливају и одасвуд запале. А светитељи, ни мало не повређени, као на мекој царској постељи одмарајући се, заспаше слатким сном, и видеше у сну Господа Христа где им са мноштвом светих Анђела својих долази и говори: He бојте се, ја сам с вама! - И пренувши се од сна они с радошћу испричаше један другоме то виђење. И дуго их држаше на ужареним креветима. А кад Домиције виде да им огањ није ни најмање нашкодио, беше у недоумици шта да предузме. И нареди да их одведу у тамницу.
Дуго времена остадоше свети мученици у тој тамници. Затим их опет послаше цару Максимијану, који се тада бавио у Тарсу. И на путу за Tape, мораше их силна жеђ; нарочито су војници, који су их водили, малаксавали од жеђи, јер ти крајеви беху пусти и безводни. Онда свети молитвом изведоше из суве земље извор воде слатке. И сви пише, и расхладише се. И војници понеше воде колико им беше потребно за пут. И на том путу свети Климент се свесрдно мољаше Христу Богу: да му да, да за свето име Његово буде мучен свакога дана за све време свога живота. И би му откривено од Бога, да ће са годинама које je провео у страдањима, па до окончања мученичког подвига, провести двадесет и осам година у непрекидним страдањима. Томе се свети мученик веома обрадова. Јер обузет неисказаном љубављу Христа Бога свог, он је желео да дуго времена проведе у љутим мукама за Христа, и да сваки дан хиљадама пута умире за Њега. - И када светитеља изведоше пред цара Максимијана, он се силно зачуди видећи их још живе, и после толиких мука непобедиве. Онда их испита, и нађе да су непоколебљиви. и нареди те усијаше велику пећ, као некада Навуходоносор у Вавилону. И баци у њу Христове војнике. И проведоше свети у тој пећи дан и ноћ, и нађоше их живе и читаве. Видевши то чудо многи из народа повероваше у Христа. - Затим вргоше свете у тамницу. И проведоше у њој четири године. Јер се безбожни цар надаше, да ће им дуго тамновање додијати и приморати их да се лакше преклоне јелинској вери њиховој.
Пошто светитељи проведоше четири године у тамници, цар нареди да их изведу на суд. Али сам не хтеде да им суди као, тобож, недостојнима да им цар буде судија. Уствари, он се стиђаше њихове неустрашивости. И предаде их неком властелину Сакердону, човеку веома опаком, који је безбројне хришћане страшним мукама уморио и погубио. Предаде му их, да их примора да се поклоне боговима. Овај узе свете мученике, Климента и Агатантела, и најпре покуша да их ласкама и претњама придобије. A када у томе не успе, он нареди да их наге вежу за дрво, сваког посебно. И онда их жестоко бише, и тела им тако немилосрдно стругоше да им рамена и леђа беху потпуно до костију остругани, тако да им све месо отпаде. Сматрајући да ће одмах умрети, мучитељ нареди да их одреше и однесу у тамницу. Али када виде где светитељи стоје на ногама и сами иду у тамницу, толико се постиде да од стида и беса потпуно малакса телом, те га слуге, једва живог, на рукама однесоше из суднаце кући његовој. А светитељима, док иђаху путем за тамницу, отпадаху крвава парчад меса од тела њихових. Ту парчад хришћани покупише из прашине по путу, и као велико благо чуваху чесно код себе.
Када цар дознаде за Сакердонов случај, насмеја се, и рече: Гле, славни Сакердон, који је многе хришћане победио, побећен је од двојице. - У том тренутку поред цара се налажаше неки кнез, по имену Максим. Он замоли цара да те мученике преда њему у руке. И хваљаше се да ће их, или приморати да принесу жртве боговима, или их мукама уморити. Цар нареди, те му предадоше светитеље. И он их не стаде одмах мучити, него је много дана пријатељски с њима разговарао, и саветовао им да се поклоне боговима. Дозвавши их једном к себи, рече им: Радујте се, људи! Бесмртни богови вас воле као своје властите синове, и брину се за вас, јер ми много пута у сну и на јави рекоше за вас, да ћете се ви обратити к њима. Због тога су и задржали ваше мучетеље, да вас не погубе, јер чекају ваше обраћење, које је већ близу. Јер прошле ноћи јави ми се велики бог Дионис[5], и рече ми: Доведи к мени она два човека! И ево, људи, и храм је Дионисов отворен, и жртвеник је украшен, и жртве су готове! Хајдете и принесите му жртву! - одговорише свети: Безочно лажеш, судијо! Јер твоји богови, као што су на јави неми, тако ни у сну не могу говорити. Који ти Дионис рече то? Јер су у вас два кипа његова: један камени, други бакарни. Ако ти је камени то рекао, онда му ми проричемо да ће убрзо настати време, када ће бити разбијен у комаде, који ће бити, или са другим камењем узидани у неку грађевину, или у огањ бачени и у креч претворени. А ако ти је то рекао бакарни Дионис онда ће бити прекован у котлове, и друго слично посуђе.
He подносећи овакве речи, Максим их стаде љуто мучити. A мучење се састојаше у овоме: оштре гвоздене справе, сврдлови, мачеви, клинци, трозупци, бише врло густо побијени у земљу, оштрицом навише и вираху из земље за једну стопу у висину; и на њих голог светог Климента полеђушке положише, са лицем окренутим горе.Тада нареди мучитељ да га дебелим моткама туку одозго. А светом Агатангелу много растопљеног олова излише на главу. И када моткама бијаху светога Климента по грудидима, и свуда, од главе до ногу, то се сва она оштра оруђа забадаху одоздо у тело његово, и једна допреше до срца, друга до прсију, трећа до стомака, а нека му пробише цело тело и вираху. И када после дугог бијења нареди мучитељ да мученика скину одатле, једва га много њих са великом муком ишчупаше из оних оруђа. И Максим беше запрепашћен, и дивљаше се таквом трпљењу, да ни толике муке не могу, нити да приморају мученике да се обрате к боговима, нити да их уморе. Јер вишњи Бог чуваше душе њихове у телима њиховим, да не изађу из њих, на велико прослављење светог имена Свог, а на посрамљење незнабожаца.
Сазнавши за то, цар Максимијан осуди свете мученике на вечиту тамницу, све док тамо не умру. Али неки великаш, по имену Афродисије, по пореклу Персијанац, који је био врло вешт у измишљању најстрашнијих мука за хришћане, замоли цара да му да те мученике да их он погуби. Цар му их даде. И он их одведе кући својој. И приреди раскошну трпезу, и нуђаше мученике да с њим једу, пију и веселе се. А они му рекоше: Ми се хранимо небеским јелом и пићем. Ко то јело једе, и то пиће пије, неће никада ни огладнети ни ожеднети, него живи вавек веселећи се. - А Афродисије то прими као личну увреду, и рече: Сутра ћу вам спремити обед који желите: смрт опаку.
Сутрадан нареди Афродисије да се донесу два воденична камена, да се светима обесе о врат, те да их они тако вуку по целоме граду на срамоту своју. И док су свети мученици вукли камење кроз град, многи бацаху, камење на њих, али се већина дивила тако великом и дугом страдању њиховом, и сматрали их за бесмртнике. Стога се и обратила Христу.
После тога, према царевој одлуци, бацише свете мученике у тамницу на вечито тамновање, е да би, измучени дугим тамновањем, умрли у тамници. И остадоше свети мученици много година у тамници, све док се не наврши двадесет и осам година страдања, као што то би откривењем Божјим речено светом Клименту у Тарсу, када су га водили цару на суд. За то време многи исповедници Христови и почеше и завршише свој мученички подвиг, а ова два мученика још беху у свом мученичком подвигу.
После Максимијана зацари се Максимин[6]. Пошто се крв хришћанска немилице проливала, стражари тамнички, којима беше додијало дуго тамновање Климентово и Агатангелово, отидоше цару и упиташе га: Шта нарећујеш за она два сужња, који даного година од многих царева и од многих великаша мучени најстрашнијим мукама, не умреше, и ето су још живи у оковима; и мада их нико не гледа и не брине о њима, ипак су здрави и у лицу светли, и држимо да су бесмртни? - Цар Максимин најпре најпогрднијим речима испсова своје богове, што нису били у стању да тим сужњима одузму привремени живот, па онда испита ко су и откуда су. И када сазнаде да су из галатијског града Анкире, он нареди да их упуте тамо кнезу Лукију, који је у то време управљао тамо. Дознавши за овакву наредбу, светитељи се веома обрадоваше. Јер је свети Климент силно желео да свој мученички подвиг оконча у постојбини својој, о чему је и молио Господа Христа. И молитва му би услишена.
Када свете мученике доведоше у Анкиру, изведоше их на суд пред Лукија кнеза. Он се не упусти ни у какво испитивање, него нареди да их одмах вргну у тесну тамницу, ноге им метну у кладе; врат, руке и цело тело окују у железне вериге, и натрпају тешко камење, како не би могли мрднути телом, нити испружити ноге.
Сутрадан изведе на суд само светог мученика Агатангела. У почетку га засу многим ласкама, да би га привукао своме зловерју. Али када виде да је непоколебљива духа, он га стаде мучити: метну му усијане минђуше на уши; затим му свећама сажеже ребра, па му најзад мачем отсече свету главу. А чесно тело мучениково узе блажена Софија, друга мајка Климентова, уви у чисту плаштаницу с мирисима, и положи у пећини, у којој се налажаше и мала црква хришћанска. Јер због свирепог гоњења од стране незнабожаца хришћани нису могли имати јавне цркве. Стога у пећини надравише себи цркву, и тамо вршаху своја богослужења. Свети мученик Агатангел страдао је од разних мучитеља: од два цара, Диоклецијана и Максимијана; и од великаша: Агрипина, Курикија, Домиција, Сакердона, Максима, Афродисија и Лукија. Свој мученички подвиг оконча петог новембра.
Када свети Климент дознаде о кончини свога ученика и сапатника, светог мученика Агатангела, испуни се неисказаном радошћу што га испред себе посла Богу. И лежећи ничице на земљи, притиснут тешким оковима, он узношаше велику благодарност Богу за светог Агатангела, што га удостоји да подвиг доврши, веру сачува, све муке јуначки поднесе, и буде увршћен међу свете мученике на мебу. А мољаше се и за себе, да би могао до краја издржати, и прелукаву главу вражју размрскати, и са славом прећи у жељена небеса.
После посечења светог Агатангела, мучитељ Лукије нареди да светог Климента сваког дана муче у тамници, и то на овај начин: бодљикавим оштрим штапом бијаху мученика по лицу и глави, задајући му сваки дан по сто и педесет удараца, и то чињаху са светитељем од петог новембра па све до петог јануара. Бијен страшно, дању је крв његова натапала тамничку ћелију, а ноћу, благодат Божја која га посећиваше преко светих Анђела, исцељивше ране његове. А незнабошци беху у великој недоумици, јер долазећи сваки дан, затицаху мученика увек здрава. И луди од беса, они још свирепије бијаху мученика по глави и лицу, наносећи му увек по сто и педесет одређених удараца.
Пред Богојављење дође у Анкиру, по наређењу царевом, други намесник уместо Лукија, по имену Александар. И уочи Богојављења, ноћу, кад је требало да се служи бденије, блажена Софија сакупи хришћане, и узе са собом васпитанике Климентове: дечаке и девојчице, и одоше у тамницу код светог Климента. А Бог поможе вернима у њиховом потхвату, јер наведе тврд сан на тамничке стражаре; само један од њих не спаваше, и он беше потајни хришћанин. Он им и отвори тамницу. Ушавши унутра, хришћани са Софијом мудром скинуше окове са светитеља, па га узеше и одведоше у ону цркву у пећини. И с радошћу празноваху благодарећи Бога. А кад свану, свети Климент отслужи свету дитургију, и сви се причестише Божанским Тајнама из светих руку свога пастира. Изговори архијереј Божји и дугу поуку, у којој прорече за своју смрт, да ће ускоро бити убијен. И рече им: He бојте се, браћо, нико од вас неће ни погинути, ни пострадати. Вуци ни једнога дограбити неће. Само ћу ја са двојицом свештеника положити душу своју за великог архијереја Христа, који је душу своју положио за нас. - А прорече и то, да ће убрзо гоњење престати, идолопоклонство исчезнути, а света вера процветати. Јер ће Небески Цар подићи на земљи таквог цара, који ће, просветивши се светим крштењем, просветити и све земље римске царевине. И он ће основати Нови Рим. И вера ће засијати свуда.
Пошто порече то своме духовном стаду, и обрадова душе њихове, свештеномученик Климент оде са свима присутнима у дом мајке своје Софије, и уреди велику трпезу, и све угости. И остаде свети Климент у дому њеном до двадесет и трећег јануара. За то време намесник Александар се бавио пословима управе. И обавестише га да је хришћански епископ Климент изашао ноћу из тамнице. И стадоше га тражити. А кад дође недеља, архијереј Божји свети Климент оде у цркву пећинску, да служи свету литургију. To сазнадоше незнабошци, и известише намесника. Он одмах оде са војском и, ушавши унутра, нађе светог Климента где пред престолом Божјим стоји и приноси Бескрвну Жртву. И нареди намесник једном војнику да отпозади удари мачем архијереја по врату. И кад војник то учини, паде глава светог свештеномученика Климента на свети престо, и на предложене Дарове, и обагри се крвљу његовом Бескрвна Жртва и сав свети олтар. А присутни верници беху у великом страху и ужасу. Ма да и сами очекиваху смрт, не жаљаху себе, него за пастирем својим наглас плакаху и ридаху. А намесник одмах изиђе напоље, не учинивши од народа никоме ништа. Само два свештеника бише са светим Климентом у олтару посечена. Њихова су имена Христофор и Харитон, ђакони.
Блажена Софија сузама и радошћу зали чесно тело свога милог сина, a y самој ствари свога духовног оца и пастира. Плакаше, јер се лиши њега на земљи; радоваше се, јер добро оконча мучеништво, и пређе ка Господу Христу. И би светитељ са обадва ђакона чесно погребен од Софије и присутних хришћана у пећинској цркви крај гроба светог мученика Агатангела, 23 јануара 312 године.
Тако свети свештеномученик Климент заврши дуги подвиг свога мучеништва, двадесет осам година подносећи за Христа безбројне и неисказане муке. О њему грчки историчар Никифор каже овако: Све од постања света: који су ради Бога поднели ма какво страдање од огња, од гвожђа, од камена, од дрвета; и који су се са зверовима борили; и који су дуго у оковима мучени; и који су од разних смрти у земљи, у води, у ваздуху скончали; и који су од силног мраза или од силне жеге пресвисли; и који су ма каквим мучењем и казнама лишени живота, - све њих свети Климент са Агатангелом страдањима својим много превазиђе. Страдао је од једанаест мучитеља у разним градовима: У Анкири - од галатијског антипата Домицијана; у Риму - од цара Диоклецијана; у Никомидији - од намесника Агрипина; опет у Анкири - од кнеза Курикија; у Амисији - од царског намесника Домиција; у Тарсу - од цара Максимијана, од властелина Сакердона, од кнеза Максима, од великаша Афродисија; опет у Анкири - од кнеза Лукија, најпосле - од намесника Александра. Јер сви ови мучитељи одашиљаху светог Климента један другоме као неко чудо никада невиђено. Јер је у току толиких година, и у толиким разновременим љутим мукама, остао са учеником својим Агатангелом непобедив и непоколебљив, крепљен Богом, Господом нашим Исусом Христом ради славе светог имена Његовог, коме са Оцем и Светим Духом од сваког створења приличи свака слава, част и поклоњење вавек, амин.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПАВЛИНА МИЛОСТИВОГ епископа Ноланског
Угодник Божји Павлин родио се у Аквитанији, у Италији. Као мирјанин био је римски сенатор. Човек од вере, побожан и богобојажљив. Имао је супругу Тарасију, која је по вери, врлинама и нарави личила на њега. Пошто нису имали деце, узимали су сирочад, и о њима се бринули као о својој деци: хранили су их и одевали, и учили их страху Божјем. И из дана у дан напредоваху у свакој врлини, чинећи многе милостиње ништима. Најзад и сами Бога ради по својој вољи постадоше ништи: јер продадоше своје огромно имање, и све раздадоше потребитима, и живљаху у добровољном сиромаштву, уздајући се у Божји промисао. А када већ потпуно осиромашише, дође један убожјак просећи милостињу. Ho y њих не беше ништа више осим једнога хлеба. И нареди блажени Павлин супрузи својој да и тај последњи хлебац да сиромаху, говорећи: Бог ће се постарати о нама, само да не жалимо Бога ради дати ономе који иште. - Али Тарасија не даде, него задржа хлебац за њих, пошто није имала ништа више тога дана да изнесе на трпезу. У том дође код блаженог Павлина посланик од jeдног богатог пријатеља његовог, извештавајући га да му овај шаље морем много брашна, и да последња лађа потону са брашном. Чувши то, Павлин рече својој супрузи: Видиш, да си сиромаху дала онај последњи хлеб, не би последња лађа потонула на мору с брашном. Тако Бог због тврдичлука многима одузима имање.
Напустивши са имањем и славу и сјај овога света, они отпутоваше из Рима у покрајину Кампанију[7], где беху за себе задржали једно своје мало имање. Ту живљаху у граду, званом Нола[8], служећи Господу крај гроба светог мученика Феликса[9]. А скриваху се од света. Али се Павлинова врлина на могаше скривати за дуго. Јер га због његове врлине силом узеше за нолански епископски престо и он преко своје воље би постављен за епископа[10]. И руковођаше паству своју свето и ревносно, као верни и мудри пристав, кога постави Господ над чељади својом (Лк. 12, 42). Јер их храњаше не само духовном храном, учећи их и саветујући, грешнике покајању приводећи, и свакога на пут истине упућујући, него се стараше и о телесној храни и о свима потребама својих оваца. А сиротињу и удовице храњаше и одеваше, и робове откупљиваше и пушташе на слободу.
По попуштењу Божјем деси се тих година најезда Вандала[11] на Италију. Они је сву освојише, па дођоше и у област Кампанијску, где беше град Нола. И ту многе градове и села опустошивши, нагрнуше и у Павлинову епархију, чинећи то исто. Много народа поробише, и у своју земљу, у Африци, као робље преко мора одведоше. У то време блажени епископ Павлин, све што имађаше у епископији, даде за откуп робља и за прехрану опљачканих од варвара. И тако му ништа више не остаде. А када војници вандалски, свирепи и бездушни, мучаху хришћане да им прокажу сакривена у земљи блага, свети Павлин много сажаљеваше своју паству, и вапијаше к Богу: Господе, дај да мене муче због злата и сребра, јер Ти знаш где ја сакрих своје богатство: у руке твојих ништих и убогих слугу.
Једном дође к њему једна сирота удовица, плачући и кукајући: "Сина мог одведоше Вандали у ропство, и чујем да се налази у Африци код зета вандалског цара Риге. Стога молим твоју светињу да ми да чиме бих откупила сина, јединог хранитеља мог, наду и потпору старости моје". - А Божји човек веома усрдно претражи све да би ишта пронашао и дао сиротици, и пошто не наће ништа осим себе сама, рече сиротој удовици: "Жено, немам ништа да ти дам. Једино, узми мене самог. Ево, ја теби дајем себе као роба. Продај ме, дакле, и откупи свога сина. Или ме дај у ропство у замену за свог сина".
Чувши то из уста таквог човека, жена мишљаше да је то пре ругање него милосрђе. Али он, паметан и мудар, објасни жени да јој се он не руга већ говори истину. И убеди је да треба да верује његовим речима, и да се не плаши да епископа преда у ропство ради ослобођења сина свог. И отпутоваше обоје у Африку. И пронашавши кућу оног царевог зета, кнеза, код кога беше удовичин син, они чекаху пред вратима. А кад кнез излажаше из куће, паде пред њим удовица, молећи га с плачем да јој отпусти сина. А горди варварин јој не само не хтеде отпустити сина, него ни чути за њену молбу. Удовица пак, показујући на слугу Божјег Павлина, рече: Ево, овог човека дајем место сина. Молим те, учини ми ту милост: пусти ми сина, јер ми је јединац! - Он мирно погледа у Павлина, и упита га: Какав занат знаш? - Свети Павлин му одговори: He знам никакав занат, само знам да добро обрађујем башту. - Чувши то, кнез се обрадова, јер му такав човек беше потребан. И даде удовици сина. Она га узе, и отпутова кући својој. А свети Павлин остаде у ропству; узе на себе обрађивање баште, и рађаше трудећи се. Господар његов стаде често долазити у башту, и разговарати са својим баштованом. Увидевши да је његов баштован мудар и благоразуман човек, он разговараше с њим о свему. И много пута остављаше своје укућане и пријатеље, да би се наслађивао разговором са њим. А блажени Павлин му сваки дан ношаше из баште разно поврће за трпезу; и добијајући хлеб из његових руку, враћаше се на свој посао.
Када су једног дана разговарали, Павлин свети тајно рече своме господару: Пази, ти хоћеш да путујеш, али треба да мислиш о преузимању вандалског царства, јер овај цар, твој таст, умреће напрасно и неочекивано, па ако ти будеш отпутовао, онда ће други преузети царство. - Чувши то од свога баштована, кнез не могаше никако да ћути, већ отиде и каза цару, јер му беше веома веран, а и цар љубљаше њега више свих. Цар се замисли, па рече: Хоћу да видим тог човека о коме говориш. Царев зет одговори: Сад ћу му наредити да ти за ручак донесе поврће из баште, па ћеш га видети.
Цар беше за ручком када Павлин уђе доносећи поврће за царску трпезу по наређењу свога господара. Чим га цар угледа, прође га језа, и дозва свога зета, и каза му тајну, коју је иначе хтео крити, говорећи: Истина је што си чуо од овог човека, јер прошле ноћи видех у сну неке кнезове где седе на престолима, и суде ми. А усред њих сеђаше овај. И према њиховој пресуди, мени би одузета царска палица и власт, које некад бејах добио. И упита свога зета, ко је тај човек. Ја сматрам, продужи цар, да ово није прост човек, јер га у сну видех у великом чину.
Тада царев зет позва насамо блаженог Павлина, и упита га, ко је. А Божји човек му одговори: Ја сам роб твој, кога си примио место удовичиног сина. - Кнез упорно настојаваше да му каже, не шта је сада, него шта је био у својој земљн. И дуго га заклињаше да не крије од њега своју тајну, и да му каже истину. А човек Божји салетан, и не могући да одоли заклетвама, каза му да је епископ. Када то чу његов господар, уплаши се веома, и са смирењем рече му: Ишти у мене што хоћеш, па се врати у своју земљу са великим даровима. Одговори му угодник Божји Павлин: Једно добро молим од тебе, а ти га можеш учинити: све робове из мога града и из моје земље, који су овде доведени, пусти да се слободни врате својим кућама. - Кнез одмах нареди да се по целој Африци пронађу хришћани из Кампаније, који су као робље доведени, и да се упуте светом Павлину. И би свети пастир, са свима духовним овцама пастве своје, испраћен чесно, уз много других дарова и довољно хране. И лађама дођоше у своју земљу радосни и весели. А после не много дана умре Рига, цар вандалски, као што светитељ прорече, и престо царски заузе зет његов.
Тако свети Павлин, предавши себе једног у ропство, изведе многе људе из ропства на слободу, следујући Господу Христу, који узе на себе обличје роба, и избави род људски од робовања ђаволу. И поживе свети Павлин, по повратку из вандалског ропства, много година, и као пастир добри добро пасаше поверено му стадо, полажући душу своју за овце. И огромне милостиње почини убогој браћи, не штедећи себе. И године 431, 22 јуна он пређе к Начелнику пастира, Христу, Господу свом, од кога сада стоструко добија, као наследник вечног живота, славећи Га вавек, амин[12].
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВСЕВИЈА
Овај преподобни беше се затворио у једну врло малу и мрачну, без икаквог прозора, келију. И ту се подвизаваше тешким подвизима. Касније пак, много пута потстицан од једног брата, по имену Амијана, оде у манастир, те прими управу и постаде игуман. Проводио је живот у великој кротости и смиреноумљу, и ударао тело своје сваком муком. Јео је једанпут у три или четири дана. Имао је гвозден појас око струка. Носио је о врату врло тешке вериге. Видећи га погурена под тешким веригама, неко га упита, каква му је корист од тога, и зашто не гледа горе, к небу. Преподобни одговори: Ја ово чиним, да бих победио лукавства ђавола који ратује против мене. Пошто он ратује против мене да би ме лишио великих ствари и врлина, као што су здравоумље и праведност, и да би ме ринуо у велика зла, то и ја ратујем ударивши на себе ове мале муке. И ако ме ђаво победи, неће се много похвалити. Али ако га ја победим, биће по заслузи исмејан, пошто ме ни у малим стварима није могао победити.
Поживевши тако богоугодним животом, овај славни подвижник отиде ка Господу.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАВСИМА СИРИНА
У Киру антиохијском беше један преподобни, по имену Мавсим, a пo говору Сирац[13]. По животу био је сељачки прост али је блистао врлинама. Имао је само једну хаљину. И кад му она оветша, он је не баци, него непрестано стављаше закрпу на закрпу, и тако некако покриваше голотињу своју. Толико је овај преподобни био гостољубив, и толико се старао о путницима и сиротињи, да су врата његове келије била свима отворена. Кажу да је имао два суда: један пун брашна, а други пун уља. Из њих је давао потребитима, и они се никад нису празнили нити пресушили. "Јер је Бог, по речима апостола Павла, богат за оне који га призивају" (Рм. 1, 12). Бог, који је учинио да се у гостољубиве према пророку Илији Сарептске удовице не потроши брашно из зделе и не нестане уље у крчагу, умножавао је добра овог чудесног и гостољубивог Мавсима према мери његовог гостољубља. Пошто је тако дивно и свето провео време живота свог, преподобни Мавсим отиде ка Господу, крајем четвртог века.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ САЛАМАНА МОЛЧАЛНИКА
Овај преподобни родио се у насељу Каперсана, на обалама реке Еуфрата[14]. Заволевши молчалнички живот монашки, он нађе с оне стране реке једну малу келију, затвори се у њу, али не остави на њој ни врата, да би могао излазити, ни прозор, да ои светлост могла улазити. Испод земље ископао је мали ходник, кроз који је једном у години излазио и сакупљао себи храну за целу годину. Сазнавти за његово подвижништво, архијереј тога краја оде к њему, желећи да му да свештенички чин. И прокопавши једну рупу на келији његовој, архијереј уђе, стави руку своју на главу преподобнога, и сатвори молитву рукоположења. И потом говораше му много, и каза му да га је рукоположио за свештеника, али преподобни не проговори ни речи. Отишавши, архијереј нареди да се опет затвори она рупа коју он беше отворио на келији.
Једном приликом пређоше ноћу тамошњи хришћани реку Еуфрат и развалише келију преподобноме, па га узеше и однеше у своје село. А он им се не успротиви, нити рече да то не чине. Пошто су у своме селу имали готову келију, они га затворише у њу. И преподобни и ту провођаше молитвено подвижнички живот, не говорећи ни с ким. После не много дана дођоше хришћани из другог села с оне стране реке, и ноћу развалише опет келију његову, и узеше преподобног и однеше у своје село. А он им не рече ни речи, нити затражи да га оставе, нити пак пројави жељу да иде.
Тако је овај преподобни успео да потпуно умртви себе за овај живот. Отуда је овај преблажени могао са апостолом Павлом рећи: Ја више не живим, него живи у мени Христос. А што сад живим у телу, живим вером Сина Божјег, коме омилех, и предаде себе за мене (Гал. 2, 20). Блажени Саламан, умртвивши на такав начин себе, као нико други никада, проведе свој живот, док не отиде ка Господу, да се вечито радује.
Упокојио се око 400 године.
СПОМЕН ШЕСТОГ ВАСЕЉЕНСКОГ САБОРА
Шести Васељенски Сабор одржан је 680 године у Цариграду за владе цара Константина Погоната[15], против јеретика монотелита, који су погрешно учили да је у Христу била само једна воља: Божанска. На Сабору је било 170 отаца. Седницама Сабора присуствовао је сам цар. После многих ватрених препирки Сабор утврди православно апостолско учење: да у Господу Исусу Христу постоје две воље, Божанска и човечанска, сходно двема природама Његовим; и осуди монотелитску јерес. Сабор је почео 7 новембра 680 године, а завршио се 16 септембра 681 године. Овај Сабор допуњен је Трулским, који је одржан у царској палати у дворани званој Трулус, 692. год.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГЕНАДИЈА КОСТРОМСКОГ
Преподобни Генадије, назван у светом крштењу Григорије, бејаше син јединац бојара Јована и жене му Јелене, који живљаху у Литовској земљи. Григорије из детињства волео је посећивати цркву Божју и стално се кретао међу црквеним клиром, посећујући сва богослужења. Родитељи беху незадовољни таквим понашањем сина и говораху му: "Зашто тако радиш? Зар си ти црквени послужитељ? Ти нас срамотиш пред људима. Доста је да заједно с нама одлазиш у цркву, а да остало време проводиш код куће и у друштву са својим вршњацима. Но нарочито не треба да лишаваш себе одмора ноћу". - На то им Григорије одговараше: "Мили родитељи, не досађујте ми таквим речима; ја не желим да се бавим дечјим играма. Бог ради што хоће, а човек што може; Дух Свети пак упућује сваког човека на пут истине."
Од тога доба Григорије стаде размишљати како да отпутује у Руску земљу, да се тамо настани у некој светој обитељи и да се подвизава добрим подвигом. И једном згодном приликом он оде од родитеља, скину са себе господско одело и даде сиромасима, а од њих узе рите и одену се у њих. И проходећи Литовску земљу, пустиње, села и градове као скитач и дошљак, он претрпе многе невоље и напасти од рђавих људи. Али, чуван Богом, он стиже у Руску земљу, и дође у славну престоницу Москву. У Москви он прибегаваше к ракама светих чудотвораца, и обилажаше свете обитељи са намером да се у једној од њих постриже и преда молитви.
У Москви он себи нађе друга, по имену Теодора, младог, али богобојажљивог, и који је такође желео да се постриже. Из Москве они заједно отпутоваше у Велики Новгород, и тамо обиђоше света места, цркве и манастире. Из Новгорода они кренуше на реку Свир у пустињу код подвижника преподобног Александра[16], и стадоше га усрдно молити: "Ми желимо, свети оче, да се Богу молимо: обуци нас Христа ради у монашку ризу. Преподобни Александар се најпре обрати Григоријевом другу Теодору и рече му: "Ти ћеш, чедо Теодоре, водити белоглавог звера". А Григорију рече: "А ти, чедо Григорије, бићеш пастир словесним овцама и наставник мноштву инока. Иди, чедо, на Комељску гору код преподобног Корнилија, и он ће те научити како да се Богу молиш и како да пасеш словесно стадо инока, a y нашој пустињи немогуће је дечацима живети. Ипак, одморите се овде, чеда моја, колико дана желите".
Они проведоше четрнаест дана у пустињи код преподобног Александра, па, узевши од њега благослов кренуше у крајеве града Вологде на Комељску гору. Стигавши тамо у пустињу к преподобном Корнилију Комељском[17], они закуцаше на његова врата са Исусовом молитвом. Отварајући врата, преподобни Корнилије их упита: "Чеда, како прођосте непроходна места, и зашто дођосте у ову убогу пустињу? Шта тражите?" - Они му одговорише: "Господару наш, преподобни оче Корнилије, нама је овладала велика жеља да се обучемо у монашку ризу. Христа ради уврсти нас у своје богоизабрано стадо". - Преподобни Корнилије рече Григорију: "Ти, чедо Григорије, ступи у моју убогу обитељ; а ти, чедо Теодоре, остаћеш у световном животу, оженићеш се и имаћеш порода".
Григорију преподобни Корнилије наложи иночко искушеништво по предању светих отаца. У том искушеништву Григорије проведе дуже време. После тога преподобни Корнилије, ушавши у цркву, постриже Григорија у монашки чин, и каза му реч из Светог Еванђеља: Сваки, који остави оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни. Многи ће први бити последњи и последњи први (Мт. 19, 29-30). Затим старац говораше новопостригаваном по отачким питањима и одговорима, и даде му име Генадије. Најзад му рече: "Усвој, чедо, разум древних светих отаца: трпљење, љубав и смирење, а нарочито молитву заједничку, или саборну, и келејну, и потруди се у подвизима нелицемерним".
Генадијев друг Теодор, по пророчанству преподобних отаца Александра и Корнилија, проживи свој живот у свету и сконча у Москви у дубокој старости.
Са благословом оца Корнилија преподобни Генадије се усрдно подвизаваше у молитвама и трудовима, нарочито пак у домаћим манастирским послушањима у кујни, пекари и осталима. Многи од братије негодоваху на Генадија због таквих подвига његових и роптаху. Чујући то роптање, преподобни Корнилије храбраше светога, говорећи: "Чедо Генадије, не јадикуј због тога на братију, јер они тако говоре по наговору ђавола".
Потом ненавидник добра ђаво изазва узрујаност међу братијом и против самог оца Корнилија. Видећи то, преподобни даде места гневу и, узевши са собом ученика свог Генадија, остави свој новоподигнути манастир и отиде у Костромске крајеве, у дивљу шуму, на Сурско Језеро, удаљено преко шездесет километара од његовог првог манастира. Недалеко одатле, нешто више од километра, живљаху неки сељаци, најмљени пчелари. Они се веома обрадоваше доласку Корнилија и Генадија, саградише им келију, доношаху им хлеб, мед и остале потребе, пошто им се пчеларник налажаше у близини. А преподобни Корнилије и Генадије подвизаваху се у молитвама и посту, додајући труд труду: сецијаху шуму и обрађиваху земљу.
Једном велики кнез Василије Јованович[18] допутова, по своме завету, на Бело Језеро, да се помоли Богу за пород. Стигавши у пустињу преподобног Корнилија и сазнавши да се он удаљио на друго место, велики кнез се веома огорчи на братију и говораше им: "Због вашег роптања и непослушања отац Корнилије не живи у својој пустињи". - И тог часа посла своје слуге к преподобном Корнилију да га моле да се врати у своје пређашње обиталиште. Преподобни Корнилије дође пред великог кнеза, припаде к ногама његовим и мољаше опроштај што се уклонио из своје пустиње. Благоверни кнез га подиже и рече: "Љубимче мој, оче Корнилије, моли за нас милостивога Бога, да нам Господ Бог подари пород за наслеђе роду нашем, за напредак чесним обитељима, за моћ рускоме царству и за утврђење хришћанске вере". Затим велики кнез говораше преподобном Корнилију: "Обитавај оче, овде, у свом првом подвизавалишту, a y ту другу пустињу благослови и пошаљи ученика кога хоћеш".
Када велики кнез отпутова, преподобни Корнилије благослови за нову пустињу свог ученика Генадија и наложи му да тамо подигне цркву у име Преображења Господњег. Преподобни Генадије са благословом оца Корнилија и по наређењу великога кнеза, уради све у пустињи: и цркву Божју подиже, и украси је иконама, књигама и сваким благољепијем црквеним. A када се у пустињи стаде умножавати братија, он подиже и другу цркву, у име преподобног Сергија, Радонешког чудотворца, и украси је као и прву.
Трудећи се непрестано, сам преподобни даваше братији образац смирења и трпљења. Он направи за братију удобна жилишта. Дању је секао дрва, а ноћу их на својим леђима разносио по братским келијама. Радио је у кујни и пекари; прао братији власенице; правио свеће; кувао кољиво; пекао просфоре; - особито пак успевао је у црквеним службама, у посту и молитви. Поред тога он је на себи носио вериге и железне крстове и тешке ланце. Тако велики терет носио је преподобни ради укроћења теда.
Због тога на преподобном почиваше благодат Пресвете Тројице. Удостојивши се ње, он узимаше на себе све веће и веће подвиге пружајући пример својим ученицима у свим обичајима и животу, јер их он учаше не толико речју колико делом, показујући им оно што је изложено гope. "Ко је у стању описати све подробности његова живота, и све подвиге, и трпљење; или ко може набројати патње и труде његове и старање о братији?!" Тако узвикује састављач његовог Житија, његов ученик Алексије, који даље, у похвалу преподобном Генадију, а више у славу Божју, казује о чудесима његовим, учињеним, благодаћу Божјом, за живота његова и по смрти. Ево нека од тих чудеса.
Једном преподобни Генадије дође у престони град Москву са ученицима својим Серапионом и Уаром. Он би с чешћу примљен од бојарке Јулијаније Феодоровне, жене Романа Јурјевича. Јулијанија замоли преподобног Генадија да благослови њене синове Данила и Никиту и кћер Анастасију. Када светитељ благосиљаше Анастасију, рече: "Ти си лоза прекрасна и грана плодоносна, бићеш нам царица благоверна". - И ово се старчево пророштво зби: Анастасија Романовна постаде царица, прва супруга Јована Васиљевича Грозног[19].
Једном приликом тешко се разболе владика Вологодски и Великопермски Кипријан. Срдачно одан обитељи Преображења Господња, а исто тако гајећи духовну љубав према преподобном старцу Генадију, он посла једног свог службеника по старца Генадија, молећи га да га болесног обиђе. Преподобни дође са својим ученицима, јеромонасима Мисаилом и Алексијем, у град Вологду и замоли да га епископ Кипријан прими. Епископ се обрадова доласку светога старца, и он, који дотле није могао да се макне са своје постеље, устаде и изиђе у сусрет светом богоугоднику, благослови крсним знаком њега и његове ученике, па, узевши преподобног за руку, уведе га у своју унутрашњу келију. Дуго време проведе архијереј у разговору са преподобним старцем. А људи, видећи да епископу би много лакше од посете преподобнога, веома се удивише и прославише Бога који преко угодника Својих чини преславна чудеса. После разговора они обојица окусише благословеног хлеба. Сутрадан епископ пред свима људима моли преподобнога: "Наставниче пустињски, преподобни оче Генадије, моли за нас милостивога Бога да ми олакша телесне патње и исцели болест ноге моје."
Преподобни рече архијереју: "Човекољубиви Бог помаже у невољама, исцељује душевне недуге и телесне болести, и крепи људе који страдају, - и то велико дело није наше. Господине мој, владико, све је могуће од Бога, а од људи - ништа. Ето ти, господине мој, сада си већ здрав од опште болести телесне, а нога твоја нека те потсећа на последњи час и неће се исцелити до последњег твога даха. Мир теби, господине мој, свети оче!" - После овога владика поживе још пет година и отиде ка Господу.
Писац Житија преподобног Генадија, ученик и наследник његов по игуманству Алексије, прича о себи самом ово. Увређен од братије Генадијеве обитељи Свемилостивог Спаса, Алексије се уклони одатле у град Кострому и настани у обитељи Богојављења Господња. Али се убрзо силно разболе и не могаше стајати у цркви. Због тога се он пресели из Костроме у Адријанову пустињу близу Пошехоња. Али болест не престајаше. По откривењу Божјем он се врати у Генадијеву обитељ Свемилостивог Спаса. И прибегнувши са молбом Генадијевом гробу, прошаше опроштај за своју малодушност, и доби исцељење.
Многобројна су посмртна чудеса преподобног Генадија. На гробу његовом они, који се са вером и усрђем мољаху, добијаху исцељење од различитих болести: од зубобоље, од окобоље, од узетости, а особито од лудила и демоновања. Догоди се и овакво чудо: један јерођакон Ганадијевог манастира украде црквене књиге и застираче и, прешавши само неколико километара до реке Андоме, њему се одузеше и руке и ноге. Обавештен о томе, игуман посла по ђакона, те га довезоше у манастир са књигама. Ђакон признаде свој грех, припаде ка гробу преподобног Генадија, просећи опроштај и исцељење руку и ногу. И, на молитве преподобног Генадија, Бог се смилова на њега и поврати му здравље.
Једна властелинка галицкога среза, из рода Лапћевих, имађаше четири сина. Један од њих, по имену Кирило, доби жељу да се постриже у Генадијевом манастиру, и имађаше вољу да свој део очевине приложи манастиру. Сазнавши за то, мајка стаде клети сина и не дозвољаваше му да свој део да манастиру. Но њу изненада спопаде тешка, неподношљива главобоља. Мучена овом болешћу, она се опомену свог греха, и даде обећање да ће ићи у обитељ Спасову да се помоли на гробу преподобног Генадија, и допусти сину да свој део имања приложи манастиру. Онда она осети олакшање своје болести, и убрзо испуни своје обећање. Син се њен постриже и доби име Корнилије, а она прослави Бога за даровано јој исцељење.
Пред крај свога живота преподобни Генадије се лако разболе, па се тихо и мирно престави 23 јануара 1565 године. A обретење светих Моштију преподобног Генадија би 1644 године, у време благочестивог цара Михаила Феодоровича и патријарха Јосифа. Када стари дрвени храм разградише и стадоше зидати нови од камена, при копању ровова обретоше ковчег са нетљеним телом и ризама преподобнога.
СПОМЕН СВЕТИХ ДВА МУЧЕНИКА
Због вере у Христа бачени у јаму скончаше. Ово би у граду Париу у Малој Азији.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Галатија - покрајина у средњем делу Мале Азије. Анкира - сада Анкара - напредан, многољудни град Галатије; важно трговачко место.
2. Реч је о Соломонији, мајци св. мученика Макавеја: Авима, Антонина, Гурија, Елеазара, Евсевона, Алима и Маркела. Празнују се 1 августа.
3. Максимијан II Галерије, зет и савладар цара Диоклецијана до 305 год.; затим је самостално царовао до 311 године.
4. Град у Понту, на северу Мале Азије.
5. Дионис (Вакх или Бахус) сматран од старих Грка и Римљана богом винограда и винарства, који вином весели срца људска и разгони жалост и бриге.
6. Цар Максимин Дака царство у источној половини римске царевине од 305 године до 313, спочетка једновремено са Максимијаном II Галеријем који умре 311 године.
7. Древна област средње Италије, на југу од Рима.
8. Нола - један од најстаријих градова Кампаније; постоји и данас.
9. Празнује се 25 јануара.
10. To je било 409 године. Пре тога он је био презвитер, од 393 г.
11. Вандали - германско племе; обитавали спочетка у средњој Германији, касније у јужној Шпанији, и затим у северној Африци, одакле су чинили пустошне налете на суседне приморске крајеве.
12. Мошти св. Павлина почивају у Риму у цркви св. апостола Вартоломеја. - Св. Павлин је остао познат, као писац и учитељ Цркве, првенствено као хришћански песник. Од њега је остало 35 химни и до 50 песама, особито важних по њиховој дубокој побожности. У њима се врло живо описује узвишеност хришћанског савршенства, вредност еванђелске смирености, љубави према Богу и ближњему; говори се о промислу Божјем, о првородном греху, о светој Евхаристији, о заузимању светих за свет, о молитвама за умрле, о иконопоштовању. Свети Павлин је исто тако остао познат као љубитељ украшавања храмова светим иконома; а предање му приписује а проналазак црквених звона, око 400 године.
13. Сирија - земља на северу од Палестине; у северном делу њеном, који се граничи Малом Азијом, налазила се покрајина Кирестика, са главним градом Киром.
14. Еуфрат истиче из горе Јерменије, у доњем току свом састаје се са Тигром, па се под именом Шател-Араб улива у Персијски залив. Каперсана (Перса или Персана) налазила се недалеко од Самосата (сада Самсат), главног града сиријске покрајине Комагене.
15. Византијски цар Константин IV Погонат царовао од 668 до 685 године.
16. Преподобни Александар Свирски скончао 1533 године; празнује се 30 августа.
17. Преподобни Корнилије Комељски преставио се 1537 године; празнује се 19 маја.
18. Велики кнез Василије IV Јованович владао је од 1505 - 1533 г.
19. Првог цара руског; управљао државом од 1533 до 1584 г.; године 1574 узео титулу цара.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Свети апостол Тимотеј. Један од Седамдесет апостола. Рођен у Листри Ликаонској од оца Грка и мајке Јеврејке. Мајку и бабу му похваљује апостол Павле због вере нелицемерне (2. Тим 1, 4-5). У Листри се Тимотеј срео први пут са великим апостолом, и сам био сведок када је Павле исцелио хромог од рођења. Доцније је Тимотеј био безмало сталан сапутник Павлов, обишавши са њим Ахају, Македонију, Италију и Шпанију. Велики ревнитељ вере, изврстан беседник и сладак душом, Тимотеј је много допринео распрострањењу и утврђењу вере хришћанске. Павле га назива правим сином у вјери (1. Тим 1, 2). По мученичкој смрти Павловој Тимотеј је имао за учитеља светог Јована Јеванђелиста. Али када овога цар Дометијан прогна из Ефеса на острво Патмос, Тимотеј оста у Ефесу да епископује. У време неког идолског празника званог Катагогиум, незнабошци, кивни на хришћане, мучки и под маскама нападну Тимотеја и убију га (око 93. године). Часне мошти његове доцније су пренете у Цариград и сахрањене у цркви Светих Апостола, до гроба светог Луке Јеванђелиста и светог Андреја Првозваног.
2. Преподобни мученик Анастасије. Персијанац по роду. Незнабожачко му име беше Магундат. Када цар Ираклије ратоваше с Персијанцима, Магундат пребегне хришћанима, оде у Јерусалим где се крсти и добије име Анастасије. Не беше му доста што се крстио, него се и замонаши, да би се сав предао служењу Господа. Поред осталих подвига врло је рано читао житије светих мученика и читајући, квасио је књигу сузама, и сам жарко чезнући за мучеништвом. Господ га је најзад увенчао венцем мученичким. Дуго лежаше у тамници и би љуто мучен, док му цар Хозрое не изрече смртну пресуду. По тој пресуди Анастасије би удављен у води, па после извађен из воде, и џелат му одсече главу и посла цару. Пострада 22. јануара 628. године у граду Бетсалое, близу Ниниве.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ АПОСТОЛА ТИМОТЕЈА једнога од Седамдесеторице
Свети апостол Тимотеј би рођен и васпитан у Ликаонском граду Листри[1]. Овај се град не прослави изобиљем плодова земаљских, као овом богопосађеном младицом, иако није била од сасвим доброг корена. Јер као што мирисна ружа произађе од трња, тако Тимотеј произађе од оца Грка, који беше веома чувен у идолопоклонском зловерју, и изузетно неваљао, као што се опет касније син његов одликоваше врлинама и добром нарави. А мајка и баба светог апостола беху Јеврејке. Обадве свете и праведне, и украшене добрим делима, као што о томе сведочи свети апостол Павле, говорећи: Желећи да те видим, опомињући се суза твојих, да се радости испуним; опомињући се нелицемерне у теби вере која се усели најпре у бабу твоју Лоиду и у матер твоју Евникију; а уверен сам да је и у теби (2 Тм. 1, 4-5).
Још као дете, блажени Тимотеј се хранио од мајке своје не толико храном колико речју Господњом. И удаљи се од незнабожачке и јеврејске заблуде, и прибеже светоме Павлу, богогласној труби црквеној, када свети апостол Павле са учеником и апостолом Христовим Варнавом дође у Листру, као што о томе божанствени Лука казује у Делима Апостолским (Д.А. 14, 6). И дошавши тамо, учини велико чудо: једном речју исцели хромог од утробе матере своје. Што, кад народ виде, силно се дивљаше, говорећи: Богови се начинише као људи, и сиђоше к нама (Д.А. 14, 11). Али народ дознаде да они нису богови већ апостоли и проповедници Бога живога, а противници лажних богова. И за то су и послани, да људе од демонске обмане обрате Богу истинитоме, који може не само хроме исцељивати него и мртве из гробова васкрсавати. Тада многи напустише заблуду и приступише вери. Међу њима беше и мајка овог блаженог апостола Тимотеја, која је била удовица. Она с радошћу прими у дом свој светог апостола Павла, и угости га. И даде му сина свог Тимотеја као дар за чудо које је учинио у њиховом граду и за добијену светлост вере. Дечко беше још мали али способан и припремљен да прими семе речи Божје. Свети Павле га узе, и видећи да је паметан и кротак, и да је благодат Божја у њему, заволе га више него родитељи по телу. Али пошто дечко беше још мали, те није могао путовати с њим, он га остави код куће, и одреди му искусне учитеље да га поучавају Светом Писму. О томс сам спомиње, пишући Тимотеју: Ти из малена знаш Свето Писмо (2 Тм. 3, 15). Сам пак Павле, засут камењем од народа, који Јевреји подговорише, и извучен ван града, устаде и отиде у друге градове.
После неколико година свети Павле узе Силу и крену из Антиохије да посети браћу у свима градовима, у којима је прво проповедао реч Божју. И дође у Листру, где беше свети Тимотеј (Д.А. 16, 1). Видећи да је Тимотеј одрастао, и да је сваком врлином украшен, и да га сви тамошњи хришћани много поштују, он га узе к себи у апостолство. И тако га начини својим неотступним сапутником и служитељем у Господу у свима трудовима и путевима својим. А када хтеде да отпутује из града, он обреза Тимотеја Јевреја ради, којих беше тамо много. Обреза га по закону Мојсијевом, - не што је обрезање потребно за спасење, пошто нова благодат место обрезања има свето крштење, - нeгo да се не би саблазнили Јевреји, јер су сви знали да је Тимотеј рођен од оца Грка.
И отпутовавши одатле, свети Павле прохођаше градове и села, учећи и проповедајући Еванђеље царства Божјег, и просвећујући све светлошћу вере. А њему, као звезда сунцу које је синуло из трећега неба, следоваше божанствени Тимотеј, усвајајући незалазну светлост - учење Еванђеља Христова, и навикавајући се на добре обичаје и врлински живот, као што о њему сведочи и сам апостол Павле, говорећи: А ти си се угледао на моје учење, живљење, намеру, веру, дуготрпељивост, љубав, трпљење, протеривања, страдања (2 Тм. 3, 10-11). Тако свети Тимотеј све врлине поцрпе из изабраног сасуда. А узе на себе апостолско сиромаштво Христа ради: да ништа себи не тече, ни злато, ни сребро, нити ишта земаљско. И навикну да за зло узвраћа добром: ружен, он је благосиљао; гоњен, он је трпео; хуљен, он је молио; у свему показујући себе као слугу Божјег, и као истинског следбеника свог учитеља, светог Павла.
Видећи свог ученика како изванредно напредује у врлинама, свети Павле га постави најпре за ђакона, потом за свештеника, па онда и за епископа, иако је још био млад. Рукоположен од светог апостола за служитеља Христових Тајни, свети Тимотеј постаде свесрдни подражавалац апостолских подвига и трудова. Он беше сарадник и сапутник великог апостола у проповедању Еванђеља Христова. У том подвигу не могаше га омести ни младост, ни болест тела, већ је у свему показивао велику срчаност. О томе сведочи његов учитељ Павле, пишући Коринћанима: Ако дође Тимотеј, гледајте да буде код вас без страха; јер он ради дело Господње као и ја. Да га нико дакле не презре (1 Кор. 16, 10-11). А и пре тога хвалећи га пише: Послах к вама Тимотеја, који ми је мили и верни син у Господу. Он ће вам напоменути путеве моје (1 Кор. 4, 17). Затим га и у другим посланицама својим назива братом својим, говорећи: Павле, сужањ Исуса Христа, и Тимотеј брат (Филим. 1). И опет: Павле, апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (2 Кор. 1, 1). И опет: Павле апостол Исуса Христа по вољи Божјој, и брат Тимотеј (Кол. 1, 1). И још: Посласмо Тимотеја, брата свога и слугу Божјега, и сарадника свога у Еванђељу Христовом, да вас утврди и утеши у вери вашој (1 Сол. 3, 2). Ове, и многе друге похвале о светом Тимотеју налазе се у Павловим посланицама. Свети Тимотеј се не понесе због њих, него у смиреноумљу и опрези живећи, толико умртвљиваше себе постом и молитвом, да га је и сам учитељ, који је посматрао његове подвиге и постове, веома сажаљевао. И саветоваше га да не пије воде, него да пије по мало вина, желуца ради свога и честих болести својих (1 Тм. 5, 23). Но иако тело његово беше непрестано изложено болестима, благородство душе његове било је здраво и никада повређено. Прошао је он све крајеве света са учитељем својим, проповедајући реч Божју и у Ефесу, и у Коринту, и у Македонији, и у Италији, и у Шпанији. С правом се за њих може рећи: По свој земљи прође проповед њихова, и на крај весељене речи њихове (Пс. 18, 5). А беше свети Тимотеј врло оштроуман, брз на одговоре, ванредно слаткоречив проповедник речи Божје, особито сладак у тумачењу Светога Писма, најдостојнији пастир у управљању Црквом и у одбрани Цркве. Нарочито је добио преизобилну благодат што је учење црпео из двоструког извора: јер му је учитељ био не само Павле, него и љубљени ученик Христов Јован. Када римски цар Домицијан[2] посла светог Јована у изгнанство на острво Патмос[3], свети Тимотеј постаде место њега епископ града Ефеса, где после кратког времена и пострада за сведочанство Христово на овај начин:
Једном се у Ефесу нарочито празноваше празник, звани Катагогијум. О том празнику маскирали су се људи и жене, и са бесрамним играма обилазили градске улице, носећи у рукама мотке и идоле. Певали су песме, викали, дерали се, и као разбојници насртали на пролазнике, а неке чак и убијали. И друга су гадна безакоња чинили, мислећи бедници да тиме службу чине својим поганим боговима. Видевши то, божанствени Тимотеј се распали огњем божанске ревности, уђе у ту богохулну светињу, и стаде отворено и смело проповедати јединог истинитог Бога, Господа нашег Исуса Христа, а изобличавати заблуду идолопоклонства и ништавност њихових богова. А они, заслепљени тамом идолодемонства, једнодушно навалише на светог Тимотеја. И стадоше жестоко тући моткама светитеља. Па га потом немилосрдно вукоше по земљи, и бездушно ногама изгазише намртво. После дођоше хришћани, и нађоше светог апостола на издисају; узеше га и изнеше ван града. И када се престави у Господу они чесно тело његово сахранише на месту, званом Пион[4].
После дуго времена, по наређењу цара Констанција, сина Константина Великог, свети мученик Артемије[5] пренесе његове чесне и свете мошти у Цариград, и положише их у цркви Светих Апостола поред светих моштију светих апостола: Луке и Андреја Првозваног. И тако, по Божјој вољи, онима којима су у овом животу били заједнички учење и проповед Еванђеља, би и заједнички гроб. Исто тако им је блаженство заједничко на небу у царству Господа нашег Исуса Христа, који са Оцем и Светим Духом царује вавек, амин.
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА ПЕРСИЈАНЦА
Када персијски цар Хозроје[6] заузе свети град Јерусалим и света места у којима је боравио наш Господ Христос, и у којима се збило Његово добровољно страдање, распеће, смрт, сахрана и васкрсење, безбожни варвари много плена однеше у Персију, па и сам часни Крст Господњи[7]. И у Персији стаде сијати слава Христова као сунце због чудеса која су се догађала од животворног Крста. Сам у ропству, часни Крст је душе људске поробљавао Богу, просвећујући их познањем истине и распаљујући им срца божанском љубављу. Тада к познању Христа приђе и свети мученик Анастасије.
По роду он беше Персијанац, из села Раснуни, у покрајини Разех. Као персијски незнабожац звао се Магундат. Отац му Вава био чувени чаробњак и учитељ мађионичарске вештине. Он и сина свога научи томе савршено. А када Магундат одрасте, би узет у војску са многим другим младићима, и у престоници царској служаше цару персијском Хозроју. Чувши пак за славу и силу часнога Крста, јер се о чудесима часнога Крста говорило на све стране по целој Персији, и сви су говорили: Бог хришћански дође у Персију - Магундат се стаде брижљиво распитивати о томе. Јер се изненада душа његова тајно запади оним огњем, који је Христос дошао да баци на земљу (Лк. 12, 49). И не даде себи одмора тај дивни младић идући и многе распитујући, да би тачно сазнао какво је то дрво што има толику чудотворну силу. И када му би речено да је то Крст, на коме је ради спасења рода људског био распет Христос, Син Божји, у кога хришћани верују и кога поштују, тада се још јаче распали у њему жеља да потпуно позна Сина Божјег. И беше неуморан у стављању питања и прибирању одговора, да би дознао, како Бог сиђе с неба, како постаде човек, због чега би осуђен на крст, и од кога, да ли се опет поврати на небо одакле је био сишао. И казиваху му хришћани о божанској тајни оваплоћења Христова. И душа његова с љубављу примаше семе побожности, и постепено одгајиваше клас вере, и беше орна да се угледа на Христа.
Магундат имађаше једног рођака у војсци. Обојица беху у пуку неког славног Саина. Овога војводу персијски цар посла са војском у рат против грчког царства. И стигоше до славног хришћанског града Халкидона. Са пуком својим дође тамо и Магундат и рођак његов. А кад благочестиви цар грчки Ираклије удари на Персијанце, војвода Саин се са својим пуком хитно врати натраг. Тада се Магундат одвоји од свога пука, оставивши и свога рођака. Јер је више волео да са хришћанима живи убог и непознат, него у отаџбини својој богат и угледан међу незнабошцима.
У почетку се настани у Јерапољу[8]. Тамо нађе једног човека, Персијанца по пореклу, хришћанина по вери, златара по занимању. И приставши уз њега, изучаваше златарски занат. И док је рукама радио посао, ум му је био уздигнут ка Христу Богу, горећи љубављу за Њим. А мољаше свога мајстора да га приведе светом крштењу. Али овај одложи крштење за неко време, бојећи се најезде Персијанаца. Са својим мајстором Магундат је често одлазио у свету цркву на молитву. И видећи тамо на зидовима цркве бојама изображена страдања и чудеса светих мученика, он је питао мајстора: Шта је то? А он му је казивао подвиге и дела светих, како су јуначки до смрти стајали за Христа, и душе своје за Њега драговољно полагали, шта су све ради Христа претрпели од мучитеља, и каквих су се награда удостојили на небесима од Њега. Све то Магундат пажљиво слушаше и срце се његово све више и више божанском ревношћу распаљиваше. И пошто проведе неко време у Јерапољу, он намисли да иде у Јерусалим, да тамо прими свето крштење.
Дошавши у свети град Јерусалим, Магундат се настани код једног христољубивог човека, такође златара по занимању. Њему откри сву жељу срца свога, како жели да се помоћу светог крштења сједини са Христом. Овај га онда одведе к светоме Илији, презвитеру велике цркве Васкрсења Христова. Блажени га Илија прими с љубављу, и обавести о њему пресветог патријарха Модеста[9]. И са благословом патријарховим он крсти Магундата Персијанца, давши му на светом крштењу име Анастасије. И задржа га код себе осам дана. И питаше га, какав ће живот изабрати: световњачки или монашки. А блажени Анастасије не само речима исказиваше, него и кротком нарави својом показиваше да жели монашки живот. И после осам дана бише му скинуте беле хаљине, које беше добио при крштењу, и презвитер га одведе у један од јерусалимских манастира. Ту би поверен једном мудром и врлинском старцу, који ускоро потом постаде ава тога манастира. Од њега се научи не само грчком језику, псалтиру и осталим светим књигама, него убрзо би упућен и у подвиге потребне иночком житију. Због тога беше вољен од свију, нарочито од свога наставника. Овај видећи од самог почетка Анастасијево усрдно монашко живљење, постриже га у монаштво, и учини својим духовним сином, обукавши га у ангелски образ.
И би блажени Анастасије инок врлинаст, смиреноуман, кротак, трудољубив. И сваку работу манастирску, како у кујни и пекари, тако и у градини и на другим послушањима усрдно обављаше. Притом богослужења у цркви и правило никада не пропушташе. И стално му руке беху заузете послом, а уста слављењем Бога. Усто он прочитаваше Свето Писмо, житија светих Отаца, а нарочито страдања светих мученика. И када ова читаше, сузама је квасио књигу, горећи срцем и дубоко саосећајући њихово страдање. И осећао је као да с њима заједно страда. И ревносно се трудио да се угледа на њих, величајући њихову кончину и дивећи се њиховом јунаштву. И усрдно мољаше Господа Христа да га удостоји да и он тако пострада за Њега и тако умре, и да га уврсти у ред мученика. Но непријатељ душе људске, мрзећи његово напредовање у врлинама, стаде га подсећати на пређашњи живот у Персији, на богатства, на славу, на очеву мађионичарску вештину, на војне почасти, и на друге сујетне ствари, желећи да му тиме поткопа дом душе, и да га одвоји од манастира и од заједничког живота са светим оцима. Али он, коме Бог беше тврђава против непријатеља, уз помоћ Божју, и молитвама и поукама свог учитеља и духовног оца, коме стално исповедаше своје помисли, остаде непоколебљив и непобедив од искушења ђаволских.
Пошто преподобни Анастасије проведе у том манастиру седам година, и стече велику духовну ризницу врлина, би од Господа позван мученичком венцу оваквим виђењем. На Велику суботу, после дневнога труда, преподобни отпочину мало, и заспа. И учини му се да стоји на високој гори, и приступи му један светлоносни муж, који држаше златну чашу, украшену скупоценим драгим камењем, пуну вина, и пружи му је говорећи: "Узми и пиј!" - И узевши је, одмах је испи. И душа му се испуни неисказане сласти. И он још у сну разумеде да је то знак којим га Господ призива жељеном мучеништву. И пренувши се од сна, сав радостан и весео, отрча у цркву на саборно ускршње богослужење. Тамо нађе свога духовнога оца и наставника, који тада већ беше ава, одведе га насамо у ђаконик, паде му на ноге, квасећи их сузама и молећи га да се моли за њега Господу, јер je близу дан његовог одласка из овог живота. И говораше: Знам, оче, колико си се око мене мучио, и како сам често љутио твоје очинско милосрђе према мени. Очи моје тобом угледаше истиниту светлост, и тобом се ослободих тешке таме. Стога немој престати да се молиш преблагом Господу за мене, слугу твога. - Упита га отац: Шта ти је чедо моје? Откуда си дознао да ћеш нас ових дана оставити и отићи у онај живот? - Анастасије му са много умиљења исприча свој сан, и тврђаше да ће сигурно ових дана умрети или природном смрћу или којом другом. А бојаше се да му каже како жели да за Христа мученички пострада, да му старац не би то забранио, те би се угасио пламен ревности његове за Христа, и он се лишио венца мученичког. Отац пак тешаше га са много љубави. А кад се раздани и служаше се света литургија, преподобни Анастасије се причести Божанским Тајнама, и би са братијом за општом трпезом. Кад наступи ноћ, он мало отпочину, али се брзо пробуди, јер му унутрашња неисказана жеља за мучеништвом не даваше мира. И онда тајно изиђе из манастира, не поневши ништа са собом осим монашког одела што је имао на себи.
По одласку из манастира свети Анастасије најпре оде у Диоспољ Палестински. Одатле крену на гору Харизин ради молитве. После тога пропутова и друга света места, па оде у Кесарију Палестинску, и задржа се тамо два дана у цркви пречисте Дјеве Богородице. Затим у истом граду отиде у цркву свете великомученице Ефимије свехвалне ради поклоњења. У то време Палестином владаху Персијанци, и живљаху у њој. Деси се да када је блажени пролазио поред дома некога Персијанца, угледа Персијанце где изводе чаробњачке опсене. И испунивши се божанске ревности, он уђе к њима говорећи им љутито: Зашто сте и сами у заблуди, и душе других заводите у ту исту заблуду? - А они, зачуђени његовом смелошћу, питаху га говорећи: Ко си ти што тако говориш? Он им одговори? И ја сам некада био у тој истој заблуди, као и ви, јер сам знао ту погану вештину, и у чаробњаштву био сам искусан. - Говорећи то, светитељ многим речима изобличи њихово безбожје, показујући колико је Богу одвратна и по људе душегубна чаробњачка вештина и заведеност. Упознаде их и са тим како је сам дошао до познања истине и обратио се Богу. Па их саветоваше да се и они угледају на њега: познаду истину, одбаце враџбине, и с покајањем се обрате Христу Богу. А они, не само не хтедоше послушати светитељеве речи, него га веома мољаху да не ружи славну вештину персијску и да је не исмева пред народом.
Он их онда остави, и оде својим путем, журећи у храм свете свехвалне мученице. А кад мало одмаче, видеше га војници персијски, који беху пред вратима суднице, док је светитељ туда пролазио. Разговарајући међу собом персијски, ти војници рекоше за њега: Ово је ухода. - А светитељ, сам Персијанац, разумеде њихове речи, и погледавши их љутито, рече: Шта ви говорите? Нисам ухода, већ сам слуга Господа мог Исуса Христа; бољи сам од вас, јер се удостојих да служим Ономе који ради нас грешних благоволи сићи с неба. Разумем језик ваш, јер сам и сам некада био у тој истој војној служби, у којој сте и ви сада. - Они онда устадоше, задржаше га, и известише о њему свога старешину, који је био у судници. Старешина изиђе и упита га ко је и откуда је. Затим нареди да га баце у тамницу, и затворе. У тамници он три дана не окуси ни хране ни воде, јер ништа није хтео да прими из нечестивих руку, него се једино храњаше очекивањем жељених за Христа страдања.
У то време дође у Кесарију Палестинску неки персијски кнез Марзаван. И кад сазнаде за преподобног сужња, нареди да га окована доведу пред њега у судницу на испитивање. Светитељ би доведен, а Марзаван беше заузет неким другим пословима, и преподобни Анастасије стајаше окован одвојено. Ту се деси неки хришћанин, који познаде светитеља, јер га беше видео у цркви Пречисте Дјеве Богородице. Приђе му и упита га кришом, зашто је ухваћен, окован и изведен на суд. Светитељ му каза жељу срца свога, како жели да за Христа пострада и умре. А када овај то чу, похвали добру намеру његову, и сокољаше га божанским речима и саветима, да се не побоји мука, нити уплаши смрти за име Господа нашег Исуса Христа, него да јуначки и смело одговара Марзавану на питања, имајући на уму речи Господње: Који претрпи до краја, спашће се (Мт. 10, 22).
Изведен пред кнеза Марзавана, преподобни Анастасије му се не поклони, нити указа уобичајено поштовање, јер је код Персијанаца обичај да преклоне колена пред кнезовима својим указујући им поштовање. Светитељ не уради то, показујући тиме, и смелим погледом своје унутрашње јунаштво и неустрашивост. Посматрајући га дуго Марзаван га упита: Ко си ти, и откуда си? и како се зовеш? Светитељ одговори смело: Хришћанин сам. A ако желиш да знаш и моје порекло, ево њега: Персијанац сам, из покрајине Разех, села Раснуни; бејах чаробњак и војник, па напустих таму и приступих Истинитој Светлости. Раније ми беше име Магундат, а сад ми је хришћанско име Анастасије. Марзаван му рече: Напусти ту заблуду, и обрати се у прву веру своју, па ћу ти поклонити коње, новце, и многа друга блага. А светитељ, погледавши у небо, рече: Само да се не одрекнем Тебе, Христе Царе! Марзаван га упита: Је ли ти пријатно то одело које сада носиш? Одговори блажени: Оно ми је мило, јер је анђелско, и драгоценије ми је него теби твој чин. Марзаван се наљути и рече: У теби је демон, и ти говориш само оно о чему те демон учи. Одговори светитељ: Када бејах у заблуди и безбожју персијском, тада беше у мени силан демон, а сада у мени живи Христос, Спаситељ мој, који изгони твоје демоне. Упита га Марзаван: Шта дакле, зар се не бојиш цара, који ће, када дозна ово о теби, наредити да распет будеш? Одговори светитељ: Зашто да се бојим човека који је трулежан као и ти? Јер ако и убијете тело моје, душу ми никаквим лукавством не можете узети. - He подносећи овакве речи, Марзаван, нареди да му ставе двоје железне вериге, једне на врат, а друге на ноге, и да га одведу каменоломцима, да са другим сужњима непрестано носи камење.
Тамо блажени страдалник претрпе велике и безбројне муке. Јер у Кесарији међу Персијанцима беху неки из његовог краја, па и из самог села Раснуни, некадашњи његови познаници, пријатељи и суседи. Видећи шта се збива с њим, они се стиђаху због њега. И грђаху светитеља, говорећи: Шта си то урадио? Зашто си древно благородство осрамотио, поставши хришћанин, и толику нам срамоту нанео? У вериге си окован, на злочиначку казну осућен, - то очи наше не могу да гледају. Нико никада из нашег краја не постаде хришћанин; и ето, ти нас обрука.
И после таквих увредљивих речи, безбожници су невиног светитеља немилосрдно тукли, за браду га вукли, и одело му цепали. Али се нису задржавали само на томе, него су му и врло тешко камење, које би четворица једва носила, товарили њему самоме на леђа. И тако окован веригама по врату и ногама, и натоварен претешким камењем, мучио се угодник Божји. И ово су му Персијанци познаници сваки дан приређивали. Али је све то он с радошћу поднео ради имена Христова.
Потом кнез Марзаван опет нареди да му доведу светитеља, и рече му: Ако си заиста син чаробњаков. и знаш мађијску вештину, реци нам онда што о мађијама, да и ми што о томе знању сазнамо. Светитељ одговори: He дао Бог да тако нешто изађе из мојих уста. He желим да ум свој скрнавим сећањем на мађије, ни уста говорењем о томе. Рече му кнез: Зашто остајеш у хришћанству? Врати се својој првој вери! Јер знај, да ћу о теби известити цара Хозроја. Одговори светитељ: Чини шта хоћеш. Ја држим да си ти већ писао њему, и добио одговор од њега. Кнез рече: Нисам још писао, али сада хоћу да пишем, и што ми буде наредио за тебе, то ћу учинити. Свети Анастасије одговори: Пиши какве год хоћеш рђаве ствари о мени: ја сам хришћанин! и опет велим хришћанин сам!
Марзаван нареди да светитеља повале на земљу, и да га дотле туку док он не нареди да престану. И када слуге хтедоше да мученику вежу и руке и ноге, и тако га повале на земљу, он им рече? Оставите ме овако. He треба ме везивати и држати, јер ја хоћу да за Христа мог трпим не под морањем већ добровољно. И толико жудим да страдам за Њега, колико жедан човек жуди за студеном водом у време жеге. - Рекавши то, прекрсти се, и леже ничице на земљу, готов на ране. И стадоше га жестоко тући моткама. А светитељ рече онима што су га тукли: Застаните мало, те свуците с мене монашку одећу, да чин свети не трпи бешчешће, па онда удрите моје наго тело. Али знајте да су ране које ми задајете играчке за мене. Јер се ја никада одрећи нећу Господа мог, Христа Исуса па макар ме издробили у комаде. - И бише га по нагом телу, а он јуначки трпљаше лежећи непокретно, и ако га нико није држао. Јер он само по доброј вољи својој трпљаше муке ради Бога, и том добром вољом побеђиваше и природу своју. И дивљаше се кнез, и сви присутни, таквом трпљењу његовом, јер иако је дуго био силно бијен, он се не мрдну, нити јаукну, нити уздахну: јер сав ум његов беше у Богу, за кога је и те муке подносио.
Кнез нареди те престадоше тући светитеља. И опет га стаде плашити царем, говорећи: Написаћу цару, и он ће наредити да будеш кажњен смрћу. Светитељ му одговори: Пиши шта хоћеш. Кнез упита: Зар се не бојиш цара? Светитељ одговори: Због чега би се бојао твога цара? Зар није и он тако исто смртан човек, као и ти? Зар неће и он онако исто иструлети, као и ти? Зашто ми велиш да се бојим њега, који је блато, као и ти? Зар да се више не бојим Господа мог Исуса Христа, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, и који је нетрулежан вавек? - Удиви се горди Марзаван одговору мучениковом, и нареди да га опет одведу у тамницу.
После неколико дана Марзаван поново изведе светитеља преда се, и говораше му кротко, надајући се да га ласкавим речима придобије. И рече светитг љу: Сети се своје мађионичарске вештине, те принеси жртву боговима, да не погинеш лудо, и будеш лишен ово видљивог света. Одговори преподобни: Којим боговима велиш да принесем жртву? Да ли сунцу, и месецу, и огњу и мору, и горама, и луговима, и осталим свима стихијама? He дао Бог мој да се икада поклоним вашим извајаним боговима! Јер све стихије Христос Син Божји саздаде на службу и потребу нама људима, разумним бићима. А ви сте у заблуди служећи демонима и четвороножним животињама, и другим видљивим тварима, као да смо ми били саздани ради њих, а не оне ради нас. Непристојно је и ружно што их називате боговима. Створени сте по лику Божјем, и не знате Бога Творца свога. Јер кад бисте познали Христа који вас је створио, онда би се некада обратили истинитој светлости, и избавили се од власти демона. - Говорећи то и многе друге ствари, светитељ удиви Марзавана и све који слушаху. А Марзаван видећи да га ни ласкама ни претњама не може придобити, посла га опет у тамницу, док од цара не стигне наређење шта да чини са њим. Ноћу дакле мученика држаху у тамници, а дању га вођаху окована на рад, да са осталим сужњима носи камење.
Сазнаде се о светом Анастасију како јуначки страда за Христа и у манастиру у коме се беше постригао, и сви се оци и братија неисказано обрадоваше, нарочито његов духовни ава, отац и учитељ, који се тако осећаше, као да је сам окован заједно са љубљеним учеником својим и страда са њим у телу његовом. Али пошто, као ава, не могаше сам отићи код њега, он посла два брата са утешним писмом, да га кришом посете и укрепе у јуначком трпљењу. Сам пак, са осталим оцима мољаше се за њега Богу дан и ноћ да до краја издржи у страдању за име Његово, и постане победитељ и венценосац у лику светих мученика. А преподобномученик Анастасије, налазећи се у тамници, не престајаше дан и ноћ славити свемоћног Бога. Са њим беше и други сужањ, младић, један од Марзаванових слугу, који беше осуђен за неки злочџн. Овај младић беше заједно окован са преподобним: једним веригама за врат, а другим за ноге. И то беше светитељу веома тешко, јер када у поноћи устајаше на молитву, морао је и преко воље своје будити свога сасужња. A сматрао је он за грех против ближњег свог, будити слатко заспалог младића који се уморио носећи целог дана тешко камење. Стога, много пута, када је хтео да твори поноћне молитве, није смео устати на ноге, да не разбуди друга и поремети његов одмор. И тако, држећи ногу крај његове ноге, и врат крај његовог врата, он обављаше своје уобичајене молитве Богу. А беху тамо и други сужњи, који су одвојено седели. Међу њима беше један Јеврејин, из угледне породице, и веома добар. Он видећи светог Анастасија како се дању мучи ношењем камења, а ноћи проводи у слављењу Бога дивљаше се, говорећи себи: Ко је овај човек? и какав ће му бити крај?
Једне ноћи када се светитељ по своме обичају мољаше Богу, Јеврејин онај, који лежаше на земљи али не спаваше, изненада угледа светлост у тамници, па погледа на светитеља. И виде где кроз тамничка врата улазе к њему људи светли, обучени у беле хаљине. Из њих излажаше велика светлост, и сву тамницу обасјаваше неисказаном светлошћу. A то нико од сужања не виде, јер сви спаваху. Само Јеврејин, који не спаваше, брижљиво посматраше све то, и говораше у себи много се дивећи: Боже свети, то су Анђели! - А када се затим боље загледа у те људе, он виде на њима омофоре, a y њиховим рукама крстове, и говораше у себи: To су епископи. - А загледајући се пажљивије у светитеља, угледа једног веома светлог младића где стоји пред Анастасијем са златном кадионицом, пуном жара, и метнувши у њу тамјана, кади мученика. Видећи то, он руком пробуди сужња који спаваше поред њега, који беше хришћанин и судија скитопољски, да би и он видео ово предивно чудо. Али га дуго не могаше пробудити, пошто беше заспао дубоким сном. А кад га најзад једва пробуди, овај упита: Шта је? зашто ме будиш? А Јеврејин, показујући му на виђење, говораше му: Погледај! погледај! И чим то рече, виђења нестаде. И са великом душевном насладом и умилењем срца исприча Јеврејин ономе хришћанину све што виде. И заједно прославише Христа Бога.
Потом кнез Марзаван доби писмо од свог цара Хозроја, па преподобном Анастасију посла у тамницу ову поруку: Ево, цар ти наређује да само једну реч рекнеш: Нисам хришћанин, И одмах ћеш бити пуштен да идеш куда хоћеш, или ка хришћанима и монасима, или у отаџбину по свој првашњи војнички чин. Мученик Христов одговори: He дао Бог да се умом или речју одрекнем Христа мог.
Затим кнез опет посла једног повереника свог к светитељу, поручујући му: Знам да се стидиш присуства многих, нарочито познаника својих, и не желиш да се пред њима одрекнеш Христа свог. Али, пошто царско наређење настоји, - a o њега нико не треба да се оглуши, - то, ако хоћеш, можеш се насамо, само преда мном и двојицом мојих саветника, одрећи Христа, и ја ћу те одмах пустити. Јер какву ћеш штету имати од тога, што ћеш се само устима одрећи, а срце твоје, не слажући се са устима, и даље ће веровати Богу свом? Мученик одговори: He било тога, да се ја пред тобом или пред другима одрекнем Господа свог, ни на јави, ни у сну, ни тајно; нити ме ико икада може на то ичим приморати.
Повереник оде и извести кнеза о мучениковом одговору. Кнез нареди да му преподобног доведу, и рече му: Ево, цар је наредио, да те окована у гвожђе пошљем к њему у Персију. A свети мученик Анастасије одговори: Ако допустиш, то ћу ја сам и без окова отићи к цару вашем. Јер каква је потреба да ме стављате у окове, када ја добровољно страдам, и хоћу да страдам за љубљеног Господа мог Xpиcтa. - И кнез видећи, да ни на који начин, ни ласкама ни претњама, не може мученика обратити у своје персијско безбожје, одлучи да га са другом двојицом сужња, који такође беху хришћани, но невино осуђени, кроз пет дана пошаље на суд цару у Персији. И светитељ би опет одведен у тамницу.
У то настаде празник Крстовдан. A y граду том живљаше један угледан човек, велики чиновник, хришћанин по вери и делима. Он дође код кнеза Марзавана, и замоли га да о празнику пусти из тамнице монаха Анастасија, да заједно са хришћанима свечано прослави празник. Марзаван, поштујући овог угледног грађанина, нареди да се његовој молби изађе у сусрет. И тог дана би пуштен свети Анастасије код хришћана, али у железним веригама. А онај благочестиви човек узе га и одведе у цркву на свету литургију. И настаде међу вернима радост и двоструки празник, гледајући у тешким железним оковима страдалца за пострадалог на крсту Господа Христа. И окупивши се око њега, проливаху топле сузе радости, и окове његове с љубављу целиваху, величајући такво страдање његово за Христа. To чињаху и људи и жене. По свршетку свете литургије онај благочестиви муж га одведе дому свом, и са она два монаха из манастира тајно тешаху мученика, и нахранише га. После тога, када дође час, благочестиви човек одведе опет светог Анастасија у тамницу.
После пет дана поведоше окована светитеља, са она два друга одређена сужња, у Персију. Многи хришћани испратише га са сузама радосницама. Праћаху светитеља и она два монаха из манастира. Један се од њих врати у манастир, а други, по наређењу аве, оде са блаженим Анастасијем да му се нађе на услузи, и да види кончину његову, па да по повратку донесе вести о његовом подвигу страдања и мучеништва.
Доведен у Персију, свети преподобномученик Анастасије би метнут v тамницу у граду званом Витсалија[10]. И то међу многе сужње. Од њих неки беху осуђени за злочине, други беху заробљеници, а већина беху хришћани. Монах пак који га беше допратио, отседе код Картакта, сина Есдинова. А Есдин беше главни економ царев, потајни хришћанин.
После неколико дана цар Хозроје посла једног судију са трибуном да испитају светог Анастасија. И дошавши судија га упита, ко је, и откуда је, и због каквог је разлога напустио своју персијску веру и постао хришћанин. Мученик Христов Анастасије одговораше му преко тумача, јер више није хтео да говори персијски. Згадивши се на њихову безбожну веру, он се згадио и на њихов језик. И говораше светитељ: Ви робујете заблуди, уместо Бога поштујете ђаволе. И ја некада бејах у тој вашој заблуди, а сада верујем, и клањам се свемоћном Господу Исусу Христу, који је створио небо и земљу, море, и све што је у њима, и поуздано знам да је вера ваша - ђаволска обмана, која вас у погибао води. - Рече му судија: Бедниче, зар Јевреји не распеше тог Христа кога ви поштујете? Како си дакле пао у заблуду, те напустио веру своју, и постао хришћанин? Светитељ одговори: Истину кажеш: Христос мој би распет од Јевреја. Али, зашто не кажеш и то, да је Он својом божанском вољом благоволео ради спасења нашег да преда себе на распеће; Он - Творац свега, који је сишао с неба на земљу, и дејством Светога Духа оваплотио се од пречисте и преблагословене Дјеве Марије, и добровољно дао себе да распет буде, да би спасао род људски од обмане ђаволске. А ви поштујете ђавола, и клањате се сунцу, и месецу, и огњу, и другим тварима, а не самоме Творцу. Рече му судија: Зашто говориш многе и сујетне ствари? Ево, цар ће ти одмах одати велике почасти, поклонити појасе златне, и коње добре, и имања велика, да будеш међу славним достојанственицима његовим, само се врати на првашњу веру своју. Свети Анастасије одговори: Поклоне цара вашега, и богатства, и почасти, и славу, и све што је вама мило и пожељно, давно сам ја презрео и омрзнуо, и одвратни су ми као ђубре и поган. Ја сам изабрао и заволео монашки живот; храним се надом на вечна блага, која се надам добити благодаћу Христа Бога мог. Сигурни весник тога ми је овај чесни монашки чин и ова одрпана мантија. Како онда да сада презрем и одрекнем се онога у шта се надам, и због чега је сав мој труд и старање, саблазнивши се поклонима цара привременог који ускоро има погинути?
Чувши то, судија оде те извести цара. Цар се разјари силно, и нареди да сутрадан ставе светитеља на муке. И када свану, дође од цара исти судија, и изведе светитеља из тамнице. И најпре га без милости тукоше моткама; затим му провукоше колена између две тешке кладе, на чије крајеве наскакаше многи људи. И дуго га мучише тако. И кад судија виде да је светитељ непоколебљив, нареди те га опет вргоше у тамницу. А сам отиде да извести цара о томе.
Официр пак тамничких стражара беше потајни хришћанин, и служаше сужњима који за Христа страдаху, чинећи им сваку услугу. Он и гореспоменути монах уђоше у тамницу код светитеља, и тешаху и сокољаху страдалца. А дођоше и други хришћани; међу њима и синови поменутог Есдина, економа царевог, потајног хришћанина. Они, падајући к ногама мучениковим, целиваху вериге и мољаху га да се моли за њих Господу. A смирени светитељ одбијаше те њихове молбе, говорећи им да је он сам грешан и непотребан, и да су му потребне молитве других. Они пак воском узимаху отиске са верига његових; и то сматраху за благослов. И слаху тај восак разним болесницима ради исцељења; и један другоме достављаху га као велику драгоценост.
После кратког времена цар поново посла истог судију у тамницу код Христовог мученика. И пошто га испита, опет виде да се нипошто неће покорити царевој вољи. И опет га непоштедно тукоше моткама.
После неколико дана то исто би поновљено. Судија дође, и тукоше светитеља. Тада судија додаде ново свирепо мучење: обесише светитеља за једну руку, а за другу ногу му везаше огроман камен, и оставише светог паћеника да тако виси два сата. Затим га скидоше, и у тамницу вргоше. А судија оде и обавести цара о непобедивом јунаштву мучениковом. И предложи цару да га што пре погуби, да не би један хришћанин срамотио и ружио толику персијску царевину. И после петнаест дана цар осуди мученика Анастасија на смрт, и многе друге сужње који беху с њим у тамници.
Уочи дана свога погубљења свети Анастасије, седећи у тамници и провидећи свој блиски крај, рече некима од својих сасужања: Браћо, ја ћу сутра са многима што су овде, скончати и отићи из овог живота. А ви који останете у животу, бићете кроз неколико дана пуштени на слободу, јер ће овај безбожни цар бити убијен.
Када свану, дође онај судија са војницима, и изведе из тамнице светог Анастасија и седамдесет других сужања, већина благоверних хришћана, да их погуби. Међу њима беху и она два сужња, такође хришћани, који беху заједно са светим Анастасијем доведени оковани из Кесарије у Персију. А неки сужњи бише остављени у тамници, међу којима се налажаху и они сужњи којима светитељ прорече скоро ослобођење као и цареву смрт. Осуђене пак на смрт изведоше ван града на обалу реке. Тамо свакоме ставише омчу на врат, и дављаху их. И кад би кога удавили, они су се обраћали светом Анастасију са питањем: Хоћеш ли да те тако погубимо као и ове? Зар није боље да се покориш царевој вољи, и останеш у животу, и добијеш од цара поклоне, и почасти, и славу? - А светитељ, подижући очи к небу захваљиваше Богу, а њима говораше: Ја сам желео да ме ви на комаде издробите за Христа мог. А ова смрт је лака за мене. И благодарим Господу мом, што ми даје да помоћу овако малог страдања пређем у велику и неисказану славу светих мученика. - И тако свети преподобномученик Анастасије, после свих сужања, с радошћу прими смрт: удављен, он сконча двадесет и другог јануара 628 године у граду Витсалији близу Ниниве.
Да би цара уверили да је Анастасије заиста погубљен, војници отсекоше свету главу његову, и цару однесоше. А тело његово, заједно са телима осталих побијених, бацише псима да их поједу. Али пси, док халапљиво поједоше телеса удављених, светитељевог се тела не само не коснуше, него га и чуваху да га не би ко дирнуо. Официр пак тамничких стражара жељаше да узме чесно тело светог мученика, али му не допустише који су стражарили, јер многи од њих беху Јевреји по вери. Но кад паде ноћ, споменути монах из манастира, који беше послат да види кончину светог Анастасија, узе од Есдиних синова слуге, и много злата, и чисте покриваче, и оде на оно место, где лежаше неповређено тело светитељево међу другим телесима, од паса поједеним. Тамо он стражарима даде злато, приђе светоме телу мученика Христова, које и звезде с неба силно осветљиваше, узе га, и однесе у оближњи мали манастир светог мученика Сергија, и чесно сахрани у њему многострадално тело страдалника Христова Анастасија. И сам остаде у том манастиру до погибије цара Хозроја. А када цар овај погибе, пуштени бише на слободу сужњи они, као што им то у тамници прорече свети Анастасије пред кончину своју. И испуни се светитељево пророштво о двема стварима: о скорој погибији цара Хозроја, и о ослобођењу сужања. А када војска грчка дође у Персију, ономе монаху постаде пут слободан да се врати у свој манастир. И он се врати, и све подробно исприча ави и свој братији о преподобном мученику Анастасију. И сви прославише Бога, који укрепи слугу Свога на такав страдалнички подвиг. И ава одмах посла тога брата са другом братијом у Персију, те отуда чесно пренеше мошти мученика Христова, а његова возљубљена ученика, у манастир његов. И од светих моштију мученикових биваху многа чудеса и исцељења болесника, у славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА МАНУИЛА, ГЕОРГИЈА, ПЕТРА, ЛЕОНТИЈА, СИОНИЈА, ГАВРИЛА, ЈОВАНА, ЛЕОНТА, ПАРОДА и осталих, њих 377 на броју
Ови свети мученици по рођењу беху из разних покрајина римске царевине и живљаху у Адрианопољу[11] за царовања Лава Јерменина[12]. Уто бугарски цар Крум опустоши Тракију и Македонију и приближи се самом Цариграду; затим после тромесечне опсаде заузе Адрианопољ и одведе у ропство све његове житеље, око четрдесет хиљада њих, колико их беше остало живих после покоља. Међу њима бејаше и месни епископ; незнабожни цар нареди те епископа безобзирце бацише о земљу и изгазише. Цар Крум погибе злом смрћу. Његов наследник Дукум умре убрзо за њим, и над Бугарима се зацари Диценг, владар грозан и бездушан. Он нареди те адрианопољски епископ Мануил би преструган надвоје и руке му осечене до рамена. После тога његови свештени остаци бише бачени псима. Гнев Божји порази нечовека слепилом и ускоро Диценг би убијен од својих поданика. Њега наследи Муртагон, који стаде жестоко гонити хришћане који се нису хтели покорити његовој наредби - да се одрекну Христа. Верне слуге Христове он је мучио у тамници, метао на муке и предавао смрти путем бездушних мучења. Свете епископе: Георгија Девељитскoг[13] и Петра, који своју паству утврђиваху у Христовој вери, нечовечни мучитељ предаде на најсвирепије батинање, па им затим мачем отсече чесне главе. Заједно са епископима тој истој казни бише подвргнути седам хришћана. Мачем бише посечени и хришћанске војводе: Јован и Леонт. Светоме Леонтију - ушкопљенику, епископу никејском, незнабошци мачем утробу пробуразише. Од мача примише мученичку кончину Гаврило и Сионије; богобојажљиви презвитер Парод би камењем убијен. У то време би и много других верних слугу Христових побијено и у тамницама кињено. И не само свирепи Муртагон, него и његови наследници на бугарском престолу жестоко гоњаху хришћане, који разним мукама и мученичком смрћу стицаху себи вечно царство.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА ђакона Печерског
Подвизавао се у светој обитељи Печерској. Скончао крајем дванаестог века. Почива у пештери преподобног Антонија.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ЖАБИНСКОГ
Чудотворац; добровољни мученик, много пропатио од мраза, од жеге, у глади, у жеђи; манастире подигао, братију сабрао; у многом трпљењу доживео дубоку старост. Преставио се 1623 године, ученици га сахранили у његовом манастиру.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОСИФА ОСВЕЋЕНОГ Званог Самак
Би рођен и живљаше на Криту; подвизаваше се као монах у манастиру св. Јована Богослова близу града Ираклиона, код једног искусног старца. Би посвећен у свештенство и чињаше многе милостиње сиротињи. Просијавши у подвизима и осветивши се благодаћу Божјом, упокоји се у миру 1511 године. Његове мошти касније бише пренесене на острво Закинтос, где и данас почивају.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ликаонија - југоисточна област Мале Азије; хришћанство у њој засадио св. апостол Павле; Листра - град у Ликаонији, на њеној граници са Исавријом. Сада на месту Листре - насеље Латик или Ладик.
2. Римски цар Домицнјан, жестоки гонитељ хришћанства, царовао од 81-96 г.
3. To ie било 96 године. Патмос - голо, неродно, кршевито острво Јегејског Мора (Архипелага), на југозападу од Ефеса, спада у такозвана острва Додеканеза.
4. Св. апостол Тимотеј мученички окончао око 97 године.
5. Св. великомученик Артемије празнује се 20 октобра. Пренос светих моштију светих апостола: евангелиста Луке, Андреја Првозваног и Тимотеја извршен је 24 јуна 356 године.
6. Персијски цар Хозроје II царовао од 590 до 628 године.
7. To је било 614 год. Часни Крст Господњи налазио се у рукама Персијанаца 14 година, до 628 год., када Га Византијски цар Ираклије, после срећног рата са Персијом, поврати у Јерусалим.
8. Јерапољ - богати град Фригије, западне области Мале Азије.
9. Свети Модест најпре држао патријаршијски престо као заменик патријарха Захарије, који је био у ропству код Персијанаца, од 614 до 628 године, па потом као патријарх од 633 до 634 године.
10. Иначе Барседоје - Сергиополис у Асирији, на осам километара од Дастагера, где се тада налазио Хозроје.
11. Адрианопољ - град у Тракији, на реци Марици; сада Једрене.
12. Лав Јерменин - византијски цар, царовао од 813 до 820 године.
13. Девељт - сада Загара, на обали Црног Мора.
ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Преподобни Максим Исповедник. Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
2. Блажени Максим Грк. Рођен у Грчкој, одакле би дозван на двор руског цара Василија Јовановића за царског библиотекара и преводиоца. Много је радио, али много је и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у цркви. Упокојио се у Господу 1556. године.
3. Свети мученик Неофит. Родом из Никеје. Будући још дететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Белим голубом одведен у гору Олимпијску где из једне пећине истера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у време цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хте одрећи Христа. После бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње.
4. Света мученица Агнија. Тринаестогодишња девојчица, за веру у Христа бачена у огањ, па мачем посечена. Пројавила велику чудотворну моћ за живота и по смрти. Пострадала у време Диоклецијана, 305. године.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА и МУЧЕНИКА
Велики и по имену и по животу, Максим преподобни би рођен у Цариграду од родитеља високородних и православних[1]. Школовао се много; проучио је сву философију и богословље; и постао муж премудар и славан, и на царском двору поштован. Видећи његову образованост и честит живот, цар Ираклије[2] га постави, иако Максим није хтео, за првог саветника свог Царског Сената. И беше веома омиљен и угледан у Сенату, и целом престоном граду од велике користи.
Но дубока природа Максимова и његова велика љубав према Господу Христу као и његово неслагање са неким стварима на двору, о чему ће још бити речи, учинише да он после не много година напусти овај свој високи положај царског секретара и отиде у манастир да се тамо у тишини потпуно посвети Богу. Најпре ступи у манастир Филипик у Хрисопољу[3]. У том манастиру он не остаде дуго због најезде персијске војске, која у то време стиже до Халкидона, него ускоро пређе у манастир св. великомученика Георгија у месту Кизику у Хелеспонту. Овај манастир се налажаше под надзором епископа кизичког Јована, човека веома благочестивог и образованог, који постаде св. Максиму духовни отац и учитељ у богословљу. Али касније, преподобни Максим је превазишао свога учитеља у духовној мудрости и врлини, што се види из књига које је преподобни Максим упутио овом епископу Јовану. У овом манастиру свети Максим живљаше у великим телесним и духовним подвизима дуже година све док 626. године, при нападу Персијанаца и Авара на Цариград и околину, он би принуђен, као и сва братија у манастиру, да напусти манастир. Заједно са својим послушником Анастасијем, који га од тада праћаше нераздвојно до саме смрти, он крену најпре у Јеладу, затим оде на острво Крит, где je имао препирања о вери са неким епископима монофизитским, такозваним северијанима.
У то време беше распрострањена јерес монофизитска, која се ишчаури из јереси Евтихијеве, и која је булазнила да у Господу Христу постоји само једна природа. Насупрот православном исповедању, које верује и тврди да у Господу нашем, оваплоћеном Богу, постоје две природе, божанска коју има од вечности, и човечанска коју је узео од Свете Богородице када је постао човек. Ове две природе у једном су лицу Христовом, јер се Христос Бог не дели на два лица, него се распознаје у двема природама несливено. Из ове монофизитске јереси појави се у ово време светог Максима нова јерес, јерес моноенергетска и монотелитска[4], која учи да у Христу Господу постоји само једно дејство, једна енергија, и само једна воља и једно хтење. Православно пак веровање и учење у овој ствари јесте ово: Богочовек Исус Христос, као што има две природе тако те две природе имају и два дејства и две воље. Заштитници и распрострањивачи ове јереси беху најпре цариградски патријарх Сергије[5], патријарх александријски Кир[6], и сам цар Ираклије, кога они заведоше у ту јерес. Кроз ту јерес они и цар су желели да угоде јеретицима монофизитима и да се на основу ње сједине православни и монофизити. С тим циљем и би постављен Кирос за патријарха александријског, да би као следбеник те јереси лакше склопио лукави споразум у вери са монофизитима, којих je y Александрији било највише и где им је био центар. Овом и оваквом политиканству у вери и издајству православне вере успротиве се одлучно свети Максим и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски[7].
Са светим Софронијем, тада још монахом, срео се преподобни Максим у Картагени, где је стигао са острва Кипра, и настанио се у једном манастиру избеглих монаха испред арапске најезде. У том манастиру беше игуман исти свети Софроније, који беше родом из Палестине, и који беше већ отпочео борбу против моноенергетске и монотелитске јереси, коју особито спровођаше патријарх Кир у Александрији. Софроније је још као јеромонах лично дошао да моли Кира александријског и Сергија цариградског да одустану од своје јереси, која их одвајаше од православне вере Светих Отаца. Но они га не послушаше. Штавише патријарх Сергије придоби за ову јерес и папу Римског Хонорија[8]. Када пак ускоро, 634. године, Софроније би изабран за патријарха Јерусалимског он сазва тамо сабор који осуди ову јерес и у писму, које он разасла свим патријарсима, изложи православно светоотачко учење. У Картагени пак борбу против монотелитства вођаше свети Максим са својим ученицицима. Он потстрекаваше и картагенске епископе на борбу против ове јереси и писаше на све стране православнима, побијајући јеретичку лаж и излажући православно учење. Чувши за такво Максимово противљење јереси, патријарх Сергије покушаваше да га придобије за своју јерес и своју јеретичку политику, но у то.ме није успео, те се окрену против светог Максима. У то време умре и свети Софроније у Јерусалиму, те преподобни Максим остаде, такорећи, једини борац против монотелитства, јереси коју је царска власт поштопото хтела да спроведе и наметне свима. Патријарх Сергије је био наговорио цара Ираклија да напише и изда исповедање њихове криве вере, пуно јереси монотелитске. Цар написа то исповедање и назва га Ектесис, тојест Изложење[9]. И нареди да сви морају тако веровати. Од тога настаде велика пометња у Цркви Христовој. А ава Максим, гледајући како пометња потреса Цркву не само у Цариграду, него и по целом Истоку, и како се јеретици умножавају и учвршћују, а Православље опада и колеба се у олуји гоњења, туговаше душом, уздисаше и много плакаше.
У то време умре јеретик патријарх Сергије и на његово место дође Пир, такође присталица монотелитске јереси[10]. Он сазва сабор да потврди царево монотелитско Изложење вере (Ектесис) и онда га посла свима на потпис. На Истоку то Изложење потписа Кир александријски, но на Западу пaпa Северин[11] одбаци царев Ектесис, а његов наследник пaпa Јован IV[12] предаде царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који беше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и богомудри оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вероисповедање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволео да потпише.
Пошто цар Ираклије умре, на престо дође његов син Константин[13]. Али он царова само четири месеца и умре, тајно отрован од своје маћехе. После њега маћеха његова Мартина успе помоћу патријарха[14] да на престо доведе свог сина Ираклиона. Али после шестомесечног царовања Ираклионовог устаде против њега цео Сенат, ухватише га и отсекоше му нос, као и његовој мајци Мартини, па обоје осрамоћене послаше на заточење. Онда изабраше за цара сина Константинова, а унука Ираклијева, Констанса, који потом доби сина Константина, прозваног Погонат[15]. А када се зацари Констанс, тадашњи патријарх цариградски Пир, једномишљеник Мартине, за кога се у народу држало да је заједно са њом отровао Ираклијевог сина Константина, оца новоизабраног цара Костанса, уплаши се силно, па се одрече патријаршијског положаја, и добровољно оде у изгнанство у Африку. После њега на цариградски патријаршијски престо дође Павле[16] такође јеретик монотелит. Том се јереси зарази и цар, и постаде њен велики поборник и распространитељ.
Док се преподобни Максим бавио у Африци, стиже тамо патријарх цариградски Пир, пошто напусти престо. И стаде обилазити градове заводећи правоверне у своје зловерје. И много би штете нанео тамо Цркви Христовој, да није имао одлучног противника у лицу преподобног Максима. Они су се по читаве сате препирали око вере. И појави се потреба да се у Картагени састане сабор афричких епископа, да чују њихов спор. A то је желео и Григорије, патриције те покрајине[17]. Сабор се састаде, и отпоче спор о вери између Пира и Максима. И богомудри Максим победи Пира, позивајући се на Свето Писмо и на догмате светих отаца: и доказа да у Христу Богу постоје две природе и две воље, два хтења и два деловања, али у једном недељивом лицу[18]. Побеђен, Пир се преклони Православнима и би примљен од Цркве с љубављу и чашћу, и у својству патријарха. Тада Пир састави и књижицу православног вероисповедања, и отпутова у Рим код папе Теодора, наследника Јованова. И прими га пaпa чесно, као православног патријарха цариградског. Чу се то у Цариграду, да је Пир пришао православнима, и силна пакост обузе јеретичко збориште. И пустише лажан глас у народ, како су тобож афрички епископи и пaпa приморали Пира, иако он није хтео да приђе њима. Тај глас допре и до самог цара. Цар одмах посла у Италију једног достојанственика, по имену Олимпија, јеретика, да Пира поново обрати у монотелитско вероисповедање. Стигавши у Италију, Олимпије оде у град Равену. Ту дозва к себи Пира из Рима, и поврати га опет у монотелитску јерес. А Пир, као пас повративши се на своју бљувотину, заслужи да са једномишљеницима својим буде предан анатеми од стране светих отаца, што касније и би.
У то време цариградски патријарх Павле, јеретик, наговори цара Констанса, те написа (као што раније и дед његов Ираклије написа Изложење) исповедање своје вере, препуно јереси, назвавши га Типос, што значи Узор, Образац, и разасла га на све стране, са наређењем да се тако има веровати и да се не сме даље о томе расправљати[19]. Стиже Типос и до Рима, када пaпa Теодор већ беше на самрти. Пошто он умре, папом постаде блажени Мартин 649 године. Цар изрази жељу да нови пaпa усвоји његов Типос о вери. Али он то одби, говорећи: Када би и цео свет хтео примити то ново учење, које је супротно Православљу, ја га примити нећу, нити ћу отступити од еванђелског и апостолског учења и од предања светих Отаца, па макар и смрт поднео. - А свети Максим, чувени богослов, беше тада у Риму[20] и саветова папи, блаженом Мартину, да сазове помесни сабор, и да царево вероисповедање, звано Типос, саборски прокуне као јеретичко и Цркви Христовој противно. Тако и би. Папа сазва сабор својих епископа, њих сто пет; међу њима беше и ава Максим, који беше главна богословска снага тога сабора. Он и написа богословско исповедање тог сабора. Сабор[21] предаде анатеми заблуду Кирову, Сергијеву, Пирову и Павлову, као и царево јеретичко вероисповедање Типос. И посла пaпa свима вернима у свету посланицу, утврђујући их у Православљу, a осуђујући јеретичку заблуду и наређујући да је се ревносно чувају.
Чувши за то, цар се разљути и разјари страшно. И посла у Италију свога намесника Теодора Калиопу, наредивши му да папу Мартина ухвати, и оптужи како он кобајаги шурује са Сараценима, подговарајући их да устану против грчкоримског нарства и зарате са његовим царем; и како тобож не држи веру предану од Отаца, па чак и Пречисту Богомајку хули. - Дошавши у Рим јуна 653. г. царев намесник диже те оптужбе против папе пред свима. А блажени пaпa Мартин, потпуно невин у свему због чега се оптужује, брањаше се од злонамерних клевета, и говораше: Са Сараценима никада никакве договоре имао нисам, сем што сам преко њих слао милостињу православној браћи који су живели у беди и сиротињи. А Пречисту Богомајку, ако ко не поштује, и не исповеда, и не клања Јој се, - нека буде проклет и овог и оног света! Свету пак веру, предану од светих Апостола и од светих Отаца, нисмо ми који не држимо, него они који супротно нама мисле. - Али намесник царев не узе у обзир одбрану папину, него тврђаше да је пaпa крив за све, па додаде напослетку да је, тобож, и на папски престо дошао незаконито. И једне ноћи, да нико не зна војници дођоше и одведоше папу, и намесник га одасла цару у Цариград. Затим би послат у Херсон на заточење, где и сконча.[22]
На неколико дана пре но што пaпa би одведен, по царевом наређењу би у Риму ухваћен преподобни Максим са својим учеником Анастасијем, и окован одведен у Цариград. Јер цар је знао по чијем савету и настојању би сазван онај сабор што изрече проклетство на једновољнике и његово вероисповедање Типос. Када морем стигоше у Цариград[23], изађоше пред преподобног Максима неки људи које цар беше послао. Сам изглед њихов одавао је њихову свирепост. Они безочно дохватише преподобног, па га онако окованог, босог и без одела, стадоше вући по улицама. A за њим иђаше његов ученик уздишући. И довукавши преподобног до једне мрачне тамнице, затворише га ту самог. Ни ученику не допустише да буде с њим, већ и њега одвојено затворише.
После неког времена одведоше преподобног на испитивање у цареву палату, где је већ био на окупу цео Сенат, само без цара. Када преподобни изиђе пред њих, сви га погледаше мрско, пуни јарости и гњева. И наложише једноме од достојанственика, ризничару, да га испитује. Овај ризничар беше красноречив, и вешт да поставља лукава питања и да правду претвара у неправду, и да истину извитопери боље него ико. И какво зло и безочност не пројави овај иследник при ислеђењу! Какве све претње и увреде не нанесе светитељу! He постиде се ни чесне старости његове (јер блаженоме беше тада преко седамдесет година); не побоја се ни благодати која је зрачила из лица светитељева; не поштеди ни кротку, благу, смелу и љубавну нарав његову, ни свети чин његов. Иследник изношаше против невиног праведника најнеправедније оптужбе, које не доликују иоле правичном и здравом разуму. Кроз његову прелукаву красноречивост пробијала је вештина, дрскост и препреденост, а исто тако бестидност и безумље. Против кротких и благоразумних речи праведнога мужа он није могао изнети ништа стварно и истинито, него је на красноречив начин говорио све саме бесмислице и бестидности. И очигледно био побеђен. Какве су лажне и неосноване оптужбе изношене тада против светог Максима, и какве су лажи хтели да протуре као истину, показује ученик преподобнога Максима, други Анастасије, описујући све то подробно. Ми ћемо од тога изнети овде нешто мало.
Чим свети Максим претстаде Сенату, одмах га безакони човек онај, сенатор - ризничар, стаде незлобивог најсуровијим речима изазивати, и претњама плашити, називајући га безакоником, издајицом отаџбине, и непријатељем царевим, и приписујући му све што је најодвратније и најгоре. А светитељ га упита, због какве кривице он говори против њега такве ствари, и за какво га то издајство оптужује. А он, подмукли клеветник, приведе сведоке који очигледно лагаху и будалаштине изношаху против преподобног, како је он, тобож, као пријатељ и наклоњен варварима - Сараценима, предао им велике градове и покрајине грчкоримског царства: Александрију, Пентапољ и Египат. А светитељ доказа да је то лаж, достојна смеха, и рече: Шта ће мени монаху заузимање градова, и какве везе ја хришћанин имам са Сараценима? Зар ја не желим више добра хришћанским градовима?
Тада безумни клеветник прибеже другим лажима, и, као бунцајући у сну, поче се дерати и сипати клевете како је, кобајаги, блажени Максим грдио цара источног а величао цареве западне. Па изведе и лажне сведоке. А преподобни, уздахнувши дубоко, рече: Благодарим Бога мог, што сам дат у руке ваше, те ме тако неправедно оптужујете, да бих се на тај начин очистио од вољних грехова мојих и од порока живота мог. Али, ево, одговорићу кратко на ваше клевете: Питам вас најпре, да ли од мене лично чусте то што кажете да сам грдио цара, или вам је неко други причао? А они одговорише да су им то причали други, који су то из његових уста чули. Но кад светитељ затражи да доведу те људе да се суочи са њима, они изјавише да су ти људи већ помрли. Тада их светитељ упита: Када изјављујете да су помрли ти људи који су из мојих уста чули како грдим цара, зашто ме не изведосте на суд док они беху у животу? Да сте то урадили, уштедели бисте себи многе напоре, а и ја бих за доказану кривицу искусио казну. Но очигледно је да није истина то због чега ме клеветате; и они који ме на суд изведоше, сигурно немају пред очима својим Бога који испитује срца људска. He видео лица Господа мог, нити се хришћанином звао, ако сам икада помислио, или пред ким говорио, или од кога чуо те лажи које против мене измишљате.
Затим приведоше лажног сведока, неког Григорија. Он исприча како је у Риму чуо где ученик Максимов Анастасије цара назива "попом" - чему се тај Анастасије научио од учитеља свог Максима. А свети Максим смело разголити ову лаж и клевету, изјављујући: Када Григорије беше у Риму, разговарао је с нама о једновољију, и желео да ми усвојимо догмат о томе како је изложен у Типосу. Ми то одбисмо, држећи се онога што је корисно по душе наше. А то што ви сада говорите, то ми није познато, јер ни ја, ни ученик мој, никада тако нешто говорили нисмо, Бог је сведок. Али знам, да том приликом рекох, не ученику мом, већ самом Григорију ово: Догмате вере треба да испитују и да о њима доносе одлуке свештенослужитељи а не цареви, јер је свештенослужитељима поверено да и цареве помазују, и руке на њих стављају, и Хлеб Небески приносе, и олтару претстоје; њима је дато да врше и све остале Божанске и узвишене Тајне. - To рекох тада, и сада говорим. И сам Григорнје неће одрећи да се сећа тих речи мојих. Одрекне ли то, он ће се одрећи себе сама. Због овога нека ме сваки или осуди, или оправда.
Тужиоци, који су сву наду своју били положили на лажи, не знајући шта да раде, изведоше праведнога Максима напоље, а уведоше његовог ученика Анастасија. Претећи му страшно и свирепо, они га наговараху да рекне нешто против свог учитеља, и примораваху га да изјави како је учитељ његов мучио у Риму Пира док су се препирали о вери. А Анастасије, мушки се држећи, изјави: Учитељ мој, не само није никакво зло учинио Пиру, него га је и веома поштовао. - Када то Анастасије изјави, они га стадоше песницама тући по врату, по лицу, по глави, желећи на тај начнн да неправдом победе. И онда га опет послаше натраг у тамницу. А светог Максима поново уведоше. И покушаше да другом клеветом победе непобедивог. А клевета беше ова: он је, тобож, следбеник Оригенових догмата, и у свему сагласан са њим. - Светитељ одмах лако оповрже ову безочну клевету, показујући да је Ориген одлучен од Христа и од удела хришћана, а ко следује њему и његовим баснама, томе ће Бог судити. Тада га опет испитиваху о Пиру, и због чега се он отпади од цариградског патријарха, не желећи да има општење са њим. И још му многа друга питања поставише. Онда покренуше питање о царском Типосу, којег се светитељ гадио. И стадоше говорити како овај Типос треба да се држи у великом поштовању, као велики и непроменљиви догмат вере. А кад светитељ то оповрже, они га обасуше силним грдњама. И видећи да су побеђени од преподобног Максима, и у своје мреже ухваћени, распустише Сенат .
После тога отидоше цару, и поднеше му извештај о несавладљивом јунаштву овога аве. И говораху: Максим је непобедив у препиркама, и нико га не може придобити за нашег једномишљеника, макар га и на муке ставили. - И преподобни би поново бачен у тамницу. А после кратког времена дођоше код њега други, мислећи да ће га честим расправлоањима и претњама уплашити, те тако и на своју веру склонити. Они му рекоше да их је патријарх послао, и стадоше питати светитеља: Којој цркви припадаш: византијској или римској, антиохијској или александријској, или јерусалимској? Ето, све су те цркве с нама сагласне. Ако си ти дакле члан васељенске Цркве, онда буди у јединству с нама, да не би лутајући у изгнанству настрадао. - Блажени муж им мудро одговори: Христос Господ назва васељенском Црквом право и спасоносно исповедање вере. Зато и Петра назва блаженим што изрече такво исповедање, и обећа да на таквом исповедању сазида Цркву своју. И ја хоћу да чујем ваше вероисповедање, коме су пришле све цркве, како ви кажете. Јер не желим ни ја да се отпадим, ако је то вероисповедање добро. - Посланици му одговорише: Мада нисмо овлашћени да о томе с тобом говоримо, ипак ћемо рећи: ми говоримо да у Христу постоје два деловања због разлике природа, а једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. - А светитељ им рече: Кажете да се два деловања претворише у једно деловање због сједињења двеју природа у једно лице. На тај начин ви осим та два деловања уводите треће деловање, сливено. He, одговорише они, него кажемо два деловања, а једно због сједињења. Светитељ рече: Ви сами себи сачињавате веру непостојану, и исповедате да је Бог без бића. Јер ако у једно деловање сливате два деловања због сједињења природа у једно лице, и опет у два деловања раздељујете једно деловање због разлике природа, онда неће бити ни јединства ни двојства у деловањима, која се међусобно уклањају, и чине неделатним оно у чему бораве, и потпуно непостојећим, немајући ни један покрет од природе, који се природи не може одузети или променити. Јер иначе природа би била лишена свога бића, немајући деловања по природи. To ja не могу да примим, нити научих од светих Отаца да тако исповедам веру. А ви имате власт, па изволите чинити што вам је воља. - Они пак, немајући шта да одговоре на то, рекоше му да онај који се не повињава њима мора бити стављен под анатему, и примити прописану за то смрт. Светитељ им кротко и смирено одговори: Оно што је Бог унапред благоволео о мени, то нека сада буде на славу светог имена Његовог.
Посланици онда отидоше и обавестише о овоме оне који их беху послали. И пошто се цар посаветова с патријархом (као оно некада Пилат с Јеврејима против Господа), осудише светога на прогонство у неки градић, звани Визија, у Тракији. Тако исто и ученика његовог Анастасија послаше на заточење у најудаљенију покрајину грчкога царства, у неко озлоглашено место Перверу. To исто урадише и са другим учеником преподобнога, оним Анастасијем из Рима, који написа ово Житије преподобног Максима. Њега послаше у тракијски град Месемврију.
У исто то време би доведен у Цариград и блажени Мартин, пaпa римски. И пошто га ту много мучише, послаше гa y Херсон у прогонство. Док још он беше у Цариграду, умре патријарх цариградски Павле. После Павла опет дође за патријарха гореспоменути Пир. А кад он после четири месеца умре, на престо патријаршкн ступи Петар[24], који се исто тако чврсто држаше монотелитске јереси и настојаше да придобије за себе и папу Евгенија I.
Пошто прође много дана, цар и патријарх Петар послаше код преподобног Максима угледне људе: Теодосија, епископа Кесарије Витинијске[25], и два патриција, Павла и Теодосија[26]. Послаше их, да преподобнога придобију за свога једномишљеника. Они су много и дуго говорили преподобноме, час ласкајући му, час претећи му, час испитујући га, а час питајући га. Присутан беше и визијски епископ. Епископ Теодосије упита преподобнога: Како живиш, господине аво Максиме? - Он одговори: Онако како је пре векова предзнао Господ и одредио да буде деловање мога живота, о коме Он промишља. - Упита га Теодосије: Шта дакле, зар Бог пре векова предзнаде и одреди дела свакога од нас? - Светитељ одговори: Предзнаде Бог помисли наше, и речи, и дела, који су у нашој власти; а предодреди и одреди оно што има да нам се деси, и није у нашој власти него у Његовој божанској вољи. - Упита га епископ Теодосије: Шта је у нашој власти, а шта није? - Одговори свети Максим: Све то зна господин мој, само куша слугу свог. - Епископ на то рече: Уистини не разумем и не знам, и хоћу да се научим, каква разлика постоји између онога што је у нашој власти и онога што није у нашој власти. - Преподобни Максим одговори: У нашој су власти наша добра и зла дела, а нису у нашој власти наказања и казне које нас сналазе, или награде; јер ми немамо власти ни над болестима ни над здрављем, него само над узроцима њиховим, који болест изазивају, или здравље чувају. И као што је неуздржање узрок болести, а уздржање узрок доброга здравља, тако је и држање заповести Божјих узрок добијања царства небеског, а нарушавање заповести Божјих одводи у пакао огњени. - Упита га епископ: Зашто мучиш себе овим прогонством, чинећи дела која то заслужују? - Светитељ одговори: Молим Бога да, кажњавајући ме овом муком, опрости мени оно што сам учинио нарушавајући свете заповести Његове. - Епископ упита: He дешавају ли се невоље многима ради искушења? - Светитељ одговори: Светитељи бивају искушавани, да би се обелоданиле њихове тајне врлине, као што је то случај са Јовом и Јосифом. Јер Јов би кушан, да се покаже дотле непознато јунаштво његово; а на Јосифа насрну искушење, дa би се обелоданила његова целомудреност и уздржање, који човека чине светим. И сваки од светитеља, који су макар и недобровољно страдали у овом свету страдали су зато, да невољама, које их по попуштењу Божјем сналазе, сатру гордог отступника - ђавола. Јер у сваком светитељу трпљење је дело искушења. - Епископ Теодосије рече: Заиста си добро и корисно рекао, и желео бих да о таквим стварима увек разговарам с тобом. Али, друга је ствар посреди, због које ја и ова господа, уважени патрицији, дођосмо до тебе, преваливши толики пут. Стога те молим, пристани на оно што ти предлажемо, и обрадуј целу васељену. - Светитељ одговори: А шта је то, господине? И ко сам ја, и откуда да мој пристанак на ваш предлог значи радост за целу васеллну? - Епископ рече: Тако ми истине Господа мог Исуса Христа, ово што ти ја и ова многоуважена господа патрицији кажемо, то чусмо из уста господина нашег патријарха и благочестивог цара. - Свети Максим рече: Реците ми онда, господо, шта желите, и шта чусте. - Теодосије одговори: Патријарх и цар желе да преко нас сазнаду од тебе, због чега не држиш општење са цариградским престолом. - Максим одговори: Знате за новачења која потекоше од списа Кира, бившег патријарха александриског, о девет поглавља, које усвоји и потврди цариградски престо патријаршки, и друге промене и додатке и повреде светих Сабора, које починише првосвештеници византијске цркве: Сергије, Пир и Павле. Та новачења су позната свима црквама. И то је разлог што ја, слуга ваш, не одржавам општење са цариградском црквом. Нека се уклоне од Цркве саблазни, које уведоше поменути људи! Нека ре уклоне са онима који су их увели! Нека се отстрани с пута камен спотицања, и ви пођете глатким путем Еванђеља, очишћеним од сваке јереси! И када будем видео да је црква цариградска онаква каква је раније била, тада ћу и ја бити према њој какав сам раније био, и обновићу општење с њом без икаквог потстицања од стране људи. А док у њој буду биле јеретичке саблазни, и архијереји - саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести да са њима успоставим општење.
Епископ Теодосије га упита: Какво зло ми исповедамо, те се туђиш општења с нама? - Преподобни Максим одговори: Ваше је зло у овоме: Ви говорите да је једно деловање Божанства и човечанства Спаситељевог. Но ако треба веровати светим Оцима који кажу, да је и природа једна у оних којих је деловање једно, онда ви исповедате Свету Тројицу не Тројицом него четворицом, као да је оваплоћење било саприродно Логосу, и отступи од сродне по човечанској природи истости коју има с нама и с Пречистом Дјевом Богородицом. Отступањем пак од сродне истости, начини се други састав, саприродан Логосу, као што је и Логос саприродан Оцу и Духу, и добија се тако не Тројица него четворица. И још: Када одузимате деловање, и тврдите да је једна воља Божанства и човечанства Христова, смањујете My раздељивање добара. Јер ако свака природа нема своје властито деловање, онда и када хоће коме да чини добро, не може, јер јој је одузето чињење добра: без природног деловања и дејства ниједна ствар не може чинити што и деловати. Усто говорећи да и тело Христово има једну вољу у двема природама, ви исповедате да је оно по вољи саздатељ свих векова и целокупне творевине заједно са Оцем и Сином и Светим Духом, a пo природи саздано. Или тачније говорећи: по вољи тело је беспочетно (јер је воља Божја без почетка, као што и Божанство нема почетка), a пo природи оно је новосаздано. Тако пак исповедати, не само је безумно него је и безбожно. Јер ви не само кажете да је у Христу једна воља, него и да је та воља божанска. А божанској се вољи не може приписивати никакав почетак или крај, као ни самом Божанству. Исто тако и Христу, Господу одузимате сва чудеса и особине, помоћу којих се распознаје његово Божанство и човечанство, када законом и Типосом тврдите да у Њему нити је једна нити две воље или деловања. Није једна, јер раздељујете у две: нису две, јер их сливате у једну.
Говорећи им такве и многе друге ствари, као што о томе опширно пише ученик светитељев Анастасије, они почеше да увиђају своју заблуду. Рече му епископ: Прими царев Типос, не као поуздани догмат вере, него као решење спорних питања, јер је написан не као догмат него као решење. Свети Максим га упита: Ако Типос није догмат, који одређује да је у Господу нашем једна воља и једно деловање, зашто ме онда низашта предадосте варварима и незнабошцима? Због чега сам осуђен да боравим овде у Визији? и због чега су моји саслужитељи протерани, један у Перверу а други у Месемврију? - А када би споменут онај помесни сабор у Риму, сазван од блаженог папе Мартина ради анатемисања монотелита, епископ Теодосије примети: Нема важности тај сабор, јер не би сазван по царском наређењу. - Преподобни одговори: Ако се сабори, који се држе, утврђују царским наредбама, онда нема православне вере. Погледај на саборе, који се по царским наредбама одржаше, а на којима богохулно прогласише за догмат да Бог Син није једносуштан са Богом Оцем: први у Тиру, други у Антиохији, трећи у Селевкији, четврти у Цариграду под аријанцем Евдоксијем, пети у Никеји, шести у Сирмији, а много касније седми у Ефесу под претседништвом Диоскора, - сви се ти сабори одржаше по царским наређењима. Али су сви одбачени, и анатеми предани, јер на њима беху донесени безбожни и богопротивни догмати. Зашто не одбацујете онај сабор који одлучи Павла Самосатског, и предаде га анатеми? А тај сабор беше под Дионисијем, папом римским, и Дионисијем Александријским, и Григоријем Чудотворцем, који и претседаваше овоме сабору. И овај сабор одржа се без царске наредбе, па ипак је чврст и неодбацљив. Црква Православна признаје за истините и свете оне саборе, који показаше да су њени истинити догмати истинити. И као што твоја преосвећеност зна, и друге томе учи: канони заиста наређују да се у свакој хришћанској земљи два пута годишње држе помесни сабори ради заштите спасоносне вере наше и ради исправљања оних којима је потребно исправљење. А канони и не спомињу царске наредбе.
После дугог разговора и расправљања, богомудра и богоглагољива уста преподобног Максима, и његов језик Духом Светим кретан, победише противнике. И сеђаху они дуго ћутећи, погњурене главе и оборених очију. Затим их обузе умилење, и они стадоше плакати. И уставши поклонише се светитељу, нашто им он такође одговори поклоном. И пошто сатворише молитву, они с радошћу приступише православном вероисповедању Максимовом, и с радошћу га примише. И обећаше да ће и они тако веровати и исповедати као и он, и да ће и самог цара привести Православљу. Да би све то потврдили, они целиваше свето Еванђеље и часни Крст и свету икону Спаситеља и Пресвете Богородице. После тога дуго разговараху о корисним стварима, па се опростише целивавши један другог. И онда се епископ Теодосије са патрицијима врати у Византију.
Када обавестише цара о свему што су разговарали и урадили, разљути се цар страшно. И догоди се то, да се епископ Теодосије и оба патриција, бојећи се царевог гнева, поново вратише у јерес. И Павле патриције би наново послат у Визију, да отуда доведе у Цариград преподобног Максима али са чашћу. А кад би доведен, дадоше му да живи у манастиру светог Теодора[27].
Сутрадан посла цар код преподобнога два патриција, Епифанија и Троила. Праћени многим високим достојанственицима, војском и слутама, они дођоше с охолошћу и са славом светском.
Дође с њима и гореспоменути епископ Теодосије. Овога преподобни Максим очекиваше. А очекиваше и да испуни обеђање: да не само он православно верује, него да и цара, и друге приведе Православљу. Али он слага, угађајући више земаљском цару и сујетном свету, него небеском Цару и његовој светој Цркви. Пошто сви поседаше, натераше и преподобног да седне. Тада патриције Троил поведе разговор, говорећи: Господар васељене, цар, посла нас к теби, да разговарамо о ономе што је корисно по његово царство, Богом утврђено. Али нам најпре кажи, да ли ћеш испунити оно што се наређује или не? Одговори свети Максим: Да најпре чујем, господине шта ми наређује његово величанство, па ћу одговорити шта треба. Јер како могу одговорити на оно што ми није познато? А Троил настојаваше на том, говорећи: Нећемо ти казати шта доносимо, док нам кајпре не кажеш да ли ћеш се повинити цару. Видећи да упорно настојавају, и суровим речима изнуђују одговор од њега преподобни одговори: Пошто ви нећете да кажете мени, слузи своме, шта господар наш цap жели, онда ево мог одговора пред самим Богом н Анђелима његовим, и пред свима вама: Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе. - Чим то светитељ рече, патриције Троил устаде да иде, говорећи: Ја одлазим, јер видим, да овај неће испунити вољу цареву. - А присутни људи ускомешаше се и настаде граја. Тада епископ Теодосије обрати им се речима: Реците му најпре шта цар наређује, па ћете дознати његов одговор, јер не доликује да отидете не казавши му ништа, нити што чувши од њега. - Онда патриције Епифаније рече преподобноме: Цар ти преко нас поручује и каже ово: Пошто цео Исток и они на Западу, наши противници и расколници, гледају у тебе, и због тебе се буне, не желећи да се сједине с нама у вери, нека Господ омекша твоје срце умилењем, да нам се придружиш, усвојивши Типос који смо ми саставили. A ми ћемо те примити с љубављу, и са великим почастима и славом увешћемо те у велику цркву, и поставити поред нас, где по обичају стоје цареви, и причестити се заједно с тобом пречистим и животворним Тајнама Тела и Крви Христове. Назваћемо те и оцем нашим, и биће радост не само у нашем христољубивом граду, него и по целој васељени. Јер смо ми тврдо убеђени: ако ти приђеш овој светој цариградској цркви, пристаће уз нас сви који се због тебе и због учења твог отргоше од нас.
Свети ава Максим, обраћајући се епископу Теодосију, речс са сузама: Све нас чека велики Дан судни, владико. Ти знаш шта уговорисмо и утврдисмо пред светим Еванђељем и животворним Крстом и светом иконом Спаситеља нашег Исуса Христа и Пресвете Мајке Његове, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије. - Епископ обори очи, и одговори кротко: Шта могу да радим, када се благочестивом цару друкчије хоће? - Ава Максим рече: Зашто си онда ти, и они што с тобом беху, целивао свето Еванђеље за потврду, када у вас није била чврста намера да у дело приведете оно што говорите? Заиста ме све Небеске Силе неће наговорити да учиним оно што цар захтева. Јер какав ћу изговор навести, не кажем Богу, него самој савести својој, ако се због славе и поштовања људског, које су уствари ништа, одрекнем праве вере која спасава оне који је љубе?
Када то светитељ рече, скочише сви, бесни од љутине, и нагрнуше на њега, и стадоше га не само речима грдити него и рукама ударати. Јер, зграбивши га, они га бијаху, гураху, одело му кидаху, тамо и овамо вуцијаху, ногама ритаху и гажаху, и сваки се труђаше да га удари. И сигурно би га убили, да то није спречно епископ Теодосије, и умирио их. И када престадоше да га туку, они га стадоше пљувати, и попљуваше свега човека Божјег од главе до ногу, и пpocтo заудараху гадне пљувачке њихове, којима беше сва одећа његова убрљана. А епископ им рече: Ово није требало да се деси, него је требало чути његов одговор, и обавестити цара. Јер друкчије се суде ствари које подлеже канонима. - И једва их усаветова епископ, да се стишају и седну. И тако седоше, пошто безбројне поруге и неисказане увреде сручише на светитеља.
Онда патриције Епифаније, дишући јарошћу, врло сурово рече светитељу: Кажи нам, зли старче, демонијаче, зашто си оно рекао? Сматраш ли за јеретике нас, и град наш, и цара Haшег? Ми смо несумњиво бољи од тебе Хришћани и православци; и исповедамо да Господ наш Исус Христос има божанску и човечанску вољу, и душу разумну. Јер свака природа, која има ум, несумњиво од природе своје има и вољу и деловање, пошто је животу својствен покрет а уму је својствена воља. И знамо да Господ има власт хтења не само Божанством него и човечанством; нарочито не одбацујемо његове две воље и два деловања. - Одговори Ава Максим: Ако тако верујете, као што учи Црква Божја и као што доликује разумним бићима, зашто ме онда приморавате да усвојим Типос који потпуно одбацује све што ви сада говорите? - Епифаније рече: To je учињено, да би тешке ствари постале разумљиве, како не би они префињени изрази нашкодили људима. - Ава Максим рече: Напротив, сваки се човек освећује исповедањем вере. - Патриције Троил прозбори: Типос не одбацује две воље у Христу, већ наређује да сви преко тога прелазе ћутке. - Ава Максим одговори: Прећутати реч, то значи одбацити је. Јер Дух Свети каже преко пророка: He постоје говори нити речи, где се не чује глас њихов (Пс. 18, 4). Због тога, ако се нека реч не изговори, она уопште не постоји. - Троил рече: Имај у срцу свом што хоћеш, нико ти не брани. - Одговори свети Максим: Но Бог свих није ограничио спасење само на срце човеково, рекавши: Ко се одрече мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт. 10, 32). И божанствени апостол учи, говорећи: Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10, 10). Кад дакле Бог, и Божји пророци, и апостоли наређују да се тајна вере исповеда речима и гласом, што доноси спасење целоме свету, онда није корисно налагати да се то вероисповедање покрива ћутањем, да се не би умањивало спасење људима. - А Епифаније разјарено упита: Јеси ли потписао Сабор у Риму? - Светитељ одговори: Потписао сам. - Епифаније упита: А како си се усудио да потпишеш и анатемишеш оне који тако исповедају, као што приличи разумним бићима и као што учи весељенска Црква? Заиста ћемо те по сопственој пресуди одвести у град, и извести везана на трг, па ћемо позвати скитнице и блуднице, и сав народ, да те сви бију по лицу и пљују ти у уста. - На ово светитељ одговори: Нека буде као што кажеш. Ми нисмо анатемисали оне који исповедају две природе, из којих се састоји Господ наш, и две природне воље и два деловања, који доликују свакој природи и Христу Господу, који је божанском природом истинити Бог, и човечанском природом истинити човек. Стога прочитај господине књижицу у којој је изложен рад онога Сабора, и ако нађеш оно што малочас рече, чините са мном што вам драго. Јер ја и моји саслужитељи, и сви који су потписали, анатемисали смо оне који као Арије и Аполинарије говоре да у Господу постоји једна воља и једно деловање, и не исповедају да је Господ наш и Бог по обема природама, од којих и у којима постоји, и има власт хтења и деловања, којима извршује наше спасење.
А Епифанијеви пријатељи, и остали који беху дошли са тим патрицијама, говораху међу собом: Ако овога и даље будемо слушали, онда нећемо ни јести ни пити. Но хајдемо да обедујемо, а потом да идемо и обавестимо цара и патријарха о ономе што чусмо. Јер овај бедник, као што видимо, предаде себе Сатани. - И уставши, одоше да обедују. А беше предпразништво Крстовдана, и приближаваше се време свеноћног бдења. Они дакле обедоваше, и отидоше у град разјарени.
Сутрадан рано дође код преподобног Максима патриције Теодосије, и одузе светитељу све књиге које имађаше, понављајући цареве речи: Ниси хтео почасти, онда иди у прогонство, које си заслужио. - И предаде га војницима. Они га најпре одведоше у Селемврију, где се задржаше два дана. За то време један од тих војника пусти глас међу народ у Селемврији, да су војници довели неког старог инока који хули Пречисту Богородицу. А војвода онда дозва највиђеније клирике града Селемврије: презвитере, ђаконе и чесне иноке, па их посла код блаженог Максима да га испитају, да ли је истина, како се прича о њему, да он хули Божју Мајку. Кад они дођоше код њега, преподобни устаде и поклони им се до земље, чествујући чесна лицa њихова. Исто тако се и они поклонише светитељу, па поседаше сви. Тада један између њих врло уважени старац, обрати се светитељу са великом кротошћу и поштовањем: Оче, пошто нас неки саблазнише поводом твоје светиње, причајући као да ти не признајеш Богородицом госпоћу нашу Пречисту Дјеву Богородицу, то те заклињем Пресветом Саприродном Тројицом, да нам кажеш истину, и тако уклониш саблазан из душа наших, како се не бисмо огрешили, саблажњавајући се о тебе без разлога. - А преподобни Максим се распростре крстолико по земљи, и онда уставши и подигнувши руке к небу, изјави громко са сузама: Ко не исповеда Госпођу нашу свехвалну, свесвету, свебеспрекорну, и пречаснију од свих Умних Природа, да је заиста по природи Мајка Бога, који је створио небо и земљу, море и све што је у њима, нека буде проклет од Оца и Сина и Светога Духа, саприродне и натприродне Тројице, и од свих Небеских Сила, и од лика светих Апостола и Пророка и бескрајног мноштва Мученика, и од свакога духа праведнога који је у вери скончао, сада и свагда и кроза све векове! - Чувши то, сви се расплакаше, и благословише га говорећи: Бог нека те укрепи, оче, и нека те удостоји да без сметње довршиш подвиг свој!
Слегоше се ту и многи војници, да чују и поуче се разговором који оци вођаху између себе. А неко од домаћих војводиних видећи где се слеже војска, и с поштовањем слуша речи светитељеве, и негодује против прогонства његовог, нареди да преподобнога одмах воде одатле две стадије далеко, док се не спреме они који ће га одвести у Перверу на заточење. Клирици пак, покренути божанском љубављу, прођоше пешице са светитељем те две стадије, пратећи га. И када дођоше војници који су имали да га воде у изгнанство, клирици они на рукама однесоше светитеља и посадише га на коња. И грлећи га плачући, опростише се с њим, и вратише се у град свој. А светитеља одведоше у Перверу, и тамо бацише у тамницу.
Пошто прође много времена[28], цар опет посла, те из заточења доведоше у Цариград преподобног Максима и оба његова ученика. Кад лађа стиже у град, на заласку сунца, дођоше два заповедника са десетином стражара, па сужње изведоше из лађе наге и босе, раздвојише их, и сваког посебно чуваху. А после неколико дана одведоше их у цареву палату. Оба ученика оставише напољу под стражом, а старца уведоше унутра. Тамо беше на окупу Сенат без цара, и много угледних људи. И изведоше преподобнога на средину. Тада га ризничар љутито упита: Јеси ли хришћанин? Старац одговори: Благодаћу Христа Бога свих - хришћанин сам. А ризничар, сав бесан, повика: Неистину говориш! Светитељ одговори: Ти кажеш да ја нисам хришћанин, али Бог каже да ја јесам хришћанин, и остајем то непоколебљиво. Ризничар га упита: Ако си хришћанин, зашто онда мрзиш цара? Светитељ одговори: Откуд то знаш, када је мржња скривено расположење душе, као и љубав? Ризничар рече: По ономе што радиш, свима је постало јасно да ти мрзиш и цара и царстао његово. Јер си ти предао Сараценима Египат, и Александрију, и Пентапољ, и Триполис, и Африку. Свети Максим га упита: Какве доказе имате за то? - Онда уведоше неког Јована, који је некада био у телесној гарди Петровој, када је Петар био војвода у Нумидији афричкој. И тај Јован изјави: Пре двадесет и две године, дед господара нашег цара нареди блаженом Петру, да крене са војском у Египат против Сарацена. Петар, пак верујући у свему теби као слузи Божјем, написа писмо теби, тражећи од тебе савет. А ти му одговори да није богоугодно помагати Ираклијево царовање и његове наследнике. Светитељ му рече: Ако истину говориш, и имаш Петрово писмо упућено мени и мој одговор њему, покажи их нека се прочитају, и ја ћу добити заслужену казну по закону. Јован одговори: Ја немам ваше писмо, нити знам да ли сте писали један другоме, но то се у оно време причало по војничким касарнама. Светитељ упита: Када се то говорило међу толиким војницима, како се ти једини нађе да ме клеветаш поводом тога? Јеси ли ме икада видео, или ја тебе? Јован одговори: Никада те видео нисам. Обраћајући се онда Сенату, светитељ рече: Је ли праведно доводити овакве клеветнике као сведоке, сами судите. Јер каквим судом судите, судиће вам се, и каквом мером мерите, мериће вам Бог, праведни судија над судијама (Мт. 7, 2).
Онда доведоше Сергија Магуда, и он изјави: Ово је већ девета година како ми је блажени ава Тома, дошавши из Рима, причао ово: Преко мене пaпa Теодор поручи Григорију, патрицију западних земаља, који се беше одметнуо од грчкога царства, да се не плаши грчке силе, јер слуга Божји, ава Максим, виде овакав сан: На небу, и на истоку и на западу беше мноштво Анђела: Анђели што беху на истоку кликтаху: Константине августе, ти ћеш победити! они што беху на западу викаху: Григорије августе, ти ћеш победити! и глас источних беше јаснији од гласа западних. - Када то Магуд рече, ризничар повика према светитељу: Гле, Бог те посла у овај град да будеш спаљен? A светитељ рече: Благодарим Бога што вољне грехе моје очишћује невољним казнама. Тешко свету од саблазни, јер је потребно да дођу саблазни; али тешко ономе човеку кроз кога долази саблазан (Мт. 18, 7). Није требало такве лажи говорити пред хришћанима, нити треба да остану некажњени они који говоре и раде угађајући људима, који данас јесу а сутра их већ нема. Ово је требало говорити у оно време када је Григорије био у животу. И праведно би било да је овде доведен патриције Петар, и ава Тома, и блажени пaпa Теодор. И ја бих пред свима упитао патриција Петра: Реци господине патриције, јеси ли ми икад писао о ономе о чему сведочи твој телесни гардист, или ја теби? Слично бих рекао и блаженом папи: Реци владико, јесам ли ти икада причао сан? И ако би ме пaпa и изобличио за сан, то би ипак била његова кривица, а не моја. Јер снови нису ствар слободне воље, а закон суди само за оне ствари који потичу од слободне воље.
Још изношаху и друге клевете и неосноване оптужбе против невиног и светог мужа; нарочито о томе како су тобож он и његов ученик у Риму грдили цара. Но све те клевете светитељ у незлобивости својој обеснажи смиреним, мудрим и богонадахнутим речима, и доказа своју невиност. Затим уведен би засебно и ученик Анастасије. И примораваху га да рекне коју рђаву реч о своме учитељу. И када он не пристаде да праведника клевета, они га жестоко тукоше песницама по устима. После тога сваког посебно одведоше у тамницу и затворише.
Сутрадан увече дођоше код преподобнога Троил патриције и Сергије Еуфраћанин, начелник царске трпезе. Пошто седоше, и наредише светитељу да седне, они га упиташе: Реци нам, господине аво, какве си разговоре водио с Пиром у Африци и у Риму? и каквим си га разлозима убедио, те је проклео свој властити догмат а усвојио твој? Светитељ одговори: Да су ми овде моје књиге, у којима сам изложио моје разговоре и расправљања с Пиром, ја бих вам то подробно изнео. Али, пошто су ми књиге одузете, ја ћу вам то изложити, уколико се сећам. И изложи им светитељ, уколико се сећао. А додаде и ово: Ја никаквог свог властитог догмата немам, већ општи весељенске Цркве. Јер ја нисам унео ниједну нову реч, која би се називала мојим догматом. Онда га запиташе: He општиш ли са цариградским престолом? Светитељ одговори: He општим. Упиташе га: Зашто? Светитељ одговори: Зато што представници овога престола одбацише Четири Света Сабора преко Девет Поглавља, састављених у Александрији, и затим преко Изложења написаног патријархом Сергијем у овом граду, и недавно преко Типоса. И оно што преко Изложења догматизираше, то Типосом одбацише, и себе саме толико пута проклеше и разорише. Стога они који су сами од себе проклети, и од помесног у Риму сабора одлучени, и туђи свештенству, какве Тајне могу вршити? И какав Дух силази на оне које такви рукополажу?
Упиташе га: Шта дакле, ти се једини спасаваш, а сви остали пропадају? Одговори им светитељ: Када се у Вавилону сви људи клањаху златном телету, света три Младића никога не осудише на погибао, јер не гледаху на туђа дела, него само на себе, да не би отпали од истините вере. Тако исто и Данило, бачен у јаму, не осуди оне који се не молише Богу по наређењу Даријевом, него мишљаше на себе и стараше се о себи, и вољаше умрети него сагрешити Богу и бити убијен од своје савести због нарушења Божјег закона. He дао стога Бог ни мени, да кога судим, или говорим како ћу се само ја спасти. А колико могу готов сам умрети него савест своју смутити, сагрешивши ма чиме против православне вере. Они га упиташе: А шта ћеш радити, када се Римљани сједине са Византијцима? Јер јуче стигоше из Рима два преговарача, и сутра у недељу причестиће се са патријархом Пречистим Тајнама[29]. Преподобни одговори: Макар се сва весељена стала причешћивати с патријархом, ја се нећу причестити с њим. Јер знам да Дух Свети, преко апостола Павла, и Анђеле предаје анатеми, ако би другачије објавили Еванђеље, уносећн што ново (Гал. 1, 8). - Они га упиташе: Да ли је неизоставно потребно исповедати у Христу две воље и два деловања? Светитељ одговори: Неизоставно је потребно, пошто желимо да благоверје поштујемо истином, јер ниједно биће не може остати без природног деловања. Свети оци јасно говоре да никаква природа не може бити нити се познавати без својственог јој деловања. Ако дакле нема такве природе и ако се природа не познаје без деловања, како се онда може познати да је Христос по природи заиста Бог и човек? Тада они рекоше: Знамо да је заиста тако, али не ожалошћуј цара, који састави онај Типос, не да ишта одузме од онога по чему се Христос познаје, него ради умирења, да мир заведе у цркви, наређујући да се ћути о оним стварима које стварају несугласице. А човек Божји, бацивши се на земљу, одговори са сузама: Нека се добри и богољубиви цар не љути на моју ништавност, јер не могу да гневим Бога, прећуткујући оно што Он нареди да се казује и исповеда. Јер када је, по божанственом апостолу, Он тај који постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, онда преко њих Он сам говори (1 Кор. 12, 28). И цело Свето Писмо Старог и Новог Завета, и свети учитељи и Сабори уче нас да знамо ово: Да оваплоћени Христос Исус Господ и Бог наш има силу хтети и делати и Божанством и човечанством. Јер My ништа не недостаје од оног чиме се распознаје као Бог, и од онога чиме се распознаје као човек, осим греха. Ако је пак савршен по обојима, и ничега није лишен, онда сву тајну Његовог очовечења срамоти и унакажује онај који не исповеда да је Он биће које има одговарајућа долична својства обеју природа, од којих, и у којима, и кроз која Он јесте.
To и многе друге ствари изрече светитељ. Његови посетиоци похвалише његову мудрост, и не могаху му ништа приговорити. Тада господин Сергије рече: Аво, свима пада тешко то што многи, гледајући на тебе, прекидају општење са Византијском црквом. Светитељ упита: Има ли кога, који би изјавио да сам му ја заповедио да не општи са Византијском црквом? Одговори господин Сергије: Сама чињеница да ти не општиш, врло многе одвраћа од општења. На то им човек Божји рече: Ништа није теже и жалосније него када човека изобличава сама савест његова; и нема веће слободе него када човека не кори савест његова.
Затим Троил указа на то, да је на целом Западу царев Типос анатемисан, па упита светитеља: Је ли лепо да се извргава порузи спис благочестивог цара нашег? Светитељ одговори: Нека Бог опрости онима који усаветоваше цара господара да напише Типос, и онима који пристадоше на Типос. Троил упита: Ко усаветова, и ко пристаде? Преподобни одговори: Претставници Цркве усаветоваше, а великаши пристадоше. И тако се смрад рана сручи на невиног и од сваке јереси далеког. Но ви саветујте цару да се угледа на блажене успомене деда свог, цара Ираклија. Јер он када сазнаде да многи оци Изложење његово не примају, и изобличавају, и одбацују јерес што је у њему, очисти се од те мрље, пославши на све стране своја писма у којима је објавио да Изложење није његово већ бившег патријарха Сергија. Нека и овај цар поступи тако, па ће бити слободан од сваке мрље. А они ћутаху дуго, машући главама. А затим рекоше: Све је то незгодно, нити може тако бити, као што говориш, аво. - И после дугог разговора, опростише се с њим, и одоше.
После недељу дана у другу суботу одведоше у царску палату светог Максима и оба Анастасија, његове ученике, ради испитивања. И најпре би уведен први његов ученик Анастасије, док другог Анастасија, оног из Рима, оставише напољу. Анастасија уведоше у дворану где су већ седели са Сенатом два патријарха: Тома, ондашњи патријарх цариградски, и неки други. Утом уђоше и клеветници, који многе лажи изрекоше против преподобног Максима. И мољаху Анастасија да изјави да је све истина што клеветници говоре. Али он веома смело изобличи њихове лажи, мушки говорећи пред патријарсима и Сенатом. А када га упиташе, да ли је он анатемисао царев Типос он одговори: He само да сам га анатемисао, већ сам и књижицу против њега написао. Упиташе га великаши: Шта дакле, зар нећеш изјавити да си зло учинио? Он одговори: He дао Бог, да речем да сам зло учинио, када сам учинио оно што је по црквеним правилима добро. - Затим га испитиваху и за многе друге ствари. И пошто одговори како му Бог помагаше, изведоше га из дворане.
Онда уведоше старца преподобног Максима. И патриције Троил му рече: Пази аво, говори истину, и Бог ће се смиловати на тебе. Јер када те по закону испитамо, нађемо ли да је истинита једна од ових оптужби што су против тебе изнесене, бићеш по закону стављен на муке. Старац одговори: Рекох већ, и опет кажем, ниједна од тих оптужби не може бити истинита, као што Сатана не може бити Богом. Но пошто Сатана није Бог, нити може бити, јер је отступник, тако и оптужбе те не могу бити истините, јер су лажне. Ипак, што хоћете да чините хајде чините. Ја се не бојим мука, пошто благочестиво поштујем Бога. Троил га упита: Зар ниси анатемисао Типос? Старац одговори: рекох већ не једанпут да сам га анатемисао. Троил рече: Ако си анатемисао Типос, онда си и цара. Преподобни одговори: Ја цара нисам анатемисао, него спис туђ православној и црквеној вери.
Троил упита: Где си анатемисао? Свети Максим одговори: На помесном сабору у Риму, у цркви Спаситеља и Пресвете Богородице. Тада га упита епарх: Јеси ли у заједници са овом црквом, или не? Светитељ одговори: Нисам у заједници. Епарх упита: Зашто? Светитељ одговори: Зато што је одбацила православне Саборе. Епарх му рече: Ако је наша црква одбацила Саборе, како се они онда налазе у календарском диптиху[30]. Светитељ одговори: Каква је корист од имена њихових и спомињања, када су догмати њихови одбачени? Епарх упита: Можеш ли јавно показати, да је садашња црква одбацила догмате пређашњих светих Сабора? Старац одговори: Ако изволите могу вам показати.
Пошто настаде тишина, упита преподобнога ризничар: Зашто Римљане волиш, а Грке мрзиш? Светитељ одговори: Од Бога имамо заповест, да никога не мрзимо. Римљане волим, јер су ми једноверни; Грке волим, јер су истога језика са мном. Ризничар упита: Колико ти је година? Светитељ одговори: Седамдесет и пет. Овај га упита: Колико је година с тобом твој ученик? Светитељ одговори: Тридесет и седам. Тада неки клирик довикну: Нека ти Бог плати за оно што си учинио блаженом Пиру. A светитељ не одговори ништа томе клирику.
Ислеђење је дуго трајало, и многа су питања била постављена, но два присутна патријарха ни речи не рекоше. А када се реч о сабору у Риму отеже, неки Демостен викну: Није важан био тај сабор, јер га је сазвао збачени пaпa Мартин. Одговори му човек Божји Максим: Није пaпa Мартин збачен, него је гоњење поднео. - Затим удаљише светитеља из дворане, и договараху се шта да раде с њим. И договорише се нечовечни мучитељи, да му тобож човекољубиво опросте живот, али да га ставе на муке страшније од смрти. И предадоше га у руке градском епарху.
Епарх узе преподобног Максима и његове ученике, и одведе их у претор[31]. Тамо најпре свукоше светога старца, и повалише га на земљу, па га, по епарховом наређењу, страшно тукоше опаким жилама. Безакони мучитељ не поштеде старост његову, нити се постиде угледа његовог, нити би тронут видевши тело његово измождено од испосничких подвига. И светитељ би тако свирепо бијен, да се земља зали крвљу његовом, и отпадаху парчад тела његова, и не остаде ниједно место на телу његовом да не би претворено у рану. Затим се тај свирепи звер бесно окоми на ученике преподобнога, те и њих обојицу изби исто тако. А када их бијаху, мучитељ викаше: Такве патње заслужују они који се не покоравају царским наредбама, и остају упорни. И тако их, једва живе, вргоше у тамницу.
Сутрадан опет доведоше у претор светог и преподобног мужа са првим учеником његовим Анастасијем. Свети старац беше једва жив, сав у ранама. Био је то дирљив призор гледати чесног старца, светог подвижника, богоглагољивог учитеља, богослова исповедника - свега окрвављеног, љутим ранама покривеног од главе до ногу. Али то не дирну тврдокорне, него га подвргоше joш страшнијим мукама: немилосрдно му из корена ишчупаше богоглагољиви језик, који је точио реке премудрих учења и потапао јеретичка мудровања. To урадише, да би ућуткали богословска уста. To исто урадише и првом ученику његовом Анастасију. Па их опет вргоше у тамницу. Али Господ Христос, који је некада учинио да одојчад славе свето име његово и да неми проговори, учини те и ове верне и истинске слуге његове: преподобни Максим Исповедник и Мученик, и преподобни Анастасије његов ученик, стадоше говорити и без језика, и то боље и јасније него пре но што им ишчупаше језике. А када за то сазнадоше бедни јеретици, о како се постидеше! и усто силном завишћу испунише: десну руку преподобноме ножем и маљем отсекоше, и на земљу бацише. Па то исто учинише и његовом ученику, светом Анастасију, одрезавши му руку. А другог ученика Анастасија из Рима, поштедеше, зато што је некада био писар код цара.
Затим преподобног Максима са учеником његовим изведоше из претора, и вукоше их по целоме тргу исмевајући их и показујући свему народу њихове ишчупане језике и отсечене руке. Притом дераху се и викаху на сав глас. После таког нечовечног мучења и бестидног исмевања, сву тројицу послаше сваког посебно у прогонство у најзабаченије покрајине. Послаше их без ичега, без хране и одела, голе и босе. И они многе муке и невоље видеше на путу. Преподобни Максим, тешко болестан, није могао ни да се вози нити да јаше, него војници начинише носиљку као постељу, положишс на њу тешко болесног старца, и са великим мукама га једва однесоше у место заточења. To место беше у земљи Скита, под Кавказом, град Схимар. И ту га вргоше у тамницу. А преподобни Анастасије, ученик његов, коме као и њему ишчупаше језик и отсекоше руку, на путу умре својим многонапаћеним и тешко оболелим телом, а света душа његова пређе ка Богу у живот бесмртни.
У том заточењу преподобни Максим проведе још неко време међу живима, али у великим патњама. Закључан у тамници, он ни од кога није имао никакве услуге у старости својој, нити ичије човекољубиво сажаљење. А када Господ усхте да учини крај његовим патњама и мукама, и да га из тамнице изведе у безгранична пространства и вечну радост Небеског Царства, Он га претходно утеши на земљи једним божанским виђењем, којим му објави дан и час кончине његове. To великом радошћу испуни блаженог страдалца. И ма да је свагда био готов на одлазак из овог света, он се ипак стаде нарочито припремати. И кад дође жељени дан и час, он с радошћу предаде душу своју у руке Христу Богу, кога од младости заволе, и за кога толико пострада. Тако исповедник Христов и мученик пређе из овог света, 13. августа 662 године, и уђе у радост Господа свог. И би сахрањен у том граду.
После светитељеве сахране, појавише се на гробу његовом три свеће, које су чудесно гореле пламеном неисказаног блеска, и осветљавале оно место. Јер он који је за живота свог био светлост свету, не престаде светлети ни по престављењу свом. И сада светли примером врлинског и многострадалног живота свог и велике ревности за Бога. А те три свеће што тада беху виђенс на његовом гробу, беху очигледан знак да је такав угодник Пресвете Тројице настањен у незалазној светлости у Царству Божјем, где са праведницима сија као сунце, наслађујући се созерцањем Тројичне Светлости.
По престављењу преподобног Максима остаде у животу, у посебном заточењу други ученик његов, Анастасије из Рима, који потом подробно и опширно описа живот и подвиге и страдања оца и учитеља свог. Овде је то житије изложено укратко, колико је потребно за нашу духовну корист, ради прослављања Бога, слављеног у светима, Оца и Сина и Светога Духа, коме и од нас грешних нека је част и слава и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА НЕОФИТА
У Никеји, граду Витиније[32], живљаше човек, по имену Теодор са својом супругом Флорентијом. Они беху хришћани, који се Бога боје и заповести Његове побожно држе. Они добише сина, коме наденуше име Неофит. Пошто га просветише светим крштењем, они га васпитаваху хришћански. А када поодрасте телом и разумом, и беше му скоро десет година, и он се стаде учити књизи, усели се у њега благодат Божја, која из уста деце чини себи хвалу. Јер Дух Свети дише где хоће. И дете постаде чудотворац.
Неофит је имао обичај да, када су их из школе пуштали кућама, води својој кући своје сиромашне школске другове, и тамо им раздели свој ручак. А сам би остајао гладан. И док су његови другови јели, он би одлазио к источним вратима, прстом би нацртао крст на њима, и ту би се молио и клањао Христу Богу који је ради нас био распет на крсту. А пошто би се његови сиромашни школски другови најели, долазили су к њему и затицали га где се моли крај источних врата. А ту у зиду беше један камен, у који блажени Неофит ударајући руком извоћаше воду као из извора, да пију његови школски другови. И они пијаху. А свето дете чињаше ово сваки дан, хранећи своје вршњаке својим ручком, и појећи их водом, на чудесан начин из камена извођеном. И забрањиваше својим друговима да никоме не причају о томе. И они заиста никоме не говораху о томе. И читаву годину дана нико не знађаше за то његово чудотворство, ни родитељи његови, само она сиромашна деца. A y току друге године, мајци његовој Флорентији, која беше веома богољубива, би од Бога сткривено у сну, да син њихов изводи воду из камена као Мојсије. И поји жедну децу. Она пак уставши, мољаше се Богу да јој на очигледнији начин покаже то о сину њеном. И гле с небеских висина долете бео голуб блистајући неисказаном светлошћу, стаде на Неофитову постељу, и проговори му човечјим гласом: Послан сам од Спаситеља да постељу твоју сачувам непорочном. Чувши то, мајка паде мртва од великог страха.
Одмах се по целом граду Никеји пронесе глас да је Флорентија, жена Теодорова, умрла напрасно. И слеже се у њихову кућу много света, људи и жена, суседа и познаника, и чуђаху се шта јој се то десило те је напрасно умрла. А муж њен Теодор беше у то време на њиви. Одмах послаше по њега и известише га да му је супруга напрасно умрла. Он од жалости раздра одело на себи, и похита дому свом ридајући. На капији га срете Неофит, и рече: Зашто тугујеш, оче? Мајка моја није умрла, већ чврсто заспала. - И ушавши са оцем, узе мајку за руку, говорећи: Устани, мајко моја, слатко си заспала. - А она, уставши као од сна, загрли чедо своје, и с љубављу га љубљаше. Када то видеше присутни људи, прославише Бога. А Флорентија исприча мужу своме све по реду, и оно што виде у сну, и оно што виде на јави. И тада се дознаде и за оно чудо, да је Неофит из камена воду изводио. И сви беху веома задивљени. А многи од присутних јелина дивљаху се чудотворној благодати Божјој у чистом и непорочном детету Неофиту, и вероваше у Господа нашег Исуса Христа.
А голуб онај стално се појављиваше крај постеље светога детета, и говораше човечјим језиком. Једном рече Неофиту: Неофите, напусти дом свој, и хајде за мном! - И божанствено дете устаде, загрли своје родитеље, и оде за голубом. И голуб га одведе у горуОлимпијску[33], и у једној урвини улете у пећину. Ушавши за голубом у пећину, свето дете нађе у њој великог лава, и рече му: Иди ти одавде, и нађи себи другу пећину, а мени Гоопод нареди да овде живим. - Чувши то, лав му језиком полиза прах са ногу, и оде. И живљаше свети у тој лавовској пећини, храњен Анђелом. А после годину дана Бог му нареди да опет иде у град Никеју код својих родитеља, који беху на самрти. Он оде, даде им последњи целив, и одасла их Богу. Имање пак што беше остало иза њих, раздаде сиромасима, па се поново врати у гору Олимпијску у своје обиталиште, и би тамо док не напуни петнаест година од рођења, непрестано као анђео славећи Бога, а храну добијаше из руку анђелских.
У то време цароваху на Истоку и Западу Диоклецијан и Максимијан[34] мучитељи. A y Витинији намесник беше Декије и са њим Уap. И настаде гоњење на Цркву Христову по целој васељени од безбожних идолопоклоника. А кад Декије дође у Никеју, биров објави да се сви грађани Никеје и околине саберу ради приношења жртава боговима. И би одређен дан за то погано славље. Тих дана беху и цареви у Витинијској покрајини, па дођоше и у Никеју. И када настаде демонски празник, и народ сав приношаше жртве идолима, тада Анђели Божји узеше светог Неофита са Олимпијске горе и поставише насред трга никејског. Лице је његово блистало, као некада Мојсијево. И светитељ повика громко: Обретох се међу онима који ме не траже, и показах се онима који не питају за ме, да изобличим заблуду и обману безбожне вере. - А народ, и са њим и намесник Декије, зачудише се када угледаше светла младића где се изненада појави, и стаде усред њих, и громко проговори. И они се питаху: Ко је, и откуда је? И грађани одмах распознаше да је то Неофит, син Теодора и Флорентије. Намесник Декије нареди Неофиту да заједно с њима принесе жртве њиховим боговима.А светитељ, отворивши јуначка уста своја, стаде му говорити: Безакониче и крвопијо, шта радиш, гурајући толике душе људске у погибао? He знаш ли да ћеш за све ове, које приводиш те приносе демонске жртве, бити страшно истјазаван, и мучити се вечито у гејни огњеној ?
Ово излобличење разјари намесника Декија, и он нареди да светог младића свуку, за руке обесе о дрво, и што јаче бију воловским жилама, па онда скину, и гурну у оцат помешан са сољу. А светитељ то мушки трпљаше, и громко говораше присутном народу: Људи, ослепљени безбожјем и опседнути незнањем, покајте се и избавите од те таме, и приступите Истинитој Светлости - Христу Богу, и просветите се светим крштењем, да би сте добили вечни живот. - А намесник, слушајући такве речи светога младића, још се више разјари, и нареди да га опет обесе о дрво и железом му стружу груди. Мучен тако, свети Неофит не говораше ништа до ово: Сине Божји, помилуј ме!
Тада светом Неофиту приступи један од саветника намесникових и рече: Што лудујеш, Неофите, те се противиш царској наредби? Обећај да ћеш принети жртве боговима, и одмах ћеш бити ослобођен тих страшних мука? - Светитељ му одговори: Ја Богу небескоме приносим жртву хвале, а мртвим идолима и у њима живећим демонима нећу се поклонити. - И нареди намесник да му на смену све јаче и јаче стружу тело. И слуге немилосрдно стругаху тело, смењујући се, и виђаху се кости голе. А светитељ, крепљен Богом у тим мукама, певаше: Ако пођем посред сени смрти, нећу се бојати зла, јер си ти са мном. Господе! (Пс. 22, 1). - Видевши да ништа не помаже, намесник нареди те престадоше да га муче и скидоше га с дрвета. И тешаше га намесник, говорећи: Видећи младост твоју, и штедећи здравље твоје, ја те више мучити нећу. Саветујем ти да се поклониш боговима нашим, и одмах ће ти цареви послати најмудрије лекаре, који ће те брзо излечити од тих рана. - Мученик одговори: Ја имам лекара - Господа мог Исуса Христа, за кога трпим, и на кога се надам. - И нареди намесник да га окована затворе у тамницу.
Сутрадан отиде намесник у царски дворац, и обавести цареве о Неофиту. И рече им: Јуче сам једног младића хришћанина оковао, и ставио на муке, јер неће да се поклони боговима. А он и не хаје за муке, већ непрестано призива Христа свога. - Цареви наредише да се младић жив спали. И не само он, него и сви који исповедају Христа. И оде из дворца намесник Декије, a c њим и старешина Уap. И дошавши на место, звано Херкулово Вежбалиште[35], иставише царске ликове, па нареди Декије да му из тамнице доведу младог Неофита. Када га доведоше, рече намесник светитељу: Неофите, приступи и принеси жртву богу Херкулу, и бићеш драг свима боговима, и мио царевима и нама. - А светитељ одговори: Ја се молим Богу моме Исусу Христу, да Њему постанем драг и мио. - Нареди мучитељ да се силно ужеже пећ, да би сажегао светог Неофита. И вргоше светитеља у пећ, па затворише врата од пећи на три дана и три ноћи, да ни од костију мученикових не би остало трага. А свети мученик Неофит, усред огња хлађен божанском росом као у неком одморишту весело певаше: Господ је пастир мој, и ништа ми неће недостајати. На зеленој паши пасе ме; тамо ме настани (Пс. 22, 1-2). И остаде потпуно читав, као и Три Младића некада у вавилонској пећи.
После три дана дођоше мучитељеве слуге да отворе пећ и избаце пепео, јер су сматрали да је мученик потпуно сагорео и пећ се угасила. А када отворише врата, неочекивано сукну из пећи велики пламен, и опали многе идолопоклонике који се беху слегли тамо, те једва ко остаде читав. А светитељ громко повика: Благословен си, Господе Боже мој, који ме чуваш читава и неповређена у мукама, и избављаш од лукавства мучитељева, и који си ми огањ у росу претворио, и пламеном опалио оне који заслужују неугасиви огањ. Молим те, дакле, Господару, немој посрамити слугу свога никако, док помоћу Твојом не завршим подвиг свој. - И изиђе светитељ из пећи читав, нимало неповређен од огња. И ухватише га слуге који остадоше неопаљени од огња, и одведоше га намеснику. А он, и идолопоклоници који беху с њим, дивљаху се таквоме чуду, и приписиваху га бедници враџбинама, ма да сами беху у власти демонских враџбина. Јер их злоба беше ослепила, те не могаху познати силу Христову.
После тога паде одлука да светитеља баце зверовима. И спремише гледалиште, у средини побише колац, и нага светитеља привезаше за њега. Тада пустише медведа на њега. Медвед јурну на светитеља, али, кад му се приближи, стаде, погледа га, и тог часа се поврати на своје место. Томе се зачуди намесник и сви који беху дошли у гледалиште. Онда пустише медведицу веома опаку, коју су само два пута годишње пуштали у гледалиште, јер беше врло зла, и многе беше растргла. Она притрча, паде крај светитељевих ногу, указујући поштовање Божјем угоднику, па се врати на своје место. Док се то у гледалишту одигравало, дођоше к намеснику неки пастири и јавише му да су довели једног огромног и свирепог лава, кога су пре пет дана били ухватили у пустињи, и за све то време нису му дали ништа да једе. Намесник се обрадова томе, и нареди да лава уведу у гледалиште, где свети мученик стајаше привезан наг за колац. Уведоше лава, коме се сви зачудише, јер беше огроман и врло бесан. И кад га пустише на светитеља, он полете, али дошавши до њега, погледа га и стаде, па саже главу, и лијући силне сузе, лизаше ноге светитељу. А то беше онај лав што га свети Неофит затече у пећини на Олимпијској гори, и одасла на друго место, а сам се усели у његову пећину. Светитељ га познаде, и нареди му да се врати у своје прво обиталиште на Олимпу, које беше њему уступио. И запрети му да никада људе не напада. Лав се поклони мученику, и пође из гледалишта ричући страшно, сломи врата од гледалишта, и пројури кроз народ. Сви се препадоше и стадоше бежати, бојећи се опаког лава. Али он никоме ништа не учини, и оде у пустињу на своје првобитно место, као што му светитељ нареди.
А мучитељ, престрављен и ужаснут, не знајући више шта да ради, заповеди да убију мученика. Ту стајаше један зверолик и свиреп варварин са копљем у руци. Он полете на светитеља, зари му копље у груди, и прободе га скроз. И тако свети мученик Неофит, заклан као јагње, предаде душу своју у руке Господа свог, у двадесет први дан месеца јануара[36]. А беше му тада петнаест година и четири месеца од рођења. Сада пак, наследивши бесконачни живот, слави извор живота - Христа Бога, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВАЛЕРИЈАНА, КАНДИДА, АКИЛЕ и ЕВГЕНИЈА
Ови свети добропобедни мученици пострадаше 292 године од војводе Лисија за царовања Диоклецијана и Максимијана. Прва тројица: Валеријан, Кандид и Акила, беху као хришћани ухваћени у горама Трапезунтским. Јер кад беше настало гоњење на хришћане, они оставише домове своје, и имања своја, и сав сујетни свет, и отидоше у горе, волећи да живе са зверима него са богомрским идолопоклоницима. Ухвативши ову тројицу, идолопоклоници их послаше на заточење у покрајину Ласијску, у градић неки, звани Пина. И тамо их безбожници бацише у једну тескобну тамницу. После извесног времена преведоше их у Трапезунт[37], и изведоше пред војводу Лисија. Пошто исповедише веру у Христа, и, приморавани да принесу жртве идолима, не хтедоше, њих најпре голе тукоше силно врловским жилама. Затим их обесише, па гвозденим гребенима стругоше, и буктињама палише. А свете страдалнике крепљаше божанска сила, која им невидљиво присуствоваше у мукама. Та сила изненада толико уплаши мучитеље њихове, да они попадаше као мртви. Видећи то, Лисије се препаде, и нареди те их одведоше у тамницу.
После неколико дана би ухваћен и свети Евгеније, и љуто бијен за исповедање вере у Христа. Затим Лисије оде у идолски храм, и за њим одведоше тамо и мученика Евгенија. Ушавши унутра, Евгеније се помоли Богу, и тог часа попадаше идоли и у прах се претворише. Тада нареди мучитељ, те конопцима везаше светог Евгенија, и на земљу положише, и дебелим моткама силно тукоше. Затим га голог обесише, па гвозденим гребенима стругоше, и буктињама жегоше, и љутим оцтом, са сољу помешаним, ране му заливаше. После тога сву четворицу светих мученика у пећ усијану вргоше, али они изиђоше из ње неповређени. Најзад их мачем посекоше. И тако се завршише муке овах светих мученика.
СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ДЕВИЦЕ И МУЧЕНИЦЕ АГНИЈЕ
Света мученица Агнија у Риму од хришћанских родитеља рођена и васпитана. У тринаестој години свога живота она привременом смрћу стече вечна блага, и обрете бесконачни живот, јер возљуби јединог Животодавца и из детињства се приви уз Њега. Млада беше по годинама, но стара савршеним разумом; млада телом, но мудрост беше седина душе њезине; дивна лицем, но дивнија вером. Рањена љубављу слаткога Исуса, рођеног од чисте Дјеве, она се девством својим уневести Њему. И осим Њега није хтела никога другога имати за заручника. Високородна и лепа, она лепотом својом занесе очи и срце сина градског епарха Симфронија. Јер кад се једном враћала из женске школе, он је виде, и заљуби се у њу. Онда се распита за њу, и дознаде дом родитеља њених, па јој стаде слати многе поклоне. А обећаваше јој још и веће, молећи је да пристане да се уда за њега. Света пак Ангија одбациваше те поклоне као ђубре, не сматрајући их ни у шта. И изјави да је она заручена бољем женику, од кога има веће и скупоценије поклоне. Заручена Њему, она не може да Га напусти и изневери своју љубав према Њему и веру у Њега. Но младић биваше из дана у дан све заљубљенији у њу, и говораше како је угледнији и богатији од других високородних младића. И мислећи да девојка жели од њега веће и скупоценије поклоне од оних првих, он накупова дивно драго камење и бисер, и скупоцене хаљине, и однесе јој све то сам. И мољаше је, и сам лично и преко пријатеља и суседа, да никога не претпостави њему, знајући његово високородство и богатство и куће и имања. И она ће бити господарица над свим тим, ако пристане да му буде супруга.
Тада му светитељка стаде отворено говорити: Иди, од мене, потпаљивачу греховног огња, страсни љубитељу нечистоте, и храно припремљена вечној смрти! Отступи од мене, јер те је претекао други љубитељ, који ми несравњено веће наките подари, и прстеном ме вере своје заручи. Ти се не можеш упоредити са Њим ни по роду, ни по достојанству. Он ме украси духовним накитом; десницу моју и врат мој окити драгим камењем; на уши ми метну минђуше од неисказано скупоценог бисера; опаса ме блиставим бисерјем, и стави ми знак на лице, да никог другог не бих заволела више од Њега. Он ме обуче у златоткане хаљине, и окити ме безбројним ђерданима. Па ми још показа и неизразиво скупоцену ризницу, ако одржим веру у Њега. Стога не могу ни да погледам на кога другог, да не бих осрамотила првог љубитеља мог. Нити могу да оставим Њега, са којим сам чврсто везана везом љубави. Његово је благородство најузвишеније, Његова моћ најјача, Његова лепота најлепша, Његова љубав најслађа, превазилазећи сваку благодат. Он ми је већ спремио дворац; Његов глас ми је сладак; уста Његова капљу медом и млеком; Његовим чистим загрљајима сам искрено предана; тело се Његово већ сједини са мојим, и крв Његова украси лице моје. Његова је Мајка - Дјева, а Отац Његов не позна жене. Њему Анђели служе; сунце и месец се диве лепоти Његовој; на Његову заповест мртви васкрсавају; од Његовог се додира болесни исцељују; Његово се богатство никада не смањује, и Његове ризнице не испражњују. Њему сам јединоме верна; и Њему свесрдно поверавам себе. И када имам Њега за мужа, ја остајем девицом. Љубећи Њега, ја сам непорочна. Додирујући Њега, чиста сам. Нити се у том браку рађају деца. Ту је порођај без болова; и плод се сваког дана умножава.
Када то чу од ње онај безумни младић, обузе га још ненаситија љубав према њој. И болујући срцем од љубави, тужан и кукаван он се тешко разболе. Лежећи на постељи, он дубоко уздисаше, и лекарима би јасно од чега болује. А кад отац сазнаде за разлог његове болести, одмах посла девојци и њеним родитељима поруку да жели девојку заручити за свога сина. А она, као и први пут, одби, говорећи: Нипошто се нећу одрећи свога првобитног Заручника. - Љут због одбијаља, епарх се брижљиво етаде распитивати, ко је тај што хоће да се упореди са његовим сином и да дом његов омаловажи. Тада неко од присутних рече како је Агнија од детињства хришћанка, и како је хришћанским мађијама толико опчињена, да Христа, кога хришћани сматрају за Бога, она сматра за свог Заручника. Чувши то, епарх се обрадова, пошто ју је, као судија, могао извести на суд због ружења њихових богова, А надао се да ћe силом власти своје наговорити девојку да пристане на брак са његовим сином.
Епарх посла своје слуге да Агнију доведу на суд. А када она претстаде безбожном суду, епарх најпре покуша ласкањем, па онда претњама и приморавањем да је одврати од Христа и од девствености обећане Христу. Али се девица Христова не даде ни ласкама завести, ни претњама уплашити него јуначна духом она се и претњама и ласкама потсмеваше. Видећи такво јунаштво у девојке, епарх Симфроније обрати се њеним родитељима, и дуго с њима разговараше о заручењу кћери њихове за сина његовог. А пошто су били високог порекла, није им смео чинити никакво насиље, него им је саветовао да своју кћер на сваки начин наговоре на брак. Они пак то одбијаху, говорећи: Епарше, ми нећемо успети да је наговоримо, јер од детињства знамо њену одлуку; она се нипошто неће одрећи ње, нити одустати од своје намере.
Тада епарх понова изведе девицу на суд. И много јој говораше о љубави телесној и браку. А када никакве ласкаве и заводљиве речи не помогоше, он јој најзад рече: Од двога бирај једно: или брак са мојим сином, или, ако хоћеш да сачуваш своје девство, посвети себе на доживотну службу богињи Вести[38], јер она такве девице тражи. На то блажена Агнија одговори: Када сам сина твог, - иако махнитом похотом понесен, ипак је жив човек - презрела, презрела човека који има разум који чује, види, ходи, и може уживати блага овога света, и ја не могу Христа мога ради ни да га погледам, онда утолико пре не могу поштовати глувог и немог, и мртвог и бесмисленог идола. И ја, да не бих увредила свемогућег Бога, нећу главу своју прикло нити мртвоме камену. Насигурно знам да нема другог Бога осим онога који створи небо и земљу Сином својим, Господом нашим Исусом Христом, који се нас ради оваплотио, пострадао и погребен био, и у трећи дан васкрсао, и који сада на небу царује бесконачним царством. Ја Њему служим и Њему се клањам као истинитом и живом Богу, а твоју глупу богињу, и све ваше погане богове проклињем.
Чувши то, епарх Симфроније рече: Штедим твоју младост, те ти опраштам хуле што изрече против наших богова. Праштам ти, јер видим да имаш незрео разум. Поштеди дакле и ти себе саму, и не разљућуј богове. - А света Агнија одговори: Пошто младост моју, као глупаву, сматраш низашта, и држиш да мени треба нека милост од тебе, знај дакле, да вера није у годинама и узрасту тела, него у разуму. И свемогући Бог хвали памет, а не године; и ужива у разуму, а не у годинама. А твоје богове, које не желиш да разгневљујемо, остави, нека се сами љуте на мене, нека сами говоре, нека ми сами они нареде да им одам поштовање и да им се поклоним. - Епарх рече: Од овога изабери једно за себе: или са другим девојкама, на похвалу дома твога, принеси жртву богињи Вести, или ћеш на вечну срамоту рода твог, отићи у јавну кућу к бестидним женама.
Тада му света Агнија смело одговори: Када би знао ко је Бог мој, не би говорио такве ствари. A ja, видећи силу Господа мог Исуса Христа, ни у шта не сматрам твоје претње, и чврсто се надам, да и боговима твојим нећу принети жртву, и девство ћу своје сачувати чисто и нерастљено, јер имам чувара тела мог - Анђела Божјег. А Господ мој Исус Христос, Јединородни Син Божји, кога ти не знаш, Он ми је тврђава необорива, стражар неуспављив, и стални заштитник. Није Он као твоји богови, који су, или од бакра од кога се праве котлови за потребе људске, или од камена којим се путеви калдрмишу. Божанство пак не обитава у камењу, него My je небо престо; не обитава у бакру или којој другој скупоценој ствари, него у вишњем царству; и Њега слави и клања My се свако створење. А ти, и они слични теби, ако се од идолопоклонства не обратиш истинитоме Богу, онда ћеш се заједно са боговима твојим, који се у огњу кују и у огњу растапају, мучити у вечном огњу.
Епарх се силно разјари, и нареди да светитељку обнаже, и тако нагу воде у јавну кућу. А бирову нареди да успут виче: Непобожна девојка Агнија, која је богове ружила, води се као блудница у јавну кућу! - А када свету девицу обнажише, да би је осрамотили, Бог, у кога се она уздала, не остави је нити допусти да невеста његова буде постиђена и исмејана, него тог тренутка учини те јој коса на глави толико порасте да јој као најбоља хаљина покри цело тело, и нико не могаше видети наготу њену. А кад је уведоше у дом греха, она угледа Анђела Божјег, будног чувара њене девствене чистоте. Он је толико неисказаном светлошћу облиста, да због огромне славе њене не могаху у њу гледати очи бестидника и безбожника. И блисташе соба она као сунце кад сија у свој сили својој, те су радознале очи, које су хтеле да гледају у њу, слепиле од силнога блеска што je падао на њих. А када се девица поче молити, угледа пред собом белу хаљину, изаткану не људским већ анђелским рукама. Она је обуче, и видевши да одговара њеном расту, рече: Благодарим Ти, Господе мој Исусе Христе што си ми, увршћујући ме у ред слушкиња Својих, подарио ову хаљину! - Тада дом греха постаде дом молитве; место демонског игралишта постаде насеље славе Божје; блудничиште погано постаде диван дворац, где невеста Христова слављаше и хваљаше Бога са Анђелом који јој се јави.
Многи, покварени умом и распаљени похотом, долажаху. Али, чим би угледали славу која је окружавала девицу, и осетили божанску силу која је штитила њену девственост, спопадао их је страх, напуштала похота, и поклонивши се, они су одлазили. Затим са друговима својим дође и онај младић, зачетник зла, пун блудне страсти. Дође са жељом да насиље изврши над светом девицом. А када виде неке, који пре њега беху ушли, где излазе не успевши ништа исмејаваше их и називаше слабићима и бедницима. Онда сам одважно уђе у собу, у којој се светитељка мољаше. И видевши небеску светлост, он не одаде поштовање слави Господњој, него бестидно полете на невесту Христову. И пре но што је додирнуо руком, нападе га демон, обори га на земљу, чврсто га стеже за гушу, и удави. А другови његови младићи, који беху дошли с њим, видећи да га дуго нема, мишљаху да је тамо заузет греховним делом. Тада један од његових најближих другова, желећи да му честита на успеху и да га похвали, уђе унутра. И кад га угледа мртва, стаде громко викати: У помоћ, Римљани! Ова вештица својим враџбинама уби епархова сина!
Одмах се слеже много света. И видевши шта се десило, једни називаху девицу вештицом, а други говораху да је невина. Чувши за ово, отац убијенога журно дође. И кад угледа мргва сина, он се кукајући обрати девици: О нечовечна, и од свих жена најсвирепија жено, зашто си уморила сина мог? Зар ниси имала на ком другом да покажеш своју враџбинску моћ? Куку мени, шта си учинила? Причај, како си га убила? - А светитељка му кротко одговори: Онај, чију је вољу хтео да испуни, исконски непријатељ рода људског, који има власт над блудницима и онима који се Бога не боје, а нарочито има власт над упропаститељима девствености, он га уби. Јер сви, колико их год дође пре њега, живи су и здрави, пошто одадоше поштовање Богу који је послао Анђела свог да ме одене у ову хаљину милосрђа, и да чува неповређеним девство моје, од колевке обећано Христу. Сви дакле други, угледавши светлост анђелску, поклонили би се и одлазили без икакве повреде. А син твој бестидни, не бојећи се Бога, чим уђе, стаде беснети и викати. И када бестидно пружи руку, желећи да ме додирне, одмах га Анђео Божји предаде Сатани на ову горку и срамну смрт. Он је убијен по заповести Анђела Божјег, а не мојим враџбинама, као што ти мислиш.
Епарх јој на то рече: Доказаћеш да то ниси учинила својим враџбинама, када умолиш Анђела свог да васкрсне сина мог. Светитељка одговори: Иако сте због неверства вашег недостојни таквога чуда, но пошто је дошао час да се сила Господа мог Исуса Христа пројави и прослави, изађите сви одавде да ја Богу моме сатворим уобичајене молитве. И када се мољаше лежећи ничице на земљи, јавивши јој се Анђео Господњи, подиже је уплакану, и васкрсну умрлог младића. А младић, изишавши напоље стаде громко викати: Једини Бог на небу, и на земљи, и на мору, јесте Бог хришћански. А други богови - ништа су, само обмана заблуде, која и себи и другима доноси вечну погибао. - Видевши и чувши то, многи од народа вероваше у тај дан, њих сто и шездесет. И отидоше те се крстише. Али после мало времека неверници отсекоше главе и њима и васкрслом младићу.
Због таквог чуда узнемирише се жреци и чаробњаци, и дигоше у народу велику буну и метеж, и изађоше пред судију са овим захтевом: Уклони из наше средине ту вештицу, убиј ту врачару, која не само убија тело, него и душе и срца упропашћава. - А Симфроније, који виде онакво чудо, беше у недоумици, и жељаше да пусти светитељку. Али се побоја да се жреци не побуне против њега, и да не буде протеран из отаџбине. Стога остави свог намесника Аспазија да он умири народ, а сам отиде тужан што није могао да ослободи светитељку која му васкрсе сина.
Примивши власт, Аспазије нареди да се у средини града запали ломача, и да се у њу баци света Агнија. И када светитељку бацише у ватру, ватра се одмах раздвоји у два дела, и даде светитељки у средини себе место пространо и прохладно. А сукну ватра на оне што стајаху наоколо, и опали их. Видећи девицу неопаљиву, народ то приписиваше не сили Божјој него њеним враџбинама. И дераху се силно, и хуљаху страшно. А света мученица, усред огња подигавши руке к небу, мољаше се: Слава Теби свемогући, од свих обожавани и слављени Оче Господа нашег Исуса Христа, којим си ме избавио из руку безбожних људи, и сачувао ми и душу и тело чистима. Ево и сада небеском росом Духа Светога расхлађује се огањ, раздваја се пламен, и сва се огњена сила устремљује на слуге који се труде да ме сажегу. Благосиљам Те, Оче свехвални, што ми и усред огња крчиш сигуран пут к Теби. Ето, што веровах - то већ видим; чему се надах - то већ добих; и што желех - то примих. Тебе исповедам устима и срцем; Тебе желех свим бићем; ево идем к Теби, живоме истинитоме Богу, са Господом нашим Исусом Христом, Сином твојим, и са Светим Духом који живи и царује кроза све векове, амин.
Када светитељка заврши молитву, и ватра се потпуно утаси, Аспазије не могаде да трпи народни метеж, и нареди да зарију мач у светитељкино грло. И тако мученица Христова Агнија, обагривши се крвљу својом, 304 године, оде к Бесмртном Женику свом. А родитељи с радошћу узеше чесно тело своје кћeри, свете Агније, и сахранише га на имању свом недалеко од града, крај пута званог Нументан. Ту се многи хришћани стадоше скупљати на молитву, нарочито ноћу, због страха од неверника, који биваху у заседи и ту и поред пута, и чињаху велике непријатности. Тако једном изненада нападоше, и бацајући се камењем многе ранише, и све растераше. Само остаде једна девојка, по имену Емерентијана, која беше вршњакиња свете Агније. Веома смела, она ружаше разбојнике, говорећи: Зашто, бездушници, бијете камењем невине људе? Шта су вам скривили људи, који Бога јединога славе, и вама својим молитвама многа добра измољују? - Они се разјарише, па је камењем убише. И тако она, молећи се крај гроба свете Агније, предаде дух свој Господу. И тог часа би силан земљотрес, севање муња и страшна грмљавина, и већи део тих убица погибе, поражени одозго. И од тога доба не усудише се више нападати верне који су долазили на гроб мученице Христове. А родитељи свете Агније дођоше са свештеницима ноћу, те омише окрвављено тело чесно свете Емерентијане, и сахранише је поред свете Агније. Они пак сами непрестано беху крај гроба своје миле кћери, по читаве ноћи бдијући и плачући. И једне ноћи угледаше лик девица где пролазе поред њих, све обучене у дивне златоткане хаљине и блистајући небеском славом. А усред њих видеше и свету кћер своју Агнију, која је исто тако блистала и имала са своје десне стране јагње беље од снега. И она, позвавши своје другарице да стану и причекају мало, рече својим родитељима: He плачите за мном као за умрлом, већ се особито радујте, и заједно са мном радујте, јер сам са овим девицама добила светла насеља. И Кога сам на земљи волела свим срцем, Томе сам се сада присајединила на небу. - Рекавши то, она постаде невидљива.
После доста година, када цароваше Константин Велики, тешко се разболе кћер његова Констанција. Цело јој тело од главе до ногу беше покривено гнојавим ранама, и лекари јој не могоше ништа помоћи. Но она прими добар савет, и оде ноћу на гроб свете мученице Агније. И молећи се на гробу са сузама и јаком вером, она заспа. И виде у сну свету Агнију, која јој овако говораше: He бој се, Констанција! и веруј у Господа Исуса Христа Сина Божјег, Спаситеља твог, који те сада исцељује од рана твојих. - Пренувши се из сна, Констанција се осети тако здрава, као да никада није боловала. И вративши се у дворац, она исприча свом оцу и браћи како је исцели света Агнија. И настаде велика радост у дому царевом. А и цео град се радоваше, славећи Бога због таквог чуда. И многи долажаху на гроб свете мученице, и исцељиваху се од разних болести. А принцеза Констанција замоли оца свог, те сагради цркву у име свете мученице Агније на гробу њеном. И ту удесивши обиталиште, Констанција остаде ту у девству, са многим другим високородним девицама, до краја живота свог. И тако постаде манастир девојачки при цркви девице и невесте Христове Агније свете, у част и похвалу њену, a y славу Христа Бога нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек, амин.
ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА ГРКА
Ревнитељ истине и побожности преподобни Максим, монах светогорског манастира Ватопеда, беше пореклом Грк, али својим великим подвизима потпуно припада Руској Цркви, којој је за живота био светило, а и по смрти јој остао светило у својим списима.
Постојбина преподобног Максима бејаше град Арто у Албанији, близу Епира. Он се роди око 1480 године од побожних и богатих родитеља Мануила и Ирине, Грка по пореклу, због чега се и сам свуда означава као Грк. Отац му бејаше важан великодостојник и одликоваше се чистотом православне вере. Стога и Максима он васпита у дубокој побожности и страху Божјем. Првобитно образовање у наукама Максим доби од свога родитеља, јер у то време, са падом Цариграда и свих грчких области под власт Турака, беху уништене све школе. У то тужно време, због поробљености Грчке, више научно образовање није се могло добити у њој, па су ради тога многи младићи из грчких покрајина одлазили у европске државе. Поред тога, многи учени Грци беху се расејали по свима западним државама, где су их с љубављу примали и они су неговали науку. Њима су били отворени владалачки дворови, универзитетске катедре и пријатељство богатих и угледних људи. Тада се Италија првенствено истицала особитим покровитељством науке; свуда су се по важнијим градовима оснивале библиотеке. Папе, владаоци и богати грађани хитно су радили на спасавању грчких рукописа, да их незналице завојевачи не би поуништавали.
И млади Максим, жељан науке, отпутова у Галију. Тамо је слушао предавања свога знаменитог сународника Јована Ласкариса, који је тада био професор на Париском универзитету. Завршивши образовање код Ласкариса, Максим, да би се боље упознао са старим језицима, отпутова у Венецију. Ту се зближи са знаменитим штампаром издавачем Аљдом Манучи, који је дубоко познавао старе језике. Код њега је свагда била група научника, која му је помагала при штампању књига са старих рукописа. Уз помоћ таквих руководилаца Максим се упозна са књижевним производима старе Еладе.
Из Венеције Максим отпутова у Флоренцију, где проведе дуго време, такође међу научницима, који, на несрећу, беху заражени незнабожачким убеђењима. Али он, као мудра пчела, усвајаше из проповедане философије само оно што није туђе хришћанској вери. У то време Италија је жестоко боловала болешћу неверја. И, као што обично бива по закону Божјег правосуђа, за одбацивање чисте вере била је предана жалосном сујеверју. Тада су веровали да је све у свету, нарочито судба човекова, дело само случаја. Неки су држали да се све управља кретањем и утицајем звезда, одбацивали су будући живот и исмевали религију. Неки су у њој видели обману и људску измишљотину. Људи и жене прибегавали су незнабожачком обичају, и бавили се сваком врстом сујеверја. Ова општа зараза безверјем делимично је захватила и младог Максима, који, крећући се у зараженој средини, није увек могао да правилно схвати однос философије према еванђелској Истини. У томе га је само Бог спасао. Ево шта сам Максим пише о томе: "Да се Господ, који се брине о спасењу свих, није смиловао на мене, и да ме није убрзо посетио Својом благодаћу и мисао моју озарио Својом светлошћу, то би и ја давно пропао са тамошњим проповедницима безбожја".
Тако Максим заврши своје школовање на Западу: стече опширна знања из богословља и философије, из историје и књижевности, и темељно изучи старогрчки, латински, француски и талијански језик. Али, није Париски универзитет довршио Максимово образовање, него Света Гора Атон. У Италији и у Галији он је добио световно образовање, а на Атону - богословско просвећење и утврђење у истинама вере православне.
Вративши се са Запада, Максим се кратко време задржа у свом завичају. Орасположен благодаћу Божјом за монашки живот, он понова остави своје родно место и отиде у Свету Гору Атон. Света Гора је и тада, као и сада, служила као уточиште за душе потпуно предане Богу. Тамо су се могле наћи све згоде не само за монашке подвиге, него и за умно усавршавање и богословско образовање. Максим је много пута слушао од свога наставника Јована Ласкариса о скупоценом благу које се чува по библиотекама светогорских манастира, а исто тако и о великим старцима - философима, који су у то време живели на Атону и били огледало духовне учености у највишем смислу духовне философије, засноване не само на созерцању него и на делању подвижничког живота. У то време на Атону су по манастирима биле усредсређене најбогатије грчке библиотеке, нарочито у Ватопеду, где су се налазиле ретке драгоцености црквене науке, које су остале после смрти двају цара који су монаховали у њему: Андроника Палеолога и Кантакузена.
Максим допутова на Атон око 1507 године, ступи у манастир Ватопед, и ту прими монашки постриг. И ту, у самоћи и далеко од вреве житејске, у кругу опитних, великих и истонаравних стараца, Максим стаде, као трудољубива пчела, сабирати мед са свих миомирисних цветова светогорских, и проводити живот у упражњавању монашких подвига. Тако проведе он око десет година. И смераше Максим да ту, у тишини Ватопедске обитељи и у подвизима монашког послушања, и дане своје оконча спокојно. Али Господ друкчије одреди.
Велики кнез Московски Василије Јованович обрати пажњу на драгоцену ризницу коју имађаше у својим палатама: многе старе грчке рукописе, који су доношени из Византије од самих почетака просвећивања Русије Христовом вером, па све до његових дана. Желећи да сазна садржину тих рукописа, а не налазећи у Русији човека који би му могао ту жељу испунити, он се по савету и благослову свога духовног оца, митрополита Варлаама, реши да упути молбу на Атон, да му отуда упуте умнога мужа, који је у стању прегледати грчке књиге у његовој библиотеци и, ако буде потребно, превести их. Велики кнез написа о томе патријарху цариградском Теолипту и проту Свете Горе Симеону, молећи да му пошаљу у Москву ватопедског старца Саву, на кога му је указао ватопедски јеромонах Неофит који је у то време био у Москви ради скупљања прилога, па се сада враћао из Русије. Са овом молбом и богатим даровима бише марта месеца 1515 године послани од великог кнеза на Атон трговци: Василије Копил и Иван Варавин.
Дошавши у Свету Гору, посланици изложише старцу Сави молбу и позив великог кнеза Московског, али он одби због старости и због оболелости ногу. После тога, прот Свете Горе Симеон, по савету ватопедске братије, одлучи да престарелог Саву замени иноком Максимом. Али Максим, као предвиђајући да га у Русији очекују велика и дуга страдања, одбијаше тако тешку мисију и одлазак из омиљене Свете Горе. Игуман ватопедски, видећи Максимову непопустљивост, рече му да - пружити духовну храну гладнима јесте свето дело највеће љубави. Овај разлог умекша Максима, и он, предавши се вољи Божјој, реши се да путује у Русију.
При Максимовом поласку за Москву, ватопедски игуман Антим написа митрополиту Варлааму писмо, у коме га извештава да су изабрали и шаљу инока Максима "као зналца Светога Писма и способног за превођење и црквених и, такозваних, јелинских књига. Истина, Максим не зна руски језик, већ само грчки и латински, али ми се надамо да ће он брзо научити и руски језик". И тако, са молитвом и напутним благословом, инок Максим крену са посланицима за Русију, узевши са собом и гореспоменутог јеромонаха Неофита и инока Лаврентија, да би му се нашли при учењу руског језика, пошто су га они унеколико знали. Путовање њихово трајало је две године, јер су посланици великог кнеза морали провести неко време у Цариграду и затим на Криму. За то време Максим је учио руски језик, и стигао у Москву 1518 године.
У Москви Максима прими велики кнез врло срдачно и, указавши му пријатељску пажњу, одреди му боравак у Чудовом манастиру с тим да издржавање добија из његовог великокнежевског двора. Сем великог кнеза, Максиму указа особиту пажњу првојерарх московски Варлаам, човек светог живота, који се веома обрадова доласку ученог мужа и касније радо примаше његове мудре савете.
Разгледање великокнежевске библиотеке силно усхити знањељубивог Максима, јер такво мноштво ретких књига он не беше видео ни на Истоку. Пошто прегледа целу библиотеку, Максим поднесе великоме кнезу списак непреведених књига. Посаветовавши се са митрополитом и бојарима велики кнез замоли Максима да се прихвати превођења Толковог Псалтира, пошто је та књига била у употреби више од других: од ње се почињало са учењем писмености; она се најчешће употребљавала у црквеном богослужењу: она је служила и за домаћи побожни живот, како усамљеном подвижнику тако исто и простом мирјанину. Но пошто Максим још не беше јак у црквенословенском језику, њему дадоше као помоћнике два преводиоца: Дмитрија Герасимова и Власија, који су владали латинским језиком; они су имали преводити са латинског на црквенословенски језик оно што им Максим буде преводио са грчког на латински. Још им као помоћ беху дата и два писара: Михајло Медоварцев и инок Троицког Сергијевог манастира Силуан.
Годину и пет месеци радио је Максим на преводу Псалтира, и онда га предао великом кнезу. Василије Јованович предаде књиге митрополиту Варлааму. Митрополит са усхићењем одобри на сабору први рад Максимов. Све то ипак није засењивало Максима. Он је предвидео да његов рад може бити или не схваћен или рђаво протумачен од људи који се не одликују образовањем и притом не знају грчки језик. Стога је скромни трудбеник у писму великоме кнезу, не сматрајући свој рад за савршенство, писао из скромности и дубоке смирености: "Требало би да овако важна књига има и преводиоца вичнијег, који би био у стању не само дубокомислене речи богомудрих људи достојно превести, него и васпоставити и исправити оно што је током времена и незнањем преписивача искварено. Јер, иако смо ми и сами Грци, и учили се код чувених учитеља, ипак се још налазимо негде доле, у подножју горе Тавора, са деветорицом ученика, пошто смо још неспособни, због храпавости разума, да будемо учесници богодоличних виђења Просветитеља Исуса, којих се удостојавају само они који су засијали високим врлинама. Ово говорим зато што грчки језик, по обиљу значења речи и по разноврсности израза, измишљеним древним реторима, представља доста тешкоћа у превођењима, за чије би нам савлађивање требало још много времена и напора. Но ипак, колико нам је Бог дао и колико смо ми сами могли схватити, ми нисмо пропустили потрудити се, да наш превод буде јасан, правилан и разумљив; а искварено преписивачима или временом, ми смо се старали да васпоставимо или исправимо уз помоћ књига или својим досећањем; где пак нисмо могли ништа учинити, оставили смо онако како је било". При томе, Максим није одрицао, да се у његовом преводу могу наћи и погрешке, које су се десиле из непажње или неспоразума; - и он моли, да се оне, по могућности, исправе, али само да те исправке врши човек јак у знању грчког језика и добар познавалац граматике, реторике и значења грчких речи.
Указавши затим на труд својих помоћника и молећи господара да их достојно награди, Максим за себе проси једну милост: дозволу да се са својим пратиоцима Неофитом и Лаврентијем врати у Свету Гору. "Избави нас, писао је он господару, од тyгe због дугог отсуствовања; поврати нас безбедно чесном манастиру Ватопеду који нас већ очекује; дај нам да монашке завете вршимо тамо где смо их изрекли, пред Христом и страшним Анђелима Његовим, у дан пострига. Отпусти нас што пре у миру, да бисмо и тамошње православне хришћане обавестили о твојим царским врлинама, да би знали потлачени хришћани тих земаља, да још постоји на свету цар, који не само влада над многим народима него и цвета правдом и православљем, слично Константину и Теодосију Великом. Нека нам подари Господ да још некада царујемо, ослобођени тобом од робовања безбожницима".
Видећи по преводу Псалтира даровитост и огромно знање ученога Грка, велики кнез нипошто не пристајаше да га пусти у Свету Гору, и умоли Максима да још неко време остане у Москви. И када Максим, преводећи друге књиге (тумачење древних Отаца на Дела Апостолска и тумачење Јована Златоуста на Матејево и Јованово Еванђеље), довољно изучи руски језик, Василије Јованович му, у сагласности са митрополитом, повери да се прихвати прегледа и исправљања тадашњих црквено-богослужбених књига. Посао не лак и крајње тугаљив; али га Максим није могао одбити.
He мало времена проведе Максим у овоме послу, и за све то време он уживаше љубав и поверење великога кнеза. "Горећи божанском ревношћу, он је чупао коров обема рукама", као што се о томе сам он изражавао. И имајући слободу у Господу, преподобни је понекад давао оштре оцене о ономе што је видео. Али то што је видео он, видело је мало њих. Стога је слепа пристрасност према старини све те Максимове оцене сматрала као увреду светиње. И отпоче потајно гунђање против "грчког дошљака", - како се о Максиму изражавају гунђалице. Па још стадоше крадом говорити како Максим не исправља него квари црквене књиге! Максим - јеретик! Ипак се нико не усуђиваше да јавно клевета честитог и некористољубивог трудбеника, бојећи се великога кнеза. Јер кнез, не само указиваше љубав и поштовање Максима, него га често призиваше к себи и коришћаше се његовим саветима односно црквених и државних послова, пошто је гледао у њему човека мудрог и ревносног поборника за православну веру. А и сам Максим, видећи владарево расположење према њему, није скривао ту царску наклоност, него је тиме користио и ближњима, јер је често посредовао пред великим кнезом за бојаре који су пали у немилост. Ревнујући за чистоту православне вере, преподобни је и сабору духовном давао савет да ревносно предузима мере против упорних јеретика, нарочито против јереси Жидовске. Ho у исправљању богослужбених књига Максим је поступао опрезно, препуштајући своје недоумице митрополиту Варлааму на решење. Иако је ствар имала келијни карактер, ипак Максим изазва незадовољство код духовенства: сви стадоше говорити како Максим тобож одбацује руске црквене књиге и тврди да у Русији нема ни Еванђеља, ни Апостола, ни Псалтира, ни устава. Ове клевете не би могле имати никаквих последица по ученог дошљака грчког, да је на московској столици остао благоразумни пастир - његов заштитник. Али 1521 године митрополит Варлаам би приморан да напусти своју столицу због неслагања са великим кнезом, и на његово место ступи монах Данило из Волоколамског манастира, тежак за Максима. И одатле почеше све Максимове невоље. Преподобни Максим је и раније примећивао, да је неправично унета у архијерејску заклетву обавеза - никога не примати од цариградског патријарха. To je могло бити потребно последњих година грчке царевине, када су се многе ствари колебале у њој; али доцније, кад се патријарх строго држао Православља, ово је постало увредљиво за патријаршијски престо, јер поробљење царевине није могло имати никаквог утицаја на послове вере. - Максим не остави ово без приговора и написа о томе чланак. Промена митрополита даде повода и за друго питање: Зашто је нови митрополит постављен без договора са грчким патријархом? - Радозналом монаху одговараху да у Москви постоји благословна грамата од цариградског патријарха, којом се дозвољава да се руски митрополит поставља од стране руских епископа. Но Максим, ма колико да је тражио ту грамату, он је није могао видети. - Све то, разуме се, није било пријатно Данилу.
Новим митрополитом не беху задовољни, јер су налазили да је сувише снисходљив пред светском влашћу. Међу тим незадовољницима беху и Максимови познаници, који долажаху к њему за савете. - У једно време Данило замоли ученога монаха да преведе Црквену историју блаженог Теодорита, не зна се ради чега. Преподобни Максим одби ову молбу, пошто у тој књизи има много јеретичких података, који би могли бити саблажњиви за прост народ. - Ово веома увреди митрополита.
Но Максим, чврст као дијамант, није падао духом него је истрајно војевао за истиниту веру. На све клевете, ширене против њега, он је неустрашиво гледао, јер је чиста душа његова желела само једно: неуморно и ревносно радити за истину Христову, на корист ближњих.
У то време Римска црква, слабљена на Западу Лутером, много се старала да своју власт прошири на Русију и да Русе приволи на уједињење са њом. Са тим циљем би од стране папе послат делегат Никола Шонберг, који по свом доласку у Москву, стаде ширити по народу "Реч о уједињењу Руса и Латина". Он успе да заведе бојарина Теодора Карпова; поколебао је и друге; нарочито су његове мисли о судбини изазивале узбуђење у сујеверном народу. Преподобни Максим је будно пратио ток ове ствари и, наоружан оружјем истине, устаде против лукавства римског, разби и оповрже све доказе и смицалице Шонберга, написавши поводом тога петнаест дела. При томе он је на сваком кораку изобличавао вероломства паписта. У исто време његови мудри списи беху уперени против Јудеја, незнабожаца и мухамеданаца.
Преподобни Максим се није плашио људских страсти, јер још није био искусио сву силу њихову. "Заповест Божја наређује нам говораше он, да проповедамо свима који нас питају о Еванђелској истини, не обзирући се на злобу незнања". И он није штедео самољубље, изобличавајући пороке духовенства и велможа. Но тако јака светлост учења његовог бејаше сувише тешка за болесне очи; очекивали су само згоду, па да раздражено самољубље јурне на ревнитеља истине и побожности. И та се згода указа 1524 године.
Велики кнез Василије Јованович намисли да раскине брак са својом врлинском супругом Соломонијом, јер је двадесет година у браку остала бездетна, и да ступи у нови брак са Јеленом Глинском, да би имао наследника престолу. Митрополит Данило беше на страни великога кнеза, иако Еванђелски закон и црквена правила не дозвољавају развод брака због таквог разлога. Старац Максим пак, као што је и требало очекивати, беше на страни црквених правила, a са њим и простодушни пријатељ његов, старац Васијан, потомак кнезова литванских, кога је до тада велики кнез много поштовао. Ношен ревношћу, преподобни Максим написа поуку великоме кнезу, у којој га убеђиваше да се не подаје телесним страстима. "Онога сматрај, писао је он, истинитим самодршцем, о најблаговернији царе! који иште да правдом и доброзакоњем уреди живот својих поданика и свагда се стара да у души својој савлада похоту и бесловесне страсти. Јер онај кога оне савлађују, није живи лик небеског Господа него само човеколико подобије бесловесног јестества".
Тада се недоброжелатељима пружи згодна прилика да одмазде странцу, који се усудио да осуђује руско. Они доставише великоме кнезу да Васијан и Максим, са својим пријатељима, наносе срамоту Руском царству: произвољно кваре речи црквених књига; у сумњивим су односима са прогнаним бојарима, Берсењем и Жареним; одржавају везе са турским послаником у Москви Искендером, преко кога Максим пише султану да зарати на Русију; и Максим се неповољно изражава о војној сили великога кнеза и о његовим свирепостима.
После деветогодишњих сталних почасти, одједном изненада ухватише Максима у фебруару 1524 године, и без икаквог испитивања бацише га окованог у тамницу Симонова манастира. Ту се он мучаше неколико дана. Затим га изведоше на суд, и стадоше испитивати какве је везе имао са прогнаним бојарима. Врлински старац није имао шта да скрива из својих разговора, јер су му многи долазили за душекорисне савете. Он исприча шта су му говорили умни, али нетрпељиви, бојари; исприча и то шта им је сам говорио када су му се жалили да неће дуго опстати земља која мења своје обичаје: "He, бојари, обичаји царски и владари земаљски мењају се, како је боље за државу; али она земља, која нарушава заповести Божје, та земља треба да очекује казну Божју". Искрен у свему, он не сакри чак ни тајне мисли душе своје о великом кнезу: како је неосетљив према сузама сиротиње.
У фебруару Максим би бачен у тамницу; у новембру већ Соломонија би пострижена за монахињу, a у јануару се велики кнез ожени Јеленом Глинском. Све се то одигра у току једне године.
Преподобног Максима пустише на слободу. Пошто га нису могли окривити ни за какву кривицу према држави, они су га морали пустити. Али непријатељи његови не остадоше на миру. Они прибегоше ономе за шта је најлакше било окривити га: покренуто би питање о исправљању књига. По жељи митрополита Данила би сазван сабор у великокнежевским палатама. Ту иступише тужиоци против грчког дошљака, како је тобож искварио смисао Светога Писма, дајући значење прошлога времена непрекидној радњи; на пример извор о Сину Божјем: "сједе одеснују Бога" заменио је прошлим временом истога глагола: "сједјел јеси"; и још: за васкрсло тело Христово рекао је да је описиво. Максим је у своје оправдање указивао на граматичко значење наведених речи, које изражавају прошло време. Али и то му би уписано у кривицу, као да тиме признаје седење Сина с десне стране Оца као већ окончано; па још стадоше наводити против њега, као против јеретика, сведочанства светих отаца. Тада Максим смирено признаде своју прву исправку као погрешну, истичући да он тада није добро знао руски језик и разлику међу овим изразима, јер је мисао своју предавао на латинском језику руским тумачима, које је по савести питао, да ли су ти изрази добри. Своју пак мисао о описивости васкрслог тела Христовог, он се труђаше да одбрани наводима из Светога Писма, али га нико не хте слушати.
Три пута се Максим бацао на земљу пред Сабором, са сузама молећи да му се опросте погрешке, ако их има у књигама. Но све беше узалуд: њега осудише као јеретика који је искварио Писмо Божје. Онда га тајно одведоше из Москве у Јосифо-Волоколамски манастир, и тамо бацише у загушљиву тамницу. Ту он би, као нераскајани грешник, одлучен од Светог Причешћа; чак му би забрањено да и у цркву иде. Од дима и смрада, од окова и батина, он је понекад обамирао. Но ту му се у тамници јави Анђео и рече му: "Трпи, старче, овим мукама ћеш се избавити вечних мука". И ту, на зидовима своје волоколамске тамнице, он угљеном написа канон Утешитељу Духу Светом, који се и сада пева у цркви.
Четири године проведе преподобни Максим у тешкој тамници волоколамској. Али се тиме не окончаше његова страдања. Њега преведоше у тверски Отроч манастир, да буде под надзором тверског епископа Акакија. Овај затвор му би лакши: епископ је невиног сужња често призивао за своју трпезу; и било му је допуштено да чита књиге.
Године 1534 умре велики кнез и преподобни Максим искористи ову прилику, да писмено одбрани себе од нанетих му клевета. Он писмено изложи своје исповедање вере, потпуно праведно, и показа да су јеретичких израза пуне не оне књиге које је он исправио, него оне које његови противници сматрају за светињу. На завршетку своје богомудре и снажне одбране преподобни Максим моли да га пусте у Свету Гору Атонску, наглашујући и то, да суд над њим припада не руским епископима већ васељенском патријарху.
Али удео страдалца Максима се не промени. Утом митрополит Данило би смењен и на његово место дође нови митрополит Јоасаф. Преподобни Максим упути к њему писмени извештај о своме раду на исправци руских богослужбених књига и о својој вери. Нови митрополит се стараше да страдалца утеши благом речју. Али ништа друго не могаше од бојара учинити да олакша удес невиног сужња. "Целивам твоје узе, као једнога од светих, писао је он преподобноме, али не могу ништа више да учиним у твоју корист". Митрополит је желео да допусти осуђенику Свето Причешће; но противници пристајаху само ако је у питању болест на смрт. И најзад, после тринаестогодишње неправедне забране Светога Причешћа, преподобни Максим доби разрешење да приступа Светим Тајнама кад год жели.
Источни јерарси нису остали равнодушни према судбини невиног страдалца Максима. Васељенски патријарх Дионисије и столетни Јоаким, патријарх александријски, писали су 1545 године младоме цару Јовану да пусти на слободу монаха Максима и да му дозволи да се врати у Свету Гору, место свога пострига.
Али и ове молбе остадоше без успеха. Тек 1551 године, после двадесетогодишњег тамновања, пријатељ Максимов игуман Артемије са неколицином врлинских бојара умолише цара да ослободи невиног дошљака. Пуштен из тамнице, старац би чесно примљен у Москви, и с чешћу ступи у лавру преподобног Сергија. Али он беше веома изнурен тешким оковима и тамницом, унутрашњим тугама и спољашњим страдањима. И беше слаб не само у ногама, него и целим телом. Ипак, дух му бејаше бодар и способан за узвишена созерцања.
На молбу свога ученика Нила, преподобни Максим приступи у лаври светог Сергија превођењу Псалтира са грчког на руски језик, иако му је тада већ било око седамдесет година. После две године боравка под окриљем преподобног Сергија, светога старца посети у његовој тихој келији цар Јован Васиљевич, и oткри му своју намеру да хоће да иде на богомољу у манастир преподобног Кирила, и тиме испуни обећање које је дао при свом исцелењу. Опитни старац рече господару искрену реч, као што је навикао да увек говори владарима: Обећање твоје царствености не слаже се са данашњицом, када удовице, сирочад и мајке побијених код Казана још сузе лију очекујући твоју хитну помоћ: сабери их под своје царско окриље, и онда ће се и сви свеци Божји обрадовати теби и узнети топле молитве за твоју државу, јер Бог и Његови светитељи не гледају на наше молитве према месту него према добром расположењу срца нашег".
Цар смирено саслуша искрену реч многострадалног Максима, али не хте да одустане од своје намере сматрајући је побожном. Тада свети старац рече кнезу Курбском, једноме од четири бојара који су пратили цара, пророчку реч, са молбом да је пренесу цару: "Ако не послушаш мене који ти по Богу саветујем и не обратиш пажњу на крв побијених од незнабожаца, знај да ће ти умрети новорођени син Димитрије!" - Али цар упорно остаде при своме, и зби се пророштво светога старца.
Ово још више испуни грознога цара поштовањем према преподобном Максиму, не само као према исповеднику истине него и као према пророку. Идуће године цар позва преподобнога на сабор у Москву, ради осуде нове јереси Матеја Башкина, која је имала сличности са Калвиновом, јер се Башкин беше заразио овим новим учењем Запада. Но пошто преподобни Максим због старости и изнемоглости не могаде отићи и учествовати на Сабору, цар му написа писмо у коме га мољаше да му пошаље своје мишљење о овом чудноватном учењу. У писму цар писаше светоме старцу: "Нека ти буде знано, шта нас је побудило да ти упутимо ово писмо. До ушију нам је дошло, да неки јеретици не исповедају Сина Божјег за равног Оцу; и Свето Тело Господа нашег и скупоцену Крв Његову ниушта не сматрају него их примају као прост хлеб и вино; и Цркву одричу и називају идолима иконе Господа, Пречисте Мајке Његове и свих Светих; и не признају покајање, ни отачка предања, гордо устајући против Седам Васељенских Сабора; и друге уче овом зловерју. Због тога ми се душа потресе и срце ожалости, и не мало туговах што се тако зловерје увуче у нашу земљу. И у тузи својој ослонивши се на Господа, ја одлучих да сазовем на Сабор све епископе и игумане и црнорисце, да почупају коров из чисте пшенице, и буду сарадници светих Седам Васељенских Сабора. Ја сам желео да и ти дођеш, и да будеш поборник Православља, као некадашњи богоносни оци, да би и тебе примиле небеске обитељи, као и раније борбене ревнитеље вере, чија су ти имена позната. Зато, покажи се њихов сарадник, и дани ти од Бога талант умножи, па ми пошаљи свој утук на садашње злочинство. Чули смо да се ти вређаш и мислиш, да смо те ми зато позвали што те прибрајамо к Матеју. Но, не било тога! да вернога сврставамо с невернима. Ти одбаци сваку сумњу у том погледу, па нам, по даном ти таланту, пошаљи писану посланицу као одговор на ово писмо. Мир теби у Христу! Амин".
И тако, на самом заходу дана његових, би, најзад, одато пуно признање исповеднику истине. И то би последње црквено дело великога страдалца. Кроз годину дана, 1556 године, он премину после четрдесетогодишњих подвига и страдања, у дубокој старости, пуној свих животних невоља. И чесно многострадално тело његово би сахрањено у лаври преподобног Сергија, где је у светој тишини провео последње дане свога земаљског живота.
По смрти преподобнога, пробуди се према њему опште поштовање, и многи су хитали у Лавру ка његовим свештеним остацима, као ка моштима, називајући га час пророком, час великим учитељем. И стварно незабораван треба да буде за руски народ невини страдалац, преподобни Максим Грк, који је јаркије од других осветлио мрак тадашњег стања и са састрадалним болом позивао из њега јаднике на пут спасења. Иако је он скупо платио своју пламену љубав према истини и своју ревност за славу Божју, ипак је, без обзира на све то, њиме посејано семе касније донело изобилне родове од трудова праведног мужа.
Московски митрополит Платон подигао је гробницу над незаборавним прахом преподобног Максима. A 1840 године, намесник Свето Тројицке Сергијеве лавре, архимандрит Антоније, са благословом митрополита Московског Филарета, подиже на његовом гробу капелу, где усрдни богомољци у свако време приносе топле молитве Богу.
He треба прећутати ни чудеса која су се догодила на гробу преподобног Максима, а која су записана у предањима Сергијеве лавре. Тако, године 1651, у дане сверуског патријарха Никона, дође један човек из Москве у обитељ преподобног Сергија и после литургије и молебна седе близу храма Силаска Светога Духа на гробничју даску; но њега одједанпут сила Божја збаци с ње, и несрећник се при паду силно угрува, те није могао дуго да устане. А када се најзад с муком придиже и довуче до гробнице, он стаде распитивати присутне људе ко под том даском почива. Они му одговорише: "Монах Максим Грк". Тада угрувани викну: "Оче Максиме, опрости ми!" И када на његову молбу би одслужен парастос за преподобног Максима, то он одмах би потпуно исцељен. Но овоме чуду не поверова келејник старца Васијана Јован. Обузет гордошћу, он самопоуздано седе на гробницу преподобног Максиада, мислећи у себи: "онда ћу поверовати у бивше чудо, ако се и са мном деси то исто". Но несрећника постиже гнев Божји, те он би три пута збациван са гробнице, тако да му се лице искрвави, зуби поломише и језик повреди. Када на крају устаде и опомену се свога неверја, он се горко покаја за своју дрскост, па преклонивши колена пред иконом Господа нашег Исуса Христа, стаде молити опроштај. Утом он заспа дубоким сном и угледа пред иконом свемилостивог Спаса молећег се инока. Јован га упита: Ко си ти? Молећи се инок одговори: "Максим Грк". Онда га Јован стаде молити за опроштај. Но преподобни му са гневом рече: "Зашто ме бешчестиш? Ти си чуо да је данас био збачен човек који је седео на мом гробу. Зато си за своје неверје и добио што треба". Рекавши то, старца нестаде не давши опроштај изранављеном Јовану. - Тако је сам Јован причао о свему овоме.
Године 1851, по казивању "Манастирских писама", сам преподобни Сергије Радонежки Чудотворац јави се једном московском трговцу и даде сведочанство о светости преподобног Максима. To ce чудо догоди на следећи начин: Московски трговац З. беше болестан код своје куће, и у молитви својој призиваше у помоћ преподобног Сергија. Затим идуће ноћи виде он у сну преподобног Сергија, Као да је устао из гроба. Болник му приђе и, припавши к ногама његовим, стаде просити његове свете молитве и посредовање пред Богом. Али преподобни Сергије му рече: "Греси твоји вређају Господа, стога се постарај да се поправиш и принесеш покајање". Но болник, не губећи наду на његову помоћ, стаде га поново молити. Тада му преподобни Сергије обећа да ће се помолити Богу за њега и помоћи му у болести. Чувши то, болесник у усхићењу говораше: "Преподобни оче Сергије, чиме ти се могу достојно заблагодарити?" - "Мени не треба ништа, одговори му преподобни, него што можеш донеси преподобном Максиму Грку". - После тога болесник оздрави и, према упутству преподобног Сергија, донесе 4 децембра 1851 год. два покривача: један за гробницу преподобног Сергија, a други - за гробницу преподобног Максима Грка.
СПОМЕН СВЕТИХ ЧЕТИРИ МУЧЕНИКА
У Тиру пострадаше за Христа мачем посечени.
СПОМЕН СВЕТОГ ПРЕПОДОБНОМУЧЕНИКА АНАСТАСИЈА
Ученик Светог Максима Исповедника[39].
СПОМЕН СВИХ СВЕТИХ МУЧЕНИКА
Овог дана врши се спомен свих Светих Мученика пострадалих од времена св. Стефана Првомученика и Архиђакона па до данашњег дана. Спомен им ce, пo Јерусалимском Канонарију, врши у храму св. Архиђакона Стефана у Јерусалиму.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ НЕОФИТА ВАТОПЕДСКОГ
Преподобни отац наш Неофит просија у манастиру Ватопеду. Налазећи се једном манастирским послом на једном метоху, он се тешко разболе и беше близу смрти. Тада се он топлом молитвом обрати Богомајци да му Она подари здравље. И гле чуда! он одједном чу од иконе Богородичине глас, да му се даје још једна година, да се за то време спреми како треба за одлазак из овог живота.
Пошто на такав начин доби здравље, он се врати у манастир. По истеку године, припремајући се једне недеље за причешће Светим Тајнама Христовим, он понова чу од иконе Богоматерине глас, да је већ дошло време његовог одласка из овог живота. Тако и би. Јер, пошто се причести Христовим Тајнама, он мирно отиде ка Господу.
СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ЗОСИМА епископа Сиракуског
Овај свети беше родом са острва Сицилије, од родитеља хришћана, који га одмалена дадоше да чува мошти св. мученице Лукије. Касније се замонаши, и процветавши у врлинама, би постављен од папе римског Теодора за епископа града Сиракузе на Сицилији. Имађаше обилну благодат Духа Светог и чињаше чудеса. Престави се у миру.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Максим родио се око 580. године.
2. Цар Ираклије ступио на престо 610. г. и царовао до 641. г.
3. To беше око 613 - 614. г. Хрисопољ се налазио на супротној страни Цариграда преко Босфорског мореуза (сада се назива Скутари), близу Халкидона.
4. Монотелитска и моноенергетска јерес појавила се почетком седмога века и била је продужење монофизитске јереси. Монотелити су признавали у Христу једну вољу и једно дејство (енергију): Божанску вољу и Божанско дејство. На тај начин они су кварили догмат очовечења Бога Слова. По православном учењу, воља је принадлежност природе а не лица (лице само употребљава вољу која се налази у природи, тј. лице покреће и ставља у дејство вољу природе). Стога је и Господ Исус Христос, као по природи Бог и по природи човек, имао и Божанску и човечанску вољу. Без човечанске воље он не би био савршеним по природи човеком.
5. Сергије био патријархом цариградским од 634 до 639 године.
6. Кир држао патријаршиску столицу у Александрији од 630 до 640 г.
7. Св. Софроније - патријарх јерусалимски од 634 до 638 године.
8. Хонорије беше епископ римски од 625 до 638 год. Да он беше заиста уз монотелитску јерес види се и из његова два писма упућена патријарху Сергију, као и из тога што је Хонорија као јеретика осудио и анатемисао Шести Васељ. Сабор (680-1 г.), a за њим и Трулски (692. г.) и Седми Васељенски (787. г.). Случај папе Хонорија најбоље показује да je римски пaпa погрешив и преварљив у питањима вере.
9. Ово Изложење вере издато je y виду едикта, или указа; као такво било је обавезно за све; оно је забрањивало да се воде спорови о једној или двема вољама у Христу, али je y исто време проглашавало да је учење о једној вољи правилно. Но и после тога спорови су узнемиравали Цркву на Истоку.
10. Пир наследи Сергија у 639. год. На сабору који он сазва Ектесис Сергијев би одобрен, и Пир настави ревносно штитити јерес.
11. Северин - пaпa римски од 638 до 640 године.
12. Папа Јован IV држао римску столицу од 640 до 642 године.
13. Константин III био византијским царем у 641. години.
14. Народно мнење сматрало је да је и патријарх Пир учествовао са Мартином у тровању цара Константина. Бојећи се народног гнева, Пир побеже 641. год. у Северну Африку и остави патријаршиски престо. До 650. год. он живљаше спочетка у Африци. а затим у Риму и Равени.
15. Констанс II царовао од 641-668, а Константин IV Погонат - од 668 до 685 године.
16. Павле II држао патријаршијски престо у Цариграду од 641 до 654 г.
17. Патрицијима су се у Грчкоримској империји често називали управитељи покрајина; но тако су се називали и људи високог порекла уопште. Патриције Григорије био је управитељ Картагене и нешто касније, око 646 г. он се побуни против цара, но без икаквог учешћа св. Максима у свему томе. Картагена се налазила на североистоку од Туниса. Картагена је основана око 860 године пре Христа Дидоном, царицом Тирском. Године 148 пре Христа Картагена би подвлашћена Римској царевини.
18. To је било у јулу 645 године.
19. To je било 648 године.
20. Свети Максим је допутовао у Рим крајем 647 године пошто је претходно био на Сицилији, око 646-7 године, где је тамошњим епископима изложио православну веру. У Риму св. Максим проживе до 653 године у једном тамошњем грчком манастиру.
21. To беше Латерански сабор од 5-13 октобра 649 г.
22. Свети пaпa Мартин био је ухваћен 653 год.; a y Херсону је скончао 16 септембра 655 године, уморен глађу.
23. To би септембра 653 год.
24. Петар управљао цариградском патријаршијом од 655 до 666 год.
25. Витинија се граничила на северу Црним Морем, на западу Мизијом, на југу Фригијом и Галатијом, на истоку Пафлагоннјом. Сада она заузима северни део Анатолије.
26. Ово би друго суђење св. Максиму у августу и септембру 656 год.
27. To је било год. 656. - Манастир великомуч. Теодора налазио се У предграђу Цариграда.
28. Наиме: око пет година. Ово последње суђење св. Максиму би 662. године.
29. Мисли се на успостављање мира између монотелитског патријарха Петра и компромисног папе Виталија, који би изабран 657 год.
30. Диптих значи поменик. To cy биле две спојене таблице, на којима су се писала имена живих и покојних, а онда била помињана на св. Литургији.
31. Претор - место где се обављало суђење. Ту су често вршена и бичевања.
32. Витинија - северозападна област Мале Азије. Никеја - сада Испик - у старини богат и напредан град, сада бедан и малени градић. У Никеји су одржани Први и Седми Васељенски Сабор.
33. Олимп - гора у Малој Азији, на граници између Фригије и Витиније.
34. Диоклецијан - римски цар, царовао у источној половини царевине, Максимијан - у западној половини од 284 до 305 године.
35. Херкул - херој старогрчких предања, који је, по веровању старих Грка, поседовао надприродну силу и оличавао у себи физичку силу човека; доцније обожаван од њих као један од најомиљенијих богова. Као оваплоћење физичке снаге, Херкул се сматрао покровитељем свих гимнастичких вежби. По свима "Херкуловим вежбалиштима" били су истакнути Херкулови кипови.
36. Свети Неофит мученички пострада за Диоклецијанова гоњења између 303 и 305 године.
37. Трапезунт - град у источном крају Понта, северна област Мале Азије, на морској обали.
38. Веста је поштована од старих Римљана као богиња домаћег огњишта, домаће слоге, мира и среће; сама је она, по њиховом веровању, била девственица. У част њену било је подигнуто нарочито светилиште са њеним киповима и огњиштем, у коме се одржавао неугасиво горећи огањ, о коме су се старале њене службенице, такозване весталке. Весталке cу биране између чедних девојака, које су давале обет вечног девичанства; њих су Римљани веома ценили и поштовали.
39. Видети о њему под данашњим даном: Житије преподобног оца нашег Максима Исповедника и Мученика.
Страна 72 од 74
