ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Јевтимије Велики. Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: "Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд". Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: "Дрво које се често пресађује, не доноси плода". Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: "Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама". Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости. Упокојио се 473. године.

2. Свети мученици Енен, Нирен и Пен. Сматрају се првим мученицима словенским, који се помињу у историји. Називају се Скитима, и ученицима светог апостола Андреје. Пострадали за веру од својих незнабожачких суседа с десне стране Дунава, близу Варне. Везани на леду, они се замрзоше, и упокојише у Господу.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈЕВТИМИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни Јевтимије рођен је у јерменском граду Мелитини[1] близу реке Еуфрата, око 377 год., од оца Павла и мајке Дионисије. Родитељи му беху побожни, високог порекла, и чувени по врлинама. Много година нису имали порода, због чега стално веома туговаху. Одлазили су у оближњу цркву светог мученика Полијевкта, и непрестано се молили Богу да им да порода. И када једне ноћи стајаху на молитви, имађаху божанско виђење, пропраћено овим речима: Утешите се, Бог ће вам дати сина чије ће име значити утеху[2], јер ће у његовом рођењу Господ дати утеху црквама својим. После тог виђења Дионисија затрудне. И пре но што се дете роди, они обећаше да га даду на службу Богу. И роди се мушко дете, и наденуше му име Јевтимије. У то време на Истоку цароваше Валент, а на Западу његов рођак Грацијан[3]. И још не беше мира и спокојства по црквама Христовим које аријанци смућиваху. Јер почевши од Констанција, сина Константинова, па све до смрти Валента, читавих четрдесет година, трајало је велико гоњење и злостављање православних. А кад се роди свети Јевтимије, сва се жалост претвори у утеху и радост. Јер не прође ни пет месеци од Јевтимијева рођења, а злочестиви цар Валент би побеђен од варвара, који заузеше Тракију. Бежећи од њих, Валент се сакри у једном селу близу Једрена у плевњи. И изгоре злочестивац у тој плевњи и злом смрћу погибе од привременог огња, који му би као предверје вечнога огња. Са погибијом овог безбожног цара, погибе и сва сила аријанска. И ускоро, са ступањем на престо Теодосија Великог[4], светим црквама би подарен мир и спокојство.
Онда Јевтимијев отац пређе из овог живота у онај. А Дионисија удовица, испуњујући свој завет, одведе дете своје Јевтимија брату свом презвитеру Евдоксију, који беше духовни отац епископу цркве мелитинске Отрију[5]; предајући чедо своје као Ана Самуила Богу. А Евдоксије одведе Јевтимија епископу, и исприча све о њему: како по једном божанском виђењу и речима би дарован бездетним родитељима ради њихових многих молитава и како га родитељи пре рођења обећаше Господу. Чувши то, епископ Отрије се удиви томе, и рече: Заиста Дух Божји на овоме детету почива. - И узе дете код себе као сина, и усрдно се стараше о његовом васпитању. Повери га двојици учитеља, Акакију и Синодију, свештеницима. Обојица беху благоразумни и добродетељни. Касније, и један и други, сваки у своје време, би епископ мелитинске цркве. Затим, пошто добро изучи Божанствене Књиге, епископ постави блаженог Јевтимија за чтеца, а мајку његову, блажену Дионисију, која је непрестано служила Богу, посвети за ђаконису[6] своје цркве.
Свети Јевтимије је од младости проводио врлински и девственички живот. To беше познато. Постаде и монах, прошавши црквене степене редом. Онда га епископ постави за презвитера. Иако није хтео, њему би поверено старешинство и старање о манастирима који беху у том граду, јер још из детињства веома је волео монаштво и молитвено тиховање. Због тога највише борављаше у манастиру светог мученика Полијевкта, који беше подаље од града. А у дане Великог Поста одлазио је у једну пусту гору, и тамо усамљенички молитвено тиховао у подвизима и трудовима који су само Богу познати. Али када виде да му настојатељство и управљање манастирима нарушава подвижничко молитвено тиховање, а мрско му беше и слављење од стране људи, он тајно отпутова у Јерусалим у својој двадесет и деветој години[7]. Тамо се поклони чесном Крсту и гробу Господњем, и осталим светим местима. Обиђе и свете оце који су живели у оближњој пустињи. И расмотривши живот и добродетељ свакога од њих, он сокољаше себе на угледање на њих. Онда дође у лавру звану Фаре[8], која је била удаљена од Светога Града шест стадија. Ту нађе изван манастира једну празну келију, на усамљеном месту, и настани се у њој. Ништа од ствари имао није. А научи се да плете ужад од палмове лике; и тако храњаше себе трудом руку својих. И ослободивши се на тај начин сваке земаљске бриге, он имађаше само једну бригу: како да угоди Богу.
Светом Јевтимију беше сусед и пријатељ преподобни Теоктист. Међу њима се таква љубав заведе, да обојица имађаху једну вољу, једну жудњу за Богом, један подвиг. И казиваху један другоме мисао своју, и један беше у души другога, и што један зажеле, то и други заволе, као да се једном душом налажаху у два тела. И сваке године осмог дана по Богојављењу, тојест четрнаестог јануара, одлажаху у пустињу Кутилиску[9], и тамо борављаху до Цвети, постом и трудовима мучећи своје тело, а душу хранећи духовном храном. Затим се враћаху сваки у своју келију, снабдевени великим богатством врлина, које жељаху поднети васкрслом Христу. Тако пет година проживеше у тој лаври. И када по своме обичају опет у одређено време отидоше у Кутилиску пустињу, провлачећи се по непроходним местима они наиђоше на једну страховито окомиту урвину. На дубоком дну те урвине беше поток, а на северној страни потока нека пећина, обиталиште звериња. Они се једва по стењу добауљаше до ње. И обрадоваше се том месту, као од Бога показаном, и настанише се тамо, и више се не вратише у лавру. Живећи у тој пећини, они су се хранили травом што је расла око пећине.
После дуго времена, када Бог благоволе да их покаже многима ради духовне користи, Он то учини овако. Неки чобани из Лазарије гоњаху своја стада тамо, и када бејаху на потоку подигоше очи своје на гору према оној пећини, и изненада угледаше над собом два човека где иду литицом, уплашише се и нагоше бегати. А они их кротко дозиваху говорећи: He бојте се, браћо, не бојте се, јер и ми смо људи, али због грехова својих живимо на овом месту. - Чобани се прибраше од страха, и дођоше к њима. Ушавши у пећину, не видеше ништа од онога што је потребно за живот, и чуђаху се. Када се вратише својим домовима, испричаше својима о овим пустињацима.
Отада стадоше овим преподобним пустињацима, Јевтимију и Теоктисту, долазити житељи Лазарије, доносећи им хране. Али и оци из Фаре, када видеше да се преподобни не враћају из пустиње Кутилиске, тражаху их по пустињи дуго, док не сазнадоше где су. Пошто их пронађоше, почеше им долазити често. Затим неки зажелеше и да остану с њима. Тако, најпре Марин и Лука, дошавши к њима, не вратише се у Лавру, већ се настанише код ових преподобних. После њих дођоше и други, јер се слава преподобног Јевтимија брзо пронесе свуда, и многе покрену да иду да га виде и да остану са њим. А он, примајући те што су долазили к њему, предаваше их своме пријатељу, блаженом Теоктисту, јер сам веома вољаше самоћу. И не потраја дуго, образова се киновија, општежиће, а она пећина би у цркву претворена.
Преподобни Јевтимије беше свима лекар душа, јер му сваки од братије откриваше своју савест, исповедајући помисли. A он, веома искусан, свакога мудро исправљаше, поучавајући и саветујући, очински руководећи и тешећи. Уопште свима говораше: Братије, због чега изиђосте из света, због тога се и подвизавајте, и не занемарујте своје спасење, него непрестано стражите, по речи Господњој: Стражите и молите се, да не паднете у напаст (Мт. 26, 4). А ово пре свега знајте: они који се одричу света и желе да монахују, не треба да имају своју вољу, него да се у свему држе послушања и смиреноумља, да на уму имају смрт и час судни, да се боје вечнога огња, и да љубе славу Царства небеског. - И још говораше: Црнорисци треба да се са унутрашњим богомислијем и телесно труде, нарочито млађи. Они треба много да пазе себе и да тело притешњују, да би се тело повињавало духу. Угледајмо се на апостола Павла: он се трудио радећи дан и ноћ, не само бежећи од нерада него служећи и себи и другима, јер изјављује: Потреби мојој и оних који су са мном послужише ове руке моје (Д.А. 20, 34). Колико се мирјани труде и пате радећи непрестано, да би исхранили жене своје и децу! Па од тог труда и Богу приносе, и милостињу чине колико могу, и порезе дају! А ми, зар да се не трудимо око онога што је потребно једном телу нашем, како бисмо и нерад избегли и туђим се знојем не издржавали? Јер апостол наређује: Ко не ради, нека и не једе! (2 Сол. 3, 10).
Тако преподобни отац наш Јевтимије, поучавајући братију, побуђиваше их на трудољубље. А наређиваше братији да не разговарају у цркви за време молитве, нити за време обеда у трпезарији, него да се држе ћутања слушајући реч Божју. Када би пак приметио кога од братије, нарочито млађе, где жели да пости више од своје дружине, није то волео, нити је таквоме допуштао да иде за вољом својом, него је наређивао да се заједно са свима држи и заједничког времена гладовања и времена једења: да једе за трпезом са уздржањем, не претоварајући стомак, но једући мање него што стомак хоће: да на тај начин прикрива свој пост, не трубећи о њему, и да се потајно наоружа против страсти које потајно наилазе. Оваквим поукама и саветима његовим братија се просвећиваше, и подвизавајући се доношаху род достојан свога звања. Али, већ је време да испричамо како преподобни Јевтимије обрати Богу поглаваре сараценске: Аспевета и Теревона.
Беше у Персији неки јелин, по имену Аспевет. Он имађаше малог сина Теревона, кога порази демон, и сасуши му се половина тела од главе до ногу, и не могаше га нико излечити, иако му довођаху многе најискусније лекаре. Затим се Аспевет са болесним сином пресели у Арабију на овај начин: При крају Издигердова[10] царовања маги[11] устројише у Персији гоњење на хришћане[12] и би наређено свима војсковођама, међу њима и Аспевету, да добро поседну све путеве, како ниједан хришћанин не би могао из Персије пребећи Грцима. Тада Аспевет, видећи на какве муке стављају невине хришћане, сажали се на њих, и не само им не брањаше да беже из Персије, већ им и сам, где год је могао, помагаше, штитећи их од опасности и смрти. Због тога би од незнабожаца оптужен цару Издигерду. Бојећи се свирепости цареве, Аспевет узе свога сина, и побеже из Персије у грчку царевину. Грчки цар га прими, и постави за старешину над Сараценима у Арабији, која је била под грчком влашћу. Аспевет се настани тамо. Једне ноћи син његов Теревон виде у сну преподобног оца нашег Јевтимија где му обећава оздрављење, ако се обрати Христу. Пренувши се из сна, Теревон исприча свој сан оцу свом. Он га одмах узе, и са мноштвом слугу оде у Јевтимијев и Теоктистов манастир. А кад братија видеше толике Сарацене, уплашише се. Блажени Теоктист изађе пред Сарацене, и упита их: Шта овде тражите? Они одговорише: Иштемо слугу Божјег Јевтимија. Теоктист им рече: Он овде живи, али до суботе не разговара ни с ким, јер усамљенички молитвено тихује. Тада Аспевет узе за руку Теоктиста, показа му свог болесног сина, и нареди сину да сам исприча о себи све. Дечко стаде причати:
Када ce у Персији разболех, употребише око мене сву лекарску и враџбинску вештину, али ми од тога нимало не би боље, напротив болест се непрестано погоршаваше. А када дођосмо овде, у Арабију, болест не попушташе. Једне ноћи лежећм на постељи, ја размишљах да ли ћу се икада излечити. И говорах у себи: "О Теревоне, где су јелинске и персијске вештине лекарске? где враџбине и бајања? где моћ наших идолишта, и каква је корист од њих? А где су искуства звездара и басне наших учења, и бескорисна призивања наших богова? Заиста је све то очигледна обмана и смејурија, јер ништа никоме не помажу, ако не наредi Бог једини истинити". Размишљајући тако, припадох молитви, и са сузама се мољах, говорећи: "Боже велики и страшни, који си небо и земљу створио, ако се смилујеш на душу моју, и избавиш ме од ове опаке болести, онда ћу одбацити сва безакоња јелинске вере и постати хришћанин". Пошто се тако помолих, ја заспах. И у сну видех једног црнорисца, са великом проседом брадом, и он ме упита: Од чега патиш? A ja му показах своју бољку. На то ме он упита: Хоћеш ли учинити што си обећао Богу? Ја му одговорих: Учинићу, ако се ослободим ове болести. Тада ми он рече: "Ја сам Јевтимије: живим на источној страни у пустињи, десет стадија далеко од Јерусалима, недалеко од пута који води за Јерихон. Ако дакле желиш да се исцелиш, доћи код мене, и Бог ће те исцелити преко мене". To видех и чух у сну, и испричах оцу своме. И ево дошли смо по наређењу онога који ми се јавио у виђењу. А тебе молим, покажи нам тог Богом указаног лекара.
Блажени Теоктист оде, и исприча великом Јевтимију све што чу. А он помисли да није лепо противити се Божјем наређењу, прекиде своје усамљеничко молитвено тиховање, и дође болеснику, помоли се Богу за њега, и прекрсти га крсним знаком и Теревон тог часа оздрави, као да никада није боловао телом. A варвари, задивљени тако тренутним оздрављењем Теревоновим повероваше у Христа, и павши ничице на земљу, мољаху да их крсти. Чудотворац Јевтимије, видећи да су од све душе поверовали у Бога, прогласи их за оглашене, и крсти најпре Аспевета, и даде му име Петар. За њим крсти Марина, брата Аспеветове жене; затим Теревона, па онда и све Сарацене што беху дошли с њима. И задржа их свети Јевтимије код себе четрдесет дана, просвети их речју Божјом, утврди их у вери, и отпусти кућама њиховим. А Марин, ујак Теревонов, не отиде више из манастира, него се у њему постриже, и проведе до краја живота, и веома угоди Богу. И после преподобног Теоктиста би игуман те обитељи, о чему ће касније бити речи. А велико благо, које донесе у манастнр, делом раздаде сиротињи, а делом утроши на проширење и зидање манастирских здања.
Глас о чудесном исцелењу Теревоновом пронесе се свуда, и почеше се са свих страна стицати многи болесници к блаженом Јевтимију, бесплатном лекару. И лако исцељивани, они се враћаху својим кућама здрави. Због тога име светитељево постаде славно, не само у Палестини, него и по суседним областима. Али преподобни виде да то нарушава његово молитвено ћутање, негодоваше што му многи посетиоци долазе и славе га, и туговаше за првобитним својим усамљеничким молитвеним тиховањем. И намисли да тајно отиде у пустињу звану Рува[13]. To некако сазнаде блажени Теоктист, и каза братији. И сабравши се сва братија, дођоше и падоше пред ноге преподобног Јевтимија, молећи га са сузама, да их не оставља сироте. А он, да би их утешио, обећа им да неће оставити ово место.
Прође не много дана, али у њему жеља за безмолвним животом све се више распаљиваше. И не могући више да подноси вреву, он једне ноћи тајно напусти манастир. Поведе са собом једног ученика, Дометијана родом такође из Мелитине, по животу добродетељна. И отпутова у Pyфy, и прошавши јужну пустињу крај Мртвог Мора, пoпe ce на једну гopy, звану Марда, која беше издвојена од других. На њој нађе студенац и порушену келију. Келију обнови, и настани ce y њој. И ту поживе неко време, хранећи се травом.
Затим отиде у пустињу Зиф[14] која се налази близу села Аристовулијаде, желећи да тамо види пећину, у којој се некад крио Давид бежећи од Саула. И када виде то место, допаде му се, и подиже манастир. А почетак подизања манастира догоди се на овај начин: Син старешине села Аристовулијаде[15] паћаше од нечистог духа. Громко вапијући, он призиваше име Јевтимијево јер му је Бог на невидљив начин тако био наредио. А отац његов и рођаци стадоше се на све стране ревносно распитивати за Јевтимија, ко је, и где се налази. И сазнавши да се налази у Давидовој пећини, између Паравариха и Аристовулијаде, отац узе бесомучног сина и одведе га к њему. И чим син угледа светитеља, одмах га демон обори, и изиђе из њега.
Када се рашчу за ово чудо, дођоше код светитеља многи људи из околних насеља, и подигоше му манастир. И скупише се братија, и живљаху ту, а Бог их снабдеваше храном. Тамо светитељ усаветова многе да се од манихејског зловерја[16] обрате Православљу, и да прокуну оснивача јереси Манеса. Али пошто га мноштво посетилаца много узнемираваху, он рече своме ученику Дометијану: Хајдмо, чедо, да посетимо оца Теоктиста и братију. - И пођоше. Приближавајући се општежићу, он пронађе на гори једно згодно место за себе, на коме се касније подиже његова лавра. Беше то место равно и повучено, и ваздух здрав. Ту пронађе једну малу пећину, и настани се у њој. А кад се престави, тело његово би сахрањено у њој. Сазнавши за његов долазак, блажени Теоктист одмах отиде к њему да га целива, и мољаше га да дође и живи у свом месту у општежићу с братијом. Али он не пристаде, ипак обећа да ће сваке недеље долазити у цркву на молитву.
Чувши да се преподобни Јевтимије вратио на своје место, Аспевет, у крштењу Петар, обрадова се. И узевши са собом мноштво Агарјана са женама и децом, дође к њему, и мољаше га да им каже реч спасења. Старац их све доста поучи, и обрати ка Христу све који беху дошли с Аспеветом. И одведе их старац у доњи манастир, и просвети их светим крштењем, и остаде с њима седам дана, поучавајући их и утврђујући их у вери. Затим се поврати у своју пећину, јер је веома волео безмолвије усамљеничко молитвено тиховање. А Аспевет - Петар, видећи да старац нема келије, него борави у малој пећини, дозва зидаре те сазидаше светоме три келије, и малу цркву, и пекару, и ископа велики ров са два одвода за скупљање воде. Све то снабде свима потребним стварима, како преподобни не би оскудевао ни у чему. А ново крштени Агарјани усто нису хтели да се одвоје од преподобног, желећи да стално слушају његове слатке поуке. И мољаху светитеља да им допусти да се настане у његовој близини. Али он не пристаде на то, бојећи се да му се усамљеничко молитвено тиховање не наруши потпуно. Он их одведе на друго место, згодно за насеље, и нареди те им ту подигоше куће и цркву, па им доведе свештенике и ђаконе. И њихова се дружина множаше из дана у дан, јер к њима долажаху многи Агарјани и примаху свето крштење. А преподобни их често посећиваше, и поучаваше речи Божјој. И када њихово насеље постаде читав велики град, моли преподобни јерусалимског патријарха Јувеналија[17] да Петра, Теревеновог оца, посвети за епископа новопросвећеним Агарјанима. И беше Петар вредан епископ на корист житељима сараценским, који пригрлише свету веру. Толико о Сараценима. А сада да опет говоримо о светом Јевтимију.
На месту, на коме је молитвено тиховао, преподобни Јевтимије није хтео да има сажитеља, и због тога није ту оснивао општежиће нити градио лавру, него је све, који су му долазили ради пострига, упућивао у доњи манастир преподобном Теоктисту. Тако исто све поклоне које је добијао, слао је у Теоктистов манастир. Али кад Бог нађе за сходно да то место насели многим иноцима, Он у виђењу нареди великом Јевтимију, да не одгони од себе оне који му долазе ради спасења. Јер једном дођоше к њему три рођена брата, који гораху духом према врлини. Они се зваху: Козма, Хрисип и Гаврило; рођени у Кападокији, васпитани у Сирији. И не хте старац да их прими, прво зато што је волео своје усамљеничко подвизавање, а друго, што ова три брата беху млади, нарочито најмлађи Гаврило. Он беше ушкопљеник од рођења, и врло млад, женскога лица. Тада преподобни имаде ноћу неко божанско вићење, у коме му би речено: Прими ту браћу, јер их Бог посла овде; и отсада немој одбијати никога који долази са жељом да се спасава. - И прими их светитељ; и рече најстаријем брату Козми: Ето, ја ћу вас примити, као што ми нареди Бог. Али учини и ти оно што ћу ти ја наредити: не дај најмлађем брату да излази из келије, како га нико од братије не би видео. Јер није добро да женолико створење живи у лаври; може бити повод за вражје искушење. - Онда светитељ прорече Козми шта ће се с њим збити, говорећи: Како ми изгледа, ти нећеш овде остати дуго, јер ће ти Бог уручити епископство Скитопољске цркве. - Тако и би.
Од тада стаде преподобни примати све који му долажаху. Тако, он прими Домна Антиохијанина, нећака антиохијског архиепископа Јована[18]; прими и друга три брата из Мелитине, нећаке оног Синодија, који са Акакијем беше учитељ Јевтимију. Они се зваху: Стефан, Андреј и Гајан. Затим прими Јована, презвитера раитског, и Анатолија, и Таласија, па Кириона из Тиверијаде, презвитера цркве светог мученика Василија у Скитопољу. Пошто их прими, нареди епископу Петру да им сагради мале келије, и сву цркву украси што боље. И тако убрзо устроји лавру, по угледу на ону у Фари. И дође патријарх јерусалимски Јувеналије повевши са собом светог Пасариона, који тада беше хороепископ[19], и Исихија[20], презвитера и учитеља црквеног, и освети лаврску цркву у педесет другој години Јевтимијева живота[21]. A рукоположи и два ђакона, Дометијана и Домна; презвитери пак беху Јован и Кирион. И обрадова се духом велики Јевтимије због освећења своје лавре; нарочито, пак што се виде са Патријархом, и са преосвећенмм Пасарионом, и са богословом Исихијем, чувеним светилима. Но не прође ни седам Месеци од тога времена, а свети Пасарион оде из овога живота, у дубокој старости.
У првој години по освећењу лавре би постављен за економа Дометијан, када са великим оцем многа братија испрва трпљаху недостатак и оскудицу у потребама за живот. Али Бог промишљаше о слугама својим. Догоди се једном да мноштво Јермена, који иђаху из Светога Града на Јордан, сврнуше десно и дођоше у лавру, јер Бог беше тако удесио, да би врлина и велика вера оца моћно заблистала. Јермена беше више до четири стотине. Старац виде да су гладни, па дозва Дометијана економа, и рече: Постави овим људима да једу. А он му одговори: Оче, ми немамо храну ни за десеторицу; а где би смо нашли хлеба за толики народ! Светитељ пак, пун пророчког дара, рече: Иди, учини како ти наређујем, јер овако говори Дух Свети: Ови ће људи јести досита, а и нама ће обилно остати. - Дометијан оде у хлебару, у којој раније беше мало хлеба, а сада не могаше отворити врата, јер Божји благослов беше испунио хлебару хлебовима све до плафона. Дометијан дозва неколико братије, извалише врата, и хлебови покуљаше из хлебаре. Исто тако такав благослов беше и на вину и на уљу, јер се судови изненада напунише. И сви једоше и наситише се. И у току три месеца не могаху да наместе врата на њихово место од велике количине хлебова, ма да узимаху хлебове, они се не умањиваху, као некада у оне гостољубиве удовице у Сарепти Сидонској, што се брашно не потроши и уље не нестаде. Дивећи се томе чуду, Дометијан се баци пред ноге учитељу, молећи опроштај. А старац га посаветова и поучи у погледу гостољубља и наде у Бога.
Од тога времена лавра би благословљена сваким изобиљем: све напредоваше, зданија се умножаваху и келије у њима, и у цркви се сваки дан служаше света литургија. Манастир је имао много стоке ради манастирских потреба. Економ је имао много брига око стоке. У лаври пак беше један брат, по имену Авксентије, родом из Асије[22], згодан за службу манастирску. Економ га замоли да буде чобанин, да чува и пасе лаврске мазге и магарце. Али он одби. Економ онда позва два презвитера, Јована и Кириона, и сви троје молише Авксентија да се прими те службе, али их он никако не послуша. Стиже и субота, када се могло са великим оцем говорити о манастирским пословима: Економ исприча преподобноме о Авксентијевој непослушности. Онда преподобни дозва Авксентија, и рече му: Послушај нас, чедо, прими се службе која ти се предлаже. А он одговори: He могу, чесни оче, са три разлога: прво, ја сам странац, и не знам овдашњи језик; друго, страх ме од пада у грех; треће, бавећи се око стоке, ја нећу бити у стаљу да безмолвујем, да усамљенички молитвено тихујем, и да будем у Богу. Велики Јевтимије му рече: Молим Бога, да ти се никакво зло не деси при овом пословању, јер Бог зна да ћеш из страха Божјег служити слугама Његовим. Чуј Господа који каже: He дођох да ми служе, него да им служим (Мт. 20, 28). И опет: He тражим воље своје него вољу Оца који ме је послао (Јн. 5, 30). - Иако га је свети тако саветовао. Авксентије се узјогуни и остаде непослушан. Тада се преподобни разгневи, и рече: Ми ти, чедо, саветујемо оно што је теби на корист, а ти не слушаш, онда ћеш видети награду за непослушност.
Тек што светитељ то изрече Авксентије се, бесомучан, сруши на земљу, дршћући и тресући се. А присутни оци молише светитеља за њега, и једва га умолише те га подиже и осенивши га крсним знаком, исцели га. Дошавши к себи, Авксентије припаде к ногама светитељевим, молећи опроштај. И рече му свети: Послушање је велика врлина, јер Бог тражи послушање више него жртве, а непослушање наноси смрт. - И сатворивши за њега молитву, благослови га и рече: Ето си здрав, више не греши, да ти не буде горе. - И тако се Авксентије прими службе са ревношћу.
Нека два брата, Марон и Климатиј, пошто им дотежа сурови живот у лаври, договорише се да ноћу побегну. И већ су се спремали да то учине. Али то би откривено преподобном Јевтимију, јер виде ђавола где је зауздао обојицу и вуче их у замку смрти. Онда их преподобни дозва к себи, и говораше им о трпљењу. И одужи своју поуку, молећи их и саветујући их да се окане пагубне намере. И доказиваше им како свуда треба себе будно пазити: Адам, живећи у рају, наруши заповести Божје; a Јов, седећи на ђубришту, одржа их. А дода и ову поруку, говорећи: He треба се задржавати на рђавим помислима, које изазивају мрзовољу и тугу, или мржњу према овом месту и према онима који живе с нама; нити послушати мисли које нас наговаоају да пређемо на друго место, већ треба сваког часа трезвен бити, и од замки демонских одвраћати ум свој, да не бисмо преласком на друго место погазили наш устав. Јер дрво, које се често пресаћује, не рађа. Ако неко жели да учини нешто добро на месту где живи, па не узмогне, онда нека не мисли да ће то на другом месту учинити, јер врлина зависи не од места, него од воље и вере. Чујте причу коју чух од египатских црноризаца: Један брат живљаше у општежићном манастиру у Египту, и често се гневљаше и узбуђиваше, и уста му беху пуна свађе. Захваћен мрзовољом, он изиђе из манастира и борављаше сам самцит, мислећи у себи да ће престати да се гневи, пошто нема с ким да разговара. Једнога дана, захвативши воду у крчаг, метну га на место, али се крчаг претури; он по други пут захвати воду, метну крчаг на место, а он се опет претури; то се исто деси и по трећи пут. А брат, прелашћен демоном, разљути се на крчаг, дохвати га и разби у парампарче.
Кад свети Јевтимије заврши причу, Климатиј се насмеја. Старац га погледа и рече: Да и ти ниси, брате, од демона прелашћен, када се безумно смејеш? Ниси ли чуо како Господ прекорава оне који се смеју, а блаженима назива оне који плачу? - Рекавши то, окрену се од Климатија и оде у своју келију. Но Климатиј се одмах сруши на земљу тресући се, јер га спопаде неки страх и ужас. Ту се тада деси Дометијан. Он дозва неке оце, и, ушавши код преподобнога, мољаху га за Климатија да му опрости. Светитељ их послуша, изиђе и подиже Климатија који је лежао на земљи, и исцеливши га крсним знаком, рече: Пази отсада, и води рачуна о речима отаца као о речима Божјим, и буди сав око, као што се каже за Херувиме, будно чувајући себе свуда, јер посред замки ходиш. - И поучивши тако брата, и посаветовавши обојицу који се беху договорили да беже, отпусти их, поправљене, у њихове келије.
У та времена састаде се Трећи Васељенски Сабор у Ефесу[23] противу злочестивог Несторија[24]. А из града Мелитине дође у Палестину ради поклоњења светињама онај Синодије, који са Акакијем беше учитељ преподобном Јевтимију у време младости његове. Пошто Синодије имађаше у Јевтимијевој лаври три своја гореспоменута нећака: Стефана, Андрија и Гајана, он дође у лавру и, целивавши преподобног Јевтимија, исприча му о безбожности Несторијеве јереси, који, по Божјем попуштењу, као патријарх цариградски својим злим учењем узбуни сву васељену. Исприча му исто тако о ревности за православље блаженог Кирила, архиепископа александријског[25], и Акакија, епископа мелитинског, некадашњег учитеља његовог. И радоваше се за њих преподобни. И нареди преподобни Петру, некадашњем Аспевету, а сада већ епископу сараценском, који је са осталим епископима палестинским полазио на Сабор у Ефесу, да се држи Кирила и Акакија и да се на сваки начин заједно са њима бори.
По завршетку Сабора, на коме Несторије би свргнут, епископ Петар се врати, и преподобном Јевтимију исприча подробно све што је било на Сабору. Старац се радоваше духом због утврђења православља, а туговаше због Јована, архиепископа антиохијског, који, иако православан, борио се на страни Несторијевој. Када то чу ђакон Домн, ожалости се због свог ујака, и мољаше великог оца да му допусти да иде у Антиохију и исправи свог ујака. Старац му рече: He иди, чедо, јер ти тај пут нeћe бити на корист. А твој ујак, ако је и погрешио мало, ипак ће га Бог, који зна правоћу срца њетовог, исправити, и неће га оставити да пропадне. Ти пак, чедо, ако истрајеш на месту, на коме си по позиву, и не послушаш помисао који хоће да те отргне од ове пустиње, успећеш у врлинама, и Бог ће те прославити. А не послушаш ли ме и отидеш, примићеш престо ујака свог не на своју корист, и нећеш дуго бити поштован на њему, јер ће ти га брзо узети зли људи. Али Домн не послуша речи оца свога и оде без благослова. И зби се са њим све што му светац прорече[26]. И врати се после тога старцу, плачући и кајући се, и дивећи се прозорљивости светитељевој.
О овом преподобном оцу нашем Јевтимију казиваше Киријак Отшелник[27], ученик његов, ово: Никада га не видесмо да једе осим суботом и недељом, нити да разговара с ким осим велике нужде. Исто тако, никада га не видесмо да се одмара лежећи, него је то чинио седећи и помало дремајући, а понекад стојећи и држећи се обема рукама за уже које је ради тога било растегнуто у једном углу. Мало је сна давао телу, и говорио у сну речи Арсенија Великог[28]: Ходи, зли слуго! - У животу се угледаше на тог преподобног Арсенија, и са насладом је слушао о њему од братије који су долазили из Египта.
Анастасије, који беше сасудохранитељ у цркви светог Васкрсења Христова у Јерусалиму[29], желео је да види великог Јевтимија. И узевши са собом пријатеље своје, клирике Јерусалимске, крену за лавру. А преподобни Јевтимије, провидећи Духом њихов долазак, позва лаврског економа Хрисипа, и рече му: Спреми се да дочекаш госте, јер нам иде Патријарх јерусалимски. - Када гости дођоше, преподобни дочека Анастасија као патријарха, и разговараше с њим као с патријархом. А сви присутни чуђаху се томе. И приђе му економ Хрисип и шану му на уво: Чесни оче, овде није патријарх већ Анастасије, сасудохранитељ. - А светитељ се зачуди и рече: Веруј ми, чедо, ја га ево видим патријаршки обученог, и зацело се не варам, јер кога Бог унапред припреми, тога и постави. - Ову реч преподобнога чуше сви присутни. И тако и би у своје време, када Анастасије постаде патријарх[30].
Теревон, син Петра епископа, званог Аспевет, имађаше жену, но, и ако беше дуго с њом у браку, не имађаше деце, јер му супруга беше нероткиња. Стога је он доведе чудотворцу Јевтимију, молећи га и говорећи: Знам, оче, да ће Бог услишити твоје молитве, јер испуњује вољу оних који Га се боје. Молим дакле твоју светињу, помоли се за нас човекољубивом Богу да разреши бесплодност моје супруге, и да нам да порода. - Светитељ три пута благослови знамењем светога крста њега и жену, и рече им: Ево, Бог вам дарује пород, јер ћете добити три сина. - Поверовавши речима светитељевим, они радосни отидоше дома. И затрудневши жена, роди првенца, и наденуше му дедино име: Петар. А после, у току времена, она роди и друга два сина. И зби се пророштво преподобнога.
Један брат у лаври, по имену Емилијан, једне ноћи уочи недеље у свануће, по демонском дејству распали се похотом телесном и подаде се прљавим мислима, жудећи у срцу за грехом. Догоди се да у то време преподобни Јевтимије, идући на јутрење у цркву, пролажаше поред места где се налазио брат захваћен похотом, и осети смрад демона блуда. Познавши шта је по среди, рече: Проклети нечисти душе, нека ти Бог запрети! - И одмах брат Емилијан паде на земљу бацајући пену, демонујући. Слегоше се братија, и донеше свећу, и преподобни рече братији: Видите ли овога брата, који је од младости досада живео добро у чистоти тела свог, а сада, попустивши, размишљаше о телесној наслади са жудњом, и наслађиваше се тим прљавим мислима, и ето демон је овладао њиме. Извуцимо дакле и ми поуку из ове његове невоље, и нека сваки зна ово: ако се неко и не дотиче туђег тела, нити телом чини гадни грех, већ умом блудничи, примајући прљаве мисли, и задржавајући их, и пристајући на њих, и наслађујући се њима, тај је блудник и демон влада њиме. А додаде старац и повест, говорећи: Чујте, братије, повест коју ми оци испричаше о једном брату, кога сви сматраху за свеца, a он срцем гневљаше Бога, јер се бављаше прљавим мислима и умом блудничаше. Кад се тај брат приближи кончини својој, наиђе тамо неки прозорљиви старац, и чу за њега да је болестан и већ на самрти. А виде где сви житељи плачу и говоре: Ако овај светац умре, онда нам нема наде на спасење, јер се сви његовим молитвама спасавасмо. - Чувши то, прозорљиви старац похита к болеснику, желећи да добије благослов од тобожњег свеца тог. И кад се приближи одаји његовој, угледа многи народ са свећама, а свештенике и ђаконе где очекују епископа, да би чесно сахранили тога свеца. Ушавши у одају, старац га затече где још дише, и погледавши душевним очима виде демона где држи трозубац, који беше зарио у срце његово, и ваћаше му душу силно га мучећи. И чу глас одозго који говораше: Као што ме душа његова ни једног дана није одмарала, тако се ни ти немој одмарати мучећи га и вадећи му душу. - И тако страшно сконча он који је по спољашности личио на свеца а унутра срцем је гневио Бога. Чујући ово, братије, чувајте се ревнорно од помисли које скрнаве душу, јер у време разлучења душе од тела подједнако ће бити мучени они који мисле о блуду као и они који чине тај грех. А сада, помолимо се за овог брата Емилијана Богу који кара, али смрти не предаје, да га ослободи од демона и телесних страсти. И пошто се светитељ помоли Богу, изиђе демон вапијући и говорећи: Ја сам демон блуда! - И испуни сво место смрадом као кад сумпор гори. Отада се Емилијан ослободи прљавих пожуда, и постаде сасуд изабрани Божји.
У то време дуго не паде киша, и настаде силна суша. И испуни се реч Светог Писма: Небо над главом твојом биће од бакра, а земља под тобом од гвожћа (5 Мојс. 28, 23). И због велике суше сви беху веома тужни. Братија с преподобним Теоктистом мољаху великог Јевтимија да се помоли Богу, и измоли кишу, јер знађаху како је моћна молитва његова пред Богом. Али он одбијаше. Наступи празник Богојављења Господњег, и приближаваше се дан, у који је светитељ по своме обичају одлазио у пустињу све до Цвети. Тада се слеже силан народ из Светог Града и околних села, носећи крст и вапијући: Господе, помилуј! И дођоше великоме Јевтимију, не дајући му да иде у пустињу, док не умоли Бога да им да кишу. Чувши њихов вапај, преподобни изиђе пред њих, и рече: Шта тражите од грешна човека? Јер ја, децо, немам смелости да се молим Богу за кишу. Грешан сам, те је и мени самом више него другима потребније милосрђе Божје; нарочито у ово време гнева Божја. Јер греси наши нас одвајају од Бога; лик његов оскрнависмо; Цркву његову омразисмо, робујући похотама и разним страстима; у грамжљивости и зависти живимо; одвратни смо ненавидећи један другога. Због тога Бог пусти на нас ову казну, да бисмо се, поучени њоме, покајали. A када будемо поправили себе покајањем, тада ће нас услишити, јер стоји написано: Господ је близу свих који га призивају у истини (Пс 144, 18). - Док светитељ тако говораше народу, сви као једним устима повикаше: Ти се сам оче, помоли за нас. И верујемо да ће Бог услишити молитву твоју, јер испуњује вољу оних који Га се боје.
Оваквим речима умољен, преподобни узе присутне оце, и пође у цркву, наредивши и људима да се моле. И павши ничице у цркви, мољаше Бога са сузама да се смилује на створења своја, и посети земљу милошћу и добротом, и напоји је кишом. И док се он мољаше, дуну југ, и цело се небо наоблачи, и проломи се грмљавина, и паде силна киша. И уставши са молитве, рече народу: Ето, Бог услиши ваше молитве, и благословиће ову годну више других година. Стога се протрудите да и ви угодите Њему добрим делима, јер Он изли милост своју на вас. - И тако их отпусти. А велика киша је падала много дана, те светитељ не могаде по обичају свом отићи у пустињу. И благословена би изобиљем плодова земаљских година та више од других година, као што светитељ рече.
Потом се састаде у Халкидону Четврти Васељенски сабор против злочестивог Диоскора, патријарха александријског[31]. У то време преподобном Јевтимију беше седамдесет и пет одина. На том Сабору узеше учешћа неки од ученика њеових, који се беху удостојили епископског чина: Стефан, пископ јамнијски, и Јован, епископ сараценски, који дође после Петра Аспевета. Записавши предања Халкидонског Сабора, они их донесоше своме оцу светоме Јевтимију. И он похвали та предања као православна. И одмах дознадоше сви монаси у Палетинској пустињи, од којих многи неправославно вероваху, да је велики Јевтимије присталица Халкидонског Сабора.
У то време дође у Палестину неки Теодосије, по обличју монах, a пo расположењу нечестивац. Присталица Јевтихијевог зловерја, он се ругаше светом Сабору Халкидонском, јер је тобож нa њему одбачен догмат праве вере. И булажњаше проповедаући обновљено учење Несторијево, и многе друге лажи и будалаштине. Тада се налажаше у Палестини царица Евдокија, супруга благочестивог цара Теодосија Млађег[32] која се после мрти свога мужа бављаше по светим местима. Најпре дакле царицу Евдокију овај јеретик Теодосије превари, те она одбаци Халкидонски Сабор. Затим и многе иноке, пустињске оце, заведе овом јересју и начини их својим једномишљеницима. Онда, са многим превареним монасима, подиже буну против патријарха Јувеналија, наговарајући га да неизоставно одбаци Халкидонски Сабор. А кад Јувеналије патријарх не пристаде, они га отераше са престола, и он оде у Цариград код цара Маркијана[33]. A јеретик Теодосије, имајући као помоћника царицу Евдокију и силу монаха заслепљених јересју, пoпe ce на патријаршијски престо[34], и многе муке задаваше православнима; епископе пак и клирике, који нису хтели да имају заједницу с њим, неке свргну, а неке измучи и поби. И задоби све палестинске монахе, осим оних који беху у Јевтимијевим манастирима, јер они имајући за пример оца свог великог Јевтимија, стајаху чврсто у Православљу. Лажни пак патријарх Теодосије много се труђаше да придобије за себе преподобног оца Јевтимија, непрестано шаљући му поруке, молећи га и претећи му, и на све могуће начине мамећи га. Али се преподобни не даде ухватити у ђавоље мреже, нити се поколеба, већ стајаше као јак стуб и стена непокретна. А када светитељу додијаше свакодневне лукаве поруке Теодосијеве, он сазва братију, и пошто их посаветова да се добро чувају од јереси и да буду чврсти у Православљу, отиде у пустињу. Тако урадише и многи од братије. Склањајући се од јеретичког насиља и угледајући се на оца свог, они се удаљише у пустињу.
Беше тада у Јорданској пустињи[35] један пустињак, недавни дошљак из Ликије[36], по имену Герасим[37]. Он беше прошао сва правила иночког житија, и добро се борио са нечистим дусима. Побеђујући и прогонећи невидљиве демоне, он би саплетен и преварен од видљивих демона - јеретика, јер паде у Евтихијеву јерес. А када чу за преподобног Јевтимија, о чијим врлинама слава брујаше на све стране, пође к њему који се тада налазио у пустињи Рува. И видевши га, доби многе користи од тога. И пошто остаде дуже времена код њега, он нахрани душу своју корисним речима са медоточивог језика његовог и поукама о Православљу, одбаци јеретичку кугу, и обрати се правој вери, и веома се кајаше због своје раније заблуде.
Та пометња у Палестини од јеретика преко Теодосија трајаше читаву годину дана. Онда стиже наређење од благочестивог цара Маркијана, да се лажни патријарх Теодосије ухвати и преда суду, да би искусио заслужену казну за дела своја. А кад он то сазнаде, побеже на Гору Синајску и сакри се тамо. Тада се преподобни Јевтимије поврати из пустиње у своју лавру.
Када једном приликом преподобни Јевтимије служаше свету литуртију, сарацен Теревон и брат Хрисипов Гаврило евнух видеше за време Трисвете песме како огањ сиђе с неба и окружаваше светитеља; и беше светитељ у огњеном стубу стојећи пред светим престолом све до свршетка службе. А причао је једном и сам светитељ некима од братије, да је често виђао Анђела где с њим литургише.
Имао је свети Јевтимије и овај дар: својим телесним видом прозирао је унутрашње покрете духа, и распознавао помисли људске, и зле и добре. И када се братија причешћиваху божанским Тајнама, он је знао с каквом се душом ко причешћује: јер оне који достојни приступају, виђаше како се просветљују ол Причешћа, а они који се недостојни причешћиваху, виђаше како се помрачују и постају у лицу као мртваци. Због тога не престајаше апостолским речима поучавати све: "Браћо, добро пазите кад хоћете да се причестите; нека сваки од вас испитује себе, и тако нека једе од Хлеба, и од Чаше нека пије; јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије (1 Кор. 11, 28-29). Јер се Светиње припремише за свете, а не за оскрнављене. И који год имате чисту савест, приступите к Њему и просветлите се, и лица се ваша неће постидети (Пс. 33, 6)".
Пресвети патријарх Јувеналије опет заузе свој престо, и поче поправљати све што беше покварено. Царица Евдокија, коју онај Теодосије беше завео у јерес, колебаше се умом, не знајући ког вероисповедања да се држи. И посла писмо у Антиохију преподобном Симеону Столпнику, тражећи од њега савет и упутство. А он отписа овако: "Знај да је ђаво, видећи обиље добрих дела твојих, измолио допуштење да те сеје као пшеницу, и он је преко оног пагубног Теодосија покварио твоју богољубиву душу. Али, не бој се, јер не престаде вера твоја. Ја се једној ствари веома чудим: Ти имаш извор у близини, и превиђаш га, а трудиш се да издалека захватиш воду: имаш тамо божанственог Јевтимија, послушај његово учење, и спашћеш се".
Чим царица доби ово писмо од преподобног Симеона, одмах се стаде распитивати за блаженог Јевтимија. Сазнавши да он никад не излази из пустиње у град, она одлучи да у источној пустињи на високом брду подигне себи стуб, далеко тридесет стадија од Јевтимијеве лавре, како би тамо често могла виђати преподобног и наслађивати се његовим учењем. И подиже стуб, и настани се тамо усамљенички молитвено тихујући. И посла преподобноме Јевтимију гореспоменутог Анастасија, који тада беше хороепископ на месту светог Пасариона, и Козму крстохранитеља, молећи га да изволи видети се с њом. Али они не нађоше преподобнога у лаври, пошто одавно беше отишао у Руву. Они онда узеше са собом преподобног Теоктиста, и пођоше к преподобноме у пустињу Руву. Нашавши га тамо, много га молише да отиде до царице, и спасе њену заблуделу душу. И једва га умолише да пође с њима. А кад царица угледа великог Јевтимија, обрадова се веома, и павши пред чесне ноге његове, рече: Сада разумех да је Бог посетио моју ништавност. - Старац је поучи колико треба о правоверју; посаветова је да се држи четири Васељенска Сабора: Никејског - против Арија, Цариградског - против Македонија, Ефеског - против Несторија, и Халкидонског - против Диоскора и Евтихија; нареди јој да тражи опроштај од патријарха Јувеналија, коме се раније противила; каза јој и многе друге корисне ствари; благослови је и, помоливши се за њу, отиде. А она, као да јој уста Божја рекоше све то, похита да све приведе у дело. Одмах оде у свети Град, помири се са пресветим Јувеналијем, и јавно се одрече јереси, поставши заједничар Васељенске Цркве. Када то видеше, многи људи, мирјани и црнорисци, који беху заведени Теодосијем, обратише се правоверју по примеру царице.
Када преподобном Јевтимију би осамдесет друга година живота, дође у његову лавру блажени Сава, још млад. Старац га прими, и посла у доњи манастир к преподобном Теоктисту. И пророкова за њега, да ће ускоро засијати у монашком животу јаче од других. Тако и би, што се очигледно види у житију тог преподобног Саве Освећеног. Још дођоше к њему тада и из Нитрије два веома врлинска пустињака: Мартирије, родом Кападокијанин, и Илија Арабљанин. Они не могаху да после убиства цара Маркијана гледају оно што се догађало у Египту: Тимотеј Елур[38] је створио пометњу и метеж у коме би убијен пресвети Протерије, патријарх александријски[39]. Они се стога уклонише одатле, и прибегоше к великоме Јевтимију као тихом пристаништу, јер га обојица веома поштоваху. Провиде за њих свети Јевтимије, да ће и један и други у своје време бити на престолу светог апостола Јакова, брата Господња у Јерусалиму. Њих и светог Герасима поведе са собом и у Кутилијску и у Рувиску пустињу. И тамо, по обичају своме, проведе с њима све до Цвети. И тамо сваке недеље он служаше свету литургију, а ови велики оци причешћиваху се пречистим Тајнама из његових руку.
Онда умре пресвети Јувеналије, патријарх јерусалимски, за царовања христољубивог Лава[40], који дође после Маркијана. А после Јувеналија Општи савет једногласно изабра за патријарха Анастасија, који је некада био сасудохранитељ и хороепископ. И испуни се пророштво преподобног Јевтимија, које он изрече када га Анастасије беше посетио, и он га својим прозорљивим очима виде у патријаршком одјејању. Сети се тога Акастасије, и посла к светитељу чесне клирике са оваквом поруком: Ето, оче, испуни се твоје пророштво. Стога те молим, нареди ми кад да дођем код тебе, да целивам твоју светост. - Преподобни Јевтимије му одговори овако: Ја свагда желим да видим ваше савршенство, и да духовну корист добијем од Вас. Но ваш први долазак мојој ништавности беше без шума, са мало пратилаца. А сада ваш велики чин захтева да имате велику пратњу, због чега ја нисам у стању да достојно примим долазак вашег блаженства. Зато молим вашу Светост, да не долази мојој смерности. Реши ли пак да дође, примићу вас с радошћу; али ће бити потребно да и остале који дођу, примим. A то ће ми онемогућити да останем на овом месту, јер ће нарушити моје усамљеничко молитвено тиховање. Чувши то, и размисливши о томе, патријарх рече: Ако отидем, увредићу старца. Стога нећу да идем. - Али дође време када му потребе наложише, те отиде и виде се с преподобним Јевтимијем, о чему ће касније бити речи.
Блажена Евдокија царица подиже многе цркве, и образова безбројне манастире, сиротишта и свратишта. И нареди да се крај цркве светога Петра, удаљене од Јевтимијеве лавре око двадесет стадија, ископа дубока и пространа водојажа за скупљање воде ради посетилаца. A o Духовима и сама дође тамо, желећи да види тај рад, и посла писмо преподобном Јевтимију, молећи га да дође до ње, како би се удостојила његове молитве и благослова, и насладила његовим поукама. А имала је жељу да светитељу да и прилоге за потребе лавре. Велики Јевтимије јој одговори: "He надај се видети лице моје у телу. А ти, чедо, зашто се бринеш о много чему? Држим да ћеш ти отићи Богу пре но што наступи зима. Стога се овога лета постарај да се спремиш за одлазак. А док си још у телу, немој ме се сећати ни преко писама ни преко дарова, него када будеш отишла ка Господу, тамо ме се сети, да и мене прими с миром, када човекољубље његово буде хтело".
Ове речи светога Јевтимија веома ожалостише блажену Евдокију. А нарочито она реч, да га се не сећа "ни преко писама", јер она имађаше намеру да му писмено завешта велико имање. И убрзо оде у Свети Град, и каза патријарху Анастасију Јевтимијеве речи. У то време ова царица зидаше цркву у име светог првомученика Стефана. И док још не беше довршена, она нареди те би освећена 15. јула. И даде тој цркви велико имање. A обиђе и све цркве што беше сазидала, и освети их, и свакој подари довољно имања. И кад прођоше четири месеца по освећењу цркава, благочестива царица Евдокија предаде дух свој у руке Божје.[41]
Када велики отац наш Јевтимије беше у деведесетој години свога живота, разболе се тешко преподобни Теоктист. И дође свети Јевтимије да посети болесног Теоктиста и да му да последњи целив. И остаде неколико дана у манастиру, очекујући кончину пријатеља и саподвижника свог, да би га сахранио. И сконча од те болести блажени Теоктист 3. септембра 467. године. А патријарх Анастасије, сазнавши за кончину Теоктистову, и за светог Јевтимија да је тамо, хитно дође са својим клиром, да учествује у сахрани блаженог Теоктиста. He мање желео је да види и целива светог Јевтимија. И када угледа светог Јевтимија, ухвати га за руке и стаде их целивати, говорећи: Одавно желим да ове свете руке целивам, и ево сада ме удостоји Бог. Молим те, чесни оче, моли се за мене Господу, да пророштво твоје о мени остане до краја: пиши ми често, поучавајући ме како да управљам Црквом Христовом, јер видим у теби деловање дарова Божјих, и на себи сам познао силу њихову. А светитељ му смерно говораше: Прости ми, свети вдадико, ја молим твоје блаженство, да ме спомињеш у молитвама својим Богу. - И заједно сахранише чесно тело преподобног Теоктиста. Па пошто се насладише дугим разговорима између себе, они се растадоше.
У Теоктистовом општежићу би постављен за игумана Марин богоугодни, ујак Теревонов. Но и он после две године сконча. Преподобни Јевтимије дође и сахрани га близу преподобног Теоктиста. И постави за игумана Лонгина, човека добродетељна. Са овим Лонгином дође једном јануара месеца блажени Сава у лавру код преподобног Јевтимија, да га испрати кад је овај по обичају свом полазио у пустињу. Видевши Саву, Јевтимије га поведе са собом на труд пустињачки. И када су у Руви ходили по безводним местима, Сава ожедне веома од труда, и не могаше даље да иде, јер беше малаксао од жеђи. Преподобни Јевтимије због њега молитвом изведе воду из суве земље, као што о томе пише у житију преподобног Саве.
Затим, после безбројних подвига и трудова преподобни отац наш Јевтимије приближи се својој кончини, коју и предвиде по откривењу Божјем.
Једне године, у време кад је преподобни Јевтимије по свом обичају одлазио у пустињу, у осми дан по Богојављењу Господњем, 14. јануара, сабраше се братија, једни да га испрате, други очекујући да их поведе са собом. Међу братијом се налажаху Мартирије и Илија који беху из Нитрије. И видећи братија да се преподобни не спрема за пут, нити одређује ко ће са њим ићи а ко остати у лаври, упиташе га: Чесни оче, нећеш ли сутра поћи у пустињу? Светитељ одговори: Ове недеље остаћу с вама у лаври, а у суботу у поноћ отићи ћу од вас. - А ово светитељ рече, претсказујући братији време свога одласка Богу. Али они не разумедоше. А трећег дана, 17. јануара, беше празник преподобног оца нашег Антонија Великог. И нареди свети Јевтимије да у цркви буде свеноћно бденије. По завршетку бденија, светитељ уведе у олтар лаврске презвитере, и рече им: Отсада, братије, нећу више отслужити с вама ниједно бденије, јер ме већ Бог зове к себи из овог привременог живота. Пошљите дакле к мени Дометијана, а кад сване, нека се овде скупе сва братија. - Када то чуше, презвитери се раплакаше, и одмах се разгласи међу братијом то што рече велики Јевтимије.
Када свану, сабраше се сви код преподобнога. И он им стаде овако говорити: Оци и братије моји, у Господу љубљени и децо, ја одлазим на пут отаца мојих, а ви, ако ме љубите, заповести моје држите. Нарочито имајте љубав, која је свеза савршенства. Јер што је со хлебу, то је љубав врлинама. И као што је тешко јести хлеб без соли, тако је без љубави немогуће отправљати врлине, јер свака врлина љубављу и смирењем постаје јака и постојана. Смирење зна да свога љубитеља уздигне на врх врлина, а љубав га чврсто држи и не допушта да са те висине падне доле. Јер љубав никад не престаје. И већа је љубав од смирења. To je очигледно и на самом Господу нашем: јер се Он из љубави према нама добровољно понизи, и постаде човек као и ми. Стога смо дужни да Га непрестано исповедамо, и да My хвалу узносимо. Нарочито ми, који смо се издвојили из метежног света овог. Сваки нека пази на себе, браћо, да и тело и душу у чистоти чува. Прописана црквена богослужења никада не остављајте; и сва предања и прописе манастирске чувајте ревносно; онима што пате у искушењима помажите према својим моћима. Ако се ко од братије бори са нечистим помислима, таквога непрестано саветујте, поучавајте, тешите и утврђујте, да га ђаво не саплете и не падне. А додајем вам ову последњу заповест: да се врата манастирска никад не затварају долазницима, него да су свагда отворена ради гостију. И сам кров нека вам буде заједнички са гостима; и све што имате предлажите потребитима, и тако ће вам Бог давати изобилни благослов с неба.
Пошто то заповеди братији, преподобни Јевтимије их упита, кога желе да имају после њега за пастира. А они једногласно рекоше: Дометијана. Светитељ им одговори: Дометијан не може бити, пошто после мене он неће дуго остати у овом животу, него ће у седми дан поћи за мном. - И чуђаху се братија тако смелом и поузданом пророштву светитељевом. И изабраше Илију, родом из Јерихона, економа доњег манастира.[42] Обраћајући се њему, преподобни Јевтимије рече: Ето, сви те оци изабраше себи за пастира и наставника; пази дакле на себе и на стадо. - И пошто му даде многе савете и поучи како да руководи братију, претсказа неке ствари које су се имале после њега догодити у манастирима. Затим изговори ову последњу реч: Ако обретем слободу пред Богом, најпре ћу Га молити за ову милост: да увек духом будем с вама, и са онима после вас довека.
Рекавши то, отпусти све осим Дометијана. И остаде унутра у олтару три дана. И у суботну ноћ усну с миром, и придружи се оцима својим двадесетог јануара 473. године, пошто проживе на земљи деведесет и седам година.
Вест о упокојењу преподобног Јевтимија одмах се пронесе по целој Палестини. И слегоше се монаси из свих манастира и пустиња. Међу њима беше и велики Герасим. Сабра се и врло много народа. А дође и пресвети патријарх Анастасије са свим клиром својим. Али због силнога света не могоше сахранити чесно тело све до три часа поподне, када војници, по патријарховом наређењу, одбише народ, те чесно би погребен. И сви плакаху за њим. Нарочито беху неутешни Мартирије и Илија, који беху дошли из Нитрије, и који се потом удостојише и патријаршиског престола у Јерусалиму, као што то претсказа прозорљиви светитељ. Јер после Анастасија дође Мартирије; после Мартирија Салустије; а после њега Илија[43], као што о томе пише у житију преподобног Саве Освећеног.
Блажени Дометијан, ученик великог Јевтимија, који му послужи преко педесет година, не удаљи се од гроба оца свога шест дана и ноћи. А уочи седмога дана јави му се ноћу свети Јевтимије радостан, и светла лица рече му: Хајде у спремљен ти покој, јер је Господ Христос умољен да са мном будеш.
Дометијан се испуни неисказаном радошћу, и обавести о томе братију. И дошавши у цркву радујући се, предаде дух свој Господу. И би сахрањен поред гроба оца свога.
По престављењу преподобног оца нашег Јевтимија, на гробу његовом дешаваху се многа чудеса, и биваху исцелења. О њима опширније пише блажени Кирило црноризац, писац овог житија. А ми, задовољивши се само житијем преподобнога, славимо вавек Бога у светитељима Његовим прослављеног, Оца и Сина и Светога Духа, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ВАСА, ЈЕВСЕВИЈА, ЈЕВТИХИЈА и ВАСИЛИДА

Ова четири мученика пострадаше за време Диоклецијана. Беху то веома имућни људи, и чланови Сената. Приступише вери Христовој и примише свето крштење, пошто видеше како свети мученик Теопемпт, епископ у граду Никомидији[44], јуначки поднесе муке од неверника и сатвори чудеса силом Христовом. Због тога бише изведени пред цара. Он им прво одузе појасеве које ношаху као знаке свога звања. Затим бише подвргнути разним мучењима док не скончаше. Свети Вас би до појаса закопан у земљу, па му отсекоше руке, и онда труп, и тако предаде дух Богу. Свети Јевсевије би стрмоглавце обешен, па секирама парче по парче сечен, док најзад не сконча. Свети Јевтихије би рукама и ногама разапет између четири стуба, па исечен на три дела, блажено пострада. Светом Василију мачем пробуразише трбух. И тако сва четворица примише мученичке венце, године 303.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ИНЕНА, РИМА и ПИНА

Ови свети мученици беху из северних крајева[45]. Ухваћени од идолопоклоника, они бише изведени пред кнеза те земље. Пошто пред њим исповедише веру у Христа, он их осуди да ледом буду уморени. Стога их прво везаше за јаке и високе кочеве, па онда кочеве чврсто забише усред реке за време зимске циче, и вода се постепено замрзе од мраза око њих, и они се у леду смрзоше. Тако намучени, блажени мученици предадоше душе своје у руке Божије, и примише венце мученичке. Пострадаше у другом веку.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ЗАХАРИЈЕ

Захарија беше ћурчија у Старом Патрасу Пелопонеском. Још у раној младости он се због нечега беше одрекао Христа и потурчио се. Ho y њега беше књига, звана "Спасење грешника", коју он кришом читаше често. Са временом у његовој се души роди силно покајање, и он стаде горко оплакивати свој грех христоодречења и усрдно молити Господа Исуса Христа да га удостоји спасења. Дознавши од једног пријатеља свог хришћанина да у граду има један добродетељан и искусан духовник, он оде к њему ноћу и исповеди му свој грех, а и своју одлучну намеру да објави себе хришћанином и исповеди Христа Господа онде где Га се одрекао. Духовник му рече: Иако је твоја намера веома искрена и јака, ипак је не треба одмах привести у дело, јер ђаво често пута превари људе преко добрих намера. Зато је потребно, чедо моје, да проверимо да ли је твоја намера од Бога. Стога иди у своју радњу, затвори се и проведи четрдесет дана у молитви, посту и читању те књиге коју имаш. А и ја ћу радити то исто у својој келији из љубави за тебе.
Захарија с радошћу прими савет оца духовника: затвори се у својој радњи и стаде усрдно испуњавати духовников налог. Али не би у стању издржати у томе више од двадесет дана, јер се у срцу његовом запали такав огањ, који изазва безграничну љубав према Христу и незадржљиву жељу да за свето име Његово да десет живота, када би их само имао. Зато оде к своме духовнику, паде пред његове ноге и лијући сузе рече му: Оче, благослови ме да идем на мучеништво, јер не могу више да издржим огањ који ми букти у срцу. - Духовник му на то рече да још није дошло време томе. - Дошло је, духовниче, потпуно дошло, одговори Захарија, и ти чиниш велики грех спречавајући ме у томе. - Тада му духовник предложи да исповеди све грехе које је као човек у току живота починио. Захарија устаде, прекрсти руке и скрушено исповеди све своје грехе. И нађе се да му је душа чиста од греха, сем греха одречења од Христа. Но духовник, као искусан и мудар човек, стаде га поново одвраћати од његове намере, да не би себе увалио у непредвиђена опасна искушења. И говораше му: Има и других начина да ти откајеш свој грех одречења од Христа и добијеш спасење, јер нема греха који може победити милосрђе Божје.
Ово одвраћање веома растужи Захарију, и дубоко уздахнувши он рече своме духовнику: Оче духовниче, мудар си човек а говориш ми као детету. Та ја сам свега себе посветио Христу моме, и више не припадам себи. Ја толико жудим да будем мучен за Христа, да ево свом душом желим да примим најстрашније и најмногобројније муке за Њега. Зато те молим: дај ми свој благослов да идем на мучеништво, јер не могу више да подносим огањ који осећам у срцу свом.
Тада духовник узнесе хвалу Богу што толику благодат изли на Захарију. И прочитавши Захарији опроштајне молитве, по прописима Православие Цркве, помаза га миром и причести Светим Тајнама. Нахранивши га на тај начин небеском храном и наоружавши га духовним оружјем, он прочита Молбени канон Пресветој Богородици. Затим га благослови на мучеништво, и осенивши га знаком животворног крста нареди му: да не вређа турску веру, јер то није потребно, него да само са неколико речи одбаци њихову веру, и да објави себе хришћанином исповедајући Господа Христа.
Захарија целива десницу своме духовнику, оде у своју радњу, распродаде одмах сву своју имовину и раздаде сиромасима, само задржа пет и по гроша. Затим оде и предаде кључ од своје радње газди од куће и плати му кирију. И одмах журно крену градском судији, говорећи успут и лево и десно хришћанима које је сретао: Простите ми, браћо моја, и Бог нека вама прости! - Ушавши код судије он га поздрави речима: Жив ми био, ефендија! - Судија, његов познаник израније, отпоздрави га рекавши: О, добро дошао Мемете[46], ходи, седи, и реци ми како си. - Захарија му слободно и јасно рече: Нисам Мемет већ Захарија. Некад сам се одрекао Христа истинитог Бога кога сам веровао од свог рођења, и примио вашу веру; а сада, пошто доћох к себи и памети, одбацујем вашу веру и облачим се у Христа кога сам се био одрекао. Зато те молим, узми ове паре и дај ми потврду да и ја спадам у рају као и остала браћа моја хришћани. - На то му судија стаде говорити: Чедо моје, Мемете, ако си запао у какву невољу, ја сам готов да сазовем aгe, па да те обилно помогнемо, само ми се слободно повери. - Захарија одговори: Ефендија, ја сам продао сву своју имовину и раздао као милостињу, и мени није потребан новац. - Судија му рече: Онда ништа друго није по среди, него си ти пијан. - Захарија одговори: Нека ми Христос само испуни жељу срца мог! веруј ми, ево три дана како нисам окусио ни хлеба ни воде, нити попио уобичајену кафу. А разлог томе је оно што ти рекох у почетку. Зато узми овај новац и дај ми потврду да сам раја.
Видећи да је Захарија непоколебљив у својој одлуци, судија га посла управнику града, обавестивши управника писмено о целој овој ствари. Представши управнику града, Захарија и њему рече све оно што и судији. Управник онда сазва aгe, изложи им целу ствар, и они решише да Захарију баце у тамницу с тим: да га трипута на дан изводе из тамнице и жестоко бију, све тако док се или не врати вери њиховој или не издахне у мукама. Притом наредише да не кане кап крви мученикове, да не би хришћани, узевши крвљу обагрену земљу, стали правити буну и неред, окривљујући нас како их вређамо и гонимо веру њихову.
Како решише, тако и урадише. Но мученик Христов, моткама тучен, и камењем по стомаку и по грудима бијен, остаде чврст и непоколебљив у својој вери у Христа, радујући се и веселећи се, и непрестано говорећи у себи тајно: Господе Исусе Христе Сине Божји, помилуј мене, отпадника Твог, и помози ми! - Једнога пак дана предвече, сграховито мучен, блажени мученик немаше више снаге говорити молитву, већ само очима гледаше у небо за све време мучења.
После тога би наређено тамничару да ноћу мучи мученика док не умре. Тамничар стави мученика у тешке кладе и тако их стеже да су му све кости пуцале. А свети мученик, прекрстивши цело тело крсним знаком и повикавши громко: "Господе, у руке Твоје предајем дух свој!" издахну. И гле чуда! сва се тамница испуни неисказаног миомира. А проклети тамничар од стида оде из тамнице, никоме не рекавши ништа.
Сутрадан хришћани сазнадоше да је свети мученик скончао, и слављаху Бога радујући се. Архијереј онда посла к управитељу града захтев да му се даду мученикове свете мошти да их сахрани. Овај одговори: Покојник није био ни ваш ни наш, пошто се обеју вера одрекао. Зато није достојан да буде сахрањен. - И одмах нареди управник двојици војника, да мучениково тело вежу за ноге, па одвуку и баце у један пресушени бунар, близу цркве Свете Тројице. Наредне ноћи хришћани видеше небеску светлост над бунаром, и отрчаше и поклонише се светом телу светог мученика. Дознавши за то, Турци послаше људе те затрпаше бунар земљом и камењем. И тако светитељ остаде затрпан у бунару. Његовим молитвама нека нас Господ помилује и спасе. Амин.[47]

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ТИРСА и АГНИЈЕ

Из љубави према Христу пострадаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ ЦАРА ЛАВА ВЕЛИКОГ званог Макела

Први од владара свечано крунисан у цркви од стране патријарха Анатолија. Царовао од 457. до 474. године. Велики ревнитељ вере православне и особито светог Халкидонског IV Васељенског Сабора. Он је издао закон да се виновници симоније лишавају грађанских права.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ AHE

Света Ана пострада за Христа у Риму.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Јерменија - брдовита земља, на југу од Кавказа и на истоку од Мале Азије; она се делила на два дела: велику или источну Јерменију, и малу или западну. Град Мелитина, сада Малатија, налазио се у јужном крају Мале Јерменије, на једној од Еуфратових притока.
2. Јевтимије - од грчке речи ????м??, што значи радујем се, добре сам воље, тешим се; Јевтимије значи: добродушни, весели.
3. Валент је царовао од 364 до 378 год., Грацијан - од 375 - 383 г.
4. Теодосије Велики царовао од 379 до 395 године.
5. Отрије, епископ Мелитински учествовао на Другом Васељенском Сабору, 381 у Цариграду; причислен лику светих; празнује се 17 априла.
6. Бакониса је грчка реч и значи службеница. Тако се називала нарочита врста службених помоћних лица у Цркви. Установа ове врсте службеница води порекло из доба светих Апостола (Рм. 16, 1; 1 Тм. 5, 3-10). За ђаконисе су обично биране старије девственице или удовице, не млађе од 40 година. Њихова је дужност била: обучавати жене и девојке, обраћене вери, како да се држе при крштењу; прислуживати епископу при њиховом крштењу и уместо њега вршити помазивање других делова тела, осим чела; пазити на ред и пристојност међу женскињем у време богослужења; обилазити болеснике, сиромахе и затворенике; помагати невољне, и томе слично. Односно ђакониса постоје неколико канонских правила, и то: петнаесто правило Четвртог Васељекског Сабора, четрнаесто правило тог истог Сабора, и четрдесето правило светог Василија Великог.
7. To је било око 406 године.
8. Лавра Фаранска, или Фаре, основна преподобним Харитоном у првој половини IV века. Свети Харитон празнује се 28 септембра.
9. Кутилиска пустиња лежала је на североистоку од Јерусалнма, недалеко од Јерихона, ниже од лавре св. Саве Освећеног ка Мртвоме Мору.
10. Персијски цар Издигерд I царовао од 399 до 420 год.
11. Маги у Персији - чланови жречевске касте, припадали су нарочитом племену Миђана. У њиховим је рукама било усредсређено све научно образовање; они су управљали религиозним обредима и имали великог угицаја на државне послове. Они су се бавили и звездарством (претсказивали судбину људима према кретању небеских светила), гатањем и врачањем, утолико више што је незнабожачка вера Персијанаца била проткана разним мрачним сујеверјима.
12. To je било 419 године.
13. Рува пустиња крај северозападних обала Мртвог Мора.
14. Пустиња Зиф саставни је део пустиње Јудејске, јужно од Јерусалима и југозападно од Хеврона. На западу и истоку од ње налазе се пештере; у једној од њих скривао се Давид, бежећи од Саула (1 Цар 18).
15. Аристовулијада - насеље близу Хеврона.
16. Манихејство - јерес, преставља покушај да се хришћанство споји са начелима персијске вере Зороастрове, која проповеда дуализам, тј. да одувек постоје два самостална начела или царства. По учењу манихејаца, Христос је само светли еон (дух), који је произашао изливањем од Оца светлости. Једна половина таквога Христа би, тобож, прогутана материјом и сачињава душу видљивога света, такозваног страдајућег Исуса; а друга половина, помоћу другог еона - Животворног Духа, ослободи се материје и смести у сунцу; то је такозвани Нестрадални Исус. Оваплоћење Христа, по учењу манихејаца, јесте силазак са сунца Нестрадалног Исуса ради ослобођења Страдајућег Исуса. И ово оваплоћење Христа било је само привидно (докетизам). У моралном погледу, манихејство је проповедало борбу са материјом ради ослобођења од ње, помоћу постепеног умртвљавања у себи тела. Манихејска јерес била је нарочито распрострањена у четвртом и петом веку.
17. Свети Јувеналије - патријарх јерусалимски од 420-458 године, заштитник Православља против јеретика.
18. Јован - архиепископ (патријарх) антиохијски од 423 до 440 г.
19. У старој Цркви, осим епископа градова и епархија, постојали су још епископи села, који су се звали хороепископи (од грчке речи ???? = село). Они су радили под надзором градског епископа; имали су под својом управом известан број сеоских цркава, бирали за подручне им цркве ниже клирнке, приносили Божанске Дарове, раздавали милостињу из црквене имовине, али нису имали права да рукополажу презвитере и ђаконе. За сав рад они су полагали рачун главном епископу града и били његови непосредни помоћници. Доцније хороепископи су укинути.
20. Исихије би касније прибројан к лику преподобних. Празнује се у Сирну суботу.
21. To je било 429 г.
22. Асија - западни део Мале Азије; тако назван после заузећа од стране Римљана још пре Христова рођења.
23. Године 431.
24. Несторије, бивши архиепископ цариградски (428-431 год.), сустопице за Диодором, епископом тарсиским, и Теодором, епископом мопсуетским, кварио православно учење о начину сједињења двеју природа у Исусу Христу. Стога је наопако учио да се од Пресвете Дјеве Марије родио не Богочовек него човек; и то се родио на природан начин, а Божанство се присајединило човеку. Исусу, када се он касније коначно утврдио у добру. Са тих разлога Несторије је називао Пресвету Богомајку Христородицом а не Богородицом.
25. Свети Кирил Александријски (+ 444 год.) празнује се 9 јуна, и 18 Јаунара заједно са светим Атанасијем Александријским.
26. Домн био патријархом у Антиохији од 441 до 448 године.
27. Св. Киријак, отшелник палестински, празнује се 29 септемора.
28. Свети Арсеније Велики упокојио се 449; празнује се 8 маја.
29. Цркву св. Васкрсења Христова саградио је Константин Велики над пештером гроба Господња; освећена 13 септембра 335; дивно била украшена; у њој је било врло много скупоцених утвари, са драгим камењем. Анастасије био скевофилакс сасудохранитељ, чувар тих утвари.
30. Анастасије био патријархом у Јерусалиму од 458-478 год.
31. Четврти Васељенски Сабор био је у Халкидону 451 године. Архиеископ александријски Диоскор (од 444 до 451 год.), заједно са Евтихием, архимандритом једног цариградског манастира, лажно је учио, да у Иcycy Христу постоји само једна природа, Божанска, која је, по оваплоћењу прогутала Његову човечанску природу. Отуда ова јерес названа монофизитство; од грчке речи: ????? = један, и ????? = природа. На Сабору овo лажно учење би осуђено, а свето апостолско учење о двема природама у Господу Христу потврђено и опширно изложено у исповедању вере Халкидонских светих отаца.
32. Теодосије II или Млађи царовао од 408-450 год.
33. Маркијан царовао од 450 до 457 године.
34. У пролеће 452 године.
35. Пустиња Јорданска лежала на западу од Јордана, од Јерихона ка Јерусалиму, и простирала се даље на југ дуж западне обале Мртвог Мора; пустиња - дивља, кршевита, сува и неродна.
36. Ликија - јужна област у Малој Азији.
37. Преподобни Герасим упокојио се 475 године. Празнује се 4 марта.
38. Тимотеј Елур - презвитер и затим патријарх александријски, јеретик - монофизит, Диоскоров присталица.
39. Свети Протерије - патријарх алексанлријски од 451 до 457 г; по смрти Маркијана би убијен од монофизита као заштитник Халкидонског Сабора. Празнује се 28 фебруара. После њега Тимотеј Елур би начињен патријархом и држаше престо до 460 год., збацујући епископе и прогонећн све присталице Халкидонског Сабора.
40. Св. Лав I царовао од 457 до 474 године.
41. Царица Евдокија скончала 460 г.; сахрањена у цркви св. Стефана.
42. Тојест манастира преподобног Теоктиста.
43. Мартирије патријарховао у Јерусалиму од 478 до 486, Салустије од 486 до 494, Илија од 494 до 517 године.
44. Празнује се 5 јануара.
45. Подразумева се Мала Скитија, с десне стране Дунава ка Тракији. Ови свети мученици земљоделци, Јужни Словени, који су живели с десне стране Дунава и по западној обали Црног Мора.
46. Такво је било његово турско име.
47. Свети Захарија пострадао 1782 године.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Преподобни Макарије Велики. Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: "Од страха Божијега". Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: "Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад". "Него шта је то?" упита га Макарије. "Твоје смирење", одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: "Не осуђуј никога, и бићеш спасен". Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.

2. Преподобни Макарије Александријски. Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: "Шта то радиш?" Одговори Макарије: "Изнуравам онога који мене изнурава" (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.

3. Свети Арсеније, епископ крфски. Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу.

4. Свети Марко, архиепископ ефески. Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље.

5. Блажени Теодор. Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Упокојио се 1392. године.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ЕГИПАТСКОГ[1]

Отаџбина овог преподобног Макарија беше Египат, село Птинапар. Родитељи његови живљаху у Египту; имена им беху као древним праоцима Авраму и Сари: отац се Макаријев зваше Аврам, и беше свештеник, а мајка Сара. Пошто беху бездетни, они се одвојише у погледу брачне постеље, али се не одвојише у погледу љубави, и живљаху доста година не сједињујући се телесно, но сједињени духовно. Свој живот украшаваху уздржањем и постом, молитвама и бдењима, милостињама и гостопримством, и многим другим врлинама. По попуштењу Божјем би изненадна најезда варвара на Египат; варвари опљачкаше житеље Египта, те и родитељи Макаријеви веома осиротеше, и помишљаху да напусте своју отаџбину. Но једне ноћи, Макаријевом оцу Авраму јави се у сну свети патријарх Аврам, чесна изгледа, светле лепоте, одеће сјајне као сунце. Тешећи га и говорећи му да положи наду у Господа, он му саветова да се не удаљује далеко, него да се само пресели у село Птинапар. И још му рече свети Аврам да не лишава себе и супругу своју брачног телесног сједињења, пошто Бог хоће да их благослови блаженим плодом, као што, - додаде, - благослови мене када се преселих у земљу Хананску, јер ми даде сина у старости.
Пренувши се од сна, свештеник Аврам исприча своје виђење госпођи Сари, и обоје узнесоше захвалност Богу, и не оклевајући преселише се у поменуто село. To село беше недалеко од Нитријске пустиње. Божји промисао пресели тамо Макаријеве родитеље, да би њихов будући син лакше заволео Пустињачки живот. Живећи у селу Птинапару отац Аврам се веома тешко разболе, и очекиваше смрт. Но једне ноћи, лежећи тако на болесничком одру, он мало задрема, и имађаше овакво виђење у сну: Анђео Божји изиђе из олтара, приближи се њему, и рече: Авраме, Авраме, устани са одра свога! - А он му одговори: Болан сам Господе, и не могу да устанем. - Онда га Анђео благо узе за руку, и кротким гласом рече му: Бог се смиловао на тебе, и уклања болест твоју од тебе, и даје ти благослов свој, јер ће жена твоја родити теби сина, истог имена са блаженством[2], обиталиште Светога Духа; он ће анђелски живети на земљи, и многе ће привести Богу.
Болесник се прену из сна од тог вићења, и одмах се осети потпуно здрав; и устаде испуњен страхом и радошћу, и стаде ходати, и исприча супрузи својој Сари све што виде и чу од Анђела у виђењу. А да је то истина, потврђиваше његово изненадно потпуно оздрављење од тешке болести. И обоје заблагодарише Богу свемилостивом добротвору свом. Потом затрудне Сара у старости, и када дође време, роди мушко дете, и наденуше му име Макарије, што значи блажени, и просветише га светим крштењем.
Када дете одрасте и постаде пунолетно, и добро изучи Свете Књиге, родитељи, као да заборавише шта је анђео рекао у виђењу о њему, хтедоше да га жене, иако он није хтео. Он се на све могуће начине отимао, желећи да се венча са једином бесмртном невестом: блаженим животом. Ипак се потчини родитељској вољи, али са једном благом намером у души. Свадба се обави, и младенци уђоше у ложницу. Младожења Макарије се направи као да га спопаде нека изненадна болест, и не дотаче се невесте, већ чист изађе из ложнице. И сву наду полажући у Бога, он само к Њему јединоме упираше очи срца свога, и мољаше My ce свом душом да му подари да се што пре одрекне света и постане монах. Једнога дана деси се да неки његови рођаци пођоше у Нитријску гору[3], да отуда донесе шалитру (= нитру), јер је тамо има много због чега се та гора и назива Нитријска. Тада, по наређењу својих родитеља, пође са њима и Макарије. И када дођоше до Нитријског језера, Макарије мало сврну с пута, желећи да се одмори. И заспа. И виде у сну једног дивног човека, који је блистао у светлости, и говорио му: Погледај, Макарије, ова места у пустињи, и разгледај их, јер ти треба да се настаниш у овој пустињи. - Чим виђење престаде, Макарије се трже из сна, и размишљаше о ономе што виде и што му би речено. И беше у недоумици, шта то треба да значи. Јер у то време још не беше пустиножитеља, осим Антонија Великог, и Павла Тивејског негде у унутрашњости пустиње, за кога нико није знао. После три дана, Макарије се врати из Нитрије дома, и затече своју невесту у страшној грозници, већ на самрти. Она и умре на његове очи, и као невина девојка отиде у живот вечни. Макарије топло захвали Богу за ово. И извуче из тога поуку за себе, говорећи себи: Макарије, пази, и постарај ce o души својој, јер треба да и ти наскоро оставиш овај живот. - И Макарије се ни о чему више не брињаше, већ стално одлажаше у храм Господњи, и читаше Божанске Књиге. А родитељи, видећи такав живот његов, не усуђиваху се ни да помену пред њим женско име, него се радоваху због целомудрености његове. Аврам, отац његов, већ беше веома остарио, па се и разболе. А изгуби и вид од старости и болести. И блажени Макарије служаше му усрдно и брижљиво. Затим се и престави старац, и би прибран к претцима својим. А шест месеци по престављењу оца његова Аврама, сконча у Господу и госпођа Сара, мати Макаријева.
Пошто по хришћанском обичају сахрани своје родитеље, Макарије постаде потпуно слободан, и раздаваше потребитима све што му беше остало иза родитеља. Само му туга притискиваше душу, што није имао коме да открије тајну срца свог и да добије упуство коме да се обрати и ко да га научи богоугодном животу. И мољаше се свим срцем Богу, да му пошље доброг наставника, који би му показао пут спасења.
Утом дође празник једнога светитеља, кога су Макаријеви родитељи свечано прослављали. По угледу на своје родитеље, Макарије спреми обед, не само ради суседа него нарочито ради сиротих и убогих. Стојећи тог дана у цркви на молитви, он угледа једног старог монаха где уђе у цркву. Власи му беху седе, брада му беше до појаса, у лицу беше блед од испосништва: појава врло достојанствена и унутрашњи лик душе његове беше украшен красотама врлина. Овај стари монах имао је не много далеко од тог села своју усамљеничку келију на једном усамљеном месту. Он се није уопште појављивао. А овом приликом Бог тако удеси, те он дође у ову сеоску цркву да се причести светим Тајнама. После свете литругије замоли Макарије овог инока да сврати код њега на обед. По завршеном обилном угошћењу, сви се разиђоше. А Макарије задржа мало инока, и издвојивши се са њим насамо, он паде к ногама старчевим, и рече: Немој ми забранити, оче, да сутра дођем твојој чесности, јер хоћу да ми ти будеш добри саветник за живот који треба да водим. - Старац му одговори: Дођи синко, када хоћеш. - И отиде старац.
Сутрадан Макарије оде старцу, и каза му све тајне срца свога, како жели свом душом да служи Господу, и моли старца да га упути шта треба да чини. А старац га душекорисним разговорима задржа тог дана код себе. И на заходу сунца прихватише се мало хлеба и соли. После тога старац нареди Макарију да отпочине. Сам пак стаде на молитву, и имајући ум горе, дубоко у ноћи, он паде у усхићење, и виде сабор белоликих монаха са крилима, који кружећи око Макарија говораху: Устани, Макарије и почни службу наложену ти од Бога! He одлажи је за друго време, јер лењ човек не ратује, а вредан добија награду. - Видевши то, божанствени старац исприча изјутра Макарију. И испраћајући га рече му: Синко, што хоћеш да чиниш, чини брже, јер те Бог позива на спасење многима. Стога се отсада немој ленити на богоугодна дела! - И пошто га много поучи о молитви и бдењу и посту, отпусти га с миром.
Вративши се дома, блажени Макарије раздаде сиротињи све што је имао, не остављајући ништа за себе. И пошто се у току неколико дана ослободи свих житејских брига, и сам постаде сиромах, дође опет старцу, предајући себе потпуно на слатку службу Господу. Старац с љубављу прими божанственог јуношу Макарија, показа му почетке монашког усамљеничког молитвеног живљења, и научи га, доличном монасима, рукодељу како да плете котарице, а недалеко од себе начини му и келију, јер је старац волео да сам живи у Богу. И одведе у ту келију ученика, и даде му потребне заповести о молитви, и о храни, и о рукодељу.
Тако блажени Макарије крену с Богом тесним путем монашког житија. И из дана у дан напредоваше у закону Господњем. После неког времена епископ тога краја дође у то село. И сазнавши од житеља тога села за блаженог Макарија, позва га к себи, и пошто је била велика потреба постави га за свештеника те цркве, иако је био још млад. Но после не много дана дотужи Макарију свештеничка служба, јер му прекину безмолвије, молитвено усамљеничко тиховање и он побеже оданде, и настани се негде близу једног другог села. Ту му се придружи један прост побожан човек, и служаше му: продавао је његово рукодеље, и доносио му храну. А ђаво, не подносећи да га млад монах гази, устајаше и ратоваше против њега разноврсним искушењима. Некад му внушаваше недоличне помисли, а некада навођаше на њега привиђења и страшила. Јер док је Макарије бдио на ноћној молитви, ђаво из темеља потресаше келију, а понекад се у змију лретвараше, и гмизећи по земљи на њега наваљиваше. А блажени Макарије, ограђујући себе молитвом и крсним знаком, ни у шта не сматраше ова искушења, говорећи с Давидом: Нећу се бојати страхоте ноћне, ни стреле која лети дању, ни помора који иде по мраку (Пс. 90, 5-6).
Пошто лукави није могао победити непобедивог, он изведе против њега овакво лукавство. Један житељ тога села имађаше кћер девојку, коју неки младић прошаше себи за жену. Али пошто беше сиромах и припрост, родитељи не окретаху главу на младића, не желећи да своју кћер даду за њега. А девојка вољаше тога младића. И распаљени узајамном љубављу, они се потајно дадоше једно другоме. И девојка затрудне. И када упита младића, шта да каже родитељима; он имајући у себи учитеља неваљалства, одговори јој: Реци им, да ти је то урадио онај пустињак. - Она послуша нечастиви савет, и наоштри језик свој као змија против невиног монаха. А када родитељи приметише да је она трудна, стадоше је тући и питати с ким је пала. Она одговори: С пустињаком вашим, кога ви сматрате за свеца. Јер када једном бејах изван села, и када се приближих месту где он живи, он ме срете на путу и учини насиље нада мном. A ja од стида и страха никоме то нисам казала досада.
Ове речи њене као неке стреле ранише њене родитеље и рођаке. И они сви скупа полетеше на светитеља, дотрчаше до његове келије, вичући и претећи, извукоше га из келије и тукоше дуго, па га са собом одведоше у село. А тамо сабраше полупане лонце, почађале грнце, дршке од крчага; повезаше их, и обесише о врат Макарију. И тако га вођаху по селу: страшно га исмевајући, бијући, ударајући, косу му чупајући, ногама га газећи, и вичући: Овај монах силова нашу девојку! Хајде, сви га ударајте и бијте! - У том се деси да ту пролажаше један честит човек, и када виде шта се дешава, упита оне што су то радили: Докле ћете тући невиног страног монаха, не испитавши тачно, да ли је истина што му се приписује? Јер сматрам да то није истина, већ је просто клевета. - Они и не обратише пажњу на речи овога човека, него продужише своје злодело. А онај христољубац, који Бога ради служаше Макарију, продајући његово рукодеље иђаше из далека за Макаријем кога су вукли, стићаше се и плакаше, и не могаше одбранити и отети Макарија из руку оних који су га као пси многи опкољавали. А они се окренуше, па и њему стадоше претити, говорећи: Ето шта учини пустињак коме ти служиш! - И тукоше Макарија моткама, док не задовољише свој бес и гнев. И лежаше Макарије полумртав на путу. А родитељи оне девојке говораху: Нећемо га пустити, док нам не да јемце, да ће издржавати кћер нашу, која од њега затрудне. - Макарије пак, једва жив, рече ономе који му служаше: Буди ми јемац, човече! - А он, готов и да умре за њега, прими се јемства, па узе Макарија, и једва га одведе у његову келију, јер не могаше ићи од љутих рана.
Пошто мало прездрави, лати се рукодеља с великом ревношћу, говорећи себи: Макарије, имаш жену и децу, стога треба дан и ноћ да радиш да их храниш. - И прављаше котарице, које продаваше човек што му служаше и добијени новац слаше девојци за издржавање. А када дође време да девојка роди, постиже је праведна казна Божја, јер беше праведника оклеветала за безакоње, и не могаше да роди. Много дана и ноћи мучила се ужасно, горко јаучући од великих болова, јер дете није могло да изађе из ње. А и родитељима њеним се кидало срце, видећи је у таквим мукама, и не знајући шта да раде, говораху: Шта је ово? - Но тада девојка, и против воље своје, каза истину, силно јаучући: Тешко мени кукавној! Заслужујем хиљаде смрти, јер праведника оклеветах, и слагах да ме је он упропастио. А он је невин. Мене је упропастио младић, који је желео да ме узме за жену.
Када то чуше њени родитељи и сви ближњи, запрепастише се, јер их спопаде стид и страх што невином монаху, слузи Божјем, толика зла нанеше. И вајкаху се, говорећи: Авај! тешко нама! - Пронесе се глас о томе по целом селу, и сви се слегоше, и старо и младо, кући тога човека, и слушаху где девојка говори да је пустињак невин. И сви осуђиваху себе, и сами себе називаху проклетима, јер су сви учествовали у оном немилосрдном злостављању светитеља. И договорише се сви са родитељима те девојке, да отиду слузи Божјем, и с плачем припадну к ногама његовим, молећи га за опроштај, еда их не би постигао гнев Божји што су невиноме нанели неправду.
Чувши то, слуга и јемац Макаријев, сав радостан отрча брзо к Макарију, и рече му: Радуј се, оче Макарије, данашњи дан нам је радостан и светао, јер некадању срамоту Бог претвори у славу; и отсада сам ја слободан од свога јемства, а ти си се показао бестрастан и праведан и преславан страдалник. Јер неправедницу ону, која те оклевета и толика ти зла причини, постиже Божја казна, те не може да се породи, и признаде да си ти невин, а да јој је то урадио неки младић. И ето, сви житељи тога села, и младо и старо, хоће да дођу код тебе с покајањем, да прославе Бога за целомудреност твоју и трпљење твоје, и да измоле опроштај од тебе, да их не би постигла нека казна Божја што ти толико зло нанеше.
Када то чу смиреноумни Макарије, би му тешко, јер није желео поштовање и славу људи. Милије му беше примати од људи срамоту него почасти. И чим паде ноћ, он се диже и побеже одатле. И отиде најпре у Нитријску гору, где је оно некада спавао и имао у сну виђење. Ту проживе три године у једној пећини. Затим отиде код Антонија Великог, који се подвизавао на Фаранској Гори[4], јер је слушао о њему још док је у свету био, и желео је да га види. Преподобни Антоније га с љубављу прими. И Макарије постаде његов блиски ученик, и проживе поред преподобнога доста времена, учећи се од њега савршеном житију у врлинама, и угледајући се у свему на оца свог.
Затим га преподобни Антоније отпусти, и он отиде у Скитску пустињу[5] на нарочити живот. И показа многе подвиге, и толико успе у монаштву да превазиђе другу братију. И називаху га братија "млади старац", јер у младим годинама показа старачко житије. A ca демонима вођаше борбу и дању и ноћу. Јер понекад се они отворено преображаваху у разна обличја и привиђења, као наоружани ратници на коњима, који трче у битку. И жестоко нападаху на њега са грајом, хуком и страховитом буком, покушавајући да га убију. Понекад пак невидљиво му навођаху разне страсти са нечистим помислима, и мучаху се да помоћу сваковрсних лукавстава поткопају и разоре тврђаву, Христом основану. Али никако не могаху да нашкоде јуначком борцу, који сву наду положи у Бога, и давидски говораше: Они су наоружани, и на коњима, a ja име Господње призивам, да их саплете и обори (Пс. 19, 8.9); ја ћу Бога учинити својом силом, и Он ће уништити непријатеље моје демоне који ми досађују.
Једне ноћи док је блажени спавао, опколише га многи демони, будећи га и говорећи му: Устани и певај с нама! немој спавати! - А преподобни, прозревши лукавство њихово, не хтеде устати него им рече: Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљен оцу вашем Сатани и вама! - Они му рекоше: Ти хулиш на нас, одговарајући нам тако неправично. - Који то од демона икога побуђује на слављење Бога, или упућује на врлину? - А они, иако му много говораху да устане, не успеше да га дигну. Тада, не подносећи што их он толико потцењује, разјарени скочише сви на њега и стадоше га тући. А светитељ завапи: Христе, помози ми, и избави ме од ових што ме опколише, јер ме опколише као пси многи, и разјапише чељусти своје на ме. - И тог часа сви демони ишчезоше с хуком.
Једном приликом преподобни накупи у пустињи палмове гранчице за плетење котарица. И кад их носаше у келију, срете га на путу ђаво са српом, и хтеде да га удари, али не могаде. И рече му: Велику муку имам од тебе, Макарије, јер не могу да те савладам. Ето, све што ти радиш, радим и ја: ти постиш, и ja уопште не једем; ти бдиш, и ја никада не спавам. Има само једно чиме ме побеђујеш. - А шта је то? упита га Макарије. - Твоје смирење, одговори ђаво, и због њега ти не могу ништа.
Када блаженом Макарију беше четрдесет година, он доби од Бога дар исцељивања и пророштва и власт над нечистим дусима. И удостојен свештеничког чина, ава постаде отац онима који живљаху у Скиту. О његовој храни и пићу, и како се постио, не треба много ни говорити. Јер се тамо нико ни од најлењивијих монаха не преједаше, нити ко изискиваше нека боља јела. И то са два разлога: прво, због велике оскудице на том месту у ономе што је потребно; и друго, због божанствене ревности многих тамошњих отаца, од којих се сваки старао да у испосничком животу друге подражава, па чак и превазиђе.
О другим пак подвизима овог небеског човека Макарија, причаше се међу оцима да је ум његов непрестано био узнесен к Богу, и да је умом својим већи део времена био приљубљен уз Бога него уз ствари овога света. А похађаше оца и учитеља свог, Антонија Великог, и вођаше с њим духовне разговоре, и многе поуке од њега добијаше. А би удостојен са још двојицом ученика Антонијевих да присуствује блаженој кончини Антонијевој, и доби од Антонија као најбогатије наследство штап, којим је Антоније при путовању подржавао своје немоћно тело, изнурено старошћу и испосничким подвизима. A ca штапом доби и двоструко дух Антонијев, као Јелисеј од Илије.
Преподобни Макарије чинио је и дивна чудеса. Време је да се што и о њима каже. - Један грехољубиви Египћанин распали се греховном жељом према једној лепој туђој жени. Но пошто је не могаше склонити на прељубу због њене целомудрености и чистоте, и због њене љубави према мужу, то он оде једноме врачару. И замоли врачара да учини да та жена, или заволи њега, или да је муж омрзне и најури. Награђен богато од овог Египћанина, врачар пристаде. И онда употреби своја уобичајена лукавства, трудећи се да разним чинима наведе целомудрену жену на прељубу. Али не успе у томе, јер жена беше непоколебљива духа и чврсте воље. Онда врачар учини ово: омађија очи свих који је погледају тако, да свакоме она изгледа кобила а не жена. - И када њен муж дође дома, и виде место ње кобилу, он се запрепасти и збуни шта је то, јер кобила лежаше на његовој постељи. Он јој се обрати речима, али не доби од ње одговор, само гледаше где се она љути. Ипак је знао да је то његова жена, и прозре у томе ђавољу пакост да су рђави људи учинили да она изгледа као кобила. Због тога се веома ожалости, и плакаше. Онда позва свештенике и показа им жену своју. Али ни они не могоше објаснити шта се то десило с њом, како је и ради чега претворена у кобилу. Јер и њихове очи, као опчињене, гледаху у њој кобилу. А она, како се то с њом деси, не окуси никакву храну, ни сена као кобила, ни хлеба као људско биће. Тада паде њеном мужу на памет да је води у пустињу преподобном оцу Макарију. И пошто јој као кобили метну узду, поведе жену своју у животињском облику. И када се приближи келији преподобнога, братија који беху напољу стадоше негодовати на њега што хоће да са коњем уђе у манастир. А он им рече: Дођох овде, да ова животиња добије милост од Господа молитвама светог Макарија. - Упитан од инока, какво јој се зло десило, он одговори: Ову животињу коју видите, то је моја жена. Али како се претвори у животињу, не знам; и већ је трећи дан како ништа не једе. - Чувши то, братија отидоше и известише светитеља, коме то већ беше откривено, и он се мољаше Богу за њу. Обавештавајућн га о томе, они доведоше и саму животињу да му је покажу. А он им рече: Ви сте сами животиње, јер имате животињске очи. А она је онаква жена каква је и саздана, и њена се природа није променила у нешто друго, само тако изгледа вашим очима које су опчињене мађијама. - Тада светитељ освети воду, и изли је на њену главу молећи се. И тог часа учини те се жена показа у свом првобитном облику, и сви гледајући је видеше да је жена људскога лица. И нареди те јој дадоше да једе. И тако је потпуно исцели. И принесоше благодарност Богу и муж и жена и сви који видеше ово дивно чудо. А светитељ поучи жену да често иде у свету цркву и причешћује се светим Тајнама Христовим. Јер рече жени, ова напаст те је снашла што се већ пет недеља ниси причестила божанским Тајнама. - Пошто тако поучи и посаветова обоје, отпусти их с миром. - Исто тако молитвом исцели и једну девојку, од чаробњака претворену у магарицу, коју њени родитељи беху довели светитељу. А другу девојку, која беше сва у ранама по којима гмижаху црви, исцели помазавши је јелејем.
Многи посетиоци досађиваху преподобном Макарију. Једни су му долазили ради молитве и благослова, и ради корисних савета, а други ради исцељења. Због тога светитељ ископа испод своје келије пећину дубоку око пола стадије, у коју се скриваше од посетиоца који су му долазили у невреме и нарушавали му богомислије и молитву.
Блажени Макарије је имао толику благодат од Бога, да је и мртве васкрсавао. Јеретик неки Јеракит, који је говорио да нема васкрсења мртвих, дође из Египта, и својим учењем смућиваше братију у пустињи. Он посети и преподобног Макарија. И пред великим скупом братије препираше се с њим о вери; и исмеваше просто изражавање светитељево, јер сам беше красноречив. А када светитељ виде да су братија поколебана у вери, рече јеретику: Каква је корист препирати се речима, када то више шкоди слушаоцима него што користи? Хајдемо на гробље, где су сахрањени умрла у Господу братија наша, и коме од нас Господ да да васкрсне мртваца из гроба да сви виде, онога је вера права и од Бога посведочена. - Овај предлог преподобнога допаде се свој братији, и одоше на гробље. Тада Макарије предложи Јеракиту, да дозове из гроба једног мртваца. А он одговори: Ти најпре учини то, јер си ти то предложио. - Онда се Макарије даде на молитву пред Господом, и пошто се дуго молио, подиже очи своје к небу и рече: Ти Господе, сам покажи чија је вера боља. A то ћеш показати, када наредиш да устане један овдашњи мртвац. - Рекавши то, он позва по имену једнога брата који недавно беше сахрањен, и одмах мртвац одговори из гроба, А братија брзо откопаше гроб, и нађоше васкрслог брата, и раздрешивши повезе што беху на њему, изведоше га жива. - Кад Јеракит то виде, веома се препаде, и наже да бега. Сва га братија појури као врага, и отераше га далеко од тога краја.
Преподобни Макарије васкрсе и другог мртваца. О томе ава Сисоје прича ово: Бејах у скиту са оцем Макаријем, и настаде време жетве. Тада нас седморо одосмо и најмисмо се да жањемо. И једна удовица сабираше класје за нама и непрестано плакаше. А Макарије дозва господара те њиве и упита га: Шта је овој старици те непрестано плаче? - А он исприча Макарију како муж њен узе залог од једног човека, и изненада умре, не рекавши јој где га је оставио, и сада господар тога залога хоће да њу и децу њену узме као робињу. Рече му Макарије: Кажи јој да дође к нама у подне када се одмарамо. - И када та удовица дође у подне, упита је старац: Зашто непрестано плачеш?
- Она му одговори: Муж мој умре изненада, а био је од једнога човека узео злато на чување, и није ми казао где га је сакрио.
- Старац јој рече: Хајде, покажи нам гроб свога мужа. - И узевши братију, пође са њом. А кад дођоше до гроба, рече старац удовици: Иди дому свом. - И пошто се помоли Богу. старац викну мртваца, питајући га: Где си оставио туђе благо? - A он одговори из гроба: Сакрих гa y дому мом испод ногара постеље моје. - Рече му старац: Заспи опет до васкрсења. - А братија, видевши то, од страха припадоше к ногама његовим. Старац им рече: Ово би не због мене, јер сам ја ништа, него због удовице и сирочади њене учини Бог ово. Ово пак знајте: Бог хоће да душа буде безгрешна, и она добија што год иште од Њега.
- Онда отиде и каза удовици где се налази благо. И она га узе и однесе сопственику, и ослободи ропства себе и децу своју. И сви који чуше то, прославише Бога.
Преподобни Макарије васкрсе и трећег мртваца. О томе пише презвитер Руфин овако: Једном се у околини догоди убиство. И окривише за то једног невиног човека. Он побеже у келију светога. И дођоше по њега, и хтедоше да га одведу као убицу, и предаду суду. Но он се куњаше и заклињаше да је невин у крви убијенога, али они тврђаху да је крив. И пошто се дуго препираху и свађаху, Макарије упита: Где је убијени сахрањен? - И уставши, отиде с њима на гроб његов. И преклонивши колена, мољаше се дуго. Затим рече присутнима: Сада ће Господ показати да ли је овај човек заиста крив у убиству, како то ви тврдите. - И громко викну убијенога по имену, и он се одазва из гроба. И светитељ му рече: Заклињем те вером Христовом, да нам кажеш, да ли те је овај човек убио? - А он сасвим јасно одговори из гроба, да га тај човек није убио, и да га на правди Бога окривљују. Запрепашћени оваквим чудом, сви присутни падоше на земљу. Затим припадоше к ногама светитељевим, и молише га да опет упита мртваца у гробу, да им каже ко га је убио. Тада преподобни рече: To нећу да га питам, јер ми је доста да невиног спасем од напасти; а да кривца предајем суду, то није моје.
Једном доведоше преподобном једнога младића. Доведе га мајка плачући, јер син њен беше бесомучан. А беше везан, и држаху га два човека. Младић имађаше у себи демона прождрљивости. Јео је по три велика хлеба, и пио по велико ведро воде, па све то повраћао као неку пару и дим, јер су у њему као у ватри сагоревали храна и пиће. А када му мајка не би давала да тако много једе и пије, он би често јео своју поган и пио своју мокраћу. Због тога мајка његова плачући мољаше преподобног Макарија, да се смилује на њеног сина и да га исцели од такве бесомучности. И преподобни се стаде усрдно молити Богу за њега. И после првог и другог дана би лакше младићу, и тражаше мање да једе. Онда светитељ упита његову мајку: Колико хоћеш да твој син једе? Она одговори: Десет литре хлеба. - А светитељ, прекоравајући је рече јој: Жено, зашто тако много тражиш? - Пошто је блажени седам дана постио и молио се за младића, изагна из њега демоне, и учини да му буде доста три литре хлеба дневно. И још му нареди да не проводи живот у лености, него да ради својим рукама. И тако благодаћу Божјом предаде потпуно здравог младића мајци његовој, и отпусти с миром.
Једном приликом крену преподобни из Скита у Теринут, и успут заноћи на неком незнабожачком гробљу. А ту беху старе кости. Он узе једну и метну је себи под главу. Видевши такву смелост његову, демони се наљутише на њега, и желећи да га уплаше, повикаше женским гласом: О, ти, иди у купатило да се окупаш! - А други демон одазва се из мртве кости што беше под старчевом главом, говорећи: На мени лежи један странац, те не могу да дођем. - Старац се не уплаши, него смело удараше кост ону, говорећи: Устани и иди, ако можеш. - Када то чуше демони, повикаше громко, говорећи: Заиста си нас победио! - и утекоше посрамљени.
Ходећи по пустињи, ава Макарије нађе суху лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из ње дође неки глас. И упита је старац: Ко си? - Лобања одговори: Ја бејах поглавица идолских жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају неко олакшање. - Упита старац: А каква је та ваша олакшица или мука, реци ми? - Лобања одговори јецајући: Колико је далеко небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице. - Чувши то, старац заплака, и рече: Тешко дану у који човек преступи заповест Божју. - И опет упита ону лобању: Има ли која друга већа мука? - Лобања одговори: Постоје испод нас друге муке много дубље. - И када старац упита: Ко се налази у тим тако дубоким мукама? кост одговори: Ми који нисмо знали Бога, ипак осећамо помало милосрђе његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и неисказаним мукама. - Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је у земљу, и отиде.
После тога преподобни старац живљаше одвојено у једној келији у великој пустињи, а манастир беше ниже од њега у другој пустињи и имађаше много монаха. Седећи једном крај пута, старац виде ђавола где иде у облику човека, а на себи имађаше длакаву одећу, и о свакој длаци висаше по тиквица. И упита га старац: Куда идеш, неваљалче? - Он одговори: Идем да искушавам братију. - Упита га старац: А што ће ти те тиквице што носиш? - Одговори ђаво: Носим братији јестива. - Старац упита: Је ли у свима њима јестиво? - Он одговори: Да. Јер ако се неком не допадне једно, понудићу му друго, и сва редом, тако да сваки добије по једно. - Рекавши то, ђаво отиде. А старац остаде крај пута док се ђаво не врати. И кад се овај врати, упита га: Је си ли добро прошао? - Он одговори: Рђаво; какво ми добро? - Старац га упита: Зашто? - Он одговори: Зато што сви монаси беху зли према мени и противни, и нико ме не прими. - Старац упита: Зар међу њима немаш ниједнога пријатеља? - Баво одговори: Имам само једнога монаха, који ме слуша; и када дођем к њему, он се врти преда мном као чигра. - Упита старац: Како се зове тај монах? - Теопемпт, одговори ђаво, и отиде.
Онда ава Макарије устаде и пође у доњу пустињу у тај манастир. И кад чуше братија, изиђоше му с палмовим гранчицама. И сваки спремаше своју келију, држећи да ће старац свратити код њега. А он упита: Ко је Теопемпт? - Показаше му га, и он уђе к њему у келију. И Теопемпт га прими као оца, радујући се. И када стадоше насамо разговарати, упита га старац: Како живиш, брате? Он одговори: Молитвама твојим добро. Старац упита: He досађују ли ти неке рђаве помисли? - Сада ми је добро, одговори брат, јер се стиђаше да исповеди своје срамне помисли. Тада старац рече: Ето, ја, колико година постим и подвизавам се и сви ме уважавају, али мени и у овим старачким годинама још досаћује нечисти дух блуда. На то Теопемпт рече: Заиста оче, мноме влада дух блуда. - А старац га распитиваше и за друге мисли које упропашћују душу његову. И брат их све исповеди. Затим преподобни упита брата: Како постиш? Он одговори: До три сата поподне. Светитељ му рече: Пости до вечера, и гладуј, и учи се од Еванђеља и од других Светих Књига да свагда упражњаваш богомислије. И ако ти наиђе рђава иомисао, не примај је; и нека ти се ум никада не вуче по земљи доле, него увек гледај гope, и Бог ће ти помоћи.
Пошто тако учврсти брата, отац Макарије оде у своју пустињу. И када сеђаше крај пута, опет угледа оног истог ђавола где иде, и упита га: Куда идеш? Баво одговори: Идем да искушавам братију. - Рекавши то, прође. А када се опет враћаше отуда, упита га светитељ: Како су братија? Ђаво одговори: Сви се показаше зли према мени. Па и онај што ми раније беше пријатељ и слушаше ме, сад се покварио, и неће да чује за мене. Он се најгоре показао. И заклех се да тамо више не идем, осим после дуго времена. Рекавши то, отиде. А светитељ се поврати у своју келију.
Једном дођоше преподобном Макарију у Скит два млада странца, један брадат а други ћосав, и запиташе га: Где је келија оца Макарија? А он рече: Шта хоћете од њега? Одговорише: Слушали смо о њему и о животу отаца што су у Скиту, и дођосмо да га видимо. Рече им старац. Ја сам. А они му се поклонише до земље, говорећи: Желимо да овде останемо. Старац пак, видећи да су још млади, и да су од богатих, рече: He можете овде остати. Одговори млађи: Ако нам не даш да овде останемо, ми ћемо отићи на друго место. А старац помисли у себи: Зашто да их терам? Саблазниће се. Примићу их, дакле, јер ће их сам пустињачки труд натерати да беже одавде. И рече им: Добро, останите, и начините себи колибу, ако можете. И даде им секиру, и котарицу пуну хлеба, и соли. И одвевши их далеко, показа им место на једној сурој стени, и рече: Ту начините себи колибу, пошто претходно довучете дрва из шуме, и онда ту живите. - Јер сматраше старац да ће они побећи од труда. A они га упиташе: Шта раде монаси? Старац рече: Плету врвце од палмових гранчица, и праве од њих котарице. Тако радите и ви, па котарице дајте црквењацима, они ће продавати, и доносити вам хлеба и соли. - И преподобни отиде од њих. А они с великим трпљењем рађаху што им беше заповеђено, и три године не дођоше к оцу Макарију.
Сетивши се ове двојице младића, отац Макарије рече у себи: Шта ли они раде, те не долазе к мени да питају за помисли своје? Други долазе издалека, а ови живе ближе и не долазе. - Јер та два брата нису одлазили никоме, само су ћутке одлазили у цркву ради причешћивања светим Тајнама. Старац се помоли Богу, постећи једну седмицу, да му открије шта они раде. И после тога отиде к њима да види како живе. И кад куцну на врата, они отворише, и угледавши човека Божјег поклонише му се до земље. А старац, пошто сатвори молитву, седе. Старији даде знак млађем да изађе, а сам седе и стаде плести котарицу, не говорећи ништа. И у три сата куцну млађи и уђе, и скува мадо чорбице, постави трпезу, метну три парчета хлеба, и остаде стојећи и ћутећи. Старац рече: Хајдете да једемо. - И једоше, и захвалише Господу. И млађи донесе воде, те пише. А када паде вече, упиташе оца: Хоћеш ли да идеш, оче? Он им одговори: Нећу, него ћу овде ноћити. - И простреше за њега рогозу у једном углу ћелије, a y другом углу поставише другу рогозу за себе. Настаде ноћ, и они отпочинуше. А свети Макарије се мољаше Богу да му открије њихову врлину. И отвори се кров на колиби, и сину светлост. А она два брата не видеше светлост, и мишљаху да старац спава. Старији дрмну млађег, и устадоше оба; и опасавши се, подигоше руке к небу, и мољаху се тајно. И виде преподобчи где демони као муве насрћу на млађег, и једни хоће да му седну на усне, други на очи. А Анђео Божји стајаше са пламеним мачем и брањаше га и одгоњаше од њега демоне. Старијем пак демони се не могаху ни приближити. A у зору они оба опет отпочинуше. Преподобни Макарије се направи као да се трже од сна, и сви устадоше. И старији брат упита: Оче, хоћеш ли да читамо дванаест псалмова? Старац одговори: Да. И најпре певаше млађи; и после сваког стиха излажаше из његових уста пламена свећа и узлажаше на небо. Онда стаде старији певати, и из његових уста излажаше пламен као млаз и досезаше до неба. А пошто завршише псалмопјеније, старац им на растанку рече: Молите се за мене! А они му се ћутке поклонише до земље. И отиде од њих ава. И би му јасно, да је старији савршен у врлини, а да се са млађим још бори ђаво. И после не много дана усну у Господу старији, а три дана после њега престави се и млађи. И када су неки оци долазили код аве Макарија, он их је водио у колибу она два брата, и говорио: Ходите да видите место, на коме су се подвизавали велике слуге Христове.
Једном када се преподобни молио Богу, дође му глас говорећи: Макарије, још ниси достигао висину двеју жена што заједно живе у оближњем граду. - Чувши то, старац узе свој штап, и отиде у споменути град. И нашавши њихов дом, куцну у врата, и одмах изађе једна од њих, и прими га с великом радошћу. Дозвавши их обадве, старац им се обрати овако: Због вас сам толики пут потегао: дошао сам из далеке пустиње, да бих сазнао дела ваша. Реците ми их, не скривајући ништа. - A жене одговорише старцу: Веруј нам, свети оче, да ни прошле ноћи не бесмо слободне у постељи од мужева наших. Каква онда дела тражиш од нас? - А старац настојаваше молећи их, да му открију начин свога живота. И оне, немајући куд, рекоше: Ми смо рођаке, јер смо се удале за два брата. И живећи заједно петнаест година у једном дому, ми нисмо једна другој рекле ниједну рђаву или ружну реч, нити смо се свадиле. И све до сада живимо у свету. Бесмо се договориле да оставимо своје телесне мужеве, и да отидемо међу свете деве које Богу служе, али не могосмо умолити своје мужеве, да нас пусте, мада смо их са многим сузама молиле и преклињале. Пошто нам се не испуни та жеља, ми се заветовасмо пред Богом и међу собом, да све до смрти своје не рекнемо ниједну световну реч. - Чувши то, свети Макарије рече: Заиста, Бог не тражи ни деве, ни удате, ни монахе, ни мирјане, већ добру вољу, и њу прима као само дело, и свакоме по његовој доброј вољи даје Светога Духа, који дејствује и руководи животом свакога који хоће да се спасе.
У дане овог преподобног Макарија Египатског засија врлинама у тим истим пустињама други Макарије: преподобни Макарије Александријски, који беше презвитер манастира званог Келије[6]. To место, звано Келије, налазило се у пустињи између Нитрије и Скита. Овај блажени Макарије Александријски често је посећивао светог Макарија Египатског, и они су много пута заједно путовали по пустињи, јер су имали велику љубав један за другог. А када се у та времена зацари злочестиви Валент, аријанац, настаде велико гоњење на православне. Јер у Александрију дође неки Лукије, епископ аријански, са великом војском, и отера са престола блаженог Петра епископа, који беше после светог Атанасија Великог. Лукије посла војску да и из пустиње протерају све свете оце, а најпре обадва Макарија. Њих обојицу утоварише у лађу и одведоше на неко далеко острво, на коме беше непознат Христос Бог, а обожаваху се идоли као богови. На том острву беше у идолског жреца кћи бесомучна. Она осети долазак светих Макарија, и других преподобних отаца са њима, и потрча им у сусрет вичући: Зашто дођосте овде, јер је острво ово наше старо обиталиште? - А они сатворивши молитву, истераше демона из ње, и потпуно је оздравише. Када то виде њен отац, идолски жрец, одмах поверова у Христа и крсти се. Исто тако и сви житељи тога острва примише свету веру и своје идолиште претворише у свету цркву. Када то сазнаде злочестиви епископ Лукије, застиде се што је тако велике оце прогнао из њихових обитељи, и посла потајно те врати обадва блажена Макарија на њихова места, и све остале оце што беху с њима. И опет светог Макарија Египатског прими Скитска пустиња, а Александријског - Келије.
Преподобном оцу нашем Макарију Великом Египатском са свих страна долажаху многи: једни ради поуке и духовне користи, а други ради исцељења. И мноштво болесника стицаху се к њему. Због тога би потребно да се подигне гостопримница, како би у њој становали посетиоци и болесници. И он подиже гостопримницу. И сваког дана помазујући светим јелејем по једнога болесника, исцељиваше га и отпушташе. Није одмах исцељивао све, да би се задржали код њега који дан, те поред исцељења тела добијали и исцељење душе, слушајући његове богонадахнуте поуке. А одреди једног од братије да служи у гостопримници. Но овај, потстакнут од демона, подаде се страсти среброљубља, и од онога што је било одређено за сиротињу он скриваше по нешто за себе. Преподобни Макарије га саветоваше, говорећи му: Брате Јоване, послушај ме, и прими мој савет који ће ти бити од користи. Тебе куша дух среброљубља, јер ми тако би откривено о теби. И знам, ако послушаш мој савет и прекинеш са тим рђавим делом, успећеш у делима Божјим, и прославићеш се на овоме месту, и болест се неће приближити телу твом и скончаћеш у страху Божјем. А ако не послушаш завршићеш као Гијезије, разболећеш се од губе. Но Јован не послуша светитеља, и не престаде са својом рђавом навиком. Он и даље присвајаше себи од онога што беше одређено за сиротињу, робујући среброљубљу, које Јуди стави омчу на врат. И на петнаест или двадесет година после престављења светог Макарија, Јован се разболе од губе, и цело му тело беше покривено ранама. И тако он погуби не само приграбљени новац, него и душу своју несрећну.
Кад је једном приликом преподобни путовао из Скита у Нитријску Гору, и кад већ беше близу, рече своме ученику: Похитај мало испред мене. - Пожуривши, ученик срете једног идолског жреца, који је брзо ишао и носио једно велико дрво. А брат повика к њему: Еј ти демоне, куда идеш? - Жрец се заустави, и силно га изби, и остави га једва жива, и журно продужи пут. Мало даље путем срете га ава Макарије, и рече му: Спасавај се, трудољупче, спасавај се! А он се зачуди, и упита оца: Какво добро видиш у мени, те ме таквим речима поздрављаш? - Старац одговори: Видим да си трудбеник. - Жрец рече: Од твојих речи, оче, обузе ме милина, јер осетих да си Божји човек. А један други инок срете ме мало пре, и увреди ме, и ја га избих намртво. - И припаде жрец к светитељу, и грлећи му ноге рече: Нећу те оставити, оче, док ме не начиниш хришћанином и иноком. - И пође са светим Макаријем. И кад одмакоше, нађоше брата где лежи на путу једва жив, узеше га и однеше у цркву, која се налази у Нитријској Гори. А када нитријски оци видеше где са преподобним Макаријем иде идолски жрец зачудише се. И пошто жреца крстише, замонашише га. И због њега многи јелини постадоше хришћани. И говораше ава Макарије: Рђава реч и добре људе чини рђавима, а добра реч и рђаве људе чини добрима.
Када се једном преподобни Макарије налазио у обитељи аве Памва, рекоше му старци: Оче, реци братији коју поуку. - А он им одговори: Опростите ми, још нисам монах, али сам видео монахе. Јер када сам једном седео у својој келији у Скиту, појави се у мени мисао да идем у унутрашњост пустиње, да тамо видим нешто. И са том мишљу ја сам се борио пет година, бојећи се да то није неко искушење од демона. Али пошто ме та мисао не напушташе ја отидох у удаљену пустињу, и нађох тамо баруштину и усред ње острво. И дођоше звери пустињске да пију воде, и међу њима угледах два нага човека, и тело се моје уплаши, јер мишљах да су то духови. А они, кад ме видеше уплашена, рекоше ми: He бој се, јер и ми смо људи. Ја их упитах: Одакле дођосте у ову пустињу? Одговорише ми: Ми смо из општежића; и договорисмо се те дођосмо овде. И већ је тридесет година како смо напустили обитељ. Један је од нас Египћанин, а лруги Либијац. - И упиташе ме: Како је сада у свету? Је ли земља као обично плодородна? Ја им одговорих: Да. И опет их упитах: Како могу бити монах? - Они ми одговорише: Ако се човек не одрече свега што је у свету, не може бити монах. - И рекох им: Слаб сам, и не могу да будем као ви. - Они ми рекоше: Ако не можеш да будеш као ми, онда седи у келији, и оплакуј грехе своје. - И опет их упитах: За време зиме, зар се не смрзавате? и за време летњих жега, зар сунце не опаљује тела ваша? - А они одговорише: Бог је тако удесио, да зими не патимо од мраза, ни лети од жеге. - Зато вам рекох, браћо, да још нисам постао монах, али сам видео монахе.
Неки оци упиташе аву Макарија: Зашто си тако сув? - Јер не само када се постио, него и када је јео, тело његово вазда беше суво. Одговори им старац: Чаркач, којим се чаркају дрва и суварци на ватри, увек се огњем опаљује; тако и човеку, ако ум свој погрузи у страху Божјем и стално размишља о Страшном суду и огњу гејенском, сам тај страх једе тело његово и суши кости његове. - Опет га упиташе братија: Оче, како треба да се молимо? Одговори им старац: Нису потребне многе речи, него треба подигнути руке и говорити: Господе, како хоћеш и како знаш, помилуј ме! - А ако наиђе искушење, треба говорити: Господе, помилуј! - И Господ зна шта је нама на корист, и учиниће с нама по милости Својој.
Ава Исаија рече ави Макарију: Кажи ми коју поуку, оче. Старац му рече: Бегај од људи. Упита га ава Исаија: А шта то значи бегати од људи? Старац му одговори: Седи у својој келији, и оплакуј грехе своје. - А ученику своме Пафнутију рече: Ником не чини нажао, никога не клеветај. Поступаш ли тако, спашћеш се. - Опет рече старац: Немој се бавити у келији брата који је на злу гласу.
Ави Макарију дође брат неки, и упита га: Реци ми реч којом ћу се спасти? Старац му одговори: Иди на гробље, и грди мртваце. - И брат отиде на гробље, изгрди мртваце, и камењем изудара гробове, па се врати и исприча старцу шта је урадио. А старац га упита: Ништа ли ти не рекоше? Ништа, одговори овај. Онда му старац рече: Иди опет, и похвали их. И отиде, и поче похвалама обасипати мртваце, говорећи: апостоли, свети и праведни! - И врати се старцу и обавести га о томе. Старац га упита: Ништа ли ти не одговорише? Ништа, одговори брат. Рече му старац: Видиш, они ти не одвратише равном мером када си их грдио, нити ти што прозборише када си их похвалама обасипао. Тако и ти: ако хоћеш да се спасеш, буди као мртвац: не љути се када те срамоте, нити се горди када те хвале, као што се ни мртваци не љуте када их срамоте нити горде када их хвале, и спашћеш се.
Казиваху братија о овом блаженом оцу Макарију, да ни реч није проговарао с братом који би дошао к њему као светом и великом човеку. А ако би га неки брат, који га низашта није сматрао, упитао: Ава, када си био камилар, и крадуцкао шалитру, и продавао је, нису ли те газде твоји тукли? Тада би ава с радошћу одговарао на таква питања и разговарао с братом.
Једном старци Нитријске Горе позваше к себи аву Макарија, говорећи: Оче, да се мноштво братије наше не би мучили долазећи к теби, боље ти сам дођи до нас пре но што отидеш ка Господу. - И када преподобни Макарије дође у Нитрију, сабраше се сви око њега, и молише га старци да каже братији коју реч. А он плачући рече им: Плачимо, браћо, и нека очи наше лију сузе које нас очишћују, пре но што пођемо онамо где ће сузе пећи тела у мукама. - И плакаше сви; и павши на лица своја говораху: Моли се за нас, оче!
Вративши се једном с пута својој келији, преподобни Макарије затече лопова где износи његове ствари из келије и товари на магаре. Преподобни се направи као да је странац, не говорећи да је домаћин куће, и поможе лопову да изнесе и удобно натовари све ствари на магаре, и испрати га мирно, говорећи у себи: Ништа не донесмо на овај свет, па не можемо ништа ни однети. Господ даде, и како хтеде Он тако и би. Благословен Бог у свему!
За овог преподобног аву Макарија говораху оци, да он постаде као земни Бог. Јер као што Бог покрива цео свет, тако ава Макарије покриваше слабости људске које виђаше. Видећи их, он беше као да их не види; и чујући, као да не чује.
Једном један ученик преподобног Макарија отиде у град да прода рукотворине: котарице и рогозе. И срете га у граду бдудница, којој се допаде лепи младић чим га виде, и позва га к себи, као да хоће да купи котарице. А он, не знајући њену лукаву намеру, уђе у њен дом. Она узе једну котарицу, и питаше га шта стаје. Затим му поче говорити саблажњиве речи, као некада Египћанка целомудреном Јосифу, покушавајући да га наведе на грех. Видевши да је у опасности, и да је близу пада у грех, брат подиже ум к небу, говорећи у себи: Христе царе, Ти си пророка свог избавио из утробе кита, избави од погибли и од ове душевне смрти и мене молитвама угодника твог а оца мог Макарија. - И тог часа узе га невидљива рука, као некада Анђео Авакума, и пренесе у келију његову. А затече светог Макарија где се усрдно моли Богу за њега, да га избави од опасности у којој се налази. Јер је знао шта се збива: својим духовним очима видео је оно што се збива на даљини као да се збива поред њега. И угледавши свог ученика рече: Чедо, узнесимо благодарност човекољубивом Богу, што те избави од чељусти змијиних и од врата паклених, отргнувши те својом божанском силом од грехопада, и преневши те у келију, као некада апостола свог Филипа у Азот (Д.А. 8, 40). - Тако је молитва овог преподобног била моћна пред Богом. А једном и сам би узет на ваздуху, и обрете се на месту које је било веома удаљено. Јер носећи из Скита котарице, умори се и седе, и помоли се Богу, говорећи: Боже, Ти видиш да сам изнемогао. - И одмах се обрете крај реке, где му је требало стићи.
Но, већ је време да испричамо о блаженој кончини овог блаженог Макарија. Пошто је и преподобни Макарије био човек, а поживео је деведесет и седам година, дође време када је и он требало да умре, и тако одужи дуг природи. А о кончини својој он је био обавештен, јер њему дођоше два пречасна човека, и рекоше: Радуј се, Макарије! - To беху: свети Антоније, наставник пустињачки, и свети Пахомије[7], првоначелник заједничког монашког живота. И овако му говораху: Послао нас је Христос да ти објавимо радосну вест о твојој кончини. Ти ћеш у девети дан од данас прећи у вечни живот. Toг дана доћи ћемо и ми к теби, и с радошћу ћемо те узети са собом, да и ти заједно с нама стојиш пред престолом Господњим, и наслађујеш се бесмртне хране. - Затим му рекоше: Мир теби! - и постадоше невидљиви. А божанствени Макарије сазва своје ученике и рече им: Чеда моја, ево дође време мога одласка! А вас предајем доброти Божјој. Држите дакле отачке прописе и подвижничка предања! - Затим онима, које знађаше да су бољи у врлинама, повери старање о скорашњим монасима; који у духовном узрасту још беху деца, и пошто их много поучи, метну руке на њих и помоли се Богу за њих.
И спремаше се преподобни за одлазак. А кад освану девети дан, Херувим са мноштвом Анђела стаде пред божанственог оца Макарија, и рече: Устани, подражаваоче Господњи, и пођи с нама у живот вечни! Подигни очи своје и погледај, колико ти је Бестелесних Сила и сабора Светитеља послао Сведржитељ, да те прате к Њему! Погледај сабор Апостола, скуп Пророка, мноштво Мученика, лик Светитеља, војску Испосника, дружину Преподобних и Праведних! Предај ми дакле душу своју, коју сам по заповести Божјој чувао док је у телу живела. Растављену од тела, ја ћу је чесно примити као велико богаство, и пронети је поред вечнопротивних сила, да је одведем пред божанствени престо Господњи, да се весели са свима од века Светитељима.
Пошто ово рече онај страшни Херувим, блажени Макарије целивавши све присутне, помоли се за њих Богу, подиже очи, и пружи руке к небу, и изговори ове последње речи: У руке твоје, Господе, предајем дух свој! - И тако испусти своју блажену душу. А ученици плакаше много за њим.
Серапион, који је описао блажену кончину блаженог Макарија, прича и ово што је чуо од Пафнутија, Макаријевог ученика: Када је онај свети Херувим понео душу светог Макарија и летео к небу, неки оци духовним очима гледајући видеше ваздушне демоне како далеко стоје и вичу: О, какве си се славе удостојио, Макарије! - А светитељ одговараше: О, не! не! ја се још бојим, јер не знам да сам учинио икакво добро. - Затим они демони, који стајаху на већим висинама у ваздуху, викаху: Заиста нам умаче Макарије! - А он одговори: He! не! још ми ваља бежати. - И када већ уђе на небеска врата, демони плачући викаху: Умаче нам, умаче! - А он громким гласом довикну: Да, умакох вашим замкама, ограђен силом Христа мог.
Такво би житије, кончина, и прелаз у вечни живот преподобног оца нашег Макарија. Упокојио се 390. године.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА АЛЕКСАНДРИЈСКОГ

Град Александрија даде овог другог Макарија преподобног. Он најпре у свету беше пиљар. А крсти се у својој четрдесетој години. Затим се одрече света и постаде монах. И после дугих подвига и трудова у монаштву удостоји се свештеничког чина; и постаде старешина манастира Келије, који се налазио у Египатској пустињи између Нитрије и Скита. Беше присни пријатељ преподобном Макарију Египатском, са којим за време Валента и прогонство претрпе од Лукија аријанца, псевдоепископа александријског. И много пута је заједно живео са светим Макаријем Египатским. И оба Макарија беху слични и по нарави и по животу. И имађаху једног наставника и учитеља: Антонија Великог. Као ученици његови, они су се од њега научили савршеном животу у врлинама. Макарије Египатски беше старији по годинама од Макарија Александријског, и први отиде ка Господу. А овај преподобни Макарије Александријски остаде после њега, и поживе неколико година.
О преподобном Макарију Александријском епископ Паладије пише у Лавсаику овако: Видех и светог Макарија Александријског, који светом Макарију Египатском беше друг у делима вере. Он беше презвитер у манастиру Келије, у коме и ја проведох девет година. Од њих три године проживех са светим Макаријем. Нека дела и чудеса његовог богоугодног живота сам видех, а нека дознадох од оних који су раније живели са њим. Он једном виде код великог оца Антонија пробране палмове гране, од којих је он плео котарице, и потражи му један сноп тог грања. А свети Антоније му рече: Стоји написано: He пожели ствари ближњега свог (5 Мојс. 5, 21). И чим то рече, све се гране као од ватре сасушише. Видећи то, Антоније рече Макарију: Ето, Дух Свети отпочину на теби, и ти ћеш после мене бити наследник мојих врлина.
Потом нађе ђаво светог Макарија у пустињи веома изнемогла телом, и рече му: Та ти си добио благодат Антонијеву, зашто је не употребиш за себе и не тражиш од Бога хране и окрепљења за пешачење? - Одговори му светитељ: Господ је снага моја и слава моја; а ти немој кушати слугу Божјег. - Онда ђаво сатвори привид, и светитељу се привиде камила, натоварена разним јестивним стварима, како лута по пустињи. И када виде светитељ да му се камила приближава, и разумеде да је то привид, стаде на молитву, и земља изненада прогута то привиђење.
Овај преподобни Макарије Александријски дође једном код Макарија Великог, који беше у Скиту. И заједно пођоше некуда. Али им је ваљало прећи реку Нил. Ту се деси један велики сплав; они уђоше, а уђоше и два трибуна са великом помпом и спољашњим блеском. Имаху гвоздена кола, на коњима беху позлаћене узде; а њих окружаваху многи војници, оруженосци и слуге, украшени гривнама и златним појасима. Када ова два трибуна видеше ову двојицу преподобних стараца где у светим одећама седе у углу, они похвалише њихово смерно и убого живљење. И један им од трибуна рече: Блажени сте ви који презресте свет. - Одговори му Макарије Александријски: Да, ми смо презрели свет, а вас презире свет. Но знај да си ти рекао ове речи не по својој вољи него пророчки, јер се ми обојица зовемо Макарије, то јест Блажени. - Ове речи тронуше трибуна. И кад дође дома, скиде са себе скупоцене хаљине своје, учини многе милостиње, и изабра пустињачки живот.
Једном послаше преподобном Макарију Александријском грозд свежег и лепог грожђа, пошто му се грожђе веома јело. Али, хотећи да ту жељу победи уздржањем, он тај грозд посла једном болесном брату, коме се такође јело грожђе. Овај га с радошћу прими. Али, желећи да сачува своје уздржање, он га посла другом, још болеснијем брату, који је такође желео тако нешто. Но и овај, примивши грожђе, поступи на исти начин, иако је сам био веома гладан. И тако то грожђе, слато од једног другоме, обиђе многу братију, па опет дође у руке овом преподобном Макарију. Последњи брат, примивши грожђе, посла га Макарију, као велики дар, јер нико није хтео да га окуси. А преподобни се распита за ту ствар, и дознаде да је грожђе обишло сву братију, и удиви се, и захвали Богу за такво уздржање све братије, па ни сам не окуси од њега.
А када би преподобни Макарије чуо за какав подвиг нечији, он би се свим сидама трудио да га подражава и испуни. Тако чу за Тавенисиоте, да у току целе Четрдесетнице не једу ништа што се спрема на ватри. Тада он донесе одлуку да седам година не окуси ништа што се кува или пече на ватри. И не једе ни хлеба ни варива. Јео је само неко семење, поквашено у води. И у таквом уздржању проведе седам година.
Чу преподобни Макарије за неког монаха да дневно једе само једну литру хлеба, па зажеле да се угледа на њега. Зато исече хлеб на ситну парчад и метну у један суд са уским грлићем, кроз који се тек рука могла провући. И одлучи да дневно једе само онолико колико се руком једанпут може извући хлеба из оног суда. И то беше велико умртвљење телу. О томе нам казује Паладије. Једном, шалећи се, овај Макарије рече: "Захватим, дешавало се, повише комада хлеба руком, али их нисам могао извући кроз тесан грлић. И тако ми контролор мој, онај суд, није давао да једем онолико колико ми се хтело". - Тако гладујући, он проведе три године: јео је само четири или пет залогаја хлеба на дан, и толико исто и воде пио сразмерно хлебу; a y току целе године употребљавао је у храни зејтина нешто више од сто грама.
Једном зажеле преподобни Макарије да потпуно победи сан. Зато двадесет дана и ноћи не уђе под кров. Дању мучен жегом а ноћу хладноћом, он је морио себе, да не би заспао. И као што је касније сам причао другима ради поуке, мозак му се стао сушити, и да није ушао у келију и отспавао, памет би изгубио. И говораше светитељ: Колико могох, победих сан; али људску природу, која требује сан, не могох победити, већ јој се потчиних.
Овоме светитељу стаде једном досаћивати дух блуда. Због тога он осуди себе да шест месеци седи гo y скитској баруштини, која се налазила дубоко у пустињи, и била пуна као зоље крупних комараца, који могу и кожу дивљих вепрова пробадати. И ти га комарци толико изуједаше, да су неки мислили да је губав. А када се после шест месеци врати у своју келију, ученици једва по гласу познадоше да је то отац Макарије. Али он и по други пут осуди себе на такво исто мучење од комараца, зато што руком уби комарца који га беше ујео за ногу и истече му много крви. Он се покаја што је то урадио, и изружи себе као убицу и одмаздитеља. И сам одмазди себи за неправду коју је учинио: предаде себе нага комарцима да га изуједају.
Једном зажеле преподобни да види врт и гроб, звани Кипотафион, Јанија и Јамврија, египатских мађионичара из доба Фараонова, да се бори са тамошњим демонима. Јер се причало да је на том месту било мноштво најопакијих демона, које су ти мађионичари скупили тамо својим гнусним мађијама. А ти мађионичари беху браћа, и због своје велике мађионичарске вештине имађаху велики углед код Фараона, и беху веома моћни у целом Египту. Они на нарочитом месту у пустињи начинише врт од четвртастог камења, и у њему направише себи дивну гробницу, и ставише у њу много злата. И засадише сваковрсно дрвеће, и ископаше велики бунар, јер то место беше мочварно и влажно. Све то они урадише, надајући се да ће им душе, по свом изласку из тела, вечно обитавати у том дивном врту, и наслађивати се свим тим добрима као у рају. Но пошто слуга Божји Макарије не знађаше пут до тога врта, он се управљаше по звездама; и као што морнари прелазе море, тако он сву пустињу пређе пешке. А беше понео нешто трски, и на извесном отстојању побијаше по једну у земљу, да би се при повратку руководио тим ознакама. После пута од девет дана он пређе сву пустињу и приближи се споменутом врту. А кад се спусти ноћ, он леже да се мало одмори, и заспа. Но ђаво, крји стално ради против Христових подвижника, покупи све оне трске којима Макарије беше обележио свој пут, и метну му их поред главе док је он спавао. Када се старац пробуди, опази крај себе трске у сноп повезане. А ово би по попуштењу Божјем, ради већег подвига слузи његовом, да се не узда у трске него у милост Божју, која је некада баш кроз ову страшну пустињу водила Израиљ четрдесет година помоћу огњеног стуба. Причао је потом о себи свети Макарије: "Када се приближих врту и гробници оној, истрчаше ми у сусрет до седамдесет демона у разним облицима: једни од њих грајаху, други страшно љути шкргутаху зубима на мене, трећи летећи као вране наваљиваху на моје лице вичући: Шта хоћеш овде, Макарије? - Зашто си дошао к нама? Еда ли кога од вас монаха не кушасмо? Тамо са сличнима себи имаш оно што је наше: имаш пустињу, из које си отерао наше другове. Ми ништа заједничко немамо с тобом. Зашто си дошао у наша места? Као пустињак, буди задовољан пустињом. А ово место нама предадоше они који га уредише. Ти не можеш овде боравити. Због чега хоћеш да уђеш у ову нашу државу, у коју никада ниједан жив човек ушао није, откако сахранисмо браћу која ово начинише?" И док демони прављаху страшну грају и вику, свети Макарије им рече: Ући ћу само да видим, па ћу отићи одавде. - Демони му рекоше: Обећај нам то савешћу својом. - Слуга Христов рече: Учинићу то. - И ђаволи ишчезоше.
А кад улажаше у врт, срете га страшан ђаво са исуканим мачем, и стаде му претити. Свети Макарије му рече: Ти идеш на мене са мачем, а ја идем на тебе у име Господа Саваота у сили Бога Израиљева. И побеже ђаво од њега. А преподобни уђе унутра, и разгледа све што се тамо налазило. Виде и бунар, у коме је о железном ланцу висила кофа, врло стара. Виде и плодове нара, који ништа нису имали унутра, јер су били спарушени на сунцу. Виде и необичну гробницу, многим златом украшену. И пошто све подробно разгледа, изиђе одатле несметано и здраво, и за двадесет дана стиже натраг у своју келију. Но при повратку, успут му нестаде хлеба и воде што је био понео са собом. И поче малаксавати. И кад је већ посртао од глади и жеђи, гле, показа му се на километар даљине нека девојка, у бело обучена, и ношаше ведро чисте воде. Заустављајући се често, она му показиваше воду и зваше га да дође и пије. Али је он не могаше стићи: ипак, вођен надом да ће се напити воде, три дана ићаше за њом јуначки се напрежући, јер је та девојка три дана ишла испред њега. Онда наиђе стадо биволица, којих је много у том крају. Једна од њих која је поред себе имала мало биволче и млеко јој ишло из вимена, издвоји се и стаде крај уморног и изнемоглог старца. И дође глас одозго говорећи: Макарије, приђи и пиј њено млеко. И он приће, и насиса се млека, и тако окрепи своје тело. - А рече светитељ и ово: Да би ми Господ показао велику милост своју, и научио убогост моју да сву наду полажем на промисао Његов, нареди оној биволици да иде за мном све до моје келије и да ме успут храни свих дана. И она, послушна Творчевој наредби, иђаше за мном, и не допушташе биволчету свом да сиса, да би мене могла хранити.
Овај свети и дивни муж копаше једном бунар за монахе. На месту где копаше, беше трње и чкаљ, из којих изиђе гуја и уједе га. А та је животиња врло отровна и опасна. Светитељ обема рукама ухвати змију за чељусти, растрже је, говорећи: Пошто те Бог мој није послао против мене, како си се усудила да ми се приближиш и уједеш ме? - И тај ујед гујин ни најмање не нашкоди преподобноме.
Чу блажени да Тавенисиоти имају диван устав за манастирски живот. Скиде монашку одеђу, обуче се у световну, и крену тамо. Путујући петнаест дана преко пустиње, стиже у Тавенисиски манастир као прост човек. И упита за архимандрита Пахомија, човека опитна и прозорљива, који је имао дар пророчки, али му тада не би откривено од Бога за Макарија. Ушавши код Пахомија, Макарије му рече: Молим те, оче, прими ме у свој манастир, хоћу да будем монах. Пахомије му одговори: Ти не можеш бити монах, јер си стар и ниси у стању да се подвизаваш. Братија су се овде још из младосги навикли на монашко трудољуоље, а ти у тим годинама не можеш поднети такве напоре. Малаксаћеш, па ћеш отићи одавде и оговарати нас. - И не прими га првог дана, ни другог, све тако до седмог. Макарије трпљаше постећи се. А седмог дана рече архимандриту: Прими ме, аво. He будем ли постио и радио све што братија радс, онда нареди да ме отерају из манастира.
Свети Пахомије обавести о њему братију, да га приме. A братије беше хиљаду и четири стотине. И би примљен Макарије у тај манастир. После кратког времена настаде Часни Пост. И виде старац да сваки од братије пости према својим моћима. Јер неки узимаше храну увече, неки сваког другог дана, а неки по пет дана ништа не јеђаше, неки пак стајаше по сву ноћ молећи се а дању сеђаше радећи. Макарије покваси палмове гранчице, стаде у једном углу, и целог Часног Поста све до Ускрса не окуси хлеба ни воде. Само је у недељне дане узимао помало врло опорог лишћа од сировог купуса. И то је чинио да би други видели како једе, и да се не би погордио. А стојећи у углу, непрестано је плео котарице, и не одмори се од посла, нити седе, нити леже. Ако би пак ради неке потребе и одлазио са свога места опет се брзо враћао, и продужавао стајати, не отварајући уста, нити разговарајући с ким, него ћутке срцем својим твораше молитве Богу.
Када то видеше подвижници тог манастира, расрдише се на свога аву, и рекоше: Одакле си довео к нама бестелесног човека на срамоту нашу? Или њега отерај одавде, или ћемо ми отићи. - Чувши то од братије, преподобни Пахомије испита и разазнаде његов подвижнички живот, па се мољаше Богу да му открије ко је тај човек. И би му откривено, да је то Макарије. Тада преподобни Пахомије узе за руку пренодобног Макарија, уведе га у цркву, и загрливши га с љубављу, рече: Добро дошао, чесни оче! Ти си Макарије, а сакрио си то од мене. Ја одавно слушам о теби, и желео сам да те видим. Благодарим ти што си моју децу научио смирењу, да се не понесу умом, гордећи се због својих постова и подвига. Много си нам користио. - Сазнадоше о томе и сва братија, и стекавши се к њему, с љубављу га целиваху и мољаху да се моли за њих. Затим пожелевши свима мир, преподобни Макарије се врати у своју келију.
Овај бестрасни човек исприча о себи и ово: Једном зажелех да ум свој држим тако, да ништа земаљско не помишља, него да сав буде непрестано у Богу и да се ни за тренутак не одваја од Њега. И одредих да то богомислије траје пет дана. И пошто затворих двориште своје и келију, да ми нико не би долазио и да ни с ким не бих разговарао, почех са богомислијем од понедеоника. И уму своме заповедих, говорећи: Пази, да не силазиш с неба; имаш Анђеле, Арханђеле, и све Небеске Силе, Херувиме, Серафиме и њиховог Творца, Бога. Тамо дакле буди! и не силази у поднебесје, да не би упао у земне помисли. - И када два дана и две ноћи тако стајах, сав ум уперивши горе, ја толико раздражих ђавола, да се он сав у пламен огњени претвори, и сажеже све што беше у мојој келији. А и рогоза на којој стајах беше у пламену, и изгледало ми је да ћу и сам сав изгорети. Уплаших се, и трећег дана одустадох од своје намере. He могући више да ум држим нерасејаним, ја се спустих к помислима земним, - тако је Бог хтео, - да ми се то не би уписало у гордоумље.
О овом преподобном епископ Паладије казује и ово: Када једном дођох к њему, затекох пред његовом келијом једног сеоског свештеника чију главу рак беше толико разјео, да су му се одпозади могла видети уста. Он беше дошао преподобном Макарију ради исцељења, али га светитељ не припусти к себи, нити хтеде да разговара с њим. Ја молих светитеља, говорећи: Смилуј се на оног јадника, или му бар одговори. А блажени ми рече: He заслужује исцељење, јер му је ова казна од Господа. Ако пак жели да се исцели, саветуј му да отсада престане свештенодејствовати. Ја упитах светитеља: Зашто? А он одговори: Учинио је прељубу, па је свету литургију служио, и због тога је кажњен. А ако се узбоји Бога, и престане ca оним што је без страха чинио, исцелиће га Бог. - Ја, вели Паладије, обавестих о томе свештеника, и он ми се закле да више неће свештенодејствовати. Тада га позва преподобни Макарије, и упита га: Верујеш ли да има Бога, од кога се ништа не може сакрити? Свештеник одговори: Да, оче, верујем. И молим ти се, помоли се Богу за мене грешног. Макарије му рече: Ниси могао да се сакријеш од Бога. Он одговори: Нисам могао. Рече му Макарије: Ако сазнајеш свој грех, и увиђаш Божју казну која те је постигла због њега, онда се отсада поправи. - Тада свештеник исповеди свој грех, и обећа да више неће грешити, нити свештенодејствовати, него ће бити прост мирјанин. Онда светитељ метну руке на њега, и помоли се Богу за њега. И за неколико дана он се исцели од рака, и коса му на глави израсте, и врати се здрав дому свом, славећи Бога и благодарећи великом Макарију.
Свети Макарије имађаше своје келије по разним местима: једну у Скиту који се налазио у унутрашњости пустиње, другу у Либији, трећу у месту званом Келије, а четврту на Нитријској Гори. Од њих ниједна није имала прозора. Часни Пост је проводио у њима седећи у мраку. Једна је од њих била тако тесна, да није могао испружити ноге; друга је била пространија, и у њој је примао посетиоце и разговарао с њима. Исцелио је безброј болесника, који су патили од нечистих духова. Паладије спомиње неку девојку племићског рода, из Солуна, која је много година била узета, па је донели преподобном Макарију. Двадесет дана помазујући је светим јелејем и молећи се за њу, преподобни је исцели од болести, и здраву је испрати у њен град. А она, пошто се исцели, много милостиње раздаде манастирима. - Доведоше преподобноме и једног суманутог дечка. И он, ставивши своју десну руку на дечакову главу, а леву - на дечаково срце, мољаше се Богу. А дечко беше сав отекао, као неки мехур надувен. И када тај дечко изненада повика, удари вода из њега на све отворе, и његово се тело поврати на своју меру, као што је било раније. И пошто преподобни помаза дечка светим јелејем и покропи светом водом, даде га оцу његовом. А дечку нареди да четрдесет дана не једе меса и не пије вина. И тако га сатвори здрава.
Једно време стадоше преподобнога нападати сујетне помисли, вукући га из келије и потстичући га да са добром намером и оправданим разлогом отпутује у Рим, да тамо исцељује болесне. Јер у њему силно дејствоваше благодат против нечистих духова. He подајући се дуго тим помислима, он се мучаше борећи се с њима. Тада паде на праг своје келије, испружи ноге преко прага, и рече демонима славољубља: "Теглите ме, вуците ме, о демони, ако можете! Ја ногама својим поћи нећу!" - И пошто је дуго лежао све до увече, он устаде. Али исте помисли опет нападаху на њега. Тада блажени узе велики кош, напуни га песком, напрти себи на леђа, и тако хођаше по пустињи. Срете га Теосевије Козмитор, родом из Антиохије, и рече му: Што то носиш, оче? Дај ми то бреме немој да се мучиш! А он му одговори: Мучим онога који мене мучи, јер кад је незапослен и на досугу, зове ме да странствујем. - И тако преподобни, пошто је дуго мучио себе, поврати се у келију уморан телом, али победивши помисли.
Блажени Пафнутије, ученик његов прича о њему ово: Једном приликом свети Макарије сеђаше у своме дворишту. Утом наиђе хијена, носећи своје штене, које беше слепо, донесе га светитељу, и спусти пред ноге његове. Светитељ узе у руке то штене, пљуну му у очи, и помоли се Богу, и штене одмах прогледа. А мајка га узе и отиде. Но сутрадан опет дође блаженом та иста хијена, носећи велику овчију кожу. Када светитељ угледа кожу, рече хијени: Откуда ти та кожа? Сигурно си нечију овцу појела. Ја нећу примити оно што је од неправде. - А хијена саже главу и, клекнувши крај светитељевих ногу, спусти кожу. A он joj говораше: Рекох ти да нећу примити, док ми се не закунеш, да више нећеш сиротињи наносити штете једући им овце. Хијена приклони главу своју, очигледно усвајајући светитељеве речи и потчињавајући им се. Тада светитељ прими кожу од хијене. И касније поклони је светој Меланији Римљанки, која је посећивала свете оце у тој пустињи. И прозваше ону кожу: хијенин поклон. Но код људи који су себе распели свету чудесно је то што звер, којој је учињено добро у славу Божју и у част светитеља његових, разумеде то, и донесе поклон блаженоме. Јер Онај који укроти лавове пророку Данилу, Он и оној хијени даде разум да схвати учињено добро и научи је благодарности.
О овом светом Макарију прича се да од крштења свог па све до кончине своје никада није пљунуо на земљу. А крстио се у својој четрдесетој години, и после крштења проживео шездесет година у трудовима и подвизима монашког живота. Гореспоменути Паладије дође једном овом преподобном Макарију, смућен помислима и мрзовољом, и упита их: Шта да радим, аво Макарије, јер ме узнемиравају помисли, говорећи ми: Ти овде ништа не радиш; иди одавде! Одговори му свети отац Макарије: Говори и ти својим помислима: Чувам ове зидове Христа ради.
Овоме Паладију преподобни Макарије ради духовне користи каза за преподобног Марка, да је причешће божанских Тајана добијао из руку анђелских. To је својим очима видео свети Макарије, када је, служећи свету литургију, причешћивао братију. Никада нисам, рече, ја дао божанске Тајне Марку Подвижнику, већ му је Анђео из олтара невидљиво давао, a ja сам видео само прсте руке која му је давала. Тај преподобни Марко, у младости својој, знао је напамет Стари и Нови Завет. А био је веома кротак и уздржљив. Једнога дана, прича свети Макарије, пошто бејах доколан у својој келији, отидох к њему. Он беше већ остарео. И седох крај врата његове келије; сматрао сам га за нешто више од човека, што он стварно и беше; и прислушкивах (јер тада бејах још прост и неук) шта старац говори или ради. А он, налазећи се унутра сам, бораше се са собом и са ђаволом. Било му је већ сто година, и зуби су му били већ поиспадали. И говораше сам себи: Шта још хоћеш, зли старче? Ето, већ си и вино пио, и уље јео. Шта још желиш, прождрљивче, робе стомаку у старости? - А ђаволу говораше: Иди од мене, ђаволе; остарео си са мном у борби. Наложио си ми попуштање телу: удесио си да пијем вино и једем уље; начинио си ме сластољупцем; и да ли ти још нешто дугујем? У мене нећеш наћи ништа што би могао отети. Вуци се од мене, непријатељу људски! - To свети Макарије исприча Паладију, који и записа ово.
Руфин презвитер додаје житију овог преподобног Макарија Александријског и ово: Једне ноћи закуца ђаво на врата Макаријеве келије и рече: Устани, аво Макарије, и хајдмо у цркву на молитву! - А он, пун благодати Божје, познаде замку ђавољу, и одговори: Лажове и ненависниче добра, какву ти заједницу и дружбу имаш са сабором Светих? Баво рече: Зар не знаш, Макарије, да без нас не бива ниједна црквена молитва, ниједан скуп монаха? Хајде дакле, и видећеш дела наша. Старац одговори: Нека ти запрети Господ, демоне нечисти! - И припаде на молитву, молећи Господа да му открије да ли је истина то чиме се ђаво хвали. И кад настаде време за поноћну молитву, отиде у цркву, и опет се мољаше у себи Богу да му открије и покаже да ли је истина оно што ђаво каже. И гле, угледа по целој цркви, као неке мале дечаке, црне ђаволе, како брзо јуре на све стране, као да лете. А обичај беше тамо да сва братија седе, док један чита псалме, остали слушају. И свакоме брату прикучиваху се они мали ћаволи, и потсмеваху се. И ако би некоме са два прста додирнули очи, тај би одмах задремао; а ако би коме ставили прст на уста, тај би одмах почео зевати. Пред некима пак хођаху у женским обличјима; а пред другима нешто зидаху, или нешто ношаху или друге разне ствари чињаху. И што год би ђаволи, потсмевајући се пред неким, сликали, то би он помислио у срцу свом. Од неких монаха, чим би ђаволи почели изводити пред њима своје враголије, одмах су били силом неком отерани и безобзирно су бежали; и ђаволи се више нису усуђивали нити да стану пред њих нити да прођу поред њих. А слабијој братији, који нису обраћали пажњу на молитву, ђаволи су висили о врату и седели на раменима, ругајући им се.
Видећи то, преподобни Макарије тешко уздахну и, заплакавши, рече Богу: Погледај, Господе, и види! устани, Боже, и нека се разбегну непријатељи Твоји, и нека беже од лица Твога, јер се душа наша испуни срама. - После отпуста, ава Макарије позиваше к себи сваког брата посебно, и испитиваше свакога какве је помисли имао за време молитве у цркви. И сваки му исповеди помисли своје, и очигледно беше да свачије помисли беху о ономе што ђаволи сликаху пред њим подсмевајући се.
Другу, још страшнију ствар, казиваше исти преподобни Макарије. У време, када братија приступаху Божанским Тајнама, и пружаху руке своје да приме Тело Христово (у то се време још нису причешћивали лажицом, већ су Тело Христово примали у руке, као данас анафору, а Крв су пили из Чаше), тада виде преподобни да ђаволи некима од братије живо угљевље у руке стављаху, а Тело Христово, давано руком свештениковом, враћаше се назад у олтар. А који беху достојни светог Причешћа, од њих ђаволи далеко бегаху, а Анђео Господњи стајаше са свештеником на олтарским вратима, и са свештениковом руком пружаше своју руку при раздавању Божанских Тајни. Тако преподобни Макарије, прозорљив, видео је достојне и недостојне, и распознавао је помисли људске које су им долазиле од слика које су им ђаволи стварали.
Многе друге ствари причао је братији овај преподобни отац ради њихове духовне користи; лењивце је исправљао, и чудеса разна чинио. Отишао је ка Господу када је претурио сто година, 393 год. А сада у бесконачном животу са другим преподобним оцима слави Оца и Сина Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме и од нас грешних нека је слава, част и поклоњење вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ЕВФРАСИЈЕ

Света Евфрасија беше из града Никомидије, од рода знаменита, у време цара Максимијана[8]. Бејаше лицем лепа и по нарави добра, и верна слушкиња Господа Христа. Идолопоклоници је ухватише, и примораваху је да принесе жртву демонима. Пошто она не хтеде, тукоше је страховито. Али она све мушкм поднесе. Тада је предадоше једном свирепом човеку, да је обешчести. Он је узе и одведе дому свом. А она се душом својим непрестано мољаше светом Пречистом Женику свом, Христу Господу, да јој сачува девственост. И када се погани човек онај затвори с њом у ложници, светитељка га замоли да је за неко време не дира, обећавајући му неко биље, које, ако буде носио при себи, никакво му непријатељско оружје неће моћи наудити. И рече му за себе да је мађионичарка. Али он јој одговори: Касније ћеш ми дати то биље. Но мудра девица му рече: To ce биље не показује удатој жени, већ само неудатој девојци. Јер ако га чиста девојка не пронађе и не преда, оно уопште не дејствује. - И попусти свирепи човек, док му она не пронађе то биље.
Светитељка оде у башту, набра неко биље које тамо нађе, и показа му. А он је упита: Како ћу се осведочити да је истина то што кажеш? - Она стави то биље на свој врат, и рече му: Узми оштар мач, замахни силно обема рукама и удари ме по врату што јаче можеш, па ћеш се из тога уверити да ме мач твој неће ни најмање повредити. - Он поверова њеним речима, донесе мач, подиже га над главом свете девице, замахну силно, спусти га на њен врат и - отсече чесну главу њену. А он тек онда схвати да га је светитељка изиграла. И шкргуташе зубима. Али, шта му је то користило? Мудра дева већ оде неоскврнављена женику свом Христу, оставивши диван пример целомудрености своје, јер је више волела умрети него девичанство своје изгубити.
Света Евфрасија пострада 303 године.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АРСЕНИЈА архиепископа Крфског

Свети Арсеније, архиепископ Крфски[9], родио ce y Палестини од благочестивих родитеља. Од младости он посвети себе на службу Богу и прими монашки постриг. Водећи строг подвижнички живот, он се при томе одликоваше високим образовањем. Када достиже зрео узраст, он доби свештенички чин, а после неког времена би рукоположен за архиепископа Крфског. У својству архиепископа он се прослави мудрошћу, учитељством[10] и многократним заузимањем за невине пред властима. Чак је и у својој старости путовао у Цариград да посредује за своју паству, којој је претио неправедни гнев цара Константина Профирородног[11]. При повратку из Цариграда, свети Арсеније се разболе у Коринту, и у миру предаде дух свој Богу, крајем деветога века.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МЕЛЕТИЈА ГАЛИСИОТА Исповедника

Беше родом из села Теодота на обали Црног мора, од родитеља Георгија и Марије, благочестивих и милостивих. На крштењу доби име Михаил, а касније кад се замонаши би назван Мелетије. По завршеној школи крене једне зиме, по промислу Божјем, у Јерусалим да се поклони Светим Местима, а одатле на Синај где постане монах. Пропутовавши још нека друга места он најзад дође на гopy Галисионску у Малој Азији где беше манастир основао свети Лазар Галисиот. Ту се подвизаваше у послушању, смирењу и ноћном бдењу, и би удостојен виђења божанске светлости и јављања самога Господа Христа. У то време латинофил цар Михаил VIII Палеолог (од 1259-1282) настојаше да Православну Цркву поунијати и потчини римском папи, у чему му помагаше њиме постављени латиномислећи патријарх Јован Век. Тада свети Мелетије дође у Цариград са преподобним Галактионом, саподвижником својим, и јавно пред Царем изјаве да ће они да бране Православље до смрти и нипошто неће пристати на латинску јерес, која је унапред већ осуђена од Светих Отаца. Цар то схвати као увреду њему и затвори их, а затим их посла на тамновање на острво Скирос. После неколико година цар их понова доведе к себи и стављаше их на разне муке, да би их само придобио за латинску јерес. Но преподобни не отступаху од исповедања Православне вере о Духу Светом и о осталим истинитим догматима. Утом умре овај неправославни цар, и за цара дође православни цар Андроник II Палеолог (1282-1328), који ослободи ове преподобне исповеднике Православља из тамнице. Ускоро затим свети Мелетије се упокоји мирно у Господу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА СТОЛПНИКА

Ученик светог Јована Зедазнијског[12]; заједно са својим учитељем трудио се, ширећи и утврђујући веру Христову у Грузији. На гори Марткоби, близу Тифлиса, он основао манастир. Последњих 15 година свога живота преподобни Антоније провео је на стубу, због чега је и назван столпником Иверске Цркве. Мирно се упокојио у шестом столећу, и сахрањен у цркви свога манастира. Свете мошти његове чудотворне - извор су разноврсних исцељења.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА ПЕЧЕРСКОГ

Кијево - печерски подвижник; преставио се мирно у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у пештерама Антонијевим у Кијеву.

СИОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КОЗМЕ ХРИСОСТОМАТА

Био монах у манастиру Св. Хризостома (Златоуста) на Кипру, због чега се и зове "Хрисостоматос" (Χρυσοστόмατοζ). У преподобности проживео свој подвижнички живот и зато се прославља у свом манастиру.

ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ЕФЕСКОГ Исповедника Православља[13]

Љубав Божја према нашем грешном роду људском особито се показује у томе што Премудрост Божја у сваком роду и нараштају налази међу нама недостојнима достојне служитеље и пријатеље своје: Пророке, Апостоле, Светитеље, Исповеднике и Мученике, и кроз њих брани и очувава веру Еванђелску и Православну, ту једину животворну и спасоносну Истину Божју, којом се род људски може спасавати; и стварно се спасава у сваком времену и нараштају. О томе нам говори премудри Соломон овако: "Премудрост Божја све обнавља и, прелазећи из нараштаја у нараштај у свете душе, она припрема пријатеље Божје и пророке. Јер Бог никога не љуби тако, као онога који живи с премудрошћу" (Прем. Сол. 7, 27-28). Таквих пријатеља Божјих, кроз које нас Бог поучава и спасава у тешка времена, испуњена је сва историја народа Божјег од Аврама и Мојсија до светих Апостола и светих Отаца, и до данас. Свети Григорије Ниски, у похвалном слову своме брату св. Василију Великом, том изабраном од Премудрости пријатељу Божјем и спасиоцу Православне Цркве у тешким временима у којима је живео, говори такође о томе овако: "Бог, који све и сва зна још пре постанка њихова, као што вели пророк (Дап. 13, 42), и предухитрује злобу ђавољу која се протеже заједно са људским нараштајима. Он сам припрема и даје и одговарајућег способног лекара за зло и болести сваког нараштаја; да не би, због недостатка исцелитеља и исправитеља, болест код људи остала неисцељена, и тако потпуно овладала родом људским". Такав управо богомудри и богодани лекар и спасилац народа и Цркве Православне у новија времена ове тешке историје беше и светитељ и пријатељ Божји - Марко, Митрополит Ефески, кога зато с правом његов брат Јован Евгеник назива "новим Василијем Великим" и "Новим Богословом". Овај његов брат Јован, који беше ђакон Велике Цркве Св. Софије у Цариграду, написа службу и житије овога Светог Марка, које ћемо ми овде даље изложити.
Свети отац наш Марко, велики светилник који осветљава наш живот у свету, и храбри поборник Цркве Христове, и опште сунце целе васељене, роди нам се и засија у великом царском граду Константиновом, Цариграду, у коме и одрасте и школова се, и у коме на крају, при пресељењу своме на небо, остави своје свето тело. Роди се овај светитељ лета Господњег 1391, у племенитом роду Евгеника. Отац му се звао Георгије, и беше ђакон и сакеларије Велике Цркве Св. Софије, и истовремено учитељ и руководитељ у школи при Св. Софији, у којој су се школовали многи младићи са свих страна царства. Мајка му се звала Марија, и беше кћи честитог и богољубивог лекара Луке, који име божанског лекара и еванђелиста Луке ничим није осрамотио, јер бејаше веома побожан и честит. Обострано порекло Маркових родитеља беше дакле из давнина украшено сваким благородством и богатством и светским сјајем, но ништа мање и богопоштовањем.
Када им се дете роди и препороди благодаћу Духа Светог, то јест светим крштењем, родитељи му дадоше име Мануил, јер је требало да то дете не добије неко друго име, него као достојно доби оно право име Господа Исуса - Емануил, јер је преко овог светитеља, у ова последња времена, с нама присутан Бог и Благочешће (Εύσέδεια = Православље) и светоотачка предана вера (πατροπαράδοτοζ πίστιζ). Учитељ и васпитач младог Мануила и у благочешћу и у наукама реторике и математике беше његов отац, кога ће ускоро он сам превазићи и мудрошћу и врлином. И управо је он превазишао оца за толико, за колико је отац му превазилазио остале људе. Тако је отац овога детета доживео оно што сви оци желе да доживе: да их превазиђу њихова сопствена деца. Када је малом Мануилу било 13 година умре му отац, но он не прекину учење, него отиде да се учи код још способнијих учитеља и то на дуже време и са још већим трудом. Најпре му је био учитељ и старатељ Јован Хортазменос, који ускоро постаде митрополит Силивријски са именом Игњатије, и који беше човек врло образован и добродетељан. Осим митрополита Игњатија он имађаше још и друге учитеље, међу којима и философа Георгија Гемиста Плитона, и такође познатог Јосифа Вријенија, једног од ученика св. Григорија Паламе. У изучавању наука Мануил се одликовао марљивошћу и брзим напредовањем; но исто тако он беше скромног понашања и смирен, пазећи и на свој начин одевања и на кораке, погледе и говор свој. Није прошло много времена а он је својом даровитошћу и марљивим трудом убрзо превазишао у риторској науци и у философији и логици не само све ученике, него и саме учитеље, тако да су му се сви дивили, па чак и сам цар.
По завршетку школе сам цар Манојло[14] призвао га је к себи и учинио га не само својим пријатељем, него и учитељем у многим стварима, и особито у књигама. Мануил је тако стекао назив ритора и постао учитељ и васпитач у школи, којом је раније руководио његов отац. Овде је он учио наукама и Светом Писму многе младе ученике, као што је то раније чинио и његов отац. Међу његовим ученицима у то време беше и Георгије Схоларије, потоњи патријарх Цариградски. Мануил се са сваким трудољубљем трудио у тој патријаршијској школи, но с друге стране он никада није изостајао са свакодневних свештених богослужења у Великој Цркви и то у току целе године, и лети и зими, тако да га је било могуће видети где још у свету пре монаштва проводи монашки начин живота. Он беше сав богоносац, и просветљен, и беше истински философ још од самог детињства. У свеноћним бдењима и стражењима над собом он је изучавао књиге старих мудрих људи и слагао то знање у себи, a y исто време није изостављао ништа из Божанског Писма и из Свештених Учитеља и Отаца Цркве а да то не изучи са тачношћу и савршено. Живећи још у граду, он је превазишао пустињске отшелнике, јер је чистоту и целомудрије и смрт Христову узео на себе, горећи сав љубављу према Христу, која га ни до саме смрти није напуштала. Није се заносио сујетом и светском славом, нити му је душа била привезана за нешто земаљско, или за неки успех и каријеру.
Када напуни 25 година (око 1418 г.), он не могаше више обуздавати у себи жељу за светом схимом монашком. Зато напусти све житејско и, попут великих древних отаца, великодушно раздаде све своје имање сиромасима. Затим смирено узе на себе благи јарам Господњи, који је од детињства желео и лако бреме крста, заволевши пустињаштво, које су волели и Илија и Јован и сви њихови следбеници. Јер пустињаштво и усамљеност мајка су безмолвија (ήσυχίαζ), мајка усамљеничког подвижничког тиховања, и унутрашње сталожености, и мира, и спокојства, и усхођења ка Богу и приближења Њему. За место усамљеништва он изабра једно од острва у Мраморном Мору, између Цариграда и Никомидије, звано Антигона (близу Халке), јер та острва беху тада украшена богоносним мужевима и подвижницима. Овде он изабра себи за духовног оца неког особито врлинског подвижника, дивног и чудесног старца Симеона, који га ускоро и постриже за монаха давши му име Марко. Овај искусни старац упути младог монаха у подвиге и врлине монашког живљења, а особито у духовни подвиг духовног и молитвеног созерцања, којим је недавно тако сјајно таворски заблистало атонско монаштво на челу са св. Григоријем Паламом, кога је свети Марко необично поштовао и славио.
Својим одласком у монаштво Мануил је иза себе оставио неутешну жалост сродницима и блиским пријатељима, а такође и самом цару, који га је волео и требао његову мудрост и знање. Ожалошћени су били и великаши, и клирици, и његови млади ученици и уопште сви у отаџбини, јер су његов одлазак из света сматрали за опште осиромашење и губитак многих добара. Уз то ни њихове посете монах Марко није примао, пошто је, живећи у молитвеном тиховању, избегавао да се виђа са било којим од сродника и познаника. У то време на острво Антигону дође код истог старца и ступи у послушање Марков школски друг Доротеј, син сакелара Велике Цркве Валсамона, човек украшен знањем и васпитањем и нарави веома благородне. Њих двојица беху познаници још од детињства и беху дали један другоме реч да ће бити заједно монаси. Доротеј је већ био остварио свој циљ, јер је живео као монах једно време у Јерусалиму и на гори Божјој Синају, но сада се оба њих састадоше на овом острву и живљаху код једног истог оца и наставника. На том острву у самоћи проживе свети Марко око 2 године са великом духовном радошћу у подвизима. Но ова свештена заједница не могаше дуго остати у овој усамљености и тишини, јер пре но што се напунише две године, a пo зависти непријатеља и по општој злој несрећи народа или, боље рећи, због тадашње неразумностн и безвољности које су усталасале и потресле сву твар, a особито због наиласка нове агарјанске звери, - светитељ мораде напустити то место и преселити се у Цариград. Огромна турска војска беше заузела сву малоазиску област Витиније и дошла до Босфора, тако да је била велика опасност за житеље ових такозваних Принчевих острва, због чега је и овај светитељ са својим духовним оцем и наставником морао прећи из самоће у град у чувени Мангански манастир св. Георгија, где је продужио свој тихи молитвено - подвижнички живот.
Живљењу преподобног Марка у овом манастиру ко ће се достојно надивити, и то: његовој крајњој суровости у подвизима (σκληραγωγία), у посту, у бдењу и свеноћном стајању, у борби са невидљивим противницима и у победи над њима. Јер он говораше често да се Богу ничим не угађа тако као злопаћењем. Овде је светитељ упражњавао сваку врсту врлине, да би се преко врлина добро уздигао у созерцање, у свештена просветљења (ίερούζ φωτισмούζ) и божанска обасјања (θείαζ ελλάмψειζ), што се заиста с њим и десило. Тако је он постао сав честит и боголик (όλοζ θεοειδήζ). Јер ко је други икада више уризничио у себи ону свештену четворицу духовних елемената општих врлина, које сачињавају и укратавају разумну душу, избегнувши при томе крајности и с једне и с друге стране? А те врлине су: постојаност и достојанственост храбрости, искреност праведности, смерност целомудрености и савршенство разборитости. Или, ко је икада већма од њега гњев окретао једино против греха и против духовног змаја, а хтење потпуно управљао ка Богу и ка добру? Или, ко је чедност, девственост, ствар натприродну и равноанђелску, већма желео из детињства од њега, и стекао је себи за пријатељицу и сажитељницу кроз цео живот? А он је управо то успео: да честим старањем постигне девственост чак и у самим покретима ума, као неко невештаствено и бестелесно биће. Зато је он у ово време подвизавања имао чист ум, просвећиван још и Божанским Писмима и делима светих Отаца, те је тако, просветљен божанским обасјањима, многе богонадахнуте књиге написао[15]. Овде је у овом манастиру свети Марко био посвећен у чин јеромонаха. - Тајну свештенства он је примио са крајњим смирењем и побожношћу, и то на молбе и наваљивања многих. Када је затим приносио Богу бескрвну жртву свете Евхаристије, свима који су га гледали чинио се сав као ван себе, сав просветљен (πεφωτισмένοζ), сав као да путује негде, свештенодејствујући Богу као неки анђео у телу.
Но ма колико да су били велики и славни досадашњи подвизи светога, од сада почињу још већи и славнији подвизи његови и храбре борбе и светле победе овог преславног борца. Јер у ово време бедном и јадном народу православном предстојало је да, са другим залима и недаћама, претрпи још и несрећу црквену, тојест ону лукаву замишљену и зло склопљену унију с Латинима. Јер у ово време цар Јован VIII[16] помисли да ће помоћи своме угроженом од Турака царству тиме што ће склапањем уније са Римом добити од папе римског помоћ, и зато поче да се припрема и да изабира најбоље учене људе свуда по великоме граду. Тада одмах би назначен овај свети Марко за митрополита Ефеског, но он се тога избора прихвати тек после многих умољавања и нагоњења, и то, како сам он каже, једино из послушања Цркви у овим тешким временима. Ово би 1437. године. Тако онај, који је стајао изнад свих почасти, постаде велики архијереј Великог и Првог Архијереја, и ревносни пастир Пастиреначелника Христа. Од тада он се показа свима као нови Велики Василије, и сви га тако називаху.
У групи епископа, клирика и лаика, који бише одређени да иду у Италију (а међу којима беху и учени Висарион Никејски и философ Гемист Плитон и други), свети Марко, сада већ митрополит Ефески, би назначен испред свих других за егзарха сабора источних отаца, а уз то још он би одређен да замењује патријарха Александријског и патријарха Јерусалимског, а и патријарха Антиохиског. Пред полазак за Италију рекоше светом Марку као егзарху сабора источни архијереји: "Старај се да покажеш и племениту храброст коју имаш за наше благочестиве догмате, и ученост (λογιότητα) коју си, помоћу Божјом, стекао кроз учење и брижљиво старање". И заиста, свети Марко се показао у Италији као храбри и непобедиви лав, или као мач оштар с обе стране, који сасеца сваки лажни и зли кукољ из чисте пшенице свештених догмата Цркве, или још као громогласна богонадахнута труба правилног богословља и неотступни бранилац одредби и догмата светих Отаца и Васељенских Сабора.
На сабор у Италију кренуо је и сам цар Јован Палеолог са царским Синклитом, a c њим и стари Патријарх Јосиф са малим бројем епископа и малим бројем клира свога. Крајем 1437. године кренуше они морским путем и стигоше у Венецију а затим у Ферару у пролеће 1438. године. Када пaпa Евгеније отвори сабор у Ферари, прва реч би поверена светоме Марку. Он тада отвори светоотачка своја уста и кратко и јасно рече папи и осталим западним епископима и богословима: Треба да буде мира и љубави у Цркви, но до раздељења је дошло зато што је латинска Црква отступила од Православне Цркве и Православне вере, измисливши неке своје догмате, туђе Апостолима и св. Оцима. Ето то и јесте нарушење мира и љубави и јединства. "Зашто, говораше папи и Латинима свети Марко, окривљујемо Оце, када противно њиховим заједничким предањима различито мислимо и говоримо? Зашто сте њихову веру прогласили непотпуном, и уводите вашу - тобож савршенију? Зашто, противно Еванђељу које смо примили, проповедате друго Еванђеље? Некада смо ми у потпуности говорили једно исто, и међу нама није било раскола, и тада смо ми, обе стране, били сагласни са Оцима; сада пак, када већ не говоримо и не верујемо једно, како можемо бити заједно? Ми православни и сада говоримо и верујемо оно исто што и раније, и сагласни смо како сами са собом тако и са Оцима и нашим и вашим, ако вам је жеља да признате истину. Ви пак, увевши новине у веру, показујете самим тим да сте несагласни пре свега сами са собом, затим са заједничким светим Оцима и, на крају, ca нама. И зашто да се не вратите на ону добру сагласност која ће вас показати да једно исповедате и у односу према самима себи и према нама и према светим Оцима, и тада ће нестати раскола, и сабраће се раздељени, и учиниће се свако добро?"
Ове речи светог Марка беху речи истините љубави. Оне нису одбијале потребу сједињења, само су истицале да се најпре имају одбацити јеретичке заблуде римске и онда тек може доћи до сједињења у Истини Божјој, и вери Православној. Али гордима и духовно глувима ове речи изгледаху као осионост светог Марка, јер њима не беше стало до Истине и до вере апостолске и светоотачке.
To ce видело већ при првим богословским разговорима у Ферари, где је реч била о погрешном латинском учењу о загробном стању душа умрлих, које се душе, по њиховом учењу, тобож саме тамо очишћују и искупљују огњем, док Православни говораху да се душе спасавају само благодаћу Божјом по молитвама и литургијама свете Цркве на земљи.
После тих првих разговора свети Марко је увидео да римским схоластичарима и голим препирачима није стало до Истине, него они гледају ко ће дуже говорити и надговорити другога, без обзира на логику истине и на свето Предање Отаца, и зато је био решио да се већ тада врати натраг. Но под притиском цара, и по лукавој политици папе, сабор се настави и ускоро би пренет дубље у Италију, у град Флорентију. У даљим разговорима и расправљањима са римским богословима свети Марко је доказивао њима сву неоснованост латинског додавања речи Символу вере по којој би Дух Свети тобоже исходио и од Сина (Filioque). У овим првим расправљањима светог су Марка подржавали и Висарион Никејски и Исидор Кијевски, но они брзо узеше на себе улогу издајника Православља, и напустише светог Марка. Од тога се светитељ ни мало не уплаши, него попут Максима Исповедника и Григорија Богослова, он у прах развејаваше сва латинска јеретичка учења о луху Светом, о Божјој суштини, о папском првенству, о светој Евхаристији, и о осталим догматима. Свети Марко нипошто није допуштао да се од било кога мењају свете одлуке светих и Васељенских Сабора и богонадахнуто учење светих Отаца Цркве. Он је силним и јасним гласом својим и светоотачком благодатном логиком као паучину кидао и разбијао све софистичке заплете и силогизме латинске и схоластичке, и разобличавао сва њихова лукава и подла подметања и извртања. Јер он је изванредно добро познавао Свете Оце, које су латини извртали и фалсификовали, и није дозвољавао да празна схоластика и сува дијалектика изврћу и упропашћују свете догмате Светих Апостола и Отаца и Сабора. У православном учењу и догматима, а особито у догмату о исхођењу Духа Светог само од Оца, свети Марко је почињао од самог Првог Богослова и Вође (Καθηγούмενοζ) свих благослова, тојест од самог Бога Логоса који је јасно рекао: "Послаћу вам Утешитеља од Оца, Духа истине који од Оца исходи" (Јн. 15, 26). Затим је он на основу Светих Отаца доказивао Латинима у какве су јереси запали мењајући Символ вере Никејског и Цариградског I и II Васељенског Сабора и учећи погрешно о Светом Духу и о нетварним Енергијама Божјим. Синови лажи (οί τοϋ ψεύδουζ υίοί), они нису хтели послушати глас Истине, него су остали у својој јереси и својој гордости. За време препирања о вери између светог Марка и Латина, неки римокатолички монаси, који беху присутни и слушаху ту дискусију, гласно повикаше на сабору: "Грци поседују истину вере и сачували су праве догмате".
Недостало би нам времена ако бисмо хтели све подвиге светога Марка изложити. Јер он и глад трпљаше, и ругања и потсмевања од Латина и од издајица православних. Но њега све то, као и присиљавање царево и лукавост папина, не могаху поколебати у вери Отаца Православне Цркве. Он не прихваташе нечовечно и нехришћанско уцењивање Православних - које чињаше пaпa својим лажним обећањима односно помоћи, потребној цару ради спасења царства од Турака. Још мање прихваташе свети Марко да се о истинама вере одлучује гласањем. И то не само због тога што Православни беху дошли у малом броју, него пре свега због тога што се Истина Божја не мери бројем и количином гласова, него Еванђељем, Апостолима, Оцима и Саборима. А ту Латини не могаху одолети светом Марку. Када увидеше и цар и пaпa, и још неке издајице Православља око цара, којима је пaпa обећавао кардиналске чинове ако прихвате латинску веру, они онда одлучише да упркос противљења светог Марка и Антонија Ираклијског и још два епископа, склопе неку унију са папом, ма и по цену издаје Православне вере. Тада свети Марко изложи писмено своје православно исповедање вере да би тако Православље остало непобеђено и он оправдан пред Црквом и историјом, на посрамљење свих издајица око њега. За ове издајице Православља, међу којима предњачаше Висарион Никејски, говораше свети Марко бранећи православно учење о Духу Светом: "Ми православни заједно са св. Дамаскином и свима Оцима, не говоримо да је Дух Свети од Сина (него од Оца), а они заједно са Латинима говоре да Дух јесте од Сина. И ми са божанственим Дионисијем Ареопагитом говоримо да је Отац једини извор надсуштаственог Божанства, а они са Латинима говоре да је и Син - извор Св. Духа, искључујући тиме Духа из Божанства. И ми, са Григоријем Богословом разликујемо Оца и Сина узрочношћу (тј. својством бити узрочником), а они са латинима сједињују их и смешују у једно том узрочношћу И ми са светим Максимом и ондашњим римљанима и западним Оцима не чинимо Сина узрочником Духа, а они Га у својој одлуци о унији називају по грчки узроком, a пo латински начелом Духа. И ми, са философом и мучеником Јустином, говоримо као што је Син од Оца, тако је и Дух од Оца, а они са Латинима говоре да је Син од Оца непосредно, а Дух - посредно (и тиме понижују Духа Светог). И ми са Дамаскином и свим Оцима исповедамо да људима није дано да знају у чему је разлика између рођења и исхођења божанског, а они са Томом Аквинским и Латинима говоре да рођење бива непосредно а исхођење - посредно"!
Тако је свети Марко доказивао да прихватање латинског учења доводи до тога да се признаје да Дух Свети има два начела, а тиме се уводи двоначелност у самом Богу, што је бесмислица и јерес противна целокупном Хришћанском Откривењу и Хришћанској Православној вери. Зато своје Исповедање вере он овако завршава: "Сви Оци и Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма уче нас да бежимо од оних који другачије верују и да се удаљавамо од заједнице са њима. Па зар ја, дакле, презревши све те Оце и Саборе, да пођем за онима који под маском лажног мира позивају да се ујединимо са онима који су нарушили свети и божански Символ вере, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Јер остале њихове (латинске) заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, ја остављам за сада. Да ми се не деси, о! Утешитељу Благи, да икада тако одступим од себе и од здравих мисли и здраве вере, него да се држим увек Твога учења и Тобом надахнутих блажених Мужева, и тако да се присајединим Оцима мојим, односећи одавде са земље на небо, ако ништа друго, оно бар - праву веру (τήν Εύσέδειαν = Православље)".
После тога стадоше и Патријарх и цар и други епископи наваљивати на св. Марка, да учини неке уступке и направи неки компромис по начелу економије ради тобожњег добра државе и народа. На то им свети Марко одговараше: "Ствари вере не допуштају никакво попуштање и економију. To je као кад би казао: отсеци себи главу па иди куда хоћеш. Никада, о човече! оно што се тиче Цркве, не решава се компромисима. Јер не постоји нешто средње између истине и лажи". У то време, 10. јуна 1439. године, умре стари Патријарх Јосиф не потписавши ипак унију, коју неће потписати ни свети Марко, митрополит Ефески и заменик Патријарха Антиохијског и Јерусалимског. Тада пaпa навали на цара и на источне епископе да признају не само римске лажне и јеретичке догмате него и врховну папску власт над целом Црквом и целим светом, позивајући се при томе на лажне документе неког Исидора и тобожње "завештање цара Константина, што је све било исфабриковано у Риму, да би се макар и лажним документима потврђивало незајажљиво властољубље папско. Свети Марко је и тај захтев енергично одбио и изјавио: "За нас пaпa представља само једнога између патријараха, али и то - ако би он био православан". Ho пaпa као неки тиранин, и бедни, невољом прикљештени, цар издајица, и остале издајице око њега, најзад потпишу срамну унију, пљунувши тиме на све одлуке свих Васељенских Сабора и светих Отаца својих. Један православни епископ успео је да побегне и не потпише, док свети Марко није хтео да бежи него је јавно и пред царем и пред папом одбио да потпише ту лажну и богопротивну унију. Када је видео да на акту о унији нема потписа Марковог, за толико интелигентни пaпa Евгеније узвикнуо је: "Дакле, ништа нисмо урадили!" Ипак је властољубиви пaпa тражио да му се свети Марко доведе на суд због тобожње непокорности њему, који је свој престо уздигао више облака. По наређешу царевом свети Марко изађе пред папу, као оно некада Велики Василије пред оног гордог епарха Модеста, и на оптужбе и на претње папине да је јеретик и да ће бити осуђен, јер се не потчињава одлуци коју сви потписаше, он одговори: "Нисам ја без разлога чврст у своме мишљењу, нити нађох да не ваљају неке од мојих речи, које с Божјом помоћу изговорих раније у Ферари и сада овде у Флорентији. To такође није нашао нико од вас, нити ико други. Ја ни по чему нисам сличан ранијим јеретицима, Heгo баш сасвим супротно. Јер сваки од тих јеретика увек је уводио нешто ново и страно и туђе Цркви Христовој, и то су Оци у своје време изобличили као лажно, и затим одбацили и проклели. И уопште Црква Божја свуда и свагда отсеца и одбацује новачења и пребива у древним предањима и стварима, тојест у апостолским и светоотачким догматима, што се и ја по моћима својим старам да чиним, благодаћу Христа мога, макар ме снашло и хиљаде смрти... А што велиш да ћеш да ме осудиш, знај да су Сабори Цркве осуђивали као бунтовнике само оне који су нарушавали неки догмат и проповедали своју јерес. Зато је Црква најпре осуђивала ту њихову јерес па онда и вођу те јереси и њене поборнике. Но ја уопште нисам проповедао своје учење, него сам се само држао оног учења које је Црква у неповређеном облику примила од Спаситеља нашег и у њему неотступно пребивала до данашњег дана, а које је учење и римска црква држала до времена отцепљења. Треба пре свега, ако смете, да осудите оно учење (о Духу Светом) којега се ја држим, па онда мене да судите. А ако то учење ви признајете за побожно и православно, зашто сам онда ја достојан казне?" Тако се свети Марко избави од папских канџи, и 26. августа 1439. врати се натраг у Цариград.
Избавивши се тако по великом промислу и заштити Божјој из латинских беда и опасности, са сјајем и славом исповедника светитељ Божји се врати у отаџбину. И би дочекан од свих и свакога у Цариграду као проповедник и сведок (μάρτυζ = мученик) Истине. Сакупљени православни народ свих узраста и сваког звања поздрављао га у престоници, и клањао му се тражећи од њега неку реч благослова и побожне поуке. Јер православни и верни народ нипошто није хтео да призна ни да погледа оне издајице Православља, и никако није учествовао на богослужењима са тим отступницима од вере. И поред свег насиља царске власти и присутних папских легата унија није могла бити спроведена, нити је ишта значила за народ и верни клир, на челу са светим Марком. Гоњен, а да би дуже штитио Истину и више помогао Цркви, свети Марко напусти тајно Цариград и отпутова својој под Турцима поробљеној пастви у Ефес. Тако је он као пастир душу своју полагао за овце своје, угледајући се на Истинског и Првог Пастира Христа.
У својој митрополији у Ефесу светитељ је са љубављу и пожртвовањем похађао ово духовно наслеђе светог великог Еванђелиста и Апостола Јована Богослова, путујући непрестано по народу, иако беше слабог телесног здравља. Он посећиваше постојеће храмове и поправљаше порушене, а особито поправи свој Митрополитски храм и зграде око њега. Затим рукоположи свештенике и постави духовнике; штићаше невољнике и оне којима незнабожни Турци чињаше неправде; помагаше удове и сироте, мољаше и прећаше, поучаваше и утврђиваше, постајући свима све, по речи Апостола. А када све уреди што је било потребно стаду, он зажеле да се повуче у мир и спокојство, и зато крете на Гору Атонску да тамо у миру оконча свој живот, изнурен уз то и тешком болешћу. Но када лађица којом иђаше пролажаше покрај острва Лимноса (у Егејском Мору), одмах би препознан и ухваћен од царских власти и би бачен у тамницу, где проведе око две године (од 1440-1442). У тамници он показа чудну великодушност и издржљивост, иако беше врло мучен и лишаван и оног најнужнијег за живот. У то време настаде турска опсада утврђења Лимноса, где народ много страдаше од опсаде и глади и пљачке и смрти. Светитељ је много туговао због свега тога и делио судбину са народом, женама и децом, молећи се Богу за спасење и избављење овог јадног Православног живља. Благодарећи његовим богоугодним молитвама народ би заштићен помоћу Божјом, те нико од људи не погибе приликом страшне опсаде, у којој напротив многи Турци изгибоше. Народ за то благодараше Бога и приписиваше своје чудесно избављење молитвама Божјег слуге и архијереја Марка. У исто време свети Марко продужи и одавде борбу за свето Православље пишући на многе стране и утврђујући верне људе, а осуђујући лажну унију. У једном свом писму он је тада писао: "Кад не би било гоњења, ни Мученици не би просијали, ни Исповедници ни би добили венце и победе од Христа, и не бисвојим подвизима учврстили и обрадовали Цркву Православну".
По истеку две године, овом новом Исповеднику би дозвољено да се врати у Цариград, где он би дочекан од верних као општи спаситељ и добротвор и учитељ, и као велико светило живота нашег на земљи, и тихо пристаниште, и чврсти темељ вере. Он беше отац за све православне, руководитељ и учитељ, исправитељ нарави и добри саветник, законодавац у вери и ризница правог богословља, извор мудрости и општи заштитник (Προστατηζ) истините Цркве; изобличитељ какодоксије (=злославља) и непобедиви поборник Православља. Благодарећи њему многи из уније бише повраћени Православљу, а особито када под његовим утицајем Патријарси Александрије, Антиохије и Јерусалима саборски осудише унију 1442. године на сабору у Јерусалиму. Они осудише и одлучише од Цркве унијатског патријарха Митрофана, и самом цару запретише одлучењем, ако се не одрекне туђих лажних догмата. Исто тако и у Русији би осуђен и протеран митрополит Исидор, који беше потписао унију, док у Српској Цркви нико не беше ни пошао нити пристао на унију. Ликујући због свега тога свети Марко говораше: "Благодаћу и силом Божјом псевдоунија се ево распада"
Поживевши богољубиво и у свему блистајући од детињства до смрти, а нарочито у исповедању и штићењу светог Православља, свети Марко се престави у Господу 20. јуна 1444. године у 52. години живота. Пред смрт је понова живео у свом манастиру Светог Георгија, званом Мангански, где се упокојио после теже болести, која је још док беше у Флорентији била узела великог маха. Ова болест, а још више апостолска брига његова за све Цркве, разједале су здравље његово, но не и његов дух и крепост душе. Његов ученик Генадије Схоларије говораше да кад би се свод небески срушио, ни тада се његова праведност не би поколебала, и моћ те праведности не би изнемогла; и душа његова не би се изменила, нити би се мисао његова раслабила у било каквим искушењима. Пред саму смрт светитељ је много говорио присутнима молећи их и отачки им заповедајући да се брину о Цркви и црквеном стању и поретку, о црквеном благочешћу и отстојавању правилних црквених догмата, и о уништењу овог новог празнословља око уније. Особито је саветовао светитељ свог ученика Георгија Схоларија, потоњег Патријарха Генаднја, поверавајући му да продужи борбу за Православље, и упозоравајући га на ову истину: "Кварење Васељенске вере јесте општа пропаст". Свој пак став према унијатима светитељ исповеди непоколебиво и у самом часу смрти: "Уколико се удаљујем од њих, утолико се сједињујем са Истином и са Светим Оцима, правим богословима Цркве; а који себе прибрајају унијатима, такви далеко стоје од Истине и од блажених Учитеља Цркве". Затим помоливши се за све присутне и спокојно испруживши руке светитељ рече: "Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, у руке твоје предајем дух свој". Тако отиде ка Ономе Коме је толико послужио у животу, речи и делу, и о Коме је тако благочестиво богословствовао (εύσεδώζ έθεολόγησεν). Тело његово свечестно, чисти храм најчистије душе, би удостојено славног погреба, какав беше и погреб св. Василија Великог, и би положено у манастиру великомученика Георгија. А исповедништво и вера и речи светога Марка живе и после његовог блаженог уснућа као изобличење свима неправославнима (τοίζ άντιόξοιζ). Нама пак православнима остају да живе и светле и руководе нас ове свете речи светога Марка: "До сада ми смо имали веру која ни у чему нема недостатака, и ми немамо потребу ни за сабором ни за актом неке уније, да би се научили било чему новијем, ми - који смо синови и ученици Васељенских Сабора, и на њима и после њих прослављених Отаца наших. Са том вером ми се надамо изаћи пред Бога и добити отпуштење грехова, а без ње ја незнам каква ће нас праведност ослободити од вечног мучења. Онај који хоће и покушава да ми одбацимо ову веру и уведемо другу, новију, макар он био и анђео с неба - нека буде анатема, и нек исчезне сваки спомен о њему и пред Богом и пред људима. Нека нико не господари у нашој вери - ни цар, ни епископ, ни лажни сабор, нити ико други, него само - једини Бог, Који нам је и Сам и кроз Своје Ученике предао ту веру". (Послан. игуману Ватопеда).
Његовим светим молитвама, Христе Боже наш, и свих светих Твојих Учитеља и Богослова Отаца, сачувај Цркву Твоју свету у православној вери и исповедништву.

СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ТЕОДОРА Христа ради јуродивог

Новгородски подвижник. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: "Проштавајте, путујем далеко!" Преставио се ка Господу 1392. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Преподобни Макарије назива се Египатским за разлику од савременог му имењака подвижника, који се родио и велики део живота провео у граду Александрији, због чега се и назива Александриским. За своју светост и мудрост Макарије Египатски назива се Великим. Свети Макарије Велики родио се око 301 године.
2. Макарије на грчком значи Блажени.
3. Нитријска пустиња, - коју блажени Јероним назива "градом Божјим" због светости пустињожитеља њених, - била је пространа, граничећи са Либијом и Етиопијом. Назив је добила од суседне горе, где се у језерима налазило много шалитре (нитре).
4. Фаран - пуста и планинска покрајина између Палестине, Египта, Идумеје и Синајског полуострва.
5. Скитска пустиња налазила се дан хода од Нитријске Горе, у северозападном крају Египта. Ова безводна каменита пустиња беше омиљено обиталиште египатских пустињака; прославила се аскетским подвизима монаха који су се на њој спасавали.
6. Овде се подразумева пустиња Келије, која се налази на седам километара југоисточно од Нитријске Горе. To је била пространа пустиња; у њој су биле расејане келије пустињака тако, да они нису могли ни видети ни чути један другог. У пустињи Келије одлазили су обично љубитељи усамљености са Нитријске Горе, пошто би се претходно утврдили у монашком животу. Ту су они проводили безмолвнији живот. Међу пустиницима је постојало правило, да не одлазе један другоме у келију. да не би нарушавали усамљеничко молитвено тиховање. Међу старешинама пустиње Келије био је нарочито познат преподобни Макарије Александријски.
7. Преподобни Пахомије Велики - оснивач општежићних манастира у Египту. Упокојио се у половини IV века. Празнује се 15 маја.
8. Максимијан Галерије, зет и сацар цара Диоклецијана (284-305 г.) и после цар источне половине Римске царевине (од 305 до 311 год.).
9. Острво Крф - на Јонском Мору, близу западне обале северне Грчке. Свети Арсеније био је први архиепископ на острву Крфу.
10. Знаменит по својој учености патријарх цариградски Фотије дописивао се са светим Арсенијем. У својим писмима он изражава дубоко дивљење према светом Арсенију, као човеку узвишеног духовног живота и познаваоцу грчке литературе. - Свети Арсеније познат је и као писац: саставио је канон у светој тајни јелеосвећења, похвално слово св. апостолу Андреју и опис мученичке кончине св. великомученице Варваре.
11. Константин Профирородни, византијски цар, царовао од 913 до 959 године.
12. Спомен његов Црква празнује 7 маја.
13. Житије (уствари опширнији Синаксар) светог Марка написао је његов брат Јован Евгеник, ђакон и номофилакс Велике Цркве у Цариграду. To његово житије допунили смо из дела самога св. Марка, затим из дела патријарха Генадија Схоларија, ученика св. Марка, и из житија и службе коју је св. Марку написао ритор Велике Цркве Мануил, а такође и из аката и историјских описа Флорентинског сабора, написаних од стране учесника и очевидаца тог лажноназваног сабора.
14. Манојло II Палеолог, владао од 1391. до 1425. г. Овај православни цар беше онај који на самртном одру саветоваше свом сину и наследнику Јовану VIII Палеологу (1425-1448), да се не заварава надама о унији са Римом, јер је уједињење Православних и Латина немогуће, а покушаји да се до уније дође само пооштравају постојећи расцеп (в. Г. Острогорски, Историја Византије, стр. 521). Но син оца није послушао, и тако је дошло до лажног и срамног Флорентинског сабора, где је Православље спасено благодарећи Богу и Светом Марку Ефеском.
15. Највероватније да из сжог времена потиче спис св. Марка о умно-срдачној молитви Исусовој, који је унет у V том грчког Добротољубља без имена св. Марка, док у једном рукопису Париске библиотеке стоји да је тај исихастички спис написао сам свети Марко Ефески.
16. Претпоследн.и Палеолог и претпоследњи византијски император, владао од 1425-1448 г.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски. Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог "раба вјернаго", 373. године (в. 2. мај).

2. Свети Максим, архиепископ влахозапланински. Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1546. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АТАНАСИЈА ВЕЛИКОГ, ИСПОВЕДНИКА патријарха Александријског

Живо и бесмртно оличење врлина, које свакога може побудити на богоугодништво, - то је свети Атанасије Велики. Постојбина му беше славни град у Египту Александрија; родитељи му беху побожни хришћани, и живљаху по Богу[1]. А какав је Атанасије имао бити доцније у животу, показао је у свом детињству, јер играјући се на морској обали са другом децом, својим вршњацима, он је радио оно што је видео у цркви: на детињи начин подражавао је свештенослужитеље Божје. Јер га деца, другови његови, поставише себи за епископа, а он неке од њих назначи за свештенике а неке за ђаконе; и онда му ови привођаху јелинску, незнабожачку децу, која још не беху крштена. И он их крштаваше морском водом, изговарајући над њима потребне речи свете тајне крштења, које је био чуо од свештеника у цркви. А говораше им и по једну поуку, како је то његов детињи разум умео и знао.
У то време у Александрији је патријарховао свети отац наш Александар[2]. Деси се да он са једне узвишице посматраше морску обалу, и виде децу где се играју. Загледа се у њих, и зачуди се када виде како Атанасије врши крштење. И нареди да му сву децу доведу. И питаше их какве су се то игре играли. Они, као деца, прво се бојаху, а затим испричаше све, како Атанасија поставише себи за епископа, и како он крсти јелинску децу. Патријарх их подробно испитиваше на који су начин обавили крштење, и каква су питања стављали пред крштење и шта су ови одговарали. И дознаде да су све обавили по закону вере наше. Пошто се посаветова са својим клиром, патријарх признаде то крштење за истинско и правоважно, и изврши миропомазање крштене деце. А Атанасијеве родитеље дозва к себи и препоручи им да своје дете добро васпитају и отшколују, па кад одрасте да га опет доведу к њему, или боље: к светој Цркви. Јер патријарх беше прозрео у њему Божји дар. Тако уствари и би. Пошто Атанасије довољно изучи школе[3], и проучи сву светску философију, но још више божанску науку Светог Писма, његови га родитељи доведоше пресветом патријарху Александру, као Ана Самуила, и поклонише га Богу. Патријарх га убрзо уврсти у клирике. И као храбар војник, он се измлада стаде борити са јеретицима. А како се с њима борио, и шта је све од њих претрпео, то се не може ни описати. Али не можемо прећи ћутке преко неких његових нарочитих подвига и дела.
У то време је беснео са својом јереси безумни Арије[4], и својим убитачним учењем потресао сву Цркву. Поводом тога је у Никеји одржан Први Васељенски Сабор, на коме су свети оци проклели Арија и избацили из Цркве Христове[5]. А би осуђен и на заточење. Али он, лукава змија, иако сатрвен и једва жив, ипак не одустаде од своје злоће. Јер преко ученика и једномишљеника својих та змија витлаше репом својим, изливајући свуда отров јереси. А код цара имађаше многе браниоце своје, нарочито Јевсевија, епископа никомидијског, и друге аријанске епископе. Преко њих је Арије радио да код Константина Великог издејствује себи помиловање, како би се из заточења слободно вратио у Александрију. Јевсевије је лукаво објашњавао цару како Арије не учи и не проповеда ништа супротно и несагласно са учењем Цркве, него је посреди завист епископа према Арију. Јер се међу њима води чисто схоластичка препирка о речима a не о вери. А цар, проста и незлобива срца, не познавајући јеретичку препреденост и лукавство, поверова лажи. И нареди: да се престане са препиркама и свађама око речи, да не би било раздора у Цркви. И не размишљајући, даде помиловање Арију да се врати у Александрију на своје место. И тако се погани јеретик, на зло целе Цркве, врати у Александрију.
Повратак Аријев у Александрију ожалости и заболе православне, нарочито светог Атанасија, као Христовог ратника и јаког заштитника правих предања побожности. Тада он већ беше архиђакон. И он гоњаше онога вука богомудрим језиком и списима, изобличавајући злочинство његово. И потстицаше пресветог архиепископа свог Александра да пише цару, а и сам писаше с њим, да је крива царева простодушност, јер је поверовао јеретичким обманама и бајкама, и Арија, који се одрекао праве вере и који је одбачен од самог Бога и свих светих отаца, прима, и допушта му да потреса мирне крајеве отаџбине. А цар, наговорен од јеретика Јевсевија, отписа им врло оштрим речима, претећи им да ће их лишити чина, ако не умукну. Ово пак учини благочестиви добри цар, не као роб јарости, нити као љубитељ аријанства, него из ревности, иако ревности не по разуму. Јер је желео да не буде раздора у Цркви. Волео је да буде мир онде, где мира бити не може. Јер како може јерес живети у миру с Православљем?
Ускоро потом престави се Господу пресвети Александар[6]. На престолу га наследи свети Атанасије, једногласно изабран од свих православних као достојан сасуд за такво миро. Тада притајени аријански сејачи кукоља умукоше за неко време, не ступајући отворено у борбу с Атанасијем. А када их демон потстаче, они обелоданише своје неваљалство, и отворено пројавише, дотле дубоко сакривени, отров злоће своје, пошто пресвети Атанасије не прими безаконог Арија у црквено општење, иако је Арије донео писмо од цара да га Атанасије прими. И стадоше на све стране изазивати непријатељство против невинога и силно га нападати. Трудили су се да га не само збаце с престола, него и из града протерају. И то њега, човека достојна небеских насеља. Али он остаде непоколебљив, појући с Давидом: Ако против мене војска крене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3). А глава тог злог већа беше гореспоменути Јевсевије, епископ никомидијски, који само ношаше име побожности, a y самој ствари беше непобожан, и сасуд безбожности. Са својим једномишљеницима он се наивном цару увуче под кожу. И сматрајући да је тренутак подесан, стаде све предузимати против Атанасија, еда би га збацио с престола. Држао је, ако њега буде збацио, лако ће и остале православце савладати, и Аријево учење утврдити. Он дакле измисли на праведника неправедне клевете, и удеси лажне (а за јеретике, веродостојне) оптужбе; усто поткупи присталицу Мелитијеве[7] јереси Исиона, и богатог лукавством Евдомона, и чувеног по покварености Калиника.
Оптужбе против Атанасија биле су ове: прво, приморава Египћане да дају данак цркви Александријској ради свештеничких одежди, олтарских завеса и покривача и других црквених утвари; друго, не жели добра цару, и ниподаштава царске наредбе; треће, среброљубац је, и ковчег пун злата послао је једном свом пријатељу да му га чува. Овим оптужбама додата је и четврта, која се односи на Исхира[8], лажног попа мареотијског. Овај Исхир беше зао и лукав, и у покварености препреден: он је прогласио себе за свештеника без прописног посвећења; починио је многа зла дела, срамна и страшна; и заслужио је не само искључење и поругу, него и немилосрдну казну. Блажени Атанасије дознаде све о Исхиру. Ревностан за ред у Цркви, он посла у Мареот презвитера Макарија да изврши ислеђење поводом злих дела Исхирових. Исхир се уплаши ислећења и одговорности, и побеже из Мареота. И оде у Никомидију. Тамо се пријави епископу Јевсевију, и безочно нападе Атанасија износећи лажне оптужбе против њега. Јер поквареност је таква, када нема изговора она се хвата лажи, и јуначи се у њој, и отворено устаје на истину. А Јевсевије и они с њим, примише Исхира као истинског свештеника, иако је отступник од Бога и преступник свештених правила, и веома га поштоваху. Јер сваки обично воли оно што је слично њему, било у пороку или у врлини, Сагоревајући од огромне мржње према Атанасију, о! с како великом радошћу гледаху они Исхира! И његову душу, пуну дрскости и покварености, сокољаху надом, и обећаваху му да ће му дати епископски чин, само ако измајсторише неку оптужбу и клевету противу праведника. За клевету и лаж давати такву награду: епископски чин и власт над многим душама! А Исхир, вешт за такве ствари, баци се јуначки на посао. И измајсториса ову клевету против невиног Атанасија: По наредби Атанасијевој презвитер Макарије је разбојнички упао у његову цркву, њега самог са великим бесом из олтара извукао, свети престо испреметао и претурио, свети путир сломио, и свете књиге на огњу спалио. Мрзитељи Атанасијеви примише ову Исхирову клевету као истину, придружише је горепоменутим клеветама, изађоше пред цара Константина, и оптужише светог Атанасија. Притом нарочито истицаху, да би цара што више наљутили, како Атанасије презире његове законе, нити слуша његове царске наредбе, не примајући Арија у црквено општење.
Цар се испрва мало смути, затим разгледа ствар, и беше у недоумици, јер је знао и Атанасијеве врлине, и држао је да су оптужбе против њега вероватне. Зато удари средњим путем: не осуди Атанасија, и не одби да се изврши ислеђење поводом оптужби. А како се у то време у Јерусалиму одржаваше празновање обнове храма Васкрсења Христова, и епископи се са свих страна сабираху тамо, цар нареди да епископи саставе сабор у Тиру и иследе оптужбе противу Атанасија Великог; и исто тако да из основа расмотре Аријеву ствар и виде да ли он заиста, као што сам каже, стоји у границама свете вере и држи права предања Истине. Па ако се утврди да је из зависти био искључен из Цркве, онда да га Сабор понова прими у клир и присаједини телу Цркве; утврди ли се пак да верује противно учењу Цркве и наопако учи, онда да му ce суди по свештеним законима, и да буде кажњен како то заслужује по делима својим.
У то баш време навршавала се тридесетогодишњица владавине цара Константина. Епископи се из разних градова сабраше у Тиру[9]. Војници доведоше везана презвитера Макарија. Са војницима беше и војвода, који је заједно са епископима имао да учествује у сућењу. А било је још неких других преставника световних власти. Предстадоше и тужиоци. И суђење поче. A позван беше и Атанасије. И најпре би ислеђење поводом црквених одежди и црквених завеса, затим поводом среброљубља. Но одмах се обелодани лажност оптужбе и нечовечност тужилаца. Но док се то ислеђивало, стиже од цара писмо суду. У писму цар не мало грди тужиоце, а Атанасија ослобађа неправедне оптужбе, и кротко га и срдачно позива да дође к њему. Јер два презвитера Цркве александријске, Апис и Макарије (не овај Макарије који везан беше доведен на суд, већ други), допутоваше у Никомидију, и подробно изложише цару Атанасијеву ствар. Цар виде где је истина, и увиде да су оптужбе дело зависти. Зато и посла такво писмо епископима на Сабору у Тиру. Када се писмо прочита на суду, јевсевијани се уплашише, и не знађаху шта да раде. Али, заслепљени завишћу, не престадоше са својим бесом, нити устукнуше што су побеђени и посрамљени, него се са новим лажима окомише на презвитера Макарија, доведеног пред суд. И иступи као тужилац Исхир, а као сведоци јевсевијани, које напред Атанасије одбаци као лажне и неверодостојне. Онда Атанасије затражи да се испита тачно да ли је Исхир заиста свештеник, па ће потом сам он одговорити на оптужбу. Али судије не пристадоше на овај Атанасијев захтев, већ продужише са суђењем Макарију. Но пошто тужиоци нису могли да докажу оптужбу, суђење се одложи док се на лицу места, у Мареоту, не испита да ли је Макарије разрушио олтар, као што оптужба каже. И да то испитају бише одређени они клеветници чија лаж у самом почетку би обелодањена и одбачена. Када Атанасије виде кога шаљу у Мареот, он не могаше да трпи очигледну неправду, устаде против тога, говорећи: Угасну правда, згажена је истина, погибе правосуђе, побеже од судија законско ислеђење и непристрасно расмотрење ствари. Зар није страшно да се везан држи онај који треба да буде на слободи? И да се пресуда по овој ствари поверава тужиоцима и непријатељима, да баш исти тужиоци, који су и оклеветали човека, изрекну пресуду над њим?
Ово Атанасије Велики громко изговори пред целим Сабором. Но видећи да ништа не помаже, и да број његових непријатеља и завидљиваца расте, он тајно отпутова к цару. И Сабор, или боље рећи зли скуп, пошто Атанасије не беше присутан, одмах осуди Атанасија. A y Мареоту би извршено неправедно ислеђење поводом горепоменуте ствари, и све урађено по вољи и жељи непријатеља. И они који су сами заслуживали да буду збачени, донеше коначну одлуку да се Атанасије збаци. И отидоше у Јерусалим, где и примише богоборног Арија у црквено општење. И то га примише они који само на језику беху побожни и на Никејском Сабору претворно потписаше исповедање вере У једносушност Бога Сина са Богом Оцем. А они који се и срцем и устима држаху праве вере, врло марљиво расмотрише све што је Арије говорио и писао, и пронађоше превару која се скривала под покривачем многих његових речи и проповеди, и уловише га као лисицу, и изобличише га као непријатеља истине.
Онда стиже друго писмо од цара да Атанасије отиде к њему, јер Атанасије на свом путу ка цару још не беше стигао Исто тако наређиваше цар да и сви тужиоци и судије што пре предстану њему. Ово страшно уплаши Сабор, јер се злобници, пошто неправедну пресуду беху изрекли, бојаху да их због те неправде не постиже казна. Због тога многи отпутоваше у своја места. Јевсевије пак и епископ никејски Теогније, и неки други, измислише вешто неке, на изглед оправдане, разлоге да се још задрже на том месту, и после кратког времена одговорише цару писмом. У то време Атанасије беше претстао цару у Никомидији, и би с правом ослобођен од оптужбе по питању злата. А пошто јевсевијани дуто не долажаху, и не хитаху да дођу цару, цар посла Атанасија са својим гшсменим налогом да заузме свој архиепископски престо у Александрији, јављајући у исто време да су све оптужбе против њега неосноване и неистините.
Тако свети Атанасије архиепископоваше са свога престола у Александрији. Али у Александрији беше и Арије, и аријанци изазиваху велике смутње и немире у народу. Видећи да је Арије узбунио и узнемирио не само Александрију већ и цео Египат, блажени Атанасије не могаше то трпети, и о свему писмом обавести цара, препоручујући му да предузме строге мере против богоборца и сејача смутње у народу.
И одмах стиже у Александрију наређење да Арија везана одведу на суд царски. А када Арија вођаху из Александрије цару, на путу се задржаше у Кесарији. Ту се Арије састаде са својим једномишљеницима епископима: Јевсевијем никомидијским, Теогнијем никејским и Маријем халкидонским. И договорише се, те сачинише нове оптужбе против Атанасија, нити се Бога бојећи, нити невиног човека штедећи. Једина им је жеља била, да истину покрију лажју, као што каже божанствени Исаија: Зачињу труд и рађају безакоње они што наду своју положише у лаж, и рекоше: покријмо себе лажју (Ис. 29, 4). Тако се ови безакони јеретици упињаху, да блаженог Атанасија збаце с престола, и да Православље сатру. Стога отидоше цару: Арије да се брани, a Јевсевије, и они с њим, да помогну Арију, а да Атанасија и истину безочно оптуже. И кад претстадоше цару, одмах бише упитани о сабору у Тиру, шта су тамо урадили, и какву су одлуку донели поводом Атанасија. А они одговорише: Није нам царе, много жао на Атанасија за друге његове грешке, али што свети олтар разруши, и што свети путир у комаде разби, и што забрани, као што је уобичајено, да се из Александрије шаље жито у Цариград, - е то је оно због чега нам је криво на њега, због чега нас ревност једе, што нас жалости и душу нам кида. Сведоци ових његових злодела су: епископи Адамантије, Акувион, Арвестион и Петар. Они за све то оптужише Атанасија, и ма да је избегао казну коју по правди заслужује, ипак је, као учинилац ових ружних дела, свргнут.
После ових њихових речи цар ћуташе неко време смућен. Затим, пошто није могао да умири тужитеље, нареди да се праведник пошаље на неко време у Француску[10]. И то учини, не што је веровао оптужби, или што се наљутио, већ што је хтео да има мир у Цркви, као што сведоче они који су поуздано сазнали разлог овакве цареве одлуке. Цар је видео да су многи епископи устали против Атанасија, и да је због тога настала велика пометња у народу александријском и египатском. Желећи да утиша ту буру, и уклони пометњу, и толике епископе излечи од туге, он рече светоме мужу да се удаљи из града на неко време. После тога и сам оде из овог живота, пошто наврши тридесет година свога царовања, а имао је шесдесет и пет година. Умирући, он остави као своје наследнике три сина: Константина, Констанција и Констанса. Тестаментом својим он им подели царство, и највећи део царства остави најстаријем сину Константину. Али пошто ниједан од његових синова не беше крај њега на самртном часу, он уручи тестамент једноме презвитеру[11], који беше потајни аријанац. Он, као што је у себи скривао јерес, тако утаји и тестамент царски. И ма да су га многи питали да ли је цар оставио тестамент, он никоме не каза. Са њим су о томе тајно знали само неки најближи цареви евнуси. Пошто најстарнји син Константин задоцни, пре њега стиже хитно из Антиохије Констанције. Онај презвитер тајно даде њему очев тестамент, молећи га само за једну милост: да он приступи аријанцима, и помаже им. - Какво уздарје да за земаљско царство да бесмртном цару Христу: да Га не исповеда као Бога и Господара и Творца свега, него као твар! О, неразумности и безумља! - Овог презвитера потпомагаше у томе споменути Јевсевије, и сва дружина његова. Они једва дочекаше овај тренутак. Јер су знали да ће се Аријево учење раширити и учврстити једино ако нови цар буде одлуку о Атанасијевом заточењу потврдио као праведну и веома добру. У то време они придобише за своју веру и једномислије препозита[12], који беше на царском двору. А од њега болест Аријеве јереси пређе и на остале евнухе[13], који су по природи својој неотпорни и склони сваком злу. Затим супруга царева постепено подлеже богохулним разговорима, и испуни се јеретичком кугом. Најзад и сам цар, заведен аријанским мудровањем, устаде на Господа свог Христа, те се на њему испуни реч божанственог Јеремије: Пастири безбожно одусташе од мене (Јерем. 2, 8). И цар отворено нареди да се аријанско учење учврсти, и да сви епископи имају мислити као и он; а ко се противи, натерати га силом.
У тој страшној бури и смутњи крманоши Цркве беху ови: Максим јерусалимски, Александар цариградски и Атанасије александријски, о коме и говоримо. Иако је био у заточењу, Атанасије није напуштао крму Цркве, него је речју и списима руководио православне. Јевсевије пак никомидијски, и они с њим, ревносно се труђаху за своје зловерје, потстичући гоњење православних и наносећи зло Цркви Христовој. Нарочито се окомише на Цркву после срамне смрти Аријеве. Лукава подмуклица, Јевсевије, уведе у Цариград Арија са великом помпом, на велику штету и саблазан вернима. Јер тада не беше тамо никога да се супротстави Арију, пошто му многе велможе приступаху, а Атанасије се налажаше у прогонству. Али свемудри устројитељ Бог развеја њихове намере, пошто пресече Арију живот и злоћу. Јер као што је његов језик сипао богохулне речи на побожност, тако се и његова утроба просу, и нађоше га где са просутом утробом лежи мртав у нужнику. Тако праведна казна постиже овога проклетника који беше зли сасуд, пун гноја зла.
Пошто вођа јереси тако изгуби и душу и тело, Јевсевије и његови једнозлоћници узеше на себе сав труд око заштите и ширења јереси. И свуда ствараху смутњу, при чему им царски евнуси беху десна рука, много их помажући. Но они су се нарочито много паштили око тога, како би Атанасију, који је био у прогонству, запушили уста да не учи о побожности. Али Бог који промишља о свима и свему, настроји срце најстаријем сину Константина Великог, Константину[14], који је, као први по царској власти, царовао у старом Риму, те пусти из заточења светог Атанасија, и са својим писмом посла га у Александрију на његов престо. У писму је стајало: "Константин победитељ поздравља Александријску цркву и народ. Држим да међу вама нема ни једнога који не би знао шта се недавно десило великом проповеднику вере и учитељу закона Божјег Атанасију: против њега су устали непријатељи истине, и њему би наређено да борави у Француској где сам и ја. Ово је учињено, да би се уклонио од опасности у којој се налазио његов живот, а није био уопште осуђен на прогонство. И ми смо га много пазили да му се нешто рђаво не деси, иако је он заиста трпељив као нико други. Јер, горећи божанском ревношћу, он је могао поднети какву хоћете тегобу. Отац наш, блажени Константин, хтео је да га убрзо врати на престо, али га смрт претече, и он не успе да то у дело приведе. Ту ствар он остави мени, наследнику свом, оставивши ми у аманет коначиу заповест поводом овог човека. И ја вам сада наређујем да га са сваком почашћу и свечано примите".
С таквим царевим писмом допутова свети Атанасије у Александрију, и православни га примише радосно[15]. А који се држаху аријанског зловерја састајаху се, и опет против њега коваху сплетке и ствараху пометњу. И поднесоше против светога оптужбу јевсевијанима, како се он без саборске одлуке вратио на престо, и по својој вољи ушао у цркву. Затим оптуживаху блаженога да је, тобож, неком мртвачком руком на мађионички начин чинио чудеса и чаролије; a то је рука, говораху, неког Арсенија клирика, која му је, кобајаги, отсечена по Атанасијевом налогу.
Ово непријатељи доставише цару Констанцију, и много га мољаху да одмах осуди Атанасија на вечито прогонство. Али цар нареди да се та ствар најпре испита, па ако се нађе да је Атанасије крив, да му се онда по закону изрекне казна. Да то испитају, цар одреди свога дворског чиновника Архелаја и Финикијског кнеза Нона. Они отпутоваше у Тир, где се већ налазио Атанасије и чекао да му се суди поводом руке и поводом мађија. Но иследници одложише ислеђење на неко време, док из Александрије не стигну очекивани клеветници, који су тврдили да су својим рођеним очима видели како је Атанасије отсекао руку Арсенију и правио мађије. А ово одлагање ислеђења би по Божјем промислу, као што је завршетак јасно показао. Јер Бог који бди над свим, и избавља оклеветанога од његових клеветника, продужи време дотле док у Тир не дође сам Арсеније, због кога противници клеветају Атанасија. А Арсеније тај беше клирик цркве Александриске, по чину чтец. Он беше учинио велико недело. И уплашен од тешке казне, која би га сигурно снашла да је ухваћен и изведен на суд, он побеже, и дуго време нико ништа није знао о њему. А лукави противници Атанасијеви, мудри у покварености, не очекујући да ће се Арсеније уопште појавити од стида због учињеног греха, дрско тврђаху да је отсечена рука Арсенијева и свуда одвратне гадости протураху о Атанасију. А када се кроз све земље пронесе глас да ће се Атанасију судити што је отсекао Арсенију руку, дође то до ушију и самог Арсенија, који се скривао негде по забаченим крајевима. Њему би жао оца и добротвора његовог, и срце га заболе због лажне и неправедне оптужбе, па изиђе из места у којима се скривао и отпутова у Тир. У Тиру се насамо јави Атанасију, припадајући к његовим светим ногама. Блажени Атанасије се обрадова његовом доласку, и нареди му да се никоме не показује пре суђења. Но свезлобна мржња његових противника не попушташе, мити се они лажним клеветама против Атанасија задовољише, већ додаваху злобу злоби и лаж лажи. Јер проклети јеретици најмише једну бестидну жену да окриви Атанасија како је, тобож, он, кад је ноћио у њеном дому, напао њу и напаствовао силом.
И поче суђење. Пред судије стадоше клеветници; уђе и жена плачући и жалећи се на Атанасија, кога никада видела није, нити је знала какав изгледа. И изјави ово: Примих га у дом свој Бога ради, као човека чесна и света, јер сам желела благослова себи и дому свом. И ето, настрадах од њега: јер у поноћи он дође к мени у постељу, и насилу ме обљуби, и нико ме не оте из руку његових, пошто сви у дому спаваху дубоким сном. - Док је бестидница плачући тако булазнила и клеветала, пријатељ Атанасијев, презвитер Тимотеј, који je c Атанасијем стајао пред вратима, чу клевету женину и, покренут Духом, изненада уђе унутра, стаде пред клеветницу као да је Атанасије, и слободно јој се обрати: Жено, јесам ли те ја напаствовао ноћу, као што кажеш? - А она још бестидније повика према судијама: Овај ме је упропастио, овај чистоту моју оскрнавио! овај, и нико други! Примила сам га на конак, а он ми је за добро срамотом узвратио! - Чувши то, судије се насмејаше, а противници се веома постидеше. Јер се јавно обелодани њихова лаж. И то им би на срамоту и прекор. И сви се зачудише тако неправедној оптужби; Атанасија судије ослободише сваке одговорности по овој оптужби.
Шта онда раде противници? Своју прву срамоту желе да покрију другом оптужбом. Стадоше тужити светога мужа за мађије, и изнесоше неку мртвачку руку. Ствар одвратна и ужасна за гледање. И бесрамно машући том руком према светитељу, говораху: Атанасије, ова рука ћутећи вапије против тебе! она те изобличава! она те хвата и чврсто држи, да не избегнеш казну. Од ове се руке не можеш спасти ни речима, ни вештином, нити икојим другим лукавством! Знају сви Арсенија, коме си ти неправедно и немилостиво ову руку отсекао! Хајде, кажи, ради чега ти је она била потребна, и због чега си је отсекао? - А он кротким гласом, као што доликује таквоме мужу који се угледа на Христа Господа свог, који, суђен од Јевреја, на ружење не одговори ружењем ни виком, него беше као овца која је за клање, одговарајући рече: Који од вас добро познаје Арсенија? Ко сигурно зна да је ово његова рука? - А кад многи устадоше са својих седишта, и тврђаху да добро познају и самог Арсенија и руку његову, онда Атанасије уклони вео, и позва Арсенија да стане усред суднице. И Арсеније стаде усред суднице жив и здрав, имајући обе руке целе. А блажени љутито погледа на тужиоце, и рече: Није ли ово Арсеније? Није ли ово онај за кога ви кажете да му је рука отсечена? Није ли он познат свима александријцима? - И нареди Арсенију да подигне увис најпре десну па онда леву руку, и громко повика, као да дозива истини оне који стоје далеко од ње: Ето, људи, и Арсенија! ето и његових руку, које, као што видите, нису отсечене! А ако ви имате неког другог Арсенија, коме припада ова отсечена рука, ви га покажите! Ова пак рука оптужује вас саме као оне који су је отсекли.
Тада их све неисказан стид спопаде, и покривајући лица своја изађоше из суднице. Остадоше само војници. А народ, кога аријанска куга беше заразила, посматрајући епископе и судије како постиђени и утучени одлазе, опколи Атанасија: и прећаху му страшно, и називаху га мађионичарем и врачаром и лажовом, и какве му све погрдне речи не говораху, и махаху рукама да га растргну и убију. И сигурно би то учинили, да их царев изасланик Архелај не умири и не оте Атанасија од њих.
Овај Архелај, добар по души, видећи њихову дивљу злоћу, саветова Атанасију да кришом побегне и сакрије се негде где га нико не би могао пронаћи. И он узе Атанасија, и изведе га из града неким тајним путем и кроз тајни излаз, склањајући се од народа који је беснео.
Тако свети Атанасије побеже. А сутрадан се сабраше неправедне судије, без царског изасланика Архелаја, и осудише праведног Атанасија као блудника, и убицу, и мађионичара, и врачара. И пошто написаше разлоге ове осуде, разаслаше то на све стране, затварајући светом Ататасију градове и цркве по свима земљама. А подбунише и разјарише против Атанасија и самог цара Констанција толико, да је он велике награде и одликовања обећавао онима који га известе где се жив Атанасије налази, или му његову главу донесу.
А Атанасије, протеран не само из грчког царства него као из целе васељене, кријаше се дуго у једном дубоком бунару који је био пресушио. О томе нико није знао, осим једнога богољупца који му доношаше храну и чуваше га тамо. Али пошто неки почеше да наслућују, и сутрадан би га и ухватили да је остао тамо, јер су опасне потере за њим биле свуда, Божји промисао га те ноћи изведе из бунара, и одведе на друго место. Али да га и ту не би пронашли и ухватили, он са Истока оде на Запад[16].
Тада је на Западу царовао најмлађи брат, Констант, пошто је најстарији брат, Константин, био убијен од војника у Аквилеји[17], крај реке Алсе. Дошавши у Европу, блажени Атанасије исприча подробно целу своју ствар и папи Јулију[18], и самом цару Константу.
У то време састаде се у Антиохији сабор источних епископа ради освећења цркве, коју Константин Велики поче зидати а син је Констанције доврши. Слегоше се тамо сви епископи са Истока, међу којима беше не мало аријанаца. Они уз помоћ цара направише своје веће, и опет свргоше светог Атанасија који је тада боравио на Западу. И послаше клеветничко писмо против Атанасија у Рим папи Јулију, потстичући папу да и он свргне Атанасија. А место Атанасија изабраше за архиепископа у Александрији Јевсевија емеског, човека разумна. Али он не пристаде, знајући како народ у Александрији има велику љубав за свога пастира Атанасија. Онда они поставише на александријски престо неког Григорија кападокијца, опаког аријанца.
Свети Атанасије остаде у Риму три године, веома поштован и од цара Константа и од папе Јулија. А беше тамо и пријатељ његов свети Павле, архиепископ цариградски[19], кога исто тако беху протерали са престола. Онда се по договору између два цара, Констанција и Константа, састаде у Сардикији сабор[20] источних и западних епископа ради исповедања вере, и ради Атанасија и Павла. На Сабору беше око сто западних епископа, a источних седамдесет и неколико. Међу овима беше и поп Исхир, али сада као епископ мареотски. Епископи из Азије нису хтели ни да се сретну са западним епископима, док ови не отерају са свога Сабора Маркела Анкирског, и Павла, и Атанасија. А западни нису хтели ни да чују о томе. И источни се епископи одмах вратише у своје крајеве. При повратку задржаше се у тракијском граду Филипопољу, тамо свој сабор одржаше[21], и учење о једносушности одбацише а своје учење изложише. И ту своју одлуку разаслаше свуда свима својим присталицама. Када то дознадоше оци који беху на Сардикијском сабору, они осудише и то веће њихово и вероисповедање њихово. Онда Атанасијеве клеветнике лишише чинова њихових. И благодарећи особито светом Атанасију потврдише одлуке Никејског сабора о светој вери, исповедајући да је Бог Син једносуштан са Богом Оцем.
После свега тога западни цар Констант написа писмо своме брату, источном цару Констанцију, у коме га мољаше да изда наређење да се Павле и Атанасије врате на своје престоле. Али Констанције одлагаше да то учини. Онда му цар поново написа оштрим речима: Ако ме не послушаш добровољно, онда ћеш то учинити и против своје воље, јер ћу кренути на тебе војском, и поставићу их на њихове престоле. - Констанције се уплаши братовљеве претње, прими светога Павла, који раније беше дошао, и чесно га врати на његов престо. А светога Атанасија благим писмом дозва к себи. И пошто је разговарао са њим, он виде да је Атанасије врло мудар и богонадахнут муж, и удиви се његовој мудрости. И тада га са великим почастима врати на његов патријаршиски престо. Сам га је испратио. При томе цар написа народу у Александрији, и свима епископима и кнежевима у Египту, и Несторију августалију[22], и великашима у Тиваиди и Либији[23] да са великим почастима и страхопоштовањем дочекају Атанасија. Обезбеђен таквим писменим налозима царевим, блажени Атанасије крену преко Сирије и Палестине. У светом граду Јерусалиму би с љубављу дочекан од пресветог Максима Исповедника, епископа јерусалимског. И један другоме испричаше своје муке и напасти што Христа ради поднеше. Тада пресвети патријарх Максим сазва све оне источне епископе који из страха од аријанаца пристадоше иа Атанасијево свргнуће, измири их са Атанасијем, и они указаше Атанасију достојно поштовање. A он им с радошћу опрости грех што према њему учинише.
У Александрији би дочекан веома свечано[24]: сав га народ срете са неисказаном радошћу; сретоше га и сви епископи и кнезови, и с почастима у град уведоше и на престо посадише. Ово би други повратак светог Атанасија на престо из другог прогонства. И пошто после безбројних трудова и патњи мало одахну, и мишљаше да остатак живота проведе у миру и спокојству, опет љуте невоље нагрнуше на њега. Јер када безбожни Магненције, војсковођа римски, склопивши заверу са својим једномишљеницима, уби господара свог, благочестивог цара Константа[25], тада опет аријанци подигоше главу, и поведоше страшан рат противу Цркве Христове. И опет се на Атанасија окоми старо зло: нападаји и прогонства. Опет се појавише царске наредбе и претње; опет Атанасијева бекства, опет страховања, и потере за њим свуда и по суву и по мору. Јер Георгије кападокијски, изабран од аријанаца на престо место Атанасија, дође у Александрију, потресе Египат, усколеба Палестину, и на целом Истоку створи пометњу. И опет бише свргнути са својих престола светила васељене: свети Максим јерусалимски и свети Павле цариградски. А шта се начини у Александрији, описује сам свети Атанасије, говорећи:
"Опет дођоше неки у Александрију тражећи да нас побију; и ово би горе од пређашњег. Јер војска изненада опколи цркву, и место молитве настаде јаук, врисак и метеж. To би за време свете Четрдесетнице. А када дође Георгије кападокијски, кога послаше аријанци, умножи се зло, на које су га били навикли они што га послаше. Јер недељу дана после светог Ускрса стадоше бацати монвхиње у тамнице, епископе везане одводити, домове сиротих и удовица пљачкати. И град се претвори у право разбојиште. Хришћани се ноћу извлачаху из града, куће се запечаћиваху, и клирици паћаху ради браће своје. Све ово заиста беше страшно, али још страшније ствари после тога наиђоше. Јер пошто после свете Педесетнице људи се постише, изиђоше на гроб светог свештеномученика Петра да се помоле. Јер се сви гнушаху Георгија, и избегаваху општење са њим. А када он свезли то сазнаде, натутка против њих војводу Севастијана, манихејца по вери. И он са много војске, која беше наоружана мачевима, ножевима и стрелама, упаде у саму цркву, и нападе на људе. Али мало њих затече на молитви, јер већ беше касно и велика већина се беше разишла. А оне које затече у цркви, подвргну љутим мукама. Јер наложи велику ватру, и поређа девојке око ње, и примораваше их да приступе Аријевој вери. И када виде да их не може приморати, јер ни у шта не сматраху ни огањ ни претње, пошто беху непоколебљиво чврсте у своме православљу, он нарсди те их обнажише и немилосрдно тукоше. Лица им толико ранама унакази, да их њихови рођени дуго времена после тога нису могли познати. Четрдесеторицу људи подвргну страшним мукама: батинама, на којима беше начичкано оштро трње, толико их тукоше, да им сва леђа одраше, и велика им парчад меса од тела отпадаху, а неки у силним патњама и издахнуше. Све девојке нарочито измучи, и посла их на заточење у Велики Оасим. А не допусти да мртва тела убијених хришћана православних узму њихови рођаци и сахране, него нареди војницима да их баце у неко сакривено место. Мислио је да на тај начин сакрије траг толиког зверства. Тако урадише људи прелашћеног ума и безумни. А православни се и радоваху што њихови мученици јуначки исповедише веру своју, и плакаху што не знађаху где су тела њихова. И много осуђиваху безбожничко насиље и свирепост. Одмах затим из Египта и Либије послаше у прогонство епископе: Амонија, Моина, Гаја, Филона, Ермија, Павлина, Псиносира, Линамона, Агатона, Агамфа, Марка, и другог Амонија и Марка, Драконтија, Аделфија, Атинодора; и презвитере: Јеракса и Диоскора. И тако их тешко зло стављаху, да многи успут помреше, а други у прогонству. А на вечно прогонство осудише преко тридесет епископа. Јер им брига беше као и Ахаву[26]: да на целој земљи, ако је могуће, затру и истребе истину". - Ово нам сам Атанасије Велики казује пишући о своме бекству. А остало казаће нам даље повест.
По смрти свога брата Константа, цар Констанције победи Магненција[27], и владаше и Истоком и Западом. И како на Истоку тако и на Западу он распростираше аријанску јерес. Трудио се на све могуће начине да западне епископе придобије за аријанско учење, неке милом, неке силом, а и поклонима и разним другим лукавствима, како би и они постали заједничари њиховог зловерја. А нареди да се у Милану у Италији састане сабор да свргне Атанасија[28]. Јер је очекивао да ће се аријанство утврдити, када Атанасије буде потпуно одбачен и из средине живих уклоњен. И многи тада постадоше цареви једномишљеници, неки из страха, а неки беху привучени царским одликовањима. А они који беху чврсти у вери, не дођоше на сабор. Такви беху: Јевсевије епископ верцелински, Дионисије милански, Ридан толосански, Павлин тривирински, и Лукифер каларионски. Они не потписаше Атанасијево свргнуће, сматрајући да је то свргнуће праве вере и одбацивање истине. Због тога они бише послани у прогонство у Аримин[29]. А сви остали који се беху сабрали у Милану, осудише Атанасија на свгрнуће.
Овде ваља рећи на који начин Јевсевије и Дионисије не потписаше одлуку незаконитог сабора. Када се у Милану сабраше око тридесет аријанских епископа, они не хтедоше чекати друге православне епископе, него сами сабор саставише. И потписаше одлуку. И Дионисија миланског, који беше млад по годинама, а и недавно беше постао епископ, наговорише да потпише одлуку. Јер он се застиде толиких на изглед чесних и давнашњих епископа, те и против своје воље стави свој потпис поред њихових. Пошто се то саборисање и потписивање одлуке заврши, стиже у Милано православни епископ верцелински Јевсевије, човек стар. И упита Дионисија шта се ради на сабору. Он му исприча како је већ донета неправедна одлука против светог Атанасија. И са великим жаљењем и кајањем исповеди свој грех, како је обманут, потписао одлуку о свргнућу Атанасијевом.
И прекори га за то блажени Јевсевије, као отац сина, јер Дионисије сматраше Јевсевија као свог духовног оца, једно због старости, а друго што много година већ епископује. Но и по месту епископ верцелински беше већи од миланског. Видећи Дионисијево кајање, Јевсевије му саветоваше да не тугује, и рече: Знам шта ћу чинити, да твоје име буде избрисано на тој одлуци.
И зби се то на овај начин: сазнавши за Јевсевијев долазак, аријански епископи га позваше на свој сабор, и показаше му одлуку о Атанасијевом свргнућу са својим потписима, изјавише жељу да и он стави свој потпис. Јевсевије се прављаше као да одобрава њихов сабор, и хоће да стави свој потпис. Узе одлуку и стаде читати имена потписника. А када дође до Дионисијевог имена, он, тобож увређен, узвикну: Где ћу ја ставити свој потпис? Зар испод Дионисија? Никада! Зар Дионисије да буде већи од мене? Ви говорите да Син Божји не може бити раван са Богом Оцем, зашто онда сина мог претпостависте мени? - И не хтеде да потпише, док се Дионисијево име не избрише са места на коме се налази. А епископи аријански, пошто им је било много стало до Јевсевијевог потписа, и да би га умирили, наредише да се Дионисијево име избрише. И Дионисије избриса са одлуке свој потпис истом руком којом га је и ставио, тобож уступајући то место старијем епископу Јевсевију верцелинском, и као да ће се испод њега потписати. Пошто Дионисијев потпис би тако избрисан, да ни трага не остаде од њега, Јевсевије иступи отворено, и јавно исповеди истину, потсмевајући се аријанцима и говорећи: "Нити ћу себе оскрнавити вашим безакоњима, нити ћу сину своме Дионисију допустити да буде учесник у вашем неваљалству, јер није законито потписати незакониту одлуку о свргнућу невиног архијереја. To закон Божји и црквена правила забрањују. Нека вам свима буде знано: Јевсевије и Дионисије никада неће потписати ту вашу одлуку, пуну злобе и безакоња. Нека је хвала Богу што избави Дионисија од учешћа у томе, јер нам внуши замисао такву да његов потпис избришемо и не оставимо га међу вашим злим потписима".
Видевши да су их Јевсевије и Дионисије изиграли, аријанци дигоше руке на њих, и после многих злостављања послаше обојицу, у прогонство. Блаженог Јевсевија су толико мучили у прогонству, да је скончао мученички. Свети Атанасије чу за све то. Обавештен од Бога на тајанствен начин да епархови војници, по царевом наређењу, долазе да га ухвате, он у поноћи напусти епископију, и сакри се код неке добродетељне девственице, монахиње, која беше Богу посвећена и истинита слушкиња Христова. И кријаше се код ње све до смрти цара Констанција.[30] И нико не знађаше за њега осим Бога и те монахиње која му служаше. Она му и потребне књиге доношаше, позајмљујући их од других. Боравећи тамо, светитељ написа многе књиге против јеретика. А народ александријски тражаше свуда свога пастира, светог Атанасија, јер туговаху за њим веома. И тако га усрдно тражаху, да би сваки врло радо и душу своју дао да га пронаћу. И велика туга притискиваше свету Цркву.
Аријева јерес овлада не само на Истоку него и на Западу. По царевој наредби, и у Италији и по целом Западу збациваху са престола њихових оне епископе који не пристајаху да потпишу учење о другосушности, тојест учење да је Син друге суштине а не које и Отац. У то врсме прогнан би за веру свети Либернје, пaпa, који ступи на римски престо после блаженог Јулија, који опет беше наследник светога Силвестра. На место светог Либерија јеретици поставише неког Феликса[31]. И док тако, дуго и са свих страна, јеретици притешњаваху и гоњаху свету Цркву, догоди се и погибија цара Констанција. Он изгуби и живот и царство између Кападокије и Киликије, у месту званом Мопсијски Извори[32]. Тако исто и Георгија, оног псевдоепископа александријског, кога јеретици поставише, стиже казна Божја, те погибе проклетник с хуком. Јер би убијен од јелинског народа, када је хтео да приграби себи једно јелинско имање у Александрији[33].
После Констанција зацари се Јулијан[34]. Он се трудио да уништи све Констанцијеве законе и одлуке. И допусти да се врате сви који беху у прогонству. Дознаде за то свети Атанасије. И бојаше се да аријанци не преваре и не придобију Јулијана за споје зловерје. Јер Јулијан још не беше пројавио своје отступништво и потпуно одречење од Христа. Стога по густој помрчини ноћној изиђе свети Атанасије из дома оне девственице, у коме се скривао, и појави се усред цркве александријске. Ко би могао да опише тадашњу радост православних? Како се са свих страна слегоше да га виде? И клирици, и граћани, и сав народ. са каквом радошћу на њега гледаху, и како га с љубављу грљаху! Његов долазак испуни их храброшћу, и они одмах протераше из Александрије све аријанце, а град и саме себе предадоше Атанасију, пастиру и учитељу своме. Атанасије тада одржа велики сабор епископа који потврди Православну веру 362 год.
Потом безакони Јулијан, који се најпре беше тајно одрекао Христа, учини то јавно. Јер, пошто се утврди на власти, он се пред свима одрече Христа, похули пресвето име Његово, и поклони се идолима, и отвори свуда идолишта, и нареди да се нечестивим боговима приносе погане жртве. И на свима странама беху идолски храмови, и смрад, и дим, и клање животиња, и крв. Због тога велики стубови и учитељи Цркве изобличаваху Јулијана. И он диже љуто гоњење на Цркву, a y почетку на светог Атанасија. Јер када се цар саветоваше са својим једномишљеницима, и питаше своје мађионичаре, врачаре и чаробњаке, на који би начин било могуће уништити хришћанство у васељени, сви они изјавише да треба Атанасија убити и са земље уклонити. Они говораху: "Ако се темељ разори, онда ће се лако разорити и све остало у хришћанскдј вери".
И опет би донесена неправедна одлука против Атанасија; и опет би војска послата у Александрију; и опет се узбуни град; и би опкољена црква од наоружаних војника. Све то са једним циљем: да пронађу и убију Атанасија. А он, опет заклоњен Богом, прође између њих, измаче им се из руку, и ноћу дође до реке Нила. Ту седе на једну лађу, да га однесе у Тиваиду. У том стигоше његови љубитељи, и са сузама говораху: Куда опет одлазиш од нас, оче? Коме нас остављаш као овце које немају пастира? - Светитељ им одговори: He плачите, децо, јер овај метеж, који видимо, ускоро ће проћи. - Рекавши то, он оде на свој пут. А за њим је јурио неки војвода, коме је мучитељ био издао наређење да, ма где стигао Атанасија, одмах га на месту убије. Један пратилац светог Атанасија примети са лађе како издалека плови за њима брзо друга лађа, и на њој војвода, кога је он добро познавао. И саветоваше веслаче да брзо веслају, да би умакли гониоцима. А свети Атанасије почека мало и, сазнавши унапред шта ће бити, нареди веслачима да окрену лађу и плове натраг у Александрију. И веслачи се снебиваху и бојаху се да то ураде. Светитељ им рече да се не боје. И они крмом окренуше лађу, и запловише ка Александрији, право у сусрет гониоцима. И кад беху у близини војводе, варварима као да магла беше пала на очи, гледаху а не виђаху. И док војводина лађа пловљаше поред њихове, свети Атанасије их упита: Кога тражите? Они одговорише: тражимо Атанасија. Нисте ли га видели где? - А он рече: Он је недалеко од вас на једној лађи, као да бежи од некога који га гони. Похитајте, и стићићете га. - И тако се светитељ избави из руку убица. И уђе у Александрију, и сви се верни испунише радошћу, али се он кријаше до смрти Јулијанове[35].
А кад убрзо погибе богоморски цар Јулијан[36], зацари се Јовинијан, побожни хришћанин. И опет свети Атанасије без бојазни сеђаше на своме престолу, управљајући Црквом. Али Јовинијан би мало на власти, јер царова само седам месеци, и умре у Галатији[37]. Онда постаде цар Валент, заражен Аријевим зловерјем. И опет навалише невоље на Цркву. Јер безбожни цар Валент[38], пошто прими власт, није мислио о општем миру, ни о уређењу војске, ни о победи над непријатељима, него се одмах стаде трудити да аријанство ојача и утврди. Стога и збациваше са престола њихових православне архијереје, који нису пристајали уз његово зловерје. Тако протера најпре светог Мелетија, архиепископа антиохијског[39]; затим тражаше да ухвати овог великог међу страдалцима Атанасија. А када гоњење захвати сву цркву, настаде гоњење и у Александрији. Епарх нареди војницима да ухвате светог Атанасија. А блажени кришом изиђе из града, и сакри се у једном гробу. И ту проведе четири месеца, и нико није знао за њега[40]. Тада сва Александрија, жалећи и тугујући за светим Атанасијем, удари у велике метеже. Беху им досадила толика гоњења овог светитеља од толиких царева, и они већ скупљаху оружје са намером да зарате на Валента и одвоје се од њега. Сазнавши за то, Валент се побоја њиховог отцепљења и јунаштва, и грађанског рата, па и против своје воље допусти да Атанасије слободно буде на своме престолу.
Тако свети Атанасије, стари војник Исуса Христа, после дугих трудова, и после многих подвига за Православље, и после толиких прогонстава и бекстава, нешто мало времена пред смрт проживе на своме престолу у миру и тишини, па се упокоји у Господу 2 маја 373 год. и придружи се оцима својим: Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Мученицима и Исповедницима, пошто се је на земљи подвизавао као и они. Написао је многе дивне богословске и душекорисне књиге. Епископовао је четрдесет седам година[41]. Оставио је као наследника себи на престолу блаженог Петра[42], пријатеља свог и сапатника у свима својим невољама. Сам пак отиде да прими светле венце и неисказана блага од Христа Господа свог, коме са Оцем и Светим Духом слава и моћ, част и поклоњење, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАКСИМА архиепископа Влахозапланинског

Свети Максим бејаше син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он пребегне у Румунију, где буде посвећен на упражњени престо архиепископа Влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол, где је подигао манастир, и где се после дужег подвига и упокојио 18 јануара 1546 године. Његове нетљење и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ КСЕНИЈЕ

Пострадала за Христа у огњу сагорена.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЕФРЕМИЈА

Овај свети беше епископ града Миласе.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКИЈАНА КИРСКОГ

Би родом са Истока, из града Кира, од богатог и славног рода.
Подвизавао се у пустињи у веома малој колибици; проводио сво време у молитви, појању псалмова и читању светих књига. Храна му била оскудна и груба. Живећи на земљи, срцем и умом сав био устремљен к Богу. Дознавши за његов свети живот, многи се стадоше стицати к њему; и он основа манастир. Чудотворна благодат зрачила из овог светог подвижника, која је и многа чудеса чинила. Толико беше свет, да му је светлост с неба осветљавала увече кад је читао. Упокојио се преподобни око 388 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Свети Атанасије родио се око 293. године.
2. Свети Александар, епископ Александриски, ревносни заштитник Православља од аријанаца, управљао Александриском црквом од 312. до 326. год.
3. Град Алекрандрија, место рођења св. Атанасија, био је један од главних средишта образованости у ондашњем свету. Атанасије изучи сав "круг иаука" световних; али упоредо са тим он најревносније изучаваше Свето Писмо под руководством опитних наставника; и он тако изучи све књиге Старог и Новог Завета, као што други не изучи ни једну. Своје умно образовање Атанаснје доврши у друштву подвижника, које је он много ценио и волео; много пута он је бивао у светог Антонија Великог, те му је свети Антоније уствари био главни духовни отац. За строг подвижнички живот, који је свети Атанасије водио, и њега су убрајали у подвижнике.
4. Александријски свештеник Арије учио је: Син Божји, Исус Христос, није једне суштине са Богом Оцем, него је створен од Бога Оца пре свих створења, и Он је први створ Божји. - Оваквим учењем својим Арије је прикривено и подмукло одрицао уствари Божанство Исуса Христа, a тиме и тајну Свете Тројице и целокупни домострој спасења, извршен Богочовеком Христом, целокупно хришћанство.
5. Први Васељенски Сабор одржан је 325 године у Никеји, граду северозападне покрајине малоазијске Витиније. На Сабору је узео видног учешћа свети Атанасије као архиђакон, јер је био у пратњи александријског архиепископа светог Александра. И пре Сабора, када се Аријева јерес појавила, архиђакон Атанасије је поред светог Александра био главнм заштитник Православља у борби против Арија. И пре Сабора, и на Сабору, он је богомудро побијао аријанизам у свима његовим учењима и доказивао да је то антихришћанство и сатанизам.
6. Након пет месеци по повратку са Првог Васељенског Сабора свети Александар се упокоји. У то време Атанасије не беше у Александрији. Умирући свети старац погледом је тражио коме да повери своју паству, и говорио: Атанасије, Атанасије, ти мислиш да ћеш побећи. He! нећеш побећи!" И стварно, Атанасије није могао да избегне оно што му је било одређено с неба. Чим се појавио у Александрији, сав је народ тражио од сабраних епископа, да им Атанасија посвети за епископа: И народ се није смирио, док му жеља не би испуњена, мада и против воље самог Атанасија.
7. Мелитије, епископ Ликопољски (у Тиваиди), био је против враћања у Цркву оних који се беху одрекли ње у време Диоклецијанова гоњења. Свети Петар, архиепископ Александриски, био је снисходљивији према палима, и он, као врховни архипастир целога Египта, одлучи за то Мелитија од цркве. Али Мелитије, са својим једномишљеницима епископима, присвоји себи права главног епископа области и не признаваше власт прејемника светог Петра. На Првом Васељенском Сабору раскол Мелитијев би осуђен, али су мелитијански епископи постојали до половине петога века. Године 326. Мелитије и његови једномишљеници ометали су избор светог Атанасија за Александриску столицу; а када свети Атанасије би изабран и против њихове жеље, онда они стадоше ширити клевету, да је Атанасије незаконито изабран. На тај начин, мелитијани беху противници Атанасијеви, подједнако с аријанцима, чију су страну држали.
8. Исхир није био свештеник. Истина, њега је посветио за тај чин још при светом Александру, Колут, који је самовољно приграбио себи епископска права. Али на Александријском сабору 324. године Колут би свргнут, као самозванац, и постављени њиме бише одбачени као непосвећени.
9. To би године 335.
10. Св. Атанасије би прогнан у место Трир у Галији (данас Триер у Немачкој). To беше његово I прогонство од 335-337. г.
11. Аријанском презвитету Евтокију, који је силно утицао на Констанцију, сестру Константина Великог, у ствари повратка из прогонства Арија и његових једномишљеника.
12. Препозит - управник царског двора и старешина евнуха.
13. Евнусима су се у старини називали службеници на царским дворовима који су чували стражу пред спаваћим собама царица и принцеза. У већини евнуси су били ушкопљеници. На византијском двору дужност евнуха била је веома цењена; они су уопште претстављали дворске велможе, и имали велики утицај на цареве и управљање земљом. Константин Велики их поче одређивати на ниже дужности, и тиме ограничи њихов утицај; али при Констанцију - евнуси задобише силан утицај на двору.
14. Константин II - најстарији син Константина Великог; при подели царевине добио на управу Галију и западни део северне Африке.
15. To je било крајем 337. године.
16. Ово би II изгнанство св. Атанасија од 339 - 346. г.
17. Аквилеја - у старини велики и важан град у север. Италији. Данашњи Трст. Ту се крајем 340. год. одиграла битка између Константина и Констанса; у тој битци Константин би убијен, а Констанс постаде владарем целог Запада.
18. Свети Јулије - пaпa римски, ревносни заштитник Православља од аријанаца, бранитељ св. Атанасија, био на епископском престолу од 337-352. г.
19. Празнује се 6. новембра.
20. Сардикија - данашња престоница Бугарске Софија. Сабор се одржао 343. године. Сабор је: 1) потврдио Никејски Символ вере; 2) испитао ствар светог Атанасија, и оправдао га, и 3) свргнуо предводнике источних епископа и забранио православнима са Запада да опште са њима.
21. Филипопољ - град на југоистоку од Сардикије. На Филипопољском сабору претседавао је Стефан антиохијски. Овај сабор поново осуди Атанасија, Маркела Анкирског, Павла цариградског, Јулија римског, Протогена сардикиског и друте епископе. Цар Констанције прихвати одлуку филипопољског сабора, и тако свети Атанасије, заједно са друшм изгнаницима, мораде остати у изгнанству. Филипопољски сабор састави нови символ вере, гори од оног састављеног на Антиохијском сабору.
22. Августалије - царски намесник у римској провинцији.
23. Тиваила - јужна област Египта; Либија - на северу Африке, западно од Египта.
24. To је био други повратак св. Атанасија на патријаршиски престо после двају прогонства његових. Овај други повратак био је 346. године.
25. To ce догодило почетком 350. године.
26. Ахав - осми цар израиљски; по настојању своје супруге Језавеље, жене зле, властољубиве и развратне, он је међу Израиљцима ширио идолопоклонство и са злобом гонио служитеље истинитога Бога.
27. Магненције је три и по године, после Константове смрти, задржавао себи титулу ћесара на Западу. Констанције разјури његове присталице, при чему Магненције изврши самоубиство. После тога сва царевина би уједињена под поглаварством Констанција, до саме смрти његове, године 361.
28. Сабор у Милану би одржан 355 г.
29. Аримин, сада Римини, стародревни напредни град у североисточном крају Италије, на обали Јадранског Мора.
30. Ово би III велико изгнанство св. Атанасија од 356-362. г.
31. Свети Силвестар, пaпa римски, савременик Првог Васељенског Сабора, управљао црквом од 314-335 г. (празнује се 2 јануара); његов непосредни прејемник био је свети Марко (336), а после њега свети Јулије (337-352 год.), заштитник св. Атанасија и најзад свети Либерије (352-366 год.). Феликс II држао је папски престо по удаљењу Либерија царем (355-356 год.) и истовремено са њим због чега се друкчије назива антипапа.
32. У југоисточном крају Мале Азије. Враћајући се са истока, после борбе са перснским царем Сапором, Констанције погибе 3 новембра 361. године.
33. To ce догодило у децембру 361. године.
34. Јулијаи Отступник, нећак Константина Великог, царовао од 361 до 363. године.
35. To беше IV изгнанство св. Атанасија од 362-363 г.
36. Јулијан би убијен за време једне битке са Персијанцима 26 јуна 363 године.
37. Јовинијан је умро 17 фебруара 364 године.
38. Ревносни аријанац Валент царовао је од 364 год. до 378.
39. Мелетије, патријарх антиохиски, патријарховао од 360 до 381 год.; био ревносни заштитник Православља, због чега је, на захтев аријанаца, неколико пута био уклањан са престола.
40. Ово би V изгнанство Светитељево у 365-6 год.
41. Од којих је око двадесет година провео у изгнанству.
42. Петар II, патријарх александријски, управљао Црквом од 373-380 г.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА

1. Преподобни Антоније Велики. Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - "Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?" Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.

2. Свети Цар Теодосије Велики. Овај славни и у вери ревносни цар владао је од 379-395. године. Константин Велики забранио је гоњење хришћана, Теодосије Велики пак отишао још један корак даље: он је забранио у својој држави идолска жртвоприношења. Помагао је много да се вера хришћанска утврди и рашири у свету.

3. Свети мученик Георгије Нови, јањински. Албанац, рођен у селу Чуркли у Албанији од врло сиромашних родитеља, земљорадника. Присиљаван од Турака да се потурчи он остане непоколебљив у вери хришћанској, због чега буде обешен у Јањини 17. јануара 1838. године. Велики чудотворац и исцелитељ до дана данашњега.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА ВЕЛИКОГ

Преподобни Антоније родио се 251 године у Египту, у некоме селу Коми[1], близу Хераклеје од родитеља високородних и угледних, и чувених хришћанском побожношћу. Би тако васпитан, да ништа није знао осим родитеља и њиховог родитељског дома. У детињству свом није се учио писмености, нити поклањао пажњу дечјим бајкама, него је, загрејан жељом за божанским, живео у незлобивости срца свог у дому свом. Често је с родитељима одлазио у цркву, а није волео дечје игре. Много је волео да му родитељи читају поучне књиге. И живео је онако како су га родитељи упућивали. Није досаћивао својима односно слаткиша, као што деца имају обичај. Нити је изискивао нарочита јела; јео је што су му давали, и тиме био задовољан, не тражећи ништа више. Родитељи му умреше кад њему беше 20 година. Он остаде са малолетном сестром; и стараше се око имања, и сестриног доброг васпитања.
Одлазећи пo свом обичају често у цркву, и слушајући пажљиво што се чита из божанских књига, он чу како су апостоли оставили све и пошли за Спаситељем. Исто тако чу из Дела Апостолских да су многи продавали своја имања, и доносили новац и метали пред ноге апостолима, да би га они делили потребитима (Д. А. 4, 34-35). И размишљаше у себи, каква је и колика њихова нада била, и то - на небесима. Бавећи се таквим мислима, он опет чу из светог Еванђеља Христове речи, упућене богатоме младићу: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима; и имаћеш благо на небу; па хајде за мном (Мт. 19, 21). Чувши то, он примени на себе, као да је Христос њему самоме упутио те речи, и одмах изиђе из цркве: продаде целокупно имање своје, доби огроман новац, и раздаде га сиромасима. Само нешто мало остави од новца за малолетну сестру. А воћњак са триста врло родних и укусних палми поклони суседима, да он и сестра не би имали никакве бриге. А кад поново оде у цркву, чу Господа где говори у Еванђељу: He брините се за сутра (Мт. 6, 34). И одмах раздаде сиромасима и оно мало новаца што беше оставио за сестру. А сестру предаде верујућим и познатим девственицама[2], које се беху Христу уневестиле, да је оне у своме духу васпитавају.
Пошто се тако ослободи свих замки овога света, Антоније донесе одлуку да више ни у дому свом не остане, него изабра суров и тегобан живот. У то време још не бејаше у Египту много манастира. Отуда нико не знађаше пустињачки живот, него који год је желео да служи Христу и да се спасава, усамљивао би се у близини свога насеља, и тамо обучавао себе врлинама. Тако, недалеко борављаше један старац, који је од младости проводио усамљенички монашки живот. Антоније га упознаде, и угледајући се на њега стаде живети по усамљеним местима у околини сво га села. А кад год би чуо да се неко подвизава таквим животом, он би га, као благоразумна пчела, тражио, и не би се враћао док га не пронађе и добије од њега неку духовну корист, као из саћа меда.
Такви беху први подвизи блаженога. Руководећи се тиме сваки дан, он утврђиваше своју мисао у предузетом добру. A бављаше се рукодељем, знајући да у Светом Писму: пише: Ко неће да ради нека и не једе (2 Сол. 3, 10). Новцем, који би добио за своје рукотворине куповао је хлеб и хранио гладне. И непрестано се мољаше Богу, пошто беше сазнао из Светога Писма да се треба непрестано молити (1 Сол. 5, 18). A y слушању читања из књига Светога Писма толико је био ревностан, да ништа није могло умаћи његовој пажњи, већ држећи све заповести Господње, место књига имао је памћење. Водећи такав живот, он беше вољен од све братије, којима је одлазио ради духовне користи. Одлазио им је, и био им послушан, учећи се у њих врлинама: у једнога се учио уздржању, у другога утеси, у трећега кротости, у четвртога трежњењу, у петога пажљивом слушању онога што се чита, у шестога посту, у седмога лежању на земљи, у осмога трпљењу, у деветога смирењу. Обогаћен љубављу и духовном коришћу од свију њих, он се враћао у своју ћелију, и у њој размишљао о свему. Много се трудио да у себи одгаји све врлине и старао се да се у споменутим врлинама не обрете последњи. Тако радећи, иако је све превазилазио славом, ипак су га сви волели. Јер и суседи и монаси, којима је често одлазио, називаху га богољупцем; и једни га вољаху као сина, а други као брата.
Тако Антоније напредоваше у добру. Али непријатељ имена хришћанског, ђаво, пошто није могао да подноси толике врлине у једноме младићу, устаде на њега својим древним замкама, покушавајући да помоћу саблазни сруши његову племениту намеру и скрене га с правога пута. Зато му убациваше у душу сећање на продата и раздата имања, на сестрину тугу, на славно порекло, на сујетну славу света, на сласт разних јела, и на остале саблазни световнога живота. Исто тако потсећаше га на тешкоће врлинског живота, на претешки труд подвижништва, на немоћ тела, на мноштво година; и навођаше му на душу мрак многих других помисли, старајући се на све могуће начине да га разврати. Али ђаво увиде да је исмејан од Антонија, његовим молитвама Богу, трпљењем и вером.
Тада ђаво употреби против Антонија уобичајена против младића искушења. Досађиваше му маштањима, застрашивањима, привиђењима, хуком и необичном грајом и страшном виком, плашећи га. Па га и дању јавно нападаше. А Антоније се силно противљаше ђаволу. Баво му убациваше рђаве помисли, а Антоније их прогањаше непрестаном молитвом; ђаво му природним узбуђивањем и распаљивањем тела наслађиваше чула, а Антоније вером, бдењем и постом брањаше своје тело; ђаво се по ноћима претвараше у лепе жене, помоћу сваковрсних лукавстава изазивајући похоту, а Антоније им противстављаше: осветнички пламен пакла и патње од неуспављивог црва; ђаво му препоручиваше клизави пут младости, на коме се лако пада и брзо у провалију упада, а Антоније извођаше против тога бесконачне муке Страшнога суда, и тако очуваваше чистоту душе неповређеном од искушења.
Свим тим би исмејан и осрамоћен ђаво. Јер он који уображава да је раван Богу, би јадник исмејан од младића. И ратујући против тела и крви, би побеђен од телесног човека. Јер слугу свога крепљаше Господ, који нас ради узе тело на себе, и подари телу победу над непријатељем, да би сви, посебно тако кушани, понављали апостолску реч: He ja него благодат Божја која је самном (1 Кор. 15, 10).
Пошто опака змија не могаде таквим својим лукавствима да обори Антонија, а виде како је он стално прогони, јарост је збузе и шкргуташе зубима. Затим му се ђаво јави на видљив начин y облику црног и страшног дечака, који плакаше и говораие човечјим гласом: Многе сам искушао, многе саблазнио, a caда сам побеђен од твојих трудова, као и од осталих светитеља. - Ово пак лукавац говораше, желећи да високоумљем саплете смиреноумног младића. Упита га блажени Антоније: Ко си ти што гако говориш? - Одговори ђаво: Ја сам наводитељ на блуд; ја заводим сваковрсне нечистоте на све младиће, зато се и називам демон блуда. Колико њих, који су се зарекли да живе у чистоти, вргох у нечистоту! Колико њих, који су почели да воде живот уздржања, наговорих да се врате на пређашње скарадности! Ја сам, ради кога пророк Осија укорава пале, говорећи: дух блуда заведе их (Ос. 4, 12). И заиста ја их заведох. Ја сам који и тебе често кушах, али сам увек био прогнан. - Када ово чу Христов војник, узнесе благодарност Богу, и наоружавши се огромном смелошћу против врага, рече: У многоме си дакле исмејан, и у многоме си згажен, јер и црноћа твоја, и дечачки облик, знаци су твоје немоћи. Уосталом, шта ми ти можеш? Господ ми је помоћник, и ја ћу слободно гледати у непријатеље моје. - И одмах на ову реч привиђење, које беше видљиво, ишчезе.
Ово би прва Антонијева силом Христовом победа над ђаволом. Али нити се Антоније због ове једне победе предаде нехату, нити ђаво због овог једног пораза изнеможе. Јер ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Птр. 5, 8). Али и Антоније, сећајући се речи Светог Писма, да су лукавства ђаволова мнообројна (Еф. 6, 11), продужи да и даље живи у суровим подвизимa. Јер мишљаше да Сатана, побеђен у телесним искушењима, може предузети друга страшнија лукавства. Стога све више и више притешњиваше тело своје, да не би у чему год био побеђен. I навикаваше себе на најсуровији живот. У добровољном служењу Богу он многе подвиге претвори у навике, а навике претвори у природу. Сваки дан постио је до сунчевог заласка, а сваку ноћ проводио је у молитви. Некада по два дана храну не узимаше, и тек четвртога дана помало спаваше. Храна му беше хлеб и со, и мало воде; а постеља - рогожа и власеница, понекад гола земља. Јелеј није јео, a o месу и вину не треба ни говорити, јер се о не сусреће ни код најлењих монаха. Блажени је говорио да младићском телу није лако надјачати и савладати врага, ако се разнежи слашћу јелеја; стога треба налагати на тело најсуровије подвиге, да би дух надјачао изнемогло тело, по речи апостола: Када сам слаб, онда сам силан (2 Кор. 12, 10). А свакога дана предавајући се новим подвизима, блажени Антоније се сећао пророка Илије који говори: Жив је Господ сила, пред којим данас стојим (3 Цар. 18, 15). И размишљаше у себи, говорећи: He налази се узалуд у Светом Писму ова реч "данас", јер Илија не рачунаше прошло време, у које се подвизавао, него као да сваки дан изнова почињаше подвиге. Он ревноваше да буде чист срцем пред Богом, еда би био достојан виђења Божјих, и готов испунити вољу Његову. И још сматраше да слуга Божји треба да се угледа на великога Илију, њега да има за узор, и да у њему као у огледалу огледа свој живот.
Са том мишљу он се повуче на гробље, које се налазило недалеко од села. А замоли једнога познаника да му у одређене дане доноси хране. И познаник га тај затвори у једној гробници, и усамљен молитвено тиховаше тамо блажени. А када то виде ђаво, уплаши се да се временом он не наоружа против њега пустињачким боравком. И допусти Бог, те ђаво сабра своје другове, и тако истукоше блаженог Антонија, да се од великих болова није могао мрднути нити говорити. Ране беху тако страшне, да су болови превазилазили сва људска страдања. О томе је сам блажени касније много пута причао. Али, милосрђем Бога, који никада не оставља оне који се у Њега уздају, Антоније би сачуван од смрти. Једнога дана дође онај познаник носећи Антонију уобичајену храну, и отворивши врата нађе га где лежи на земљи као мртав. Узе га на леђа и однесе у село. Када то чуше суседи и ближњи, са великом тугом приредише му службу као покојнику. A пo поноћи сви они, уморни од бдења, чврсто поспаше. Тада Антоније, пошто му се снага помало поврати, уздахну, подиже главу и виде да не спава његов познаник који га беше донео. Дозва га к себи и замоли, да га полако, не разбудивши никога, однесе одакле га је донео.
Однесен тамо, Антоније продужи да по свом обичају и даље живи усамљенички. Пошто због рана није могао да стоји, он лежаше ничице молећи се. И по молитви громко викну: О демони, ево овде сам ја Антоније! He бежим од борбе с вама, макар ми још страшније ствари приредили. Нико ме не може раставити од љубави Христове. - И певаше говорећи: Ако војска навали на мене, неће се уплашити срце моје (Пс. 26, 3).
Када он ово говораше, ненавидник добра, ђаво, зачуди се како се Антоније усудио да се врати после толиких рана. И сазвавши своје псе, с јарошћу им говораше: Видите, да га ни дух блуда ни ране не могоше победити. Штавише, дрско нам се руга. Узмите сва оружја, јер ће се он љуто борити с нама. Нека увиди, кога позива у борбу противу себе.
Када ђаво ово објави, све мноштво демона полете, јер ђаво има безбројна оружја за борбу. И изненада настаде таква хука, да се све из темеља тресло, и зидови попадаше. И разнолико мноштво демона одмах упаде, и васцело обиталиште Антонијево испунише привидима: појавише се у облику лавова, вукбва, гуја, змија, шкорпија, рисова и медведа, и сваки је на свој начин беснео: лав је рикао хотећи да прождере Антонија, биво је својом риком и роговима хтео да га уплаши, змија је шиштећи претила, вукови су силно скачући наваљивали, рис по својој нарави чинио је разна лукавства; сваковрсна страшила носила су се пред очима, и разлегали се ужасни и језиви гласови. Бијен и изранављен, Антоније, добијајући најсвирепије болове у телу, ипак остаде непоплашен у трезвеном уму. Иако му телесне ране причињаваху болове, он ипак беше непоколебљив душом, и, ругајући се демонима, говораше: Када бисте имали моћи, доста би био и један за борбу. Али пошто вас је Господ раслабио, ви сте немоћни, па зато и покушавате да својом множином изазовете страх. И то баш, што сте узели на себе облике неразумних зверова, и јесте очигледан знак немоћи ваше.
И јунак, опет говораше: Господ вам је допустио да устанете на мене; ако што можете, ево мене, пождерите ме! Ако пак не можете, зашто се онда узалуд трудите? Јер је крсни знак, и вера у Бога, неосвојива тврђава. - А демони, изводећи против блаженог Антонија многа лукавства и страшила, шкргутаху зубима, јер ниједан од њих не могаше ништа учинити помоћу искушења. Напротив, сваки биваше побеђен и исмејан од Антонија. А благи Господ Исус не напусти у таквој борби слугу свога, већ му беше и покровитељ. Јер када Атоније подиже очи своје, виде горе кров отворен, тама беше ишчезла, а на њега сијаше светлост. Чим га светлост обасја, ниједан демон не остаде, и болови телесни наједном нестадоше, а разрушена гробница опет се сагради. Сазнавши по томе долазак Господњи, уздишући из дубине срца, блажени овако збораше Светлости која га обасјаваше: Где си био, благи Исусе, где си био? Зашто ниси у почетку дошао да исцелиш ране моје? - И би глас к њему, говорећи: Антоније, овде бејах, али сам чекао да видим твоје јунаштво. Сада пак, пошто си се јуначки борио, увек ћу те помагати, и учинићу те чувеним у целоме свету. - Чувши то, Антоније устаде, и беше толико окрепљен, да се осећао далеко снажнији него што је био раније. А тада блаженом Антонију беше тридесет и пет година.
После тога Антоније отиде гореспоменутом старцу, од кога беше добио прве духовне користи, и замоли га да иде с њим у пустињу, да тамо заједно живе у непроходним местима. Али старац не пристаде због старости и новине предлога. Антоније онда одбаци страх и крену сам на дуг и тежак пут: и отиде у једну пусту гору, која још не беше позната монасима. А противник га не престаде кушати, желећи да му осујети намеру. Да би га уловио среброљубљем, он баци на пут сребрни тањир. Када га Антоније опази, он виде у томе лукавство врага; а би мало и у недоумици. Посматрајући сребро, он прекораваше кушача за ову опсену, и овако размишљаше: Откуда у пустињи овај тањир? Ово је само пут за звериње и птице; нема никаквог трага од путника. Ако је испао из бисага, пошто је велики, не би могао остати непримећен, и онај који га је изгубио, вративши се, нашао би га лако. Ово је твоја замка, ђаволе, али ми нећеш осујетити намеру; сребро твоје нека иде с тобом у погибао!
И чим то рече, тањир као дим пред лицем огња ишчезе. Затим он опет на путу угледа велику количину злата. Он га прескочи и, бежећи као од огња, он зађе дубоко у пустињу. И тамо, прешавши реку, нађе у гори један пуст кућерак, који, зато што је био дуго запуштен, беше пун гмизаваца и змија. Антоније се настани у њему као нови житељ[3], и намах побегоше из њега све шкорпије. Он камењем загради улаз, a ca собом је имао хлеба и мало воде за шест месеци. Обичај је код Тивејаца да тако чувају хлеб у резерви, и он се не квари у току целе године. Ту се Антоније затвори, никуда не излазећи одатле, нити кога примајући. Само двапут у години кроз кров му је спуштао хлеб пријатељ, са којим се био договорио о томе, али ни речи није проговарао с њим. Многи пак, који су желели да га виде ради духовне користи и долазили пред његова враташца, чули би често разне гласове нечистих духова против Антонија, и вику, и протесте: "Што си дошао у наша обиталишта? Шта је теби до ове пустиње? Иди из туђих крајева; не можеш овде становати, нити поднети наше нападе!" - У такој непрестаној борби са демонима, у таком усамљеништву и удаљености од очију људских, проведе преподобни Антоније двадесет година.
А када дође време да Антоније живи не само ради свога спасења него и другима на корист, сабраше се многи који су желели да подражавају његово житије, и насилно отворише врата његовог затвора. И угледаше га лицем светла и телом здрава. И чуђаху се, како се од толиких постова и подвига, и од толике борбе са демонима, не измени у лицу и телу. Отада преподобни Антоније постаде другима наставник и пастир, и учитељ подвижничког живота, и вођ ка небу. А Бог му толико помагаше, да се временом силно умножише његови ученици, које он привођаше одрицању од света и презрењу себе самих. И за кратко време бише основани врло многи манастири, у којима он родитељском љубављу руковођаше и нове и старе иноке.
Једнога дана скупи се братија код њега, и замолише га да им пропише монашка правила. А он им повишеним гласом рече: Свето Писмо је довољно да нас научи испуњењу свих заповести Божјих. Али и ова је врлина прекрасна: да се братија узајамно теше речима. Стога ми ви, као деца оцу откривајте што знате, a ја ћу вам као синовима казивати оно што дугим искуством стекох. Ово пак нека свима буде прво опште правило: нека ниједан не попушта у подвигу који је узео на себе, него треба непрестано да се све јаче труди у њему као да га је тек почео. - И продужи реч, и говораше им о многим корисним стварима, што је све опширно изложено у његовом Житију који је написао свети Атанасије Велики. Овде ћемо поменути само неке од тих ствари.
О вечном животу блажени Антоније говораше овако: У овом животу продајна цена одговара роби, јер продајеш ли нешто, од купца ћеш добити онолико колико та ствар вреди. A обећање вечнога живота даје се за малу цену, јер нам се продаје за кратковремени живот. Као што стоји написано: Дана година наших свега има до седамдесет година, а више од тога - мука је и патња (Пс. 89, 10). Ако дакле поживимо осамдесет или сто година трудећи се у делу Божјем, у будућем животу цароваћемо не само толико година, него ћемо царовати кроза све векове; наследићемо не земљу него небо; оставићемо трулежно тело, а примићемо га као бесмртно небо. Стога, дечице, не падајте духом због невоља: јер страдања садашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
О онима што се одричу света а преувеличавају значај тог свог подвига он говораше: Нека нико не мисли о себи да је нешто велико оставио, ако је презрео свет. Јер сва земља, упорећена са наслеђем небеским, кратка је и мала. И када цео свет оставимо, не чинимо ништа достојно небеских обитељи. Утолико пре, нека сваки размисли, и одмах ће схватити, да ни рећи не може да је оставио нешто велико када се одрекао својих малих винограда, и њива, и ништавног злата; нити треба да тугује, као да ће за то добити нешто мало. Као кад неко за једну бакарну драхму добије сто златника, тако вам је и ово: ко се одрекао царовања над читавим светом, добиће сто пута боље награде у небеском царству.
О таштини богатства и драгоцености врлина говораше: Треба нарочито да размишљамо о овоме: ако неко и жели да своја богатства задржи за себе, смрт ће му их насилно отети. Зашто онда не упражњавамо врлину кад нам је неопходна? Зашто царства ради небеског не остављамо добровољно своја имања, која ћемо на крају овога живота изгубити? Нека се хришћани не брину о ономе што не могу понети са собом. Иштимо свом душом оно што нас води к небу, то јест: мудрост, чистоту, правду, врлину, ум трезвен, старање о сиротињи, јаку веру у Христа, срце које јарост савлађује, гостољубље. Иштући то, ми ћемо себи устројити на земљи живот без туге.
О ревносном и непрекидном служењу Христу Богу свети Антоније говораше овако: Расудимо: ми смо слуге Христове, и треба да служимо Њему који нас је створио. Јер слуга због прошлога посла не одбацује садашње и будуће заповести, нити сме рећи да је уморан од прошлога посла и да треба да га ослободе од садашњег посла. Он непрестаним старањем свагда обавља исту работу, да би и вољу господара свог испунио, и избегао батине и казне за лењост. Тако и ми треба да се повињавамо заповестима божанским, знајући да је Бог праведни наградитељ: кога у чему затече, по томе ће му и судити. Јер нам Бог преко пророка Језекиља говори о томе: Праведнога неће избавити правда његова кад згреши, и безбожник неће пропасти са безбожности своје кад се врати од безбожности своје, као што праведник не може с ње живети кад згреши. Кад речем праведнику да ће доиста живети, а он се поузда у правду своју па учини неправду, од све правде његове ништа се неће споменути. Него ће погинути с неправде своје коју учини (Јез. 33, 12-13). Јер и бедни Јуда, због безакоња које учини у једну ноћ, упропасти сав свој ранији труд. Тога ради дужни смо да се непрестано будно старамо око заповести Господњих, имајући Бога за помоћника. Као што стоји написано: Онима који љубе Бога све иде на добро (Рм. 8, 28). А учаше да се лењост савлађује сећањем на смрт, потсећајући на апостола који умире сваки дан. Јер апостол каже: Невоље подносимо сваки час, јер сваки дан умиремо (1 Кор, 15, 30-31). Пошто смо и ми људи, то исправљајмо свој живот, сећајући се стално смрти, да не бисмо грешили. Јер уставши од спавања, не надајмо се да ћемо доживети вече. И одлазећи на спавање, не очекујмо сутрашњи дан. Нећемо сагрешити, нити ћемо се загрејати неким пагубним жељама, ако смо свуда и свагда свесни да не знамо шта нас чека и да је Бог над свима нама. Тада се ни гневити нећемо један на другога, ни узжелети да сабирамо земаљска блага, јер ћемо непрекидним сећањем на смрт уништавати све што је трулежно. Престаће љубав према женама, и угасиће се пламен похоте, и опростићемо један другоме грехе, ако стално будемо имали пред очима Страшни суд. Страх од Суда, и плашња од мука, и трепет од вечних казни лако уништава жудњу за телесним сластима, и душу, која пада као са неке литице, повраћа.
И још о царству Божјем преподобни Антоније говораше: Јелини мудрости траже, и по туђим земљама распитују учитеље о таштим учењима, а ми немамо потребе да тумарамо по туђим земљама или да море преходимо ради царства небеског, јер Господ наш Исус Христос рече у Еванђељу: Царство је Божје унутра у вама (Лк. 17, 51). Нама је потребно само ово: добра воља срца нашег.
О борби са демонима блажени Антоније говораше: Заповест је уста Божјих да непрестано будно мотримо шта се збива у нашој души, јер имамо вичне борби непријатеље, демоне. По сведочанству апостола, наше војевање с њима је непрекидно (Еф. 6, 11-12). Огромно мноштво демона пролећу кроз наш ваздух; војске њихове не пролазе далеко од нас: разноврсност њихову убогост моја ни исказати не може, али ћу укратко навести оне саблазни које они против нас измишљају. Пре свега дужни смо стално имати на уму ово. Бог не створи никакво зло, нити почетак своме злу демони узеше од Његове воље; тај преокрет настаде у њима не од њихове природе већ од њихове воље. Јер они беху добри, пошто беху саздани од доброг Бога, али својим гордоумљем бише збачени с неба на земљу. И боравећи на земљи у смрдљивом муљу, они заведоше народе сањаријама и научише их идолопоклонству. А нама хришћанима завидећи, бесне против нас, и не престају туткати на нас сва зла, да не бисмо ми заузели некадање престоле њихове на небу. Разноврсно је и многоструко њихово зло: неки од њих достигоше врхунац неваљалства, а други изгледају мање зли, али сви они, према својим моћима, воде разне борбе против сваке врлине. Због тога потребно нам је много молитве и уздржања, да бисмо добили од Бога дар расуђивања, како бисмо могли уочавати разлике међу духовима зла и знати њихова лукавства и саблазни, и у свакој борби са њима истављати једну заставу: крст Господњи. Добивши овај дар расуђивања, свети апостол Павле учаше, говорећи: Да нас не превари Сатана, јер знамо шта он мисли (2 Кор. 2, 11). Потребно је да и ми постанемо слични апостолу, и да казујемо другима оно што смо сами искусили, и да поучавамо један другога. Што се мене тиче, ја сам кушан од многих демонских лукавстава, и као деци вам казујем, да бисте се умели опрезно чувати од њих. Опака је мржња њихова на све хришћане, нарочито на монахе и девственице Христове. Они на путевима њиховим постављају замке, и упињу се да им срца упропасте богомрским и смрдљивим помислима. Али нека вас то ништа не плаши, јер све то одмах обарају топле молитве к Богу и пост побожних. Али ако и престану демони са искушењима, немојте мислити да сте однели коначну победу над њима, јер су они навикли да и рањени жестоко нападају. Када са помислима не могу ништа да учине, они онда обично мењају начин борбе: искушавају помоћу сањарија, и застрашују преображавајући се некад у женско, некад у шкорпију, некад у неку огромну прилику чија глава допире до крова храма, некад у безбројна обличја, некад у огромну војску. Но све то одмах нестаје чим се прекрстимо. А пошто се обелодане сва та њихова лукавства, они почињу да претсказују догађаје будућности, узимајући на себе улогу пророка. A када и у томе доживе срамоту, они онда дозивају у помоћ врховну силу свих зала - самог Поглавара зла.
Преподобни отац наш Антоније Велики много пута је казивао да му је Господ открио, и он је, као некада праведни Јов, очима својим видео самог Сатану: Из уста му излазе пламени лучеви, и искре огњене скачу. Из ноздрва му излази дим као из усијане пећи; дах му је као жеравица, и пламен му сукља из уста (JOB. 41, 9-12). Тако страшилан изгледа Поглавар демона, који би хтео да сав свет за трен ока уништи, али не може ништа, јер је везан Божјом силом, као коњ уздом, и као роб окован у вериге. А боји се крсног знака и чистог живота праведних, као што нам казује исти свети Антоније, говорећи: Љубљени, моћно оружје против ђавола јесте чист живот и беспрекорна вера у Бога. Верујте мени који сам то искусио: Сатана дрхће од бдења, молитава и постова оних који праведно живе; и од њихове кротости, добровољног сиромаштва, нехвалисавости, смирења, љубави, негневљивости, а нарочито од љубави према Христу чистог срца њиховог. Јер зна надувени дракон, да је осуђен да буде гажен ногама праведника, по заповести Бога који рече: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражју (Лк. 10, 19).
Преподобни Антоније исприча и ово ради користи онима што слушају: Колико пута су ми претили демони, претварајући се у наоружане војнике, у скорпије, у коње, у звериње и различне змије; и опкољаваху ме, и испуњаваху обиталиште у коме бејах. А чим бих ја запевао: Једни се хвале колима, други коњма, а ми именом Господа Бога свога (Пс. 20, 7), они би се помоћу Божјом одмах разбежали. Једанпут пак дођоше са великом светлошћу, говорећи: Доћосмо, Антоније, да ти подаримо нашу светлост. - А ја затворих очи, не хотећи да гледам ђавољу светлост, и мољах се Богу, и светлост богомрзаца одједном се угаси. После неког времена они опет дођоше певајући преда мном, и наводећи речи Светог Писма; и препираху се међу собом, a ja као глув не слушах. Једном затресоше мој манастир, а ја се непоколебљивим срцем мољах Господу. Често приређиваху игре и појање, често и свирање; али ја тада певах, и њихови се гласови претвараху у кукњаву, а ја слављах Господа који сатире њихову силу и бес. Верујте ми, децо, што ћу вам рећи: Једном видех ђавола висока тела, који се усуди рећи: ја сам Божја сила и премудрост. - И обрати се мени речима: Шта желиш да ти дам, Антоније? - А ја му снажно пљунух у уста, и наоружавши се именом Христовим полетех на њега, и он, велики по изгледу, одмах ишчезе из мојих руку.
Једном, када сам постио, он ми дође као црноризац, донесе ми хлеба и предложи да једем. И ти си човек, рече ми, људском слабошћу спутан, окрепи своје тело да се не разболиш. - A ја приметих вешту замку лукаве змије, и чим прибегох обичном оружју Христовом, он постаде као дим и ишчезе кроз прозорче. - Често ми демони у пустињи показиваху привид злата, да би ме уловили или гледањем у злато или додиром. He тајим и то да су ме демони много пута тукли, a ja виках: Нико ме не може раставити од љубави Христове. - А они, чујући то, беснијаху један на другога; и биваху прогоњени, не мојим, већ наређењем Бога, који рече: Видех Сатану где спаде с неба као муња (Лк. 10, 18).
Једном залупа демон на манастирску капију; ја изађох, и видех човека преко мере високог, глава му допираше до неба; и кад га упитах: Ко си? он одговори: Ја сам Сатана. - A ja му рекох: Шта тражиш овде? Он одговори: Сви ме монаси низашта окривљују. Зашто ме сви хришћански нараштаји проклињу?
- Ја одговорих: Право чине, јер их ти својим саблазнима често саплићеш. - А он ће на то: Ја им ништа не чиним, већ они сами смућују један другога. A ja сам постао бедник. Ниси ли чуо шта каже Свето Писмо: Врагу нестаде оружја сасвим; градове ти си развалио (Пс. 9, 7). Ето, немам ниједно место, не држим ниједан град, већ ми и оружја нестаде, у свима нараштајима и земљама слави се име Христово, а пустиње се напунише монасима. Сами дакле нека се пазе, и нека ме без разлога не проклињу.
- Тада се ја веома удивих благодати Божјој, и рекох му: He твојој истини, које у тебе нема нимало, него Божјој сили приписујем тако нову и нечувену изјаву, јер ти, глава лажи, приморан си да то кажеш, и ето, сада си и не хотећи, изрекао истину. Јер је Христос, дошавши, потпуно изнурио твоје силе; и ти, лишен анђелске славе, ваљаш се у смрдљивом муљу. - Тек што изрекох ове речи, демон ишчезе.
Казујући такве ствари, преподобни учаше братију да се не боје демонске силе, јер је немоћна, и Христом побеђена, него треба да се наоружају јунаштвом у Господу, утврђујући у Христу своја срца. А братија, слушајући то, радоваху се оваквим поукама оца свога, и много се коришћаху. Јер у једних растијаше жеља за врлинама, у других се слаба вера учвршћиваше, од осталих бегаху рђаве помисли, a y неких из срца им нестајаху ужасна страшила. И тако ослобођени демонских саблазни, сви се дивљаху толикој Антонијевој благодати за разликовање духова, коју му даде Господ.
На тој гори, на којој преподобни Антоније живљаше, беху манастири као шатори начичкани, пуни божанствених монаха, који су појали, читали, молили се, гладовали, веселили се надом на будућа блага, и радили рукама својим да би делили милостињу. Љубав и слога беху међу њима: и њихова насеља беху као град, удаљен од светске вреве, испуњен побожности и правде. Међу њима не беше ниједног завидљивца, ни ругача, ни непријатеља, ни клеветника, ни роптача, већ мноштво оних који се уздржавају и једнодушно служе Богу. И који год је видео те манастире, и овакав поредак њихов, могао је узвикнути речима Светога Писма: Како су лепи шатори твоји, Јакове, и колибе твоје, Израиљу! Пружили су. се као потоци, као вртови крај реке, као мирисава дрвета која је посадио Господ (4 Мојс. 24, 5-6).
Док је време тако пролазило, и преподобни Антоније се предавао многобројним подвизима, настаде љуто гоњење на Цркву Христову од безбожног цара Максимина[4]. И довођаху свете мученике у Александрију на мучење. Тада и преподобни Антоније остави свој манастир и пође к овим Христовим жртвама, говорећи: "Хајдемо на славно весеље браће наше, да се или с њима удостојимо тог истог славља или видимо друге како војују" - И беше преподобни љубављу и вољом заиста мученик, али кад хтеде да пострада за име Господње, мучеништво му не би дано. Јер Господ, промишљајући о ономе што је корисно за његово стадо, сачува учитеља и наставника Антонија. Усрдно и ревносно се држаше светих мученика; везан љубављу за њих он им окованима служаше, и на судиште с њима долажаше, и пред мучитеље иступаше, и јасно објављиваше да је хришћанин, устремљен сав мукама за Христа. Али не би руке која се усуди да га дарне. Тако је Бог хтео, чувајући га на велику корист другима. А када се пресвети Петар, архиепископ александриски, овенча мучеништвом, и гоњење престаде, блажени Антоније се врати у свој манастир. И сваког дана чезнуђи за вером и надом светих мученика, он измождаваше себе најсуровијим постовима и бдењима. Носио је власеницу, и преко ње кожу. Никада није своје тело прао, осим кад је морао да гази воду. И до краја живота његовог нико никада није видео његово тело обнажено.
У једно време, када се од свих очију сакри, и закључа своју обитељ, и никога не примаше, дође војсковођа Мартинијан са својом бесомучном ћерком. И куцајући на врата, мољаше га да изађе и помогне његовој кћери, помоливши се за њу Господу Богу. Али он нипошто не хтеде да отвори. Само помоливши се одозго кроз прозорче, рече: "Човече, зашто тражиш моју помоћ? И ја сам смртан, и немоћан као и ти. А ако верујеш у Хрисга, коме ја служим, иди, и по вери моли се Богу, и оздравиће кћи твоја". - И он одмах отиде верујући, и призивајућн име Христово, и оздрави кћи његова.
А многа и друга чудеса чињаше Господ преко слуге свог Антонија. Заиста, као што је и обећао у Еванђељу: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Јер нађе ли достојнога благодати Своје, Он му не ускраћује ни чудотворну силу Своју. Тако, многи који су патили од нечистих духова, долажаху пред обитељ блаженог Антонија. Али пошто је улаз био затворен, они су лежали пред вратима, и он их је исцељивао својим благопријатним Христу молитвама.
Пошто је силан свет долазио и нарушавао му жуђено безмолвије, подвижничко молитвено тиховање, преподобни се уплаши да се не погорди због великог дара чудотворства и донесе одлуку да отпутује у Горњу Тиваиду, где га нико не познаје. И узевши хлеб оде на обалу реке, и стаде чекати лађу да наиђе реком. Али утом би му глас с неба: Антоније, куда и зашто идеш?
- А он, као да обичан глас чу, одговори без страха: Пошто ми свет не да мира, реших се да идем у Горњу Тиваиду, да се више не бих бавио оним што је изнад мојих сила. А они ми нарушавају ћутање. - И опет му прозбори глас одозго: Ако пођеш у Тиваиду, то је врло велики и напоран пут. Ако пак заиста желиш да ћутиш, онда иди сада у унутрашњу пустињу. - Онда Антоније упита: А ко ће ми пут показати? Јер не знам у које место да идем. - И одмах му вишњи глас указа на Сарацене, који су се враћали из Египта, где су били ради трговине. Антоније их срете, и замоли их да га поведу са собом и одведу у пустињу. Они га примише као Богом посланог сапутника, и наставише пут. Пошто је блажени Антоније са Сараценима путовао три дана и три ноћи, стигоше до једне горе врло високе, у чијем подножју избијаше врело воде слатке, и невелико поље пружаше се крај горе са нешто пустињских палми. To место допаде се Антонију као од Бога указано. Јер на обали реке Бог му невидљиво говораше одозго, и показа му то место за његов боравак. И узевши од сапутника хлеб, настани се у тој гори сам самцит.
А Сарацени, његови сапутници, видећи какав живот води Антоније, доношаху му хлеба; а понекад јеђаше и по коју урму. Затим братија сазнаде за боравиште блаженог Антонија, и као деца оцу с љубављу му слаху храну. Видећи да се братија труде око њега, и желећи да их ослободи таквог труда, Антоније замоли једнога од њих, кад му беше дошао, да му донесе лопату, мотику и семе. А када му то донесе, преподобни пође гором и нађе једно месташце згодно за обрађивање, које се могло и натапати водом која је у близини протицала.То месташце он окопа и засеја. И отада је сваке године имао хлеба који је сам привређивао. И радоваше се што се у пустињи и хранио од труда руку својих, и што другима није био на терету. Али пошто су га и ту неки често похађали, он посеја мало зеља, боба, пасуља и другог поврћа, да би имао чиме гостити своје посетиоце. Но испрва долажаше звериње ради воде, и гажаше му поврће и јеђаше. Тако, када једнога дана по свом обичају дођоше, преподобни удари по грудима штапићем једну звер, и обрати се свима овим речима: Зашто ми штету наносите, када вам ништа нажао нисам учинио? Удаљите се ради имена Господњег, и више не долазите овамо.
- И отада, уплашивши се претње, зверови више не долажаху на то место.
Тако преподобни сам живљаше на том месту, упражњавајући се у молитвама и уздржању. А братија га љубљаше; долажаше му, и служаше му. И сваки му доношаше маслине и уље, лећу и остало поврће. И мољаху га да тиме поткрепи своје престарело тело. А колико је блажени Антоније, живећи тамо, искушења поднео! Заиста се на њему збило оно што је у Светом Писму речено: Наш рат није с крвљу и телом, него с духовима зла испод неба (Еф. 6, 12). А ово се дознаде преко оних што су га посећивали. И какве су се тамо страхоте чуле, и граје, и звека оружја! Сва је гора била преплављена демонима. А преподобни Антоније беше тврд као град, и сам их све савлађиваше, јер клечањем и оружјем молитава одгоњаше сву војску Сатанину. Заиста је достојно дивљења, како се у непроходној пустињи један човек, сам самцит, не уплаши од свагдашњих демонских најезда, од толиких зверова, од толиких отровних гмизаваца. С правом је Давид певао: Ко се узда у Господа, он је као гора Сион; не помешта се довека (Пс. 124, 1).
Једне ноћи, служећи Господу у молитви и бдењу, Антоније виде сав манастир испуњен чопорима зверова, као и цела пустиња. Сви беху разјапили чељусти и шкргутаху зубима, еда би уплашили блаженог Антонија. А он одмах познаде вражје лукавство, и рече: Ако вам је Господ дао власт нада мном, прождерите ме; а ако вас је Сатана натуткао на мене, одмах се удаљите, јер сам слуга Христов. - И на ову заповест сви зверови побегоше од силе Божје, као да их моткама туку и јуре.
Но после неколико дана опет свети имађаше борбу са истим врагом. У светог Антонија је био обичај да посетиоцима, који су му доносили поклоне, да на благослов понеки дар. Ради тога плетући корпу повуче врвцу и устаде, и утом угледа звера необичног изгледа: до пола имао је облик човечји, а доњи део тела био је магарећи. Преподобни прекрсти своје чело, и рече ово: Ја сам слуга Христов, ако си послан к мени, не бегам. - И тог часа привиђење оно, са мноштвом других демона, урличући побеже, и нестаде га.
После извесног времена братија замолише преподобнога да их посети. И он, побеђен очинском љубављу, пристаде. Онда заједнички натоварише на камилу воде и хлеба, јер воде успут нема нигде. И кренуше на пут. Али на половини пута нестаде им воде, и беху у опасности да сви од жеге помру. Обиђоше сву околину тражећи по јаругама коју кап воде, али не нађоше. А и камила већ беше на издисају од жеге. Старац када виде ову муку, прибеже уобичајеној молитвеној помоћи: удаљи се мало од њих, клече, и подигавши руке ка Господу помоли се, и одмах на том истом месту изби извор. И сви се напише воде; и напунише суд, па кренуше на пут, и стигоше к жељеној братији. А сва братија изиђе у сусрет старцу, и чесно га целивајући радоваху се његовом благослову. Он пак, као закон или жељени дар доносећи с горе, пружи им духовну храну. Похвали подвиге остарелих, и поучи младе. Онда, као да се дуго задржао, он похита натраг у своје место.
Имајући власт над нечистим дусима, преподобни је многе избавио од тих мука, изгонећи демонску силу из људи, као штоо томе опширно пише у његовом Житију свети Атанасије Велики. И друге разне болести исцељивао је молитвом.
Преподобни је имао у изобиљу и пророчки дар, прозирући у будућност, и далеке догађаје гледајући као да се ту, око њега збивају. Једном два брата беху пошли к њему из далека. Пошто на путу не беше воде, један од њих умре од жеђи, - таква је била воља Господња, - а други лежаше на земљи очекујући смрт. Антоније пак сеђаше на гори, и брзо дозва два инока који беху код њега, и нареди им да узму крчаг воде и трче путем ка Егапту, рекавши им: Један брат, идући овамо, претстави се Господу; а и други ће исто тако умрети, ако му не похитате у помоћ.
- И по наређењу његовом монаси похиташе, и нађоше као што им рече старац: изнемоглог од жеђи брата напојише, и са собом узеше, а преминулог сахранише. - Опет, једном другом приликом он сеђаше на гори и, гледајући у небо, виде једну душу где узлази гope, a Анђели је весели прате на небо. Чудећи се овоме, он се помоли да му се објасни ово вићење, и одмах му дође глас: Ово је душа монаха Амона, који у Нитрији живљаше. - A Амон беше стар човек, који је од младости до своје кончине поживео праведно и свето, као што у његовом житију под четвртим октобром пише. Место пак, где Антоније сеђаше, било је удаљено од Нитрије тридесет дана хода. Када ученици Антонијеви видеше свога старца весела, чуђаху се, и приступише му молећи га да им каже разлог своје веселости и усхићености. И он им рече: Сада се Амон упокоји. - А они знађаху Амона, јер је често долазио к њима. И они забележише тај дан. А после тридесет дана дођоше братија из Нитрије, и сазнадоше од њих да се Амон упокојио оног дана и часа, у који старац виде душу његову где је Анђели носе. И дивљаху се веома чистоти Антонијеве душе, која тако брзо виде оно што се десило на толикој даљини.
Једнога дана у три сата по подне преподобни Антоније хтеде да једе, и уставши да се помоли, паде у екстазу (би ван себе) и виде себе где се носи по ваздуху. И ваздушни демони испречаваху му се на путу, и не даваху му да прође мимо; а анђели им се противљаху и тражаху разлог зашто га задржавају. Они пак паштаху се да пронађу све Антонијеве грехе од његовог рођења. И анђели им запушише уста, говорећи: Господ их уништи. А ако знате неке његове грехе откако постаде монах и заветова се Богу, те треба овде да изнесете. - Тада демони у бесу свом стадоше клеветати Антонија, износећи лажне оптужбе, али пошто то беху очигледне лажи, мораху ослободити пут Антонију.
- И одмах Антоније дође себи, и виде себе на свом месту. Али заборави да једе, и сву ноћ проведе у умилној молитви и свесрдним уздасима, размишљајући у себи о мноштву непријатеља људских и о томе како је врло тежак пут кроз ваздух ка небу.
Једне ноћи дође Антонију глас одозго, говорећи: Антоније, устани, изићи, и види. - И уставши изађе, и подигавши очи к небу виде неког огромног и страшног, глава му је досезала до облака; а виде и друга нека бића, као крилата, где хоће да узлете к небу, али онај страшни ширећи руке своје, спречаваше им узлаз, и једни, обарани њиме, падаху на земљу, а неки не обраћајући пажњу на њега пролетаху смело. На ове он беше киван, и шкргуташе зубима. - И опет би глас Антонију: Потруди се да схватиш што видиш. - И стаде просвећеним срцем разумевати да је то узлажење душа: оне што ђаво спречава и обара, то су грешници које он задржава за себе; а свете - не може да ухвати нити да задржи.
О таквим откривењима казиваше преподобни братији, не из славољубља, него ради користи њихове. Штавише, чим би приметили да се он за време молитве чуди нечему, одмах би га молбама салетали и приморавали да им каже шта је видео. А и лице његово, имајући благодат велику и преславну, сијаше, те га је и у великој гомили могао распознати онај који га никад видео није. Душевна чистота његова одражаваше се у веселости лица његова, те је он, изнутра озараван боговиђењем, свагда био радостан, по Светом Писму: од веселог срца лице цвета (Прич. Сол. 15, 13).
Као што је по спољашњости био мио, тако је и у вери био чист и диван. Никада се није мешао са отступницама од вере, знајући њихову добровољну поквареност и пропаст. Ни са манихејцима ни са другим јеретицима није љубазно разговарао, осим кад би било изгледа да се неки може ослободити од заблуде. Говорио је, да пријатељство и разговори са њима шкоде души. Нарочито пак одбацивао је аријанце, и наређивао правовернима да им се и не приближују. Јер кад једном дођоше к њему неки аријанци, и из њиховог разговора увиде њихово зловерје, он одмах побеже од њих с горе, говорећи: Речи су им далеко отровније од змија. - А када аријанци почеше протурати лажне гласове као да свети Антоније одржава општење с њима, он се зачуди њиховој дрскости. И разјарен праведном јарошћу, отиде у Александрију, и тамо пред архиепископом и целим народом прокле аријанце, називајући их претечама антихриста, а проповедајући да је Син Божји не створење већ Творац, једносуштан са Оцем. И радоваху се правоверни, што стуб Цркве проклиње аријанску јерес као противну и непријатељску Христу. Тада ни велико ни мало, ни мушко ни женско, не остаде код својих кућа. He само хришћани, него и јеретици, па чак и идолопоклоници, слегаху се к преподобноме, говорећи: "Волимо да видимо Божјег човека". Јер Антонијево име беше чувено и прослављено. И жељаху да се макар краја од хаљине његове дотакну, верујући да ће им бити од велике помоћи. Колико се тада исцели бесомучних и других разноврсних болесника! Колико се идолских храмова испразни од идола! И колико људи, због Антонијевог доласка у град, напусти незнабожачку заблуду и придружи се стаду Христовом! Заиста се његове речи и чудеса не могу испричати[5]. Док се силан свет тискао око светитеља и притешњавао га, неки почеше одбијати народ, сматрајући да је то светитељу тешко и досадно. А он им кротка срца рече: Зар је ово стадо многобројније од демонских војски са којима стално ратујемо на гори?
А када се из Александрије враћаше у своју обитељ, ми га испраћасмо, - вели писац његовог Житија, свети Атанасије Велики, - а позади вапијаше нека жена говорећи: Стани, молим те, човече Божји, стани, моју кћер силно мучи ђаво! Стани, молим те, да не бих, трчећи, настрадала! - To чу дивни старац, и ми га замолисмо, те он застаде иако није желео. И кад стиже жена са ћерком, падоше пред њим на земљу, светитељ се помоли тајно Господу нашем Исусу Христу, и тог часа изиђе дух нечисти из болеснице. Мајка захваљиваше Богу, и народ беше раздраган; а светитељ се радоваше што се враћа вољеној пустињи.
Још је и ово било чудно код преподобног: он није учио књиге, али је био веома мудар и паметан. Једном дођоше к њему два философа Грка, желећи да искушају и победе Антонија. Он се тада налазио на високој гори. А кад их угледа, одмах виде шта је посреди, и изишавши пред њих рече преко тумача: Што ви мудраци толики пут превалисте и дођосте глупоме човеку, и хоћете да се препирете са незналицом? - А они одговорише: Ниси глуп, него си веома мудар. - Светитељ им опет слободно рече: Ако сам ја, као што кажете, мудар, и поседујем мудрост, онда је добро за вас да следујете ономе за кога велите да је мудар, јер мудрима треба следовати и на добро се угледати. Да сам ја к вама дошао, ја бих се угледао на вас. Али пошто сте ви дошли к мени као мудрацу, онда будите хришћани као и ја што сам. - И удаљише се философи, чудећи се и оштрини његовог разума и изгнању ђавола, што сами видеше.
Другом једном приликом дођоше преподобноме неки учењаци, са намером да га исмеју као некњижевна и неписмена. A он их запетља оваквим питањем: Одговорите ми шта је првобитније: разум или слова? И шта је од њих почетак другоме? Да ли разум би састављен од слова, или слова произађоше од разума? - Они одговорише: Разум је проналазач и давач слова. - Антоније рече: Зато коме је разум здрав, њему нису потребна слова.
Тако и трећи пут дођоше преподобном Антонију неки људи, заслепљени мраком свакојаких мудрости светских. Својим знањем они превазилажаху све мудраце. И својим питањима вештим они истраживаху од преподобнога разлоге за веру коју у Христа имамо, желећи да исмеју крст Христов. Старац поћута мало, срце га је болело због њихове заблуде, и стаде им преко тумача, који је добро знао грчки, говорити: Шта је боље и честитије: поштовати крст Христов, или величати прељубе, децеубиства и родоскрнављење богова ваших? да ли славити у крсту презирање смрти, чувену врлину над врлинама, или хвалити ваше порочно зловерје, које учи свему рђавом? Шта је боље него веровати и проповедати ово: Бог Логос ради спасења нашег узе на себе тело људско, да би, сјединивши се са смртнима, узвео нас на небо, и начинио нас заједничарима небеске природе? Како се усуђујете смејати се хришћанима што верују и исповедају, да Христос Син Божји не умањујући себе постаде што не беше и остаде што беше? Зар и ви сами не учите да душа силази с неба, и облачи се не само у људска него и у животињска тела, и тврдите да се она усељује понекад у човека, понекад у животињу, у птицу и у друге животиње? Хришћанска вера, као што почитује свемогућство и милосрђе Божје, тако исто каже да је могуће и оваплоћење Бога. А ви булазните како душа истиче из светлог извора Божјег па пада доле, смањује се, мења и претвара. Но овде је реч о крсту Христа Бога нашег. Зар није боље претрпети крст или ма какву смрт, него веровати вашим бесмисленим булажњењима и клањати се египатској богињи Изиди, која плаче за Озирисом[6] братом и мужем својим? Застидите се, молим вас, због замки Тифона, брата вашег бога Озириса, који оскврни Изиду. Нека вас је стид због Сатурнових похода и злочиначког прождирања деце[7]. Засрамите се због Зевсовог родоубиства, и прељубе његове, и похотљивости према женама и малишанима! Он се, како казују ваши пророци, сав истрошио у поганој похотљивости: на крилу данајске девојке он се од похоте претворио у прљаву кишу; он се у птицу превратио, да би своју прљаву страст задовољио на туђој жени Лидији; он се и на свој мушки пол распалио, и оскврнио царског слугу. Ето, у такве ствари ви верујете, такви су ваши богови, такви су украси ваших храмова. А ругате се Крсту и страдању Господњем. Но зашто прећуткујете васкрсење Његово? Зашто превиђате чудеса Његова, као што су: давање вида слепима, слуха глувима, хода хромима, очишћење губавцима, идење по мору, изгоњење демона, васкрсавање мртвих, и друга многобројна чудеса, која показују Његову божанску славу и силу? И када бисте напустили завист којом сте испуњени, одмах бисте познали да је Исус Христос - истинити Бог, који је ради спасења људи узео на себе немоћну природу нашу. - Ово, и многе друге ствари изговори преподобни, и тако посрами ове љубитеље препирки философе, да му ниједну реч не могаху одговорити.
У преподобном Антонију достојно је дивљења и ово. Иако је живео далеко у усамљености, цар Константин и његови синови Констанс и Констанције имађаху велику љубав према њему, и мољаху га преко писама својих као оца да дође к њима, да га виде. А он упита своје ученике, говорећи: Да ли да идем царевима, или да не идем? - Они му одговорише: Ако идеш, бићеш Антоније; ако пак не идеш, бићеш авва Антоније. - И рече преподобни: Дакле, не идем, и нећу бити ава. - И не отиде. A цареви га молише да их бар преко писама благослови и утеши. И отписа им преподобни, саветујући им оно што је корисно по њихово спасење. Похвали најпре код њих веру њихову у Христа. Онда их поучаваше: да се не горде овдашњом влашћу и не поносе царском славом; да не заборављају да су људи, него да се сећају Страшног суда, на коме ће имати дати одговор за своју власт; да буду милостиви према људима, и да се старају да буду праведне судије; да убогима и јадној сиротињи буду као родитељи. - Примивши овакав Антонијев одговор, цареви се много радоваху.
Једном седећи међу братијом и радећи, преподобни Антоније дође ван себе, и пажљиво гледајући у небо уздисаше, и са умилењем преклањаше колена на земљу и плакаше дуго. Сви око њега беху уплашени, и свесрдно га мољаху да им каже шта то види. А он, уздахнувши дубоко, рече: Боље је, децо, умрети пре но што настане ово зло. - Пошто га опет мољаху, он заплака и рече: Неисказано страдање постићи ће Цркву Христову. Вера васељенска даће се људима који ће бити као неразумне животиње. Јер видех олтар храма Господња препун мазги, које опколише свети престо и све што беше на њему свирепо пообараше, разбацаше и згазише. И чух глас који говори: Опустеће олтар мој! - Ето, то је разлог мога уздисања и плача.
Ово виђење преподобног Антонија зби се након две године: настаде љуто гоњење од стране аријанаца, цркве бише опљачкане, божански сасуди попљувани, погане руке незнабожачке оскрнавише Свете Тајне. Тада се руље непобожних окомише на Христа; примораваху православне да са палмовим гранама иду у цркве, јер су у Александрији идолопоклоници имали обичај да са палмовим гранама улазе у своја идолиштва. А аријанци беху позвали идолопоклонике у помоћ противу православних. Угледајући се на њих, аријанци су одлазили у своје цркве са гранама. Пошто се сложише да униште православне хришћане, аријанци упражњаваху обичаје идолопоклоника, а идолопоклоници - обичаје аријанаца. Стога примораваху и православне на такав обичај незнабожачки, да би их сматрали за аријанце. О ужаса неисказаног! О дела свебезаконог! девојке и жене бише осрамоћене, крв православних по црквама проливана попрска престоле, крстионице бише оскрнављене похотљивошћу незнабожачком. Тада сви видеше да се зби Антонијево виђење, у коме он виде како мазге прегазише олтар Божји. И многи слабићи тада из страха од аријанаца приступаху јереси.
Али односно предстојеће опасности свети Антоније утеши братију, рекавши: He тугујте, децо, јер као што се Господ разгневио, тако ће се и на милост склонити, и Црква ће опет добити красоту своју, и по обичају свом процветати и ојачати. И оне који су за време гоњења сачували веру Господњу, видећете где сијају светлошћу благодати. А змије ће се вратити у своје јазбине, док ће се побожност много повећати. Само пазите да се не оскврните са аријанцима. Јер аријанско учење није апостолско, већ ђаволско, и оца њиховог Сатане.
У то време у Египту беше војвода, по имену Валакије, који због аријанаца љуто гоњаше хришћане. И он беше толико бесан, да је девственице и монахе тукао голе на позорници. Њему преподобни Антоније посла писмо овако написано: Видим где гнев Божји иде на тебе; престани са гоњењем хришћана, да би те мимоишла погибао која ти се приближава. - Несрећни Валакије прочита писмо, и насмејавши се, пљуну на њега и баци на земљу. А оне што му беху донели писмо силно изружи, и јаросно грдећи преподобног разметаше се. Али, као што беше прорекао преподобни, овог безбожника брзо постиже казна Божја. И то на овај начин. У пети дан, откако беше добио писмо, он заједно са египатским кнезом Нестором изјаха на врло кротким и питомим коњима, са намером да отиду до места званог Хереум, у Александрији. Коњи под њима стадоше подигравати. И коњ, на коме јахаше Нестор, изненада дохвати зубима Валакија, обори га на земљу, и зубима му искида бедра и утробу. И однесоше га скоро мртва у град, где трећега дана испусти своју несрећну душу. И сви увидеше да се на гонитељу заслужено зби пророштво Антонијево.
Но већ је време да испричамо кончину преподобног Антонија.
Блажени отац Антоније имађаше обичај да са врха горе, где он живљаше, силази и посећује братију који живљаху у подножју горе. А кад им једном, по обичају, дође у посету, каза им о својој смрти што му Бог беше открио, говорећи: Ето, децо, учинио сам вам последњу родитељску посету. He очекујем да вас опет видим у овом животу. Већ је време да идем из овог живота и отпочинем, јер проживех сто и пет година. - Чувши то, братија од туге срца зајецаше, и са сузама љубљаху старца као онога који већ одлази из света. А он их саветоваше да не попуптају у подвизима, и да им не дотужи уздржање, него да живе као они који сваки дан умиру; да чувају душу од нечистих полисли, да се угледају на светитеље; да се не друже са расколницима мелетијанцима нити опште са безбожним аријанцима; да чувају отачка предања и побожно држе чисту веру у Господа нашег Исуса Христа.
После ове поуке братија га веома молише да остане код ћих, јер жељаху да се удостоје видети чесну кончину оца свог. Али он не пристаде, јер је знао да они хоће тело његово после његове смрти, свечано да сахране. И бојећи се људског поштовања и славе после смрти, журио је да сакрије себе у самоћи. И пшто се опрости са братијом, крену на врх гope y своје обиталиште, место својих омиљених подвига. А после неколико месеци разболе се. И позва два инока који се већ педесет последњих годена подвизаваху са њим, трпећи у уздржању и служећи старости старчевој. И рече им: Децо, као што стоји у Светом Писму, а идем куда иде све на земљи (3 Цар 2, 2), јер ме већ зове Господ и желим да видим небеса. А вас, срце моје, саветујем да не упропастите своје многогодишње уздржање. Напредујте у подвизима као да сте тек сад почели монашки живот. Познате су вам разне замке које демони постављају, али се ви не плашите немоћне силе њихове. Наду полажите у Исуса Христа; у душама својим тврдите веру у име Његово, јер од истинске вере сви демони беже. Сећајте се заповести мојих, и сваког дана исправљајте живот свој, да би вам награда била дата без закашњења. Са расколницима, јеретицима и аријанцима немојте имати никакве везе, јер вам је познато да ниједан разговор мој с њима није прошао у миру због рђаве нарави њихове и због христоборног става њиховог. Нарочито се старајте да заповести Господње држите, да би вас, после смрти ваше, сви светитељи примили у своја вечна насеља као пријатеље и познанике. О томе мислите, о томе мудрујте, о томе размишљајте. И ако се истински бринете о мени, акo имате љубави за оца свог, ако хоћете да ми учините по вољи, постарајте се свим срцем да нико моје мошти не пренесе у Египат, како не би тело моје сахранили уз сујетне почасти, јер сам се због тога и повукао на ову гору. Ви децо, сами сахраните тело оца свог, и држите ову заповест старца свог; да нико сем љубави ваше не зна гроб мој, у коме ћете сакрити тело моје. A ja верујем у Господа, да ће при васкрсењу мртвих ово тело васкрснути нетљено. Моју пак одећу поделите: мантију и подерану ризу на коој лежим подајте епископу Атанасију[8], другу мантију дајте пископу Серапиону[9], а ви узмите моју власеницу. И - остајте ми здраво, срце моје, јер Антоније одлази и неће више бити с вама у овом животу.
Рекавши то, ученици га целиваше, а он испружи ноге, а лице му прели тиха радост, јер он као на пријатеље своје гледаше на Анђеле који беху дошли да му душу пренесу. И одмах усну, и придружи се светим оцима[10]. А ученици, као што им он беше заповедио, погребоше у земљу тело његово, и осим њих нико до данас не сазнаде где се налази гроб преподобног Антонија. Атанасије пак доби од ученика његових вету ризу са мантијом, и прими их као да је самог Антонија добио. И са радошћу гледаше на њих, свагда се сећајући светог лика оца светог.
Такав беше живот и таква кончина преподобног Антонија, чија љубав и слава прође све земље. Но он се прослави не књижевним делима, ни светском мудрошћу и дијалектиком, ни знаменитошћу порекла, ни великим богатством, већ богоугодним животом. И зби се на њему Спаситељева реч: Прославићу онога који мене слави. - Он није провео живот на неком истакнутом месту, већ у непроходној пустињи; и одатле се прочуо у Шпанији, у Африци, у Италији, у Илирику, и у Старом Риму. Но то није ни желео ни тражио сам Антоније, који се трудио да се од свију сакрије у пустој гори, него је Господ показао свима овај светилник, да би се други учили од њега врлини, и дивећи се таквом животу преподобнога оца прослављали Оца небеског, коме са једнородним Сином Његовим и свесветим Духом, част, слава, благодарност и поклоњење вавек, амин.

* * *

Осим овог Житија светог Антонија, које је написао његов свети ученик, свети Атанасије Велики, постоје и у другим светоотачким књигама подаци о другим чудесима и доживљајима светог Антонија. Овде ћемо навести још један од тих чудесних доживљаја ваистину Великог Антонија:
Преподобни Антоније, велики међу савршеним оцима, беше прозорљив. Пошто је искусио демонска кушања, он ни у шта не рачунаше више њихова лукавства. И много пута је својим телесним очима виђао и анђеле и ђаволе како се труде око људи, да их привуку сваки на своју страну. Он беше толико велики и моћан у врлинама, да се ругаше нечистим дусима и исмеваше их. Понекад их и огорчаваше, потсећајући их на то како су збачени с неба, и како се имају вечито мучити у огњу.
А једном се деси ово: Два демона се договараху како да отиду славном старцу Антонију. И разговараху међу собом како нико од њих не сме да му се приближи, бојећи се да му старац не зада тешке ране. Јер старац беше достигао велико бестрашће и савршено житије, и беше се обожио Пресветим Духом. И један од те двојице демона говораше другу свом: Брате Серефере, (јер тако беше име овоме демону), ако би се који од нас покајао, да ли би Бог примио његово покајање? Може ли то бити или не? - Одговори други: Ко то може знати? - А Серефер рече: Хоћеш ли да отидемо старцу Антонију, који се нас не боји, те да се од њега обавестимо о томе и сазнамо? - Одговори му други: Отиди, отиди, али се добро пази, јер је старац прозорљив, и видеће да га кушаш, па неће хтети да пита Бога о томе. Ипак, иди, еда би на неки начин сазнао што желиш.
И Серефер се претвори у човека, и отиде к старцу Антонију, и стаде плакати пред њим и ридати. А Бог, желећи да покаже да ни од кога који се каје не окреће главу него прима све који My прибегавају, и дајући пример човеку грешнику како не би окренуо главу и од ђавола, поглавара зла, када би се овај истински покајао, привремено сакри од старца намеру овога демона. И преподобни, видећи пред собом човека а не неког демона, упита га: Зашто, човече, тако од срца ридаш и плачеш, те и моју душу потресаш својим сузама? - А препредени демон одговори: Оче свети, ја нисам човек већ демон, и то због мноштва безакоња мојих. - Упита га старац: шта хоћеш да ти учиним, брате? (Јер преподобни сматраше да он из велике смирености назива себе демоном. А Бог му још не беше ништа открио о овоме). - Демон одговори: Оче свети, молим те само за једно: помоли се усрдно Богу да ти каже, да ли би примио ђавола ако се покаје, или не? Јер ако би примио ђавола, примио би и мене, пошто сам учннио дела која и он. - Старац на то рече: Испунићу ти вољу. Али, иди данас дому свом, па сутра дођи овамо, и ја ћу ти рећи шта о томе Господ каже.
И демон оде. А кад паде ноћ, старац подиже к небу своје свете руке, и помоли се човекољубивом Богу, да му каже да ли би примио ђавола ако се покаје. И одмах Анђео Господњи стаде пред старца и рече: Овако каже Господ Бог наш: Зашто ме молиш за демона? Он је дошао да те лукаво искуша. - А старац рече Анђелу: Зашто ми онда Господ Бог не откри то, него сакри од мене, да не прозрем демоново лукавство? Анђео одговори: Нека те то не буни, јер је ово неко дивно промишљање Божје у корист грешника, да грешници, који су починили многа безакоња, не би очајавали него се кајали, знајући, да свеблаги Бог не окреће главу ни од кога који му прибегава, па макар то био и сам лукави ђаво, ако то истински учини. Осим тога, Бог ти није то открио, да би се на овај начин обелоданила окорелост и очајање демона. Стога, када ти дође кушач, и упита те, ти га немој одмах пресећи, него му реци овако: Бог је толико човекољубив, да не окреће главу ни од кога који My прибегава, па макар то био и сам ђаво. Ето, обећава да ће и тебе примити, само ако будеш испунио оно што ти буде наредио. А ако те упита: Шта ми он наређује? реци му: Овако каже Господ Бог: Знам те ко си, и одакле си дошао са кушањем. Ти си стара злоћа и не можеш бити нова врлина; ти си издавна поглавар зла, и нећеш сада стати добро творити. Навикнут на гордост, како се можеш смирити до у покајање, и наћи милост? Али, да не би на дан Суда имао овај изговор, како си хтео да се покајеш но Бог те није примио, ево, благи и милостиви Господ и теби одређује (само ако сам пристајеш) покајање, јер каже: Стојећи на једном месту три године, и то окренут Истоку, вичи и говори и дању и ноћу ово: Боже, смилуј се на мене, стару злоћу! - Ово да говориш сто пута. И опет другу молитву: Боже, спаси мене, помрачену прелест! - И ово исто тако да говориш сто пута. И опет: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! - Говори и то сто пута. Тако вичи ка Господу непрестано, јер немаш тела, да би се заморио или малаксао. A када то извршиш са смиреноумљем, онда ћеш бити примљен у своје првобитно достојанство и увршћен међу Анђеле Божје. - И ако ти обећа да ће ово учинити, ти га прими на покајање. Но знам, да старо зло не може постати ново добро. А ово нека се напише за последње нараштаје, да не би очајавали грешници који хоће да се кају. Јер ће се из овога људи врло лако уверити да не треба да очајавају за своје спасење.
Пошто Анђео то рече преподобном Антонију, узиђе на небо. А када свану дође ђаво, који још издалека стаде плакати и ридати као човек. И приступивши старцу, поклони се. Старац га у почетку не изобличи, али у уму свом говораше: У зао час си дошао лажове, ђаволе, скорпијо, творче зала, стародревно зло, гујо свелукава! - Онда му свети рече: Као што ти обеђах, молио сам се Господу Богу моме. Он ће те примити на покајање, ако усвојиш оно што ти преко мене заповеда силни и свемоћни Господ мој. - Демон упита: А шта је то што ми Бог нареди да урадим? - Старац одговори: Бог ти заповеда овако: Да, окренут Истоку, три године непокретно стојиш на једном месту, вичући дан и ноћ: Боже: смилуј се на мене, старо зло! - Ово имаш говорити сто пута. Затим стотину пута говори овако: Боже, смилуј се на мене, мрзост опустошења! - А после тога опет сто пута ово: Боже смилуј се на мене, помрачену прелест! - И када будеш извршио све то што ти наређује Бог, бићеш увршћен међу Анђеле Божје, и бићеш у оном чину у коме си и раније био.
Серефер одмах збаци са себе оно лажно покајничко обличје, грохотом се насмеја, и рече старцу: О калуђере! да сам хтео да назовем себе старом злоћом, и мрзошћу опустошења, и помраченом прелешћу, ја бих то учинио раније, у почетку, да бих се спасао. Сада ли да назовем себе старим злом? Нипошто! И ко то говори? О, та ја сам све до овога часа диван у слави својој, и сви ми се плашљивци покоравају! И зашто бих ја сам себе назвао мрзошћу опустошења или помраченом прелешћу? Нипошто, калуђере, нипошто! Јер ја још владам грешницима, и они ме воле, и ја сам им у срцу, и они живе по мојој вољи. Зар покајања ради ја да будем непотребан и рђав слуга? Никада, зла старче, никада, никада то бити неће да ја себе од тако велике части гурнем у такво бешчашће!
Рекавши то, и кликнувши, ђаво постаде невидљив. А старац стаде на молитву, и благодараше Бога говорећи: Истину си рекао, Господе, да древна злоћа не може постати нова врлина; творац зала не може бити творитељ нових добара.
Потрудисмо се, браћо, да вам ово испричамо не узалуд, него да бисте познали благост и милосрђе Господње. Јер, када је готов да и ђавола прими због покајања, онда уколико пре човека, за кога је крв Своју пролио! Јеси ли грешан, - покај се! Ако се не покајеш, онда ћеш се страшније од демона вечито мучити у паклу, не што си згрешио - (јер сви грешисмо, и нико није без греха осим једнога Бога) - већ што се ниси хтео пре своје смрти покајати и молити Судију. Јер какве нас затече смрт, такве ће нас и одаслати тамо. Ако умреш без покајања, служећи ђаволу помоћу разноврсних и различитих грехова, зацело ћеш са њим и осуђен бити на огањ вечни, приправљен ђаволу и анђелима његовим. А ако пре смрти побегнеш од греха, и угодиш Господу покајањем и вером, о! колика ћеш блага после смрти уживати! Јер ћеш наћи милостивог Судију, и удостојићеш се блаженства, и настанићеш се са светлим Анђелима, где је за све који су угодили Богу неисказана красота и вечна радост и весеље. Нека бисмо сви ми добили то у Христу Исусу Господу нашем, коме слава са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
* * *
Свети писац, преподобни Паладије, у своме чувеном делу "Лавсаик" пише о светом Антонију Великом следеће:
"Презвитер нитријски Кроније причао ми је ово: У раној младости својој ја, због унинија, побегох из обитељи свога архимандрита и, лутајући, дођох до горе светога Антонија. А овај блажени човек живљаше између Вавилона и Ираклије у великој пустињи која се простире до Црвеног Мора, на тридесет миља од реке. Када дођох у његов манастир који се налази поред реке, у месту званом Писпир, где живљаху два његова ученика, Макарије и Аматас (који касније и сахранише блаженог Антоније када се упокојио), ја сам пет дана чекао да видим светога Антонија. Говорили су ми да он посећује манастир у размацима понекад од десет дана, понекад од двадесет, понекад од пет, како му кад Бог стави у срце да помогне онима што долазе у манастир. Овога пута беше се сабрало много братије са разним нуждама. Међу њима бејаше и Евлогије, један александријски монах, и са њим неки богаљ човек. Они беху дошли због следеће ствари:
Овај Евлогије беше учен човек, са широким образовањем; рањен божанском љубављу и жељом за бесмртношћу, он се одрече светске буке и, пошто раздаде све своје имање остави за себе нешто мало новца, јер беше неспособан за рад. Опхрван унинијем због тога, он не хтеде нити да ступи у општежиће нити да се ода усамљеничком животу, него нађе на тргу богаља који не имађаше ни руке ни ноге, и у кога само језик беше неповређен, да би могао молити пролазнике за милостињу. Евлогије се заустави, загледа се у њега, помоли се Богу, и даде овакав обет Богу: "Господе, у име Твоје узећу овог богаља и стараћу се о њему до смрти његове, да би се помоћу њега и ја спасао. Даруј ми, Христе, трпљење, да би му послужио". И пришавши богаљу, рече му: "Хоћеш ли, пријатељу, да те узмем у свој дом и да се старам о теби?" Он му рече: "О, када би ме удостојио тога! али ја не заслужујем то". "Ја ћу дакле отићи, рече Евлогије, довешћу магарца и узећу те одавде". Богаљ пристаде на ово са великом радошћу. Евлогије доведе магарца, посади богаља на њега, одведе га своме дому, и стаде се старати о њему у сваком погледу.
Тако богаљ проведе петнаест година. Евлогије се старао о њему као о оцу, с љубављу га умивао, мазао уљем, угађао му у свему, носао га на својим рукама, чувао га више но што је овај заслуживао, и старао се о њему како је то захтевала његова болест. Али по истеку петнаест година, демон уђе у богаља са жељом: и да Евлогија одврати од његовог обета и намере, и да богаља лиши збринутости и захвалности Богу. Богаљ устаде против Евлогија, поче га ружити и многим погрдама обасипати, додајући: "Крвниче, бегунче; ти си туђе новце покрао. Ти си можда, будући робом, похарао свога господара, и хоћеш да се иза мене сакријеш, примивши ме у свој дом под видом доброчинства, и хоћеш да се помоћу мене спасеш." А Евлогије га мољаше и умириваше му срце, говорећи: "He пријатељу мој, немој говорити тако, него боље реци, чиме сам те увредио, и ја ћу се поправити". А богаљ говораше дрско: , Ја нећу ову твоју негу; однеси ме и баци на трг, где ми је пре било тако угодно". "Молим те, пријатељу мој, говораше Евлогије, умири се, иако сам те што увредио". А богаљ, сав бесан од гнева, говораше му: "He могу да подносим твоју подлу и лицемерну негу. Мени је одвратан овај бедни и цицијашки живот; ја хоћу да једем меса!" И великодушни Евлогије донесе му и меса. Када то угледа, зловољни богаљ повика: "Досадно ми је да живим само са тобом; хоћу да гледам гомиле људи". Рече му Евлогије: "Ја ћу ти одмах довести много братије". А овај опет с негодовањем рече: "Тешко мени кукавноме! ја не могу да гледам твоје лице, а ти још хоћеш да ми доведеш сличне себи лењивце". И кидајући себе, повика помамно: "Ја нећу, ја нећу! ја хоћу на трг! О, насиља! Баци ме тамо одакле си ме узео". И да је имао руке, богаљ не би пропустио да себе задави или да мачем лиши себе живота. Толико га демон беше разбеснео.
После тога Евлогије отиде суседним подвижницима и упита их: "Шта да радим; овај богаљ довео ме до очајања?" Они му рекоше: Због чега? он им одговори: "Страшно ме је бацио у бригу, и просто не знам шта да радим. Да га избацим? бојим се, јер сам дао обет Богу. Да га не избацим? али он ми неће дати мира ни дању ни ноћу. He знам шта да чиним са њим. Они му рекоше: "Пошто је још у животу Велики (тако су називали светог Антонија), отиди к њему: метни богаља у чамац, однеси га у манастир, почекај тамо док Велики изађе из пештере, и нека он да своје мишљење. Како ти он каже, ти тако поступи, јер ће ти Бог говорити кроз њега".
Евлогије радо послуша савет подвижника: сажали се на богаља, метну га у чобански чамац и, отпловивши ноћу из града, стиже са њим у манастир великога Антонија. Догоди се да Велики дође у свој манастир, како казиваше Кроније, другог дана касно увече, обучен у кожни огртач. Чим дође у манастир он, по своме обичају, дозва Макарија и упита га: "Брате Макарије, нису ли овде дошли нека братија?" Макарије одговори: "Дошли су". "Јесу ли Египћани или Јерусалимљани?" упита Велики. А велики Антоније раније беше дао на знање Макарију: "Када видиш да су у манастир дошли неки немарни људи, онда реци себи: то су Египћани; а када видиш да су благочестиви и разборити, ти говори себи: To cy Јерусалимљани". Тако велики, по свом обичају, упита свог ученика Макарија. "Јесу ли ова браћа Египћани или Јерусалимљани?" Макарије му одговори: "И једни и други". Када би Макарије рекао: "Египћани су", свети Антоније би му наређивао: "Спреми им леће, и дај им да једу", па би их отпустио, помоливши се за њих. А када би Макарије рекао: .Јерусалимљани су", светитељ би провео са њима по сву ноћ, говорећи им о спасењу.
Тако оне вечери, прича Кроније, Велики седе и дозва к себи све. Већ је било врло касно увече када он три пута викну: "Евлогије, Евлогије, Евлогије", иако му нико не беше казао име оног ученог човека. Али Евлогије не одговори, мислећи да тако зову још неког другог. Антоније му опет рече: "Теби говорим, Евлогије, што си дошао из Александрије". Тада му рече Евлогије: "Шта заповедаш, молим те?" Рече му Велики: "Зашто си дошао овамо?" Одговори му Евлогије: "Онај који ти је открио моје име, откриће ти и ствар ради које сам дошао". Рече му свети Антоније: "Знам ради чега си дошао, али испричај пред братијом да и они чују".
Повинујући се наредби Великога, слуга Христов Евлогије рече пред свима: "Овог богаља ја нађох на тргу, где лежи бачен и незбринут. Сажаливши се на њега, ја се помолих Богу да ми дарује благодат трпљења у служењу богаљу; и узевши га к себи, ја дадох обет Христу да ћу га неговати, да бих се и ја спасао помоћу њега и он збринуо помоћу мене. И ето, петнаест је година како ми живимо заједно, што је твојој светости, разуме се, све откривено. Али сада, после толико година, он ме страшно вређа, не знам због какве моје кривице. И ја сам решио да га напустим, јер ме он сам приморава на то. Ето, због тога сам дошао твојој светости, да ме посаветујеш шта да радим, и да се помолиш за мене, јер ме он ужасно вређа".
Велики Антоније рече му врло строгим и суровим гласом: "Евлогије, ти ћеш га одбацити? Али онај који га је створио неће га одбацити. Ти ћеш га одбацити, али ће Бог наћи бољега но што си ти, и он ће га помоћи". Када ово чу, Евлогије ућута и уплаши се. А велики Антоније поче речима шибати богаља и викати на њега: "Сакатуро, гаде, недостојни и земље и неба, хоћеш ли престати да ратујеш са Богом и да љутиш брата? Зар не знаш да теби служи Христос? Како се усуђујеш да тако против Христа говориш? Није ли он Христа ради посветио себе служењу теби?" - Пошто таквим прекорним речима изобличи богаља, Антоније их остави, и поче разговарати са свом братијом о нуждама свакога од њих. Затим се опет обрати Евлогију и богаљу, и рече им: "He тумарајте више, децо, него идите с миром; не растајте се један од другога; одбаците сваку увреду коју демон убацује у вас, и с чистом љубављу вратите се у келију, у којој сте толико времена проживели. Бог већ шаље по вас. Ово је искушење навео на вас Сатана, јер он зна да сте обојица већ при крају живота и да ћете се удостојити Христових венаца: он помоћу тебе, ти помоћу њега. Тако дакле, не мислите ни о чему другом. Ако Анђео, када по вас дође, не нађе вас на једном и истом месту, ви ћете бити лишени венаца". - Тако они отпутоваше хитно, и дођоше у своју келију испуњени савршеном љубављу. He прође ни четрдесет дана а блажени се Евлогије престави и отиде ка Господу; три дана после њега упокоји се и сакати телом, али крепак душом, и предаде дух свој у руке Божје.
Кроније, пошто неко време беше провео у Тиваиди, сиђе у манастире александриске. Догоди се да братија већ беше отслужила четрдесетодневни помен за блаженог Евлогија и тродневни за богаља. Када Кроније сазнаде то, би поражен, и узевши Еванђеље метну га усред братије ради удостоверења оних што га слушаху, и исприча им како је велики Антоније унапред знао за њих и за све што се десило, и додаде са заклетвом: "При овом њиховом разговору ја сам био тумач, јер блажени Антоније не зна грчки; a ja знам оба језика, те сам речи Великога преводио на грчки блаженом Евлогију и богаљу, а речи Евлогија и богаља на египатски - светом, блаженом и великом Антонију.
И још Кроније исприча и ово: "Оне ноћи када велики Антоније отпусти блаженог Евлогија, пошто га помири са богаљем, исприча ми ово: "целу годину дана ја сам се молио да ми се открије место праведних и грешних. И ја видех огромног црног исполина где досеже до облака и рукама додирује небо; испод њега беше језеро, велико као море. Затим видех душе људске где лете као птице, и оне које прелетеше руке и главу исполина, беху сачуване он Анђела; а оне које удараше својим рукама, падаху у језеро. И дође ми глас говорећи: ове душе које видиш да прелећу руке и главу исполина, јесу душе праведника, њих Анђели чувају у рају; а оне душе које црни исполин удара рукама, потапају се у ад, јер су их телесне жеље вукле доле, и оне су се предавале злопамћењу".

ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ОТАЦ НАШ АНТОНИЈЕ НОВИ, ЧУДОТВОРАЦ

Овај преподобни отац наш Антоније Нови пореклом је из Верије у Македонији. Родитељи му беху добродетељни и имућни. Васпиташе га племенито у врлинама. Још као дечак би рањен божанском љубављу. Стога напусти сјај и сујету овога света и отиде у манастир, у месту Переја. У то време овај манастир се славио мноштвом монаха и врлинским животом. Ту се дакле замонаши Антоније, и ревносно обављаше свако послушање које су му налагали. И постаде свој братији правило и образац врлина. Али пошто је преподобни желео да се посвети узвишенијем животу, замоли игумана, и овај му даде благослов, да се повуче у оближњу шуму да тамо живи у безмолвију и усамљеништву.
Прокрстаривши целу планину, пронађе близу извора реке једну окомиту и неприступачну пећину, и храбри подвижник врлина настани се у њој. Нико од људи није знао где се он настанио, осим једног свештеника, који му је у одређено време долазио једном непознатом и уском стазицом, доносио му Свете Тајне и причешћивао га. Ту проведе светитељ пуних педесет година. И за то време ништа друго није јео сем траве која је расла око пећине, и ништа друго није пио сем воде са реке. Многа и велика искушења поднео је блажени од демона, као што је казивао свештеник који га је причешћивао. Јер некад су демони долазили преподобноме као разбојници, и тукли га намртво; некад су му се јављали као страшне и необичне звери; а понекад су стварали такве привидности као да из реке навраћају воду и хоће да потопе и пећину и светитеља. Али пошто демони нису могли да светитеља покрену са тог места, побегли су посрамљени. А светитељ, пошто је поживео преко деведесет година, упокоји се у својој пећини. И тада се деси нешто чудесно.
После светитељеве смрти наиђоше неки ловци према споменутој пећини у којој су се налазиле његове мошти, а њихови пси стадоше силно лајати. Чувши такво лајање паса, ловци се загледаше према пећини, и видеше једну руку која им даваше знак и позиваше их. Мислећи да је то неки њихов друг који је пронашао неки добар лов, журно пређоше реку, и по лавежу паса стигоше до пећине. Али унутра не нађоше никаквог живог човека, но угледаше где на земљи опремљено лежи свето тело преподобнога, и изнад њега једна запаљена светиљка. И по томе познадоше да су то мошти светог човека, па им се поклонише и побожно их целиваше. Затим се вратише у град, и обавестише о томе архијереја.
Архијереј са свештенством и мноштвом верних отиде у пећину, и узе свете мошти са свећама, са измирном, са славословљима и песмама. Али настаде препирка између житеља Переје и житеља Верије, којима ће припасти свете мошти. Најзад се сложише да препусте самом светитељу да он сам то реши. Стога ставише мошти на једна кола, упрегоше у њих два непрезана вола, и пустише их да иду куда хоће светитељ. Онда волови брзо пређоше реку, и упутише се право у Верију, не скрећући ни на коју другу страну, уђоше у град, и одвезоше мошти у родитељски дом самога светитеља. Ту се зауставише, пошто је светитељ хтео да се ту положе његове мошти. Ту би подигнута црква у име светитеља, и његове се мошти и сада налазе у њој. Од њих бивају разна и многобројна чудеса. А она планина, у којој беше светитељева пећина, убрзо постаде обиталшпте монаха. И подигоше се толика подвизалишта, аскетишта (άσκητήρια) тамо, да га назваше: Скит светог Антонија Новог[11].

СПОМЕН СВЕТОГ ЦАРА ТЕОДОСИЈА ВЕЛИКОГ

Овај врло побожни и славни цар владао је од 370-395 године. Родио се у Шпанији. Чувен по роду, и знаменит по јунаштву. Најпре је био војсковођа цара Грацијана, а затим од њега постављен за цара 379 г. Константин Велики је забранио гоњење хришћана, Теодосије Велики пак отишао је још један корак даље: он је забранио у својој држави идолска жртвоприношења. Он се старао и за православну веру против јеретика. Из Цариграда је протерао аријанског епископа Димофила и сам је увео у храм Св. Апостола у Цариграду Св. Григорија Богослова. Он је толико био побожан, да се удостојио да за живота чини чудеса. Тако, желећи да се поклони светим местима у Јерусалиму, он се обуче у просто одело, и отиде у храм светог Васкрсења и закуца на врата. Један му црквењак отвори, и он уђе у храм, и - о чуда! кандила, која су дотле била сва погашена, одједном се сама сва упалише, као о неком великом празнику. Запрепашћен овим чудом, црквењак извести о томе патријарха. Патријарх пак преко молитве Богу сазнаде ко је то био. И прослави Бога.
За време његово сазван је други Васељенски Сабор 381 године, који је утврдио догматско учење о Духу Светом као Богу, једносушном са Богом Оцем и Богом Сином. Много је уопште учинио да се вера хришћанска утврди и рашири у свету.
Он је својим рукама преписао свето Еванђеље, и читао га је сваки дан.
Отишао Господу 17 јануара 395 год. у Милану. Мошти су му пренете у Цариград и ту сахрањене.
Блажени Августин казује да је цар Теодосије често говорио, да се више радује томе што је члан Цркве Божје него да је цар над целом земљом.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА НОВОГ, ЈАЊИНСКОГ

Овај нови мученик би рођен 1810 год. у селу Чуркли, у покрајини Гревенској у Северној Грчкој. Родитељи му, Константин и Васиљка, беху сиромашни земљорадници, и умреше када Георгију беше 8 година. Он ускоро ступи у службу код неких Турака као коњушар. Године 1836, вршећи дужност коњушара у Јоанини код једног турског старешине, који га називаше не Георгије, него Баур - Хасан, он упозна једну сироту девојку по имену Јелену и хтеде да се њоме ожени. Турски хоџа из Јоанине, чувши да Георгије хоће да се жени хришћанком, оклевета га код кадије, да је муслиман и да сада хоће да пређе у Хришћанство да би се оженио хришћанком. На суду пред кадијом и везиром Георгије, који беше по природи врло ћутљив и смирен, оправда се и доказа да је од рођења хришћанин, што потврди и газда код кога он служаше као коњушар. Тако овај свети младић би ослобођен и ускоро се венча у цркви са својом вереницом Јеленом. Следеће године он доби сина кога одмах крсти у цркви.
He прође много времена а свети мученик би поново лишен слободе 12. јануара 1838. године и поново изведен на суд пред кадију, по тужби оног истог хоџе да је тобож Турчин, али да је прешао у Хришћанство. На суду он храбро исповедаше да је хришћанин био и остаје, а Турци му прећаху да ће га убити ако се не потурчи. И један старац, потурчени хришћанин, саветоваше Георгију да прими муслиманску веру, но он то одлучно одбијаше. Турци хтедоше да се увере да ли је заиста хришћанин или муслиман, па кад видеше да није обрезан уверише се да је од рођења хришћанин. Ипак не отпустише светог Георгија него га вргоше у тамницу. Пет дана узастопце би мучен овај свети, али се не одрече Господа Христа, и стално говораше: "Хришћанин сам, Хришћанин ћу и умрети!" Турци му стављаху ноге у кладе, притискаху га каменом плочом, принуђаваху га на све могуће начине да постане муслиман, но он остаде непоколебљив и понављаше: "Хришћанин се родих, Хришћанин јесам, и као Хришћанин ћу и да умрем!" Дознавши за то хришћани из Јоанине, а особито клирици, уложише све напоре да би измолили од Турака ослобођење Георгија, или да би бар убедили Георгија да побегне у Грчку. Турци не хтедоше да одустану, али ни Георгије не одустајаше од намере да пострада за Христа, него свима говораше: "He бојте се, браћо, ја ћу најрадосније да пострадам за Христа мога". У понедељак 17. јануара, на дан св. Антонија Великог, би одведен Георгије, коме беше тада око 30 година, и обешен, не хотећи се одрећи Христа Бога. После три дана хришћани узеше његово свето тело и погребоше га иза олтара храма св. Атанасија у Јоанини. Патријарх Цариградски Григорије VI одреди већ 1839. да се празнује дан мучеништва овог новомученика Христовог, од чијих светих моштију биваху и бивају многа исцељења до данашњег дана.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА

Преподобни Антоније основао Богородичин манастир на обали Црнога Мора. Преставио се у шеснаестом веку. Свете мошти му чудотворне.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АХИЛЕ

Подвизавао се у Египатској пустињи, у једном скиту. Борио се против страсти и мучио себе немилосрдном уздржљивошћу. Преставио се у миру, у петом столећу. О њему се говори у Евергетиносу.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА ДИМСКОГ

Рођен у Новгороду од благочестивих родитеља; од младости заволео осаму и молитву. Пострижен за монаха у Хутинском манастиру. Све време проводио у монашким подвизима. Преподобни Варлаам Хутински одредио га је за свог наследника. Но Антоније није дуго управљао манастиром: бежећи од људске славе он тајно напусти манастир и настани се у пећини на обали Димског језера. Ту он провођаше дане у трудовима, а ноћи у молитви. Постепено око њега се сабра братија, и на обали језера би основан манастир. Преподобни се престави у својих 67 година, 24 јуна 1224 године. Чудотворне мошти његове почивају у његовој обитељи.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ АНТОНИЈА КРАСНОХОЛМСКОГ

Најпре био пустиножитељ у Бјелојезерској области. Као јеромонах дошао у Тверску област, и основао манастир близу Краснога Холма. Братију мудро водио путем спасења својим честим поукама, а нарочито примером свог светог живота као настојатељ. Упокојио се 1481 године. Свете мошти његове почивају у његовом манастиру.
________________________________________

НАПОМЕНЕ:
1. Село Кома налазило се на северној граници Тиваиде (јужне области Египта), у Хераклеопољској области. Родитељи светог Антонија били су коптски хришћани.
2. У старој Цркви, до појаве женских манастира и у прво време после њихове појаие, постојала је нарочигта врста девојака, које су потпуно посвећивале себе на службу Богу и давале завет девствености. Такве девојке називале су се девственице (παρθένοι), и оне су уживале у Цркви велики углед и сматране су као украс Цркве. Оне су се сабирале по приватним кућама ради подвига безмолвнја, богоразмишљања и молитве под руководством опитних у духовном животу старица - наставница. Врло често Црква их је поверавала руководству и надзору најугледнијих ђакониса.
3. To je било године 285.
4. Максимин Дака - источни римски цар; владао је Сиријом и Египтом; царовао од 305 до 313 год. Жестоко гоњење подигао на хришћане 311 године.
5. Према сведочанству светог Атанасија Великог, Александриског, боравком својим од неколико дана у Александрији свети Антоније је обратио у хришћанство више незнабожаца него што их се обратило за читаву годину дана.
6. Озирис, египатски бог, обожаван заједно са Изидом у целом Епшту, био је, по веровању старих Египћана, супруг и уједно брат Изидин. Брат Озирисов Тифон преваром метну Озириса у сандук, закова сандук, залеми га калајем и баци у Нил; Изода пронађе сандук и сакри га, али Тифон ноћу отвори сандук, и исече тело на 14 делова које развеја на све стране; но Изида покупи те делове и погребе, а Тифон, после дуге борбе, би потпуно побеђен.
7. Сатурн или Кронос, грчкоримски бог, сматран за сина Урана (Неба) и Гее (Земље); по свргнућу с престола оца његова, он се, по веровању старих незнабожаца, докопао власти над светом; он је ступио у брак са својом сестром Реом; али, пошто му беше претсказано да ће га његова деца свргнути с престола, он је одмах гутао децу своју чим би се родила; касније он би свргнут сином својим Зевсом.
8. То јест светом Атанасију Великом, патријарху Александриском.
9. Овде се подразумева свети Серапион, епископ Тмуитски (у Египту), Празнује се 24. маја.
10. Преподобни Антоније Велики скончао 17. јануара 356 год., у сто петој години живота. Свете мошти преподобног Аигонија откривене су и пренесене у Александрију 561 год., при византијском цару Јустинијану (527-565 год.); затим, када Сарацени заузеше Египат, бише пренете у Цариград око 635 год.; одатле их око 980 год. пренесоше у дијацезу Биенаку (у Галији, данашња Француска), а године 1491. у Арч (главни град Провансе, у југоисточ. Франц.), у цркву св. Јулијана, где и сада почивају.
11. Преподобни Антоније живео и прославио се у 14. веку.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког 

1. Св. вел. муч. Екатерина. Ћерка цара Консте. По смрти оца живела с мајком својом у Александрији. А мајка јој беше потајна хришћанка, која преко свог духовног оца приведе и Екатерину вери Христовој. У једној визији св. Екатерина прими прстен од самог Господа Исуса, у знак обручења Њему. Тај прстен до данас стоји на руци њеној. Беше Екатерина врло даровита од Бога и врло добро школована у грчкој философији, медицини, риторици и логици, а при том беше и необичне лепоте телесне. Када злочестиви цар Максенције сам приношаше жртве идолима и наређиваше другима да и они то чине, св. Екатерина изађе смело пред цара и изобличи идолопоклоничку заблуду његову. Видећи је цар јачу од себе у мудрости и знању, позва 50 најмудријих људи, да се с њом препиру о вери и да је посраме. Но Екатерина њих надмудри и посрами. Разјарени цар нареди да се свих 50 мудраца сагоре у огњу. Ови мудраци, по молитви св. Екатерине, пред смрт сви исповедише име Христово и објавише себе хришћанима. Када мученица беше у тамници, приведе у веру праву војводу царског Порфирија са 200 војника и саму царицу (Августу–Василису). Сви пострадаше за Христа. При мучењу св. Екатерине јави јој се ангел Божји, заустави и изломи точак, на коме света девојка би мучена; а по том јави јој се и сам Господ Христос и утеши је. После многих мучења Екатерина би мачем посечена у својој 18. години, 24. новембра 310. године. Из њенога тела истече млеко место крви. Чудотворне мошти почивају јој на Синају.

2. Св. вел. муч. Меркурије. Када цар Декије ратоваше једном против варвара, беше у његовој војсци војвода над пуком јерменским званим Мартензес. Тај војвода зваше се Меркурије. У борби јави се Меркурију ангел Божји, даде му мач у руке и рече му, да ће он победити непријатеље. И заиста Меркурије показа чуда од храбрости секући оним мачем непријатеље као траву. После те славне победе учини га цар Декије првим војводом у својој војсци. Но неки завидљивци оптужише цару Меркурија као хришћанина, што Меркурије пред царем не сакри него отворено признаде. И би Меркурије мучен дуго и тешко: ножевима сечен на кајише, ватром опаљиван. Ангел Божји јави му се у тамници и исцели га. Најзад цар изрече осуду, да се војвода Меркурије посече мачем у Кападокији. Када га посекоше, тело му поста бело као снег, и из њега исхођаше предиван мирис од тамјана. Многи болесници исцелише се од његових чудотворних моштију. Пострада за веру овај прекрасни војник Христов између 251– 259. год.

3. Св. девица Мастридија. Живела у Александрији и проводила свој усамљенички живот сав у молитви и ручном раду. Неки младић разгори се телесном похоти крема њој и непрестано јој досађиваше. Не хотећи згрешити Богу а видећи да се не може лако отрести разузданога младића св. Мастридија упита га једном, шта га то највише привлачи к њој? Он одговори: очи твоје! Мастридија тада узе иглу којом је шила, па избоде себи очи. Тако спасе себи мир и младићу душу. Младић се љуто покаја и оде у монахе.



Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског

ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТЕ ВЕЛИКОМУЧЕНИЦЕ ЕКАТЕРИНЕ

У BPEME незнабожног цара римског Максимина[1] живљаше у граду Александрији девојка, по имену Екатерина, ћерка малог цара Консте. Беше Екатерина необичне телесне лепоте, висока растом, и врло добро школована. У својих осамнаест година Екатерина беше изврсно изучила грчку философију, медицину, реторику и логику. Познавала је одлично дела: Хомера, Аристотела, Платона и других, не само философа него и чувених лекара: Асклипија, Хипократа, Галина. Поред тога она знађаше многе језике и наречја. Због тога се сви дивљаху њеној учености и знању. Многи богати и угледни људи покушаваху да је испросе од њене мајке, која беше потајна хришћанка због љутог гоњења хришћана у то време од стране цара Максимина. Рођаци и мајка често саветоваху Екатерини да се уда, да царско наслеђе њенога оца не би прешло у руке некоме туђинцу, и тако оне биле лишене тога наслеђа. Но мудра девојка Екатерина беше чврсто решила у срцу свом да се нипошто не удаје, да би до краја живота сачувала своју девственост и чистоту. А пошто рођаци упорно наваљиваху на Екатерину да ступи у брак, она им рече: Ако хоћете да се удам, онда ми нађите таквога младића који има четири дара, којима, као што сами тврдите, ја превазилазим све остале девојке, и ја ћу у том случају пристати да га узмем за супруга; иначе, не желим да пођем за човека који би ма у чему био гори и нижи од мене. Стога потражите свуда, еда бисте пронашли младића који би био сличан мени по знаменитости рода, по богатству, по лепоти и по мудрости; младић који нема један од ових дарова, није мене достојан. - Екатеринини рођаци, видећи да је немогуће наћи таквога младића, приметише да синови царски, и други знатни просиоци њени могу бити знаменитијег рода од ње и богатији, али се по лепоти и по мудрости нико не може упоредити с њом. А Екатерина им говораше на TO: He пристајем да имам за женика човека који ми није раван по учености.
Видећи Екатеринину одлучност, мајка њена реши да опроба још једно средство: да прибегне за савет своме духовном оцу. А она имађаше духовног оца, човека светог и богоугодног, који живљаше ван града у месту сакривеном. Она дакле узе са собом Екатерину и оде с њом к том богоугодном човеку. А он, видећи благолику и смерну девојку и чувши њене мудре скромне речи, одлучи у себи да је улови за познање Христа, Цара Небеског. И рече јој: Знам ја једног дивног младића који те неупоредљиво превазилази у свима даровима које си споменула: лепота Његова је блиставија од сунчане светлости; мудрост Његова управља свим вештаственим и духовним створењима; богатство ризница Његових раздаје се целоме свету, и никада се не смањује, већ напротив, што се више раздаје оно се све више умножава; узвишеност рода Његовог је неисказана и незамислива.
Слушајући ове речи Екатерина помисли да старац говори о неком земаљском кнезу, па се збуни и измени у лицу, и упита старца, је ли истина све то што јој он говори. Он одговори да је све то истина, и додаде да тај младић поседује и друге многобројне велике дарове, који се речима не могу изразити. - Девојка упита: А чији је син тај младић кога ти толико хвалиш? - Старац јој одговори: Он нема оца на земљи, него се роди на неисказан и надприродан начин од једне највисокородније Пресвете и Пречисте Дјеве. Она се удостоји родити таквога Сина због своје превелике чистоте и светости; и Она остаде бесмртна и душом и телом, и узнесена је изнад небеса, и Њој се клањају сви свети Ангели као Царици свеколике твари. - Екатерина упита старца: Могу ли ја видети тога младића, о коме ти говориш таке чудесне ствари? - Ако урадиш што ти будем рекао, одговори јој старац, онда ћеш се удостојити видети пресветло лице Његово. - Екатерина му на то рече: Видим да си човек паметан и старац честит, и верујем да говориш истину. Зато сам готова да урадим све што ми наредиш, само да видим онога кога ти толико хвалиш.
Тада јој старац даде икону Пресвете Богородице која у наручју држи Божанствено Детенце, и рече јој: Ето слике Дјеве и Матере Онога о коме сам ти испричао тако чудесне ствари. Узми дакле ову слику и носи је својој кући, па се закључај у својој соби и са страхопоштовањем узнеси усрдну молитву овој Дјеви која се зове Марија, и умоли је да ти изволи показати Сина свога. Ја се надам да ће Она, ако Јој се са вером помолиш, дати теби да видиш Онога кога жели душа твоја.
Екатерина, узевши свету икону, врати се у своју палату. И ноћу се затвори у својој соби, и стаде се молити као што је старац научи. За време дуге молитве она од умора заспа, и виде у виђењу Царицу Небеску онаку каква беше изображена на икони заједно са светим Детенцетом које сијаше јаче од сунца. Но Екатерина не могаше видети лице Његово, јер Оно одвраћаше лице Своје од ње и окреташе га к Матери Својој. Желећи да га види, Екатерина зађе с друге стране, али Христос опет окрену од ње лице Своје. To се трипута понови. После тога Екатерина чу где Пресвета Богомати рече Сину своме: Погледај, Чедо на слушкињу Твоју Екатерину, како је она дивна и добра. - А Богодетенце одговори: He! ова девојка је веома помрачена и тако ружна, да ја не могу да гледам на њу. - Тада Пресвета Богородица опет рече Господу: Зар ова девојка није мудрија од свих философа? Зар она својим богатством и високородством не превазилази све девојке? - Но Христос јој одговори на то: Опет Ти кажем, Мати моја, да је ова девојка безумна и убога и худородна; и ја нећу погледати на њу, нити хоћу да она види лице моје, док она не остави незнабожје своје. - Тада Преблагословена Мати рече Господу: Молим Те, преслатко Чедо моје, не презри створење Своје, него је уразуми и научи шта треба да ради, да би окусила сласт славе Твоје и видела пресветло и свежељено Лице Твоје, које Анђели желе гледати. - Господ Христос одговори: Нека она иде к ономе старцу који јој даде икону; и нека уради као што јој он нареди, и онда ће угледати мене и обрести благодат код мене.
Видевши и чувши све то, Екатерина се пробуди из сна и чуђаше се Свему томе. А када свану, она са неколико робиња својих оде у келију светога старца, и припавши к ногама његовим са сузама, исприча му своје виђење, и мољаше га да јој каже шта треба да ради, да би видела и стекла љубав жељенога Христа.
Преподобни старац јој подробно изложи све тајне истините вере хришћанске, почињући од стварања света и праоца Адама па све до другог доласка Господа Христа; исто тако исприча јој и о неисказаној рајској слави праведника и о свеболним бескрајним мукама грешника. А Екатерина, учена и мудра, брзо схвати сво хришћанско учење, поверова од свег срца у Исуса Христа, и прими од истог старца свето крштење. После тога старац јој нареди да се опет са великим усрђем помоли к Пресветој Богородици, да јој се Она још једном јави, као и прве ноћи.
На тај начин свукавши старога човека и обукавши се у одећу обновљења духа, Екатерина се врати кући својој, и сву ноћ мољаше се гладна са сузама, док опет не заспа. И тада она поново виде Небеску Царицу са Божанственим Детенцетом на рукама. Богодетенце гледаше Екатерину са великом благошћу и кротошћу. А Богомати упита Сина свог: Је ли Ти по вољи, Сине мој, ова девојка? - Господ одговори Пречистој Матери Својој:
Веома ми је по вољи, јер сада је она прекрасна и славна, а не ружна и срамна каква беше раније; сада је она богата и мудра, а не убога и неразумна каква беше раније; сада је заволех, и она ми је толико по вољи да хоћу да је заручим себи за бесмртну невесту. - Тада Екатерина паде на земљу и рече: Нисам достојна, преславни Владико, да видим Царство Твоје, него ме удостој да будем са робињама Твојим. - У то време Пресвета Богородица узе десну руку Екатеринину и рече Сину свом: Чедо моје, дај јој прстен као знак Твога заручења с њом, уневести је Себи, да би је Ти удостојио Царства Свога. - Тада Владика Христос даде прекрасни прстен Екатерини, и рече јој: Ето, ја те данас примам за Своју невесту, бесмртну и вечну. Стога са великом ревношћу сачувај овај савез ненарушиво, и нипошто не узимај себи никаквог земаљског женика.
После ових речи Господа Христа, виђење се заврши. Пробудивши се, Екатерина стварно угледа на својој десној руци предиван прстен. И осети она у срцу свом такво весеље и толику радост, да од тога часа срце њено беше заробљено Божанственом љубављу. И са њом се деси тако чудесна промена, да она више ни на шта земаљско не помишљаше, него дан и ноћ непрестано размишљаше једино о премилом Женику свом, Њега једино желећи и о Њему се једиио поучавајући и на јави и у сну.
Ускоро после Екатерининог обраћења у хришћанство, допутова у Александрију незнабожни цар Максимин, пун безмерне неразумне ревности за своје бездахне богове, при том сам страховито неразуман и неосетљив. Желећи да у част богова својих приреди велики празник, цар разасла у све околне градове и крајеве наредбу да се сви поданици слегну к њему са жртвама у град Александрију ради свенародног приношења жртава боговима. И стече се безбројно мноштво људи, при чему је сваки према својим могућностима водио за приношење на жртву: неко вола, неко овцу; а ко није био у стању, носио је птицу или нешто слично. А кад наступи дан тог одвратног славља, безумни цар принесе на жртву сто тридесет телаца; велможе пак и кнезови принеше мање, и сваки човек приношаше на жртву што је могао. И по целом граду разлегаше се рика кланих животиња, и испуни се сав град смрадом од дима приношених жртава, свуда беше гурњава и врева.
Док се све то догађало, побожна и прекрасна Екатерина силно паћаше срцем, тугујући због обмане и погибли толиких душа људских. И горећи Божанственом ревношћу, она узе са собом неколико робиња, и пође у храм где безумници приношаху жртве. А када стаде на вратима храма, она сврну на себе погледе свих својом необичном лепотом, која сведочаше о унутрашњој лепоти душе њене. Она нареди те обавестише цара да она има да му каже нешто веома потребно. Цар наложи да она приђе к њему. Дошавши пред цара, Екатерина му се најпре поклони, указавши му дужно поштовање, па онда рече:
Царе, познај обману којом су вас ђаволи обманули: ви трошним и безосећајним идолима служите као боговима. Заиста је велика срамота бити толико слеп и безуман, те се клањати таквим гадостима. Поверуј макар своме мудрацу Диодору[2] који каже да богови ваши некада беху људи и завршише живот свој нечасно, али због неких њихових славних дела која учинише за живота, људи им подигаше споменике и идоле.[3] Следећа пак поколења, не знајући мисли својих предака, који им само ради сећања подигоше те споменике, него сматрајући да су ти споменици сами по себи ствар побожна и долична, почеше им се клањати као боговима. И знаменити Плутарх Херонејски[4] гадио се тих богова и презирао их. Поверуј, царе, макар овим учитељима вашим, и не буди виновник погибли толиких душа, због којих ћеш допасти вечних мука. Хајде, познај Јединог Истинитог Бога, увек постојећег, свебеспочетног и бесмртног, који у последње време постаде човек ради спасења нашег. Њиме цареви царују; Њиме се управља земљама; и сав се свет држи Њиме. Његовом једном речју све би саздано, и постоји. Овај свемоћни и преблаги Бог не захтева такве жртве као што су ове ваше, нити се умољава клањем невиних животиња, него једино тражи да заповести Његове држимо чврсто и непоколебљиво.
Чувши то цар се страховито разјари, но дуго ћуташе. Затим, не будући у стању одговорити на њене речи, проговори: Остави нас сада да обавимо приношење жртава, па ћемо потом саслушати твоје речи.
Пошто обави своје одвратно славље, незнабожни цар нареди да Екатерину доведу у његове царске палате; и рече јој: Кажи нам, девојко, ко си ти, и понови нам оно што си нам прошли пут говорила. - Ја сам царска кћи, одговори она, и зовем се Екатерина. Раније ја сам се с великом љубављу бавила разним наукама: изучила сам реторику, философију, геометрију и друге науке. Но све то ја презрех као ништавно и некорисно, и постадох невеста Господа Христа који преко пророка Свог Исаије каже: Погубићу мудрост мудрих, и разум разумних одбацићу (Ис. 29, 14).
Цар се удиви њеним речима, њеном разуму, но још више би поражвн њеном изузетном лепотом и красотом, и помисли да је она рођена не од смртних родитеља већ од неке богиње и богова које он почитује. И једва пристајући да верује да је девојка такве неописане лепоте рођена од земнородних, он, поражен њеном лепотом, стаде јој говорити саблажњиве речи. Светитељка, пак, прозирући његове грешне помисли, рече му: Ђаволи, које ви почитујете као богове, обмањују вас и одвлаче у бесмислене пожуде; ја пак знам да сам земља и блато; а Бог ме створи по слици и прилици Својој и обдари ме оваком лепотом, да би се људи дивили премудрости Творца који је тако ништавном и блатном лицу могао подарити таку мудрост и лепоту.
Ове њене речи увредише цара и он јој рече: He говори рђаво о боговима који имају бесмртну славу. - Но светитељка му узврати: Ако желиш да макар мало растераш маглу и помраченост обманом, онда схвати сву ништавност богова твојих и познај Бога истинога. Само изговарање имена Његова, или само крст изображен у ваздуху, прогони богове твоје, и уништава их; и ако ти хоћеш, ја ћу ти ту истину доказати на очигледан начин.
Цар, видећи како она слободно говори, не хте продужити разговор с њом, јер се бојао да га она не победи и не посрами својим мудрим речима. Зато јој рече: He доликује цару да разговара са женама; него ћу ја сабрати најмудрије философе да они разговарају с тобом, па ћеш ти онда познати ништавност својих мишљења и поверовати у наша учења.
Рекавши то, цар нареди да свету девојку најстрожије чувају. Сам пак одмах разасла по свима градовима своје царевине овакав распис: "Ја, цар Максимин, најмудријим философима и говорницима у мојим областима желим радовати се! Сви који служите свемудром богу Хермесу,[5] и који призивате наставнице разуму музе,[6] дођите к мени да запушите уста једне мудре девојке која се појави ових дана и руга се великим боговима, називајући сва дела њихова баснама и будалаштинама. Стога дођите да покажете сву своју мудрост, да би вас људи прославили, и да бисте од мене добили награде и уздарја за свој труд".
И сабраше се педесет људи, најодабранији и најмудрији говорници, оштроумни и веома речити. И цар им се обрати оваким речима: Припремите се најбрижљивије и најпажљивије за јуначку борбу са једном девојком, да бисте је у препирци о боговима могли победити својим доказима. И немојте олако узимати то што ћете водити разговор са младом девојком, него настојте свим силама својим и покажите мудрост своју тако као да вам је пало у део да се борите противу најјуначнијег и најмудријег говорника, јер, она, као што ја пажљиво испитах, превазилази мудрошћу самог великог Платона.[7] Зато вас молим, у препирци са њом покажите таку ревност као да се борите са самим Платоном. Ако је победите, ја ћу вам онда дати велике дарове; ако пак будете побеђени, осрамотићете се страшно, и уместо дарова примићете горку смрт.
На ове цареве речи, најславнији и најмудрији од присутних мудраца одговори: He бој се, царе, ако је та жена и необично паметна, ипак она као жена не може бити у мудрости савршена и у говорништву потпуно вична; нареди само да она дође овамо, па ћеш видети да ће се она, од самог погледа на толики скуп философа и говорника, одмах постидети.
Чувши ове хвалисаве речи философа, цар се веома расположи и обрадова, надајући се да ће смели и погани језик победити девојку, испуњену кротости и божанске мудрости. Зато он нареди да је одмах доведу пред њега. Слеже се утом и много народа, да чује препирку између хришћанске девојке и незнабожних мудраца. Међутим, пре но што послани стигоше код Екатерине, к њој дође с неба Архангел Михаил и рече јој: He бој се, девојко Господња, јер ће Господ твој мудрости твојој додати још мудрости, и ти ћеш у препирци победити тих педесет говорника. И не само они, него и многи други повероваће преко тебе; и сви ће примити мученичке венце. - Рекавши то, Ангео отиде.
Цареви пак посланици дођоше к Екатерини, и узевши је одведоше је у позориште пред цара и философе и народ. И одмах онај охоли философ, који се малочас онако хвалисаше, надмено се обрати светој Екатерини овим питањем: Јеси ли ти та што бестидно и безумно ружиш богове наше? - Светитељка му кротко одговори: Да, ја сам, али не бестидно ни безумно, као што ти рече, већ кротко и истинољубиво говорим да су ваши богови ништа. - На то јој философ рече: Велики стихотворци[8] називају их највишим боговима. А како ти са толиком дрскошћу изговараш хулу на оне, од којих си сама примила мудрост и окусила сласт њихових дарова? - Екатерина одговори: Ја нисам од ваших богова, већ од мог Јединог Истинитог Бога добила мудрост. Он је сам мудрост и живот. И који год се боји и држи Његове Божанске заповести, тај је заиста философ. Дела пак ваших богова и казивања о њима достојна су смеха и поруге, и препуна саблазни. Уосталом, реци ми, ко од твојих великих стихотвораца назива њих боговима, и како?
Мудрац одговори: Најмудрији Хомер,[9] обраћајући се молитвом Зевсу,[10] први говори овако: "Најславнији Зевсе, превелики Боже, и ви остали бесмртни богови". Такође и преславни Орфеј,[11] узносећи благодарност Аполону,[12] говори овако: "О, сине Латонов који стрељаш издалека! Силни Фебе који надгледаш и царујеш над смртнима и бесмртнима, сунце ношено златним крилима". Ето како, продужи своју реч незнабожачки философ, најпрви и најславнији стихотворци почитоваху богове и јасно их називаху бесмртнима. Стога и ти не обмањуј себе, нити се Распетоме клањај као Богу. Њега нико од древних мудраца не назва Богом, нити ко знађаше да је Он Бог.
Света Екатерина одговори на то: Али, тај исти Хомер ваш на другом месту о највећем богу твом Зевсу говори да је он лукав и лажљив варалица, и да су други богови: Хера, Посејдон и Атина[13] хтели да га вежу, да он није успео да побегне од њих и сакрије се. И многа друга дела, слична овоме, описана су у вашим књигама, изазивају презир према вашим боговима. Но ти рече да ниједан од древних учитеља није признавао Распетога за Бога. Но иако не треба много тражити доказа да је Он истинити Бог и нецостижни, недокучиви и неисказани Саздатељ неба и земље и мора, месеца и васцелог рода људског, ипак ради што неодољивије убедљивости ја ћу навести сведочанства из ваших књига. Почуј шта о Њему каже ваша премудра Сибила,[14] сведочећи о Његовом Божанском оваплоћењу и спаситељном распећу:
"У најпознија времена доћи ће Неко на ову земљу, и узеће на себе тело осим греха. Безграничним свемогућством Божанства Он ће разорити распадљивост неисцељивих страсти, и Њему ће завидети неверујући људи, и Он ће бити обешен на високом месту, тобож заслужан смрти". Опомени се и вашег мудраца Аполонија[15] који не по својој вољи исповеда да је Христос истинити Бог него принуђен на то Његовом Божанском силом. Он каже: "Један Небески побуђује ме да исповедам Њега. Он је трисветла светлост; пострадали јесте Бог, али само Божанство није пострадало: јер Он је и једно и друго: и смртан телом и туђ распадљивости. И овај Муж који све трпи од смртних: крст, понижавање, погребење - јесте Бог". - To je рекао Аполоније о истинитом Богу који је сабеспочетан и савечан Ономе који Га је родио. Он је почетак и основ свих сазданих блага; Он саздаде свет из небића у биће, и одржава га. Једносуштан са Оцем, Он постаде човек ради нас, и хођаше по земљи учећи људе, руководећи их и добротворећи им; затим Он прими смрт за нас неблагодарне, да нас ослободи древне осуде и дарује нам првобитно блаженство и радост. На тај начин Он нам поново отвори рајска врата која ми бесмо закључали грехом. Кроз три дана Он васкрсе, и узиђе на небо откуда беше и сишао, и посла Духа Светога ученицима Својим; а они се разиђоше по свему свету, и проповедаху Његово Божанство, у које треба да верујеш и ти, философе, да би познао Бога истинога, и постао слуга Онога који је милостив и жалостив и призива све сагрешивше говорећи: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити (Мт. 11, 28). Стога, поверуј бар својим учитељима и боговима: Платону, Орфеју и Аполонију, који чисто и јасно, премда и против своје воље, признадоше Христа за Бога.
Ово и много друго говораше премудра Екатерина, и тако удиви философа да он просто занеме и не могаше јој ништа одговорити. А цар, видећи да је философ побеђен и запањен, нареди осталима да ступе у разговор са светом девојком. Но они се отказиваху, говорећи: He можемо ми противстати истини, јер када најученији међу нама умуче побеђен, онда шта ћемо ми рећи?
Цара ово страховито разјари, и он нареди да се усред града наложи велики огањ и у њему спале сви философи и говорници. Када ови чуше овакву пресуду и наредбу, припадоше к ногама Екатерини, молећи је да се помоли за њих Јединоме Истинитоме Богу, да им опрости све што они сагрешише у незнању, и да их удостоји светог крштења и дарова Светога Духа. Светитељка се испуни радости и миља, и рече им: Заиста сте блажени и срећни ви, јер оставивши таму познадосте светлост Истине, и презревши смртног цара земаљског приступисте к Бесмртном Цару Небеском. Зато се чврсто надајте на милост Његову, и верујте да ће огањ, којим вас незнабошци плаше, бити вама крштење и лествица која узводи к небу. У том огњу ви ћете се очистити од сваке прљавштине тела и духа, и ступићете пред Цара славе светли и чисти као звезде, и постаћете My мили пријатељи.
Рекавши то света Екатерина осени крсним знаком свакога од њих, и они с радошћу пођоше на мучење. Војници их бацише у огањ.[16] Tor дана увече дођоше неки благочестиви и христољубиви људи да сахране остатке светих мученика, но нађоше тела њихова потпуно цела и огањ се не беше коснуо чак ни косе њихове. Преко овог чуда многи се незнабошци обратише к познању истине, а мошти светих мученика бише чесно погребене.
Међутим цар Максимин одлучи да сву бригу своју уложи на то да свету Екатерину обрати к своме незнабожју. Пошто никакав успех не постиже путем философских препирки, он поче да је ласкама и лукавствима прелашћује. Дозвавши је, он јој рече: Паслушај ме, добра кћери; као чедољубиви отац саветујем ти да се поклониш великим боговима, нарочито Хермесу, покровитељу наука, који те украси таким философским даровима. Поступиш ли по овом савету мом, ја ћу поделити с тобом царство моје и власт моју, и ти ћеш живети са мном у непрекидном весељу. - Но премудра Екатерина, провиђајући његову намеру, лукавство и обману, рече му: Остави, царе, своје лукавство, и не усличуј се лисици. Ја ти већ рекох једном за свагда да сам хришћанка и да себе уневестих Христу. Он је мој једини Женик и Наставник и Украс моје девствености. Одећу мучеништва више желим него свуколику царску порфиру. Цар опет рече: Примораваш ме, иако то не желим, да нанесем срамоту твоме достојанству и твоје дивно тело покријем многим ранама. - Светитељка одговори: Ради што хоћеш, јер ћеш ми привременим срамоћењем издејствовати вечну славу, и велико мноштво људи, надам се, повероваће преко мене у Христа мога; и из твоје палате многа ће поћи са мном у свештене небеске дворе. - Тако прорече светитељка; а Бог, гледајући с небеских висина, привођаше у дело пророчанство њено.
Тада цар, захваћен страховитим бесом, нареди да са Екатерине свуку порфиру, и да је обнажену немилосрдно бију воловоким жилама. И слуге пуна два сата толико бише мученицу по плећима и по стомаку да јој девствено тело ранама издробише и обезобличише, и крв као река тецијаше и земљу натапаше. Но сва та мучења светитељка подношаше са таквим јунаштвом и храброшћу, да сви који посматраху беху силно запањени. После пак тога зверски цар нареди да Екатерину посаде у тамницу, и да јој не дају ни хране ни пића док он не смисли каким мукама да је погуби.
Међутим Августа, царева супруга, веома жељаше да лично види свету Екатерину. Слушајући о њеним врлинама, мудрости и јунаштву она је силно заволе. Нарочито због једног виђења у сну: срце Августе пламтијаше таком љубављу према Екатерини, да она не могаше ни заспати. А када цар неким послом отпутова из града на неколико дана, царица улучи згодну прилику да оствари своју жељу. Бејаше тада на двору један велможа, верни пријатељ царев, по чину војвода, по имену Порфирије, човек благоразуман. Томе Порфирију царица откри своју тајну жељу. Притом му рече: Ових дана једне ноћи видех у сну Екатерину, која сеђаше усред мноштва дивних младића и девојака, обучених у беле хаљине. Из њенога лица сијаше таква светлост да ја не могох гледати у њу. Она ме пак посади поред себе и метну ми на главу златан венац, говорећи: "Владика Христос шаље теби овај венац". Од тога времена ја имам тако силну жељу да је видим, да просто не налазим мира срцу свом; стога те молим, удеси како год знаш да је видим тајно. - Порфирије јој одговори: Ја ћу испунити твоју жељу, царице.
Када пак наступи ноћ, војвода Порфирије узе двеста војника и оде с царицом у тамницу. Давши стражарима новац, они уђоше код свете мученице. Када царица угледа светитељку, она би поражена блистањем лица њена које цветаше Божанском благодаћу. И припавши брзо к ногама њеним, царица са сузама поче говорити: Сада сам срећна и блажена царица, јер се удостојих видети тебе. Као што жедна кошута тражи потоке, тако и ја неизмерно жељах да те видим, и жуђах да чујем медоточиви језик твој. Сада пак када се оствари жеља моја, ја више туговати нећу, макар била лишена и живота и царства. О, како су ми и срце и душа препуни радости што те видим и гледам. Блажена си ти и достојна похвале што си предала себе свемогућем Владару који излива на тебе тако велике дарове. - Светитељка јој одговори на то: Блажена си и ти, царице, јер видим венац над твојом главом који Анђели рукама својим држе; кроз три дана ти ћеш га добити за малено мучење које ћеш претрпети Христа ради, да би отишла к Истинитоме Цару да вечито царујеш. - Царица на то рече Екатерини: Бојим се мучења, а нарочито супруга мог, јер је страховито свиреп и бездушан. - Светитељка јој на то узврати: He плаши се, јер ћеш у срцу свом имати Христа који ће ти помагати да се никаква мука не приближи души твојој; једино ће те тело твоје заболети мало овде привремено, па ће потом и оно добити вечни покој.
Када светитељка то изговори, упита је војвода Порфирије: Шта Христос дарује онима који верују у Њега? јер и ја желим да верујем у Њега и да будем војник Његов. - Мученица му одговори: Зар ти ниси читао, или ниси слушао Свето Писмо хришћанско? - Порфирије одговори: Од ране младости бавио сам се војним пословима, и ни о чему другом бринуо нисам. - Светитељка му рече: Језик људски не може исказати она блага која преблаги и човекољубиви Бог уготови онима који Га љубе и држе заповести Његове. - Тада Порфирије, испунивши се неизмерне радости, поверова у Христа и с њим двеста војника и царица. И са страхопоштовањем опростивши се са мученицом, отидоше.
Милостиви пак и човекољубиви Господ Христос не остави Своју свету невесту незбринуту толико дана, него као чедољубиви Отац промишљаше о њој и шиљаше јој сваки дан храну по једној голубици. Најзад и сам благи Подвигоположник Господ наш Исус Христос посети свету мученицу, окружен великом славом и свима Небеским Чиновима, и још више окрепи јунаштво њено, и испуни је неустрашивости, говорећи: "He бој се, мила невесто моја, јер сам ја с тобом, и никакво се мучење неће приближити теби; трпљењем својим ти ћеш многе обратити к мени, и због тога ћеш се удостојити многих неувенљивих венаца". - Утешивши је таким речима, Господ отиде.
Сутрадан пак цар седе на судишту и нареди да му доведу Екатерину. Она уђе к цару сијајући духовном благодаћу и оном слатком светлошћу, те и присутни бише озарени сијањем красоте њене. Цар се веома зачуди и мишљаше да јој је неко давао храну у тамници, те због тога она није ослабела телом, нити се изменила красота лица њезина у току толико дана. И хтеде цар да казни стражаре тамничке. Но света Екатерина, да други због ње не би били мучени невини, каза цару сву истину, рекавши: Знај, царе, да никаква рука људска није давала мени храну већ Владика мој Христос који се стара о слугама Својим, Он ме је хранио.
Међутим цар, дивећи се необичној лепоти свете Екатерине, зажеле да је опет ласкањем и лукавством придобије, и рече јој: Ти сунцезрачна девојко, лепотом својом превазилазиш и саму Артемиду;[17] ти си рођена да царујеш, кћери моја. Стога хајде, принеси жртву боговима нашим, па ћеш царовати с нама и проводити живот препун радости. Молим те, не погубљуј мучењима тако чудесну лепоту своју. - Ја сам земља и блато, одговори светитељка, а сва лепота као цвет вене и као сан ишчезава од најмање болести, или од старости, а после смрти потпуно иструли. Зато се, царе, немој бринути о мојој лепоти.
За време овог разговора светитељкиног са царем један велможа, по имену Хурсаден, свиреп и немилосрдан мучитељ хришћана, желећи да покаже љубав и расположење према цару, рече му: Царе, ја сам измислио једно мучење којим ћеш ти победити ову девојку. Нареди да се на једној осовини начине четири точка, и у њих наоколо укуцај разне гвоздене оштрице, клинце, кукице: два точка нека се окрећу на десну а два на леву страну; усред њих пак нека буде привезана девојка, и тако ће точкови окрећући се издробити тело њено. Но претходно нека се ти точкови покажу Екатерини, да би се она, видевши их, уплашила страшног мучења и покорила твојој вољи. Ако пак и после тога она остане упорна, онда нека прими горку смрт.
Цару се допаде овај предлог, и он нареди да се начине такви точкови. Када точкови бише готови, доведоше светитељку на место мучења, и спочетка веома бучно окретаху точкове на њене очи, да би је уплашили. И мучитељ јој рече: Видиш ли каква су мучења спремљена за тебе! He поклониш ли се боговима, предстоји ти најужаснија смрт. - Екатерина му одговори: Ја сам ти много пута казивала своју одлуку, да остајем хришћанка. Стога, царе, не губи узалуд време већ чини што хоћеш.
Мучитељ, видећи да не може Екатерину уплашити и од Христа одвратити, нареди да је привежу на точкове, па силовито окрећу точкове, да би она на тај начин била искидана на комаде и тако умрла најљућом смрћу. Но тек што приступише овом мучењу, изненада Ангео Господњи сиђе с неба, одреши светитељку а точкове изломи у комаде; при томе од силовитог ломљења комађе лећаше и смртно повреди многе незнабошце. Видећи такво преславно чудо, сав народ викаше: Велики је Бог хришћански! - А цар се од беса помрачи, и беснећи смишљаше нове муке за мученицу.
Царица пак Августа, чувши за ово чудо, изиђе из својих палата и изобличи цара говорећи: Заиста си луд и неразуман, јер се усуђујеш борити се са Живим Богом, и неораведно мучиш слушкињу Његову. - Чувши ове неочекиване речи, цар се страховито разјари од беса и постаде свирепији од овакога звера. Оставивши свету Екатерину, он сав бес свој сручи на своју супругу. Заборавивши чак на природну љубав према њој, он нареди да се донесе велики сандук и напуни оловом, да би био непомичан. Укуцавши онда клинце у поклопац од ковчега, и ставивши дојке своје жене између ковчега и поклопца, притискиваше их тако страховито да болови беху неисказани. И тако притискиване, дојке најзад отпадоше. А блажена Августа, трпећи те неисказане болове, радоваше се што страда за Истинитога Бога и мољаше Му се да јој пошаље с неба помоћ Своју. Када дојке отпадоше, крв тецијаше као река, и сви присутни беху потресени и сажаљеваху царицу која подношаше тако сраховите и неподношљиве муке. Међутим, бездушни крвопија се не сажали на своју супругу већ нареди да јој главу одсеку мачем. А она, с радошћу саслушавши ову пресуду, рече светој Екатерини: Слушкињо Истинитога Бога, помоли се за мене! - Света Екатерина јој рече: Иди с миром, да са Христом царујеш вечито!
И блажена царица би посечена изван града двадесет трећег новембра.[18] Војвода Порфирије, узевши ноћу њено тело, сахрани га чесно. Сутрадан пак сам Порфирије, са поверовавшим у Христа војницима, изиђе пред цара и рече му: И ми смо хришћани, војници великога Бога. - Немајући снаге да то слуша, цар уздахну из дубине срца, и јаукну: Авај, пропадох! јер се лиших дивнога Порфирија! - Затим, обративши се осталим војницима, рече: И ви се, војници моји мили, преваристе, и од богова отачких одступисте. Шта вам сагрешише богови те их остависте? - Но они му ни речцу не одговорише. Само му Порфирије рече: Зашто ти обилазиш главу и питаш ноге? Разговарај са мном. - Зла главо! викну цар Максимин, ти си крив за њихову погибао. - И не могући више да говори од беса, он нареди да им свима одсеку главе. Тако они мученички скончаше. На тај начин испуни се пророчанство свете Екатерине, које она изрече цару, да ће многи из његових палата поверовати у Христа Бога.
Наредног дана мучитељ, извевши Екатерину нa суд, рече јој: Ти си ми велики бол задала и велику штету нанела. Ти си моју жену преварила, и мог јуначког војводу погубила који беше сва сила моје војске; и многа друга зла ти си ми причинила; и требало би да те без милости погубим. Али, ја ти праштам, јер не желим да погубим тебе, девојку толико лепу и мудру. Зато, премила моја, испуни ми вољу: принеси боговима жртву. И ја ћу те учинити својом царицом, и никада те увредити нећу, нити ћу без твога савета икакав посао обавити, и живећеш са мном у таквом весељу и блаженству, у каквом никада ниједна царица живела није.
To и много друго говораше цар препредењак, са намером да преласти одабрану невесту Христову, али не узможе својим ласкавим речима да је одвоји од Христа, са којим она беше чврсто везана везом истинске љубави. Увидевши најзад да ни ласкањем, ни обећањима, ни претњама, ни мукама не може придобити свету девојку, тврду као дијамант, он донесе одлуку: да јој глава буде одсечена изван града. Тада војници, узевши свету мученицу, поведоше је на место посечења. А за њом иђаше много народа, људи и жена; сви они плакаху што ће тако прелепа и премудра девојка бити погубљена. Многе од тих угледних и високородних жена говораху јој са сузама: О, прелепа и пресветла девојко! зашто си тако немилосрдна према себи, те претпостављаш смрт преслатком животу? Зашто тако прерано и бесциљно погубљујеш цвет младости своје? Није ли боље послушати цара и уживати блага овога живота него умрети бедно? - Светитељка им одговараше: Оставите свој некорисни плач! боље је: радујте се што ја сада гледам милог женика, Исуса Христа, Творца и Спаса мога, који је красота и венац и слава мученика. Он ме призива ка неисказаним лепотама рајским, да царујем с Њим и да блаженствујем кроз бесконачне векове. Стога, не плачите због мене Већ због себе, јер за неверје своје ви ћете отићи у огањ вечни на бесконачно мучење.
Када стигоше на место посечења, света Екатерина изговори ову молитву. Господе Исусе Христе, Боже мој! благодарим Ти што си ноге моје поставио на камен трпљења и управио кораке моје. Пружи сада пречисте руке Своје, некада на крсту изранављене, и прими душу моју коју Ти приносим на жртву из љубави према Теби. Опомени се, Господе, да сам тело и крв, и не допусти да на страшном суду Твом љути истјазаватељи обелодане сагрешења моја, у незнању учињена; него их омиј крвљу мојом коју проливам за Тебе, и учини да ово тело, Тебе ради мукама изранављено и мачем посечено, буде невидљиво за непријатеље и гонитеље моје. Погледај са висине Своје, Господе, и на присутне људе ове, и води их светлошћу познања Твога; и молбе оних који пресвето име Твоје призову преко мене, испуни на корист, да би се од свих славила величина и величанственост Твоја вавек.
Пошто заврши молитву, света мученица рече џелату: Изврши што ти је наређено! - Џелат замахну мачем и одсече чесну главу њену[19] и из ране уместо крви истече млеко. Чесне пак мошти њене, као што то видеше неки од достојних хришћана, тог часа узеше свети Ангели и пренесоше на Синајску Гору, у славу Христа Бога, који са Оцем и Светим Духом у Једном Божанству царује вавек. Амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА MEPKУPИJA

НЕЗНАБОЖНИ цареви римски Декије и Валеријан,[20] сазвавши своје кнезове и велможе, начинише веће о распрострањењу поштовања поганих богова својих и о истребљењу и уништењу свете хришћанске вере. Сви они једногласно донеше и из римског Капитола[21] објавише следећу одлуку и наредбу: "Римски цареви, непобедиви победници, високопоштовани, велики, верни, Декије и Валеријан са велможама: пошто познасмо доброчинства и дарове богова наших, и науживасмо се победа које нам они дају над непријатељима; и пошто ми, поред тога, добијамо изобилно од њих и сваку врсту плодова преко благорастворења ваздуха, и знамо их као наше добротворе и устројитеље свеопштег благостања, то ми, после већања са велможама, једнодушно наређујемо да људи свакога звања, слободњаци и робови, војници и невојници, приносе боговима жртве припадајући к њима и усрдно им се молећи. Ако се пак ко дрзне не послушати наше божанско наређење, издато од нас на свеопштем већању, таквога ми наређујемо свезати, у тамницу бацити, затим разним мукама предати. А ако се покаје и покори наређењу, онда ће бити удостојен од нас не мале части; буде ли се пак успротивио, онда га после многих мучења посећи мачем, или бацити у море, или дати птицама и псима на поједење. Но нарочито треба тако кажњавати хришћане, ако се нађу неки њихове вере; они пак који се буду покоравали нашем наређењу, добиће велике почасти и дарове. Желимо вам здравље и срећу!"
Када ова царска наредба би издата, узруја се сав Рим, јер то безбожно наређење објављиваше се по целоме граду и разашиљаше се по околним градовима и земљама. У то време устадоше варвари[22] на римско царство; а цареви припремаху своје војнике, и наредише да се војнички пукови из свих градова слегну у Рим. Тада дође у Рим и онај пук у коме војниковаше Меркурије; тај се пук звао Мартензес, из прве Јерменије, под старешинством трибуна Сатурнина. По одласку цара Декија у рат, Валеријан остаде у Риму.
Када у том рату између Римљана и варвара настаде велика и дуготрајна битка, Меркурију се јави Ангео Господњи у обличју високог човека, обучен у беле хаљине, са мачем у руци. Он рече Меркурију: He бој се, Меркурије, и не плаши се, јер сам послан у помоћ теби, да те начиним победником. Прими дакле овај мач и јурни на варваре; и када их победиш, не заборави Господа Бога твог. - Налазећи се као у неком заносу, Меркурије сматраше да је к њему дошао неки од римских кнезова; па узевши понуђени му мач, он веома храбро јурну на непријатеље и показа чуда од јунаштва секући оним мачем непријатеље као траву. Пробијајући се кроз варварске пукове он стиже до самог варварског цара, и уби га мачем, и уједно с њим порази огромно мноштво храбрих војника, те му се мач прилепи за руку од крви. И тако варвари бише побеђени од Римљана и натерани у бекство.
Тада Декије, сазнавши за велику храброст Меркуријеву, призва га к себи, обдари га великим даровима и постави га за војводу, старешину над целокупном војском. Сматрајући да су непријатељи били побеђени помоћу богова, Декије се веома радоваше, и раздавши војницима много злата он их отпусти кућама; а сам, идући са Меркуријем ка Риму, приређиваше по градовима велике гозбе. Но једне ноћи, кад војвода Меркурије спаваше, дође к њему Ангео на исти начин као и први пут, и куцнувши га у ребра пробуди га. Подигавши се и угледавши Ангела, Меркурије се уплаши, и просто занеме од страха. А Ангео му рече: Меркурије, не сећаш ли се шта ти рекох у рату? Пази, не заборављај Господа Бога твог, јер ти ваља пострадати за Њега и добити венац победе у преславном царству Његовом са свима светима.
Рекавши то, Ангео постаде невидљив. А он дошавши к себи, поче благодарити Бога, и сети се хришћанске вере, о којој је слушао од деде и од оца свог. Отац његов, по имену Гордијан, који је војниковао у истом пуку у коме и сам он, често је говорио: Блажен који војникује Цару Небеском, јер ће добити од Њега награду у Небесном Царству. Јер тај Цар створи речју све и сва, и Он ће судити живима и мртвима, и даће свакоме по делима његовим. - Опомињући се тих речи оца свога и размишљајући умом о јављењу Ангела, Меркурију се разли по срцу умилење, и он поче плакати и ридати, говорећи: Авај мени грешноме! ја, грана зеленога дрвета, усахнуо сам немајући сада корен познања Бога.
Док он тако говораше и ридаше, дођоше царске слуге да зову Меркурија к цару на неко саветовање. Меркурије одби, правећи се болестан. Цар одложи саветовање за сутрашњи дан, јер није хтео да се без Меркурија саветује ни о чему, толико он њега љубљаше и цењаше. Сутрадан пак цар с чешћу позва код себе Меркурија, и посаветова се с њим о стварима корисним по римско царство. По завршеном саветовању цар рече Меркурију: Хајдемо заједно у храм Артемиде[23] да јој принесемо жртве. - Међутим, Меркурије се тајно уклони од цара и оде у свој стан. Неки пак од велможа оптужи га пред царем, говорећи: Велики царе, непобедиви победниче, изабрани од богова да владаш царством, благоизволи саслушати ме кротко. Онај који је добио одликовања из ваше царске деснице, кога је ваша власт прославила и подигла, тај баш не дође у храм велике богиње да јој принесе жртву за вашу државу. - Цар упита: А ко то неће да у једномислености с нама приноси жртве уваженој Артемиди? - Саветник Катул одговори: Меркурије, кога узвелича ваша царска милост, он одбија да се поклони боговима нашим. - Цар на то рече: He клеветате ли ви њега из неке зависти? Нећу вам веровати док сам не испитам њега и не проверим је ли то тачно. И ако се покаже да није онако као што ви кажете, онда ћете бити страховито кажњени за клевету; покаже ли се пак да је истина то што говорите, онда ћете достојно бити награђени за верност боговима и нашем царству.
Рекавши то, цар одмах посла по Меркурија да га чесно позову. Када Меркурије дође, Декије му рече: Нисам ли те ја одликовао поставивши те за војводу, за старешину Над свима мојим кнезовима зато што си помоћу богова победио непријатеље? А ти, зашто се показујеш неблагодаран за толика доброчинства моја теби, и презиреш власт и наређење моје не одајући доличну част боговима нашим, као што ми то чусмо од неких наших верних људи? - А сјајни војник Христов, свукавши, по речи апостола, старога човека са делима његовим и обукавши се кроз крштење у новога, сазданог по Богу,[24] неустрашиво одговори: Одликовања твоја нека буду с тобом, јер ја победих непријатеље не помоћу немоћних богова ваших, него силом Христа Бога мог. Уосталом, узми од мене оно што си ми дао, јер наг изађох из утробе матере моје, наг ћу и отићи.[25]
Рекавши то, он скиде војнички појас и војводску одећу, и баци пред ноге цару, громогласно кличући: Хришћанин сам, чујте, сви! хришћанин сам! - To запрепасти Декија, и он ћутке посматраше светитеља, и дивљаше се његовој неустрашивој речи и делу; дивљаше се још и красоти тела његова, јер светитељ беше висока раста, румен у лицу, и из самих очију његових зрачило је јунаштво. Затим цар нареди да светитеља посаде у тамницу, говорећи: Овај човек није схватио своју част и достојанство, но када искуси бешчешће и срамоту, држим да ће се обратити к благочастивој мисли.
Одведен у тамницу, светитељ слављаше и благодараше Бога. Ноћу пак њему се јави Ангео Господњи, говорећи: Буди неустрашив, Меркурије, и не бој се! Веруј у Господа кога си исповедао, и Он ће те избавити од сваке невоље. - Овим јављањем Ангела Меркурије би веома укрепљен.
Сутрадан цар Декије седе на судишту; и када Меркурија изведе преда се рече му: Због безумља свог ти си доживео такву част, да стојиш на суду као осуђеник. - Светитељ одговори: Заиста мени доликује оваква част Господа мога ради. Ти си узео оно што брзо пропада, a ja ћу примити оно што вечно остаје. - Цар рече: Кажи ми порекло своје и отачаство. - Светитељ одговори: Порекло своје и отачаство казаћу ти. Отац ми се звао Гордијан, пореклом Скит,[26] и војниковао је у пуку Мартенса; а отачаство моје, ка коме ја свим срцем хитам, јесте Небески Јерусалим, град Цара Небеснога (ср. Јевр. 12, 22). - Цар на то рече: Зашто се ти не покораваш вољи нашој и не извршујеш наређења која смо издали за све људе? Зашто се не поклониш боговима, да би ти био враћен чин твој? или желиш да умреш у мукама? Одговарај брзо, јер си ради тога позван. - Свети Меркурије одговори: Ја дођох ради тога овамо, да победим тебе и твога оца ђавола, виновника свакога зла, па ћу добити венац победе од Подвигоположника Исуса Христа, Господа мога. Стога, не оклевајући, ради са мном што си намислио, јер ја имам оклоп и штит, помоћу којих ћу одолети свима мукама које ти будеш измислио против мене.
Тада цар, напунивши се гњева, рече: Пошто кажеш да имаш оклоп и штит вере, то наређујем да те обесе нага растегнувши те између четири стуба. - Када то би учињено, мучитељ упита мученика: Где је сада оружје за борбу твоју? - Свети Меркурије, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, помози мени, слузи Твоме! - Цар нареди да, доневши оштре мачеве и ножеве, секу на кајише мучениково тело, а да на земљи испод њега наложе огањ, те да он, одозго сечен ножевима и мачевима а одоздо жежен огњем, љуто пати. Када то стадоше приводити у дело, из тела мученикова крв течаше потоцима, тако да се чак огањ угаси од крви, а светитељ све јуначки трпљаше. Онда Декије нареди да га одвежу, да не би брзо умро, па да га у тамници чврсто затворе. Слуге тада, узевши га однесоше га, пошто on једва жив не могаше ићи сам, и бацише га у тамницу држећи да ће одмах умрети. И светитељ лежаше као мртав, једва помало дишући од љутих рана. А када се спусти ноћ, Ангео Господњи дође к њему и рече му: Мир теби, сјајни страдалче! - и исцели га од рана. Светитељ, осетивши у себи силу, устаде здрав, и благодараше Бога што га посети преко Свог Ангела.
Сутрадан цар поново нареди да изведу преда њ Меркурија. Војници одоше по њега и нађоше га здрава, па узевши га доведоше к цару. Угледавши га здрава и где сам, без ичије помоћи ходи, цар рече: Онај кога јуче однесоше од нас мртва, сада ходи сам, као да никакве ране није имао на себи. - А они, прегледавши мучениково тело, рекоше цару: Кунемо се целокупношћу државе твоје, Меркуријево тело је потпуно читаво, без икакве повреде, као да га се никаква мука никада дотакла није. - Цар на то рече: Он ће свакако рећи да га је Христос исцелио. Но, да нисте случајно ви водили неког лекара к њему у тамницу? - Они одговорише: Кунемо се влашћу вашом, која управља целим светом, да се на њега нико осврнуо није, јер смо држали да ће он одмах умрети. А на који се начин он исцели и стоји сада здрав, ми не знамо. - Цар рече: Погледајте само хришћанске мађије, онај који јуче изгледаше мртав, данас стоји пред нама здрав! - и са бесом рече светитељу: Ко те исцели? кажи нам истину; јер ја сматрам да другачије ниси могао бити исцељен сем враџбинама. - Светитељ одговори: Као што ти сам најпре, против своје воље, рече, тако и јесте: Господ наш Исус Христос, истински Лекар душа и тела, исцели ме, Он, који ће нераздрешивим узама свезавши све врачаре и гатаре заједно са идолопоклоницима, предати њих огњу пакленоме, јер не познаше истинитога Бога који их је саздао. - Цар на то рече: Ја ћу поново здробити тело твоје ранама, и видећу да ли ће те исцелити Христос кога ти исповедаш. - Светитељ одговори: Верујем у Господа мог Исуса Христа да ме ти нећеш победити никаквим мукама које измислиш против мене, јер их се ја ни најмање не бојим, пошто сам укрепљен речима Господа мог који је рекао: He бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити (Мт. 10, 28). По убијењу пак Он ће ме васкрснути поново у страшни дан праведнога суда.
Цар нареди да га поново муче огњем и ранама. А када светитеља бијаху и паљаху огњем, из његовог паљеног тела излажаше предиван мирис уместо смрада. Мученик пак трпљаше тако јуначки, да нити јаукну, нити јекну, нити уздахну, тако да се сви дивљаху трпљењу његовом. - Међутим цар, подсмевајући се, рече му: Где је сада твој лекар? Нека дође овамо и нека те исцели, јер ти кажеш да те Он може и после смрти подигнути. - Свети Меркурије одговори: Ради што хоћеш, ти имаш власт над телом мојим, а над душом Бог; јер ако ти и погубиш тело моје, ипак ће душа остати бесмртна вавек.
Тада цар нареди да га обесе главачке, а да му о врату вежу велики камен, да би дављен тежином камена умро. Међутим мученик, крепљен благодаћу Божјом, много сати висећи у таквим мукама остаде жив. Затим одвезавши камен, цар нареди да мученика бију бичевима, чији крајеви беху оковани гвожђем. И бише га тако бездушно, да се и земља обагри крвљу његовом. A он, тврд као дијамант, јуначки трпљаше, говорећи: Благодарим ти, Господе, што си ме удостојио страдати за име Твоје.
Цар, видећи да мученика не може ни на који начин приклонити на своју страну, и немајући више времена да га још мучи, пошто је журио да што пре отпутује у Рим, изрече оваку коначну осуду: "Меркурија, који богове наше ни у шта не сматра и презре часну заповест кротости наше, наша власт наређује одвести у Кападокијску област[27] и тамо му одсећи главу на уразумљење многима: јер сваки који се противи цару биће после многих мучења посечен мачем".
Војници, узевши светог мученика, положише га на кљусе, и чврсто га привезаше, пошто од поднетих мучења беше веома раслабљен телом, па у Кападокију одведоше. А када беху у Кесарији, Господ се јави светитељу и рече му: Меркурије, ходи к мени и одмори се; подвиг си завршио и веру си одржао, стога прими венац подвига твог, јер ти ваља скончати овде.
Веома окрепљен овим виђењем Спаса и желећи што пре од тела се разрешити и са Христом живети,[28] мученик рече војницима што беху с њим: Извршите што вам је наређено, не одлажући више. Господ пак, који призива све на покајање, нека вам подари Своју благодат; јер, богат милошћу, Он изобилно даје дарове онима који долазе к Њему.
После тога њему би одсечена глава за исповедање Спаса нашега Исуса Христа, у двадесет четврти дан месеца новембра. Сутрадан пак по кончини светитељевој, тело његово нађе се бело као снег, и из њега исхођаше мирис предивног мира и тамјана. Због оваког чуда многи повероваше у Христа. Свето тело његово би чесно положено на знаменитом месту, дајући многа исцељења болнима.
Овог војника, светог великомученика Меркурија, душом већ тријумфујућег на небу, Изабрана Војвоткиња - Пресвета Богородица употреби, после извесног времена, за следећу чудесну војну службу: Када се свети Василије Велики мољаше пред иконом Пресвете Богородице, поред које беше икона светог великомученика Меркурија са копљем као војника, да се злочестиви цар Јулијан Одступник,[29] велики гонитељ и истребитељ православних хришћана, не врати из рата с Персијанцима на истребљење хришћанске вере, тада он виде да лик светог Меркурија, изображен поред иконе Пресвете Богородице, постаде невидљив за неко време, па се затим показа са окрвављеним копљем; а у то само време Јулијан Одступник би у Персијском рату прободен копљем од непознатог војника, који одмах после тога постаде невидљив. Бедник пак Јулијан, бацајући увис к небу крв која му је лопила из ране, и говорећи хулу на Христа речима: "Победио си, Галилејче!" изврже гадну душу своју.
Овим чудом се тада јасно потврди, да сама Пречиста Богородица, на молитве светог Василија Великог, посла овог угодника Божјег и свог, светог победоносног великомученика Меркурија, да казни богопротивног одступника Јулијана и да заштити свету веру и православне хришћане. Његовим светим посредовањем и заштитом нека будемо и ми сачувани од богопротивних непријатеља, побеђиваних његовом помоћу, те да с њим заједно славимо Бога и Богородицу кроза све векове. Амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАСТРИДИЈЕ

У АЛЕКСАНДРИЈИ Египатској живљаше једна света девојка, по имену Мастридија, која, бринући се о својој души, провођаше време у молитвеном тиховању, у посту, у бдењу, у молитвама, чинећи притом много милостиње. Међутим ђаво који увек ратује против људи, не подносећи такве врлине код свете девојке, стаде војевати против ње на следећи начин. Он стави једноме младићу у срце нечисту жељу према овој девојци. И тај младић стално долажаше к њеној кући или слаше по некога к њој, приволевајући је на своју страст, али не добијаше никаквога одговора. Када Мастридија излажаше из куће и иђаше у цркву да се помоли Богу, младић је ни тада не остављаше на миру него јој причињаваше велику муку. Притом јој говораше такве речи, које воле слушати само грехољубиве душе. To побуди Мистридију да никуда не излази из своје куће, па ни у цркву.
Једнога дана Мастридија посла к младићу своју робињу са оваквом поруком: "Хајде, зове те моја госпођа". - Младић с радошћу пође, надајући се да ће она пристати на његову нечисту жељу. Када уђе к њој, у кућу, затече је за разбојем где тка. Мастридија га упита: Зашто ми, брате задајеш толике јаде и муке, да ми чак недаш ни у цркву одлазити? - Младић јој одговори: Госпођо, ја те заиста веома љубим, и када те видим, ја се сав запалим. - А шта те то највише привлачи мени? упита Мастридија младића. - Младић одговори: Твоје прекрасне очи; оне ме заносе.
Света девојка, чувши да њене очи саблажњавају људе, узе иглу којом је шила, и тог часа избоде себи очи.
Видевши то, младић се запрепасти; и уђе у њега страх Божји, и он се овим срцем раскаја. И оде он у манастир, обуче се у црну ризу, и постаде врло строг монах, подражавајући свете оце у молитвеним подвизима и уздржању.
Мастридија пак проведе свој живот служећи Господу, ка коме се и престави.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА МЕРКУРИЈА СМОЛЕНСКОГ

ТЕШКЕ невоље постигоше Руску земљу почетком тринаестог столећа. По Божјем попуштењу, а због мноштва грехова наших, на руски народ навалише опаки непријатељи - Татари. Много житеља би поубијано и у ропство одведено; велико опустошење настаде по свој земљи Руској. Много руских кнежева погибе тада бранећи отачаство. Свете цркве и манастире незнабожни непријатељи опљачкаше, и многе свештенослужитеље побише и испребијаше. Кијев би спаљен од варвара и лежаше у рушевинама. Татарски кан Батиј продужи освајати и друге градове; стиже и до Москве, те и њу освоји. Онда крену на Смоленск са огромном војском. У његовој војсци се одликоваше необичном снагом један веома крупан делија и његов син. И многи већ изгибоше од руке овога силника. Он стајаше на челу првога пука. Страх и трепет обузе житеље Смоленска: претила им је неминовна пропаст. Сва њихова нада беше Небеска Царица Пресвета Богородица, и Њена заштита. Први пук, на челу са делијом, већ се налазио недалеко од Смоленска, у место званом Долгомост.
У то време у Смоленску живљаше свети Меркурије. Рођен на западу од побожних православних родитеља, он се у млађим годинама пресели у Смоленск и ступи у службу код тамошњег кнеза. Као војник, Меркурије се одликоваше снагом и високим растом. Но он беше не мање велик и духовном снагом; од раног детињства падаше у очи његов побожни живот: он се подвизавао у посту и целомудрију и молитви; сваке ноћи он је тајно од свих узносио благодарна славославља Господу. А када чу о приближавању опаких непријатеља и како они руше храмове Божје, свети Меркурије туговаше и паћаше душом, и у њему се сваким даном све више и више распаљиваше божанска ревност и жеља да пострада и да душу своју положи за веру Христову.
Једне ноћи у саборној цркви пред иконом Пресвете Богородице мољаше се црквењак те цркве. Он са сузама мољаше Пречисту Богоматер да избави град од непријатеља. Одједанпут он чу глас који долажаше од иконе: "Иди к слузи моме Меркурију у Подоље". При томе Пресвета Богомати показа му врата где живљаше свети Меркурије, и продужи говорити: "Дакле, иди к њему и тихо му реци: Меркурије, тебе зове Владичица. Крени на непријатеља ратнички наоружан".
Удиви се црквењак овоме гласу од иконе. И одмах оде к дому који му показа Пресвета Богородица. И затече светог Меркурија у дворишту где се моли са рукама подигнутим к небу. Свети подвижник већ беше у својој ратној опреми: јер онога часа када црквењак чу глас од иконе Пречисте Богоматере, и свети Меркурије би на чудесан начин обавештен да ће к њему доћи црквењак. Црквењак приђе к светом Меркурију и рече му: "Меркурије, крени одмах, јер те зове Владичица".
Свети Меркурије заједно са црквењаком оде у цркву Пресвете Богородице. У цркви они нађоше свећу где гори пред иконом Богородице. Свети Меркурије, павши пред иконом, стаде са сузама молити Пресвету Владатељку за помоћ и заштиту; Тада се наједаред разлеже глас од иконе: "Слуго мој Меркурије, шаљем те да одбијеш непријатеље од овога града и да заштитиш ову цркву. Непријатељи су тајно одлучили: да ове ноћи нападну град и да га разоре. Али ја нећу оставити овај град: ради молитава мојих он неће бити предан у руке непријатељима. Одмах крени, слуго мој, у сусрет непријатељима; иди у место, звано Долгомост. Тамо стоји наоружана војска злих варвара. He бој се: ти ћеш победити војводу непријатељског. Ја те оставити нећу. У овој борби ти ћеш победити непријатеље, и добићеш од Господа венац победе и вечнога блаженства".
Чувши овај глас, свети Меркурије се сав испуни превелике радости. Сама Царица Небеска обећа му оно чему он већ давно тежи свом душом, јер је свагда био обузет жељом да пострада за своју браћу и за веру Христову. Пошто узнесе благодарност
Пресветој Богородици, он изађе из цркве, и горећи божанском ревношћу сместа крену на указано место.
Беше већ глуво доба ноћи. Грађани су спавали чврстим сном, пошто нису очекивали скори напад од стране непријатеља. Тихо и неприметно прође свети Меркурије поред страже на градској капији. Стигавши у Долгомост, он извуче свој мач, и са речима: "Пресвета Богородице, помози ми!" јурну на татарску војску. Горди делија, осион због своје снаге, паде први од руке светога Меркурија: снага, којом се он толико хвалисао, напусти га чим преда њ стаде Христов војник. Много и других војника из првога пука погибе од мача светога Меркурија; а остали војници непријатељски, захваћени паником, побегоше. Свети пак Меркурије, повукавши се устрану, стаде се молити и благодарити Пресветој Богородици за Њену чудесну и славну заштиту: "Пречиста, преславна и преблагословена Владатељко! Ти си својим посредовањем спасла овај град и ниси допустила да људи Твоји падну у руке опаких непријатеља хришћанских. Сада Те пак молим, Пресвета Богородице, немој одбацити ни мене грешног и недостојног слугу Твог: ја знам да ми се ваља овенчати славним венцем мучеништва и пролити крв за свету веру. To мене не плаши, јер већ одавно желим да се од тела разрешим и са Христом будем. Помоли се за мене, славна Заштитнице нашега града, к Сину твом и Богу нашем: да ме Он уврсти у изабрано Своје стадо и удостоји вечито славити свето име Његово". - Тада одјекну глас: "Нека ти буде по молби твојој".
Међутим непријатељи, добивши појачање, поново навалише на светог Меркурија. Али војник Христов, призивајући име Господње, опет их порази. Одступајући са стидом, непријатељи вапијаху: Тешко нама! немогуће нам је одржати се пред овим војником, јер заједно с њим нас туку неки муњеносни људи. A изнад њих ми видимо лучезарну Жену.
У то време син убијеног делије, желећи да освети смрт свога оца, подмукло нападе на светог Меркурија и одсече му мачем чесну главу. Уто све непријатеље спопаде страховит ужас: побацавши оружје они, гоњени неком невидљивом силом, бежаху од града, под којим погибе тако много сјајних бораца, и нестаде их из крајева Смоленских.
У свитање грађани Смоленска угледаше дело чудесне заштите Пресвете Богородице: пред њима се пружаше поље покривено лешевима. С благодарношћу они узеше тело славног заштитника града - светог Меркурија, и с чешћу га сахранише у цркви Пресвете Богородице крој леве певнице.
Ускоро после своје мученичке кончине свети Меркурије се јави у сну гореспоменутом црквењаку и рече: "Кажи грађанима овога града: нека они поређају моје оружје изнад мога гроба у спомен славне заштите и помоћи Пресвете Богородице". При томе светитељ обећа своју помоћ свима који га буду призивали у помоћ. Грађани онда поређаше оружје светитељево над његовом гробницом.
Када Пољаци 1611. године заузеше Смоленск, они разрушише саборну цркву и на њеном месту подигоше римокатолички манастир. Шта су они урадили са кивотом и светим моштима светог Меркурија и са оружјем што је било изнад гробнице, остало је тајна.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ СИМОНА СОЈГИНСКОГ

ПРЕПОДОБНИ Симон беше родом из града Солвичегодска. Од ране младости он остави родитеље и кућу и отиде у манастир к преподобном Корнилију Комељском. Провиђајући у њему будућег угодника Божјег, преподобни Корнилије га прими, и замонаши. Угледајући се на свог богоугодног учитеља преподобног Корнилија, преподобни Симон се строго подвизаваше у посту и молитви, испуњавајући смирено и ревносно сва послушања. По престављењу свога светог руководиоца, преподобног Корнилија, он се удаљи на ушће реке Сојге, усред дивље шуме, и ту подиже обитељ и храм који би освећен 1541. године. Уздржљивост и молитвена бдења преподобнога беху заиста ретки. Око ibera се убрзо окупи доста људи, жељних подвижничког живота монашког. И као прави пастир он им својим примером показиваше пут који води спасењу и вечном блаженству. Читавих двадесет година преподобни Симон се подвизаваше у својој пустињи, и 24. новембра 1562. године с миром предаде свету душу своју у руке Господу. Свете мошти његове почивају у његовој обитељи у храму свете великомученице Екатерине.

СПОМЕН СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ АВГУСТЕ ЦАРИЦЕ

О ЊОЈ видети под данашњим датумом у Житију свете великомученице Екатерине.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПЕДЕСЕТ ФИЛОСОФА

ОНИ преко свете великомученице Екатерине повероваше у Христа, и због тога бише спаљени у огњу. (Негде се наводи број сто педесет).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА и двеста војника с њим

О ОВИМ светим мученицима видети под данашњим датумом у Житију свете великомученице Екатерине. (Негде се спомињу 25. новембра).

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОДОРА АНТИОХИЈСКОГ

ОВАЈ свети мученик живео у Антиохији за време Јулијана Одступника. Чувши Јулијан како хришћани, приликом преноса моштију Св. Вавиле из Антиохије у Дафни (предграђе Антиохије), певају псалме, завршујући сваки псалам речима: "нека се постиде сви који се клањају идолима", - заповеди епарху Салустију да ухвати младог Теодора, који беше међу појцима. Храбри младић би обешен и тучен воловским жилама, гвозденим ноктима струган, и окован бачен у тамницу, где претрпе многе невоље. По некима, после тешких мучења он би пуштен на слободу, a no другима мачем посечен.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА АЛЕКСАНДРА

ПОСТРАДАО за Христа у Коринту за време гоњења под царем Јулијаном Одступником.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ТРИГЛИНЕ

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФИЛУМЕНА и ХРИСТОФОРА

ПОСТРАДАЛИ за Господа Христа мачем посечени.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЕВГЕНИЈА

БАЧЕН у дубоку провалију скончао.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПРОКОПИЈА и ХРИСТОФОРА

ОВИ свети мученици бише мачем посечени за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ХРИЗОГОНА

ПОСТРАДАО за Господа Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ХЕРМОГЕНА

БИО епископ Акрагантијски; преставио се у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ГРИГОРИЈА

ПОРЕКЛОМ са истока, из Азије. Основао манастир у Хрисипетри, у Понту. Свете мошти му почивале у том манастиру.

СПОМЕН СВЕТОГ МАЛХА

ПРЕСТАВИО се ка Господу у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РУФА[30]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ КАРИОНА

УПОКОЈИ се у миру Господа свога.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Максимин царовао од 305. до 313. године.
2. Диодор Сицилијски - познати незнабожачки писац, историчар и философ.
3. Тојест кипове, статуе.
4. Плутарх - знаменити грчки историчар; Херонеја - град у Средњој Грчкој.
5. Хермес или Меркурије - весник богова, покровитељ трговине и говорништва; један од најомиљенијих незнабожачких богова.
6. Богиње које су сматране за покровитељке наука и уметности.
7. Платон - знаменити грчки философ четвртог века пре Христа, савременик и учитељ познатог грчког философа Аристотела.
8. Овде се разумеју Хомер, Виргилије и други песници. Уопште, незнабошци су податке о својим боговима највећим делом црпели из песничких дела.
9. Хомер - један од најславнијих песника грчких; живео давно пре Христа; написао чувене поеме: "Илијаду" и "Одисеју".
10. Зевс, или Јупитер, грчко-римски бог; њега су незнабошци сматрали за господара неба и земље, за оца свих богова и људи.
11. Орфеј - легендарна личност, која је уживала нарочито поштовање међу незнабошцима.
12. Аполон, или Феб, син Зевса и Латоне, један од најобожаванијих грчко-римских богова. Сматран је за бога сунца и просвете; исто тако - за бога друштвеног благостања и поретка, за чувара закона, и за претсказивача будућности.
13. Хера = Јунона сматрана је од древних Грка и Римљана за сестру и жену главног бога њиховог Зевса, најцењенија међу богињама; сматрана за богињу земље и плодности и покровитељку брака. Посејдон - бог мора. Атина - богиња мудрости, првенствено ратне.
14. Римљани су у старини називали Сибилама пророчице. Њихова прорицања била су сабрана у три књиге које су чуване у храму Зевса (= Јупитера) Капитолског, а затим у храму Аполона на Палатинском брежуљку. Сав незнабожачки свет веома је поштовао те "Сибилинске књиге". На њихова предсказивања обраћали су пажњу и неки хришћански писци, налазећи у њима извесне наговештаје о Христовом Царсгву.
15. Аполоније Тијански - незнабожачки мудрац; чинио лажна чудеса и имао много следбеника; живео у трећем веку. Његове изреке, скупљене у засебну књигу, биле су веома цењене, нарочито .у Александрији, где је таква књига чувана тајно, у свештеном месту једног незнабожачког храма.
16. To je било 17. новембра 307. године.
17. Артемида или Дијана - позната незнабожачка богиња код Грка и Римљана, веома поштована .мећу њима; сматрана за богињу месеца; изображавана као прекрасна радосна девојка - ловац.
18. Спомен свете царице Августе празнује се 24. новембра; истог дана празнује се и свети мученик Порфирије и двеста војника с њим, посечених због исповедања Христа Господа.
19. И досада у Александрији показују благочестивим путницима место погубљења свете великомученице Екатерине, које ужива посебно поштовање међу тамошњим хришћанима.
20. Декије царовао од 249. до 251. године; Валеријан царовао сам нешто касније, од 253. до 260. године.
21. Капитол - храм врховнога бога Јупитера и богиње Јуноне и Минерве, на једном од брежуљака, на којима је био изграђен стари Рим, престоница Римске царевине. Тај брежуљак, са храмом, био је главно светилиште и називао се Капитол.
22. Варварима су Грци и Римљани називали све друге народе. Сам назив означава људе, туђе по језику, људе са неразумљивим језиком. Овде се, свакако, подразумевају Готи, од којих је Декије, нешто касније, и био убијен у рату.
23. Артемида - грчка богиња рата, лова и плодности.
24. Еф. 4, 24.
25. Ср. Јов. 1, 21.
26. Скити - древни народ, живео делимично у северним крајевима западне Азије, до Каспијског Мора, поглавито дуж северних обала Црног Мора.
27. Кападокија - источна област Мале Азије.
28. Ср. Флб. 1, 23.
29. Цар Јулијан царовао од 361. до 363. године. Поставши цар, он отступи од хришћанске вере и постави себи задатак свога живота: обновити незнабоштво. Зато се и назива Одступник.
30. Његов спомен и 22. октобра.