ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свештеномученик Харалампије. Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: "Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот". Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. "Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!" После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.

БЕСЕДЕ

Еп. нишки Г. Арсеније 2021, 

2. Преподобни Прохор Лободник. Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ХАРАЛАМПИЈА и с њим пострадалих

Царујући Господ наш Исус Христос привођаше крају служење демонима и уништаваше идолопоклонство у време нечестивог цара римског Септимија Севера[1]. Тада беше епископ у граду Магнезији[2] свети Харалампије. Он учаше људе речи Божјој, упућујући их на пут спасења. И говораше: Цap мој Исус Христос посла Духом Светим пророке и апостоле, да се њиховом светом проповеђу сви људи уразуме, и чврсто пођу путем правде. Цар ваш Север измисли љута мучења, да људи бездушним идолима приносе жртве, и да се душе предају на смрт! А цар мој Исус Христос посла нам преко пророка и апостола речи небеског живота. Помоћу ових речи се враг прогони, змија сатире, неверје се у веру претвара, демонска опсена развејава, и страшно пропада сва сила вражја. Зато треба веровати речима које казују пут вечног живота, а не држати се дела која доносе погибао.
Због таквих речи свети епископ би ухваћен од неверника, и изведен на суд и истјазање пред обласног управитеља Лукијана и војводу Лукија. Он и пред њима понови то исто. На то му управитељ рече: Од сувишка срца твог уста твоја говоре непаметне речи, не расудивши ни шта је добро ни шта је зло. Али немој мислити, добри старче, да за те речи нећеш бити мучен. Боље је, послушај савет наш, што и приличи твојој старости и, расудивши паметно, реши се да принесеш жртве боговима, да те не бисмо подвргли мукама за какве знао ниси. - Свети Харалампије одговори: Ја који сам остарео, и временски живот се мој већ приближава крају, не желим да презрем невидљива блага која су близу.
Разгневише се судије и стадоше му спремати љуте муке, и рекоше му: Принеси жртву боговима, о зла главо! Свети Харалампије одговори: Дечице, нећу принети жртву демонима! A знајте да демони које поштујете дрхћу од крсног знака и трепте. На то судије наредише да скину с њега свештене одежде. И пошто свукоше ангелоликог мужа, стадоше га мучити. А мучише га на овај начин: Обешеног, две слуге стругаше га гвозденим гребенима, док му сву кожу од темена до табана не одераше. Сав у ранама, светитељ рече својим мучитељима: Хвала вам, браћо, што остругавши моје старо тело ви обновисте дух мој за нови, вечни живот, у који жели да се обуче.
Када светитељ то рече, ужас спопаде обадве слуге који га мучаху, и они рекоше судијама: Срамота коју наносите овоме човеку претвара се њему у част, и муке - у радост. Да није ово сам Христос, који је узео на себе обличје старца и дошао у Азију да истреби њене житеље? Тело је његово тврђе од гвожђа, јер док смо гвозденим гребенима стругали тело његово, гребени су се повијали а тело му је остајало неповређено.
Када слуге ово говораху, обласни управитељ зашкргута зубима и викну на њих: О зле слуге! како сте лени да извршите наређење! Ви не радите оно што вам је наређено, него речима браните осуђенога на мучење! - И пошто слуге потпуно изнемогоше, стадоше исповедати и прослављати силу Христову која је крепила мученика. И обојица бише посечени за име Христово. Имена су њихова: Порфирије и Ваптос. Исто тако и три жене, које су посматрале мучениково страдање, вероваше у Христа, и прослављаху пресвето и свемоћно име Његово. И оне бише одмах посечене.
Тада се војвода Лукије диже са свога места, узе сам у руке оруђа за мучења, и стаде мучити светог Харалампија, снажно стружући тело његово. И одмах му се обе руке до лаката откинуше, као мачем отсечене, и прилепивши се уз тело мучениково висаху. А војвода без руку, павши на земљу, викаше: Овај човек је чаробњак! помози ми, о управитељу! Управитељ притрча и, видевши војводине руке где висе уз мучениково тело, пљуну у лице мученику, и тог тренутка се глава управитељева окрену назад, и лице му би с леђа.
А магнезијанци, спопаднути силним страхом, молише светитеља говорећи: Заустави гнев, и Божју одмазду уклони, јер је теби заповеђено да не враћаш зло за зло. Свети Харалампије им одговори: Тако жив био Господ Бог, нема злоће у срцу мом, ни обмане на језику мом. Знајте да Христос Бог казни ове главне безаконике. Он ће нама дати живот вечни, а нечестиве ће погубити. - Тада сви завапише к Богу, говорећи: Господе, не погуби нас који Ти сагрешисмо! Опрости нам, о Боже! Ти си сада, Господе, казнио кнезове наше, да би нас привео к светлости и начинио нас достојнима вечног живота. - И верова у Христа велико мноштво људи.
А војвода Лукије рече светитељу: Човече Божји, анђеле Господњи, смилуј се на мене силно ојађеног! Ето руке моје тешко ти падају, висећи уз тело твоје. Врати их дакле на њихово место, како би се ти терета ослободио a ja болова избавио. Учиниш ли то, и ја ћу веровати у Бога твог. - Светитељ упути молбе Богу, говорећи: Варух, Мануил, маран ата, равуни, тојест: Благословени Боже који си с нама, Господе наш који си дошао у телу, Учитељу мој, погледај на смирење окованих, и разреши од окова казне ове судије, и исцели мене сведока твог свега изранављеног! - И гле, чу се из облака глас који говораше: Харалампије, светило земље које и небо обасјава, саслужитељу Анђела, сажитељу Пророка, друже Апостола, саратниче Мученика, достојни разговора са мном, услиших молитве твоје и примих речи уста твојих, нека реч твоја буде исцељење болеснима! - И тог тренутка се исцелише војвода Лукије и управитељ Лукијан. И припаде Лукије к ногама мучениковим, просећи свето крштење, које и доби. А управитељ обустави гоњење хришћана док извести цара.
У то време многи долажаху к светитељу, крштаваху се исповедајући грехе своје, и добијаху исцељење болесници од разноврсних болести. А обласни управитељ Лукијан отпутова код цара Севера, који се тада налазио у Антиохији Писидијској[3], и обавести га о свему што се збило у Магнезији. И говораше цару: Међу нама се јавио човек из друштва галилејског, који све одвраћа од богова, и даје болесницима здравље. Он и војводу Лукија исцели, и овај поверова у Христа. И сва Магнезија прими његову веру. A ja оздравивши, дођох овамо да о томе обавестим царственост твоју. - Чувши то, Север се испуни гнева, и повика: О вечни богови, од нечестивих људи осрамоћени! Зашто на земљи узе маха овакво брбљање лажљиваца?
И одмах посла триста најбездушнијих и најсвирепијих војника да ухвате светог Харалампија и подвргну љутим мукама, па онда довуку из Магнезије у Антиохију. Војници отидоше, ухватише мученика Христова, укуцаше му по целом телу оштре гвоздене клинце, па му браду, која беше дугачка, уплетоше у конопац око врата, и тако га путем вуцијаху ка цару. И кад измакоше од Магнезије око два километра, један коњ који је ишао с десна, обрати се војницима, и људским гласом јасно им рече: О, ви триста војника! троструко погане слуге ђаволске! Зар не видите са овим човеком Христа Бога и Светога Духа? Зашто ово са њем радите? О, тврди срцем, одвежите онога кога не можете везати, да бисте се сами ослободили окова!
Ове људске речи, изговорене од коња, силно уплашише војнике. Али, извршујући царско наређење, они вуцијаху мученика до Антиохије. А ђаво, претворивши се у старог човека, изиђе пред цара Севера, говорећи: Авај мени, о царе! ја сам цар скитски. У моју царевину дође неки човек, по имену Харалампије, велики мађионичар, па сву моју војску отуђи од мене, и сав народ прилепи се уз њега. A ja, остављен од свију, дођох да ти то кажем, да се и с тобом не деси нешто слично. - Док је ђаво тако говорио цару, војници стигоше пред цара вукући свегог Харалампија. Када га цар угледа, одмах му зари у груди три дугачака остна, и нареди да се донесу дрва, наложи ватра, и на њој мученик полако пече, да не би брзо умро већ да би се што дуже мучио. И пошто светитеља дуго на ватри пекоше, жена нека која је тамо стајала, желећи да угоди цару, узе жеравицу, и изручи светом мученику на главу, лице и браду, говорећи: Умри, старче, умри! Јер је боље да ти умреш, него да нас својим обманама саблажњаваш.
А ова жена беше наложница царева. Њој рече сестра њена: Зар се не бојиш Бога, несрећнице? Чинећи цару по вољи, ти Бога гневиш. Неће ти помоћи Север, када се Христос разгневи на тебе. И обраћајући се мученику, рече: Човече Божји! чесна је старост твоја, и с тобом је Бог, у кога и ја хоћу да верујем и да се од грехова мојих избавим.
Затим се ватра угаси, и слуге изнемогоше, а светитељ беше неповређен од ватре и здрав. Онда цар нареди: Престаните да мучите тог човека и доведите га к мени. - И кад му приведоше мученика, цар рече: Човече, јутрос рано, разговарајући са скитским царем, ја се разљутих на тебе, и предадох те на мучење. Но сада, пошто си поднео мучење, бићеш у части код нас. Одговарај ми што те будем питао. Колико година имаш? Свети Харалампије одговори: Много година проведох у овом таштем животу, јер поживех сто и тринаест година. Цар Север упита: Када си толико година живео, како онда ниси до сада стекао такав разум који би те одвео познању бесмртних богова? Мученик одговори: Живећи много година, царе, и стекавши велики разум, ја познах Христа, јединог истинитог Бога, и веровах у Њега. Цар га упита: Јеси ли се женио или не? Светитељ одговори: Заручих небеску девицу, тојест царство Христа мог; а на земљи жену не познах. Цар упита: Умеш ли васкрсавати мртве? Светитељ одговори: Такво дело није у људској власти већ у Христовој. - И нареди цар те доведоше човека одавно бесомучна, јер га тридесет и пет година мучаше ђаво, гонећи га по пустињама и горама, бацајући га у провалије, и блата, и урвине, еда би га погубио. Чим овај човек би приведен ближе, ђаво одмax осети мирис светитељев, и повика: Молим те, слуго Божји, не мучи ме пре времена, него нареди речју, и изићи ћу. Ако пак желиш, ја ћу ти рећи како уђох у овог човека. И нареди светитељ ђаволу да каже. И он стаде казивати: Овај човек, желећи да покраде ближњег свог, рече у уму свом: ако прво не убијем наследника, не могу узети његово наследство. И пошто уби ближњега, он иђаше да покраде благо његово. A ja, нашавши га у таквом расположењу, уђох у њега, и већ тридесет и пет година обитавам у њему. - Тада светитељ Харалампије рече ђаволу: Изиђи из овог човека, и никако га немој повредити! И одмах изађе ђаво, и човек постаде здрав. Цар на то рече: Заиста је велик хришћански Бог!
А после три дана умре неки младић. Цар нареди да донесу мртваца преда њ, па рече светом Харалампију: Помоли се своме Богу, да васкрсне овог мртваца. - Помоливши се, светитељ васкрсне мртваца. И многи од народа вероваше у Христа, видевши таква чудеса. А и сам цар веома се дивљаше.
Беше у цара неки епарх, по имену Крисп. Он предложи цару ово: Очисти са земље овог човека, јер је мађионичар и чарањем чини чудеса. Цар поверова речима Крисповим и, променивши своје добро расположење, рече мученику: Харалампије, принеси жртву боговима, да би избегао џелатове руке. Светитељ одговори: Много су ми корисне муке. Јер уколико се тело моје дроби од рана, утолико се дух мој радује у мени.
Наљути се на то цар, и нареди да камењем бију светитеља по устима. И они што га бијаху, говораху му: Покори се цару, да не погинеш узалуд! Цар нареди слугама: Узмите буктиње, па му браду запалите и лице опалите! И када слуге принесоше буктиње до светитељеве браде, огроман пламен сукну из браде, захвати присутне, и опали око седамдесет незнабожаца.
Сав бесан од јарости, цар Север рече: Добро ми говораше цар скитски да је Харалампије чаробњак, и жели исто тако да и од мене отпади моје војнике. - Онда се обрати својим доглавницама са питањем: Нe знате ли ми рећи, ко је тај Христос у кога Харалампије верује? Епарх Крипс одговори: Христос је син Маријин, рођен од прељубе. А неки Аристарх рече Криспу: Нe булазни, јер откуда си дознао ту тајну? Откуда знаш ко је била Марија а ко Христос? Крисп љутито викну: Ђаволе, зар си мудрији од мене? Аристарх одговори: Боље схватам од тебе. Цар Север рече Аристарху: О, зла главо! противу мене ли говориш? Аристарх одговори: Нипошто, господине царе! Нe говорим ни противу тебе, ни противу кога другог, већ за Христа говорим. А цар се запали јарошћу, узе тетиву, затеже је и пусти стрелу увис, говорећи: Доћи овамо, Христе, ако на висинама живиш! сиђи доле, и разапни на земље шаторе своје! Ево, ја спремам рат против тебе, имам довољно силе да иступим против тебе! Сиђи овамо, и стани близу мене! Ако не, срушићу небо, угасићу сунце, и рукама ћу те ухватити.
Док је цар дрско и бестидно говорио овакве хуле на Христа Бога, затресе се земља, и велики страх спопаде све. Јер се разгневи Бог на небу, те земља затрепти као лист, и настаде севање муња и ломљава громова, тако да смртни људи обамреше од страха. А цар и епарх Крисп, оковани неким невидљивим оковима, бише подигнути од земље у ваздух, и висијаху. И завапи цар к мученику: Господине Харалампије, ово је због грехова мојих; праведно сам кажњен. Но ти, реци реч Богу твом, да ме избави од ове муке, и ја ћу име Бога твога и твоје исписати по целом граду, јер велика страхота Христа твог удари на ме.
Уто дође тамо царева кћи Галина, и рече оцу свом: Оче мој, нико се не може противити Богу, јер је Он нада хришћана, истребитељ безбожника. Веруј у Бога, и избавиће те, и од невидљивих окова, којима те окова, разрешиће те. Јер је тебе оковао вечни и неприкосновени Бог. - И блажена Галина, павши пред мучеником, рече: Молим ти се, слуго Божји, помоли се Христу Богу, и разреши оца мог од невидљивих окова. - И кад се светитељ помоли, престаде страшна претња Божја. И цар са епархом стаде на земљу, и рече: Господару неба и Творче земље, помилуј ме! Ти који живиш на небу, погледај милостиво на земљу!
И оде цар са епархом и свима доглавницима у свој дворац, и три дана не изађе из њега, размишљајуђи о страху Божјем и о грозној претњи. У то време царева кћи имађаше виђење, које каза светом Харалампију, говорећи: Видех себе где стојим крај велике воде. И гле, изненада утледах велику ограђену башту: у њој сваковрсно мирисаво дрвеће, у средини пак диван виноград, и у винограду врло висок кедар, крај кедровог корена извор. Ту башту чуваше страшан стражар, и не допушташе никоме да уђе тамо. А видех у близини где стоје мој отац и епарх Крисп. Стражар пружи према њима свој пламени штап, одгонећи их одатле. А ја са великим страхом стојах, и молих стражара да ми допусти да останем тамо. Он ми на то рече: Хајде овамо, и ја ћу те на својим раменима с почашћу унети. И када бих унутра крај извора под кедром, чух глас који говораше: Ово је место дато теби, и онима који су слични теби. Такво виђење имах, и молим те, објасни ми шта оно значи. Свети Харалампије јој рече: Значење твога виђења је ово: Велика вода је дар Духа Светога; ограђена башта, то је рај; виноград је насеље праведника; мирисаво дрвеће, - то су хорови светих Анђела; високи кедар - слава Крста; извор из кедрова корена означава живот вечни, који је светим Крстом дарован роду људском; стражар тога места који те је на раменима унео, то је Христос Господ, који деведесет и девет оваца оставља у планини, и иде за изгубљеном, и када је нађе, узима је на раме своје. А отац твој и епарх биће отерани од Божјег раја. Јер они, иако сада благодаре Бога, опет ће се касније извргнути у незахвалнике; и ђаво ће их понова својим саблазнима одвратити од Бога.
Пошто прође тридесет дана од оне страшне казне Божје, цар се опет разврати и, оставивши Бога чију крепку руку позна, окрену се идолима. И дозвавши мученика рече му: Харалампије, послушај мој савет и поклони се боговима, да би био у части код нас. Светитељ му одговори: Немогуће је да речи мучитељеве саблазне слугу Божјег, јер су речи твоје, царе, заиста неразумне и луде. Разљутивши се, цар викну: Луда главо, ти речи моје називаш лудима! - И нареди да му удицу зарију у уста, и тако воде по целом граду. А царева кћи приступи оцу свом и рече му: Шта то радиш, оче? Зашто мучиш праведника? Зашто се заплићеш у ђаволове замке, те напушаташ добро а избираш зло? Зашто више волиш смрт а одбацујеш живот? Зашто тиранском јарошћу устајеш на слугу Христовог? Послушај, оче, глас мој: као што си ревносан на зло, буди тако ревносан на добро, јер ко зло сеје, зло ће и пожњети, а ко сеје с благословом, пожњеће добро. Сети се казне Божје која те беше постигла када си, невидљивим оковима окован, висио у ваздуху, и исповедио истинитог Бога. А пошто си разрешен окова, ти Га сада напушташ. Многи властодршци, кад их Бог кажњава познају силу Његову, а када казна престане они Га опет заборављају.
Чувши то, цар се нимало не поправи, него постаде још гори, и рече: Принеси жртву боговима, Галино! А она му одговори: Учинићу ти по вољи, оче. Обрадован, цар нареди: Ослободите Харалампија окова и доведите га, пошто моја кћи пристаје да принесе жртву боговима. - А кад доведоше Харалампија, цар му рече: Ето, кћи моја Галина пређе од твоје вере у нашу, и хоће да принесе жртву боговима. Хајде и ти, Харалампије са њом у храм богова наших, и учини оно што ми желимо. - Харалампије је ћутао. Цар је његово ћутање сматрао за пристанак. Онда царева кћи оде у храм Јупитеров и Аполонов, и рече жрецима: Кајући се дођох да умолим богове које сам разгневила поверовавши у Христа. А жреци повикаше говорећи: Велики Јупитере, силни Аполоне, творци неба, господари над господарима, погледајте на госпођу Галину, и смилујте се на њу ради цара Севера! - Онда блажена Галина уђе у идолиште, дозва жреце, и упита их: Кога ћу Бога најпре разлупати? да ли Јупитера, или Ираклија, или Аполона? Одговорише жреци: Нипошто, госпођо, не помишљај никакво зло, нити се ругај спаситељима нашим, да се они не би разгневили, па разорили небо и преврнули земљу. Тада блажена Галина ухвати Јупитеров идол, и упита га: Када си ти Бог, како онда ниси сазнао да сам дошла да те разлупам? Рекавши то, она га силно тресну о земљу, и он се разби на три дела. Затим дохвати Аполона, и рече: И ти, сатано, погрбљени старче, падни на земљу, јер си прах. Потом разлупа и све остале тамо богове.
Жреци отрчаше к цару Северу, и рекавши му: Господине царе, пропаде нада наша; сада ће се и сунце угасити, и свет пропасти, јер богови умреше. Зачуђен, цар их упита: Шта значе речи ваше? Жреци одговорише: Кћи твоја Галина полупа богове. Цар им рече: Идите и позовите педесет ковача да ноћас обнове богове, па их поставите у храму, и реците да су васкрсли из мртвих, као што и галилејани кажу за Христа свог да је васкрсао после смрти. - Жреци то учинише са великом ревношћу. И сутрадан изјутра дођоше к царевој кћери и рекоше јој: Дођи у храм, госпођо, и види васкрсле богове. А блажена Галина их упита: Васкрсоше ли богови? Идем да их видим. И ушавши у храм, она угледа новосаливене богове, и рече: Видим велико чудо! Жреци додадоше: Заиста велико чудо. Јер, јуче осрамоћени и поругани, они данас блистају у већој части и слави. Блажена Галина рече: Згодније ми је да нове богове поизразбијам него ли старе. И рече идолу Јупитеровом: Теби говорим, Јупитере, који си васкрсао из мртвих, иди опет међу мртве. - Рекавши то, Галина опет полупа идоле.
Тада се жреци напунише гнева, и опет известише цара о погибијих својих богова, Цар изведе преда се своју кћер, и упита је: Зашто си поразбијала богове? Она одговори: Зато што су они мртва ствар, само их ви, прелашћени лажним мишљењем, називате боговима. Цар рече: Принеси жртву боговима ти, породе безбожни, а не моје чедо! Блажена Галина одговори, потсмевајући се: Та ја већ принесох жртву како умедох. А ако желиш, ја ћу то исто учинити и осталим твојим боговима.
Разгневљен, цар остави своју кћер, па се с бесом окоми на светог Харалампија, и предаде га некој жени удовици да му се наруга. А светитељ, улазећи у дом удовичин, наслони се на један стуб, и тај сухи стуб одмах озелени и узрасте у велико дрво, које својим гранама покри цео дом удовичин. Видевши такво чудо, жена се препаде и рече: Иди од мене, господине, јер нисам достојна да таквог човека примим. Сматрам да си ти Христос, или анђео, или пророк, или апостол. Изиђи од мене, молим те, јер нисам достојна да под кров мој уђеш. Светитељ јој рече: Нe бој се, кћери, јер си нашла благодат у Господа. Веруј у Њега, јер је Господ велик, и милостив, и славан веома.
A ујутру суседи, видевши како високо и многолиснато дрво својом сенком покрива дом удовичин, питаху се: Какво је ово чудо? Неки рекоше: Зато што тамо уђе Харалампије, озелени стуб и порасте велико дрво. И ушавши, затекоше светога старца где седи и поучава удовицу, и овако јој говори: Блажена си ти, жено, јер си у Христа поверовала! Блажена си, јер ти се опраштају греси, пошто Бог прима оне који се кају. И људи што дођоше рекоше му: Зашто и нас не обавестиш да си заиста Христов? Одговори свети Харалампије: Опростите ми, децо, ваш сам саслужитељ а Христов служитељ, и именом Његовим ово чиним. Тада се жена осмели, и стаде громко викати: Радуј се, Харалампије, који свагда сијаш светлошћу неугасивом! Радуј се, Харалампије, велики благодаћу! Радује се, Харалампије, светило свесветло! јер многи, научени тобом, приступише Христу.
Док је жена то говорила, дошавши суседи припадоше к ногама светог Харалампија, устима Христа исповедајући и срцем у Њега верујући. И сви примише спасоносно крштење.
Идућег дана нареди цар да мученика доведу на суд. И претекоше они што су поверовали у Христа, и известише цара о чуду што се десило, како је озеленио стуб и порастао у велико дрво. Док се цар чудио томе, рече му епарх Крисп: Господине царе, ако брзо не будеш наредио да се мачем погуби тај мађионичар, чудима која он чини биће заведени сви, па ће оставити наше богове и нас, и поћи за њим.
Тада цар изрече пресуду да се светитељ погуби мачем. Чувши то, свети Харалампије радосно запева псалам Давидов: Милост и правду певам Теби, Господе! Певам и размишљам о путу непорочном, кад би год дошао к мени (Пс. 100, 1-2), и тако редом, цео псалам до краја. Дошавши с радошћу на губилиште, где је имао завршити свој подвиг, он рече: Благодарим Ти, Господе Боже, јер си милостив и жалостив. Ти си убио ђаволе, срушио ад, и разрешио смртне патње: помени ме, Господе Боже мој, у царству Свом! - Док се он тако молио, отвори се небо, и сиђе к њему Господ са мноштвом светих Анђела. И би постављен веома ведичанствен престо од смарагда. И седе Господ на њ, и рече мученику: Приђи, Харалампије, пријатељу мој, који си много претрпео имена мога ради: ишти што хоћеш од мене, и даћу ти. - А свети Харалампије одговори: Велика је ово ствар за мене, Господе, што си ме удостојио да видим страшну славу Твоју. Господе, ако је Теби по вољи, молим Те, дај славу имену Свом, да на месту где буду сахрањене мошти моје, и спомен се мој буде празновао, не буде глади, помора, непогода, него да буде мир, и здравље телима и спасење душама, и изобиље пшенице и вина, и расплођење стоке на потребу људима. Господе, Ти знаш да су људи месо и крв; опрости им грехе, и подај им изобиље плодова земаљских, да се према потреби нахрањују и наслађују у трудовима својим, прослављајући Тебе Бога свог, дародавца свих блага. Роса што долази од Тебе нека им буде исцељење! О Господе Боже мој! излиј благодат Твоју на све!
Пошто се светитељ тако помоли, рече му Господ: Нека буде по молби твојој, јуначни мој војниче! И оде Господ с Анђелима својим на небо, а Њему следоваше душа светог Харалампија.
Тада војници отидоше цару, и испричаше му славу мученикову, како му се Господ јави, и како умре без посечења мачем, и како видеше душу његову где одлази на небо. И би цар у чућењу и страху великом. А кћи његова, блажена Галина, заиска од њега тело мучениково. И пошто га доби, она га помаза мирисима и скупоценим миром, обави чистом плаштаницом, и метну у златан кивот, славећи Бога. А цар се побоја да суди и мучи своју кћер, јер беше очевидно за њега да је Бог са њом. И остави је да она по своме нахођењу живи у хришћанској вери.
Све ово би у оно време, када се Септимије Север бавио у Антиохији, док Господ наш Исус Христос царује у нама. Овај непобедиви и несавладиви велики мученик Харалампије, свештеник Божји, који посредује за цео свет, пострада 10 фебруара 202 године. Његове свете мошти поштују се од хришћана по многим местима, а његова света глава чува ce до данас у манастиру св. Архиђакона Стефана на Метеорима у Тесалији. Нема сумње, он стоји с десне стране престола Божјег, молећи за нас Господа нашег Исуса Христа, коме слава и царство сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ДЕВИЦА ЕНАТЕ И ВАЛЕНТИНЕ, и светог мученика ПАВЛA

Девица Ената беше родом из Газе јудејске[4], а Валентина из Кесарије[5]. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега.
Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва.
После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва[6].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЗИНОНА[7]

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПРОХОРА Печерског чудотворца

Богат добротом и милостив, Господ често шаље невоље на човека, да би га тиме уразумио и побудио на добра дела. Но и када допусти да се људи муче и злопате, ипак Он не касни ни са милошћу Својом и помо ћи Својом, као што се то лепо види из Житија овог преподобног Прохора.
За владавине кнеза Свјатополка Изјаславича[8] у Кијеву, људи претрпеше многа насиља од овога кнеза: он без разлога домове велможа, па и саме велможе, уништаваше. Због тога Господ допусти те се пагански непријатељи Русије осилише: велике војске Половаца[9] навалише на Свјатополка; усто међу кнезовима букну међусобна борба; и у Руској земљи тада настаде страховита глад и велика оскудица.
У то време овај блажени Прохор дође из Смоленска у Печерски манастир к игуману Јовану, и од њега прими свети анђеоски иночки чин. У манастиру он се стаде чврсто подвизавати у врлинама, и предаде се тако великом уздржању, да себе лиши и обичнога хлеба, а скупљаше зеље лободу, трљаше га својим рукама, и правећи од њега некакав хлеб, њиме се храњаше. Лети је он спремао себи такав хлеб за целу годину; и тако радећи сваког лета, он уопште није употребљавао обичан хлеб у току целог живота свог, због чега и би прозван Лободник; сем просфоре у цркви, он ништа друго није јео до лободу, нити је што друго пио до воду. Видећи трпљење светога у тако великом уздржању, Господ претвори горчину лободнога хлеба у сладост, и угоднику Божјем то би на радост. И блажени Прохор никада не туговаше, него свагда радујући се служаше Господу. Нити се он икада уплаши пљачкашких налета непријатељских, јер живљаше као птица, немајући ништа друго сем лободе. Он се није могао похвалити заједно са еванђелским богаташем: душo, имаш много блага на много година: почивај, једи, пиј, весели се (Лк. 12, 19). Штавише он и за зеље, припремано на годину дана, кораше себе говорећи: Прохоре, ову ноћ узеће душу твоју од тебе; а што си припремио чије ће бити? (Лк. 12, 20). Овај блажени на делу испуни реч Господњу: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице, па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 26). Угледајући се на птице, блажени Прохор лако прехођаше пут до места где је расла лобода, и отуда је доношаше у манастир на раменима, као на крилима. Тако се он, као птица, храњаше непосејаном храном, са непооране земље.
Док се светитељ тако подвизаваше, у Руској земљи настаде велика глад од сталних ратова, те људима прећаше смрт због тога. Али Бог, хотећи да прослави угодника Свог, и да се смилује на људе своје, учини те тада лобода ниче много више него других година. И блажени Прохор наложи на себе још већи труд: непрестано сабираше то зеље, растираше га својим рукама, прављаше од њега хлеб и раздаваше га невољнима и изнемоглима од глади.
Неки пак, видећи како свети Прохор скупља лободу, стадоше је и сами скупљати за себе, да би се прехранили њоме у време глади, али не могаху такав хлеб јести због горчине. Тада се сви потребити стадоше обраћати блаженом Прохору, и он свима радо даваше свој лободни хлеб. И укус овога хлеба беше свима пријатан и сладак, као да је меда било у њему. И народ је овај хлеб лободни, умешен рукама блаженог Прохора, радије узимао него пшенични хлеб. Но при томе ево шта беше нарочито чудновато: овај хлеб показиваше се чист и бео по изгледу, и биваше сладак по укусу, само када је даван с благословом блаженог Прохора; а када га је неко узимао кришом, он се показивао црн као земља и горак као пелен. Тако, неко од братије узе тајом, без благослова, хлеб од блаженога, и хтеде га јести. Но гле, у рукама његовим хлеб се показа као земља, a у устима тако страховито горак да га он не могаше јести. И то се догоди овоме иноку неколико пута. Но он се стиђаше да открије свој грех блаженоме и да затражи од њега хлеб са благословом. Међутим, притешњен глађу коју није могао више подносити и видећи смрт пред очима својим, овај инок оде к игуману Јовану и исповеди му све, просећи опроштај. Игуман не поверова томе и нареди другоме брату да од блаженог Прохора узме хлеб тајом, да би се убедио да ли је стварно тако. Када хлеб би донесен на такав начин, показа се да је истина што је испричао први брат: од горчине нико га не могаше јести. Држећи овај хлеб у рукама, игуман посла к светоме да потраже од њега хлеба с његовим благословом; при томе рече: "Одлазећи од њега, узмите кришом и други хлеб". Када то би учињено, хлеб кришом узет измени се пред њима и постаде црн као земља, и горак као пелен, попут пређашњег; а хлеб узет са благословом светог Прохора, показа се бео, и беше сладак као мед. Због овог чуда блажени Прохор слављаше се свуда, и прехранивши многе гладне, он тиме указа многима велику помоћ.
У то време Кијевски кнез Свјатополк Изјаславич отпоче братоубилачки рат против Владимирског кнеза Давида Игоровича, зато што га Давид беше наговорио да ослепи Требовљиског кнеза Васиљка Ростиславича. Исто тако Свјатополк Изјаславич зарати и са Перемишљским кнезом Владимиром Ростиславичем, братом Васиљковим, па чак и са самим Васиљком, због области оца свог Изјаслава коју држаху Ростиславичи[10]. Прогнавши Давида к Пољацима, кнез Свјатополк постави у његовом граду Владимиру сина свог Мстислава, па се сам врати из похода у Кијев. Али пошто не могаде победити Владимира и Васиљка, он посла против њих пo Угpe Јарослава, другог сина свог. У време тих великих нереда и безаконе пљачке би забрањено трговцима прелажење из Галича и Перемишља у Кијев, због чега скоро у целој Јужној Русији нестаде соли, и народ се нађе у великој невољи.
Видећи ту народну невољу, блажени Прохор сабра у своју келију много пепела из свих келија, и помоливши се Богу, раздаваше тај пепео свима којима беше потребна со, и пепео се молитвама блаженога претварате у чисту со. И уколико је он изобилније раздаваше, утолико се со већма умножаваше; и беше је доста не само за манастир, него и мирјани долажаху к блаженом Прохору и узимаху је обилно за потребе по својим домовима. И за све то блажени Прохор ништа није узимао, нeгo је своју со бесплано раздавао свима колико је ко тражио, тако да се често могла видети пијаца празна а манастир пун народа који је долазио ради добијања соли.
Тада ђаво изазва према блаженом Прохору велику завист код продаваца соли на пијаци, пошто не добијаху жељену зараду. Они држаху да ће тих дана зарадити на соли огромна богатства, али се веома преварише, јер што раније продаваху по скупе паре, то потом нико не узимаше ни за бесцење. Стога се сви продавци соли дигоше и одоше кнезу Свјатополку, и стадоше клеветати блаженог Прохора, говорећи: "Прохор, црноризац Печерског манастира, преоте нам велико богатство, јер он несметано привуче к себи све за со; а ми који дајемо теби данак, нисмо у стању да продамо своју со, па смо стога осиротели".
Саслушавши их, кнез намисли: и да уклони роптање међу продавцима соли, и да себи стекне богатство. У том циљу он са саветницима своји донесе одлуку: да веома подигне цену соли, и да со, одузевши је од Прохора, сам продаје преко својих слугу. А слугама - повереницима кнез рече: "Ради вас опљачкаћу монаха".
И тако, кнез Свјатополк посла да Прохору одузму сву со. И кад со би довезена, пође он сам да је види заједно са продавцима који оклеветаше блаженога. И сви угледаше пред својим очима - пепео. Тада кнез нареди некима да пробају ту со, но она се по укусу показа пепео. И сви се они чуђаху тој промени и беху у недоумици. Затим кнез, желећи да тачно провери чиме ће се ово чудо завршити, нареди да се овај пепео чува још три дана.
Међутим, к блаженом Прохору долажаше много народа да, по обичају, узме од њега со. Но, сазнавши да је опљачкана, народ се враћаше без соли, проклињући онога који је то учинио. А блажени Прохор рече народу: "Када кнез буде избацио ту со напоље, ви онда пођите и накупите себи".
Стварно, кнез задржа ту со код себе три дана и, не видећи у њој ништа до пепео, нареди да се ноћу избаци напоље. Но пепео, чим би избачен напоље, одмах се опет претвори у со. Сазнавши за то, грађани се стадоше стицати на то место и с радошћу узимати со.
Када се догоди ово дивно чудо, кнеза, који такву неправду беше учинио светом монаху, спопаде ужас. И не могавши сакрити ово чудо, пошто се догоди пред целим градом, кнез стаде испитивати шта оно значи. Тада му испричаше све шта чини блажени Прохор: не само о соли, посталој из пепела, него и о хлебу од лободе којим он прехрани много народа, и како тај хлеб постајаше сладак када га људи примаху из његових руку с благословом, и како, напротив, тај хлеб постајаше горак када га ко узимаше кришом.
Чувши све то, кнез Свјатополк се застиде свога поступка, отиде у Печерски манастир, и помири се са игуманом Јованом, на кога беше израније љут, јер га овај беше изобличио због ненаситог богаћења и због угњетавања народа. Са тог разлога кнез чак беше затворио игумана Јована у Турову. Но уплашивши се посредовања христољубивог кнеза Владимира Мономаха, брзо га поврати с чешћу у Печерски манастир.
После овог чуда кнез Свјатополк стаде гајити велику љубав према Пресветој Богородици и преподобним оцима: Антонију и Теодосију Печерским; а блаженог Прохора веома поштоваше и величаше, знајући да је истинити слуга Божји; он пред њим даде и реч Богу, да више никоме неће чинити насиље. При томе он потврди то обећање следећим уговором, говорећи блаженоме: "Ако ја, по вољи Божјој, пре тебе отидем из овога света, онда ме ти својим рукама положи у гроб, да би на тај начин показао своју незлобивост према мени. А ако се ти преставиш пре мене, онда ћу те ја, узевши твој ковчег на своја плећа, сам унети у пештеру, да бих тога ради добио од Господа опроштај за тешки грех који учиних према теби".
После оваквог уговора, блажени Прохор поживе доста година, богоугодно проводећи свој беспрекорни и сурови живот, па се онда разболе. Кнез пак у то време крену у рат против Половаца. Тада блажени Прохор посла кнезу овакву вест: "Већ се приближи час мога одласка из тела; стога ако хоћеш да испуниш своје обећање, и добијеш од Бога отпуштење грехова, дођи да се опростимо, и да ме својим рукама положиш у гроб. Дакле, ја очекујем твој долазак. Ако пак задоцниш, и ја без тебе одем, онда неће бити моја кривица, и твој поход неће се онако свршити по тебе, као што би се свршио када би ти дошао к мени".
Добивши ову поруку, кнез Свјатополк остави војску и одмах брзо оде к болесном Прохору. Блажени многе поуке даде кнезу: о милостињи, о будућем суду, о вечном животу и о бескрајним мукама; а даде му опроштај и благослов, и опрости се са свима кнежевим пратиоцима. Затим, подигавши руке своје к небу, предаде дух свој у руке Божје. Кнез Свјатополк, заједнo ca црноризцима, узевши тело преподобног, однесе га у пештеру и својим рукама положи у гроб.
После тога кнез оде у рат и однесе потпуну победу над Половцима, зароби готово све житеље Половецке области и доведе их у своју земљу. Ова победа, Богом дарована Руској земљи, би одржана по пророштву њеног молитвеника, преподобног Прохора. Од тога времена кнез Свјатополк, полазећи у рат на непријатеље или у лов, увек је свраћао, ради благослова, у Печерски манастир и тамо, у богозданој цркви, са великим усрђем и благодарношћу поклањао се чудотворној икони Пресвете Богородице и пред гробницама преподобних: Теодосија, Антонија и Прохора, и тек онда одлазио у рат.
Светим молитвама преподобног оца нашег Прохора, Печерског чудотворца, нека избави и сада све нас од сваке напасти и опасности Господ Христос, јер Њему приличи са беспочетним Његовим Оцем и пресветим, благим и животворним Његовим Духом свака слава, сада и увек и кроза све векове, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ПОРФИРИЈА И ВАПТОСА (ИЛИ ДАВКТОСА)

Џелати светог Харалампија, поверовали у Христа, и за то мачем посечени[11].

CПOMEН СВЕТИХ ТРИЈУ ЖЕНА МУЧЕНИЦА

Преко светог Харалампија поверовале у Христа, и за TO мачем погубљене[12].

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АНАСТАСИЈА II, патријарха Јерусалимског[13]

Богоугодно патријарховао Јерусалимском Црквом у другој половини седмога и почетком осмога века. Упокојио се 706. године. Изгледа да је, због најезде Арапа, боравио дуже времена у Цариграду. Учествовао је на Шестом Васељенском Сабору 680-1. године у Цариграду.

СПОМЕН СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ ЈОАКИМА, ЛУКЕ, ГЕРМАНА, АРКАДИЈА, ГРИГОРИЈА, МАРТИРИЈА, АНТОНИЈА, ВАСИЛИЈА И СИМЕОНА епископа Новгородских

Ови ови архијереји Божји у разна времена богомудро и свето епископствовали на епископском престолу Новгородском, Богу угодили, себе благодаћу и врлинама еванђелским осветили и посветили, ревносно паству ка Царству небеском водили, и тако Царство небеско и сами задобили.

СПОМЕН СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗОВА ВЛАДИМИРА И АНЕ

Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.

САБОР ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ У Ареовинду

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛОНГИНА КОРЈАЖЕМСКОГ

Спочетка се подвизавао у Обнорском манастиру, у Вологодској епархији. Затим се удаљио и на ушћу реке Корјажемке основао Корјажемски манастир, и био игуман. Упокојио се 10 фебруара 1540. године. Свете мошти његове обретене нетљене 1557. године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Царовао Септимије Север од 193 до 211 године.
2. Магнезија - град у Тесалији, североисточној области старе Грчке.
3. Антиохија Писидијска - у западном делу Мале Азије, на граници с Фригијом.
4. Газа - град на источној обали Средоземног Мора.
5. Кесарија - велики град у Палестини, крај Средоземног Мора.
6. Пострадали за владање Максимијана II Галерија у 308 години.
7. Овај преподобни спомиње се и 30. јануара, где је његово кратко житије. Његов живот описао је бл. Теодорит Кирски ("Филотеос Историја", 12).
8. Кнезовао од 1093. до 1113. године.
9. Половци - дивљи скитачки народ тјурског племена; од друге половине XI века прешли из закаспијских степа у јужноруске степе и чинили честе пљачкашке упаде у јужноруске кнежевине.
10. Све се то догађало у 1099. години.
11. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог свештеномученика Харалампија.
12. Видети о њима под данашњим даном: Страдање светог свештеномученика Харалампија.
13. У неким Синаксарима погрешно стоји да је то патријарх Цариградски (јер Цариградски патријарх Анастасије, 730-753 г., био је јеретик иконоборац). У Патмоском кодексу 266 као и у Јерусалимском. Канона рију стоји да је ово патријарх Јерусалимски, на што је указао већ и учени Цариградски патријарх Константиос (1830-34), а и Вартоломеј Кутлумушки.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети мученик Никифор. Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: "Молим те, мучениче Христов", говораше Никифор, "опрости ми ако ти што сагреших!" Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. "О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!" Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: "И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!" Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.

2. Свештеномученик Петар Дамаскин. О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ МУЧЕНИКА НИКИФОРА

У Антиохији живљаху два присна пријатеља, Саприкије и Никифор. Они имађаху тако велику љубав један за другога, да многи мишљаху да су рођена браћа. Саприкије беше свештеник, а Никифор обичан прост грађанин. Пошто дуго времена чесно живеше у тако великом пријатељству, позавиде им на томе мрзитељ добра враг, и посеја међу њима кукољ такве мржње, да се потом нису хтели срести ни на путу. Насупрот њиховој пређашњој љубави и пријатељству, међу њима, по дејству ђавола, букну страшна мржња и непријатељство. И пошто им прође доста дана у таквом непријатељству и мржњи, Никифор први дође к себи, и увиде да је та мржња од ђавола. И замоли неке пријатеље и суседе, да отиду код свештеника Саприкија, и умоле га да му опрости пошто се каје, и да Господа ради успостави своју ранију љубав према њему. Али свештеник не хте да му опрости. Но Никифор поново посла к њему друге пријатеље са истом молбом, али их свештеник не хте ни да саслуша. И по трећи пут Никифор посла молиоце, али их Саприкије све одби и не послуша их, нити се склони на милост да опрости брату који га је смирено молио за опроштај. Осуровивши срце своје, Саприкије остаде неумољив, и заборави на речи Господа нашег Исуса Христа који је рекао: Опраштајте, и опростиће вам се (Лк. 6, 37). И опет: Ако дакле принесеш дар свој к олтару, и онде се опоменеш да брат твој има нешто на те, остави онде дар свој пред олтаром, и иди најпре те се помири с братом својим (Мт. 5, 23-24). И опет: Ако ли не опраштате људима прехе њихове, ни отац ваш неће опростити вама грехе ваше (Мт. 6, 15).
Кад Никифор виде да свештеник Саприкије не прима посреднике који су га молили за њега, пође сам к њему, и паде пред ноге његове, говорећи: Опрости ми, оче, Господа ради опрости! - А Саприкије, немилосрдан и немајући ни љубави ни страха Господња, не хтеде ни да га погледа. Ма да је, као хришћанин и свештеник, био дужан да опрости брату и пре но што га је молио. И оде од њега Никифор посрамљен и одбијен, не добивши опроштај.
У то време, за царовања Валеријанова и Галијенова[1], изненада наста у Антиохији велико гоњење на хришћане. И би Саприкије ухваћен као хришћанин, и изведен пред судију. И упита га судија: Како ти је име? Он одговори: Саприкије ми је име. Судија га упита: Каквог си порекла? Саприкије одговори: Хришћанин сам. Судија упита: Јеси ли клирик? Саприкије одговори: Свештеник сам. Судија рече: Валеријан и Галијен, цареви наши, господари ове земље и свих покрајина римских, наредише да хришћани принесу жртве боговима бесмртним. Ко пак одбије да се покори царском наређењу, нека зна да ће после разноврсних мука бити осуђен на најстрашнију смрт. Саприкије, стојећи пред судијом, одговори: О судијо! ми хришћани имамо Христа Бога за цара, јер је он једини истинити Бог, и Творац неба и земље и мора, и свега што је у њима. А богови идолопоклоника су демони. Нека их нестане са лица целе земље, јер никоме не могу помоћи, пошто су дела руку људских.
Разгневљен, судија нареди да Саприкија вежу за точак, и муче без милости. Мучен, Саприкије рече судији: Власт имаш над телом мојим, али немаш власти над душом мојом, него Господ мој Исус Христос, који ју је створио, има власт над њом. - Дуго мучен, Саприкије јуначки поднесе све муке. И видевши да је непоколебљив, мрски судија изрече овакву смртну пресуду: Наређујемо да свештеник Саприкије буде посечен мачем, зато што је презрео царску наредбу и одбио да принесе жртву бесмртним боговима, и није отступио од хришћанске наде.
Када је Саприкије био вођен на губилиште, и хитао к небеском венцу, чу за то блажени Никифор, па потрча и сустиже га, и паде пред њим молећи га и говорећи: Молим те, мучениче Христов, опрости ми што ти згреших! - А он му не одговори, јер срце његово беше обузето демонском злоћом. Мало после свети Никифор опет изађе на пут пред њега, и припадајући к ногама његовим мољаше га: Мучениче Христов, опрости ми што ти као човек сагреших, јер ето теби се даје с неба венац од Христа, што Га се ниси одрекао, него си пред многим сведоцима исповедио свето име Његово! - А Саприкије, ослепљен мржњом и немилосрдна срца, остаде неумољив, и не хте да му опрости. Нити рече реч брату који га је молио, тако да се и сами мучитељи чуђаху Саприкијевој немилосрдности, и говораху Никифору: Никада не видесмо тако луда човека, као што си ти. Ето, овај иде на смрт, а ти тако усрдно молиш од њега опроштај! Зар ти он после смрти може чиме нашкодити? Какву потребу имаш да се мириш са оним који ће кроз неколико тренутака умрети? - Одговори им свети Никифор: Ви не знате шта иштем од исповедника Христова, а Бог зна. - И кад дођоше на место, где је Саприкије имао бити посечен, опет му се свети Никифор обрати: Молим те, мучениче Христов, опрости ми, ако ти што као човек сагреших. Писано је: Иштите, и даће вам се (Мт. 7, 7). Ево, ја иштем, дај ми дакле опроштај!
Иако је Никифор говорио ово, и слично томе, сурови Саприкије се не хте ни обазрети на толике молбе, нити се сети реченога: Љуби Господа Бога свим срцем својим, и ближњега свог као себе самог (Мт. 22, 37.39), него запуши уши срца и тела свог, као глува гуја не чујући глас бајача. Пошто Саприкије не указа потребну пажњу реченоме у Еванђељу: Опраштајте, и опростиће вам се! и: Каквом мером мерите, онаквом ће вам се мерити, - праведни Судија, Бог, праведним судом својим одузе од Саприкија благодат Своју, и он тог часа отпаде од Бога, и лиши себе припремљеног му венца. Јер када му џелати рекоше: Клекни, да ти главу отсечемо! он им одговори: Зашто хоћете да ми главу отсечете? Они му рекоше: Зато што ниси хтео да принесеш жртву боговима, него си презрео царску наредбу због неког човека, звани Христос. Чувши то, бедни Саприкије им одговори: Немојте ме убијати! Поступићу по наређењу царева; поклонићу се боговима, и принећу жртву. - Тако га ослепи мржња, и лиши благодати Божје! И то њега, који се у толиким мукама не одрече Христа Господа! И кад је већ био дошао до краја, и имао да прими венац славе, он се одрече вечнога живота и постаде отпадник.
Чувши кукавне Саприкијеве речи, свети Никифор га са сузама преклињаше, говорећи: О брате возљубљени, не чини то, не чини! не одричи се Господа нашег Исуса Христа! не губи венца небеског, који си исплео себи подношењем многих мука! Ево, пред вратима стоји Господ Христос; Он ће ти се одмах јавити, и даће ти вечни живот као награду за тренутну смрт ову, коју би Њега ради примио на овом месту. - Али Саприкије не хтеде ни да се осврне на ово, него срљаше у вечну погибао, погубљујући бесконачни живот, који је имао добити једним ударцем мача по врату.
Када свети Никифор виде да Саприкије потпуно отпаде од свете вере, и одрече се Христа, истинитог Бога, стаде громко викати ка џелатима: Ја сам хришћанин! и верујем у Господа нашег Исуса Христа, кога се Саприкије одрече! Зато посеците мене место Саприкија!
Али џелати не смејаху да га убију без судијиног наређења. И сви се веома чуђаху што се добровољно предаје на смрт, и сасвим слободно виче: Хришћанин сам, и нећу да принесем жртву боговима вашим! - УTO један од џелата отрча к судији, извести га да је Саприкије обећао принети жртву боговима. A има неко други тамо, говораше џелат судији, који хоће да умре за некаквог Христа, и громко виче: Хришћанин сам! боговима вашим нећу да принесем жртву! царским наредбама се не покоравам! - Чувши то, судија нареди да Саприкија пусте на слободу, а тог другог хришћанина да мачем посеку.
И би место Саприкија светом Никифору отсечена глава за Христа 9. фебруара 260. године. И оде радујући се ка Христу Господу, да из његове деснице прими венац победе, и да Mу предстане са ликом светих Мученика, који славе Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме част и поклоњење, слава и моћ вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТИХ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА МАРКЕЛА, епископа Сицилијског, ПАНКРАТИЈА, епископа Тавроменијског, и ФИЛАГРИЈА, епископа Кипарског

Ови светитељи постадоше ученици светог апостола Петра. Свети Маркел беше отац светог Панкратија. Они живљаху у Антиохији када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, свети Маркел узе свога сина Панкратија и оде са њим из Антиохије у Јерусалим да виде Господа. Од тада Панкратије постаде познат апостолу Петру. По вазнесењу Господњем Панкратије беше пратилац апостола Петра. И би од апостола Петра хиротонисан за епископа у граду Тавроменији на Сицилији. А отац његов Маркел би хиротонисан за епископа сицилијског. Пошто многе незнабошце обрати ка Господу, свети Маркел сконча у миру. Свети Панкратије празнује се 9. јула, где је и његово опширно житије. Свети пак Филагрије беше такође ученик апостола Петра. Би рукоположен за епископа у Курију на Кипру где проповедаше Еванђеље и многе незнабошце обрати ка Христу. Многа је искушења и невоље поднео за истиниту веру Христову, и скончао мученички.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА AЛEКCAНAPA И АМОНА и осталих 20 мученика Кипарских

Ови свети мученици пострадаше у Солеји на Кипру.

СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ПЕТРА ДАМАСКИНА

Зa овога светитеља једни мисле, да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различитост у мишљењима долази свакако отуда, што су била два Петра Дамаскина. Први је живео у VIII веку и био епископ у Дамаску. Пострадао је мученички. Овај пак о коме је реч живео је у XII веку и био је велики подвижник.
Несебичан до крајности, он није имао ни једне своје књиге, Нeгo је позајмљивао и читао. А читао је неумарно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је рукоположен за свештеника, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора, те је и у заточењу проповедао Еванђеље, и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу која се налази у "Добротољубљу"[2]. Скончао као исповедник и мученик мачем посечен, и преселио се у царство Христово.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАНКРАТИЈА јеромонаха Печерског[3]

Помазивањем јелејем исцељивао болеснике. Мирно се упокојио у 14. веку.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ РОМАНА

Блажени Роман родио се у граду Росу[4], близу Антиохије. Кад постаде пунолетан, он се затвори у малој келији у околини Антиохије. У својој келији никад није ложио огањ ни палио свећу. Храна му беше хлеб и со, пиће - вода; и то у врло малим количинама, тек да одржи живот. Носио је само власеницу, а испод ње тешке ланце. Ради таквих подвига преподобни Роман се удостоји од Бога дара чудотворства: благодаћу Божијом исцељивао је разне болести. Многе заблуделе извео је на пут спасења који води у царство Божје. Доживео је дубоку старост, и мирно отишао ка Господу[5]. Чудотворац за живота и по смрти. Помаже неплодним женама, кад му се моле.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ НИКИФОРА И ГЕНАДИЈА Важеозерских

Ученик преподобног Александра Свирског[6]. Генадије, син богатих родитеља, раздао све своје имање сиромасима, и отишао к преподобном Александру који се у то време подвизавао сам, и постао његов ученик и постриженик. Након неколико година Генадије се повуче у усамљеније место на Важеозеру, начини себи келију, и провођаше усамљенички подвижнички живот. Ту он остаде до саме своје кончине, 8 јануара 1516. године.
Преподобни Никифор дође у веригама к преподобном Александру, када овај већ беше основао манастир на реци Свири. Преподобни Александар га с љубављу прими у братство. После седмогодишњег подвизавања у Свирској обитељи, преподобии Никифор отпутова у Кијев да се поклони тамошњим светињама. При повратку отуда он се настани на месту подвига преподобног Генадија, на Важеозеру. Ту он устроји Задне-Никифоровску пустињу, у којој се и престави 9. фебруара 1556. год.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Валеријан царовао од 253 до 259 године, син његов Галијен - од 259 до 268 године. Још за живота свог Валеријан прогласи сина свог својим сацарем.
2. Добротољубље, грчки: Филокалија (Φιλοκαλια) је збирка изабраних подвижничких и богословских текстова Светих Отаца о духовном животу (у 5. томова). Текстове су сакупљали и одабирали свети Подвижници (Пајсије Величковски, Никодим Светогорац и др.), а такође и преводили на друге језике (словенски, руски).
3. Спомиње се још и 28. августа.
4. Рос - град у Сирији, недалеко од Антиохије.
5. Преподобни Роман подвизавао се у петом веку.
6. Преподобни Александар Свирски празнује се 30 августа.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети великомученик Теодор Стратилат. Има мучеништва драгоценијег од драгоценог. Драгоценост мучеништва зависи од величине блага које један хришћанин напусти, и место тога прими страдање; и зависи још од величине страдања, које он поднесе Христа ради. Свети Теодор, војвода римски, у војсци цара Ликинија, и градоначелник града Ираклије, презре и своју младост, и лепоту, и чин војводски, и милост царску, и место свега тога прими на се грозне муке Христа ради. Најпре би Теодор шибан, и прими шест стотина удараца по леђима и пет стотина по трбуху; потом би на крст дигнут и сав стрелама изрешетан. Најзад мачем посечен. Зашто све то? Зато што Теодор свети љубљаше Христа Господа изнад свега у свету; што презре глупу идолопоклоничку сујеверицу цара Ликинија, што скруши идоле од сребра и злата, и раздаде комађе од њих сиромасима; што обрати многе у веру Христову, и што позва и самога цара Ликинија да се одрече идола и поверује у јединог живог Бога. За све време мучења свети Теодор је непрестано говорио: "Слава Теби Боже мој, слава Ти!" Пострада свети Теодор 8. фебруара 319. године у три часа по подне, и пресели се у царство Христово. Он се сматра заштитником војника који га призивају у помоћ. Чудотворне мошти његове пренете су из Евхаите у Цариград и сахрањене у цркви Влахерни (в. 8. јун).

2. Свети пророк Захарија. Једанаести од мањих пророка. Заједно с пророком Агејем побуђивао кнеза Зоровавеља да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим на магарету, младету магаричину; (Зах 9, 9) и Јудино издајство за тридесет сребрника: и измјерише ми плату, тридесет сребрника; (Зах 11, 12) и бежање апостола од Христа у време Његовог страдања: удариће пастира, и овце ће се разбјећи. (Зах 13, 7) Пророк Захарија назива се Срповицем, зато што је у визији видео срп што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, око 520. године пре Христа.

3. Свети Сава II, архиепископ српски. Син краља Стефана Првовенчаног а синовац светог Саве I. Пре монашења звао се Предислав. Следујући пример свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Изабран за архиепископа српског после светог Арсенија, под именом Саве II, он је управљао црквом с великом преданошћу и љубављу. Упокојио се 1268. године. Мошти му леже у манастиру у Пећи.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


СТРАДАЊЕ СВЕТОГ ВЕЛИКОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА СТРАТИЛАТА описано од његовог брзописца Уapa[1]

Као што сунчана светлост весели очи гледалаца, тако и казивање о мученицима обасјава умове слушалаца; и као што је небо украшено звездама, тако је Црква Божја мученицима; и што је цвеће у пољу, то су мученици у Цркви. Празновање мученика је опроштај грехова; празновање мученика је лек болеснима, утеха ојађенима, и избављење онима што пате од нечистих духова; празновање мученика је живот и здравље мученикољупцима. Велики подвизи мученика су светли венци светаца, јер тела своја дадоше на paнe и све лепоте овога света одбацише као ђубре, да се не би Христа одрекли. Због тога им Господ подари живот са бестелесним анђелима. Јер када се исконски непријатељ рода људског пашташе да их победи, он им постаде узрок да задобију рај: јер не престаде туткати љуте звери на оне побожне у вери. Он и у наше време, каже брзописац светитељев Уap, описатељ страдања његовог, потстаче против стада Христовог љутог звера Ликинија[2], коме благочестиви цар Константин даде своју сестру за жену. Јер овај Ликиније, добивши скиптар од нечестивог Максимијана, и у свему се угледајући на њега, одмах стаде дивљачки гонити истакнутије хришћане. И разасла у све градове и крајеве своја нечестива наређења, и поби безбројне храбре војнике. Он поби четрдесет мученика у Севастији[3], седамдесет изврсних војника и кнезова свога дворца, и триста људи из Македоније. A када он свепогани виде да огромно и незбројиво мноштво људи, презирући његова мрска наређења, иду у смрт за веру, он нареди да по војничким пуковима и по градовима траже и хватају најистакнутије и најугледније хришћане, и само њих приморавају на идолопоклонство. Јер се надао да ће страхом принудити све да га слушају.
У том ревносном трагању свуда за најистакнутијим хришћанима Ликиније, који је био у Никомидији, сазнаде да је Теодор стратилат, војвода римски и градоначелник града Ираклије[4] крај Црног Мора, хришћанин и да многе обраћа Христу. A свети Теодор беше родом из Евхаите[5], не много удаљене од града Ираклије. Храбар и јуначан, веома леп и диван, мудар и паметан, изврстан говорник, светог Теодора називаху вриоритор, што значи: извор красноречивости. Цареви га поставише за стратилата, тојест војводу, и дадоше му на управљање град Ираклију због његове храбрости, која постаде нарочито гласовита откако он уби дракона у Евхаити. Јер недалеко од града Евхаите беше једно пусто поље, и у њему велика провалија, и у њој огроман дракон, који кад је отуда излазио земља се под њим тресла. А кад би излазио, он је прождирао што сретне: човека или марвинче. Чувши за то, храбри војник Христов свети Теодор, који је тада био у пуку, пoђе сам, не гoвopeћu никоме ништа о својој намери. Носио је своје уобичајено оружје: мач, и имао на грудима скупоцени крст. И говорио је у себи: Идем да силом Христовом избавим свој крај од тог огромног дракона. И кад стиже на оно поље, cиђe c коња и леже на траву да се одмори. Недалеко одатле је живела нека благочестива стара жена, која се звала Јевсевија. Наишавши, она угледа војника Христовог, Теодора стратилата, где спава. Приђе му с великим страхом, ухвати га за руку и пробуди, говорећи му: Устани, брате, и брзо се склони са овог места, јер ти не знаш за страхоту овог места, где је многе снашла љута смрт. Устај одмах, и иди својим путем! - А чесни мученик Христов, уставши, рече јој: Каква је то страхота и ужас на овом месту, мајко? - Слушкиња Божја Јевсевија одговори му: Синко, на овом месту има један огроман дракон, од кога нико не сме овуда да прође. Јер он сваки дан излази из легала свог, па нађе ли човека или марвинче, он убије и поједе. - А храбри војник Христов Теодор рече јој: Удаљи се, мајко, и стани далеко од овог места, и видећеш силу Христа мог. - Чесна старица се удаљи одатле, па се баци на земљу плачући и говорећи: Боже хришћански, помози му у овај час! - А свети мученик се прекрсти и, погледавши у небо, рече: Господе Исусе Христе, дивно име, Ти си засијао из Очева бића, не одбаци молитву моју Ти који ми помажеш у биткама и дајеш победу над противницима. Ти си и сада исти, Господе, Исусе Христе; пошљи ми победу са свете висине своје, да бих победио непријатеља - дракона. Онда се окрете своме коњу и рече му као човеку: Знамо Божју силу у свима, у људима и стоци. Зато ми и ти помажи, - укрепио те Христос! - да бих победио противника. - А коњ, послушан речима свога господара, стајаше очекујући појаву дракона. Тада се мученик приближи провалији, и громко викну дракона: Теби говорим и нapeђуjeм именом Господа нашег Исуса Христа, који се добровољно распео за род људски, изиђи одатле и дођи к мени! - А дракон, чувши светитељев глас, крену. А кад крену, затресе се земља на оном месту. Свети Теодор се прекрсти и уседе на свога коња. Дракон се појави, а коњ му притрча, и стаде са све четири ноге бити и газити страшног дракона. Онда војник Христов Теодор мачем прободе дракона, и уби га. И рече: Благодарим Ти, Господе Исусе Христе, што си ме услишио у овај час и дао ми победу над драконом. Затим се путем својим мирно врати пуковима својим, радујући се и славећи Бога.
Када пуче глас о томе, сви житељи града Евхаите, као и из целе околине, слегоше се на оно поље. И угледавши дракона мртва, од светог Теодора убијена, чудише се, и сви викаху: Велики је Бог Теодоров! - И много народа, и мноштво војника вероваше у Христа. И пошто се крстише, постадоше сви једно Христово стадо, и прослављаху Оца и Сина и Светога Духа.
А свети Теодор, живећи у граду Ираклији, проповедаше Христа, истинитог Бога, и многи се од незнабожаца обраћаху, и постајаху хришћани. Сваког дана су долазили људи к светитељу ради крштења. И скоро сва Ираклија прими свету веру. Када за то чу нечестиви цар Ликиније, веома се снужди. И посла из Никомидије, где је тада боравио, у град Ираклију официре са војском да Теодора с чешћу доведу к њему. А кад стигоше у Ираклију, свети Теодор их чесно прими, приреди им велику гозбу, и даде им даре као царевим људима. И они позваше светитеља к Ликинију, говорећи: Хајде у Никомидију к цару који те воли. Он је слушао о твојој храбрости, лепоти и мудрости, па много жели да те види и обдари достојним даровима и одликовањима. А свети Теодор им одговори: Нека буде воља царева и ваша! Само провеселите се данас и сутра, па ћемо потом учинити што ваља учинити.
Када трећег дана официри предложише светом Теодору да крену на пут к цару, он не пође, него неке од царевих људи задржа код себе а друге одасла цару са својим писмом. У писму је писао цару да му је немогуће напуштати град у време када је у народу пометња: јер многи оставише отачке богове и клањају се Христу, и скоро цео град се окренуо од богова и слави Христа. Стога молим твоју царственост, писао је свети Теодор, потруди се и дођи овамо, само понеси са собом велике богове. И то са ова два разлога: прво, да смириш пометени народ, и друго, да утврдиш древну веру у богове приносећи им сам с нама жртве пред целим народом. Јер када народ буде видео нас где се клањамо великим боговима, сви ће се угледати на нас, и тако утврдити у отачкој вери.
Такво писмо свети Теодор написа цару Аикинију, еда би га потстакао да дође у Ираклију. Јер светитељ је желео да пострада у свом граду, да би га осветио својом, за Христа проливеном, крвљу, а и друге утврдио у светој вери својим јуначким мученичким подвигом.
Примивши стратилатово писмо цар га прочита, и веома се обрадова. И не часећи ни часа, он узе осам хиљада својих војника, кнезове и велможе, и угледне грађане никомидијске, и радостан крену за Ираклију, носећи са собом златне и сребрне идоле великих богова.
Те ноћи, кад се светитељ мољаше по своме обичају, имаћаше овакво виђење: отвори се кров куће у којој је он био, и небеска светлост као велики огањ обасја га сишавши му на главу, и би му глас с неба који говораше: Нe бој се, Теодоре, ја сам с тобом! - И после тог гласа заврши се виђење. И разумеде светитељ да је већ дошло време да страда за Христа. И радоваше се, веселећи се духом. Чувши пак да се цар приближава граду, уђе у унутрашњу молитвену одају своју, и помоли се с плачем, говорећи: Господе Боже свемоћни, Ти не остављаш оне који се уздају у милост Твоју него их штитиш, буди ми милостив, и заштити ме од вражије прелести, да не бих пао пред противницима мојим, и да се враг мој не би обрадовао због мене. Спаситељу мој, буди крај мене у овом подвигу, у коме желим да будем за свето име Твоје. Ти ме укрепи и утврди, и дај ми силе да мушки стојим за Тебе до крви, и да душу своју положим ради љубави према Теби, као што си и Ти, љубећи нас, положио на крсту душу своју за нас.
Пошто се тако свети Теодор са сузама помоли Богу, он уми лице своје, обуче се у свечано одело, узјаха коња свог дарданског, са којим је некада убио дракона у Евхаити, па са војском својом и грађанима изађе у сусрет цару. Сусревши цара, он му се поклони, као што доликује, поздрављајући га чесно, и говорећи: Радује се, царе, божанствени и најмоћнији самодржче! А цар веома љубазно прими светог Теодора, загрли га, и рече: Радује се и ти, најдивнији младићу, храбри војниче, славни стратилате, светао као сунце, премудри чувару отачких закона, достојни диадеме! Јер теби доликује да после мене будеш цар. - И разговарајући љубазно и весело о многим стварима, они свечано уђоше у град уз свирку. И одмараху се тај дан у весељу.
А усред града, на истакнутом месту, беше направљен висок царски престо. Сутрадан, праћен Теодором стратилатом, дође цар у свој слави својој, седе на престо, и стаде хвалити град, и људе, и стратилата, говорећи: Заиста ово место заслужује да се назове божјим престолом; доликује да људи ово место зову другим небом; јер је и град велик, и многољудан, и људи побожни и верни боговима. Заиста се нигде тако не поштују велики богови као овде; и ниједно друго место није подесније и изврсније за служење великим боговима од овог. Због тога је онај дивни и свехрабри бог Ираклије[6] и заволео ово место, и по своме имену назвао овај град Ираклијом. Уистини је ово место достојно управе твоје, господине Теодоре; теби доликује да управљаш овако дивним градом и оволиким народом; јер си одан боговима, и сва љубав твоја упућена је њима: ти дан и ноћ само то и радиш, само се о томе бринеш како да угодиш древним боговима јелинским. Стога и сада покажи пред нама љубав своју коју имаш за њих, и принеси им жртве с поклоњењем, да и сав народ види твоје усрђе према боговима, и сазна како си присни поклоник великих богова, и мио цару.
Ово говораше цар ласкајући и опсењујући светог Теодора. А он одговори: Дуговечни царе, нека буде воља твоја! Само дај ми најпре да ове моје велике, златне и сребрне, богове јелинске, које си са собом донео, однесем мојој кући, и тамо им нoћac и сутра наноћ принесем жртве, и мирисе, и кадове, и поклоњење. А после тога, кад будеш наредио, ја ћу им јавно пред целим народом принети жртве. - Кад то чу цар, обрадова се веома, и одмах нареди да се златни и сребрни богови однесу у дом Теодора стратилата. А наноћ светитељ их све поизразбија у ситну парчад, и раздаде ништима.
После два дана посла цар светом Теодору наређење да своје обећање испуни на делу и тог дана пред целим народом принесе жртву боговима. Светитељ рече да ће обећање испунити, устаде и оде хитно к цару. Цар и овога пута изиђе усред града, седе на свој престо, и обрати се светитељу: Премудри Теодоре, изврсни војводо, поштован и од наших претходника - царева! Ево, дошао је дан жртве и празника, стога принеси жртву боговима јавно, да и остали људи виде твоје усрђе према боговима и науче се да буду ревноснији према њима и загрејанији за њих.
Када цар ово рече, капетан неки Максенције ступи пред цара и рече му: Тако ми великих богова, данас се царственост твоја превари односно овог поганог Теодора, јер ја јуче видех где један просјак весело носи у рукама златну главу богиње Артемиде[7], и упитах га где нађе ту главу. А он ми одговори, да му је дао Теодор стратилат. - Чувши то, цар сав уздрхта, и дуго ћуташе у недоумици. А светитељ рече цару: Тако ми силе Христа мог, истина је то, царе, што ти каза капетан Максенције. И ја добро учиних што полупах богове твоје. Јер када богови твоји не могоше себи помоћи док сам их ја разбијао, како онда могу теби пружити помоћ?
Чувши овакве речи од светог Теодора, Ликиније занеме, и просто беше нем и ван себе. Од велике муке он наслони главу на десну руку, и сатрвен говораше: Авај мени! авај мени! како сам исмејан! Шта да кажем, и шта да чиним, не знам. Ја, свемоћни цар, дођох овом пагубном човеку са толиким људима. И ето, исмејан сам од свих вражијих војски; нарочито што овај бедник полупа победоносне богове моје, и раздаде их ништима. - Затим се обрати светитељу: Теодоре, зар тиме узвраћаш боговима за дарове које си од њих добио? Зар сам се ја овоме надао, када сам ти указивао поштовање? Ради тога ли кренух из Никомидије и дођох к теби овде? О, зла и несвета главо! Ваистину си син лукавства! ваистину си најпоганије обиталиште неваљалства, јер си ме преваром довео овамо. Али, тако ми силе великих богова мојих, нећу ти ово опростити, бестидниче! нити ће ти овај подухват бити на добро!
Светитељ му одговори: Безумни царе, што се јаростиш? Та сам види и схвати силу богова твојих! Јер да су били заиста богови, заштo онда нe могоше помоћи себи? Зашто се не расрдише на мене када их ломљах, нити послаше огањ да ме сажеже? Али пошто су мртве и неделатне ствари, људске их руке ломише као злато и сребро. Ти се, царе, гневиш и узрујаваш, a ja се ругам безумљу твом. Ти се јаростиш и вичеш, a ja сам храбар и ни у шта не сматрам твоју јарост. Ти се жалостиш, a ja ce радујем због пропасти твојих богова. Ти богоборствујеш, a ja благосиљам. Ти хулиш на истинитог Бога, a ja Га славим песмама. Ти се клањаш мртвим боговима, a ja ce клањам Богу живом. Ти служиш поганом Серапису[8], a ja служим чистом и непоречном Господу мом Христу, кога носе чисти Серафими. Ти поштујеш мрског Аполона[9], a ja поштујем Бога који живи вавек. Ти си угаљ тракијски[10], a ja кнез римски. Ти си Ликиније - вејач, a ja Теодор - Божји дар[11]. Немој се, дакле царе, гневити, ни јаростити! Јер тако радећи, ти обелодањујеш своју унутрашњу муку. У томе си сличан магарцу и мазги.
Тада се цар Ликиније још већма разјари, и нареди да светитеља голог растегну на четири стране и жестоко бију сировим жилама воловским. И војници бијаху мученика немилосрдно, мењајући ce пo три и четири пута. И дадоше му 600 силних удараца по леђима и 500 по трбуху. И ругаше му се цар, говорећи: Теодоре, потрпи мало, док дође к теби Христос бог твој, и отме те из руку ових што те бију. А светитељ му одговори: Чини што чиниш, и не престај! јер ме ни невоља, ни туга, ни ране, ни мач, нити икакво мучење не може раздвојити од љубави Христове. - Ове речи поново бацише цара у страшну јарост, и он повика: Зар још Христа исповедаш? И нареди да га гвозденим шипкама бију по леђима немилосрдно. Затим гвозденим гребенима стругаше тело, и буктињама палише, и оштрим цреповима трљаше ране његове. А светитељ, мушки подносећи све то, ништа друго не говораше само: Слава Теби, Боже мој!
После свега тога нареди цар да светитеља баце у тамницу, окују му ноге у окове, и да му пет дана ништа не дају да једе. A петог дана да спреме крст, изведу мученика, и распну. И као некада Христос Господ наш од Пилата, тако и свети Теодор од Ликинија би распет на крст, и клинци укуцани у руке и ноге његове. Усто немилосрдни мучитељи додадоше светитељу ране на paнe: укуцаше му оштар и дуг клинац у груди, и бријачима му резаху тело; а неки младићи и дечаци дигоше тетиве своје, те му стрелама изрешеташе лице и из очију избише зенице. A ja, каже описивач његових страдања Уap, видећи тешке муке његове и слушајући унутрашње болне уздахе његове, бацих хартију на којој сам писао, и падох с плачем пред ногама његовим, говорећи: Благослови ме, господине, благослови! реци последњу реч мени, слузи твоме! - А господин мој, војник Христов Теодор, рече ми тихим гласом: Уape, немој остављати посао свој, и немој престати да гледаш мучења моја, већ опиши сва моја страдања, и кончину, и дан моје кончине. Затим обраћајући се Господу, рече: Господе, Ти ми пре рече: Ја сам с тобом! а зашто си ме сада оставио? Види, Господе, дивље звери ме растргоше Тебе ради, избише ми зенице из очију, тело ми ранама издробише, лице унаказише, зубе поломише, само голе кости моје висе на крсту. Господе, сети се мене који Тебе ради висим на крсту, и за Тебе поднесох окове, огањ и клинце. А сада, прими дух мој, јер већ одлазим из овог живота.
Рекавши то, мученик умуче, и ништа више не рече, јер цело тело његово беше искидано. А Ликиније, мислећи да је мученик већ умро, остави га да виси на крсту. Но око првих петлова ноћу Анђео Господњи га скину са крста, и сатвори га потпуно читава и здрава, као што је био раније, и целивајући га рече му: Радуј се и крепи благодаћу Господа нашег Исуса Христа. Јер ево, с тобом је Господ Бог. Зашто рече да те је Он оставио? Доврши дакле течење подвига свог, па ћеш доћи Господу да примиш венац бесмрћа који ти је спремљен.
Рекавши то мученику, Анђео постаде невидљив. А свети мученик Теодор, благодарећи Бога, поче певати: Узвишаваћу Те, Боже мој, Царе мој, и благосиљаћу име твоје кроза све векове! (Пс. 144, 1).
Сутрадан, док се још не беше расвануло, погани Ликиније посла своја два капетана, Антиоха и Патрикија, рекавши им: Идите и донесите ми тело умрлога Теодора, да га метнем у оловни сандук и бацим у дубину морску, да га безумни хришћани не би узели на неки начин. - Када се капетани приближише месту где беше крст, они угледаше крст, али распетог на њему мученика не видеше. Тада Антиох рече Патрикију: Истину говоре галилејци да је њихов Христос васкрсао из мртвих. Ето, како ми изгледа, Он васкрсе и слугу свог Теодора. - А када Патрикије приђе још ближе крсту, он угледа светог Теодора где седи на земљи и хвали Бога. И узвикну Патрикије громко, говорећи: Велики је Бог хришћански, и нема другог Бога осим Њега! И приступише оба капетана светитељу, и рекоше му: Молимо те, мучениче Христов, прими нас, јер смо и ми од овог часа хришћани. - И тог дана повероваше у Христа ова два капетана и још седамдесет војника с њима. А кад сазнаде за то, Ликиније посла свог намесника Сикста и триста војника с њим, да побију све који су поверовали у Христа. А кад они дођоше и видеше чудеса која свети Теодор чињаше силим Христовом, и сами повероваше у Господа нашег Исуса Христа.
И слеже се силан свет па то место, и викаху: Један је Бог - Бог хришћански! и нема другог Бога осим Њега! И још викаху: Ко је мучитељ Ликиније, да га камењем затрпамо? јер је нама Бог и цар - Христос, кога Теодор приповеда. - И настаде у народу велика буна и метеж, и готовост на проливање крви, јер неки војник Леандар, са исуканим мачем јурну на светог Теодора желећи да га удари. А царски намесник Сикст дохвати Леандра, истрже му мач из руку, и прободе га њиме. Други пак неки војник, Мирпос, јурну и уби намесника. А свети Теодор, умирујући народ, повика: Престаните, мили моји! Господ мој Исус Христос би распет, задржавајући Анђеле да не чине освету роду људском. - И једва свети Теодор многим молбама и саветима утиша буну и узрујаност у народу. Свети Теодор, праћен свом том масом људи и војника, пролажаше поред затвора. А сужњи громко довикиваху светитељу: Смилуј се на нас, слуго Бога вишњега! Светитељ их речју разреши уза и, отворивши тамничка врата, рече им: Људи, идите у миру и сећајте ме се! - И сав се град стече к њему. И сви, одбацујући идолопоклонство, прослављаху Христа, јединог Бога. И исцељиваху се болесници, и изгоњаху демони из људи, јер кога се светитељ само руком коснуо, или ко се одеће светитељеве дотакао, одмах је тај добијао исцељење.
А неко из најоданије Ликинију чете видећи шта се збива, отрча и рече Ликинију: Цео град напусти богове, и под утицајем Теодоровог учења и мађија верује у Христа. Цар се разјари, и одмах посла џелата да отсече главу светом Теодору. А кад народ угледа џелата, опет настаде буна и метеж, и устајући против Ликинија, хтедоше убити џелата. Светитељ их дуго одвраћаше од такве намере. Најзад рече: Браћо и оци, немојте војевати са Ликинијем, јер је он слуга оца свог ђавола. А мени ваља већ отићи ка Господу мом Исусу Христу.
Рекавши то, он се стаде молити Богу. И после дуге молитве он благослови братију и прекрсти се. Затим рече мени, каже описивач Уap: Чедо моје Уape, постарај се да запишеш дан моје кончине. А тело моје сахрани у Евхаити на имању мојих предака. Ти пак када се будеш упокојавао, остави завештење да те сахране с моје леве стране. - И опет се мученик Христов помоли, и рекавши амин, преклони под мач своју чесну и свету главу. И тако пострада свети Тодор у суботу 8 фебруара у три часа поподне 319. године.
Пошто би посечен, сав народ указа велике почасти светитељу: са свећама и кадионицама узеше тело његово, и положише га на нарочитом месту. Потом оно би свечано пренесено у Евхаиту 8. јуна. И тамо се дешаваху велика и безбројна чудеса у славу Христа Бога, коме са Оцем и Светим Духом чест и поклоњење вавек, амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ПРОРОКА ЗАХАРИЈЕ СРПОВИДЦА

Једанаести од мањих порока. Израиљац, из племена Левијева. Рођен је у Галаду, име му значи: сећање Божје. Заједно са пророком Агејом побуђивао кнеза Зоровавеља, да обнови храм јерусалимски. Прорекао свечани улазак Христов у Јерусалим "на магарету, младету магаричину"; и Јудино издајство за тридесет сребрника: "и измерише му цену, тридесет сребрника"; и бежање апостола од Христа у време његовог страдања: "удариће пастира, и овце ће се разбећи". Пророк Захарија назива се Срповидцем, зато што је у визији видео срп, што силази с неба да покоси неправеднике, нарочито лопове и хулитеље имена Божјег. Упокојио се последње године царовања Дарија Хистаспа, около 520 год. пре Христа, и сахрањен близу гроба пророка Агеја.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ САВЕ II, архиепископа Српског

Син краља Стефана Првовенчаног а братанац светога Саве I. Родио се око 1200. године. Пре монашења звао се Предислав. Следујући примеру свог великог стрица Предислав се замонаши и ревносно преда подвигу. Подвизавао се у манастиру Хилендару, одакле је ишао у Свету Земљу да се поклони Гробу Христовом и да види сва места страдања Његовог. Из Хилендара буде најпре постављен за епископа хумског, а онда за архиепископа српског. Изабран је за архепископа српског после св. Арсенија 1266. г., под именом Сава II. Управљао црквом с великом преданошћу и љубављу, знајући, како вели његов биограф св. архиепископ Данило, "да ће свако одговарати за дани му талант, и зато се неослабљено бринуо за Богом даровану му паству стада Христовог". Упокојио се 1271. године у Пећи. Мошти му леже у манастиру Пећи.

СПОМЕН СВЕТИХ ФИЛАДЕЛФА И ПОЛИКАРПА

Скончали у миру.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ МАКАРИЈА, епископа града Пафа на Кипру

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА НИКИФОРА И СТЕФАНА

Тестером престругани, ови свети мученици пострадаше за Христа.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ПЕРГЕТА
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. У грчком тексту стоји име слуге св. Теодора: Авгар (Αυγαρος). Грчки текст овог страдања издан је у Analecta Bollandiana, t.2 (1883), стр. 359-367. Нешто краћу верзију издао је F. Halkin у Inedits Byzantins... (Subsidia Hagiographica, No 38), Bruxelles 1963, стр. 71-85.
2. Ликиније - римски цар у источној половини царевине, царовао од 308 до 323 год.
3. Спомен светих 40 Севастијских мученика празнује се 9. марта.
4. Ираклија или Хераклија - град у Понту, северном дело Мале Азије.
5. Евхаита - град на северу Мале Азије, недалеко од Ираклије, сада - Марсиван.
6. Ираклије = Херакл = Херкул - херој старих грчких предања, оличавао собом телесну снагу човека, и сматран од старих Грка као један од најомиљенијих богова.
7. Артемида или Дијана, по веровању старих Грка, била је богиња месеца и лова.
8. Серапис - египатски бог душа умрлих, који је призиван као спасилац од болести и смрти. Касније обожавање Сераписа пређе у Грчку и Рим, где беше веома распрострањено.
9. Аполон - грчкоримски бог сунца и просвете.
10. Надимак Ликинијев, који алудира на његово ниско порекло из Тракије.
11. Ликиније на латинском значи вејач, а Теодор на грчком значи Божји дар.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Партеније, епископ лампсакијски. Син некога ђакона из града Мелитопоља. Још као дете добро памтио речи Јеванђеља, и трудио се да их испуни. Насели се украј једног језера где је ловио рибу, продавао и делио сиромасима. По Божјем промислу би изабран за епископа лампсакијског. Очисти град од незнабоштва, храмове идолопоклоничке затвори, многе цркве сагради и благочешће утврди. Молитвом лечаше сваку болест, а нарочито силан беше над злим дусима. Једном када хтеде изагнати злог духа из неког лудог човека, мољаше га зли дух да га не изгони. "Даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати", рече му Партеније. Упита зли дух: "Ко је тај човек?" "Ја сам тај човек", одговори му светитељ, "уђи и обитавај у мени!" Чувши то, зли дух побеже као огњем опаљен, вичући: "Како бих ја могао ући у дом Божји?!" Дуго поживе свети Партеније и показа на делу своју обилну љубав према Богу и људима. Преселио се у вечни покој Христов у IV веку.

2. Преподобни Лука Јеладски. Родом из Касторије. Још као дете никад није хтео окусити меса, и увек провођаше живот у чистоти и молитви. Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но успут раздаде сиромасима већи део семена, а мањи део, што му преостаде, посеја. Даде Бог те се од то мало семена сабра већи род неголи раније од свега семена. По том Лука одбегне од своје мајке удове у манастир. Ожалошћена мајка усрдно се молила Богу да јој пројави тајну где се њен син налази. И Бог услиша молитву мајке. Игуман онога манастира сања три ноћи узастопце, да га нека жена оштро напада што јој је узео сина јединца. Тада игуман нареди Луки да одмах иде својој мајци. Лука оде, виде се с мајком, но опет се од ње удаљи, сада бесповратно. Испаштао се на тзв. Јовановој Гори. Ноћу се молио Богу, а дању је радио у башти и на њиви, не себе ради, него ради сиромаха и посетилаца. Он пак хранио се само јечменим хлебом. Бог га обдарио даром чудотворства. Упокојио се мирно 946. године. Из моштију његових с времена на време истицало миро.

3. Преподобна Мастридија. Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастридија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе седамнаест година, и за све време, по сили Божјој, нити јој је нестало боба, нити јој је хаљина овештала. Упокојила се мирно око 580. године.

4. Хиљаду и три мученика у Никомидији. Пострадали у време Диоклецијана.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПАРТЕНИЈА епископа Лампсакијског

Свети Партеније родио се у граду Мелитопољу[1]. Отац му се звао Христофор, и био ђакон мелитопољске цркве. У почетку се Партеније није учио књизи, али je добро памтио многе ствари које је чуо када се читало Свето Писмо, и био је као неки изврстан зналац.
Када поодрасте, одлазио је на оближње језеро, ловио рибу, продавао, и делио милостињу сиромасима. Још од раног детињства свог он би удостојен благодати Божје, коју је скривао пред људима. У својој осамнаестој години он је већ почео чинити чудеса: изгонио је демоне из људи призивањем пресветог имена Христовог. А када се слава његова стаде ширити по народу, дознаде за њега Дреосвећени Филип, епископ мелитопољски. И дозва га к себи. И пошто га добро испита о свему, он се удиви његовој врлини и Божијој благодати у њему, и нареди да га науче књизи. А кад се научи књизи, епископ га, и против његове воље, посвети за презвитера, и повери му старање и управу над једним храмом.
Као презвитер, свети Партеније се још више подвизаваше, и доби двоструку благодат Божју освећења и чудотворства, те исцељиваше сваку болест и чињаше многа дивна знамења именом Господа нашег Исуса Христа. Поред осталих чудеса он учини и ово: Једном га срете на путу неки човек коме во беше истерао око. Око му је висило на образу, а он га је подржавао руком јаучући и плачући. Светитељ узе око својом руком, врати га на његово место, опра водом, и за три дана га потпуно исцели. - Жена пак нека, која је на телу свом имала љуту и неизлечиву рану, дође к светитељу, молећи га да је исцели. Светитељ осени крсним знаком њено чело, и она одмах доби исцељење. - Једанпут свети Партеније иђаше да посети неког болесника. Кад је пролазио поред куће једног велможе, један велики пас се откину са ланца, излете на капију, јурну бесно на њега, скочи му предњим ногама на рамена желећи да га уједе за лице. А он дуну на њега и прекрсти се, и пас тог тренутка угину, и светитељ га збаци мртвог са својих рамена.
Чувши за таква и слична чудеса, архиепископ кизички Ахил позва к себи светог Партенија и посвети га за епископа лампсакијског[2]. А када овај човек Божји дође у поверену му епископију, затече у граду врло мало хришћана, док сви остали беху идолопоклоници. Због тога пастир добри веома туговаше. И не престајаше саветовати их, и изобличавати, и молити, и пут истине им показивати, и чудеса именом Христовим творити, и болеснике њихове исцељивати, док их не приведе к познању истинитог Бога. Пошто очисти град од незнабоштва и приведе вери, светитељ зажеле да разори идолопоклоничке храмове, и место њих сагради храмове Божје. Стога отпутова код цара Константина Великог да издејствује допуштење за ово. И од благочестивог и христољубивог цара би примљен са чашћу и љубављу, и доби што је желео. Јер Константин Велики даде светитељу своју царску писмену дозволу. Усто му подари много злата за зидање светих цркава Божјих, и отпусти га с миром.
Вративши се у Лампсак, светитељ Божји Партеније се одмах лати посла: поруши до темеља сва идолишта, и усред града подиже велики и диван Божји храм. При томе је лично сам својим рукама помагао зидарима. За време зидања храма, једнога дана дође к светитељу човек, у коме је потајно боравио нечисти дух, и то одавна, али сам човек то није знао. Он приступи светитељу, и врло га учтиво поздрави, целивавши му руку. А човек Божји Партеније, познавши да је у њему нечисти дух, не узврати му целивом. Демон пак, смућен у човеку, рече светитељу: Желео сам да те видим, зато ти и дадох целив, а зашто ми ти не узврати целивом? Свети Партеније му одговори: Ето, видео си ме; шта онда? Демон рече: И видех те, и познах те. Светитељ на то рече: Пошто си ме видео и заиста познао, онда нзиђи из божјег створења. Демон одговори: Молим те, немој ме изгонити ИЗ дома мог, у коме тако одавно обитавам. Светитељ га упита: А откад обитаваш у њему? Демон одговори: Од детињства његовог. И нико ме до сада није приметио, само ти сада, и видим изгониш ме. Но ако ме одавде изгониш, куда ми онда наређујеш да идем? Светитељ му одговори: Одредићу ти место куда ћеш отићи. Демон рече: Свакако ћеш ми наредити да идем у свиње. Светитељ му одговори: Нe, даћу ти ја другог човека, у кога можеш ући и у њему обитавати. Само, изиђи сада из овог човека. Демон упита: Да ли ћеш то заиста учинити, или само говориш желећи да ме истераш одавде? Светитељ му одговори: Истину ти говорим да имам човека готова, у кога можеш ући и обитавати, ако хоћеш, само изиђи брзо из овог човека. Демон, убеђен таквим речима светитељевим, мољаше га да му да што му обећава. Тада свети Партеније, отворивши уста своја, рече демону: Ево, ја сам тај човек, уђи и обитавај у мени! - А ђаво као огњем опаљен повика: Јао мени! изгониш ме, иако сам толико времена живео у овом дому! И које ми зло ти нећеш учинити, ако уђем у тебе? И како бих ја могао ући у дом Божји! - Рекавши то, ђаво изиђе из човека, и оде у места пуста и непроходна. А човек онај благодаћу Христовом оздрави, и хваљаше Бога.
Пошто црква би довршена, светом Партенију беше главна брига да у олтару начини свети престо, како би на њему могао вршити свету литургију. И у једном од порушених идолишта он пронађе одличан камен, врло згодан за то. И нареди мајсторима да га што боље и лепше удесе за свети престо. Они све то урадише и удесише како ваља, натоварише камен на кола, и упрегоше јаке волове да га одвезу до цркве. А ђаво, љут што се камен узима из идолишта, разобада упрегнуте волове, те они почеше трчати да их нико није могао задржати. Рабаџија Евтихијан, који је терао кола, у тој пометњи, по дејству ђавола, паде под кола, и кола са каменом пређоше преко њега, и све му кости поломише, труп спљескаше, утробу просуше, и он одмах издахну. Када дознате за то, светитељ Божји Партеније рече: ђаволска пакост учини то. Али, ђаволе нећеш омести дело Божје! - И одмах устаде, поведе са собом неке благочестиве људе који беху код њега, и хитно оде на место где се несрећа догодила. И када угледа леш прегаженога, он преклони на молитву света колена своја, и са сузама се усрдно помоли Богу, говорећи: Свемогући Господе, даваоче живота и смрти, Ти знаш ради чега пакосни враг замкама својим нанесе смрт Твоме створењу. Али, о Преблаги! као свагда, тако и сада покажи да је лукавство његово ништавно, и врати у овај живот слугу Твог Евтихијана, јављајући на тај начин онима који верују у Тебе непобедиву силу Своју, јер си Ти једини Бог, и Теби приличи слава вавек, амин.
Док је ова молитва Богу била још у устима светитељевим, поврати се дух мртвачев у тело његово, - народ је то посматрао, - и стаде оживели мртвац говорити: Слава Теби Христе Боже, који и мртве подижеш! - И одмах устаде здрав, као што је и раније био, узе волове и кола, и отера камен до цркве. Тада сви који видеше ово чудо: изненадан мртвачев повратак у живот, одадоше славу и хвалу преблагом Богу. И са свих страна доношаху болеснике и страдалнике од нечистих духова, и сви се благодаћу и силом Божјом исцељиваху на молитве светог Партенија. А лекове лекарске људи не употребљаваху у дане овог великог угодника Божјег, јер он у име Господа нашег Исуса Христа забадава исцељиваше од свих болести.
Између осталих болесника, свети Партеније за три дана исцели од лудила кћер неког царског сродника Дионисија, у којој је био зли дух, и силно је мучио. Исто тако он исцели Агалматију, кћер кнеза смирнскога Мамалија, која је патила од нечистог духа, због чега је често на земљу падала, ваљала се, пену бацала и сушила се. Тако исцели чувену жену Зоилу, која је у себи имала духа гаталачког, и од њега тешко патила. Затим младић неки Никон, свештенички син, у коме је био љути демон који га је страшно мучио, би доведен к светитељу. Припавши к ногама светитељевим, родитељи младићеви мољаху га да се смилује на њега и избави га од нечистог духа. А човек Божји Партеније рече им: Ваш син није достојан исцељења, јер му је за казну дат дух што га мучи, пошто је оцеубица. Јер сте се ви често, трпећи од њега увреде и грдње, са болом у души молили да га Бог казни. Оставите га дакле нека тако остане, јер му је ова казна потребна. - А они као чадољубиви родитељи, којима се срце кидало од бола за сином, са сузама завапише преклињући светитеља: Светитељу Божји, моли се Богу за њега, да га избави од љутог ђавола. - Блажени Партеније, видећи толике сузе родитељске, сажали се на њих, помоли се усрдно Богу, и одмах изиђе ђаво из младића. И родитељи узеше свог оздравелог сина, и вратише се дому свом, славећи и благосиљајући Бога.
Жена нека Александрија, из града Арисва, у којој беше змијски дух, која је звиждала и многе убијала, би приведена к служитељу Божјем Партенију. Он запрети духу, исцели је и посла здраву к њенима. И опет: неки Синодије, авиденијски грађанин, имађаше кћер девојку, коју је мучио ђаво, и она се скитала по горама. Њу родитељи ухватише и приведоше к праведнику. И он је исцели метнувши на њу руке и помоливши се. Војника пак неког Аксана, коме сви удови беху одузети, светитељ уми водом, и помоливши се за њега Богу, исцели и сатвори здрава.
Човек неки, по имену Алан, родом из Сирије, по дејству злог духа који је обитавао у њему, обеси се у цркви, коју свети Партеније подиже, и висаше мртав. Сазнавши за то, светитељ дође у цркву, приђе лешу Алановом и, васкрснувши га молитвом, истера из њега ђавола. - Евтропије, житељ града Пареје, који лежи између Лампсака и Кизика, доведе светитељу своју луду жену ради исцељења. Светитељ, дунувши на њу и помоливши се над њеном главом, одмах је сатвори здраву. Исто тако угодник Божји исцели и другу луду жену, по имену Акакију, коју доведоше к њему из села Келеја. - Евхерија, супруга високог достојанственика Агапита, била је трована, силно је патила, јер јој је смртоносни отров разједао унутрашње органе. Њу доведоше к светитељу. Он се помоли за њу, запоји је освећеним јелејем, и тако сатвори здраву.
Младић Максим из града Визе, живео је у Лампсаку служећи код једног ђакона. Он доби дизентерију и, пошто се не могаде излечити, умре. Његови родитељи, чувши да је умро, дођоше из Визе у Лампсак да сахране свога сина. И плачући однесоше сина у цркву, и положише га на место, где је светитељ Божји Партеније имао да прође. А кад светитељ дође, и виде мртваца, и родитеље како плачу за њим, расплака се и сам и, преклонивши колена, помоли се Богу за умрлога, и одмах оживе мртвац. И уставши седе, и стаде говорити. А светитељ му пружи руку, подиже га, и даде здрава родитељима. И сав се град веома удиви таквом славном чуду, и слављаше Бога.
Теофилија ђакониса из села Асермије, и с њом девојчица Руфина, из истога села, тешко болесне од бесомучности, бише донесене код светитеља. И он их обадве исцели окропивши их освећеном водицом и помоливши се за њих. Тако исто молитвом излечи од лудила Теласија, сина презвитера Иларија. Старицу неку Калиопу, сиротицу, и са њом девојку Кириакију, које су патиле од нечистих духова, светитељ исцели, и давши им потребне ствари, испрати их здраве.
Осим ових и других премногих и неисказаних чудеса светитељевих, догоди се и ово: у дом, у коме су се правиле царске порфире и раскошне хаљине, усели се ђаво, и чињаше радницима силне пакости, плашећи их привиђењима и кварећи им рукотворине. И беху у великој невољи и радници и надзорници због штете која је на тај начин наношена. А бојаху се и од царевог гнева због тако велике штете. Надзорници овога предузећа обавестише о томе светитеља Божјег Партенија, и замолише за помоћ. Он без одлагања оде тамо и, дозвавши нечистог духа који је те пакости чинио, запрети му страшним и светим именом Христовим, и отера га одатле. А ђаво, одлазећи одатле, кукаше на сав глас и изјављиваше да га божански огањ тера у пакао огњени. И од тога времена предузеће то беше на миру.
Потом стаде ђаво чинити пакости рибарима у њиховом риболову. Јер када бацаху мреже у воду, по опсени ђаволској, виђаху у њима велико мноштво риба. И пошто би их са великом муком извукли на обалу, не налажаху у њима ниједну рибицу. И тако су се узалул трудили дуго времена. И то се догађаше не само у Лампсаку, већ и у свима оближљнм градовима и селима. Поводом тога се скупише рибари из свих градова и села, и дођоше код светитеља молећи га да се за њих помоли Богу, да им риболовни труд не буде узалуд. А када се светитељ мољаше са постом и сузама, би му откривено од Бога да та невоља сналази рибаре по дејству ђавола. И одмах крену светитељ и обиђе све обале и пристаништа, творећи молитве и прогонећи одасвуд ђавола који се гнездио у водама. Онда нареди рибарима да пред њим баце мреже у воду. Они то учинише одмах с радошћу, и молитвама светитељевим њихов лов би толико благословљен, да од великог мноштва рибе једва извукоше мреже на земљу. И од тада им риболов опет постаде срећан, као и раније што је био. А кад у катаптелијском пристаништу рибари ловљаху рибу у присуству светитељевом, и извлачаху мреже, велика риба туна искочи из мреже и баци се пред ноге светитељу. Он је осени крсним знаком и нареди да је испарчају, па разделе братији у славу Божју.
После тога свети Партеније исцели хромог човека Калиста, тако да је овај врло лепо ходио. А други човек, коме беше име Лезвије, беше сав у ранама од главе до ногу. И нимало се није разликовао од губавца. Помазујући га светим јелејем и молећи се за њега, светитељ га за три дана сатвори здрава.
Једном приликом светитељ Божји Партеније оде црквеним послом у Тракију. И бавећи се у митрополији ираклијској[3] он посети тешко болесног архиепископа Ипатијана. И у разговору са њим он га распитиваше о узроку болести. А те ноћи Бог откри угоднику свом Партенију, да је архиепископ Ипатијан кажњен том тешком болешћу због среброљубља и тврдичлука свог, јер присваја себи ствари и имовину сиротих и убогих. И изјутра свети Партеније опет посети архиепископа и рече му: Устани велики господине, јер ти си кажњен телесном болешћу зато што си оболео душом. Стреси дакле са себе болест душе, и бићеш опет здрав. Болесник одговори: Знам и сам да сам грешан, и да ме зато Господ кажњава. Нeгo, молим те, помоли се за мене, да се очистим од безакоња мојих. Свети Партеније му рече: Да си сагрешио човеку, вероватно би молитва поводом тога била услишена. Али ти си згрешио Богу. Стога што је сиротињско врати Богу, и бићеш свагда здрав и душом и телом. Архиепископ би ганут, и рече: Оче, сагреших Господу моме, а Господ је праведан. И одмах дозва економа и нареди му да донесе новац, добијен за имања отета од убогих. Видевши да је то велика гомила, архиепископ моли светог Партенија да он разда новац ништима. А светитењ му саветова да сам разда оно што припада ништима. Болесни архиепископ нареди те га колима одвезоше до цркве свете мученице Гликерије. Тамо сакупи ниште и убоге, и cвe им дарежљиво раздаде. А Благи и свемилостиви Бог, који није презрео две лепте удовичине и који је примио сузе блуднице и уздахе цариникове, прими и архиепископово покајање, и у току три дана даде му потпуно оздрављење.
Човек Божји Партеније сваког дана обилажаше цркве у граду Ираклији, вршећи у њима прописана богослужења. Тако, једнога дана он уђе у цркву, звану Ахила, и тамо нађе где лежи један болестан човек, необично мршав. Светитељ се сажали на љега, преклони колена своја, и са сузама се помоли преблагом Богу. И уставши с молитве помаза болесника светим јелејем, и тог часа га исцели и подиже на ноге. И нареди да хода. И исцељени оде здрав своме дому, хвалећи Бога. А када грађани Ираклије сазнаше за ово неочекивано чудо, поврвеше к светитељу сви, најразноврснији болесници; и силом Господа нашег Исуса Христа, а молитвама светог Партенија, сви се враћаху здрави.
У то време када свети Партеније благодаћу и силом Христовом чињаше чудеса, исцељујући од разних болести, беше поред њега архиђакон ираклијске цркве, коме беше име, као и архиепископу његовом, Ипатијан. Гледајући чудеса, он припаде к ногама светога човека, и исприча му како због суше на његовом имању пропадају сви усеви, и виногради, и градине. И са сузама га мољаше, говорећи му: О свечесни оче, хајдмо у поље, види како је све свенуло, и помоли се Богу да сухој земљи да кише, и тако се постојбина наша спасе од глади. Чесни и свети човек Партеније одмах отиде у поље, и видевпш како су повенули сви усеви, и виногради, и градине, расплака се. И преклонивши колена, дуго се са сузама мољаше човекољубивом Богу да пошаље земљи кишу и узнапредују плодови. А Бог који испуњује вољу онима који Га се боје, још док је молитва била у устима светитељевим, покри небо кишним облацима, и паде силна киша те напоји земљу богато. Тада светитељ преноћи са архиђаконом на његовом имању. Свети Партеније проведе сву ноћ у молитвама, и ујутру рече архићакону: Пази на себе, брате! Јер ти није непознато да твој архиепископ би кажњен од Бога тешком болешћу због свог среброљубља. А ове ми ноћи јави Бог да ће он после не много дана отићи из овог живота и ти ћеш место њега бити архиепископ у граду Ираклији. Пази дакле да се увек стараш о сиротињи, јер то више свега умољује Бога. - После тога светитељ благослови архиђаконове њиве, градине и винограде, и својом молитвом и благословом учини да изобилно рађају, па се врати у град, и оде архиепископу да се опрости са њим пошто је имао намеру да лађом отпутује. Архиепископ га с љубављу дочека и загрли. У току разговора свети Партеније рече архиепископу: Обавештавам те, господине, да ћеш се после не много дана разрешити од тела, и oтићи ка Господу, јер те позива Христос, истинити Бог наш. Ти иак, одлазећи к Њему, оставићеш после себе, као што ми Господ откри, доброг наследника, господина Ипатијана, твог архиђакона. Архиепископ одговори: Нека буде воља Господња! И пошто целиваше један другог целивом светим, растадоше се, и свети Партеније отплови из града Ираклије, и после неколико дана стиже у свој град Лампсак.
После кратког времена опет се разболе архиепископ ираклијски, и упокоји се у Господу. И уместо њега би посвећен за архиепископа његов архиђакон, господин Ипатијан. И тако се испуни светитељево пророчанство.
Кад дође лето и стиже жетва, и настаде сабирање разних плодова, оде архепископ Ипатијан на своје имање. И тамо где је пре због суше све било свенуло, угледа он сада такво изобиље плодова, какво раније никада није било. И то би благодарећи молитвама и благослову светог Партенија. Тада архиепископ натовари велику лађу пшеницом, вином и другим разним ллодовима, и оде у Лампсак да захвали чудотворцу за благослов. Светитељ с љубављу дочека архиепископа ираклијског, али донесене поклоне не хтеде да прими, говорећи му: Благодари Бога за све, а ово раздели братији. - Пошто је доста дуго провео у пријатном разговору са светитељем, архиепископ Ипатијан се врати у свој град и, по наређењу Божјег човека, раздели братији много пшенице и вина и других разних плодова, и до краја живота казиваше свима велика дела Божја, која учини Господ преко слуге свог Партенија.
Угодник Божји и велики чудотворац свети Партеније, пошто је заблистао у равноангелском животу, и многе обратио од идола истинитоме Богу, и безбројне болеснике исцелио од разноврсних болести, при крају свога живота сам се разболе и, позван од Господа, отиде к Њему 7 фебруара 318 године, упокојивши се с миром у дубокој старости. И одмах се сазнаде у околним градовима и крајевима за чесно престављење светитељево. И стекоше се на његов погреб са свих страна архијереји: ираклијски, кизички, мелитопољски, парејски, и многи друти епископи и свештеници, као да су се договорили. И врло свечано извршише опело над светитељем, са псалмима и славословљима и песмама духовним. И чесно тело његово сахранише близу саборне цркве у молитвеници коју он беше подигао. И на светом гробу његовом биваху многобројна исцељења. Јер не само за живота свог, него и после претстављења овај бесплатни и чудотворни лекар очишћаваше губавце, изгоњаше из људи нечисте духове, и исцељиваше од сваке болести; а и сада лечи и исцељује душе и тела наша молитвама својим, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме са Оцем и светим Духом слава вавек, амин.

ЖИТИЈЕ ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЛУКE ЕЛАДСКОГ

Свети Лука родио се у Елади[4], у Грчкој, у месту званом Кастрион, 896 године, од родитеља дошљака. Јер они беху са острва Егине у Јегејском мору, на које често Агарјани нападаху, због чега Лукини родитељи напустише своју постојбину и пређоше у Грчку. Настанише се у селу Кастрији, где се и родио овај блажени Лука. Родитељи му се зваху: Стефан и Ефросинија. Још из раног детињства, дружећи се с децом, блажени Лука не показиваше у себи ништа детињско. Напуштао је дечје игре и забаве и, као неки зрео човек по нарави, волео повученост, тишину и честитост. А што је још необичније, још у детињству он се показа испосник и уздржљивац: не само није јео меса, него ни млека, ни сира, ни јаја; па се чак уздржавао, од тако омиљених деци, јабука и другог воћа; хранио се само хлебом, водом и поврћем; а средом и петком постио је све до заласка сунца. И ово је утолико достојније дивљења, што он за овакво пошћење и уздржање није имао никаквог учитеља и наставника, већ је сам себе руководио благодаћу Божјом која је деловала у њему. И из дана у дан он увећаваше свој подвиг: избегавао је преједање и слатка јестива, а волео је пост, труд, оскудицу, и све што умртвљује тело. To je и упражњавао. И тако, све што је другима слатко, мило и пријатно, блаженом Луки беше горко, и мрско, и веома непријатно.
Родитељи његови, видећи ове његове необичне за децу особине, чуђаху се веома, нарочито његовом испосништву и уздржању. И држаху да то код њега није од врлине, него од неке детињске лакомислености. И једном га ставише на овакву пробу: на трпезу изнесоше месо и рибу који су у једном суду били скувани; отац узе рибу и даде је блаженом Луки. А он не знајући да је риба кувана заједно са месом, стаде јести. Но после неколико залогаја он познаде да је риба била са месом, и силно се ожалости, и одмах поврати оно што беше појео. И као да је учинио неко велико намерно безакоње, он ридаше плачући и уздишући, па не хтеде ни хлеба више да окуси. И тако проведе три дана у ридању и гладовању. Тада се родитељи уверише да то код њега није од детињске лакомислености већ од благодати Божје. И од тада га оставише на миру, да живи по своме нахођењу.
Живео је у послушности према својим родитељима. Ревносно је радио све што су му наређивали: пасао је овце, а кад одрасте радио је земљу, обављао је све домаће послове, трудећи своје младићско тело и умртвљујући страсти. Према сиромасима је био толико милостив, да је ради њих потпуно заборављао на себе. Јер кад год је одлазио од куће на неки посао, он би храну, коју је носио за себе, раздавао гладнима, а сам је гладовао. Још је и хаљине своје са великим усрђем и љубављу раздавао сиромасима, и много се пута наг враћао кући. Због тога су га родитељи грдили, ружили и не по мало тукли. А понекад су га остављали да иде наг, и дуго му нису давали да се одене, да би, постиђен због своје наготе, престао поклањати своје хаљине. Међутим, врлински младић не престајаше са чињењем милосрдних дела, нити се стиђаше своје наготе, нити се бојаше батина. Јер му нагота ништих ради беше као царска порфира, а батине ради њих и грдње сматраше као одликовање и похвалу. И све јаче ревноваше у чињењу добра ништима.
Једном пође на њиву са семеном жита да сеје. Но уз пут виде сиромахе где просе, и већи део семена раздаде сиромасима, а мањи део, што му преостаде, посеја. А Господ, који милостињу, чињену убогима, враћа стоструко, оно мало посејаног семена толико благослови да њива донесе већи род него ли икада раније.
Затим се родитељ светог Луке Стефан разболе, и престави. Тада блажени Лука напусти земљорадњу и даде се на читање књига. И ревноваше у богоразмишљању и молитвама. И у томе божанствени младић толики напредак показа, да је, узносећи ум свој к Богу, телом лебдео у ваздуху изнад земље. To je јасно видела његова мајка. Јер она, видећи једном да јој син дуго не излази из своје собе, и желећи да сазна шта ради, провири тајом кроз кључаоницу и виде ово: он се моли, сав устремљен умом к Богу, и целим телом лебди у ваздуху на један лакат високо од земље, нимало је не додирујући. To je она видела не једанпут, него двапут, и трипут, и веома се дивљаше. О томе је касније причала другима са заклетвом.
Онај блажени младић одавна је имао жељу да остави овај хучни и бучни свет, и да се ода монашком безмолвију и монашким подвизима. Mислећи о томе, и обузет жељом за монаштвом, oн потајно напусти кућу и крену са намером да оде из Грчке. Али путем наиђе па војинчке страже, које су хватале одбегле робове и предавале их у тамницу. Видећи младића бедно одевена, и мислећи да је одбегли роб, војници га ухватише, и стадоше пспитивати, чији је роб, одакле је и куда иде. Младић им одговори да је Христов роб и да ради молитве иде к светим оцима. Али му они не вероваху, јер мишљаху да он скрива од њих своје робовство и бекство. Зато бездушно избише невиног младића. Затим га закључаше у тамницу док не призна чији је роб и како је побегао од свог господара. Изгледа да ово искушење снађе блаженог јуношу од врага који је завидео његовој доброј намери и правио му сметње. А после извесног времена неки знанци познаше светога младића, посведочише за њега, и он би пуштен на слободу. И он се врати својој кући. И ту слуга Христов трпљаше многе прекоре и увреде, не лакше од оних батина. И дан и ноћ он уздисаше к Богу, да Он благоволи привести у дело његову благу намеру. И жеља му се ускоро испуни на овај начин: два инока, који су путовали из Рима, задржаше се ради одмора у Лукином селу. Чим их Лука виде, откри им своју намеру, и срце се његово запали пламеном божанске љубави. Разговарајући са њима, он их упита куда иду. Они му рекоше да иду у Јерусалим. И много их моли блажени Лука да и њега поведу са собом и начине монахом. Они одбијаху да га поведу зато што је млад, - било му је једва седамнаест година, - а пут је тежак. И још зато што су се бојали његових родитеља да им не причине какве непријатности, ако буду сазнали, и пошли у потеру за њима и сустигли их. Али он им говораше да је сироче и странац, и да нема над собом стараоца. И тако умоли иноке да га поведу са собом. И они кришом отпутоваше са њим из села, и допутоваше у Атину. Тамо уђоше у знамениту цркву пречисте Дјеве Богородице, помолише се Богу, и одпочинуше у манастиру. Одлазећи одатле за Јерусалим, иноци оставише блаженог Луку у том манастиру, рекавши му: Младићу, ово је добро место за твоју намеру. Овде можеш остварити своју жељу, и брзо бити причислен дивном лику монахујућих. - И пошто га предадоше игуману, отпутоваше.
Игуман је много пута питао блаженог Луку одакле је и чији је. Али није могао да дозна, јер је јуноша скривао и свој завичај и свој дом. Није желео да ико то зна. Затим игуман, видевши да је добре нарави, тих, кротак, смирен и послушан, постриже га за расофора. А мајка његова туговаше за њим веома, јер није могла да подноси отсутност свог милог чеда. Он је био једина утеха удовиштва њеног, и радост у жалости њеној. И плакаше горко за њим, вапијући к Богу и говорећи: Тешко мени, Господе, сведоче удовиштва мог и сиротанства! Ти си ме прво ожалостио, смрћу отргнувши од мене друга, кога си ми браком био дао, и бацио ме у невоље удовиштва, које су ми теже и од саме смрти. А сада си удаљио од очију мојих онога који ми је био утеху у толиким невољама, и не знам, где бих могла угледати ту једину зору мог многонапаћеног живота. Сада ми доликује да с Давидом зборим: И видело очију мојих, и њега нема са мном (Пс. 37, 11). Но какав је разлог што је син мој отишао далеко од мене? Еда ли сам му бранила да непрестано служи Теби, Господу? Еда ли сам му наређивала да ради домаћих послова напушта и пренебрегава своје уобичајене молитве? Еда ли сам га поучавала да претпостави телесно духовном, земаљско небеском, временско вечном? Ја сам научила од својих родитеља да будем не само мајка тела него и душе. Желећи да ми син буде савршен у врлини, ја сам му одређивала више времена за молитву него за кућне послове. И једина ми беше радост, да видим своје мило чедо, ако не свагда, а оно бар у извесно време. Доста ми је било да чујем како суседи хвале његову добру нарав, и ја сам тиме тешила своју тужну душу. Зато, Господе Царе, не презири сузе очију мојих, него нека изиђу преда Те, и Ти снисходљиво растури велику таму жалости моје. A pacтурићеш је, ако подариш мојим материнским очима да поново виде своје мило чедо. Тада ћу сазвати све због доласка сина мог, и исповедити величину Твоју. И славићу Те у све дане живота свог.
Тако се у тузи својој удовица мољаше Богу. И Њега, благог по природи, она склони на милост, и доби оно за што Га мољаше. Јер Господ који све мигом чини, учини те игуман онога манастира у коме се блажени Лука подвизаваше, виде у сну Лукину мајку где плаче, и чу од ње с кукањем овакве речи: Зашто си мени удовици нанео неправду? Зашто си болу моме додао ране? Зашто си ми немилосрдно отео једину утеху моју? Зашто си ми уграбио сина, потпору старости моје? Врати ми га брзо, врати ми светлост очију мојих, врати ми једину наду моју! Јер нећу престати да се обраћам Богу свих и Цару, кукајући на тебе што ми велику неправду чиниш.
Уплашен оваквим сном и речима које је чуо, игуман најпре мишљаше да је то неко празно ђавоље привићање и застрашивање. Али када и идуће ноћи, па и треће, виде у сну ону исту жену и чу од ње љутите речи, он разумеде да то није ђавоља прелест већ Богом устројена појава. И чим свану, он дозва јуношу Луку, и рече му са гневом: Слушај ти, зашто си скривао ко си и одакле си, иако сам те много пута питао? Зашто си ми причао да немаш родитеље ни сроднике? И како си се дрзнуо да приступиш овом светом чину и сажитију с нама, када си пун преваре и лажи, о чему имам доказе? Да си нам у почетку добровољно казао истину, то нам сада неби, и против твоје воље, било откривено оно што се односи на тебе. Иди дакле од нас и из свих крајева атичких и врати се мајци својој, која ми, веома уцвељена, ево већ три ноћи грдне муке задаје.
Од ових игуманових речи блажени Лука се силно уплаши и стајаше као избезумљен. Оборене главе, он је ћутао, док су му из очију текле сузе. Није желео да се одвоји од ове свете дружине. Видећи његове сузе и смирење игуман би тронут, и стаде му кротко говорити: Немогуће ти је чедо, да се сада не вратиш својој мајци. А потом ти неће бити забрањено житије у манастиру. Саветујем ти, поступи тако. Јер је очигледно да је молитва твоје мајке веома силна пред Богом, те јако потискује твоју молитву. Чувши то, блажени Лука ништа супротно не рече, него се поклони и замоли оца за молитву и благослов. И тако, против своје воље, оде из манастира, и крену путем у село Кастрију код своје мајке. Када стиже дома, он затече своју мајку тужну. Угледавши га она, обрадована и зачуђена, устаде. Али не притрча одмах сину да га загрли, што је по матерински. Нeгo најпре, као јуначна и богобојажљива жена, подиже и очи и руке к Богу, благодарећи Mу што Његовом помоћи опет види милог сина кога је била лишена. И рече: Благословен Бог који не одбаци молитву моју и не ускрати милост Своју!
Тако свети Лука би, по Божјој вољи, враћен матери. И служаше јој као син. И остаде поред ње четири месеца. Но горећи духом к Богу и к безмолвном житију по Богу, он зажеле да опет иде од куће. Али му мајка сада већ не брањаше, нити га одвраћаше од тог пута. Јер је знала да њен син, и сваки, треба да воли Бога више него родитеље. И она се помоли Богу за њега. И свети Лука, имајући њену молитву за свог доброг путовођу, оде у приморску гopу, звану Јованова Гора, где се налажаше црква светих Бесребреника Козме и Дамјана. Ту направи себи малу келију, и стаде живети ради Бога. А колики је трул тамо поднео подвизавајући се и борећи се с демонима, то се не може подробно описати. Али не треба све ни прећутати, већ од многога рећи нешто, да би се знало какав је по животу био овај угодник Божји.
Беше у преподобног Луке један ученик, који сумњаше у свог духовног оца, сматрајући да се лицемерно претвара како се непрестано моли. Јер виђаше да се преподобни Лука ни у чему не упражњава: ни у читању Светога Писма, ни у светоотачким поукама. И држаше да је неук, да ништа не разуме у божанственим стварима и у бдењима, и да ноћи проводи у спавању и ленствовању. Зато једном приликом, касно у ноћи, када старац беше затворио врата своје келије, ученик тај седе испред врата и наслони уво на њих да чује шта старац ради ноћу, да ли се одмара или се моли. И остаде прислушкујући сву ноћ све до сванућа. А шта је чуо, сам је казивао: Чух га како чини поклоне ударајући главом о земљу, и како уз сваки поклон говори гласно у топлоти духа: Господе, помилуј! Затим се његово уcpђe к Богу све јаче и јаче распаљиваше, и он све чешће и чешће поклоне чињаше и усрдније вапијаше: Господе, помилуј! И тако се труђаше док не малакса телом; онда се ничице баци на земљу. Али не малакса духом, него се и ничице лежећи мољаше Богу вапијући. Потом уставши опет, чињаше то исто правећи поклоне, све тако до зоре. И тако сву ноћ проведе у таквој молитви.
Уверивши се на тај начин у подвиге свога оца, ученик се тај кајаше због своје раније сумње. И после светитељевог престављења он је то исповедао другима кунући се.
Преподобни је умртвљавао себе не само ноћним бдењима с поклонима, него и дневним трудовима. Јер он начини градину, и посади разне воћке, и сејаше разно семење, не ради своје потребе или зараде него ради замарања тела свог. И он сваки дан рађаше у градини знојећи се и презнојавајући се. А кад су стизали плодови, он их је раздавао посетиоцима својим. А понекад би напунио велики кош, и односио потајно на оближње туђе њиве, и тамо остављао. Тако је он својим трудом хранио друге, а сам гладовао и постио се. Но почеше му у градину долазити јелени и правити штету, нешто једући а нешто газећи. И светитељ их одгоњаше. Но чим би се у келију повукао, јелени су се одмах враћали у градину. To ce дешавало много пута. Најзад досади то светитељу и он, изишавши к њима, рече једноме од њих, који растом беше највећи, као разумном и словесном сгвору: Зашто ми правите штету, и таманите мој труд, када вас ја никад ничим нисам ожалостио? Једног смо Господа слуге, једног Бога створења, с том само разликом, што сам ја створен по лику Божјем и имам власт над другим створењима, јер Бог све покори под ноге човеку. И ево, Бог наређује да се не макнеш с овога места, него ту где стојиш добићеш заслужену казну. - Чим то светитељ рече, јелен се, као стрелом погођен, сруши на земљу, и лежаше непомично, а сви се остали јелени разбегоше. А догоди се да су тада у близини пролазили ловци, који су ради лова ишли по пустињи. Када угледаше јелена, они радосно притрчаше да га закољу. Светитељ се сажали на јелена, и рече им: Ништа ви, браћо, немате с овим јеленом, јер нити сте се око њега трудили, нити сте га уловили, него дођосте да га уловљеног закољете. Боље је да се смилујете на њега, јер он од немоћи паде и лежи не могући да бежи. - Чувши то, ловци оставише јелена, дивећи се милосрђу светитељевом. А он отпусти јелена у пустињу читава и здрава.
Иако је преподобни отац наш Лука по животу био тако савршен монах, он још није био обучен у потпун монашки чин. A TO je веома желео. И молио се Богу усрдно, да га удостоји светог анђелског образа. И би услишен, и доби што је желео.
Jep дођоше к њему, незнанo откуда, дна чесна cтapa монаха, светих лица. Рекоше му ла путују у Рим. И сатворивши молитву, oни обукоше преподобног Луку у потпун монашки анђелски образ. И пошто га поучише, спремаху се да путују. Caв ништ телом и духом, Лука немаше ништа од хране да им да за пут. И испрати их до морске обале. Ту седоше да се мало одморе. И гле, изненада искочи из мора повећа риба и паде на обалу пред њихове ноге; за њом искочи и друга; и обе се ваљаху по земљи, као нудећи им се. А ово би молитвама светог Луке: јер пошто није имао ништа да да за пут својим добротворима, он тајном молитвом срца свог умоли Бога, промислитеља свих, да им пошаље храну за пут. И Бог који је некада преко гаврана слао Илији хлеба и меса, Он и овим преподобним оцима посла рибе преко воде морске. И они, узевши обе рибе, захвалише Богу који пружа сваком живом бићу оно што му треба.
Пошто доби потпун монашки образ анђелски, преподобни отац наш Лука одаде се најсавршенијем животу: јер се стаде још више подвизавати, додајући много усрдније него раније труд на труд и пост на пост са сузама и свеноћним бдењима. Храна му беше јечмени хлеб и вода, а понекад дивље зеље. Врло мало је кад спавао. Ради тога је у својој келији ископао ров у облику гроба, да би га стално потсећао на смрт. И када му је било потребно понеке ноћи да отспава, он би се спуштао у тај ров као већ умирући и сахрањујући себе. И пошто би се мало одморио, одмах би устајао на молитву, говорећи Давидову реч: Претичем свануће, и вичем. И опет: Претичу очи моје зору, да бих размишљао о речима твојим (Пс. 118, 147.148).
Подвизавајући се тако, слава његовог врлинског житија пронесе се међу околне житеље, и стадоше људи долазити к њему. Једном му дођоше два рођена брата, и испричаше му како је њихов отац своје злато, сребро и ситне новце сакрио негде у земљу, а када је умирао није им казао место где је то благо сакривено. И говораху браћа: Молимо те, оче, помоли се Богу да нам открије то место, да де не бисмо свакодневно свађали око тога. Јер као браћа, ми помишљамо један о другом да је украо очево благо, и сакрио за себе. Учини дакле молитвама својим, и да непријатељство међу нама престане, и да се пронађеним благом помогнемо у своме сиромаштву и оскудици. - Преподобни их одби и одасла од себе, изјављујући да је он недостојан да умоли Бога за тако нешто. Али они често долажаху и досађиваху му молбама да се смилује на њих. Најзад се светитељ помоли за њих свевидећем Богу, и би му откривено, и он им каза место где је њихов отац закопао благо. Они онда отидоше и, копајући на означеном месту, нађоше очево злато и сребро, као што им светитељ каза. И пуче глас о том чуду по околним селима.
Али мрзитељ добра, ђаво, иако је стално био побеђиван од овог храброг војника Христовог, ипак покушаваше са новим борбама против њега. И желећи да му напакости и да га помете, он удеси овакву замку: у једном оближњем селу oн потстаче три жене, те одоше к светитељу плачући и ридајући, и падоше к ногама његовим, и исповедише му тешке грехе своје; и мољаху га да благим саветом и молитвом исцели душе њихове. А он их одвраћаше од себе, и одбијаше их одлучно, упућујући их свештеницима, пошто он сам није свештеник већ обичан непосвећени монах. Али, иако није желео да их слуша, оне му напунише уши одвратним причама о женским гресима.
Пошто оне отидоше, ђаво који из мрака стреља праве срцем, одмах нападе на светитеља помоћу прљавих помисли, и у умртвљеним удима његовим подиже греховну буру. А светитељ, распознавши ђаволово лукавство, наоружа се против њега молитвеним оружјем и, стојећи три дана на једном месту и молећи се непрестано, победи га, и кишом суза угаси пламен жестоке похоте, и помоћу Божјом размрска главу змије паклене. А пошто му тело од тридневне молитве беше малаксало, он прилеже мало, и заспа. И виде у сну: дође му Анђео у облику дивног младића држећи у руци удицу, коју баци њему у уста и грло. И изгледаше блаженом Луки да је прогутао удицу и она му дубоко зашла унутра. Затим младић истрже удицу из њега, и извуче једно крваво парче меса, и баци га од њега, и рече му: Буди храбар и не бој се! - И тргнувши се одмах из сна, он разумеде да га Господ избави од телесне греховне страсти. И благодараше Спаса и Избавитеља свог.
Преподобноме би дат од Господа и дар прозорљивости због чистоте живота његова. И претсказиваше будуће догађаје. Тако претсказа најезду бугарске војске на грчко царство, што се и зби у своје време. О томе ће касније бити речи. Он и тајне људске провиђаше.
Преподобни имађаше сестру по телу. Звала се Кали. Но беше му она не само сестра по телу него и по духу, јер животом својим подражаваше свога брата у девствености, целомудрености и монашким подвизима. Она је понекад са својим послушницама долазила код брата, и помагала му, ако му је била у чему потребна помоћ: каткад му је радила у градини, садила поврће и гајила. Једном рече преподобни њој и онима што беху с њом: Долази нам човек који носи на леђима велико и тешко бреме, и много се мучи. - Рекавши то, остави их и оде у гору. А оне не разумеше његове речи, и чудећи се размишљаху о њиховом значењу, и ко је то обремењен, и каквим то бременом. И гле, ускоро дође један човек који није имао на себи никакво бреме, нити је што носио. И питаше за преподобног: Где је свети Лука? Врло ми је нужно да га видим. Светитељева сестра му одговори: Њега сада нема овде, отишао је на извесно време у пустињу. Ако желиш да га видиш, ти га причекај док се врати. А он на то рече: Нећу отићи док га не видим. И остаде код келије седам дана, чекајући светитеља. Седмога дана дође преподобни из пустињске горе и угледавши оног човека, он, насупрот својој уобичајеној кротости, љутито погледа на њега и грозно му подвикну: Што си дошао у ову пустињу? Што си оставио градове и кренуо у горе? Што си мимоишао црквене пастире и свештенике и прибегао к нама, неуким простацима? Како си се усудио да нам изађеш пред очи, не уплашивши се одмазде Божје, ти страшни безакониче.
Уплашен од оваквих речи светитељевих, он лијаше сузе, и не беше у стању да од страха проговори ниједну реч. А светитељ му се опет обрати: Што ћутиш? Докле ћеш ћутати и не исповедити дело своје: објавити убиство које си чинио, еда би мало умилостивио Бога? Тада човек, једва муцајући од плача и јецања, стаде говорити: Шта бих ти више, о човече Божји, рекао? Јер, обавештен од благодати Божје која у теби живи, ти си објавио мој тешки грех пре но што сам ти га исповедио. Како видим, за тебе није тајна оно што сам ја учинио тајно. Али, ако наређујеш, ја ћу јавно испричати мој злочин. И стаде подробно казивати пред свима како је, и где, и ради чега убио пријатеља свог на путу. А казивао је то са великим ридањем и смирењем, припадајући к ногама светитељевим и молећи га да га не остави да пропадне у ђавољим замкама. Светитељ му даде многе савете, упути га на покајање, и нареди му да иде свештеницима.
Ово наведосмо као доказ светитељеве прозорљивости, како је прозревао тајне грехе људске. Али треба споменути и још једну сличну ствар. Неки сопственик лађе, коме беше име Димитрије, често је својом лађом пристајао у луку, која се налазила недалеко од светитељеве келије. Упознао се са светитељем, и долазио к њему, удостојавајући се његових светих молитава и наслађујући се његовим поукама. Једном приликом он пристаде уз обалу, и по своме обичају зажеле да посети светитеља. Али није хтео да иде празних руку. Зато се реши да улови коју рибу и однесе му. И цели дан са својим морнарима бацаше удице, али не улови ни једну рибу. Пред вече он помену име преподобног Луке, и у његово име врже удицу, и одмах упеца велику рибу. Затим опет врже удицу у име светитељево, и одмах упеца другу рибу, нешто мало мању од прве. И полазећи к светитељу он понесе мању рибу, а већу остави за себе. А прозорљиви светитељ сазнаде шта он уради. Али с љубављу прими госта и донесени поклон. У току разговора светитељ помену како Ананија сагреши Богу сакривши од новаца што узе за њиву, и како се од светог апостола Петра не могаде сакрити оно што је сакривено (Д.А. 5, 1-4). Чувши то, сопственик лађе разумеде да се ова реч односи на њега што је сакрио већу рибу. И препаде се од прозорљивости блаженог оца. И постиђен због изобличеног греха, он припаде к ногама светитељевим, исповеди му свој грех, и кајући се мољаше за опроштај. Светитељ га поучи кротко, и даде му опроштај. И нареди светитељ ученику да скува донесену рибу и изнесе пред братију који му беху дошли у посету, јер он сам није јео рибе. - И много пута преподобни је предвиђао ко ће му доћи у посету, и наређивао ученику да за посетиоце спреми јела и хлеба.
Пошто преподобни проведе на овој гори седам година, би иајезда Бугара на Грчку земљу, што је преподобни пророчки претсказао раније. И бегаху људи, једни у градове и тврђаве, a неки на острва и на Пелопонез. Тада и преподобни Лука остави гору и своју келију, седе на лађу, и дође у Коринт. А кад чу за неког столпника у Патрасу, он оде к њему, и проведе код њега десет година, служећи му са сваком послушношћу и усрђем, као син оцу свом. О том столпнику се неки презвитер рђаво изражаваше, и саблажњаваше слушаоце. Он опадаше и клеветаше праведног човека. А беше присутан и преподобни Лука. И он, чувши неправедне и клеветничке речи против свог оца, отстрани своју уобичајену кротост, и устаде против тог презвитера, изобличавајући његове клевете и снажно бранећи невиност свог оца. А презвитер, човек сурове нарави, удари светог Луку по образу. И чим га удари, презвитера одмах постиже казна Божја. Јер изненада паде на земљу демонујући. И остаде тако до кончине своје, предан Сатани на мучење тела, да би се дух његов спасао.
После десет година врати се преподобни у своју постојбину Еладу, и опет се настани на своме ранијем месту на Јовановој Гори. Једном се деси да епископ Коринтски, путујући за Цариград, сврати на одмор недалеко од светитељеве келије. А преподобни Лука, предузнавши о томе раније, оде да му се поклони, и однесе му поклоне од свога труда: воће и градинско поврће и зеље. Епископ га врло љубазно прими. И оде да види његову келију. И видевши пустињачко и безмолвно обиталиште преподобнога, и његову градину и деловање, дивљаше се и духовно богаћаше. И зажеле епископ да му да милостињу. И предложи својим пратиоцима, чесним људима, да сваки приложи по нешто новаца, а сам приложи злато. И би сабрана довољна милостиња. И кад би предложена светитељу, он је не хтеде примити, изјављујући: Нe злата, свети владико, него твојих светих молитава и поука иштем и просим. Јер на што злато мени који сам изабрао сиромаштво и ово убого обиталиште? Дај ми оно што просим и желим: поучи мене проста и неука како ћу се спасти. - Епископ се ожалости. И сматрајући да преподобни, не само милостињу него и њега сама одбацује и презире, рече преподобноме: Зашто наш дар, и уједно с њим и нас даваоце одбијаш? Јер и ја сам верни хришћанин, иако грешан; и епископ сам, иако недостојан. Желећи да се у свему на Христа угледаш, зашто се и у томе не угледаш на њега? Јер и Он је примао милостињу коју су му благочестиви давали. Зато и ти, ма да ти злато није потребно, ипак га прими и дај другима којима оно треба. Јер ако сматраш да је добротворство ништима непотребна ствар, онда одбацујеш ово двоје: збрињавање ништих и cпaceњe оних који творе милостињу. Јер ништи, ако не прими милостињу, како ћe имати оно што му треба? и ми који дајемо милостињу, како ћемо се спасти? - Усаветован овим речима епископовим, преподобни узе милостињу, али не много, већ један новчић. И пошто га епископ благослови, оде на свој пут.
Преподобни Лука имао је обичај да се на Цвети рано изјутра пење на врх гope, носећи крст у руци и певајући: Господе, помилуј! И када се једном тако пео уз гopу, једна гуја, по дејству злог духа, изађе из рупе своје, ухвати светитеља за палац на нози, и висаше. А он се саже и, ухвативши гују отрже је, и рече јој: Нe повређуј ни ти мене, ни ја тебе, него идимо сваки својим путем! Јер смо једнога Творца творевина, и не можемо ништа чинити што не жели или што не наређује наш Творац. - И одгамиза змија у своју рупу, а светитељ продужи својим путем уз гору, нимало не повређен од гујина уједа.
Дворјанин неки, управитељ царских ризница, послан од цара у Африку, дође у Коринт, носећи много царева злата. Али ноћу, то злато би украђено. Одмах је настала потера и истрага. Многи су били саслушавани и мучени, али се злато не пронађе. И дворјанин онај беше на великој муци. Тешили су га најугледнији грађани, али га нису могли утешити. Очајан због украденог злата, он је очајавао за свој живот, бојећи се царевог гнева. Тада неко од присутних ступи пред њега и рече: Нико не може пронаћи украдено осим Луке монаха, кроз кога Бог чини многа чудеса. На то и остали присутни рекоше: Заиста је тако. И причаху о њему, хвалећи његово врлинско житије, и дар Божји што је у њему. Чувши то, дворјанина озари нека нада, и он посла светитељу овакву молбу: Угледај се на Оног који се не отказа да сиђе с неба ради спасења људског, па дођи на кратко време у град да посетиш оне што су на великој муци.
Светитељ у почетку не хтеде да иде, избегавајући људску празну славу и поштовање. Али, пошто су многи невини страдали због украденог злата, он оде. И дочекан чесно од дворјанина и грађана, он најпре нареди да се спреми трпеза, говорећи дворјанину: Прво, дајмо стомаку што треба, и провеселимо се у славу Божју! А моћан је Онај који нас поји вином умилења, да и чашу радости човекољубиво напуни. - И док су они седели за трпезом и јели, и више корисним поукама светитељевим хранили душу него тело јелом, светитељ погледа на једног од оних што су служили око трпезе, позва га к себи по имену, и рече му: Зашто си се дрзнуо да украдеш царско злато, те умало ниси нанео себи смрт а господару свом велику муку? Иди дакле одмах и донеси овамо злато које си у земљу закопао, ако хоћеш да се удостојиш милосрђа и опроштаја. - А он, чувши то, препаде се, и стајаше запрепашћен и дршћући, и не могаше ниједну реч рећи као оправдање, јер га и сама савест његова изобличаваше. Затим паде на земљу, загрли ноге светитељу, и признаде да је злато украо, молећи са сузама за опроштај. И доби опроштај. Јер је светитељ желео не само да га због греха изобличи, него и да га од греха излечи. И одмах крадљивац оде, и брзо се врати, носећи све злато што беше украо. И веома се обрадова дворјанин и они што беху с њим. И бише пуштени на слободу они што беху похапшени због крађе злата. И посрамљен би ђаво који устроји ову крађу; и крадљивац би проштен; и уста свих прослављаху Христа Бога. А светитељ, нимало не присвајајући себи славу од људи већ је сву приписујући Богу, врати се у своје обиталиште.
После неког времена преподобни Лука оде у манастир крај града Тебе[5], да посети тамошњег игумана Антонија. Јер је преподобни Лука имао обичај да посећује богонадахнуте људе, и разговара с њима о стварима корисним по душу. И када беше код игумана Антонија, разболе се једном високом чиновнику тебанском син и беше на самрти. Чувши да се преподобни Лука налази у њиховом манастиру, овај великодостојник просто отрча у манастир, паде светитељу пред ноге и с плачем га мољаше да пође његовој кући и посети његовог болесног и умирућег сина. Јер је веровао да ће син његов оздравити од светитељеве посете. А светитељ, смирен, одбијаше, говорећи: Шта сам ја? И шта то велико видите у мени, те варате себе таквим мишљењем о мени? Један је Лекар душа и тела, и Он може избавити од смрти: Бог који нас је створио. А прашински и грешни човек ништа такво учинити не може. - И онај великодостојник, тужан и очајан, оде плачући и ридајући.
Toг дана увече насамо разговараху игуман и преподобни. Тада игуман рече: Држим, чесни оче, да нисмо добро урадили што нисмо болесника посетили и уцвељенога утешили. Јер ће и нама с правом Христос упутити реч своју: Болестан бејах, и не обиђосте ме (Мт. 25, 43). Одговори свети Лука: Али, исцељивати болесне, то је ствар Божје силе; а тешити уцвељене доликује онима који имају речитост и мудрост у устима својима. A ja сам далеко од првог, и потпуно оскудевам у другом, јер сам прост и неук. Ако пак желиш, и сматраш да ће то бити угодно Богу, онда хајдемо, али ти иди први, и буди ми вођ, а ја ћу те пратити. - И одмах уставши, обојица одоше у град касно ноћу. И кад уђоше у кућу онога грађанина, затекоше сина његовог већ полумртва и неспособна да говори, а оне око њега како очекују његов крај. Отац болесников и укућани његови припадоше к ногама светитељевим, молећи га са сузама да се помоли Богу за умиpућег болесиика и да га спасе од смрти. И једва умољен од укућана и од игумана Антонија, преподобни подиже руке к небу и помоли се. И кад заврши молитву, одмах се с игуманом врати у манастир. И сутрадан рано, у праскозорје, он журно отпутова у своју гору, избегавајући славу од људи. А чим свану, игуман Антоније посла слугу свог у град да види шта се збива са болесним младићем: да ли су успеле што молитве преподобног Луке. И слуга се одмах, без задржавања врати, и исприча игуману ову необичну и чудну ствар: Младића, који је прошле ноћи био на самрти, сретох где јаше на коњу и иде у купатило да се окупа. - Чувши то, игуман се Антоније удиви, и прослави Бога.
Преподобног Луку узнемираваху многи, долазећи к њему ради духовне користи, и прекидаху му омиљено безмолвије, молитвено тиховање. Због тога зажеле да се одатле уклони у још усамљенија места. Али не подајући се својој жељи, он посла свог ученика Германа у Коринт код једног искусног и богонадахнутог мужа Теофилакта, да га упита за савет, да ли да остане на Јовановој Гори и трпи узнемиравање од посетилаца, или да отпутује у неко непознато место. Теофилакт му посла савет, који је некада светом Арсенију био дат с неба: Бегај од људи, и спашћеш се!
Преподобни Лука радосно прими овај савет, и са учеником својим отиде одатле у пусто место крај мора, звано Калавије. И тамо живљаше, хранећи се трудом руку својих: копао је земљу, сејао семење, па потом млео на жрвњу, и правио хлеб. Једном неки морнари у пролазу, пристадоше уз обалу недалеко од келије преподобног, уђоше у келију, и никога у њој не затекоше, пошто светитељ беше отишао некуда са учеником својим. А угледавши у келији добар жрвањ узеше га и однеше на лађу. Потом дође преподобни у келију и, видевши да му нема камена, отрча к морнарима молећи их да му врате камен, пошто нема чиме да меље жито за хлеб себи. А они се кунијаху и тврђаху да нису узели. Светитељ им на то рече: Ако нисте узели, идите с миром. А ономе ко је узео, нека Бог плати како хоће! - Рекавши то, он оде од њих. А онај што беше узео камен, одмах паде мртав. Морнари се страшно препадоше, па узеше камен и однеше преподобном молећи га за опроштај. А светитељ се ожалости због изненадне смрти тог морнара, и много дана плакаше због њега.
Пошто преподобни проживе на том месту три године, би најезда Агарјана на атичке крајеве[6]. И пресели се светитељ на неко пусто и безводно острво Ампил. И на њему трпљаше не мало времена глад и жеђ. Затим пређе одатле на дивно место, звано Сотирије. Одатле отера демона који га је хтео заплашити привиђењима, и ту остаде све до блажене кончине своје. Тамо се око њега сабраше братија, и би устројен мали манастир. A атички старешина суда Кринет, имајући љубав к преподобном, подиже у манастиру његовом цркву у име свете Великомученице Варваре. И живљаше светитељ, непрестано служећи Богу постом и молитвама, и служећи спасењу душа и здрављу тела људских. Јер поукама својим и животом душама њиховим коришћаше, а молитвом телесне болести њихове лечаше. Тако, Григорија инока, који је стално боловао од стомака, исцели речју. A некој угледној жени у Теби, дуго од љуте болести болесној, и од лекара измученој, посла свог ученика Панкратија да је помаже светим јелејем. И чим је овај помаза, она одмах потпуно оздрави. И тако, преподобни брзо исцељиваше од свих болести, и многима претсказиваше шта ће им се догодити.
Проживевши на том месту седам година, преподобни се приближи својој кончини. А пре његове кончине догоди се ово: Ученик преподобнога Теодосија имађаше рођеног брата мирјанина Филипа, који беше царев маченосац. И зажеле Филип да дође к преподобном: једно да посети брата, а друго да види преподобног Луку, о коме је слушао многих дивних ствари. Предузнавши његов долазак, преподобни Лука рече Теодосију: Спреми, брате, добру вечеру, јер нам твој брат долази на вечеру. - Теодосије се удиви, и сав радостан поче хитно спремати вечеру. И често излажаше напоље, погледјући низ пут, не би ли угледао брата кога је жељно ишчекивао. А кад се смрче, дође Филип, носећи многа јестива. И би дочекан од светитеља с љубављу, и сви заједно вечераше, једући и пијући у славу Божју. И преподобни тада једе и пи више него што је имао обичај, а то у част Филипове посете. А пошто вечераше, и молитве пред спавање прочиташе, леже Филип да се одмори. И саблажњаваше га миcao о преподобном, и говораше у себи: Старац је лицемер, јер једе и пије добро, и чини ми се да је његово испосништво и светаштво - просто притворство. - Са тим мислима Филип заспа. И у сну виде два светла младића где срдита лица јаросно гледају на њега, и љутито му говоре: Зашто неправду помишљаш о преподобном? Зашто осуђујеш у себи невиног светог човека? Подигни очи своје и погледај, колике је части удостојен од Бога онај који је, по твом мишљењу, лицемер и варалица. И подигавши очи, Филип угледа једно дивно место, застрто порфиром, а на њему стоји преподобни Лука, сијајући у великој слави као сунце. - Затим се трже од сна, запрепашћен. И исприча то своме брату Теодосију и другим монасима. А потом и самом преподобном исповеди с покајањем свој грех, и испроси опроштај. И са великом коришћу духовном отпутова.
Предвидевши свој скори одлазак к Богу, преподобни пoђe да посети све оближње оце у тој пустињи, и даде свима последњи целив, говорећи им: Молите за мене, браћо, молите Господа Хрисга, јер није извесно да ли ћемо се видети потом или не. - И пошто тако обиђе све, затвори се у своју келију, и спремаше се три месеца за одлазак. Затим се, на осам дана пред кончину, разболе. И док је тешко болестан лежао на земљи, упита га презвитер Григорије, какво завештање оставља односно свог погреба, и где да сахране тело његово. А он одговори: Леш мој баците у јаругу, јер никоме нисам потребан, а зверовима ћу бити потребан за јело. - Презвитер пак много мољаше светитеља да измени своје завештење о телу, и да каже место где да га сахране. И после неког времена светитељ рече: На овом месту где лежим, ту ме сахрани, јер Бог хоће да прослави ово место у славу светог имена Свог. - Пошто то рече, сунце је већ заходило, он подиже очи своје к небу, и рече: У руке твоје, Господе, предајем дух свој! И заспа сном привремене смрти седмог фебруара 946 године, а света душа његова оде к Богу на бесмртни живот.
А кад свану, слегоше се сви околни монаси и мирјани. И сабра се много народа. И плакавши много што је свет лишен оваквог светила, чесно га сахранише, како је и наредио, на месту у његовој келији, у којој се подвизавао. А после шест месеци, иноку неком Козми евнуху, који је из Пафлагоније[7] путовао у Италију, дође у виђењу Божје наређење да иде на место где почива преподобни Лука, и да живи крај његовог гроба. Козма дође, и живљаше ту. Он извади из земље кивот са нетрулежним моштима преподобног, положи га поврх гроба, дивно огради даскама и решеткама, и келију претвори у цркву[8]. И биваху чудеса од светих моштију његових. И потече миомирисно миро, и помазивани њиме исцељиваху се: хроми прохођаху, слепи прогледаху, губавци се очишћаваху, и ђаволи биваху изизгоњени - молитвама преподобног Луке, а силом Господа хашег Исуса Христа, коме слава са Оцем и светим Духом вавек, амин.

СТРАДАЊЕ ХИЉАДУ И ТРИ СВЕТИХ MУЧEНИКA у Никомидији

У вpeмe нечестивог и свирепог тиранина цара Диоклецијана[9] настаде велико гоњење на Цркву Христову, и многи хришћани беху затварани по тамницама и убијани ради Христа. Тада пострадаше и слуге Христове епископ Теопемпт и бивши мађионичар Теона[10], и четири царска великаша: Васос, Јевсевије, Евтихије и Василид[11]. Надзору ове четворице беше поверено чување светог мученика Петра, александријског епископа[12]. Али ова четири великаша, са својим женама, примише свету веру. И пошто остадоше непоколебљиви у исповедању Христа, они душе своје положише за Господа. А после тога, домаћи њихови, све слуге: и робови и слободњаци, размислише, и једнодушно рекоше: Гле, господари наши, који су нам заповедали у овом свету, ради свете вере у Господа Христа презреше овај привремени и ташти живот и изабраше себи Царство небеско. И зато што презреше земаљска блага, сада уживају вечна блага. А зашто и ми не бисмо следовали својим господарима? Хајдмо пред цара Диоклецијана и рецимо му: И ми смо хришћани, и желимо да заједно с нашим господарима, који су нам господарили у овом животу, добијемо неувенљиви венац у будућем животу.
Пошто донеше овакву одлуку, и сви на њу свом душом пристадоше, пребројаше се и нађоше да их је са женама и децом хиљаду и три душе. И онда се дигоше и изиђоше пред нечастивог мучитеља Диоклецијана, и једногласно изјавише: И ми смо хришћани, и следујемо оцима и господарима нашим који за Христа своју крв пролише. Ђаволима се не повинујемо, идолима се слепим, глувим, немим и мртвим не клањамо!
А цар кад виде како их је много, смете си и разгневи се силно. Али, савладавши се, он покуша најпре да их придобије ласкама, и рече им: Зашто сте тако безумни, те добровољно бацате себе у погибао? Боље ће вам бити, послушајте мој очински и пријатељски савет: принесите жртве боговима, па ћете се спасти те лудости којом вас заразише Јевсевије и његови другови, који онако зло завршише. Послушате ли ме, и принесете жртве бесмртним боговима, добићете од мене велике дарове и одликовања, и милост ће вас наша обилно обогатити.
На то свети одговорише мучитељу: Ми нити твоје дарове требамо, нити се твоје претње бојимо, него се старамо да жртву захвалности принесемо Богу живом и истинитом. А ти што намераваш да чиниш, чини брзо, јер нам ништа није драже од Христа.
Чувши овакве речи од светих мученика, Диоклецијан се побоја да они не изазову у народу неку нову побуну, јер виде како они веома смело бране своју веру у Христа. Стога даде миг својој војсци да, са оружјем на готовс, опколе ове хришћане, међу којима беше много мајки које су држале на рукама једногодишњу или двогодишњу или трогодишњу децу. А кад војска опколи хришћане, онда им цар рече: Хајде сада послушајте мој савет, и изјавите да пристајете принети жртве боговима и поклонити им се, да бисте се здрави и читави вратили кућама својим. Смилујте се на себе и на дечицу своју онолико колико ја показујем милости према вама, да не бисте због безумља свог изгинули и ви и деца ваша. Нe послушате ли ме, онда вам ни ваш Христос ништа помоћи неће!
Свети му одговорише: Ми смо научени да се клањамо живоме на небесима Богу, и једнородном Сину његовом и Речи - Господу нашем Исусу Христу, кроз кога све постаде, и Светом Духу Његовом. Стога нас нећеш обманути никаквом својом тобожњом милошћу; нити нас наговорити својим ласкавим обећањима; нити нас уплашити својим претњама, да бисмо отпали од вере у Христа Господа нашег и поклонили се мртвим идолима које ти поштујеш. Јер нама ништа не може бити драже и пожељније од Христа Бога који живи кроза све векове.
На то се Диоклецијан разјари и даде знак војницима да их одмах све покољу, И војници, као дивље звери, навалише са свих страна на њих, и посекоше свете Христове мученике, не штедећи никога, па ни одојчад на материнским грудима. И од њих хиљаду и три не остаде нико жив.
Тако свети мученици Христови у православном вероисповедању завршише свој страдалачки подвиг 7 фебруара, 303 године, у престоници Витиније Никомидији[13], за царовања Диоклецијанова, док над нама царује Исус Христос, истинити Бог Спаситељ наш, коме слава и хвала са Богом Оцем и са свесветим, благим и животворним Духом, кроза све векове, амин.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ПЕТРA

Подвизавао се у Монемвату. Упокојио се у миру.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ АПРИОНА (или ЕВПРИОНА, или СЕРАПИОНА) епископа Кипарског

Био епископ на Кипру и у миру скончао.

СПОМЕН СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ГЕОРГИЈА АЛИКИАНСКОГ са острва Крита

Новомученик Христов Георгије рођен је 24 маја 1846. године на острву Криту, у области Кидонијској, у селу Аликиана, од благочестивих родитеља: свештеника Николе званог Диволиса, родом са острва Фолегандроса, и мајке Екатерине Бузианопулу, пореклом из једне благородне критске породице из познатога села Териса. У ово село беше дошао отац Георгијев као парохијски свештеник, те је ту и рођен овај блажени младић и васпитан по науци и заповестима Божјим. Научи се он у детињству и нешто мало писмености, тек толико да је могао да чита; и то мало писмености помогло му је касније врло много, као што ћемо видети даље. Занимајући се земљорадњом и сађењем винограда по цео дан, он је увече седео после вечере и читао Житија Светих а нарочито страдања светих Мученика, која је особито волео. Тако чињаше свако вече до поноћи. Родитељи му говораху: "Чедо, треба да спаваш да се одмориш, јер ћеш сутра опет на посао." А блажени им одговараше: "Не могу да се одморим нити да спавам пријатно, ако се претходно не заситим читањем божанствених књига."
Негде крајем 1865. године, прочитавши житије некога од великих мученика, које га дубоко дарну у срце, он са дубоким уздахом и умиљењем рече: "Христе мој, удостој и мене да пролијем своју крв за Твоју љубав". Чувши то његов брат Јован, који беше слеп и свагда сеђаше уз њега и слушаше житија, укоравајући га рече му: "Шта ти то говориш, брате мој; зар не знаш да, ако би се испунило то што ти велиш, онда би требало да дође гоњење на Хришћане. Ти можда и неки други могли би да поднесете страдања и задобијете спасење, али колико би се њих одрекло Христа и пропало?'' На такве речи блажени ништа не одговори, него дубоко уздахнувши поново рече: "Да, Христе мој, ако је Твоја воља удостој ме да пролијем своју крв за љубав Твоју, као што си Ти пролио Твоју крв из љубави према мени". На то му брат ништа више не рече, него чуваше тајно у себи те његове речи. А сада да видимо како се десило да се испуни та жеља његовог срца.
Као што је познато, године 1866. подиже се онај страшни устанак на Криту против Турака, у којем и Георгије помагаше носећи писма од једног устаничког вође другоме, или на неки други начин како већ могаше. У недељу 5 фебруара 1867. године, нађе се у селу Фурне у тој истој области, у којем селу бејаху сакупљени многи устаници. Ове устанике међутим, како причају, проказа неки хришћанин оближњем паши турском, те овај пославши велику војску опколи село и похвата многе устанике међу којима и блаженог Георгија. Похватавши их, Турци их одведоше у своје шаторе, и тамо узевши двојицу из села Фурне, немилосрдно их мучише да би признали из којег су села родом сви што су похватани. Дознавши оно што хтеде, паша задржи код себе све који беху из брдских крајева, а остале посла у град Ханију Мустафа-паши; Овај пак, будући умољаван од једног свог пријатеља хришћанина, по имену Јована Цапакиса или Јанакиса, напише одмах писмо ономе паши да ослободи све које је заробио. Паша мећутим, предвиђајући да се може десити тако нешто, нареди стражару да задржи писмоношу и не пропусти га док он не изврши своју крвожедну намеру. И ту ноћ између недеље и понедељника он посече све заробљене, то јест није их просто побио, него им је секао најпре уши, затим нос, језик, руке, ноге, скривене удове, па им копао очи и на крају отсецао им главу. На такав начин сви су ови заробљеници пострадали.
Када дође ред на блаженог Георгија, узе га један турски официр, из напред поменутог села Аликиана, по имену Мулаџибахрис, који Георгија познаваше од детињства, па му рече: "Ајде, море, Ђорђе, да учиниш једну ствар што ћу ти рећи те да спасеш свој живот, ако хоћеш, јер те познајем и жао ми је те да умреш". А он му рече: "Каква је то ствар, коју треба да учиним, Бахрис-ага?" - "Да постанеш Турчин", одговори му он. Тад се блажени насмеја па рече: "Нe дај Боже да ја променим своју веру, па макар ми подарили не само живот, него и сав свет". Тада му понова рече Турчин: "Желим да ти учиним ово добро, јер кад сам био још мали, сећам се, кад је мој брат Ариф сломио ногу, твој отац га је излечио. Али, кад не прихваташ мој савет, ја те не могу спасти на други начин, и зато нека грех за твоју смрт падне на твој врат. Али ако не жалиш свој живот, сажали се бар на своје родитеље, или на сестру своју и на свог слепог брата, који ће остати без заштите и помоћи? Јер твој је отац остарио, и ако ти умреш таквом суровом смрћу, умреће и он од жалости".
Овај благословени Георгије одговори му на то са смелошћу: "Ако је тако добро то што желиш да ми учиниш задржи га за себе, a ja нећу постати Турчин, него сам се као хришћанин родио и као хришћанин ћу и да умрем. Знај још и ово, да би се боље уверио у моју непоколебљивост: ја сам већ дуго времена био жељан мучеништва, и тражио сам од Христа мога да ме удостоји да се науживам тога. И сада, нека је благословен што ме удостоји оногa што сам желео! Зар да се покажем толико неразуман и да презрем дар? Нe дај Боже да то икада учиним! И шта више, ако хоћеш да ти кажем сада и ово за добро твоје душе: ти треба да постанеш хришћанин, пошто си и рођен од мајке хришћанке и познајеш од ње добро нашу веру. А за моје родитеље и брата и сестру немој да се бринеш, јер напротив, ако умрем за љубав Христа мога, тада ћу тек имати слободу пред Њим и онда ћу их заштићивати и помагати хиљаду пута више и боље". Чувши све то и много још другога Бахрис-aгa постиђен и обезнађен остави га.
Тада узевши Светога на страну, рече му један хришћанин официр, по имену Хаџиемануил Фугланакис: "Бре Ђорђе, учини то што ти вели Бахрис-ага те га тако обмани да спасеш свој живот, па кад одеш кући буди опет хришћанин; Бог ће ти то опростити, јер види да то чиниш из невоље". На то му рече Георгије: "Зар се не бојиш Бога, капетан Манојло, те ми говориш такве ђавоље речи? Знам да то говориш не злонамерно, Нeгo из заблуде, али зар не знаш шта вели Еванђеље за такве случајеве? Чуј шта вели Христос: "Сваки који ме исповеди пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима; а који ме се одрекне пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем мојим који је на небесима" (Мт. 10, 32). Ако дакле учиним то што ми велиш, после треба опет да пролијем своју крв за љубав Христову да би спрао то одречење. Особито пак ако то учиним сада, Христос ће се за свагда разгневити на мене и одбациће ме као онога који презире Његову тако велику благодат, коју ми је дао, као што сам Mу je тражио. Нека дакле нeмa никакву наду Бахрис-ага да ћу испунити његову жељу".
Затим га поново узеше турски војници и одведоше пред Бахриса, који га запита: "Еј, шта си одлучио?" А блажени Георгије му одговори са великом радошћу и великом смелошћу: "Оно што сам ти мало пре рекао то велим и сада; и то исто ћу говорити до последњег даха свога. Хришћанин сам рођен, хришћанин остајем, и као хришћанин желим да умрем. Нe одричем се Христа мог, нећу да будем Турчин, нећу да напустим своју пресвету веру, да би поверовао у вашу најмрачнију и најтамнију сатанску заблуду".
Обезнађен потпуно Бахрис-ага предаде Светога џелатима, који га понудише да попије једну чашу рума, но он осмехнувши се рече им: "Хвала вам, не желим рума да пијем, јер имам да пређем велики пут па треба да имам неповређен и трезвен ум". Тада почеше да га злостављају на исти начин као и друге. Но док су за време његовог страдања други хришћани плакали и кукали, неко за својим животом, неко за женом и децом, овај благословени стајаше као отесани камен и не само што не викаше, него уопште не заплака нити уздахну; напротив он се радоваше као женик за време венчања, и слављаше и благодараше Бога што га је удостојио тога сверадосног часа. Осмехујући се он благодараше и џелатима говорећи им: "Много сам вам захвалан, јер сте ми приредили велику славу и радост са тим малим боловима, и молим вас да ме исечете на више делова од осталих, јер колико ме више мучите, толико ће Христос већма да ме прослави на небу". Пошто џелати отсекоше руке, уши, нос, скривене удове тела, језик и ноге Мученикове, ископаше му и очи, и на крају отсекоше му чесну главу, те тако сконча блажено овај свети Мученик, као што је и желео, и узађе венценосац на небо да тамо прими свецело трофеје сјајне победе, исповедништва и непоколебљивог страдања, од Христа Бога и Подвигоположника. Његове чесне и свете мошти Агарјани узеше заједно са телом осталих побијених хришћана, о којима испричасмо раније, бацише на неко место скривено и непознато до данас. Ово мучениково страдање би 1867. године на острву Криту.
To je, браћо хришћани, мучеништво овог светог и новог великомученика Георгија Критског, и нека нико не сумња, јер је написано верно и тачно како су јасно казивали напред наведени очевидци и верни сведоци. Такве подвиге остварује вера у душама оних који се ње држе чврсто, и кроз савршену љубав сједињују се са Христом. Такви све жртвују, па и сам свој живот за исповедање љубљенога Христа, надајући се да ће задобити вечно блаженство, којега дај Боже да се удостоје сви хришћани. Амин.

СПОМЕН СВЕТИХ ШЕСТ МУЧЕНИКА

Пореклом из Фригије, ови свети мученици пострадаше за Господа Христа сагорени у огњу.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОПЕМПТА и дружине његове[14]

СПОМЕН ПРЕПОДОБНЕ МАТЕРЕ НАШЕ МАСТРИДИЈЕ

Живела у Јерусалиму и строго се подвизавала. Неки млад човек загледа се у њу и почне јој досађивати. Да би спасла и себе и тога младог човека од греха, Мастрилија узме у једну котарицу мало наквашена боба и удаљи се у пустињу. У пустињи проведе 17 година, и за све то време по сили Божјој нити јој је нестало боба нити јој је хаљина оветшала. Упокојила се мирно око 580 године.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Мелитопољ - град у Мизији, севорозападној провинцији Мале Азије.
2. Лампсак - важан град Мизије, у северозападној области Мале Азије.
3. Ираклија - град у Тракији, области Византијске царевине, у североисточном делу Балканског Полуострва.
4. Еладом се у старини називао средњи део Грчке.
5. Теба или Тива - главни град Беотије (Виотије), средње области старе Грчке.
6. Атика - југоисточна област и полуострво Еладе, средње Грчке.
7. Пафлагонија - планинска област у северном делу Мале Азије.
8. На гробу преподобног Луке подигнут је, почев од 974 г., величанствени византијски осмоугаони храм са ванредно лепим мозаицима (из истог 10 века), који и данас постоји.
9. Диоклецијан владао од 284 до 305 год.
10. Спомен њихов празнује се 5. јануара.
11. Празнују се 20. јануара.
12. Св. Петар I, био архиепископ Александријски од 300-311. Празнује се 25. новембра.
13. Витинија - северозападна област Мале Азије; Никомидија - главни град Витиније, омиљено боравиште цара Диоклецијана.
14. Вероватно су ово они свети који се спомињу 5. и 20. јануара.

ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког

1. Свети Вукол, епископ смирнски. Ученик светог Јована Богослова, који га и посвети за епископа града Смирне. У Смирни беше тада мало крштених. У тами незнабоштва свети Вукол светљаше као јасна свећа. Одликовао се свима врлинама, а нарочито благошћу и кротошћу. Пред смрт своју Вукол посвети славног Поликарпа себи за наследника у епископству, а он мирно сконча и оде ка Господу.

2. Света мученица Фауста. Пострадала за Христа у време цара Максимијана (између 305-311. године.). Својим јунаштвом задивила и у хришћанство обратила мучитеље своје: осамдесетогодишњег жреца Евиласија и Максима епарха. Кад је судија претио Фаусти још страшнијим мукама, она му рекне да изради њену икону са изображењем свију оних мука, којима јој он прети. Када икона би готова и њој показана, рекне Фауста света: "Као што ова икона не осећа никакве муке, тако ни моје тело не осећа муке од твојих казни, јер је душа моја утврђена у Господу". Судија је баци у котао вреле воде где ова света тринаестогодишња девојчица сконча с молитвом на устима, и оде душом у Рај.

3. Света мученица Доротеја. Угледна и красна девица из Кесарије Кападокијске. Управник области Саприкије дадне Доротеју двема незнабожачким сестрама, Христини и Калисти, да би је оне одвратиле од Христа. Но догоди се обратно; Доротеја успе те обрати обе сестре у веру Христову. Наљућен Саприкије нареди те вежу те две сестре леђима једну за другу и баце у кацу са смолом, па запале. Тада и Доротеју осуде на смрт. Она радосно саслуша пресуду, и узвикну: "Благодарим Ти душељупче Христе, што ме призиваш у Твој Рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје!" Неки присутни велмож Теофил насмеје се на ове речи па довикну Доротеји: "Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и цвећа од шипака из Раја твога женика!" "Заиста ћу то учинити!" одговори му мученица. Кад је Доротеја била на губилишту, наједанпут се појави један красан дечко са три дивне јабуке и три црвена цвета од шипка. То беше ангел Божји. А време беше зимско. Рече Доротеја ангелу да то однесе Теофилу и да му каже: "Ево ти што си желео!" Када Теофил прими поруку и виде, дар, беше сав престрављен. У њему се све преврну, и он, окорели незнабожац, поста хришћанин. И он би мучен и убијен за Христа, те оде душом у Рај Господа Исуса ускоро за светим Доротејом.

4. Свети Фотије, патријарх цариградски. Велики светионик Цркве. Царски сродник и унук славног патријарха Тарасија. Неодољиви заштитник цркве од властољубља папског и осталих римских изопачења вере. За шест дана прошао све чинове од световњака до патријарха. Постао патријархом на Божић 857, а скончао у Господу 891. године.

5. Преподобни Варсонуфије и Јован. Велики подвижници од Газе, прозорљивци и чудотворци. Оставили знамениту књигу Одговора на многа питања о духовном животу. Живели у VI веку.

6. Свети мученици Марта и Марија и брат им Ликарион. Све троје распети на крст за Христа, па онда избодени и умртвљени копљем.

Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског


ЖИТИЈЕ СВЕТОГ И РАВНОАПОСТОЛНОГ ОЦА НАШЕГ ФОТИЈА ВЕЛИКОГ, патријарха Цариградског, исповедника

Богоносни Оци наши, уредивши у Цркви Божјој све богоприлично и богоугодно, као што су и сами примили од светих Апостола, оставили су нам као свештено предање и ово богодано учење: исповедати и бранити праву веру - Православље - веће је од свих других врлина. Ниједна друга врлина, веле они, није пред Богом тако велика и за Цркву тако корисна као исповедање и брањење праве и истините вере. Јер Истина је Бог (Јн. 14, 6), и љубав према Истини Божјој и исповедање богодане Истине у Цркви, тојест истините црквене вере, ослобађа и освећује и спасава нас људе (Јн. 8, 32; 17, 19; 2 Сол. 2, 10). Овај свети наук нарочито су истицали и наглашавали они велики Оци Цркве који су читав свој живот провели у борби за очување праве и спасоносне вере Христове, којом се једино ми људи спасавамо и вечни живот задобијамо. Ова света наука и предање Отаца, потврђени и посведочени целокупним животом њиховим, најбоља је поука и пример и за наше данашње поколење, охладнело и окорело у својој равнодушности према правој вери због свога неревновања "за љубав истине", како вели св. Апостол (2 Сол. 2, 10).
Међу древним великим Оцима Цркве највећи ревнитељи праве вере и Истине Божје били су Свети Атанасије Велики и Василије Велики. А за њима многи други свети Оци, све до овог светог и богоносног оца нашег Фотија, равноапостолног проповедника, исповедника и заштитника Православне вере Христове. Он ни у чему није мањи од њих. Попут њих и он је ревновао у свакој богоугодној и боготворној врлини хришћанској. Но изнад свега ревновао је за Истину Божју, за истините догмате вере Православне, остављене Цркви у свето наслеђе од богонадахнутих Апостола и духоносних Отаца. А ревновао је тако Свети Фотије за праву и истиниту веру Православну знајући да ништа није спасоносније од Истине Божје. О томе је говорио, и писао у свом познатом писму римском папи Николи: "Ништа није милије од Истине" - Ουδεν της Αληθειας φιλαιτερον[1]. И још је у том писму писао истоме папи: "Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало отступање представља смртни грех".
Призивајући у помоћ молитве светог оца нашег Фотија, постараћемо се описати за наше, охладнело у љубави према Истини, поколење свети живот Светога Фотија и његове апостолске подвиге у одбрани Православне вере, ради поуке и душевне користи многима. Знамо да је Свети Фотије, и за свога живота, а и касније, био "знак против кога се говори" (ср. Лк. 2, 34), јер су многи непријатељи говорили и писали против његове свете личности[2]. Овде ми ћемо изнети непристрасну историјску истину, која ће најбоље показати сву духовну величину светог оца нашег Фотија, и његов изузетан значај за Православну веру и Цркву.
Богоносни отац наш Фотије родио се у Цариграду око 820 године[3], од родитеља и веома знаменитих и богатих и веома благочестивих. Отац му се звао Сергије и био спатарије на царском двору византијском, то јест чувар двора и цара. Сергије беше рођени брат светог патријарха Тарасија, председника Седмог Васељенског Сабора, 787 године, на коме би осућена јерес иконоборачка[4]. Мајка пак светог Фотија звала се Ирина; и она беше веома богољубива и врлинољубива. Брат њен, по имену Сергије, беше ожењен Ирином, сестром свете царице Теодоре, која заједно са светим патријархом Методијем васпостави православно поштовање светих икона на Сабору 843 год[5]. Светог Методија, као и спомен блаженоупокојеног светог патријарха Тарасија, веома је поштовао Свети Фотије и на њих се кроз живот угледао.
Међутим, пре но што света царица Теодора васпостави поштовање светих икона, многи православни хришћани, нарочито монаси и клирици, претрпеше многа и разноврсна страдања и гоњења због светих икона. Међу овим исповедницима и страдалницима за чесне иконе беху и родитељи Светог Фотија. Као веома благочестиви и строго православни они љубљаху и поштоваху свете иконе, а такође и њихове браниоце - преподобне монахе. Особито је мајка Фотијева врло често примала монахе у своју кућу, тражила њихове свете молитве и давала им милостињу. Осим Фотија родитељи његови имађаху још четворо деце: Константина, Сергија, Тарасија и Теодора. Као побожни, родитељи су желели да им деца расту у вери и побожности, ограђивана молитвама и добрим делима. У време иконоборског цара Теофила (829-842), када настадоше прогони православних иконопоштоватеља, родитељима Светог Фотија би одузето имање, и они, пошто најпре бише мучени, заједно са својом децом бише прогнани у места дивља и безводна, где исповеднички и мученички скончаше у правој вери[6], не пристајући да се одрекну светих икона. Због њиховог непоколебљивог отстојавања православног молитвеног иконопоштовања светих икона, иконоборачки безакони и лажни сабори дрско и безумно бацише анатему на оца Фотијевог Сергија, и на самог младог Фотија и његову браћу, као што пре тога беху бацили и на стрица Фотијевог - светог патријарха Тарасија. О томе сведочи сам Свети Фотије у својим писмима[7]. Али Бог не слуша и не прима безумне и бесмислене јеретичке анатеме, него их ми овде поменусмо зато да покажемо како Свети Фотије још од детињства свог постаде исповедник и носилац и заштитник свете вере апостолске и истинитих догмата светих Отаца.
Још од детињства свог млади Фотије нагињаше тихом молитвеном монашком животу. О томе он сам вели овако: "Још од детињства имао сам жељу да будем слободан од житејских ствари и брига, и да пазим само на оно што се мене самога тиче... Јер још од детињства у мени, заједно самном, растијаше и љубав према монашком животу"[8]. По природи обдарен многим талентима, млади Фотије жуђаше за стицањем врлина и знања. Тако обдарен и способан, он још као млад изучи све светске и духовне науке. Шта је све изучио и колику је мудрост стекао, види се и из признања самих непријатеља његових. Тако Никита Пафлагонијски, најљући непријатељ његов, пише за њега: "Беше Фотије не од неког ниског и незнатног рода, него од родитеља племенитих по телу и врло познатих. По мудрости светској и разборитости он је био сматран за најспособнијег у царству. Јер он изучи граматику и поезију, реторику и философију, и лекарску вештину, и скоро сваку другу светску науку. А беше у свему томе такав да је надмашио не само све људе свога времена, него се чак такмичио и са онима из ранијих времена. Јер њему све иђаше за руком и помагаше му: и природна способност, и марљиво учење, и богатство, помоћу којега се свака књига стицаше к њему"[9]. Изучивши за младости и књижевност и математику и Аристотелову философију, и сваку другу светску науку, Фотије такође изучи и божанску науку Светога Писма и богословље светих Отаца Цркве, о чему сведоче његове књиге, пуне божанске и светоотачке мудрости. А учаше се он и код мудрих и учених људи свога времена, а за богословље сам вели да га је учио код једног мудрог и искусног "старца учитеља". Пошто се његова ученост и мудрост убрзо прочуше, у његов дом стадоше долазити многи младићи, жељни да чују од њега световну и духовну мудрост[10]. Мада и сам млад, Фотије их поучаваше свакој мудрости и са њима прочитаваше многе мудре и корисне књиге, тумачећи им језик и мисао сваке књиге. Ове поуке и тумачења слушаше и брат његов Тарасије, који је касније, када је био принуђен да отсуствује из Цариграда, молио Фотија да му опише које су и какве књиге у његовом отсуству читали и какво је његово мишљење о њима. Испуњавајући братовљеву жељу, Фотије је и написао своју прекрасну и богату књигу, звану "Мириовивлос" или "Библиотека".
Жеља Фотијева да постане монах сигурно да би се у ово време и остварила, да га у томе није спречила воља православног цара Михаила III (842-867). Јер цар доведе младог Фотија на свој двор и натера га против његове воље да се прими високих царских служби и чинова на двору. Најпре он постаде протоспатариос, а затим и протоасикритис, то јест први саветник и секретар царски. Та звања су се давала само веома поверљивим лицима на двору. У овом звању, а и због своје мудрости и способности, Фотије би послан од цара Михаила у Багдад да као царски изасланик (дипломата) преговара са персиским калифом о престанку прогањања хришћана у арапским мухамеданским земљама. Са њим би послан у Багдад и млади даровити ученик његов, Константин Философ, то јест Свети Кирило, потоњи апостол Словенски.
У то време Фотије беше не само високи достојанственик на царском двору, него и професор на Високој школи у Цариграду, коју беше обновио ујак и старатељ цара Михаила, кесар Варда, у царским палатама званим Магнавра[11]. Заједно са њим у тој школи предаваху и учени Солунац Лав Математичар и други Солунац - Константин Философ (Св. Кирило). Иако обављаше многе државне послове у палати, Свети Фотије не пропушташе прилику да и даље чита мудре и корисне књиге и да поучава своје многобројне ученике[12]. Уз то он и сам поче писати многе мудре и душекорисне књиге и тумачити божанске дубине Светога Писма. Тако на молбу његовог пријатеља, Амфилохија Кизичког, он написа књигу коју по њему назва "Амфилохија", у којој тумачи 326 питања и проблема из Светог Писма. Касније он написа и друге књиге, као што су: Књига против Манихејаца, Тајноводство (Μυσταγωγια) o Духу Светом, и Тумачење Посланица св. Апостола Павла. Још сакупи и састави Номоканон црквених закона и канона, и написа многа Писма и Беседе, а састави и многе црквене песме и химне. Али о мудрости и свестраној учености Светог Фотија нека ово буде доста, јер нам још много ваља рећи о његовим другим делима и подвизима, који превазилазе све до сада речено о њему.
У то време црквене прилике у Византији беху у оваквом стању. Благодаћу Божјом Црква беше избављена од душегубне јереси иконоборачке. Али после тешке и дугогодишње борбе са иконоборством многе ствари у Цркви требало је да се среде и доведу у првобитни ред. Јер, као што мудро рече свети патријарх Никифор Исповедник[13], за време борбе са јересима многе ствари у Цркви бивају по нужди, док у мирно доба оне не би биле допуштене. Тако је било у ово време. Борба са иконоборством не само да је многе одвукла у пропаст јереси, него је и дала прилике неким људима из редова и лаика, и монаха, и клирика да насталу смутњу искористе за себе, и тако унесу многе пометње и нереде у црквени живот. Meђу овакве људе треба убрајати и оне који су, под изговором борбе против јереси, кварили црквени поредак и сада, када је већ била прошла бура јереси, и када је у целој Цркви понова завладало правоверје, па је стога требало да свуда влада ред, и послушност, и братска слога и јединство. Особито је било много невоља због подвајања и дељења у народу, и клиру, и монаштву. Јер због претеране строгости једних и претеране попустљивости других у Цркви беше настало подвајање и дељење на међусобно завађене странке и групе, што је Цркви Божјој наносило много штете[14]. Ове и овакве ствари требало је решити и ову завађену браћу измирити. Овај тежак посао управо је и очекивао Светог Фотија када он би изабран за патријарха. Његов пак избор за патријарха би на следећи начин.
Потпуна победа Православља над иконоборачком јереси беше извојевана под светим патријархом Методијем (843-847). Овај свети патријарх са благошћу и мудрошћу и разумном умереношћу управљаше Црквом Божјом. Оне који су се били повели за иконоборачком јереси па се покајали он са љубављу примаше натраг у крило Цркве, на чему му неки претерано строги монаси замераху, па се чак и одвојише од њега. Када пак Свети Методије убрзо умре, за патријарха би изабран Игњатије, син бившег цара Михаила I Рангаве (811-813), који се после очевог пада беше замонашио. Он беше близак кругу строгих монаха. Сам он беше човек честитог живота, али њему не пође за руком да завађене стране у Цркви измири, те раздор и надаље постојаше у Цркви. О томе раздору у оно време писаше овако Свети Фотије: "Сви са свима имађаху међусобне разлике и размирице, и стараху се да се једни од других одвоје и отцепе... При таквом стању ствари, тражен је пастир који би раздељене удове Цркве могао сјединити и насталу буру утишати"[15].
Због тога, и због сукоба са ћесаром Вардом, као и због других државних трзавица, у августу 857 године патријарх Игњатије би најпре смењен, па затим и сам поднесе оставку на патријаршијски положај. И патријаршијски престо више од годину дана остаде упражњен. Тада очи свих црквених људи бише упсрене ка човеку који једини одговараше положају и достојанству патријарха, и који једини беше у стању отклонити постојећи раздор и измирити завађене стране. Тај човек не беше нико други него учени и мудри професор и царски секретар и саветник Фотије. Зато се тада њему обратише сви црквени људи, како они из завађених група, тако и људи са двора, а и сам цар. На њихово упорно наваљивање да се прими патријаршијског чина и престола, смирени Фотије упорно и дуго одбијаше, не пристајући да прими на себе тако тешко и одговорно бреме. О томе свом одбијању и не пристајању он је овако смирено писао ћесару Варди: "Још пре овога ја сам знао да сам недостојан архијерејског чина и пастирске дужности. Зато сам, будући вучен и присиљаван, одбијао да то примим... Плакао сам, преклињао сам, и све друго чинио само да не пристанем на овај насилни избор. Молио сам да ме ова чаша мимоиће, плачући због великих брига и искушења која су ме имала снаћи. Али, ништа ми то није помогло"[16]. У писму пак папи римском Николи[17], у коме га извештаваше о свом избору за патријарха Цариградског, Фотије овако описује своје противљење и одбијање: "Кад год сам размишљао о узвишености архијерејског чина и положаја и о ништавности човечијој, и мерио своје немоћи и слабости, мене је увек спопадао ужас и обузимао страх. Јер пред мојим се видом носило ово: људи од меса и крви обављају дела бестелесних Херувима. Сада пак видим и себе сама везана и натоварена тим истим бременом, и ја не могу исказати колики ме болови и муке обузимају. Од самог детињства свог желео сам миран и повучен живот. Због тога никада нисам ни мислио да се припремам да икада примим на себе архијерејско достојанство. Међутим сада сам се и против воље примио архијерејства и управљања народом Божјим, јер сам силом приморан на то (мада понекад бива да и то донесе радост пастиру, само ако му стадо црквено добро напредује у правој вери и врлини). А примио сам се тога ево како. Чим се мој претходник повукао са тог и таквог достојанства и дужности, одједном, не знам како, навалили су силно на мене сви клирици са скупом епископа и митрополита, а још пре њих, и са њима заједно, и благочестиви цар наш, који је иначе према другима веома човекољубив и кротак, док се мени овде учинио нечовекољубив и нагао. На то наваљивање свега свештенства ја нимало нисам попуштао. Али сви моји изговори и умољавања да ме оставе на миру, нису били услишени. Јер они су само једно говорили и тражили: да хтео ја или не, примим на себе бреме старешинства над њима. Ништа ми нису помогле ни сузе, које су ми се лиле из очиjу док сам их за то умољавао. Тако се ето и збило, против моје воље, оно што су они сами хтели и желели"[18].
После оваквог дугог и упорног умољавања Св. Фотија од стране свега народа и клира и епископа да се прими патријаршества, јер престо патријаршки у престоници царевине бејаше више од годину дана упражњен, он најзад и против своје воље пристаде. Тада га, на сасвим законит и канонски начин, сабор архијереја изабра и постави за патријарха Цариградског 858 године. За свега недељу дана он би пострижен у монаштво и рукоположен за патријарха, пролазећи брзо по реду све степене свештенства, сваког дана по један. Првога дана он постаде монах, другога чтец, трећега ипођакон, четвртога ћакон, петога презвитер, и шестога епископ. Рукоположење за епископа би извршено на сам дан Божића 858 године, од стране митрополита сиракуског Григорија Азвеста[19], Евлампија апамијског и Василија гортинског.
Овај избор Фотијев за патријарха би прихваћен од свега народа и монаштва и клира, без обзира на њихове међусобне несугласице и раздоре. Јер и једна и друга страна виделе су у њему гаранцију праве вере, јер он беше син родитеља пострадалих мученички за Православну веру од иконобораца. С друге стране они су видели у њему пастира који се није раније мешао у међусобне свађе и раздоре, те може сада измирити завађене стране и учинити добро Цркви сједињујући уједно до тада раздељено стадо Христово. Али, подстакнути завишћу ђавољом, овим избором Св. Фотија не беху задовољни неких пет епископа из круга присталица бившег патријарха Игњатија. Остале пак присталице Игњатијеве беху за Фотија, мада се касније неки од њих окренуше против њега.
По избору своме за патријарха Свети Фотије би признат на сабору који се састаде у храму Светих Апостола 859 г. Тада он, по древном и устаљеном црквеном обичају, извести о своме избору писмом римског епископа и сва четири источна патријарха. У писму папи римском Николи он, као што већ горе наведосмо, писаше о свом изнуђеном пристанку на избор за патријарха. Затим ради показивања заједнице у вери и љубави - "јер од свих заједница најбоља је заједница вере и истините љубави"[20] - он њему излаже своје исповедање Православне вере у Свету Тројицу, у оваплоћење Сина Божјег, у светих Седам Васељенских Сабора, тј. да и он прима и исповеда све оно што ти Сабори примају и исповедају, а одбацује и анатемише све оно што су и они одбацили и анатемисали. To своје писмо светитељ завршава молитвом Богу да подари мир Цркви Својој и да све верне води спасењу и присаједини их Глави свих - Христу[21].
Писмо ово, праћено и писмом самога цара Михаила III, стиже у Рим почетком 860 године. Али пре овог писма у Рим беху стигли неки непослушни монаси из Цариграда, међу којима беше и неки архимандрит Теогност. Овај Теогност и монаси с њим сматраху себе за присталице бившег патријарха Игњатија, и они, заједно са оних пет споменутих епископа, не признаваху Светог Фотија за патријарха, иако је сам патријарх Игњатије већ био поднео оставку и признао законитим новоизабраног патријарха Фотија. Архимандрит Теогност и они који с њим беху дошли у Рим изиђоше пред папу, и стадоше пред њим клеветати Светог Фотија и обасипати га сваковрсним поругама све због његовог, тобож, неканонског избора. Због оваквог поступања ових Игњатијевих монаха ћесар Варда сматраше кривим и самог Игњатија. Зато га он прогна на острва Тиверинт и Митилену у Јегејском мору, a неке од његових присталица, клирике и монахе, поче прогонити и мучити. Са оваквим поступцима Вардиним Свети Фотије беше веома незадовољан. Он зато написа писмо Варди у коме га умољаваше и преклињаше да престане са таквим прогонима, јер ће у противном сам он напустити патријаршки престо[22].
У Риму пак, када пaпa Никола чу од споменутог архимандрита Теогноста како је Фотије као лаик изабран за патријарха, би му веома мило. Али не по добру, него по злу. Јер пaпa Никола одавно чекаше згодан моменат да се умеша у послове Цариградске Цркве, да би је тако потчинио себи. А беше пaпa Никола човек врло властољубив и горд; он жуђаше да ако може, цео свет потчини власти својој. Да би то постигао, он употребљаваше пред западним владарима нека лажна документа, сачињена у папској канцеларији, по којима, тобоже, беше предано у руке папи од стране цара Константина Великог град Рим и свецела западна царевина[23]. Из истог властољубља пaпa Никола тражаше још и од источног цара византијског да стави под његову власт целу Јужну Италију, и Сицилију, и сво Балканско Полуострво са тамошњнм словенским земљама, које баш у то време примаху хришћанску веру из Цариграда. Колико је било властољубље овог гордог човека види се и из тога што је он почео употребљавати и још некакве лажне декрете, такозване "Исидорове декреталије"[24], по којима би, тобоже, римским папама припадала сва власт на земљи и над целом Црквом. Без римског папе се, тобоже, ништа у Цркви не може решавати, па чак, тврдио је пaпa Никола, без Рима нема ни самог Хришћанства.
Тако демонски властољубив и горд, пaпa Никола једва дочека овакву прилику да би пружио руку и себи потчинио свету патријаршију Цариградску. Због тога он узе сада на себе да брани бившег патријарха Игњатија. Међутим, њему беше главни циљ: збацити са престола Светог Фотија и Цариградску Цркву потчинити папској власти. У том циљу он написа писмо Светом Фотију, а и цару Михаилу, у коме га осионо нападе што се примио за патријарха, и нарочито што је од лаика тако брзо постао епископ. Пошто цар Михаило беше у свом писму позвао папу да дође на сабор у Цариград ради потпуне осуде иконоборачке јереси, пaпa посла своја два клирика у Цариград, да испитају целу ову ствар и поднесу му извештај, па ће онда он сам пресудити о тој ствари. Ови клирици беху: епископи Родоалд и Захарија. Они стигоше у Цариград крајем 860 год. Држећи се свагда своје кротости и љубави према црквеном поретку и правилима, Свети Фотије тада сазва по други пут сабор у цркви Светих Апостола, у пролеће 861 године[25]. А то беше жеља и самога цара Михаила. На овај сабор дођоше многи епископи, а и ови преставници папе Николе, и сви они потврдише свети Седми Васељенски Сабор и поново осудише јерес иконоборачку а Светог Фотија примише за законитог и канонског патријарха. На овом сабору би донето и седамнаест светих канона, којима се непослушни монаси и епископи доводе у послушност црквеном поретку и предању. Нарочито се забрањује непослушним монасима да се одмећу од својих законитих епископа и, под изговором тобожње јереси њихове, стварају у Цркви нереде и расколе. Још додаде свети Сабор и то да, ако код неког епископа постоји неки грех и преступ, треба о томе сачекати саборску одлуку и пресуду, а не одвајати се од њега и стварати раскол у Цркви. Ово правило донеше саборски оци управо против оних монаха који беху неразумно строги и одвајаху се од свог новог патријарха и његових епископа. На крају свети Сабор прописа још и ово: једино ако би неки епископ јавно проповедао неку већ од светих Отаца и Сабора осуђену јерес, онда у том случају ко обустави и прекине спомињати таквог епископа на светим Литургијама, не само да није за осуду, него њега треба чак похвалити, па макар то чинио и пре саборске осуде тога епископа (канон 15).
Међутим, предосећајући да властољубље папе Николе ни овим неће бити задовољно, иако су и сами његови изасланици и сав сабор епископа призиали законити избор Фотијев за патријарха, Свети Фотије ипак написа опширно и пуно љубави и смерности писмо папи, братски му и подробно објашњавајући све. У том свом писму он је писао:
Ништа није часније и цењеније од љубави, како то и опште мишљење признаје и Божанска Писма сведоче. Јер се љубављу сједуњује раздељено и измирује завађено, а оно пак што је своје њоме се још више приљубљује и сједињује. Јер љубав не мисли зло, него све обухвата, све подноси, и, по блаженом Павлу, никада не престаје (1 Кор. 13, 7-8). Она и оне који имају исту веру у Бога, макар и живели далеко једни од других и макар се никада не видели, доводи у јединство и једномислије, чинећи их правим пријатељима... Ништа не спречава да браћа браћи и деца очевима могу и смелије говорити, ако само истину говоре, те ћу и ја нешто слободно рећи у своју одбрану. Требало је најпре да ваше савршенство у врлини саосећа самном у томе што сам и против своје воље натеран да узмем ово бреме, а не да ме због тога нападате. Јер заиста смо доживели насиље, а какво и колико - то само Бог зна коме су и најтајније ствари познате. Опколили су нас насилно са свих страна, и чували нас као да се радило о злочинцу; изабрали су нас иако смо одбијали; рукоположили су нас мада смо плакали. И све то су сви видели и знају, јер се није десило негде у неком углу, него јавно. Па зар је сада право нападати страдалнике? Изгубисмо свој миран живот и вољено молитвено тиховање, и оно чисто и присно пријатељство са друговима. Омиљени бејасмо међу пријатељима, и са познаницима вољени и дружевни. А сада? Како да о томе говорим без суза! Како да не оплакујем онај мирни ранији, а сада изгубљени живот. Знао сам још од пре да је престо патријаршијски врло буран и опкољен великим бригама. Знао сам и за тегобе управљања народним масама, за међусобне свађе њихове, за зависти, побуне, и гунђања ако им се не чини по вољи; а ако им се попусти на вољу онда долази њихов презир и надменост. А шта да радим сада будући доведен на силу? Некада морам да будем строг и према пријтељима, на сроднике да и не гледам, оштар и тежак онима који греше. А све то изазива завист и мржњу код њих. Шта сам могао да учиним? Ма колико да сам избегавао овај избор, и одбијао да примим рукоположење, и плакао не прихватајући старешинство, - ипак свим тим није се могло избећи оно што је било предодређено. Ти пишеш да нисам требао допустити ту неправду и насиље над собом. Али то треба да кажеш онима који ми то учинише. Што пак велиш да су канони тиме прекршени што сам од лаика брзо дошао до степена епископа, ми се питамо који су то канони које смо преступили? Јер Црква Цариградска није до данас примила ни један такав канон, те према томе правила која не постоје не могу ни бити нарушена. Ако би пак због тога требало мене збацити с престола, онда су у опасности да буду збачени и свети и блажени оци наши, патријарси Никифор и Тарасије, јер су и они као лаици изабрани за архијереје. Међутим они су најсветлији светилници нашем поколењу и сјајни проповедници праве вере и благочешћа, који речју и животом одржаше Истину. Зар и за њих, звезде сјајне још у световном животу, да кажемо да су неканонски и противно црквеном поретку изабрани? Нe дао Бог да тако нешто за њих речем, јер они беху строги чувари канона и правила, поборници праве вере и судије безбожне јереси. А и међу Латинима беше таквих архијереја, који од лаика бише узведени на степен епископа, као, на пример Свети Амвросије[26], украс свих Латина. А такав беше и Свети Нектарије, коме цео Васељенски Сабор потврди избор у чин епископа, иако он беше још лаик[27]. Зар не би у том случају требало, по теби, осудити и цео тај Сабор због тога? Шта више, оба ова светитеља не само што пред избор још беху лаици, него не беху до тада још ни крштени, те се са крштењем заједно удостојише и архијерејске благодати.
Уосталом треба рећи да код неких постоје извесна правила која се код других не налазе, зато их не треба тражити од оних којима нису ни предана. Чврсто и без икаквог новачења треба држати заједницу у ономе што је најважније у вери, a разлике у ситнијим стварима не треба сувише истраживати. Оно што је заиста заједничко свима, то треба у целини неопходно чувати; а пре свега оно што се тиче вере у којој и најмање отступање представља смртни грех. Све оно што је прописано заједничким васељенским одлукама, то треба сви ми да држимо; a ако је неки од Отаца сам нешто прописао, или је неки помесни сабор одредио, то треба да држе они који су то примили, а није опасно ако то не држе они који то од Отаца нису примили. Тако, на пример, једни имају обичај да скраћују косу и брију браду, док другима то забрањују извесне саборске одлуке. Или пак, нама је забрањено постити се у суботе, осим Велике Суботе, док ви постите и суботом. Тако исто, у Риму не можеш наћи да се презвитери жене законитим браком, док ми смо примили да и оне који живе у једнобрачију узводимо на степен свештенства; а подједнако одлучујемо од светог Причешћа и оне који блудно живе и оне који одричу законити брак. Или пак, код нас никако није дозвољено да се неко рукополаже за епископа ако претходно не прими рукоположење за свештеника, а код вас бива тај степен прескочен, па ђакона одједном рукополажете у чин епископа, што је код нас неопростиво. Код нас такође монаси уопште не једу месо, иако не због гађења него због подвижништва, док код вас је запажено да ваши монаси једу месо. Тако дакле, недржање онога чиме се не повређује вера, не значи отступање од заједничке и саборне сагласности. Имајући у виду, да у разним местима постоје разни обичаји и правила, ми, ако правилно расуђујемо, нећемо осуђивати ни оне који их код себе држе, ни оне који таква правила нису примили. Међутим, поред свега тога треба ипак рећи, да неки од ових обичаја које споменусмо код вас нису баш без икакве кривице и одговорности, јер неки од њих спадају у неправилне обичаје које треба одбацити[28]. Тако на пример, како неки могу држати суботне обичаје иако су Хришћани а не Јевреји? Или, ко се сме дрзнути да се гади законитог брака, који доброта Творчева створи и установи, осим онога који иде за науком нечестивих и безбожних људи? Или, ко може и сме Господње и Отачке и Саборске догмате, - да их све овде не набрајамо појединачно, - презирати и ниподаштавати?
Што се пак тиче узвођења некога од мирјанина на степен архијереја нека се зна да је то сасвим сагласно са божанским Оцима, јер је потврђено не њиховим речима, него самим делима и поступцима, и јер је то послужило у разним временима на велику корист Невесте Христове - Цркве. Све ово ми пак рекосмо и наведосмо, не ради препирања, него да покажемо право стање ствари. Ако ли пак и то некога саблажњава, онда се из љубави према браћи може учинити и промена у ономе што, кад се исправи, не наноси велику штету. Тако ће се од сада и код нас саборском одлуком завести обичај да се нико од лаика не узводи одмах на степен епископа[29].
Опо своје писмо папи Николи Свети Фотије запршава овако: Потребно је да се и ви у свему држите правих и истинитих канона црквених и црквеног поретка, и да не примате оне који из Цариграда долазе у Рим без писама и препорука од Цариградског патријарха. Јер се на тај начин дешава да се под изговором гостопримства, уствари, почиње сејати семе братомржње. Ја нисам против тога да, ко хоће и када хоће, долази к вама из почасти, али нико не треба да лута без потребе и без нашег знања и препоруке. Такве ствари су противне канонима, а такође и мени и вама. Јер обично бива: када неки овде страстима упрљају свој живот, па треба да одговарају због тога, они се онда направе поштени бегунци, и под изговором да иду на молитву и поклоништво, беже одавде, хотећи да слаткоречивим изговором покрију своје срамно дело. Оваква лица путујући у Рим, тобож ради молитве, избегавају суд који би их овде снашао. To ваша богоблагодатна глава треба да прекрати, и да такве враћа отуда натраг нама. На тај начин ће се и њиховом спасењу помагати и водити заједничка брига о свима[30].
Ово богомудро и пуно братске љубави и истине писмо не подејствова уопште на гордог и осионог папу Николу, јер њему властољубље беше већ помрачило душу и ум. Уместо братског одговора на братску љубав Фотијеву, чију праведну ствар потврђиваху и папски изасланици када се вратише из Цариграда, пaпa се још већма разгневи и разјари. Сазвавши неки свој сабор у Риму (августа 863 г.) он неправедно осуди Светог Фотија, а признаде за патријарха Игњатија. Иза оваквог поступка његовог није се скривала љубав његова за црквени ред и поредак, него његова огромна грамзивост за влашћу, што ће се одмах затим јасно видети по питању покрштавања Словенских народа, и посебно по питању покрштавања Бугара. Јер док је пaпa Никола у Риму гледао како да задовољи своје властољубље и како да потчини себи Цариградску Цркву, за што му изгледаше погоднији Игњатије него Фотије, дотле је свети и равноапостолни отац наш Фотије радио на Истоку велико еванђелско и апостолско дело Божје. Јер он је не само украшавао храмове Божје и сређивао црквене прилике и богослужења, и борио се против остатака старих и нових јереси у Цркви, него се још свим срцем и душом дао на ширење Еванђеља Христовог међу онима који га још нису упознали. У ту сврху он са царем Михаилом беше послао међу Хазаре, на југу Русије, двојицу познате солунске браће, Константина, каснијег Кирила, ученика и пријатеља свог, и његовог по телу брата Методија, монаха са горе Олимпа у Витинији. Ова света браћа успешно проповедаху тамо свето Еванђеље и засадише веру Хришћанску (860 г.). Од светог патријарха Фотија поче и покрштавање великог Словенског Руског народа, и њима Свети Фотије посла првог пастира и епископа[31]. А мало касније, када у Цариград дођоше посланици Моравског кнеза Растислава да траже од цара и патријарха проповеднике Еванђеља и клирике који знају словенски језик, да би међу Словенима у Моравској утврдили еванђелску веру и обичаје, свети патријарх и цар послаше и њима опет ову исту свету браћу (863 г.)[32], чиме постадоше једном за свагда богодани кумови свих Словенских народа[33]. Јер од ове свете браће и њихових светих ученика рашири се Еванђеље Христово не само међу Словене у Моравској, него и на целом Балкану и околини. Само годину дана касније, то јест 864 године, Бугарски кнез Борис и његов народ примише Хришћанску веру од светог патријарха Фотија, а кум Борису на крштењу бејаше сам цар грчки Михаило, због чега Борис и би прозван Михаило. Своме новокрштеном духовном сину, кнезу Борису-Михаилу, свети патријарх упути богомудру писану поуку у којој му казиваше шта значи бити хришћански владар и какво треба да је његово дело[34].
Међутим сва ова велика и еванђелска и равноапостолна дела светог патријарха Фотија код властољубивог папе Николе изазиваху све већу завист и злобу. Пошто у Цариграду нико не придаваше никакав значај папиној осуди Светог Фотија, пaпa ce још већма разјари и поново написа писмо цару против светог патријарха. Својим лукавим сплеткама и политиком, пaпa наговори и Бугарског цара Бориса да се одвоји од Цариградске Цркве и да затражи од папе и Франака да му пошаљу своје клирике у Бугарску. Ово злобно и противцрквено дело он учини на следећи начин. Да би придобио под своју власт Бугарску новоосновану Цркву, а затим и цео Балкан, пaпa посла тамо мноштво своjиx епископа И клирика (866 г.), који дошавши у Бугарску олмах почеше прогањати свештенике постављене од Фотија, и искорњивати свете православне обреде и догмате. Они не признаваху православне свештенике, и наговараху народ да се одвраћа од њих због тога што свештеници беху законито ожењени. Нe признаваху они ни миропомазање извршено од православних свештеника, него њихови лажни епископи почеше сами поново да миропомазују. Они још завођаху и постове у суботу, и многе друге обичаје туђе Цркви. Али највеће зло које они чињаху беше то што у Бугарској почеше проповедати и заводити новонасталу западну јерес која је погрешно учила о Духу Светом и на тaj начин кварила свети и васељенски Символ вере.
Оваква недела и безакоња папских клирика и епископа, која они чињаху уз сагласност папе Николе, не могаше више подносити велики ревнитељ за праву веру и отачке догмате - духовни отац Бугара - Св. Фотије. Он би готов предузети све што се може учинити за спасење духовне деце, али не хтеде употребити ништа што би се противило црквеним правилима и обичајима светог Предања светих Отаца. Зато одлучи да саборно реши ово питање. Он прво узе па написа Окружну Посланицу свим светим источним патријарсима, позивајући их да дођу или пошаљу своје заменике на велики сабор у Цариграду, да би тако заједнички размотрили и осудили ова измишљена новачења и јереси папе Николе. У тој својој посланици свети Фотије писаше овако источним патријарсима:
Лукавом ђаволу нису била довољна безбројна зла која је проналазио и измишљао против рода људског од почетка до доласка Господњег, него и после тога он није престао да заблудама и јересима вара и обмањује оне који га слушају. Отуда је и произашло тако разноврсно богоборство јереси: Арије, Македоније, Несторије, Евтихије и Диоскор, и остали нечестиви збор, против којих су сазвани свети Васељенски Сабори и против којих су се борили свети и богоносни Оци мачем Духа Светог. Када међутим ове јереси бише побеђене и завлада мир, и када се из овог царског престоног града изливаху извори Православља по васељени, и неки народи, као Јермени, који беху заражени јаковитском јереси (тј. монофизитством), вашим светим молитвама обратише се у правоверје, а други варварски народи, као Бугарски народ, обрати се од идолопоклонства у истинито богопознање вере хришћанске, тада лукави ђаво не могаше из зависти да то поднесе. Јер не прође ни две године откако се Бугарски народ обрати преко нас у хришћанску веру, дођоше људи нечестиви, који произиђoшe из таме (тј. са Запада), и сручише се као град, или боље peћи нагрнуше као дивље свиње у новонасађени виноград Господњи и ногама и зубима, то јест срамним животом и исквареним догматима, оштетише га и упропастише. Јер ти људи, тј. западни папски мисионари и клирици, хтедоше да тај народ одврате од правих и чистих догмата наше беспрекорне хришћанске вере.
Као прва од заблуда ових људи беше та што они нагоњаху народ да пости у суботу. Ово пак спомињем, јер и најмање отступање од онога што нам је предано може да одведе до презрења свих догмата вере наше. Затим они наговараху народ да треба мрзети ожењене свештенике, чиме уствари сејаху по душама семе Манихејске јереси. Исто тако они нагоњаху да се сви, помазани од презвитера светим миром, морају понова помазати од епископа. Тиме су хтели показати да свештеничко миропомазање нема никакве вредности, и на тај начин исмејати божанске и натприродне тајне хришћанске. Откуда њима такав закон да свештеници не могу помазивати светим миром? Од ког законодавца, или апостола, или оца, или сабора? Јер ако свештеник не може помазивати миром крштенога, онда га сигурно не може ни крстити. Како то да јереј свештенодејствује владичанско тело и крв Христову у светој Литургији, а да не може помазивати светим миром? Ако се пак све ово одузима свештеницима, онда се тиме умањује и епископски чин, јер епископ стоји на челу свештеног хора. Али се сви ови нечестивци не зауставише на томе у своме безакоњу. Они и свети и свештени Символ вере, који по свим саборским и васељенским одлукама поседује непобедиву моћ, покушаше да искваре својим лажним мишљењима и изврнутим речима, новачећи у Символу да Дух Свети не происходи само од Оца (како стоји у Символу), него и од Сина[35]. Али ко је икада чуо да је било ко од јеретика изрекао некада такву науку? Ко уопште од Хришћана може да поднесе да се у Светој Тројици уводе два узрока, то јест: Отац као један узрок Сина и Духа, и Син као други узрок за Духа Светога, и тиме да претвори монархију (јединоначалије) у Светој Тројици у двобожје? А и зашто би Дух Свети исходио и од Сина? Јер ако је Његово иcxoђење из Оца савршено, - а савршено је јер је Он Бог савршени од Бога савршенога, - чему онда исхођење и од Сина? Даље, Син не може бити посредник између Оца и Духа, пошто Дух није сопственост Сина. Ако би у Божанству ностојала два начела, два узрока, онда се разорава јединство Божанства. Ако Дух исходи и од Оца и од Сина, његово исхођење само од Оца мора бити или потпуно или непотпуно. Ако је непотпуно, исхођење од двају Лица биломного механичкије и непотпуније него исхођење од једног Лица само; ако није непотпуно, зашто би за Њега било неопходно да исходи и од Сина? Ако Син учествује у личном својству Оца, онда Син и Дух губе своје личне одлике, чиме се пада у полусавелијанство. Поставка, да у Божанству постоје два начела, од којих је једно самостално а друго прима своје порекло од његa, у корену уништава хришћански појам о Богу. Било би много доследније ова два начела повећати на три, јер би то више одговарало људском схватању Свете Тројице. Пошто је Отац начело и узрок не због природе Божанства, него због ипостасног својства, и пошто Ипостас Очева не укључује Сина, то Син не може бити начело и узрок. Filioque уствари раздваја Очеву Ипостас на два дела, или Ипостас Сина чини делом Очеве Ипостаси. Учењем о Filioque Свети Дух је два пута одмакнут од Оца, и отуда има много нижи ранг него Син. Ако Дух Свети исходи и од Сина, онда од трију Божанских Лица само Дух Свети има више него један почетак (αρχη). Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац и Син испадају ближи један другоме него Отац и Дух, пошто Сину припада не само Очева природа него и Очево лично својство. Исхођење Духа од Сина је или исто као и оно од Оца, у ком се случају разлика међу Лицима губи мешањем својстава, или је различито, у ком случају постоји противност у Светој Тројици. Двоструко исхођење се не може помирити са принципом, да оно што није заједничко свима трим Лицима, искључиво припада само једноме од трију Лица. Ако Дух исходи и од Сина, зашто не би нешто исходило и од Духа, да би се на тај начин очувала равнотежа међу Божанским Лицима? Учењем о исхођењу Духа и од Сина, Отац се показује као пристрасан према Сину.
Отац је или више узрок Духа него Син, или мање; ако је више, онда је то увреда према достојанству Сина, ако је мање, онда је то увреда према достојанству Оца. Латини чине Сина већим од Духа, јер Га сматрају узроком и непобожно Га стављају ближе Оцу. Уводећи другостепени узрок у Свету Тројицу, латини вређају Сина, јер Га чине узроком Онога који је већ проузрокован, те као узрок Он није потребан. Они раздељују Духа Светога на два дела: на онај од Оца и на онај од Сина. У Светој Тројици, сједињеној нераздељивим јединством, све три Ипостаси су неприкосновене, али ако се Синовство дода исхођењу Духа. Синовство је повређено и ипостасна својства оштећена. Ако је рођењем Сина била дата моћ Сину да од Њега исходи Свети Дух, како онда не би разорено само Синовство његово када Он, који је сам био проузрокован, постаде узроком другога који је раван Њему и исте природе са Њим? Према учењу о Filioque немогуће је видети зашто Свети Дух не би могао бити назван унуком. Ако је Отац узрок Сина, који је другостепени узрок Духа, онда је Отац истовремено и ближи и даљи узрок Духа! Двоструки узрок (први и другостепени) у Божанству неизбежно садржи и двоструки резултат; отуда личност Духа мора бити двострука. Према томе, учење о исхођењу Духа и од Сина (Filioque), уводи у Божанство два начела, диархију, и тиме нарушава јединство Божанства, монархију Оца.
Изложивши овде само укратко ово латинско схватање, вели даље Св. Фотије, његово опширно излагање и побијање остављам када се будемо заједнички окупили на сабор. To дакле нечестиво учење, са осталим недозвољеним новачинама уведоше ови самозвани епископи у тај прости и новокрштени Бугарски народ. Вест о томе до срца нас је погодила и заболела. Јер како да не тугујемо када видимо да плод утробе наше, децу коју родисмо Еванђељем у Христу, зверови растржу на наше очи? Онај ко их је са муком и знојем препородио и усавршио у вери, он највише и страда од бола и жалости због духовне пропасти деце своје. Због тога ми и оплакујемо ову духовну децу нашу, и нећемо престати оплакивати. Јер нећемо дати очима својим сна док их по моћима својим не повратимо у насеља Господња.
Што се пак тиче ових претеча отступништва и општих штеточина и слугу непријатељевих, ми их као варалице и богоборце осуђујемо саборском и божанском одлуком. Нe као да тек сада ми изричемо суд над њима, него одређену им осуду од древних Сабора и Апостолских установа сада јавно објављујемо. Због тога их ми, ако и даље упорно остају у својој заблуди, одлучујемо из заједнице свих хришћана. Они уводе пост у суботу, a TO забрањује канон 64. Светих Апостола, који каже: "Ако се нађе неки клирик да пости у дан недељни, или у суботу осим једне (тј. осим Велике Суботе), такав нека буде рашчињен, а ако је лаик нека буде одлучен". Исто то вели и 55. канон Светог Четвртог Васељенског Сабора, који каже: "Пошто дознадосмо да у Римском граду неки у време светог Великог Поста, противно преданом нам црквеном поретку, држе пост и у суботу, Свети Васељенски Сабор одређује да се у Римској Цркви има држати тачно апостолски канон који забрањује пост у суботу и недељу"[36].
Тако исто и помесни Гангрски Сабор у свом 4. канону подвргава анатеми oнe који не признају ожењене свештенике. Ово исто понавља и свети Шести Васељенски Сабор и ocуђује oнe који траже од свештеника и ђакона да после рукоположеља не живе више у браку са својим законитим женама, какав је обичај почела била још тада да уводи Римска Црква. Свети Васељенски Сабор потсећа и наређује Римској Цркви да се држи еванђелског учења и апостолског правила и поретка, а да не вређа светињу хришћанског брака установљеног самим Богом. Али ако баш и не би спомињали сва ова и још друга новачења западне Цркве, довољна би била сама она наведена њихова хула против Духа Светога тј. (Filioque), или боље рећи против васцеле Свете Тројице, да их подвргнемо хиљадама анатема.
Износећи ово сходно древном црквеном обичају пред ваше у Господу братство, ми вас позивамо и молимо да и ви дођете на сабор и учествујете заједно са нама у осуди ових нечестивих и безбожних учења. Немојте пропуштати поредак Светик Отаца који су нам они својим поступцима и делима предали на чување. Нeгo пошаљите одмах ваше представнике и заменике, украшене побожношћу и свештеничким чином, а и добром речју и животом, да би ову новонасталу гангрену зловерја искоренили из Цркве нашом заједничком саборском одлуком. Искоренивши безбожје имаћемо наде за повратак новокрштеног Бугарског народа у ону веру коју је од почетка примио. Али не само Бугарски народ, него и до сада свима страшни народ такозваних Руса, и он сада напушта своју незнабожачку веру и прелази у Хришћанство, примајући од нас епископа и пастира свог и све хришћанске обичаје. Ако дакле и ви сада помогнете да ово новонастало зло пресечемо, онда ће стадо Христово порасти још више, и апостолска ће наука доспети до крајева васељене. Зато пошаљите представнике и заменике ваше, снабдевши их свом влашћу апостолских престола ваших, коју сте у Духу Светом наследили, да би све ове и друге ствари законитом влашћу пресудили. А и из Италијанских крајева ми добисмо једно саборно писмо, у којем се наводе многе и тешке ствари против Римског епископа. Они отуда моле да их ослободимо његове велике тираније. Јер се тамо презиру свештени закони и гази црквени поредак. Ово су нам још раније причали монаси који дођоше отуда, а сада до нас дођоше многа писма отуда, у којима се износе страшне тамошње ствари. У тим писмима они још моле да се ова њихова писма пошаљу свим архијерејима и апостолским престолима, која вам ево ја и шаљем уз ову посланицу. Због свега тога потребно је, када се сакупи свети и васељенски у Христу сабор, да све ово заједнички решимо по Богу и по саборским правилима, еда би тако дубоки мир завладао Црквом Христовом.
Уза све ово додајемо још и то да заједнички треба да потврдимо и свети Седми Васељенски Сабор, те да се и он свуда код свега црквеног народа прибраја и причисљује уз оних светих Шест Васељенских Сабора. Јер чусмо да негде он још није прибројан, иако се његове одлуке признају и поштују. Јер и овај сабор уништи и победи велико јеретичко безбожје, имајући уза се на својим седницама и представнике од остала четири апостолска престола. Јер пошто се сви они сакупише, заједно са нашим стрицем најблаженијим Тарасијем, архиепископом Цариградским, отворен би овај велики и васељенски Седми Сабор, који сруши иконоборачку и христоборачку јерес. Зато, као што рекох, треба и тај Сабор објављивати и сврставати га заједно са претходних шест Сабора, да би се тако показало јединство Цркве Христове, и да не би јеретици иконоборци говорили да је њихова јерес осуђена само од једног престола. Ово пак тражимо и предлажемо као браћа браћи, a пo дужности пак молимо се за ваше отачко преподобије. Молимо и вас да се сећате и ви у молитвама вашим наше смерности[37].
На ову окружну посланицу светог патријарха васељенског Фотија одговорише источни патријарси тиме што послаше на сабор своје опуномоћене представнике. Када ови послани заменици источних патријараха стигоше, тада би сазван велики и васељенски Сабор, у лето 867 године. На Сабору је било око хиљаду епископа, клирика и монаха; председавао је Свети Фотије, a присуствовао је и сам цар Михаило. Свети Сабор прво размотри јеретичко учење и делање франачких мисионара у Бугарској, које тамо беше послао пaпa Никола; затим латинско јеретичко учење о Духу Светом (Filioque); онда свечано изрече осуду свим ранијим јересима, па и овој латинској новоуведеној јереси. Римски пaпa Никола би саборски осуђен, рашчињен и анатемисан, као вођа нереда у Цркви и богохулне јереси. А беше осуђено и сво његово властољубље и горда страст и жеља да овлада целом Црквом Божјом и потчини је себи. На крају Сабора свети патријарх у свечаној беседи одаде хвалу победи Православне вере над свим јересима и узвелича Утешитеља Духа Светог, чијом се благодаћу сакупљају и покрећу свети Васељенски Сабори ради истребљења ђавољег кукоља јереси из Цркве. Овим сабором свети отац наш Фотије и сви саборски оци показаше да црквеној саборској власти подлежу сви епископи без изузетка, па према томе и римски епископ. Поготову то бива ако је у питању појава неког новог јеретичког учења, па ма ко га заступао. Јер и раније, пре тoг папе Николе, би саборски осуђен епискои римски Хонорије[38], присталица монотелитске јереси. Њега осуди свети Шести Васељенски Сабор, и ту осуду потврди и Седми Васељеиски Сабор. Речи светог патријарха Фотија: "Свако треба да зна своју меру", које он изрече на оном ранијем Сабору 861 године, званом "Прво-Други", а које речи тај Сабор усвоји и унесе у свете каноне, важе овде и за римског папу. Јер у Цркви Божјој нема друге главе и старешине осим Господа нашег Исуса Христа, Који Духом Светим руководи Цркву Своју преко Отаца и Сабора. Но треба прећи и на остало многострадално житије овог светог и равноапостолног патријарха и оца Цркве.
У ово време цар Михаило беше узео себи за савладара неког Василија, пореклом из Македоније. Он најпре беше царев коњушар. Затим постепено он стече царево пријатељство, и би постављен за његовог савладара. Но Василије имађаше велику жељу да и сам постане цар. Вођен том властољубивом жељом он уби и царевог ујака Варду. Након не много времена он искористи прилику и једне ноћи, у септембру 867 године, уби и самог цара Михаила, па ступи на царски престо[39]. Чим Василије заузе царски престо, он заборави на све, и са страхом гледаше да осигура своју царску круну, тако неправедно стечену. Желећи да по сваку цену осигура себи престо, он намисли да се обрати Риму и отуда нађе себи подршку. Знао је он да римски пaпa мрзи Светога Фотија, а више воли Игњатија. Зато он одмах насилно збаци човека Божјег Фотија са патријаршијског престола и протера га у изгнанство у један напуштени и празан манастир крај Босфора, звани манастир "Скепис" (Покров). За патријарха цар Василије доведе Игњатија и одмах успостави везе са римским папом Адријаном[40], који беше изабран после недавне смрти бившег папе Николе. По наговору папе Адријана цар Василије и патријарх Игњатије сазваше сабор у Цариград 869 године на који одмах дођоше и папини изасланици. Међутим на сабор дође врло мало епископа, пошто већина епископа није хтела нипошто доћи. Позиван да дође на овај сабор, Свети Фотије је одбијао да то учини. Тек када претставник царске власти Ваан посла неке лаике да га доведу, он дође, али је сво време смирено ћутао. Када би упитан зашто ћути, он само спокојно одговори: "Бог чује и глас онога који ћути". На то му рекоше папски изасланици: "Али тим ћутањем ти нећеш избећи осуду". Свети патријарх им одговори: "Ни Исус ћутећи није избегао осуду". Опет после дужег ћутања његовог запита га претставник царске власти Ваан: "Кажи, господине Фотије, шта имаш да кажеш као своје право". Фотије му на то опет са истим смирењем рече: "Моја права нису на овоме свету". Тада му оставише рок од неколико дана да виде да ли ће се, како они рекоше, покајати. После неколико дана доведоше га опет на суд, и са њим његовог пријатеља, епископа сиракуског Григорија. На путу ка овом такозваном "сабору" светитељ се ослањаше на свој пастирски жезал. Чим то виде, осиони папски изасланик Марин затражи да му се одузме жезал као знак пастирског достојанства. To би одмах и учињено. Али то не разгњеви, нити ожалости Светог Фотија. На тражење папских изасланика да и он и Григорије поднесу писмено своје покајање, они им одговорише: "Нека се кају они који имају зашто да се кају". Царев изасланик Ваан тражаше од Фотија да каже ако има нешто да каже, нашто он одговори: "Они су нас довели овде оклеветане, и шта се ту онда може рећи?" Тада се изасланици царски обратише осталим епископима, који беху остали верни Светом Фотију, и зато сада доведени на суд. Једнога од њих, Јована Ираклијског, изасланици папски нагоњаху да анатемише пред њима Фотија. А он одговори: "Ко анатемише свог архијереја, нека сам буде анатема!" Остали пак епископи Светога Фотија одговорише: "Ми се не можемо сагласити са оним што се неразумно твори". Тада папски изасланици бацише анатему на Светог Фотија и његове епископе, и на његове очи пред свима спалише све књиге и документа од његовог бившег сабора држаног против папе Николе (867 г.). После овога овај лажноназвани сабор учини и друге неправилне ствари. Особито противцрквено беше то што папски изасланици изнудише од сабора свакојаке привилегије папском властољубљу, каква права ниједан од досадашњих светих Сабора није признавао нити давао папи. Али зато овај лажноназвани сабор не само што не би признат, него ускоро би одбачен од целе Цркве. Јер само неколико година касније (879-880 г.), овај неканонски сабор би на законитом Сабору јавно поништен од стране и Римске и Цариградске Цркве[41], као што ће се даље видети.
После овог суђења отеран поново у изгнанство, Свети Фотије провођаше горке дане у усамљености под строгом војничком стражом. Иако са њим и због њега бише прогнани и многи пријатељи његови, епископи и клирици, цар никако не дозвољаваше да се ма са ким од њих виђа, па му чак забрани да и било какву књигу има код себе. Из тог и таквог изгнанства светитељ написа једно писмо цару Василију. У писму он вели цару да његове муке у изгнанству превазилазе сваку обичну меру, јер нема ни оно што се и робовима допушта; и смирено моли цара да му макар допусти да чита душекорисне књиге[42]. За сво време свог изгнанства овај светитељ Божји ни мало не клону духом, нити допусти себи да злоћа уђе у душу његову. Он стално бејаше смеран и спокојан и уверен у велику Правду Божју. Шта више, из прогонства он је тешио пријатеље и састрадалнике своје, као некада његов свети претходник на престолу Цариградском, Свети Јован Златоуст, када се налазио у прогонству. Тако Св. Фотије писаше из изгнанства осталим прогнаним епископима: "Тешко је, браћо, гоњење, али је блаженство Господње слатко. Мучно је и тешко ово изгнанство, али је радосно Царство Небеско. "Блажени су прогнани правде ради, јер је њихово Царство Небеско" (Мт. 5, 10). Многобројне су ове невоље и превазилазе сваку муку, али тамошња радост и весеље знају не само олакшати тегобу мука, него код оних који живе ради горњих нада, претварају те муке у поводе за радост. Због тога, браћо држимо се ових страдања, да би задобили и награде. Еда бисмо и ми могли са Павлом клицати: "Добрим подвигом се подвизавах, трку сврших, веру одржах; дакле ми још преостаје венац правде" (2 Тим. 4, 7). A шта је милије и радосније од овог победничког гласа? Шта јаче може постидети општег непријатеља нашег рода? "Трку сврших, веру одржах; дакле ми још преостаје венац правде". О, гласа који успокојава сваку буру жалости, и који даје благодат сваке духовне радости. О, гласа који гонитеље доводи у запрепашћење, а прогоњене увенчава; који болесне исцељује и пале и посрнуле усправља! Нека бих се удостојио и ја заједно са вама, мојим добрим састрадалницима, да, поседујући и одговарајућа тим речима дела, узвикнем у Господу те речи, на молитве Пресвете Владичице наше Богородице, и свих Светих. Амин"[43].
Како је огромно било смирење овог светог патријарха изгнаника, види се и из следећег догађаја. Године 870 деси се страшан разорни земљотрес у Цариграду и околини. Многи благочестиви хришћани сматраху ту несрећу као казну Божју за неправедно прогонство светог патријарха Фотија, јер и из историје и из Житија Светих знађаху да се тако нешто исто десило у време неправедног прогонства светог патријарха Јована Златоуста. Чувши за такво говорење у народу, Свети Фотије је говорио народу да у то не верује. "Та ко смо ми? говорио је он народу. Иако смо толике неисказане муке поднели, ипак ми нисмо тако нешто, да би се изазвао толики гнев Божји". Осим тога Свети Фотнје је још у нечему личио на светог патријарха Златоуста, тог свог великог и славног претходника на престолу Цариградске Цркве. Јер Св. Фотије не само што као Св. Златоуст беше велики пастир и богообдарени проповедник, велики богослов и отац Цркве, него и у животу и у врлини не заостајаше иза њега. И Св. Фотије је као и Св. Златоуст за све и сва благодарио Бога. Јер док Златоусти Светитељ говораше: "Слава Богу за све" (Δοξα τω Θεω παντωνενεκεν), овај свети отац слично њему понављаше: "Хвала Спасу нашем Богу за све" (Χαρις ουν παντων ενεκα τω Σωτηρι ημων Θεω)[44].
У изгнанству проведе Свети Фотије неколико тешких година. А онда се поче према њему мењати понашање цара Василија. На цара много утицаху и чести савети блаженог патријарха Игњатија. Он по савести својој као да сматраше да је и он крив за толико прогањање Светог Фотија. Зато он убеди цара да врати Св. Фотија из прогонства, и цар Василије дозва Фотија из прогонства 873 године. Цар га доведе себи на двор и дозволи му да опет предаје науке на Високој школи у Магнаври. И своју децу цар повери њему на васпитање, своје синове Константина и Лава и Стефана. Тада се по Богу измирише и два света патријарха. Тражећи опроштај један од другога они се братски опростише, а блажени патријарх Игњатије, видећи себе већ близу смрти, посаветова цара Василија да за патријарха по смрти његовој постави Светог Фотија. Затим се у миру упокоји блажени патријарх, Игњатије, 23. октобра 877 године, а Свети Фотије три дана касније би враћен на свој патријаршијски престо. Дошавши на престо Свети Фотије одмах уписа име Игњатијево у црквене диптихе, и од тада се блажени Игњатије патријарх почитоваше у Цркви као светитељ.
О свом повратку на патријаршијски престо Св. Фотије извести одмах источне патријархе и папу Јована[45], човека благочестивог и православног. Свети Фотије беше са сигурне стране дознао да овај нови римски епископ не исповеда латинску филиоквистичку јерес и никако не допушта било какву промену у Символу вере[46]. И то њему беше веома мило. Зато заједно са царем позва папу на сабор у Цариград, а исто тако и све свете источне патријархе. И би сазван у Цариграду велики сабор, који отпоче рад новембра месеца 879 године. На сабору беше окупљено око четири стотине епископа, међу којима и изасланици источних патријараха и папски изасланици. To беху епископи Павле Анконски и Евгеније Остијски, и Петap, презвитер и кардинал римски. На сабору председаваше сам Свети Фотије. Сав свети сабор одмах признаде и потврди Светог Фотија, јер сви епископи изјавише: "Ми смо нашем најсветијем владици и васељенском патријарху од самог почетка били присаједињени и никада се нисмо одвајали од њега. Ми смо били готови да и своју крв за њега пролијемо, ако би то неко од нас тражио. Они пак између нас који смо се били повели за оном побуном против њега, сада осуђујемо то своје раније држање и расположење, и свим срцем и непоколебљивом намером признајемо га за свог архијереја и владику и пастира. Оне пак који се у томе колебају ми сматрамо за непријатеље Цркве, те их због тога треба отсећи од ње". На то им свети патријарх одговори: "Оно што је раније било нека Бог преда дубоком забораву, а и нас саме нека оснажи, да бисмо имали праштање и незлопамтљивост. Зато је најбоље о свему томе ћутати, или врло кратко и одмерено поразговарати. Јер ми смо људи грешни и ништавни. И пошто се ради о непријатељству нама учињеном, најбоље је о томе ћутати; само у случају велике нужде треба о томе говорити"[47]. После овога би прочитано и писмо папе Јована, које са њим беху потписали још многи епископи западни. У том писму пaпa признаје Светог Фотија и поништава све оно што је до сада било против њега учињено, речено или написано. На то сав свети сабор донесе овакву одлуку: "Одлучујемо да онај сабор који је држан у Риму за време блаженог папе Адријана против насветијег патријарха Фотија, и онај сабор у Цариграду који би држан против тог истог најсветијег Фотија, - буду потпуно одбачени и ништавни и да се не убрајају и не сматрају у свете саборе, нити да се уопште називају сабором". Када ова одлука би прочитана сви саборски оци повикаше: "Сви тако мислимо; сви тако проповедамо; сви се са тим слажемо. Овде у овој ствари најсветији пaпa Јован више нас је обрадовао него у оним другим. Још и пре тих речи светог папе Јована, ми смо све оно што је написано, или речено, или учињено против најсветијег нашег патријарха као незаконито поништили, и одбацили, и анатемисали, и то управо самим тим што смо се присајединили с њим истој заједници и постали му саслужитељи".
Тада бише повраћени и признани од сабора и сви епископи који раније беху прогањани и суђени зато што су били рукоположени Светим Фотијем. И сав се сабор дивљаше мудрости и светости блаженог патријарха. А митрополит Кесарије Кападокијске Прокопије рече за њега: "Заиста тако и треба да онај који је примио бригу и старање (επιστασιαν) над целим светом буде налик на архипастира Христа Бога нашег". На то и папски изасланици рекоше: "И ми који живимо на другом крају света, и ми чусмо то исто". А свети сабор повика: "Да Бог обитава у њему - нема никога који то не зна". Тада опет рекоше римски изасланици: "Милост Божја и Његово надахнуће улише такву светлост у чисту душу најсветијег патријарха, те она просвећује и озарава целокупну твар. Јер као што сунце, мада се налази само на небу, ипак осветљава сав земаљски свет, тако и владика наш, господин Фотије, седи у Цариграду али осветљава сву твар и даје јој сјај"[48].
На овом сабору бише решена и још друга важна питања. Но најважније је то што би донета саборска одлука да се нипошто и ни од кога не сме мењати свети и васељенски Символ вере, него да он треба и на овом сабору да буде потврђен и запечаћен. Јер сви присутни архијереји Божји рекоше: "На сваки начин треба да Символ вере Никејског Сабора, који и остали свети Васељенски Сабори потврдише и утемељише, буде прочитан и на овом великом и васељенском сабору". - Свети изасланици старога Рима рекоше: "Као што заповеди по Богу нам дивни велики цар наш и као што је угодно браћи и сасвештеницима нашим, долично је да се не саставља други нови Символ, него да се прочита и поново потврди онај древни, који држи и верује цела васељена". - Најсветији патријарх Фотије рече: "По одлуци све наше браће и сасвештеника нека се прочита Символ". И тада Петар, богољубиви ђакон и протонотарије (први секретар), прочита:
"Имајући несумњивом мишљу и чистотом вере утемељену у дубини ума чесну и божанску науку Господа и Спаса нашег Исуса Христа, и примајући и чувајући необманљивим расуђивањем свештене наредбе и канонске одредбе Његових светих Ученика и Апостола, а такође најискренијим и непоколебљивим веровањем поштујући и држећи непромењену и неповређену проповед и канонске одредбе светих Седам Васељенских Сабора, који су сви надахнућем једног и истог Духа Светог били руковођени и покретани, ми одбацујемо све оне које су и они изгнали из Цркве, а прихватамо и као достојне примања сматрамо оне којима они, као једновернима и учитељима побожности, одаваху дужну част и праведно поштовање. Верујући тако томе и то проповедајући, ми и умом и речима примамо и свима гласно и јасно објављујемо Символ најсигурније Хришћанске вере који је почев од почетка до нас дошао од Отаца; ништа не одузимајући, ништа не додајући, ништа не улепшавајући, ништа не изврћући. Јер и одузимање и додавање, при непојављивању никакве јереси од лукавства ђавољег, доводи до презирања онога што није за презирање и представља неоправдану увреду Оцима. Притом, речима поправљати одлуке Отаца много је горе од претходнога. Зато овај свети и васељенски сабор, с љубављу божанском и исправним умом прихватајући и богодолично поштујући древни Символ вере, и на њему утемељујући и изграђујући тврђаву спасења, тако свима казује да верују и проповедају као што говори и исповеда свети и васељенски Символ вере". И тада би прочитан Никејско-цариградски Символ вере без икаквог додавања или одузимања речи. A пo прочитању Символа, свети Оци опет рекоше:
"Тако верујемо; у том исповедању вере се крстисмо; и њиме реч Истине победи и уништи сваку јерес. Оне који тако верују ми сматрамо за браћу и оце и сунаследнике небеског грађанства. А ако неко, осим овог свештеног Символа који испочетка дође до нас од блажених и светих Отаца наших, дрзне се да саставља неко друго изложење вере и назове га Символом вере, укравши достојанство исповедања оних богонадахнутих мужева и давши га својим сопственим измишљотинама, па то истакне вернима или онима који се обраћају од неке јереси као општу науку, те се на тај начин дрзне да лажним речима, или додавањима, или одузимањима, унакази старину овог свештеног и чесног Символа, таквога и ми подвргавамо потпуном рашчињењу, ако је неко од свештених лица, а ако је лаик - предајемо га анатеми, сходно већ пре нас изреченом суду од светих Васељенских Сабора".
И тада опет сви Оци повикаше: "Сви тако мислимо; тако верујемо; у таквом се исповедању крстисмо и свештеног чина удостојисмо. Оне који друкчије него тако мисле, или који се усуде да уместо овог истакну други неки Символ, анатеми подвргавамо".[49]
Ова одлука светог сабора би донета против оне новонастале латинске јереси која квараше свети Символ вере и изврташе апостолско и светоотачко учење о Духу Светом. Јер свети патријарх Фотије никада не престајаше да се бори против богомрских јереси: манихејске, монофизитске и латинске филиоквистичке. Он зато написа и читаву књигу о тајни Духа Светог у којој изобличаваше латинске јеретичке измишљотине и хуле на Духа Светог, а брањаше православно исповедање светих Отаца, по коме Дух Свети исходи једино од Оца, по речима самога Господа (Јн. 15, 26). О овој истој ствари он писаше и архиепископу Аквилејском у Италији, а и другим епископима. Још на овом сабору Свети Фотије реши и следећу ствар. Када римски изасланици тражаху на сабору да Бугарска Црква припадне Риму, он им одговори да о томе сада не може бити говора, јер старање о томе препушта се благочестивом цару. Међутим, да не би неки други властољубиви пaпa римски, попут оног папе Николе, тражио власт над Црквом Божјом, на Фотијев предлог свештени сабор донесе свето правило (канон), по коме римски епископ може уживати само оне почасти које је до сада имао од светих канона (a то је првенство части). Сабор у овом правилу забрани да се те почасти ниучем не смеју новачити ни проширивати, ни у садашњости, ни у будућности[50]. Јер Црква Божја није исто што и светска власт и господарење, јер у њој влада закон и правило светог Еванђеља: "Који хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга. И који хоће међу вама да буде први, нека вам буде слуга" (Мт. 20, 26-27; Лк. 22, 26). Тако се заврши овај свети и велики сабор Светог Фотија, а његове свете одлуке и правила бише признати од целе Цркве Христове и на Истоку и на Западу.
После тога свети отац наш Фотије управљаше мирно и спокојно Црквом Божјом још неколико година. Али њему предстојаше још да задобије и славни венац исповедништва и мучеништва. Када се по смрти цара Василија зацари његов син Лав[51], он по осионости својој збаци светог патријарха са престола и затвори га у пусти манастир звани Јерменски крај Цариграда, где светитељ проведе последњих пет (или шест) година старачког живота свог. Измучен прогонством и страдањима он до краја испи чашу Христовог исповедника, и мирно предаде свету душу своју у руке Господа свог, 6. фебруара 891 године[52]. Његове свете мошти бише касније пренете и сахрањене у храму Светог Јована Претече у Цариграду, у близини манастира званог Еримија или пророка Јеремије. Нe прође много времена по његовом блаженом уснућу, а света Црква Православна уврсти га у светитеље Божје и отпоче славити његов свети спомен. Затим би унето његово свето име и у Синодикон Православља, из којег се сваке године у Недељу Православља чита овако: "Игњатију и Фотију, најсветијим и православним патријарсима, вечан спомен!" И још се у Синодикону каже: "Све што је писано или говорено против светих патријараха: Германа, Тарасија, Никифора, Методија, Игњатија и Фотија - анатема". У светој пак служби његовој најсветији патријарх Фотије назива се овако: "Поборник Православља, заштитник православних, стуб и тврђава Цркве, орган благодати, сасуд избрани, богоречита лира Духа Светог, богонадахнути проповедник, најмудрији јерарх, васељенски учитељ Цркве, светилник у речи и у догматима, труба која јасно и гласно проповедаше исхођење Духа Светог од Оца, као што и Апостол Јован богословствоваше о томе; најјачи противник и разоритељ јереси, који свети Символ вере заштити од јеретичког додавања и кварења; најсветији Светлословесни и Светлоимени Фотије (Φωτιος = Светлосни)". Његовим светим молитвама нека Господ и нас све православне помилује и спасе. Амин.

СПОМЕН СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ ВУКОЛЕ епископа Смирнског

Вукола свети, очистивши себе још у младости, постаде обиталиште Светога Духа. Пошто свеславни и љубљени ученик Христов, свети Јован Богослов, нађе да је Вукола опробан и достојан, посвети га за епископа и пастира Цркве у Смирни. И онда овај божанствени јерарх, просветљен Духом Светим, просвети незнабошце који су се налазили у тами незнања, и помоћу светог крштења начини их синовима светлости и дана, ослободивши их од неукротивих зверова, тојест од дивљих и мрачних демона. А када дође време да свети Вукола отиде ка Господу, он посвети светог Поликарпа[53] за епископа и свог наследника у Смирни, и учини га пастирем и учитељем својих духовних оваца. И тако отиде ка Господу. А када сахранише свете мошти његове, учини Бог те на гробу његовом израсте мирта, која је исцељивала, и до данас исцељује, од разних болести оне што са вером долазе.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ФАУСТЕ и са њом ЕВИЛАСИЈА И МАКСИМА

У време цара Максимијана беше у граду Кизику[54] млада девојка, по имену Фауста. Кћи побожних и богатих родитеља, она би одгајена од њих у догматима хришћанске вере. Нo у тринаестој својој години она остаде сироче, пошто јој родитељи отидоше ка Господу. И живљаше Фауста у посту и молитвама, и у читању Божанских Књига. И чуваше своју девичанску чистоту, презирући сву заводљивост овога света, богатство, сласти и угађање телу, а ходећи тесним и мучним путем суровог живота. Због тога се прочу и постаде славна. Али се толика врлина њена не могаше сакрити. По речи Господњој: Нe може се град сакрити кад на гори стоји (Мт. 5, 14).
Глас о Фаусти дође и до самог цара Максимијана. И он одмах посла у град Кизик врховног жреца, по имену Евиласија, да потражи и пронађе невесту Христову Фаусту, овако му наређујући: Ако пристане да принесе жртву боговима, биће јој добро, не пристане ли, онда је баци у море.
Евиласије допутова у Кизик, пронађе Фаусту, младу по годинама али врло стару по вери и разуму, и изведе је на суд преда се. И примораваше је да принесе жртву ништавним боговима. А светитељка му одговори: Ја нећу принети жртву тим боговима, који су и глуви и слепи и без икаквог чувства, јер су дела руку људских. А ја имам оца и женика Исуса Христа на небу, и не могу да оставим Њега, нити хоћу да изгубим наследство које имам у Господа мог. Евиласије јој рече: Фаусто, принеси жртву боговима, да не би умрла љутом и горком смрћу. Светитељка одговори: Немој ме сматрати за неко безумно женско створење, јер, иако сам мала по годинама, срце ми је велико и савршено пред Господом.
Нa TO ce Евиласије силно разјари, и нареди да је ошишају на срамоту и поругу, па да је обесе о дрво и жестоко бију. Страшно мучена, света Фауста подиже очи к небу, и мољаше се Господу. Пошто се доста молила, с неба сину тако страшна муња, да многе поби. Видећи то, Евиласије се препаде, дозва к себи свету Фаусту, и рече јој: Жено, реци ми, ко си ти? Јер видим да чиниш магијска дела. Светитељка му одговори: Послушај ме, Евиласије: нареди живописцу да изради моју слику са изображењем свију мука. - И када то убрзо би урађено, светитељка рече Евиласију: Знај, као што ова слика не осећа никакве муке ни болове, тако ни моје тело не oceћa муке од твојих казни, јер је сва душа моја утврђена у Господу мом. И што год хоћеш, чини брже!
Тада Евиласије нареди да је метну у дрвени сандук, и да дрвеним клинцима сандук чврсто затворе, па да тестером престружу сандук заједно с њом. Док ову наредбу слуге марљиво извршиваху, светитељка певаше у сандуку славећи Бога. Дуго се слуге мучаху стружући, али ништа не могоше учинити, јер тестера не беше у стању да светитељку, која беше тврда као неки дијамант, струже, нити да је повреди. И слуге толико изнемогоше, да попадаше као мртви. А кад дођоше к себи, они устадоше, и отидоше код Евиласија, и рекоше му: Молимо те, господине, жену коју си нам дао да престружемо закључану у сандуку, пет сати стругасмо, али ништа не могосмо учинити; притом смо шест тестера изменили, али њу не могосмо ни додирнути; па још и ватру наложисмо испод сандука, да би је спалили у њему, али је ни ватра не додирну, нити сандук опали. А она певаше, говорећи: Ако прођем кроз огањ, неће ме сажећи, и пламен ме неће опалити (Ис. 43, 2).
To веома ожалости Евиласија, и кад светитељку изведоше пред њега, рече јој: О жено, задивљујеш ме силно својим чудесима. Већ ми је осамдесет година, и никада тако нешто видео нисам. Стога те заклињем Богом твојим, у кога верујеш, реци ми сву истину. Светитељка му одговори: Молим те, господине, слушај пажљиво што ћу ти рећи: Сила Божја је оно што ме чува читаву у мукама, као што си сам видео. И ако пажљиво саслушаш речи моје, ускоро ћеш пристати да постанеш пријатељ вере моје. А он рече: Кажи ми брзо истину, а ја ћу пажљиво слушати. Светитељка стаде говорити: Бог је бесмртан и вечан, и дела су Његова истинита, и суд је Његов свет и праведан. Он чува на сваком месту слуге Своје који живе праведно и свето и проходе диван подвиг. Они посрамише ђавола, одбацивши и попљувавши идоле, које ви као богове поштујете, и победише зла дела овога света. Они презревши земаљско, зажелеше небеско, и живећи чисто, држе заповести Божје беспрекорно. Њих вишњи Бог чува од свакога зла, јер они знају да је Он једини истинити Бог, и да нема другог осим Њега. Он сиђе на земљу и, уселивши се у свету и пречисту Дјеву како Он то једини зна, роди се од ње на неизразив начин. И, кратко, речено: Он одрасте и, учинивши многа преславна дела и проповедавши чудесно Еванђеље, добровољно дође на крст, и пострада телом да нас спасе; затим, бивши погребен, васкрсе у трећи дан, и у слави се узнесе на небо, откуда ће опет доћи на крају света, да суди живима и мртвима, и да свакоме да по делима његовим. Због тога и ми, следујући Њему, предајемо себе на ране и муке ради царства небеског, да бисмо вечито живели. Јер овде умиремо, а тамо живимо бесконачним животом.
Чувши то, Евиласије поче упознавати велику силу Бога живога. Срцем му се разли умилење, и он крену ка бољем. И скинувши окове са свете мученице Фаусте, пусти је на слободу. Тада неко од његових слугу хитно оде код цара Максимијана, и извести га, говорећи: Господару царе, Евиласије погази љубав твоју, и хоће да постане хришћанин. Зато похитај да га отмеш од саблазни хришћанске пре но што је постао хришћанин. - Цар се веома ожалости због тога, брзо дозва свога епарха Максима, који беше врло суров и нечовечан. И заклевши га у своје богове, посла га у Кизик код Евиласија. И Максим, стигавши у Кизик са великом јарошћу, упита блаженог Евиласија: Реци ми, свепокварена главо, како си смео да напустиш велике богове и презреш их, а поверујеш безумним хришћанима и приступиш њима? Евиласије одговори: Кунем се главом својом да ћеш и ти, ако саслушаш девицу Фаусту, убрзо познати Бога живог, и бити блажен.
Нa TO ce епарх Максим силно разгневи, и нареди да Евиласија обесе о дрво и немилосрдно бију. И дуго бијен, Евиласије говораше ка Христу Богу: Господе Боже свемогући, Ти си слушкињи Твојој Фаусти помогао у свима мукама које су је снашле, и мојим очима показао чудеса Твоја, - избави и мене ништавног од свирепог и суровог епарха, пошто чезнем за Toбом Господом због многих и великих чудеса Твојих. - Затим нареди епарх да упаљеним свећама пале тело мучениково. И паљен свећама, страдалник моли свету Фаусту, која је ту стајала и посматрала његово страдање, да се помоли за њега Господу. Светитељка се сажали на њега, и стаде се молити говорећи: Господе Боже мој, јави благодат своју, и послушај мене слушкињу Твоју: Прими Евиласија у тор словенског стада Свог, и уврсти га међу праведнике Своје, јер си благословен вавек, амин.
Тада епарх нареди те и свету Фаусту изведоше пред њега на неправедни суд, зато што усаветова Евиласија да постане хришћанин. И упита је Максим: Нечестива главо, како си се дрзнула да чесног свештеника Евиласија отргнеш од великих богова и приведеш твоме богу? Одговори света Фауста: Надам се у благог и свемилостивог Бога мог, који је призвао Евиласија да постане син Истине, да и тебе призове к своме познању и божанском поклоњењу. Епарх рече: Фаусто, не мисли да ћу ја бити луд као Евиласије који те послушао. - И одмах нареди да је вежу, и да јој гвоздене клинце набију у обе ноге. И кад слуге ово брижљиво рађаху, светитељка не осећаше никакве болове. А епарх Максим, видећи да мученица не хаје за овакве муке, дозва чету војника, и нареди им да измисле најљуће и најстрашније мучење за њу. И рече један војник, по имену Клавлије: Господине мој, ако светлост твоја жели да је брзо умори, онда је треба бацити зверовима да је поједу. - И одмах нареди спарх да тако буде. И би светитељка одведена нага на оно место где су је зверови имали појести. И пустише лавицу на њу, али лавица притрча и поклони се светитељки; затим пустише многе друге зверове, и сви они, припадајући к ногама њеним, клањаху јој се.
Видевши такво чудо, епарх се веома удиви. И нареди да је вежу, и за ноге вуку по земљи. И тако нага вучена по земљи, светитељка завапи ка Господу, говорећи: Господе Исусе Христе, покриј Твоје створење, да бестидне и нечестиве очи не гледају на наготу тела Твоје невесте! - И тог часа спусти се одозго облак, и покри светитељку као изванредна хаљина.
После тога један други војник, по имену Јевсевије, рече спарху Максиму: Ако хоће светлост твоја нека је да мени под власт. Епарх одговори: Узми је, и мучи је како хоћеш и можеш. - Он узе свету мученицу, одведе је код ковача, начини много врло дугачких гвоздених клинаца, и укуца их у њену главу, и у чело, и у очи, и у груди, и у колена, и у цело тело њено. А светитељка се мољаше у себи говорећи: Господе Исусе Христе, благодарим Ти, јер си Ти сведок срца, слава и венац праведника! удостоји и мене, ништавну и недостојну слушкињу Твоју, да се обретем на стази која води у Твоје тихо пристаниште! и епарха Максима приведи светој вери и љубави Твојој, и утврди га у страху Твом, и уврсти га међу исповеднике Твоје, истинити Боже, да сви познаду да си Ти једини Бог, и да Теби приличи божанска част и слава кроза све векове, амин.
Јевсевије пак, видећи да млада девојка, сва начичкана клинцима и обливена крвљу, не обраћа нимало пажње на такве муке, као да уопште не осећа никакве болове, нареди да се донесе велики котао, напуни смолом и сумпором, стави на ватру, и јако прокључа. И он баци у котао свету Фаусту заједно са светим Евиласијем. А ватру непрестано ложаху. Свети пак мученици, стојећи у том котлу као у месту цветном и прохладном, певаху и слављаху Бога. И одмах се угаси ватра, и котао охлади.
Тада епарх Максим, видевши веру и трпљење светих, рече: Боже вечни, који си учинио да Евиласије постане учесник у страдањима слушкиње Твоје Фаусте за Тебе, прими и мене бедног и грешног, и уврсти ме са њима као трећег, да и ја зли и најмањи допуним број три, у знак Пресвете Тројице. Господе Боже сила, покажи несумњиво Твоју доброту и на мени недостојном слузи Твом, да се и због мене прославиш.
Када он то изговори, отворише се небеса, и он виде Сина Божјег са хоровима светих Анђела и Арханђела и са саборима свих Светих. Видевши тако страшно и ужасно тајанство, Максим громко повика к Богу, говорећи: Господе, прими ме као слугу Твога Евиласија, и не помени моја безакоња и неправде, него прости мени грешном и недостојном слузи Твом, и прими ме као што си некада примио разбојника.
Рекавши то, он одмах притрча котлу, у коме беху света Фауста и свети Евиласије и, подигавши очи к небу, прекрсти се, говорећи: У име Оца и Сина и Светога Духа, и ја сам са вама! - И скинувши хаљине са себе, он опет цело тело прекрсти крсним знаком, и ускочи у котао. Тада се света и блажена Фауста испуни великом радошћу и весељем што је услиши Бог те Максима приведе светој вери. И рече мученица: Хвала Ти, Христе Боже, што не желиш да ико погине, него да се сви спасу и доћу у познање истине. Јер ево и ја сам између двојице слугу Твојих, као винова лоза која гроздове рађа, и исплета троструку врвцу која се не кида (Књ. Проп. 4, 12). Јер си Ти, Господе, рекао: Где су два или три сабрани у име моје, ту сам и ја међу њима (Мт. 18, 20).
Док је светитељка тако с радошћу говорила, дође глас с неба говорећи: Ходите к мени сви који се трудите у подвизима, и који сте натоварени страдањима имена мога ради, и ја ћу вас одморити у царству мом небеском. - Када овај глас с неба чуше, свети се испунише неисказане радости и, заблагодаривши Богу, мирно предадоше душе своје у руке његове шестог фебруара. На њихове молитве, Господе, опростивши нам грехе наше, удостоји све нас милости Твоје, и учини нас учесницима вечнога живота, јер си благословен са Оцем и Светим Духом, и слављен вавек, амин.

СТРАДАЊЕ СВЕТЕ МУЧЕНИЦЕ ДОРОТЕЈЕ ДЕВИЦЕ и оних са њом

Живљаше у граду Кесарији Кападокијској крајем трећег века света девојка по имену Доротеја. Она у све дане служаше Богу у чистоти, трежњењу и целомудрености постећи се и молећи се непрестано. А беше веома мудра, да су се једва могли упоредити с њом људи изванредне мудрости. И који год су је познавали, славили су име Господа нашег Исуса Христа, који има такву слушкињу, којој је и поглед чедан, и живот свет, и мудрост несравњива, и девственост беспрекорна. У љубави пак Христовој она беше толико савршена, да је била достојна да буде у његовим небеским дворима. И Њега ради она удвостручи свој подвиг, побеђујући тело и ђавола. И пошто исплете себи двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва, она радујући се оде ка Христу женику свом. А како она пострада на земљи за Њега, казаће ова повест.
Слава о њеном светом животу, ширећи се међ људима, дође и до ушију обласног управитеља Саприкија, гонитеља хришћана. Он без оклевања допутова у Кесарију, одмах ухвати свету Доротеју, и изведе преда се на свој неправедни суд. Света девица претстаде нечестивом судији, молећи се у себи Господу и призивајући у помоћ Бога Спаситеља свог. Упита је управитељ: Реци ми, како се зовеш? Светитељка одговори: Зовем се Доротеја. Саприкије рече: Позвао сам те ради тога да, по наређењу наших великих царева, принесеш жртву бесмртним боговима. А света Доротеја одговори: Бог, који је цар на небу, Он ми заповеда да Њему јединоме служим. Јер је тако написано: Господу Богу своме поклањај се и Њему јединоме служи (Мт. 4, 10). И опет: Богови, који нису створили небу и земљу, нека нестану са земље! (Јерем. 10, 11). Треба дакле испитати, чијем се наређењу ваља повињавати: да ли наређењу цара земаљског или наређењу Цара Небеског? и кога послушати: Бога или човека? Јер шта су цареви земаљски? Само смртни људи, какви беху и ти ваши богови, чијим се идолима ви клањате. Саприкије рече: Ако хоћеш да будеш читава и здрава и неоскврњена, напусти хришћанство и принеси жртву боговима. Нe учиниш ли то, бићеш пo закону љуто мучена, да ћеш постати пример страха за друге. Светитељка одговори: Бићу пример страха Божјег за све верне, да се Бога боје, а да се разјарених људи не боје. Јер ови чине што и бесни пси: немајући ни ума ни разума, они бесне, срде се, лају, и зубима својим хватају и уједају невине људе и пролазнике. Саприкије рече: Како видим, ти си одлучила да чврсто останеш у тој најглупљој вероисповести, и хоћеш да са твојим једномишљеницима љуто погинеш. Послушај ме, и принеси жртву боговима да би избегла љуте муке. Светитељка одговори: Мучења су твоја привремена, а муке паклене су вечне. Стога, да бих избегла вечне муке, ја се не бојим привремених мука. Сећам се речи Господа мог: Нe бојте се оних који убијају тело, а душе не могу убити; него се бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 28). Саприкије рече: Зато треба да се бојиш богова, да се они, ако им не принесеш жртву, не разгневе, па погубе и душу твоју, и тело твоје. Света Доротеја одговори: Већ ти рекох, Саприкије, да ме никако не можеш наговорити да принесем жртву демонима, који су обитавали у тим ништавним људима, који су тако погано живели, да је стидно и говорити. Па су тако и помрли, као неразумне животиње. Јер док су били У животу, они не познаше Онога који је створио небо и земљу, и све што је на њима. Зато њихове душе гope у неугасивом огњу. А ви се клањате њиховим идолима, који су начињени од разних ствари. И треба да се са њима пошљу у вечни огањ они који оставише Творца свога и постадоше поклоници њихови.
Чувши то, Саприкије се разјари и, обраћајући се слугама који су били готови да је муче, рече: Поставите је на место мучења, еда би се уплашила мука и пристала да буде служитељка боговима нашим. А слушкиња Божја, стојећи на месту мучења, јуначки и неустрашиво рече судији: Што оклеваш, те ме не мучиш? Чини што ћеш чинити, да бих што пре могла видети Онога, ради чије љубави се не бојим страдати, нити се ужасавам умрети. Саприкије упита: А ко је то, за којим толико чезнеш? Света Доротеја одговори: Христос, Син Божји. Саприкије упита: А где је Христос? Светитељка одговори: Својим свемоћним Божанством Он је свуда, а својим човечанством на небу седи с десне стране свога Оца, са којим је и са Светим Духом једнога Божанства. И он нас позива у рај вечних сласти, где вртови у свако доба доносе родове; и кринови, руже и сваковрсно дивно цвеће увек цвета; и поља, горе, хумови су свагда зелени извори - слатки, и душе Светих се веселе у Христу. Када би ти, о Саприкије, поверовао у ово о чему ти говорим, ти би се спасао погибије, и ушао у рај неисказаних сладости Божјих. Саприкије јој рече: Ти треба да напустиш таштину, и принесеш жртву боговима, и удаш се, и уживаш живот, да не би погинула, као што и преци твоји изгибоше због безумља свог. Светитељка одговори: Нећу принети жртву демонима, јер сам хришћанка; нити ћу се удати, јер сам Христова невеста. И то је вера моја, која ће ме увести у рај, и у дворе Женика мог. - И би светитељка мучена бездушно.
После тога управитељ Саприкије нареди да светитељку скину са мучилишта, и одведу двема рођеним сестрама, незнабошкињама: Христини и Калисти. Оне најпре беху хришћанке, али се побојаше мука и одрекоше се Христа. И одадоше се нечестивом животу у сластима и таштини светској, богато награђене од идолопоклоника за своје отпадништво од Христа. Њима Саприкије предаде свету девицу Доротеју, говорећи: Тако и ову од безумља хришћанског одвојите, и боговима је нашим обратите. Ми ћемо вас великим и разноврсним даровима обдарити, ако је можете на нашу страну превести.
Оне је одведоше својој кући, и говораху јој: Послушај судију и учини му по вољи. Спаси себе од мука, као што ми урадисмо. Боље ти је да се постараш да овај видљиви свет и слатки живот не упропастиш у мукама, и да не погинеш пре времена. Света Доротеја им одговори: О, када бисте се ви, послушавши мој савет, покајале што сте принеле жртву идолима, и опет Хриcту обратиле! Тако би спасиле себе од паклених мука. Јер је Господ наш благ, и богат добротом, и милосрдан према онима који Mу се обраћају свим срцем. Рекоше јој Христина и Калиста: Једном већ пропадосмо, отпавши од Христа, како је онда могуће да се поново обратимо Њему? Одговори им светитељка: Већи је грех не веровати у милосрђе Божје, него се поклонити идолима. Нe очајавајте дакле, нити сумњајте да добри и искусни Лекар може исцелити ваше ране. Нема ране коју Он не би хтео исцелити. Јер се Он назива Спаситељ због тога што спасава, Искупитељ - због тога што искупљује, Ослободитељ - због тога што ослобађа. Ви се само од свег срца покајте, и нема сумње удостојићете се опроштаја.
Тада се обе сестре бацише пред њене ноге, плачући и молећи је да се помоли за њих милосрдном Богу, да прими њихово покајање и подари им опроштај. И света девица завапи к Богу са сузама, говорећи: Боже, Ти си рекао: Нећу смрти грешника, него да се обрати и жив буде. Господе Исусе Христе, Ти си објавио да већа радост бива пред анђелима Божјим за једног грешника који се каје, него ли за деведесет и девет праведника који нису сагрешили (Лк. 15, 10). Покажи доброту Своју према овим овцама Твојим које ђаво успе да уграби и отме од Тебе! Врати овце Твоје у тор Твој к стаду Твоме, о добри Пастиру, да би се по угледу на њих обратили Теби сви који cу отпали од Тебе!
Пошто прође извесно време, управник Саприкије позва к себи обе те жене са светом Доротејом. И узевши насамо обе сестре, питаше их, да ли су могле да придобију Доротеју за њихове богове. А Христина и Калиста одговорише: Уплашивши се од привремених мука, ми се преварисмо и зло учинисмо што принесосмо жртве идолима. Стога је молисмо те нам даде покајање, којим би могле добити у Христа Господа нашег опроштај грехова наших.
Тада Саприкије раздра хаљине своје на себи, и сав бесан нареди да се обе сестре вежу уједно, леђима једну другој окренуте, да их тако баце у казан пун смоле, па да наложе ватру и спале их. А оне, призивајући Бога, говораху: Господе Исусе Христе, прими наше покајање, и подари нам опроштај! - И док њих спаљиваху, света Доротеја, посматрајући их, весело им довикиваше: Идите испред мене, о сестре! И будите сигурне да су вам греси опроштени. И знајте да венац мучеништва, који раније изгубисте, сад несумњиво нађосте. И вама ће у сусрет изаћи милосрдни Отац, весео што нађе блудног сина, и загрлиће вас, и као своје миле кћери прославити и узвеличати пред Анђелима Својим, и уврстити вас у лик светих Мученица. - И тако свете жене те, Христина и Калиста, рођене сестре, у покајању мученички скончаше, и с опроштајем добише од Христа и венац победе.
Онда Саприкије нареди да свету Доротеју опет ставе на муке: да је обесе и муче као раније. А светитељка у мукама би обузета толиком радошћу као да је већ улазила у дворе љубљеног женика свог Христа. И упита је Саприкије: Шта је то те ти лице сија толиком радошћу; и у мукама сва си радосна? Одговори светитељка: Никада се у целом животу свом нисам тако радовала као сада. А нарочито се радујем због оних душа, које ђаво преко тебе отргну од Бога, а преко мене их прими Христос. Сада је на небу велико весеље, јер се због тих душа радују Анђели, веселе Арханђели, и ликују заједно сви свети Апостоли, и Мученици, и Пророци. Зато пожури, Саприкије, и што имаш да чиниш чини брзо, да бих се могла и ја одмах придружити весељу Светих, и радовати се са онима на небу, са којима плаках на земљи. - Тада Саприкије нареди да буктињама пале свету мученицу. А она се све већма и већма радоваше; и лица светла и радосна она довикну судији: Бедниче, ништа си и ти и твоји идоли! - Мучитељ нареди да је скину с дрвета, и да је песницама бију по лицу. И рече: Бијте лице које ми се руга! - Бијена, светитељка не престајаше да се радује. И малаксаше они што је бију.
Тада судија Саприкије изрече над њом овакву смртну пресуду: Наређујемо да мачем буде посечена Доротеја, горда девојка, која не хтеде принети жртву бесмртним боговима и остати у животу, него волије добровољно умрети ради неког непознатог човека, званог Христос. - Саслушавши пресуду, света мученица Доротеја узвикну: Благодарим Ти, душељубче Христе, што ме призиваш у Твој рај, и уводиш ме у пресвете дворе Твоје! - Неки присутни велможа Теофил, учен човек и саветник управников, насмеја се на ове речи, па довикну Доротеји: Чуј, невесто Христова, пошаљи ми јабука и ружа из раја Твога Женика! - Заиста ћу то учинити! одговори му света Доротеја.
Кад Доротеју доведоше на губилиште, она замоли џелата да јој допусти да се мало помоли Богу своме. И кад заврши молитву, стаде пред њу Анђео Господњи у облику једног дивног дечка, носећиу чистом платну три дивне јабуке и три црвене руже. Светитељка му рече: Молим те, однеси то Теофилу, и реци му: ево ти што си желео! - Рекавши то, она преклони под мач свету главу своју и, пошто јој би глава отсечена, она ликујући оде ка Христу Господу, женику свом, кога од младости заволе. И доби венац победе из руку Господњих у дворима Његовим бесмртним.
Теофил пак, потсмевајући се обећању свете девице Доротеје, причаше својим пријатељима и вршњацима говорећи: Када су водили на смрт Доротеју, која је изјављивала да је невеста Христова и хвалила се да ће ући у Његов рај, ја јој довикнух: Чуј ти, невесто Христова, када уђеш у рај женика свог, пошаљи ми отуда ружа и јабука! А она ми одговори: Заиста ћу ти послати. - Причајући то пријатељима својим, Теофил се веома много смејао. И гле, изненада стаде пред њега онај Aнђeo ca три дивне јабуке и са три прекрасне руже, и рече му: Као што обећа, света девица Доротеја шаље ти ово из раја свога Женика. Угледавши јабуке и руже, Теофил их узе у руке, и громко узвикну: Христос је истинити Бог, и у Њему нема никакве неправде! - А пријатељи и вршњаци га упиташе: Јеси ли полудео, Теофиле, или збијаш шалу? Одговори им Теофил: Нити сам полудео, нити збијам шалу, него ми здрав разум наређује да верујем да је Исус Христос истинити Бог. - А они га питаху: Откуда та изненадна изјава од тебе? Теофил им одговори: Реците ми, који је сада месец? Рекоше му: фебруар. На то им Теофил одврати: У ово зимско време сву Кападокију покрива мраз и лед, и нема ниједног дрвета ни биљке да листа. А шта мислите, откуда су ове руже и јабуке са својим гранчицама и лишћем? Говорећи то, он им показиваше јабуке и руже. А они, разгледајући их и пипајући их и миришући њихов диван мирис, чуђаху се и говораху: Овакве јабуке и овакве руже нисмо видели ни кад им је време. Теофил им рече: Девојку Доротеју, коју су водили на смрт, ја сам сматрао за луду, јер је Христа називала својим жеником и спомињала Његов рај. Тада сам јој као лудој довикнуо, исмејавајући је: Када дођеш у жеников рај, пошаљи ми отуда јабука и ружа! А она ми одговори: Заиста ћу ти послати. - Ја сам се смејао на ове њене речи. И гле, пошто јој глава би отсечена, изненада дође преда ме један мали, отприлике четворогодишњи дечко, неисказано леп. Изгледало ми је да неће умети што говорити. А он ми се као зрео човек обрати, говорећи: Света девојка Доротеја, као што обећа, шаље ти поклон из раја свога Женика. - Рекавши то, он ми спусти у руке ове јабуке и руже, и постаде невидљив. - И опет узвикиваше Теофил, говорећи: Благо онима који у Христа верују и страдају имена Његова ради, јер је Он истинити Бог, и сваки који верује у Њега, заиста је мудар.
Док је Теофил говорио то, и слично томе, неки отидоше управнику области и рекоше му: Твој саветник Теофил, који је досада мрзео хришћане и тражио смрт за њих, сада гласно хвали и благосиља име неког Исуса Христа. И многи, под утицајем Теофилових речи, повероваше у Њега.
Управник нареди да му сместа доведу Теофила. Пошто би Теофил доведен, управник га упита: Шта си јавно говорио? Теофил одговори: Хвалио сам Христа, кога сам раније хулио све до данашњег дана. Управник му рече: Чудим се теби, мудром човеку, што хвалиш име онога ти који си до сада гонио оне који су га хвалили. Теофил одговори: Познао сам да је Христос истинити Бог, јер ме је изненада извео из заблуде на прави пут, и учинио да сазнам да је Он истинити Бог. Управник рече на то: Сви мудри људи, који воле философију, напредују и расту у мудрости, а ти си се одједном из мудрог човека претворио у лудог, називајући Богом онога кога Јевреји распеше, као што си и од самих хришћана слушао. Теофил одговори: Слушао сам да је Христос био распет, и био сам у заблуди, јер Га нисам сматрао за Бога и свакодневно сам хулио име Његово. А сада се кајем за своје пређашње грехе и богохулства, и исповедам да је Он истинити Бог. Управник упита: Где и када постаде хришћанин ти који си све до овога дана приносио жртве боговима? Теофил одговори: Оног часа кад поверовах у Христа и исповедих Га, познадох да сам постао хришћанин. И стога, верујући свим срцем у бесмртност Христа Сина Божјег, проповедам име Његово истинито, име свето, име беспрекорно, име у коме нема никаквог лицемерства, никакве обмане, који царују у идолима. Упита га управник: Зар царује обмана у нашим боговима? Одговори Теофил: Нe царује ли обмана у оним идолима, које рука људска од дрвета истеса, од бакра и гвожђа искова, од олова изваја; које чувају буљине, по којима пауци плету своје мреже, у којима је унутра пуно мишева? Ако није тако као што кажем, нека будем лажов. А ти размисли сам, зар не говорим истину? И пошто не лажем, право је да и ти приступиш истини и одвратиш се од лажи. Јер доликује теби, судији, који друге судиш због лажи, да се сам обратиш од лажи ка истини, која је у Христу Богу. Упита га управник: Зар богови наши нису живи? Одговори Теофил: Видимо да идоли имају лик човечији, али немају ниједно чувство. А Бог је невидљив, жив, и давалац живота. Идоле, направљене од скупоцене грађе, чувају, да их лопови не би украли. А Бога небеског нико не чува, него Он чува све, одржава и очувава своју творевину. Управник рече: О кукавни Теофиле! видим да желиш злом смрћу погинути. Блажени Теофил одговори: Ја желим да нађем добар живот. Управник рече: Знај, ако останеш у том безумљу свом, најпре ћу те ставити на многе муке, па онда љуто погубити. На то блажени Теофил одговори: Ја почех то желети, да будем убијен за Христа Бога. Рече му управник: Сети се куће своје, и жене, и деце, и сродника, и немој лудо срљати у горку смрт. Јер је велико безумље, добровољно предавати себе на муке и казне, којима се подвргавају злочинци. Светитељ одговори: Није безумље, него је то велика мудрост, ради великих и вечних блага - пренебрегнути мале и привремене муке, и ради бесконачног живота - примити кратку смрт. Управитељ га упита: Зар радије изабираш муке него одмор, и радије желиш смрт него живот? Свети Теофил одговори: Ја се и мука бојим, и смрти плашим; али оних мука које немају краја, и оне смрти која доноси вечну казну. Мукама, на које ти стављаш, брзо ће бити крај; а муке, које су спремљене за идолопоклонике, никада се неће окончати,
Тада нареди управник да светог Теофила обесе нага о дрво, и немилосрдно бију. Бијен, светитељ говораше: Ето сада постадох прави хришћанин, пошто на крсту висим. Јер ово дрво је слично крсту. Благодарим Ти, Христе Боже, што си ми подарио да висим на знамењу Твом! - Управник му рече: Несрећниче, поштеди тело своје! Свети Теофил му одговорп: Несрећниче, поштеди душу своју! Ја привремено не штедим тело своје, да душа моја буде поштеђена вечно.
Разљути се мучитељ још више, и нареди да мученика гвозденим гребенима стружу и буктињама пале. А светитељ се радоваше у мукама, као да не осећа болове, и ништа друго не говораше осим: Христе, Сине Божји, Тебе исповедам, придружи ме лику Светих Твојих! - И лице његово беше светло.
Пошто слуге које су га мучиле, малаксаше од силног напора, управник Саприкије изрече овакву смртну пресуду светом Теофилу: Наређујемо да се отсече глава Теофилу, који је све до сада приносио жртве бесмртним боговима, а сада се покварио, и од богова пришао хришћанском зборишту.
Када свети Теофил чу ову пресуду, он узвикну: Благодарим Ти, Христе Боже мој! - и радујући се приклони под мач свету главу своју. Посечен, он се овенча мучеништвом. И он, који је дошао у једанаести час, прими награду као и они први, у дарству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част и слава вавек, амин.
Пострадаше ови свети мученици у време Диоклецијаново, између 288 и 300 године.

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ЈУЛИЈАНА

Овaj свети мученик беше из сиријског града Емесе. Побожан, он као млад изучи лекарске науке, и постаде лекар, не само тела него и душа. Јер лечећи од болести, он је поучавао вери у Христа, и многе је незнабошце привео Христу Богу. А када бише ухваћени 284 године, за време цара Нумеријана, епископ Емесе Силуан, ђакон Лука и чтец Мокије, чији је спомен 29 јануара, и бише осуђени да их зверови поједу, тада овај свети Јулијан, гледајући где их воде зверовима, растужи се, притрча им и стаде их грлити. Зато би ухваћен и он. Онда му укуцаше велики ексер у главу, и друге ексере у руке и ноге, па га тако бацише у једну пећину. И тамо овај блажени мученик предаде свету душу своју у руке Божје.

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА – ДЕВИЦА МАРТЕ И МАРИЈЕ и брата им, светог мученика ЛИКАРИОНА

Рођене сестре по духу и телу свете девице Марта и Марија гораху побожношћу и љубављу ка Христу као еванђелске сестре Марта и Марија. А брат им Ликарион беше дете. Живљаху у Азији у она времена када је Црква Христова била гоњена од нечестивих идолопоклоничких царева и кнезова. Марта и Марија живљаху у девствености, служећи Христу, и веома жељаху да за Њега умру.
Једном приликом пролажаше поред њихове куће нечестиви војвода. И отворивши врата од куће, Марта и Марија довикнуше војводи: Хришћанке смо! А војвода, који је био са слугама, не обрати пажњу на то, и продужи пут. Оне пак опет повикаше пут њега: Хришћанке смо! - Војвода им одговори: Праштам вам због младости ваше, јер није лепо да вас уморим. А света Марта му рече: Војводо, смрт мученика није смрт већ живот.
Када то чу, војвода се силно разгневи, и нареди да је ухвате. У том приступи и света Марија, и рече војводи: Оно што изјави моја сестра, и ја исто изјављујем. Затим за сестрама дотрча и малишан Ликарион, и повика: Оно што су изјавиле Марта и Марија, и ја изјављујем: Хришћанин сам!
И нареди војвода да их распну на три крста. А мајка њихова стајаше и говораше: Спасите се, децо моја мила, и примите венац од Христа! - И Марија, висећи на крсту, одговори: Мајко наша, буди спасена и ти са плодом утробе своје, јер си нас принела Христу.
И џелат прободе мачем на крстовима Марту и Марију и Ликариона.

СПОМЕН ПРЕПОДОБНИХ ОТАЦА НАШИХ ВАРСАНУФИЈА И ЈОВАНА

Ваистину богоносни, христоносни и духоносни оци Варсануфије и Јован беху узорни обрасци подвижништва, богате ризнице врлина, дивна обиталишта Светога Духа, недремљиве очи благодатне видовитости, чудесни сведоци еванђелске богомудрости. Као такви, они нам оставише знамениту књигу ОДГОВОРА на многа питања о духовном животу. Живели су и делали у шестом столећу[55].
Божанствени отац Варсануфије родио се у Египту, где је одрастао и изучио египатски и грчки језик. Још од ране младости желео је да се ода подвижничком животу. Једном пролазећи поред коњског тркалишта, где се људи на коњима утркиваху ко ће кога да претекне и престигне, рече себи: "Видиш ли како се ђаволове слуге усрдно подвизавају? Нe треба ли утолико више да се подвизавамо ми, наследници царства небеског".
Потстакнут тим призором на још веће усрђе, Варсануфије одлучи да се повуче на духовни подвиг. Са том намером он допутова у околину Газе Палестинске и, нашавши тамо старца Mapкела, постаде му ученик. Затим ступи у општежићни манастир аве Серида[56], где начини себи малу келију спочетка ван манастира. Ту се затвори, и наслађиваше се преслатким медом безмолвија, молитвеног тиховања и самовања. У почетку његовог безмолвија њему су из манастира доносили само три хлеба на недељу, којима се он хранио. Нo у то исто време он се предавао и плачу, и такву је сласт црпао од суза да се, осећајући ту неисказану сладост, задовољавао само једним малим хлебом; а често пута је заборављао да и њега једе, по речи цара Давида: Заборавих јести хлеб свој. Од уздисања мога приону кост моја за месо моје (Пс. 101, 6). Тако, он је узимао храну понекад двапут недељно, понекад једанпут, а понекад, долазећи у трапезу, прилазио је храни као већ сит и, узимајући је, осуђивао себе, говорећи: "Зашто ја нисам свагда у таквом стању?" Јер од сладости духовне хране он је заборављао на телесну храну. И што је још необичније, он је могао провести чак и цео живот, не узимајући храну и пићe и не облачећи се у хаљине, јер му Дух Свети беше храна, пиће и одећа (Одговор 78).
У току времена, омивајући себе свагдашњим сузама, блажени тако очисти срце своје не само од телесних, него и од душевних страсти: уображености, сујетности, човекоугађања, лукавства и других сличних, још дубље скривених у срцу, да се диже изнад стрела вражјих, и стече мир помисли, који је сместиште Светога Духа. Стече он и то, да у њему заспа или, боље рећи, умре сваки страсни покрет и умовање. Због тога и назва он свој затвор гробницом, - како то објасни старац Јован, када на питање, зашто је Велики Старац (то јест свети Варсануфије) тако назвао своју келију, одговори: "Зато што он почину од свих страсти, јер потпуно умре греху; и келија његова, у којој се он, још жив, закључао ради имена Исусова као у гробу, јесте место одмора, куда не улази ни демон, ни његов кнез - ђаво; она постаде светилиште, сместивши у себи обиталиште Божије" (Одговор 73).
Од времена, када преподобни Варсануфије очисти срце своје од страсти и удостоји се бити храм и обиталиште Светога Духа, он се због такве чистоте обогати узвишеним, истинским и савршеним смирењем, не оним спољашњим смирењем, које сачињавају скромна одећа и скромне речи, него оним које Дух Свети изграђује у срцу човечјем (ср. Пс. 50, 12). Због тога Оци, нарочито божанствени Григорије Синаит, и називају ово смирење Богодарованим. Смирење је, по речима самог светог Варсануфија, стварно сматрати себе земљом и пепелом, а не само на речима (Одговор 191). Помоћу таквог смирења Велики Старац се удостоји и највеће од свих врлина - расуђивања, које је, по речи њега самог, дано од Бога иноку као управитељ. А од расуђивања се Велики Варсануфије удостоји добити прозрење, којим се постижу мислене и сакривене суштине чувствених и мислених твари.
Кроз прозрење свети Варсануфије се удостоји получити дар прозорљивости и пророштва, те је могао видети оно што се дешава у даљини као да се дешава поред њега, и будућност као садашњост. Овај дар беше у таквом изобиљу дат овом преблаженом оцу, да је он на две године унапред сазнао и објавио долазак у њихово општежиће преподобног Јована, инока обитељи светога Саве (Одговор 1). Он унапред сазнаде и претсказа и то, да ће у њихов манастир доћи неки богати људи и остати у њему да живе (Одговор 31). Исто тако, он је по даној му благодати знао расположења срца људских и одговарао онима који су га питали, не обазирући се на њихове речи већ гледајући у њихове неказане мисли и расположења (Одговор 54 и 161). И његова претсказања потврђивана су самим збивањима. Тако он претсказа да недостојни епископ, кога је цар преко свог изасланика хтео да постави на епископски престо у Гази, "иако ће доћи до градске капије, ипак неће ући у град, јер Бог то неће допустити". И стварно тако и би: изненада стиже вест да је цар умро, те се све наде и планови епископови срушише (Одговор 812).
У овом блаженом угоднику Божјем "гораше љубав Христова као најсилнији огањ", по његовом властитом сведочанству. И желећи братији ту исту љубав од Бога, он вели: "Нека Бог и вама да пламен ове љубави. И онда ће вас Бог уверити, да та љубав узводи до седмога неба оне који је имају, као што неки већ смело узлазе: да ли у телу, не знам, или осим тела, не знам, Бог зна (2 Кор. 12, 2). А да бисте познали почетак пута ка тој радости, почујте: пре свега к човеку долази Дух Свети, учи га свему, и томе како треба смирено умовати; затим, вођен овом првом успламтелошћу, он узлази на прво небо, потом на друго, и тако даље по мери успеха, све до седмога. И тамо се удостојава видети неисказане и страшне ствари, које нико не може чути осим оних који су достигли ту меру, чега Господ нека удостоји и вас. Ту меру достижу они који помоћу трпљења и многих невоља потпуно умиру свету" (Одговор 109).
Савршена љубав никада не пада, и ко њу стекне сав је у успламтелости, разгоревајући се уједно љубављу к Богу и ближњему. И ко ће исказати љубав к ближњему која пламтијаше у овом светом подвижнику Божјем? Жалостиван, он не престајаше молити Бога дан и ноћ, да Он сву братију учини Богоноснима. И он се не само мољаше о томе Богу, него и на делу то чињаше, те братија постајаху заиста Богоноснима и Духоноснима. Тако и Серида, игумана обитељи, Велики Старац просвети својом молитвом и отвори му ум да појима оно што је тешко појмљиво (Одговор 10). И на преподобног Андреја молитвама својим он низведе Духа Светога, да би га учврстио у трпљењу и благодарности (Одговор 211), јер његове молитве узлажаху к Богу као светла муња и као сунчани зраци, те им се весељаше Отац, радоваше Син, уживаше у њима Дух Свети (Одговор 110). Пламтећи божанском љубављу према ближњему, овај небески човек, угледајући се на Христа, полагаше душу своју за браћу своју и даваше за њих одговор Богу, јер је видео и покривао грехе људске као што их и Бог види и покрива (Одговор 57, 58, 236).
Због таког обиља љубави к ближњему, светом Варсануфију би непосредно од Бога дата сила да задржава и отпушта грехе (Одговор 207), што сачињава савршенство дарова, као што он сам вели: "Савршенство дарова је отпуштати грехе, ослобађати душе од таме и изводити их на светлост" (Одговор 211). Стога и Господ дарова апостолима различне дарове пре Свога васкрсења, а ово савршенство дарова даде им после Свога васкрсења, по речима светог Варсануфија: "Разгледај у Еванђељу како је и када је Христос давао ученицима Својим различне дарове: прво, дарове исцељивања, изгоњења ђавола, а најпосле, као савршенство дарова - власт отпуштати грехе, рекавши: којима отпустите грехе, отпустиће им се (Јн. 20, 23). (Одговор 10).
И пошто се Велики Варсануфије удостоји добити овај дар - отпуштати грехе, то и рече једанпут једном болесном брату у манастиру који је тражио од њега да му опрости грехе: "Teби говори Бог, Велики Цар наш: опраштају ти се сви греси твоји" (Одговор 144). А другом приликом, једноме брату који је боловао од сушице и молио Великога Старца да му измоли од Бога отпуштење грехова, он рече: "Брате, по молби твојој Бог ти опрости све грехе твоје од детињства па све до данашњега дана. Нека је благословен Бог коме би угодно да ти опрости све" (Одговор 146). Понекад је Старац, из жалостивог и светог човекољубља, узимао на себе половину грехова неких својих ближњих, а понекад и сву тегобу свих грехова њихових (Одговор 163, 164, 236). За неке се самомученички молио да се Господ смилује на њих. И једноме брату, који га је молио да се моли за њега Богу да му опрости неке грехе, свети Старац одговара: "Пошто сам дужан давати оно што имам, по речи Господњој: Свакоме који иште у тебе, подај (Лк. 6, 30), то ти ево говорим: стекни смирење, послушање, љубав, наду, и онда ћу ја одговарати човекољубивом Богу за све грехе твоје. Знај дакле, ако се не смириш, нећеш ни послушати; ако не слушаш, онда не љубиш; ако не љубши, онда не верујеш; а ако не верујеш, онда се и не надаш. Дакле, ако се потрудиш да ово стекнеш, онда ја примам на себе све грехе твоје. Тада, ако признаш да си губав, верујем да ћеш и ти чути од Спаситеља: Хоћу, очисти се (Лк. 5, 13); ако признаш да си грешан, онда ћеш чути: отпуштају ти се греси многи (Лк. 7, 47); ако пак признаш да си слеп, онда ћеш по вери својој прогледати. Сачувај уста своја од хуљења, да понова не паднеш у прељуто хуљење, па макар било потребно да и саму душу своју положиш. Много сам зноја пролио ја, молећи за то Бога" (Одговор 228). Душе неких умирућих Велики Старац је предавао Светој и Животворној Тројици и, при њиховом узлажењу на небо, ослобађао их од демонских напада (Одговор 145).
Једном речју, Велики Варсануфије достиже до оне мере љубави према ближњему, коју је имао свети апостол Павле, a пре њега свети боговидац Мојсије. Стога је и сам свети Варсануфије употребљавао властите речи Мојсијеве као своје, и овако писао: "Веруј ми, брате, дух мој ревносно ме побуђује да рекнем моме Господу који се радује спасењу слугу својих: Господе! или заједно са мном уведи и децу моју у царство Твоје, или избриши и мене из књиге Твоје".
Због свих ових духовних постигнућа светом Варсануфију би дат од Бога обилан дар чудотворства, те је именом Господа Христа могао мртве васкрсавати, ђаволе изгонити, неизлечиве болеснике исцељивати, друге знаке и чудеса чинити и, као пророк Илија, небо затварати и отварати. О томе говори сам свети Варсануфије на један веома смирен, али баш зато потпуно убедљив начин (Одговор 181). Тим даром чудотворства он и болесног старца, који је живео у манастиру, исцели од дуге и тешке болести; а исцели и другог болесног брата (Одговор 172, 173, 512, 513).
После свега тога Велики Варсануфије се удостоји бити не само син Божји по благодати, него и називати се и бити братом Исусовим. Ево шта он сам о томе говори: "Простите ми и помолите се за мене кукавног, да бих и ја до краја остао у тој мери. Ко је достигао ту меру, већ је постао брат Исусов" (Одговор 181). И када рођени брат по телу овог Светог Старца, и сам већ стар, изјави жељу преко неког посланика да се види с њим, светитељ му одговори: "Ја имам брата Исуса; а ако ти, презревши свет, постанеш монах, онда ћеш ми и ти бити брат" (Одговор 345).
Када божанствени Варсануфије достиже такво савршенство, онда доби тако велику слободу к Богу, да је он један могао умолити Бога за безбројно мноштво људи, и молба му није била одбијана (Одговор 110). Када за време његова живота велики гнев Божји постиже сав свет, оци његовог манастира молише га да сатвори молитве к Богу, да би Господ прекратио гнев Свој. Свети Старац одговори да три савршена мужа моле Бога за сав свет, и један од ове тројице беше сам Велики Варсануфије. Ево његових властитих речи: "Браћо, ја се налазим у плачу и ридању, видећи где иде на нас гнев, јер ми чинимо све што је мрско Богу. Он је казао: Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у царство небеско (Мт. 5, 20). А наше безакоње је далеко веће него у незнабожаца. Многи моле човекољубивог Бога да прекрати Свој гнев на свет, и нема никог човекољубивијег од Бога. Али ипак Он неће да се смилује на нас, јер се томе противи мноштво грехова који се чине у свету. Но има три мужа савршена пред Богом, који су превазишли меру човечанства и добили власт дрешити и свезивати, отпуштати грехе и задржавати их. Они и стоје између помора и света, да не би Господ одједном истребио сав свет, и ради њихових молитава Он разблажује казну милошћу; њима је речено да ће овај гнев потрајати кратко време. Стога, молите се с њима. Молитве ова три мужа сусрећу се на улазу небеског жртвеника Оца светлости, и они се радују и веселе један с другим на небесима. А када гледају на земљу, онда заједно плачу и лију сузе, и ридају због зала која се чине на њој и која изазивају гнев Божји. Ти су мужеви: Јован у Риму, Илија у Коринту и још неко у епархији Јерусалимској; и ја верујем да они указују велику милост свету, заиста указују. Амин" (Одговор 566). Пошто благодат, коју светитељи добијају од Бога, освећује не само њихов ум и душу, него и свештена тела њихова добијају преко душе благодат и освећење, то су и у светога Варсануфија били прожети благодаћу и осветили се не само душа и ум, него се и свештено тело његово удостојило божанске благодати и светости, те су и ствари, које су биле блиске светитељу, добијале неку божанску силу и благодат. Као што, по казивању Дела Апостолских, чалме и убрушчићи апостола Павла исцељиваху од болести болеснике на које их стављаху (Д.А. 19, 12), тако и кукуљача Великог Варсануфија, коју он посла Јовану у обитељ светога Саве, сачува Јована од многих искушења и зала (Одговор 1). Исто тако и други преподобни отац посла светоме Варсануфију своју кукуљачу и аналав, молећи га да их мало поноси, и тиме освети, па да му их онда врати, да би му они били заклон и помоћ (Одговор 123). Многи су добијали од светог Варсануфија на благослов честицу хлеба који је он јео, и помало воде коју је он пио и, узимајући их, осећали олакшање од страсти које су их нападале (Одговор 43, 44, 169). Па чак и само име аве Варсануфија, призвано у мислима, деловало је и пружало помоћ онима који су га призивали; као што је и други старац, божанствени Јован, рекао игуману манастира Елијану, на његово питање, какав треба одговор давати свакоме: Питај мислено светога Старца: Аво, шта да кажем? И по заповести Господњој (Мт. 10, 19), не бринути се о томе шта ћеш говорити (види: Одговор 592).
Свети Варсануфије је постигао овако велико савршенство врлина и удостојио се овако чудесних дарова, пролазећи при томе кроз тако велика искушења, каква обични људи ни замислити не могу. Ево шта он сам пише о томе Јовану из обитељи Савске: "Ако ти будем писао о оним искушењима која сам претрпео, мислим да твој слух то још не може поднети, а можда и ничији, у садашње време" (Одговор 13). Исто тако блаженог оца су нападале тешке болести које је он веома јуначки подносио: болестан, он никада није не само прилегао на одар ради одмора него чак ни рукодеље своје није остављао (Одговор 165). И ово нападање болести на њега било је потпуно оправдано; јер се због великих дарова светитељи подвргавају и великим искушењима, и док неко не пролије крви своје, не може примити у себе Светога Духа, као што то каже свети Петар Дамаскин: "дај крв и прими Духа".
Свети Варсануфије живљаше у шестом веку, у време цара Јустинијана[57]. И у току читавих педесет и више година њега не виде нико од људи, осим игумана Серида преко кога је он давао своје одговоре, и још неколицине којима се он показа само једанпут. Јер он беше закључао себе у једној веома малој келији, као у неком гробу, и за све то време хранио се искључиво хлебом и водом. Када глас о томе дође до ондашњег патријарха јерусалимског Евстохија (552-564), он не поверова томе и зажеле лично да види светог Варсануфија. У том смеру он узе са собом неколико људи и дође с њима на место затвора преподобнога. И када покушаше да поткопају стену и уђу у келију, изненада сукну отуда огањ и умало не спали самог Евстохија и све његове пратиоце, о чему пише историчар Евагрије у 34 глави 4 књиге своје Црквене историје.
Други старац, преподобни Јован, прохођаше такав исти безмолвни живот као и свети Варсануфије, и удостоји се као и он таквих истих дарова Светога Духа, особито пак дара прозорљивости и пророштва, због чега и би назван пророком. Стога Велики Варсануфије једноме човеку, који је по једној ствари већ био добио одговор од божанственог Јована, и упитао о томе и самог Варсануфија, рече: "Бог Варсануфијев и Јованов један је" (Одговор 220). Исто тако, када неки замолише светог Варсануфија да им каже о животу преподобног Јована, он им одговори: "Шта да вам кажем односно живота једнодушног сина мог, благословеног и смиреног послушника, који се у свему одрекао свих својих жеља све до смрти? Господ је рекао: Који виде мене, виде Оца (Јн. 14, 9). И о ученику је рекао: да буде као учитељ његов (Мт. 10, 25). Ко има уши да чује нека чује (Мт. 13, 9). (Одговор 129).
Овим речима свети богоугодник је хтео да покаже, да је божанствени Јован био у свему сличан своме духовном оцу и учитељу - Варсануфију. To ce види и из следећег случаја: када су неки питали божанственог Јована за извесне ствари, он је имао обичај да их шаље светом Варсануфију да им да одговоре на та њихова питања; то је преподобни Јован чинио из смирености, због чега му једном приликом један христољубиви човек и рече: "Што нам се ти, оче Јоване, подсмеваш, шаљући нас да питамо светог и великог Старца, оца Варсануфија, када ти имаш подједнаку са њим силу Духа?" (Одговор 792).
Одакле је био родом, и откуда је дошао преподобни Јован, не зна се. А живео је у првој келији светог Варсануфија, коју овај беше подигао изван Газске обитељи. Ту је блажени Јован безмолствовао, молитвено тиховао и подвизавао се 18 година, све до смрти своје (Одговор 221). Нико није видео да се он икада смешио или био узнемирен, или да се без суза причешћивао Божанским Тајнама, као што то сведочи о њему игуман те обитељи (Одговор 568).
Преподобни Јован је много провиђао и претсказивао односно живота и смрти (Одговор 785, 786). Он је заједно са старцем Варсануфијем исцелио једног христољубивог човека (Одговор 793). Имајући благодатни дар предзнања, он је изабрао за рукоположење управо оне који су били достојни тога (Одговор 811). Преподобни Јован је унапред сазнао и за своју смрт, што је и објавио. Но ава Елијан, тада још млад по годинама а постављен за игумана обитељи, мољаше божанственог Јована да га упути и научи како да управља братијом, и ради тога одложи дан своје смрти: "макар две недеље поклони ми, говораше ава Елијан светом Јовану, да бих добио од тебе одговоре на питања односно манастира и управљања њиме". А благи старац сажали се на њега и, покренут живећим у њему Духом Светим, рече: "Добро, остаћу с тобом још две недеље" (Одговар 221). После тога престави се ка Господу богоносни отац наш Јован.
Такво беше житије богоносних отаца Варсануфија и Јована; такви небески дарови којих се они удостојише; таква блажена кончина којом из овог света изађоше и у царство небеско уђоше. И сада се они наслађују најчудеснијим блаженством, живећи на небесима у непосредној близини сладчајшег Господа, кога свом душом заволеше на земљи. Јер, преселивши се на небеса, они постадоше - речено речима светог Варсануфија - "потпуно умом, потпуно оком, потпуно светли, потпуно савршени, потпуно богови. Узвеличани су, прослављени су, просветљени су, оживели су, јер раније беху умрли за све. Веселе се и веселе; веселе због нераздељиве Тројице, и веселе Вишње Силе". Стога, зажелимо и ми то; пођимо путем њиховим; угледајмо се на веру њихову; стекнимо смирење и трпљење њихово, да бисмо добили достојање њихово. Држимо се непролазне љубави њихове, да бисмо наследили неисказана блага: која око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дођоше (1 Кор. 2, 9). (Одговор 120).
Ваистину је богонадахнута књига Одговора коју ова два богопросветљена и богомудра подвижника оставише. У њој се налазе решења многих најтананијих питања еванђелског живота хришћанског. Одговори у њој дати су кроз свете људе од Светога Духа. Они су били само свето добровољно оруђе Светога Духа. Зато свети Варсануфије и вели: "Све ово пишем ја не по својој вољи него по наређењу Светога Духа - на исправљење и корист душе и савести унутрашњег човека" (Одговор 13). Када је богоозарени Варсануфије наредио своме писару Сериду да напише његов одговор преподобном Јовану, иноку обитељи светога Саве, Серид није могао да упамти све што му је свети старац говорио, и у недоумици је очекивао да му Старац нареди да донесе мастило и хартију и он му диктира у перо реч по реч. Свети Варсануфије, по даној му од Светога Духа благодати прозрења, сазнаде тајну мисао Серидову, лице му изненада засија као огањ, и он рече Сериду: "Иди, напиши и не бој се; јер ако ти ја и безбројно мноштво речи кажем с тим да их ти запишеш, знај да Дух Свети неће допустити теби да запишеш ни реч више ни реч мање од онога што сам ти рекао, па макар ти и сам пожелео то, него ће Он упутити руку твоју како да запише то правилно и доследно" (Одговор 1).
Ова богонадахнута књига садржи око 850 одговора па питања из духовног живота[58]. Ми ћемо навести само неколико од тих богомудрих одговора на тешка питања људске свести и савести. Ево њих: Нико никада неће учинити добро помоћу зла, јер сам бива побеђен злом; напротив, добром се исправља зло (Одговор 15). Знај, брате, сваки помисао коме не претходи тишина смирења, не долази од Бога него очигледно с леве стране. Господ наш приступа с тихошћу; све ђаволско бива са узнемиреношћу и метежом. Мада се демони и показују обучени у овчију одећу, но пошто су изнутра вуци грабљиви, они се обелодањују помоћу узнемирености коју изазивају; јер је речено: по родовима њиховим познаћете их (Мт. 7, 15-16). (Одговор 21). Смирење је скраћено спасење (Одговор 62). Бестрашће је дар Божји, и Бог га дарује ономе који жели (Одговор 72). Осуђуј себе, па ћеш престати осуђивати друге (Одговор 104). Свагда окривљујмо себе: у томе се и састоји победа (Одг. 160). У свему и свачему осуђуј себе као грешећег, и Бог те неће осудити; смири се у свему и добићеш благодат од Бога (Одг. 141). Ко не уме управљати собом, како може тај управљати другима? (Одг. 154). У свима приликама прибегавајмо к смирењу, јер смирени лежи на земљи; а који лежи на земљи куда може пасти? (Одг. 161). Нe помишљај ни о коме зло, тиме сам постајеш зао; јер зли помишља зло, а добри - добро. Добри помишља о добру, а зли о злу. Нe дајте се преварити од ђавола, јер зло не истребљује зло. Од зла се не рађа добро (Одг. 188, 232, 548, 663). Покајање је лек за сваку страст и за сваки грех. (Одг. 223). Ако срце твоје није испуњено вером, онда ти ниси човек него ђаво, јер ђаво стално борави у неверју и непокорности, и непокорни постају слични њему ђаволи (Одг. 233).
Брате, човек се не може спасти без напора. Одсеци од себе три ствари: вољу, самооправдање, човекоугађање, и к теби ће несумњиво доћи умилење, и Бог ће те заклонити од свакога зла (Одг. 234). Нико се не може спасти без труда и држања заповести Божјих. Немој мислити да је спасење лака ствар; оно захтева много зноја, труда и самоприморавања. Зажели спасење, и Бог ће те спасти (Одг. 236). Брате, ко жели да се спасе и постане син Божји, он треба да стекне велико смирење, послушање, покорност и кротост. Стекнеш ли то, ја ти јамчим да ни ђаво, ни страст неће овладати тобом, јер они сагоревају од смирења као од огња, и срце се успокојава просвећивано у Христу (Одг. 244). Откуда човек има страсти? - Бог је створио душу и тело бестраснима, али су они непослушношћу према Богу упали у страсти. Буди покоран Богу, па ћеш тако доћи у смирење, и све ће страсти ишчезнути из тебе (Одговор 243, 236). Смирење чува очи од блуђења и целога човека од свакога зла (Одг. 261). Све страсти савлађује смирење, које сваки стиче трудом (Одг. 281). Имајмо увек на уму да се никакво добро не извршује без муке, јер му противдејствује завист ђаволска (Одг. 383).
Када бивају грешнику извесна јављања, да ли су она од Бога? - Очигледно је да она бивају по опсени лукавих демона, да би завели бедну душу и одвукли је у пропаст. Стога, никада не треба веровати таквим јављањима, него бити свестан својих грехова и своје немоћи и свагда боравити у страху и трепету. - Зар се и онда ваља одвраћати од њих, када бивају у облику Господа Христа? - Онда се баш и треба највише одвраћати од њихова лукаветва и обмане и проклињати их. Нe дај се, брате, никада завести таким демонским привидом, јер божанствена јављања бивају само светитељима; и њима свагда претходи у срцима светитеља тишина, мир и добродушност. Но светитељи, и када се увере у стварност тих јављања, изјављују да су недостојни тога; утолико пре грешници не треба никада да верују таким јављањима, знајући своју недостојност. - Реци ми, аво, како сме ђаво да у виђењу или саном привиду показује Господа Христа или Свето Причешће? Ни Господа Христа, ни Свето Причешће ђаво не може показати, него лаже и показује лик неког човека и обичног хлеба. Али свети крст ђаво не може показати, јер не налази средства да га изобрази на неки други начин. Пошто ми знамо истински знак и облик крста, ђаво не сме да га употреби да би нас обмануо, јер је на крсту разрушена сила његова, и крстом му нанесена смртоносна рана. Господа Христа ми не можемо распознати по телу, стога ђаво и покушава да нас на лажни начин увери да је то Он, да бисмо ми, поверовавши обмани као истини, пропали. Стога, када у сну видиш облик крста, знај да је тај сан истинит и од Бога; но постарај се да од Светих добијеш објашњење значаја његова и не веруј своме уму (Одговор 411, 412, 413).
Треба знати да непрестано призивање имена Божјег јесте лечење, које убија не само страсти него и само деловање њихово. Као што лекар ставља лек или фластер на рану болесникову, и они делују, иако болесник не зна на који начин то бива, тако и име Божје, када га призивамо, убија све страсти, иако ми и не знамо на који се начин то збива (Одг. 421).
Када у време псалмопјенија или молитве, или читања, наиђе рђава помисао, да ли треба обратити пажњу на њу и прекинути на неко време псалмопјеније, молитву или читање, да бисмо јој противстали чистим помислима? - Немој обраћати пажњу на њу, већ се још пажљивије удуби у псалмопјеније, молитву или читање, да би позајмио силу од речи које изговараш. Ако пак станемо бавити се вражијим помислима и обраћати пажњу на оно што нам враг внушава, онда никада нећемо бити у стању учинити ишта добро. И чак када видиш да враг сплеткама својим смета твоме псалмопјенију, молитви и читању, ти ни онда не ступај са њима у препирку, него стани призивати име Божје, и Бог ћe ти помоћи и уништити лукавство врагова, јер је Његова сила и слава вавек (Одг. 424).
Седео ти, ходио, заузет чиме био, јео, или што друго ради потребе телесне чинио, па био при томе окренут истоку или западу, ти не престај молити се, јер смо добили заповест да се непрестано и на сваком месту молимо. Само пази да то не чиниш с нехатом (Одг. 438). За време разговора са неким је ли добро призивати име Божје? - И за време разговора, и пре разговора, и после разговора, у свако време и на сваком месту треба призивати име Божје. Свето Писмо налаже: Непрестано се молите (1 Сол. 5, 17), јер се тиме уништава свако искушење (Одг. 716). Како се човек може непрестано молити? - Када је неко сам, онда треба да се упражњава у псалмопјенију и да се моли устима и срцем; а ако је човек на улици или у друштву са другима, онда не треба да се моли устима него само умом. При томе ваља да му поглед не лута, како би избегао расејавање помисли и замке вражије (Одг. 717). Када се молим и упражњавам псалмопјеније, а не осећам силу изговараних речи због неосетљивости срца, каква ми је онда корист од тога? - Иако ти не осећаш силу онога што изговараш, демони је осећају, чују и дршћу. Стога, не престај упражњавати псалмопјеније и молитву, и мало по мало, Божјом помоћу, неосетљивост твоја претвориће се у осетљивост (Одг. 718).
Када ми при псалмопјенију мисао залута и нисам усредсређен, шта треба да радим? - Ако ти мисао залута, онда се поврати и почни од оних речи псалма којих се сећаш и после којих ти је мисао одлутала. Ако се пак повраћаш једанпут, двапут и трипут, и ниси у стању да се сетиш речи при којима ти је мисао одлутала, или их се сетиш па ти је тешко да пронађеш то место од кога треба да продужиш читање, ти онда почни тај псалам од самог почетка. Циљ врага је да ти заборавом омете славословље. Читати прописане псалме у доследном поретку јесте словословље, а не расејавати се мислима при томе могу само они који имају чиста осећања (Одг. 440).
Ако ми за време молитве залута ум, шта треба да радим? - Када се молиш Богу, па умом залуташ, онда се бори док се не станеш молити без расејаности, и будно бди својим умом да се не би расејавао. А ако се то продужи, онда макар на крају молитве прекори себе у души и реци са умилењем: "Господе, помилуј ме и опрости ми сва сагрешења моја" - и добићеш опроштај за сва сагрешења и у расејаности која ти се догодила у време молитве (Одг. 441).
Сагрешење брата треба да сматрамо за своје сопствено и да мрзимо не брата него ђавола који га је завео. Када неко гурне некога у јаму, онда ми окривљујемо не гурнутога него онога који га је гурнуо; тако исто и овде. Поред тога ми не знамо, сагрешивши брат може помоћу покајања угодити Богу својим смиреноумљем и раскајањем (Одг. 450).
Стекни веру, наду и љубав, и оне ће те привести у свету смиреност, која је мати свих врлина, и спашћеш се занавек (Одг. 494).
Ако неко хули Господа Христа и живи без Њега, онда се од таког човека треба клонити и не приближавати се к њему. Који год не држи заповести Христове од срца, већ је јеретик. И ако човек у срцу свом не верује, онда му речи неће донети никакву корист (Одг. 533).
Ако се покаже да је нечији ава заражен јересју, је ли онда брат дужан да га остави? - Када се стварно покаже да је он заражен јересју, онда је дужан оставити га (Одг. 534).
Какав је знак да су греси опроштени човеку од Бога? - Знак је овај: омрзнути грехе и не чинити их више. А када човек размишља о њима, и срце се његово наслађује њима, или их он и чини делом, онда је то знак да му греси још нису опроштени, и да је он још крив за њих (Одг. 540).
Два дара дао је Бог људима, помоћу којих се они могу спасти и избавити од свих страсти старог човека: смирење и послушност. Ако будеш са смирењем и послушношћу испуњавао што чујеш од светих отаца, онда ће ти Господ дати благу помоћ Своју, те ће ти сва дела бити успешна, јер Он чува пут оних који Га се боје и заклања хођење њихово. Милост Божја помоћи ће ти, ако стално боравиш у трпљењу Божјем. Умри, јадниче, за сваког човека. Реци уму свом: "ко сам ја? - земља и пепео, и пас" (1 Мојс. 18, 27; Мт. 15, 27). (Одг. 550).
Са задовољством слушати оговарање јесте исто што и оговарање, и заслужује подједнаку са њим осуду (Одг. 558).
Шта значи: радовати се с радоснима и плакати с плачнима (Рм. 12, 15)? - Радовати се с радоснима значи радовати се заједно са онима који успевају у врлини по Богу и веселе се надом на будућа блага; а плакати с плачнима значи састрадавати грешницима у њиховом покајању за грехе (Одг. 683).
Немој мислити да ђаво има власти над ма ким: узрок греха налази се у нашој слободној вољи, а не у приморавању од некога који је тобож добио власт над нама. Човека нити ко приморава на спасење нити на грех. Да ли Еву превари ђаво влашћу или саветом? Нигде се не види да је он то учинио влашћу, иначе нико не би могао избећи када би он имао власти. Но ми смо слични слободном човеку који је предао себе у ропство другоме, и с времена на време долази к себи и каје се. И ако он не прибегне јачем од себе, онда не може избавити себе; a када прибегне, онда тобожњи господар његов, знајући да он није његов властити роб, не сме да му учини ништа због Свемоћнога. Очигледно је дакле да ђаво нема власти над човеком (Одг. 691).
Кажи ми, оче, како да се спасем? - Сине мој, ако хоћеш да живиш међу људима, онда треба да испуњујеш следеће: нипошто никога не кудити, не осуђивати, не гневити се, никога не ниподаштавати, исто тако не помишљати о себи да си учинио икакво добро дело, јер све то значи: "не судите" (Мт. 7, 1); на све гледај истим очима, са подједнаким расположењем срца, са подједнаким помислом, у простоти срца, и примај све као самога Христа; не приклањај уво своје к човеку који клевета ближњeгa, и не уживај у његовим речима, него држи уста своја у великом ћутању, будући спор на разговор и брз на молитву; и никада не укоравај клеветника или кога другог који чини безакоње, него свагда гледај на своје недостатке, укоравај и ниподаштавај себе свакодневно.
Брат на то рече: Оче мој, то је могуће само савршеним подвижницима. - Блажени старац одговори: Сине мој! младост ако има смирења, то јој је доста, јер Бог ништа више не захтева од младога сем чистоте и смирења. И ти, сине мој, буди кротак и смирен, жалостив и милостив; сматрај себе горим од свих људи, па ћеш уистини живети с Богом. Труди се и о томе да не уображаваш о себи: достигао сам тог и тог светитеља; напротив, свагда говори себи овако: знаш ли, душо моја, да смо гресима и ђаволе превазишли, а добро дело никада нисмо Бога ради учинили, и тешко нама, шта ћемо радити у дан Суда? У току целог живота свог, сине мој, моли се као грешник, говорећи у свако време: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И: Боже, очисти ме грешнога! - Понављај свагда и ове речи: Од тајних мојих очисти ме, и од туђих поштеди слугу твога (Пс. 18, 13.14). А знај и то, да не треба бити задовољан добрим делима својим, и не уздај се у њих, јер не знамо да ли су Богу по вољи или нису. Стога се уздај више у Бога и у силу Његову, а себе сматрај за некорисну прашину. Отуда ће и произићи твоје исправљење (Одговор 1.2).

СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА ФАВСТА, ВАСИЛИЈА и СИЛУАНА и других светих мученика пострадалих у Дариу.

CIIOMEН СВЕТИХ МУЧЕНИЦА ХРИСТИНЕ и КАЛИСТЕ

Обраћене у веру Христову светом мученицом Доротејом, оне и саме бише убијене за Христа[59].

СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА

Молитвом свете мученице Доротеје обраћен у веру Христову, свети Теофил мученички пострада за Христа[60].

СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ЈОВАНА

Подвизавао се у Ликопољу код Тиваиде, и преставио се у миру. Спомиње се и у Лавсаику.[61]
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Писма Св. Фотија, I, 2 (PG, 102, 596). Најпотпуније издање Писама Св. Фотија приредио је Ј. Валетас, у Лондону 1864. г.
2. Такви непријатељи Св. Фотија били су: Никита Пафлагонски, Митрофан Смирнски, Стилијан Неокесаријски, римски пaпa Никола I и Анастасије, библиотекар римски; затим полатињени патријарх Јован Век, и каснији пристрасни западни учењаци: Бароније (Boronius), Хергенротер (Hergenrother), и други. Истини за вољу у новије време неколико непристрасних западних учених историчара (F. Dvorniк, V. Grimel, P. Lemerle) много тачније и праведније пишу и говоре о Св. Фотију. Православни пак писци и историчари одувек су правилно ценили овог Светог Оца Цркве.
3. По некима, Св. Фотије је рођен нешто раније, око 810 године.
4. Св. Тарасије био је патријарх Цариградски од 784-806 г. На његово тражење би сазван Седми Васељенски Сабор у Никеји 787 г., на коме је он лично председавао. Овај свети Сабор осуди јерес која је одбацивала поштовање светих икона. Св. Тарасије се празнује 25. фебруара, под којим се датумом и налази његово опширно житије.
5. Св. царица Теодора беше супруга иконоборског цара Теофила (829-842). По смрти Теофиловој она са својим малолетним сином, царем Михаилом III (842-867), и св. патријархом Методијем (843-847) одржа Сабор на коме би потврђен Седми Васељенски Сабор и обновљено поштовање светих икона. Спомен св. царице Теодоре празнује се 11. фебруара. Под тим даном је и њено опширније житије.
6. Писма III, 63 (PG 102, 972-3). Спомен Св. Сергија, оца Св. Фотија, празнује се 13. маја.
7. Писма II, 64 (PG 102, 877).
8. Писма I, l (PG 102, 585).
9. PG. 105, 504.
10. Писма I, 2 (PG 102, 597).
11. Варда беше брат царице Теодоре и ујак цара Михаила III. Титулу кесара, тј. првог саветника и министра царевог, добио је 856 године, када је млади цар Михаило преузео потпуну власт у своје руке. Варда је обновио Високу школу (Универзитет), која у Цариграду постојаше још од времена цара Константина Великог. У то време у Цариграду постојаху још две високе школе: Монашка школа у Студитском манастиру, и Патријаршијска школа у храму Светих Апостола. Ове школе мање се бављаху световним образовањем.
12. Осим Константина Философа - Св. Кирила, знаменити ученици Св. Фотија беху још: Св. Никола Мистик, потоњи патријарх Цариградски (901-925), затим учени философ и тумач Св. Писма Арета Кесаријски (850-932), и многи други.
13. Св. Никифор Исповедник био патријарх Цариградски у време иконоборачке јереси, од 806-815 г. Његов спомен признаје се 2 јуна. Горње речи св. Патријарха Никифора налазе се у његовим Канонским одговорима, одг. 1.
14. Групу претерано строгих, који су се звали "зилоти" (ревнитељи) сачињавали су монаси, који су оптуживали групу попустљивих што су ови лако примали натраг у црквену заједницу оне који су били пошли за јеретицима иконоборцима. Разуме се, и једна и друга страна биле су православне у вери, али су неки од претерано строгих монаха, и то најчешће они непослушни и несмирени, отказивали послушност својим епископима, јер су сматрали ове тобож за јеретике. Због тога је Сабор, сазван од Св. Фотија 861 године, донео 17 светих канона који позивају све и свакога у Цркви да се умери и потчини древном и канонском црквеном поретку. Овај сабор назван је "Прво-други" и његова света правила (канони) признати су од целе Православне Цркве.
15. J. Валета, Писма Св. Фотија, Лондон 1864, стр. 412.
16. Писма 1, 6 (PG 102, 624).
17. Никола I, био епископ римски од 858-867 године; један од највећих пaпa апсолутиста.
18. Писма 1, 1 (PG 102, 585-593).
19. Григорије Азвеста беше митрополит града Сиракузе на Сицилији. Због најезде Арапа на Сицилију пребегао у Цариград; беше велики пријатељ блаженог патријарха Методија (843-847) и стајаше на челу оне попустљивије а образованије партије. Био пријатељ Св. Фотија.
20. Писма I, l (PG 102, 589).
21. Писма I, l (PG 102, 585-593).
22. Писма I, 6 (PG 102, 622-6).
23. To je оно познато лажно-састављено "Писмо Константиново" (Donatio Constantini) кoje су римске папе истицале у средњем веку да би њиме подупрле своју велику жеђ за светском влашћу. Овај тобожњи "Дар цара Константина" папи Силвестру уствари беше исфалсификован у канцеларији папе Стефана II, око 754 г., да би њиме пaпa уверио франачког владара Пипина Малог да њему припадају територије у Средњој Италији које Пипин беше ослободио од најезде Лонгобарда.
24. Ови познати на Западу лажни документи, звани "Псевдоисидорови декрети", сачињени су на Западу управо у време пред избор папе Николе на римски престо, тј. око 850 године. Они садрже у себи измишљена писма древних пaпa (Климента I, Силвестера I и др.), у којима се истичу тобожња неограничена права и власт римских епископа у Цркви и целом свету. Затим су ови кривотворени документи били приписани Исидору, епископу севиљском у Шпанији, због чега су и названи његовим декретима. Одавно је доказано да су те декреталије измишљене и лажне, али су оне много утицале да се нагло уздигне папска власт на Западу почев од времена папе Николе I.
25. Овај сабор, заједно са оним из 859 г., назива се "Прво-Други" Сабор, и његова света правила налазе се међу светим канонима Православне Цркве.
26. Св. Амвросије, епископ Милански у IV веку, би изабран за епископа, и то пре но што беше крштен.
27. Св. Нектарије, патријарх Цариградски (381-397), би изабран од Отаца Другог Васељенског Сабора у Цариграду 381 г. за епископа мада још не беше тада примио ни свето крштење.
28. Из ових речи Св. Фотија, и из његовог даљег прикривеног али јасног критиковања неких латинских новоуведених обичаја црквених, види се да је он и кроз све ово досадање набрајање римских разлика и новина уствари већ благо пребацивао папи Николи. А пребацивао му је с таквом благошћу надајући се да у љубави и с кротошћу може да исправи оно што се да исправити. Када међутим на гордог папу нису подејствовале речи љубави, онда је Св. Фотије у својој Окружној посланици и на Сабору 867 г. јавно изнео и осудио римске заблуде и новачења.
29. Ова одлука је заиста и донета на овом сабору 861 г. у 17. канону.
30. Писма I, 2 (PG 102, 593-617). Ово Св. Фотије говори за оне монахе Цариградске који иђаху у Рим да би њега клеветали код папе.
31. О томе говори Св. Фотије у својој Окружној посланици (PG 102, 737).
32. О тамошњем раду Свете Браће видети у њиховом опширном Житију под 11. мајем.
33. Под овим истим светим патријархом Фотијем, неколико година касније покрштен је коначно и Српски народ, за време српског кнеза Мутимира, око 879 године.
34. Ова богомудра поука Св. Фотија, упућена главару Бугарске Михаилу, садржи у себи изложење праве вере, тј. Символа вере, и историје светих Седам Васељенских Сабора. Затим ce у њој говори о личном хришћанском врлинском животу, а онда о врлинама хришћанског владара и начину на који он треба да влада својим потчињенима. Карактеристичне су поуке владару: "Владај потчињенима не уздајући ce у тиранију, него у љубав потчињених... Када неко влада собом нека сматра да истински влада и потчињенима".
35. Символ вере Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве састављен је и потврђен на I и II Васељенском Сабору, у Никеји (325) и Цариграду (381). Овај Символ исповеда веру у Духа Светога овако: "Верујем и у Духа Светога, Господа Животворнога, Који од Оца исходи", сагласно речима самога Господа, Који рече: "А кад дође Утешитељ, кога ћу вам послати од Оца, Дух истине који од Оца исходи" (Јн. 15, 26). Овај и овакав Символ вере потврдили су и сви потоњи Васељенски Сабори, од Трећег до Седмог, и сви су они забранили да се у њему било која реч или најмање словце измени. Тако је и било и на Истоку и на Западу све док у 6. веку у Шпанији (на Толедском сабору 589 г.), а затим и у Франачкој држави Карла Великог (768-814) и у Германији, не почеше додавати у 8. члану Символа вере на латинском ове речи: да Дух Свети исходи од Оца и Сина (ex Patre Filioque). По овим речима: и од Сина - Filioque, назива се ова западна латинска јерес филиоквистичка, које се и до данас држе римокатолици и протестанти (који произиђоше из њих). На Истоку међутим, у Православној Саборној и Апостолској Цркви Васељенској држи се свуда од почетка до данас древни и неповређени Символ вере како је Цркви од Господа, Апостола, Отаца и Сабора предан. На ону западну јеретичку новотарију указивали су пре Светог Фотија и Св. Максим Исповедник, Св. Јован Дамаскин и јерусалимски монаси из манастира Св Саве Освећеног (809 г.).
36. Овде се мисли на строги пост без зејтина или било какве масти и уља, онако како се пости од почетка св. Четрдесетнице сваки дан од понедељника до петка. У суботу пак и у недељу за време Вел. Поста, због радости и важности тих дана, Црква разрешава пост дозвољавањем употребе зејтина. Ово апостолско предање и правило почела је да нарушава Римска Црква већ у време VI Васељ. Сабора (680 г.), те је зато VI Васељенски Сабор донео овај канон којим то забрањује. Међутим, Латини су и у време Св. Фотија нарушавали ово свето апостолско предање, и идући тим путем они су дошли до данас да светог поста уопште немају.
37. Окружна посланица Источним патријарсима (PG 102, 721-741).
38. Хонорије био римски епископ од 625-638 г. Осуђен од Шестог Васељенског Сабора 680 г. заједно са другим јеретицима монотелитима.
39. Цар Василије I Македонац, оснивач Македонске династије, владао од 867-886 г. Погинуо је у лову 29 августа 886 г.
40. Адријан II био римски пaпa од 867-872 г.
41. Овај лажни сабор поништен је на великом сабору Светог Фотија и папе Јована VIII, у Цариграду, 879-880 године. Њега нико није признавао на Западу све до 12. века, када је, по отцепљењу Западне Цркве од Источне, он код Латина накнадно признат, јер је тада био добродошао као оружје против Православних. Латини су га од 12. века чак почели убрајати у своје Васељенске Саборе, и то је код њих до данас њихов "Осми Васељенски Сабор"! Православна пак Црква овај сабор никада није признавала и убраја га у лажне и противцрквене саборе.
42. Писмо цару Василију, Писма I, 16 (PG 102, 765-772).
43. Писма I, 15 (PG 102, 764-5).
44. Писмо 7. Варди Кесару (PG 102, 625).
45. Јован VIII, био епископ римски од 872-882 г. Помирио се са Св. Фотијем, признао га за законитог патријарха Цариградског, и све папске саборе одржане дотле против њега поништио.
46. Ово се види из Писма Св. Фотија архиепископу Аквилејском (PG 102, 820).
47. Ово се налази у актима овог светог Сабора (Mansi 17a-18а, 450-520).
48. И ове речи се налазе у саборским актима (Mansi, 173-18а, 501).
49. Све ово такође се налази v саборским актима (Maпsi, 17а-18а, 515-517).
50. To je донето у 1. канону овог Сабора, и такав је смисао грчких речи у њему: μηδεν ... καινοτομουμενων, а не као што Латини тврде да је св. Фотије тобож признавао апсолутни примат власти римског папе над целом Црквом. Овај свети канон је управо зато и донет од сабора, да би се стало на пут незајажљивој тежњи неких папа за превлашћу у целој Цркви.
51. Цар Лав I, звани Мудри, владао од 886-902.
52. По другима Св. Фотјие се упокојио 893. године, или још нешто касније.
53. Свети Поликарп празнује се 23. фебруара.
54. Кизик - Малоазијски град на једном полуострву Мраморног Мора.
55. У време цара Јустинијана (527-565). Преп. Варсануфије упокојио се 563 године, или по другима око 540 г.
56. Св. ава Серид празнује се 13. августа.
57. Византијски цар Јустинијан Велики владао од 527 до 565 год.
58. Од тога ави Варсануфију припада 396 одговора, а ави Јовану 446. Све ове одговоре сабрао је у једну књигу преподобни Доротеј из манастира аве Серида.
59. Видети о њима под данашњим даном: Страдање свете мученице Доротеје.
60. Видети о њему тамо.
61. Његово опширно житије видети под 27. мартом.