А камен који сруши идола поста гора велика и напуни сву земљу (Дан. 2, 35)

Страдање, браћо, раслабљава карактер човека, раскош пак раслабљава га још више. Данила, човека Божјег, не може раслабити ни страдање ни раскош. Он оста исти у оба случаја; и у оба случаја он би подједнако весник Бога живог и јединог и видовити откривач Тајни Божјих. Он живљаше у раскоши царској, потом у јами лавовској. У оба та случаја он оста непромењен: у раскоши царској он пошћаше, а у лавовској јами не би гладан. Свога верног слугу награди Бог Свевишњи великим, великим даром пророчанства. Главни предмет његових прорицања јесте Христос Господ. Христос ће доћи и срушити идолопоклонство по свој земљи. Он ће напунити Собом сву земљу као никад нико од свих људи, обучених у тело. Он је тај коме ће се дати власт и слава и царство, да му служе сви народи и племена и језици. Велики пророк Божји Данил прорекао је и време, тачно време, доласка у свет Господа Исуса.

Како се морамо ми хришћани стидети овога Данила! Ми гледамо сва обећања у Христу испуњена, па ипак смо лабави у вери и христољубљу. А Данилу не беше све откривено што нама крштеним, па ипак он не одступи од Бога ниједанпут.

Господе Боже Данилов, укрепи нас, покај нас и помилуј. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов. 1, 21)

Нека се не боји ничега праведник, браћо, све ће добро с њим бити. Цело Свето Писмо показује нам, да Бог не оставља праведника до краја. Пример Јова показује нам то јасно као сунце. Имаше Јов седам синова и три кћери, имаше богатство и поштовање међу људима, и пријатеље. И све то он изгуби за један дан. Он не заропта на Бога него паде на земљу и поклони се, и рече: го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се вратити онамо. Тада изгуби Јов и здравље, последње што имаде, а цело му тело, од темена до пета, покрише ране и гној. И сеђаше Јов на пепелу и уздизаше хвалу Богу. А жена га наговараше, да се одрекне Бога свога. Рече јој Јов праведни: кад смо добро примали од Бога, зар зло да не примимо?
Пријатељи га укореваху, да је грешан и горђаху се својом памећу и праведношћу пред њим, но Јов се смерно мољаше Богу, и трпељиво подношаше ране своје и несрећу своју. И данас бива као и онда, да кад нас снађе нека беда, суседи наши праве се паметнији и праведнији од нас. Но Бог Свемудри пусти све ове беде на Јова да куша не само Јова, слугу Свога, него и сроднике и пријатеље његове. Па кад се свак показа какав је, кад свак положи испит пред Богом, тада Бог свесилном десницом Својом поврати Јову и здравље и двојином онолико богатства колико му беше узео, и даде му опет седам синова и три кћери.

Ко има јаку веру, браћо, тај има и јасан вид духовни, да може видети прст Божји и у свом благовању и у свом страдању. Ко има јаку веру, има и велику трпељивост у страдању. Кад му Бог даје, он благодари, кад му Бог узима, он благосиља: да је благословено име Господње.

Господе Боже Јова многострадалнога и трпељивога, научи и нас благосиљати име Твоје у страдању нашем. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Тада рече Давид Натану: сагријеших Господу... сузе су ми хљеб, дан и ноћ (II Сам. 12; Пс. 41)

Сагреши цар Давид Богу, покаја се, и Бог му опрости. Велик беше грех царев, но још веће покајање. Винован беше Богу за два тешка греха, за прељубу и убиство, али кад га изобличи Натан, пророк Божји, он болно узвикну: сагријеших Господу! Исповеди, дакле, свој грех и покаја се горко, прегорко. И скрушено се мољаше Богу, плачући, постећи, лежећи на земљи, и подносећи кротко страшне ударе, које Бог посла на њ и на дом његов и на народ његов због греха његова. У својим покајничким псалмима он говори: ја сам црв а не човјек (пс. 22, 6). Од уздисања мојега приону кост моја за месо моје (101, 5). Не спавам (ст. 7). Једем пепео као хлеб и пиће своје растварам сузама (9). Колена моја изнемогоше од поста. Ево правог покајања, ево истинитог покајника! Нити је отврднуо у греху, нити је пао у очајање. Него надајући се у милост Божју, он се кајао непрестано. И Бог, који љуби покајнике. смиловао се на овог узоритог покајника. И опрости му Бог, и прослави га изнад свих царева Израиљевих, и даде му благодат превелику да спева најкрасније молитве покајничке, и да прорече долазак у свет Спаситеља света, и то од колена његовог.

Видите, браћо, како је дивна милост Божја према покајницима! Толико омиле Богу овај покајни Давид, да се Бог не устиде сам узети на себе тело из семена његовог. Благо онима, који не отврдну у греху, и онима који не падну у очајање због греха. Покајање спасава и од једног и од другог зла.

Господе милостиви, омекшај срце наше сузама покајничким. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Жив Господ сила, Бог Израиљев, пред којим стојим, неће бити ових година росе ни дажда докле ја не речем (I Цар, 17, 1)

Страшно звуче ове речи за свако смртно уво, јер их човек изговори, човек подобострасан нама (Јак. 5, 17). Ви се питате, браћо, како може смртан човек затворити небо и зауставити дажд. Но упитајте се како може смртан човек отворити небо и низвести дажд на суху земљу. А ми знамо, да и сада по молитви људи Бог отвара небо и даје дажд. Све што узиштете у молитви вјерујући, добићете, рекао је, Спаситељ наш (Мат. 21, 22). Као што је Мојсеј по живој вери и молитви чинио страшна чудеса у Мисиру и у пустињи; као што је Исус Навин зауставио ток сунца, тако је и пророк Божји Илија затварао и отварао небо, и низводио огањ с небеса, и чинио друга чудеса моћна и страшна, све вером и молитвом. Бог даде силу Илији да чини таква чудеса јер Илија ревноваше за славу Божју а не за славу своју. Ревновах веома за Господа Бога над војскама (I Цар. 19, 14). Ништа за себе није тражио овај човек Божји а све за Бога. Бог је њему био све: сва слава, сва сила, све благо. Зато га Бог венча славом неумрлом, силом страшном, и благом које не труне и мољци га не гризу. Зато и не допусти Бог, да Илија умре, него га узе на небо као и Еноха. Илија свети беше чисте душе као роса јутарња, целомудрена тела као дете, непорочна срца и ума као ангел Божји. Зато би и оста сасуд силе Божје. Зато чињаше чудеса онда и чини их данас.

О Господе Живи, Боже пророка Твога Илије, који си нас кроз крштење посинио благодаћу Твојом светом, зажежи и у нама веру и ревност пророка Твог светог. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Твој је народ мој народ, твој је Бог мој Бог... смрт ће ме само раставити од тебе (Рут. 1, 16—17)

Ове су речи дивне и кад их каже син оцу, и ћерка мајци и жена мужу. Но оне су трипут дивније, кад их снаха каже свекрви својој. А ове речи рекла је блажена Рута Ноемини, ожалошћеној свекрви својој. Када умреше два Ноеминина сина у земљи Моавској, где живљаху као дошљаци, старица мајка умисли вратити се у Витлејем, постојбину своју, и тамо кости своје оставити. Па, саветоваше Ноемина, племенита у болу своме — саветоваше младим снахама својим, да остану у земљи својој и да се преудају. Орфа остаде а Рута рече: смрт ће ме само раставити од тебе. Ево прекрасног примера, како свекрва може нежно волети снахе своје, и опет како снаха може бити свим срцем одана свекрви својој. Но у Витлејему требаше неко да храни ове две душе. Ко ће их хранити? Бог и вредне руке Рутине. Да идем у поље да пабирчим класје, рече снаха свекрви. Иди, кћери моја, одговори Ноемина. У туђој њиви, за туђим жетеоцима, требало је пабирчити класје. То није само труд, него и стид. Но Рута прими на себе и труд и стид из љубави према старој свекрви својој. Виде Бог Свевидећи ове две слатке душе и зарадова се. Зарадова се Творац њихов и награди их и прослави, како само Он зна наградити и прославити оне, који се Њега боје. И удеси Бог Промислом Својим да Рута изађе на њиву богатога Воза, да сабира класје. А Воз виде Руту и запроси је у Ноемине. Из тога брака роди се Овид, отац Јесејев и ђед Давида цара. Беше се, дакле, Рута унизила до просјакиње а Бог је учини родоначалницом цара великог, од кога произађоше цареви многи, па најзад и сам Цар над царевима, Господ наш Исус Христос.

О Господе Свевидећи, Господе благи, како си диван у промишљању Твоме о праведним и милостивим. Управи и нас и смилуј се на нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.