Беседа Светог Николаја Српског
У почетку створи Бог небо и земљу (Постање 1,1).
Како је збијена и пуна свака реч Божја! Као савијено платно, које се може носити под пазухом, и које се може распрострти по трави на дуго и на дуго. Како нам много и много драгоценог блага открива ова реч Божја: у почетку створи Бог небо и земљу! Она нам казује пре свега, да је Бог једини вечити и нестворен. И ово прво откровење чини нам прву радост неисказану. У овом вртлогу промене и пролазности нас радује неисказано то, што је Творац наш изнад промене и пролазности. Она нам, даље, казује, да је једини и добри Бог Творац света, а чим је Творац то и Сведржитељ и Промислитељ. И ово друго откровење чини нам другу радост неисказану. Свет није приозашао од безумља или од случаја, без смисла и намене, него је произишао од Бога Свемудрога, Свезнајућег, свемилостивог, који њим и управља водећи га смисленоме циљу. Она нам, даље, казује, да је овај свет имао почетак, те ће следствено имати и свршетак. И ово треће откровење чини нам радост неисказану. Јер жалосно би било, да је овај свет вечит и да су сви циљеви, ближи и крајњи, само у њему, што би ваистину проузроковало вртлог у разуму мудраца и жалост у срцу праведника. Она нам, најзад, казује, да је Бог створио два света, небески и земаљски, или безтелесни и телесни. И ово четврто откровење чини нам четврту радост неисказану. Као што сад дижемо поглед у висину и радујемо се сунцу, месецу и звездама над главама нашим, тако ми уздижемо дух свој к духовноме свету, сличноме нама но чистијем и светлијем од нас - ка свету ангелскоме, и радујемо се, јер знамо, да има један свет бољи од нашега, у који ћемо се и ми уселити, и као заморени путници вратити се дома и одморити се. О како би тужно лутао поглед људи по земљи, само по земљи, кад не би било звезданога неба! И како би тужно лутао дух људи по свету материјалном, кад не би било света духовног, небеског!
Господе Свеблаги, слава Ти и хвала. Теби једином слава и хвала вавек. Амин.
У почетку створи Бог небо и земљу (Постања 1,1).
Ово је одговор Божји кроз уста пророка, браћо, одговор на жедно питање свију нас: одкуда овај свет? Бог чује то наше питање, изречено или неизречено, чује и даје одговор. Као што даје дажд сухој земљи; као што даје здравље болесноме, као што даје хлеб и одећу сваком телу, тако Он даје духу нашему одговор на питање, које му ствара глад и жеђ и бол и наготу, све док се не нахрани и не напоји и не оздрави и не одене одговором истинитим. Одкуда је, дакле, овај свет? То је питање. У почетку створи Бог небо и земљу. То је одговор. Свет овај није сам од себе, као што ништа у свету није само од себе; нити је свет овај од зле силе; нити је овај свет од многих твораца, добрих и злих; него је он од јединога благога Бога. Овај одговор изазива радост у срцу свакога човека и побуђује на добра дела. И по томе ми знамо, између осталога, да је то једини прави и истинити одговор. Сваки други одговор, супротан овоме, изазива код нас тугу и страх и побуђује на зла дела, по чему ми, између осталога, знамо да је сваки такав одговор лажан. Од Бога је свет, браћо, радујмо се и веселимо се! Божанског је порекла свет, па ће следствено бити и божанског свршетка. Од доброг је корена свет, па ће следствено и добар плод донети. Из светле одаје произашао је, па ће се опет светлошћу свршити. Кад знамо, да је почетак од добра, онда знамо, да је и циљ ка добру, и свршетак - добро. Гле, у овим речима о почетку већ се скрива пророчанство о свршетку. Какав почетак, такав и свршетак. Од Кога почетак, у Ономе и свршетак. Да држимо, дакле, ову истину спасоносну, да имамо светлу наду и да се крепимо љубављу према Ономе који нас из љубави створи.
О Господе Боже Створитељу и Сведржитељу, једини Боже, једини Творче, добри изворе доброте, Теби се клањамо и Теби се молимо, упути нас добром крају Духом Твојим светим, кроз Господа Исуса Христа. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Незнабошци ходе у сујети ума својега,
помрачени смислом, отуђени од
живота Божјега за незнање које је у
њима, за окамењеност срцв њихових (Еф. 4, 17–18).
Шта је сујета, браћо моја? Све, посматрано ван Бога, одсечено од Бога, употребљавано без страха Божјега. Шта је сујета ума, браћо моја? Живети и живот тумачити не по Божјем закону него по својим тренутним помислима и жељама. Од чега, браћо, долази то зло људима? Прво од окамењености срца, а по том од незнања које је у њима. Шта значи, браћо, окамењеност срца? Значи срце испражњено од љубави Божје и страха Божјега, и напуњено похотљивошћу и страхом од свега ради тела. Шта се рађа, браћо, од окамењености срца? Незнање, потпуно незнање божанских ствари, божанских путова и закона – потпуна затупелост за духовни живот и духовну мисао. Каква је крајња последица, браћо, окамењености срца и незнања божанских истина? Помрачење смисла и отуђење од живота Божјег. Помрачење смисла – наиме: ум човеков бива мрачан као и тело, светлост која је у човеку постаје тама. О колика тама! Помрачен смислом јесте помрачен умом. Помрачен умом пак не зна смисао ничему или одриче смисао свачему. Такав је отуђен од живота Божјег, и суши се и гине као део тела, одсечен од тела. Такви су незнабошци, такви су безбожници, а такви су, најзад, и маловерни или лажни хришћани. – Но и суво дрво кад се залије животворном водом Христовом, оживи и озелени. И осушени свет незнабожачки васкрсао је и оживео Христом Господом. Куд и камо пре покајани грешници хришћански.
Учинимо смотру над собом, браћо моја. Чинимо је сваки дан, Питајмо се сваки дан, да и ми нисмо због сујете постали помрачени и од Божјег живота отуђени. Скоро ће смрт, и крај, и суд. Осушено дрвеће биће бачено у огањ неугасиви.
О Господе Исусе, уме наш и животе наш, помози нам да умујемо Тобом и живимо с Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Из њега је све тијело, састављено и
склопљено како приличи сваком додиром
даровања, по дејству и мери свакога
дела (Еф. 4, 16).
Реч је овде, браћо, о телу духовном, о цркви Божјој светој. Из Њега, то јест из Христа, цело је то тело састављено и склопљено како приличи. Апостол премудри не налази никакво боље сравњење цркве него са телом човечјим. Што је глава на телу човечјем то је Христос Господ на телу цркве. Из главе разилазе се нерви по свима деловима тела, и помоћу нерава сви делови тела опажају, осећају и крећу се, а у том опажању, осећању и кретању и јесте живот њихов. Могло би се рећи, да глава кроз мозак и нерве присуствује у сваком делу тела. Одсече ли се глава, сваки део тела тренутно бива умртвљен. И Христос присуствује у сваком делу цркве, тј. у свакоме верноме члану њеном. Кроз Њега сваки верни опажа царство духовно, осећа љубав и креће се правилно к Богу. Од Њега сваки члан добија силу, према дејству и мери, т.ј. према служби и дару. Ту силу Господ даје непосредно, додиром, осязанiемъ, само личним присуством Својим. Љубав је чудотворна спона, која спаја Христа са вернима, верне са Христом, и верне међу собом. Шта бива, браћо, с једним делом тела, када се искидају нерви, који га везују с главом? Постаје безделан, неосетљив, непокретан – мртав. То бива и са сваким чланом цркве, који изађе из састава цркве и тиме прекине везу своју с Главом цркве. Да нас Бог сачува, браћо, од те пропасти.
О Господе Исусе, изворе живота и љубави, не допусти никаквој мрачној сили, у нама или ван нас, да нас одвоји од Тебе и тела Твог, цркве Твоје свете, коју си Ти платио крвљу Твојом скупоценом. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Држећи се истине у љубави да у
свему узрастемо у ономе који је глава,
Христос (Еф. 4, 15).
Ето свега што се од нас, браћо, тражи на овоме земном путовању: да се држимо истине и да живимо у љубави. Истина је откривена Христом Господом, и пример љубави је дат у Христу Господу. Нити се може доћи до истине мимо Христа Господа, нити се пак може наћи пример праве љубави мимо Њега. Видећи овај једини прави пут к светлости и спасењу у сплету многих лажних путова апостол Павле претходно опомиње: да не будемо више мала деца, коју љуља и заноси сваки вјетар учења (4, 14). Истину може открити само Бог, праву љубав може показати само Бог. Један човек може знати више него други човек, но истину може открити само Бог. Човеку долазе мисли као ветар, и призраци чине му се истином. Обманут својим мислима један човек обмањује другог човека; заваран призрацима један човек заварава другог човека. А истина је у Бога и од Бога. Христос је, браћо, сва наша истина и сва наша љубав. Кад мислимо Христа, ми мислимо истину; кад делујемо по Христу, ми делујемо добро; кад љубимо Христа, ми љубимо љубав. Христом ми живимо, Христом растемо, Христом се обесмрћавамо и прослављамо. Он је наша глава – не само главар једнога друштва него стварна глава једнога живога тела, кога смо ми чланови. Држећи се истине и љубави ми се удостојавамо вечно пребивати у том телу Христовоме.
О Христе Господе, пречудна истино и премила љубави наша, дођи у нас и прими нас у Себе. Теби слава и хвала вавек. Амин.
Страна 23 од 74