Од свијета нијесу,
као ни ја што нијесам од свијета (Јов. 17. 16)

Христос Господ није од овога света него само у оделу овога света. То је војвода, преобучен у одело сужња, да спасе сужње, заробљене грехом, материјом и сатаном. Па какав је војвода, такви су и војници његови. И оии по духу нису од овога света: нису сужњи но слободни, нису робови но господари, нису трулежни но бесмртни, нису пропали но спасени. Такви су сви они које Христос регрутова и који, окусивши бесмртни живот, драговољно се одрекоше света и присташе уз Њега, и осташе му верни до краја живота на земљи. Рекао је Авва Мојсеј: „Нико не може ступити у војску Христову, ако не буде сав као огањ, и не презре почасти и покој, и ако не одсече све жеље телесне, и не ушчува све заповести Божје." Регрутован би и Јуда, но он отпаде и заволе тамницу више него царски двор, и ропство више него слободу, и трулеж више него бесмрће, и пропаст више него спасење. Но остали апостолски регрути велики и мали осташе му верни до краја, и извојеваше победу, која их прослави на земљи међу људима и на небу међу ангелима. Зато се славе и благосиљају и на земљи и на небу. Сви који се светом прославише, са светом и пропадоше, а који се Христом прославише, Христом се и спасоше. Слава света је смрт, а слава Христова је живот, живот вечни и никад умрли.
Господе бесмртни, иако смо и ми од света по телу и греху, регрутуј нас у Твоју војску, која није од света по духу, по сили, по мудрости и љубави. Да и ми кад умремо свету, живимо у бесмртном царству Твоме, с ангелима, апостолима и светитељима. Због љубави и молитава светих апостола Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Неће сваки који ми говори: Господе! Господе;
ући у царство небеско (Мат. 7, 21)

Језиком се, браћо, не осваја царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага којим се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце, онакве и речи. Какво срце, онаква и дела. Све, све зависи од срца.
Притворство је немоћно и пред људима, још немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако сам ја отац, где је чест моја? И ако сам господар, где је страх мој? То јест: чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим.
Наша молитва: Господе! Господе! красна је и корисна само онда када извире из молитвеног срца. Сам је Господ наредио да се молимо непрестано, али не само језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ чуо и видео.
Господе величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и улиј страх Твој у срца наша, да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Охолост долази пред погибао,
и поносит дух пред пропаст (Приче Сол. 16, 18)

Од свега што постоји на четири стране света шта нас, људе смртне, може учинити охолим осим глупости и демонске обмане? Нисмо ли голи и јадни дошли у овај свет, и нећемо ли такви из њега изаћи? Све што имамо, нисмо ли позајмили и нећемо ли смрћу све морати повратити? Ах, колико је пута ово речено и — пречувено! Ништа не донесосмо у овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети (I Тим. 6, 7), говори премудри апостол. И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: Твоја од Твојих Теби приносимо!, јер ништа у свету ми немамо своје: ни мрву хлеба, ни кап вина — ништа што од Бога није. Ваистину, охолост је кћи глупости, кћи ума помрачена, рођена из зле везе с демонима. Охолост је широк прозор кроз који брзо изветравају све наше заслуге и сва добра дела. Ништа нас не чини пред људима тако празним ни пред Богом тако недостојним као охолост. Кад Господ није охол, како ми то да будемо? Ко би имао више права да буде охол од Господа, који свет створи и који га својом силом држи? И гле, Он се понизи до слуге, слуге целом свету; до смрти, смрти на крсту! О Господе смерни, сагори у срцу нашем ђаволски усев охолости огњем Духа Твог Светог, и усади у њ благородни усев смерности и кротости. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Али ће светитељи Вишњега преузети царство и држаће га на вијек и до вијека (Данил 7, 18)

Понижени и потлачени у царствима земаљским, светитељи, вечно ће царовати у Царству небеском. Последњи на земљи, они ће се као први веселити на небу. Гладни и жедни и боси и голи у царствима пролазним, они ће бити као царски синови, насићени и обучени у царске одеће у царству непролазном. Туђини у царствима трулежним, они ће бити господари у царству свом, у царству нетрулежном. То је последње царство, и управо једино, које се може назвати царством. Друго је све пролазност, привремена школа, обмана и сујета. За вечно царство светитеља регрутују се на земљи грађани из свих царстава земаљских и из свих времена. То су синови и кћери Христа Спаситеља, деца Бога живога. Они од њих, који су се преселили из овог живота у онај, и сада царују, но још није показан сав блесак и сва величина њихова царовања. То ће се показати по другом доласку Христа, Судије живих и мртвих. Тада ће се показати сав блесак и сва величина царства светитеља. То, је царство вечно Христа Бога нашега. Томе царству неће бити ни смене ни краја на вијек и до вијека.

О Господе Исусе, Стројитељу царства светитеља, смилуј се и на нас грешне и припреми нас за вечито царство светитеља Твојих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

А теби ће самој мач проћи кроз душу (Лк. 2, 35)

Ко би се и приближно могао сравнити с Господом у стрпљивом подношењу страдања на земљи тако као Пресвета Богомати Његова? Старац Симеон, украшен сединама као бели лабуд, пророчки је провидео њене болове у будућности, и сравнио је те болове са продирањем мача кроз душу. Један мач прошао је кроз душу њену, када је праведни Јосиф посумњао у њу за време бременитости, други кад је морала бежати у Мисир испред мача Иродова, трећи и четврти и десети и многи и многи када је посматрала ненавист и сплетке старешина јеврејских против Сина њеног, из дана у дан за све време Његове проповеди и чудесног деловања међу људима. Но најоштрији мач прошао је кроз душу њену када је стајала под Крстом Сина и Господа свога. Тај мач је провидео и њој прорекао свети старац Симеон. Величанствено је и узбудљиво њено ћутање, којим је као завесом покривала све болове своје, све ране срца свога. У сумраку свих тих многобројних болова, наслаганих у срцу њеном пречистом, светлило је неугасиво кандило вере и наде у Бога и преданост Богу. Ненадмашна у племенитости слушкиња Господња! Она је видела себе јасно у Божјем плану људског спасења; она је читала у пророцима о себи; она је разговарала с ангелима — весницима Божјим. Зато све што је долазило на њу, радост или мука, она је знала да од Бога долази, те нити је клицала у радости нити роптала у муци. Него је ћутала и све слагала у срцу своме.

О Пресвета Дево Богородице, помози и нама да слично Теби будемо покорни вољи Божјој. Сину Твоме и Господу кроз Тебе слава и хвала вавек. Амин.