Ако ја свједочим сам за себе,
истинито је свједочанство моје (Јов. 8,14).

Светлост истинито сведочи кад сведочи о постојању сунца, и не лаже. Исто тако и Господ Исус истинито сведочи све што сведочи. Он је сишао међу људе као небески сведок, да посведочи постојање тројединог Бога, постојање света ангела и душа, љубав Божју према људима, Промисао Божји о људима, силу правде над неправдом, моћ истине над лажју, блажену бесмртност праведника и вечну муку грешника, васкрсење из мртвих, Суд Божји, и још много осталога, што су људи под велом греха само бледо наслућивали но нису знали
нити тврдо веровали. А пре свега да посведочи, да је Он Син Бога живога, раван Оцу Своме по бићу, сили и љубави, и раван Духу Божјем Светоме. Јер Сведок је морао прво посведочити Себе, да би се Његовим сведочанствима односно других тајни могло веровати. С гледишта чисте и непроменљиве истине свако је сведочанство Христово истинито, но с гледишта помрачених Јевреја оно није било истинито. За Бога, и ангеле Божје, и праведнике, и за вечност, и за време сведочанство је Његово истинито, за то Он и говори: истинито је свједочанство моје. Али за помрачене умове окорелих грешника то сведочанство није истинито, за то Он раније и рече Јеврејима: ако ја свједочим за себе свједочанство моје није истинито (5, 31). То јест: оно није истинито за вас Јевреје, у самој ствари оно је истинито само по себи.
О Господе преблагословени, Исусе Сине Бога живога и једини Спасе наш, избави нас од немоћи грешничкога ума и злобности грешничкога срца. Обасјај нас светлошћу речи Твојих, вечно истинитих. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Не може свијет мрзити на вас, а на мене мрзи (Јов. 7, 7).

Зашто свет мрзи на Христа Господа? То је сам Господ одмах објаснио: јер ја свједочим зањ да су дјела његова зла. Никога људи толико не мрзе колико сведока свога греха. Отуда највећа недела у свету творе се ноћу, у тами. А зар Бог не види у ноћи, и у тами? Бог види, ваистину, али не виде Бога злотвори. И ако неки од њих и верују нешто у Бога, они мисле, ипак, по недовољној просвећености, да је мрак завеса између људи и Бога. Господ Христос сам собом открио је јасно, да је Бог свевидећи, и да никакав мрак не спречава око Његово од виђења. Он је видео људе у даљини, као Натанаила под смоквом. Он је видео магарицу и магаре у другом селу. Његовом виду није сметала пространа даљина. Он је прозрео одрицање Петрово, издајство Јудино, Своју смрт и васкрсење, разорење Јерусалима, вечност цркве Своје, страдање следбеника Својих и догађаје на крају времена. Његовом виду није сметала времена даљина. Но шта да набрајамо? Шта има скривеније од срца људскога? Није ли срце скривено дебелом завесом тела? И нису ли помисли у срцу још скривеније и од срца? Па је Он ипак прозирао у таму срца људског и читао помисли људске у срцу. Што зло помишљате у срцима својијем (Мат. 9, 9)? Какво је чудо, браћо, да су се таквога сведока бојали сви они, који зло мисле или зло раде? Какво је чудо, да су га мрзели злотвори? Не може свијет мрзети на вас. На кога? На све вас, који учествујете у злу света, и који због свог учешћа не смете да сведочите против света и оно што знате. Они који се боје људи, како ће сведочити против људи? Они који траже славу од људи, како смеју навлачити негодовање људи против себе?
О браћо моја, боље нам је, да нас свет мрзи а Христос љуби, него да нас сав свет воли и слави, а Христос одвраћа лице Своје од нас говорећи нам: не познајем вас. Ако нас свет мрзи, тешимо се речима Спаситељевим: знајте да на мене омрзе прије вас (Јов. 15, 18).
О Господе благословени, Источниче сваког благослова, укрепи срце наше, да се не страши кад свет мрзи. Само нас ти благослови и љуби, Спаситељу благи. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Који једе мене и он ће живети мене ради (Јов. 6, 57).

Тако говори Господ Христос, живот и источник живота. Дрво једе земљу и ваздух и светлост. Ако дрво не једе земљу и ваздух и светлост, да ли ће да расте и живи? Одојче на грудима мајке своје шта друго једе него мајку своју? Ако не једе мајку своју, да ли ће да расте и живи? Тако исто ни дух наш нити ће расти ни живети, ако не једе Христа, живога и бесмртнога. Овде није реч о животу општем, којим природа живи, нити о животу закржљалом, којим незнабошци живе, него о животу посебном, божанском, вечном; о животу пуном и радосном. Тај живот даје се људима само Христом, и он долази само онима, који се хране Христом. Сваки је човек онолико велики каквом се храном храни; и сваки је човек онолико жив каквом се храном храни. Није овде реч о телесној храни, јер се телесном храном не храни душа човекова него само тело човеково. Људи се разликују и по телесном расту и животу, али та је разлика сасвим незнатна. Разлика пак у духовном расту и животу међу људима је огромна: докле се једни људи растом духа свога једва уздижу над земљом, дотле се други узвишују до небеса. Разлика између Ирода и Јована Крститеља зар је мања од разлике између цара и ангела? Докле се онај први и телом и духом вуче по земљи и злочином брани столицу своју на земљи, дотле овај телом стоји на камену у пустињи а духом се уздиже на небеса међу ангеле.
О браћо моја, уздигнимо дух свој на небеса, где Христос Господ седи на престолу славе вечне, и хранимо и појимо дух свој и срце своје Њиме, чистим и свемоћним животом. Тако ћемо се само удостојити да будемо Његови санаследници у царству небеском.

Исусе Господе, истинити Боже наш, храно наша слатка и Хранитељу наш човекољубиви, не одрини нас од груди Твојих божанских, јер смо слаби и нејаки. Храни нас Собом, о милостиви Хранитељу наш. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Ја сам хлеб живота (Јов. 6, 35).

Ко може оживљавати, браћо, осим Онога који је и створио? Ко може у истини бити хлеб живота осим Створитеља нашег? Он је створио, Он држи, Он храни, Он оживљава. Ако пшеница храни тело, Христос храни душу. Ако се хлебом земаљским наше тело одржава, Христом се наша душа храни и живи. Ако ли се душа наша храни неком другом храном а не Христом, она трули и умире а не живи. Старајте се не за јело које пролази, него за јело које остаје за вјечни живот (Јов. 6, 27). Тако рече Господ претходно. Прво испитује глад људи, па онда нуди хлеб; управо прво нуди глад, а по том хлеб. Јер људи су сметени у погледу глади. Они су гладни нечега, а не знају чега. Наситивши се храном земаљском, и преситивши се, они ипак осећају неку неутољиву глад. И ма да виде, да им сва земља и сав хлеб на земљи не може утолити ту тајанствену глад, они хрле за јелом земаљским, они се отимају за земљу, и само за земљу. Међутим права глад људи јесте глад за небом, за животом вечним, за Богом. Ту глад Господ Исус најпре истиче, а по том поставља трпезу за њено утољење. Та трпеза – то је Он сам. Ја сам хлеб живота, који мени долази неће огладњети. Наситиће се, зарадоваће се, оживеће, познаће Бога и познаће себе. О браћо моја – васкрснуће из мртвих! Јер непрестана храна јелом које пролази, без хране бесмртне, духовне, постепено умртвљује душу, и чини је најзад потпуно мртвом. Од чега? Од глади. Тело је од земље, и оно се задовољава храном земљаном. А душа је из даха самога Источника живота, те тражи храну и пиће са тога свог јединог Источника.
О Господе Исусе, хлебе живота вечнога, живота истинског и непролазног, најслађи хлебе, нахрани нас Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Ја дођох у име оца својега, и не
примате ме; ако други дође у име
своје, њега ћете примити (Јов. 5, 43).

Ко је тај други, који ће доћи у име своје и кога ће грешни људи радије примити него Христа Господа? То је онај који не носи крста и не иде уским путем; који није човекољубац но човекомрзац; који не војује против греха него за грех; који воли нечистоту и шири нечистоту; који је војник вечне смрти а не вечног живота; који ласка безбожницима и милује сваку страст и порок, – то је антихрист. Он ће доћи у име своје а не у име Божје. И сви они, који не примише Христа, примиће њега. Биће им он мио, јер ће миловати све криве путове грешничке. Биће им он милији од Христа, јер ће поред тешког пута Христовог направити глатку стазу као од леда, по којој ће се људи лако клизати не мислећи о понору, у који их он води. Господ Христос дошао је у име вечног спасења људи, вечног живота, вечне истине и правде, а он ће доћи у име своје, т.ј. у име вечне пропасти, смрти, лажи, и неправде. И кад антихрист дође међу своје, своји ће га радо примити; сви они којима је Христос тежак примиће радо антихриста, јер ће им се учинити лак, и јер ће им се његов пут учинити лак. Кад буде било доцкан, видеће безумници, да су се преварили, али спасења не ће бити. Кад се буду склизали у вечну ноћ, у крило смрадне змије, тада ће бити доцкан – кајање се не ће примати, и спасења више не ће бити. Брзо ће се свршити безумни пир антихристов са грешницима на земљи, као један трен ока свршиће се; и дом нечистог весеља обратиће се у безизлазну тамницу гриже и чемера. Тада ће бити све доцкан.
О Господе човекољубиви, једини пријатељу људи, Тебе јединога ми познајемо и признајемо. Тебе, само Тебе примамо као Спаситеља и спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин.