Оче праведни, свијет тебе не позна,
а ја те познах (Јов. 17, 25).

Раван равнога најбоље познаје. Нижи не познаје вишега, ни смртни бесмртнога. Старозаветни пророци и неки од мудраца старога века знали су Бога као Створитеља и Промислитеља, но нико Га није знао као Родитеља. Они који су Га знали у старини, знали су Га кроз стварање а не кроз рађање. Кроз стварање познали су они нешто од правде и мудрости и силе Божје, но нису познали љубав Његову, јер се љубав познаје кроз рађање. Родитељ познаје тајну рођенога, и рођени познаје љубав родитеља. Свијет тебе не позна, јер свет гледаше Тебе као Господара а себе као роба; а ја те познах, јер ја те видим као родитеља и осећам неисказану љубав Твоју. Свет Тебе гледа кроз завесу дела Твојих, а ја Те гледам лицем у лице, у вечној красоти љубави Твоје. Тај пламен вечне родитељске и синовске љубави донео је Господ међу људе. Да би људи видели Бога у том пламену, у тој новој и дотле непознатој светлости. То ново богопознање кроз љубав предао је Господ апостолима Својим. И оно је дошло до нас. О да би се и у нама разгорео тај пламен божанске непролазне љубави! Да би тако познали Бога као Родитеља, а себе као децу Његову, усиновљену кроз жртву Сина Божјег Јединородног.
О тропламени Боже, Оче, Сине и Душе Свети, осветли и нас, помрачене грехом, вечним сјајем љубави Твоје. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Оче, хоћу да и они које си ми дао
буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24).

Ево воздајанија трудбеницима Божјим! Ева славне награде следбеницима Христовим! Оно што Син Божји хоће, и Отац хоће, и Дух Свети хоће. А оно што Света Тројица хоће, оно бива. А шта хоће Господ Син Божји? Он хоће, да и ученици Његови буду са Њим заједно у царству небеском; и не само Његових 12 ученика него и сви они, вели Господ, који ме узвјерују њихове ријечи ради (17, 20). У те се и ми рачунамо, браћо моја, који се крстисмо и веру апостолску примисмо и одржасмо; али само под условом, ако се сами тога великог блага не одрекнемо неделима својим, одступањем од вере, нечистотом греха, богохулним речима и помислима. Оче, хоћу, говори Господ даље, да виде славу моју коју си ми дао. Нека нико не закључи из ових речи, да је Син мањи од Оца. Јер пре тога сам Господ говори Оцу Своме: ја тебе прославих (17, 4). Видите ли, какво је равенство Оца и Сина, и каква је бесконачна љубав Њихова међусобна. Ја тебе прославих... и сад прослави ти мене, оче. Но да слава Христова не почиње на земљи и у времену, показују речи Господа Христа – славом коју имадох у тебе прије него свијет постаде. То није, дакле, слава земаљска ни времена, нити слава светска и људска, него слава небеска, вечна, непролазна, неисказива. Како, на име, хоће Син Божји да Га Отац прослави? На тај начин што ће ту небеску и вечну славу показати свима онима који Сина Његовог послушаше, за Њим пођоше и заповести Његове испунише. У тој слави жели човекољубиви Господ да и ми узмемо учешћа – не само апостоли него сви ми који се именом Његовим именујемо. О милости, о човекољубља! Догма нашег бесмрћа и живота вечног и славе вечне није од људи, браћо, него од самога Господа и Спаса нашег. О да нас само телесне бриге, леност на молитви, и узајамна мржња не одвоје од ове славе Христове, од живота бесконачнога!
О Господе благи и милостиви, опрости нам грехе наше и даруј нам царство Твоје вечно. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Да сви једно буду као ти, оче,
што си у мени и ја у теби (Јов. 17, 21).

Милост је Божја велика, браћо; њу кад осети праведник плаче, а кад је осети грешник – стиди се. По милости Божјој ми се чистимо, светлимо, спасавамо, усиновљавамо, сједињавамо са самим Богом. Но ово сједињење с Богом нека нико не разуме тако као да ми постајемо једнога бића с Богом и равни Богу. Никад ми нећемо бити једнога бића с Богом нити равни Богу у ономе смислу, у коме су Отац, Син и Дух Божји једнога бића и равни у бићу. Да сви једно буду, говори Спаситељ Оцу Своме за ученике Своје, као ти што си у мени и ја у теби мислећи на јединство љубави а не на јединство јестества. Из љубави проистиче узајамна послушност, узајамна помоћ, узајамна милост, кротост, смерност, доброта, добра воља, пожртвовање. И кад Господ вели: будите савршени као што је савршен отац ваш небески (Мат. 5, 48), Он не мисли, да људе изједначи с Богом него да им покаже врховни пример савршенства у сваком добру. Јер многи учитељи људски истицали су и истичу пример савршенства у нечем и неком другом а не у Богу; чак су често учили људе злу и истицали им зло и примере зла као савршенство. Зато Господ и учи људе, да узму Оца небеског као пример сваког савршенства, и да се труде и устреме ка томе савршенству истинитом а не неком другом. По благодати Божјој ми се усиновљавамо, и бивамо сви једно у Христу Исусу (Гал. 3, 28). Но не бивамо богови; не бивамо равни са ипостасима Свете Тројице. Не заборавите, да је речено у Писму: и небо је нечисто пред Њим (Јов. 15, 15), т.ј. величанствене силе небеске, а камо ли човек. Но по благодати Божјој а због страдања Господа Исуса верни се узвишују у јединство с Богом по љубави и духу. Потрудимо се за то, да творимо вољу Божју, да би се у истини узвисили на такву величанствену висину.
О Господе Исусе, Боже наш, Боже сваке милости и доброте, подржи нас до краја у милости Твојој, и не разгневи се на нас, но опрости нам. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Освети их истином твојом;
ријеч је твоја истина (Јов. 17, 17).

Када мајку на смрт поведу, она се више брине о деци, коју оставља иза себе, него о себи. Таква је веза велике љубави. Још је већу љубав имао Господ Христос према ученицима Својим него ли мајка према деци својој. Полазећи на смрт Господ се моли Оцу Свом небесном за ученике Своје. Не моли се Он зато што не би Он могао све за њих учинити него да покаже јединство бића и љубави са Оцем Својим. Но зашто сад приписује истину Оцу, кад је пре тога Духа назвао Духом истине, рекавши ученицима: Дух истине упутиће вас на сваку истину? Да покаже равенство Оца и Духа Светога. Није ли Господ најпре за Себе рекао: Ја сам истина (Јов. 14, 6)? Није ли по том Духа Светога утешитеља назвао Духом истине? А гле сада приписује истину Оцу: освети их истином твојом! Ко би у томе видео ма какву противречност, тај не би схватио Бога као јединство и тројичност, јединство по бићу а тројичност по ипостаси. Баш тиме што свакоме лицу божанске Тројице приписује истину као нешто битно и неразлучно Господ објављује равенство Оца и Сина и Духа Светога. Јер ако би једно лице божанске Тројице имало мање истине, оно би било мање и по бићу од друга два лица. А с мањком истине скопчан је и мањак моћи и љубави и мудрости. Зато Господ и назива истином и Себе, и Оца, и Духа Светога, да би људи знали и веровали у Њихову потпуну битну једнакост. Нека се, дакле, нико из верних не саблажњава учењем јеретичким о битној неједнакости лица Свете Тројице. Но свак нека се стара, да избрише срце своје од греха као што се огледало брише од прашине, и видеће онда истину велике догме равенства Оца, и Сина и Духа Светога.
О троједина Истино божанска, просвети нас Собом, и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Све што има отац моје је (Јов. 16, 15).

Ово је једна од последњих речи Христа Господа пред само страдање. Најкрупнија реч – јер објављује свету Божанство Христа Спаситеља, а у вези са идућим речима: за то рекох да ће од мојега узети и јавити вам – објављује и равенство Духа Светога са Оцем и Сином. То што ће Дух узети од мојега не може бити ни другчије ни супротно ономе што је Очево, јер све што има Отац моје је. Зашто Господ не каже: узеће моје него од мојега? Зато што Дух неће све донети људима, него само нешто од свега, колико људи могу примити, и колико им је потребно. Један део Божјих дарова даје се вернима на земљи, а један део пак даће им се у царству небеском. А овај небески део јесте оно што апостол видовити описује: што око не видје, и ухо не чу, и у срце човјеку не дође, оно уготови Бог онима који га љубе. И све то, и несравњено више, спада у имање Христово. Његово имање није само овај свет, него и онај и несравњено више и веће и драгоценије нешто од оба света. Његова је вечност, Његова – бесмртност, Његова – савршена моћ, Његова – савршена мудрост, Његова – савршена љубав, Његова – савршена доброта и милост и правда и истина – и шта још има доброга што ум наш може поумити и језик исказати? – Његово је свако савршенство, које превазилази све што људи могу и поумити. То све има Отац, то све има Син, то све има Дух Свети. Све што има Отац моје је. Овим речима неописани Богаташ, недостиживи Царев Син, објавио је ученицима Својим богатство Своје непрегледно и недомисливо у оној тамној ноћи, када је босоног имао изаћи пред старешине Јеврејске, да буде шибан и пљуван.
О Господе Боже наш, Тројице Пресвета и Пребогата, помилуј нас грешне и спаси. Теби слава и хвала вавек. Амин.