И Њега даде изнад свију за главу
Цркви, која је тијело његово (Еф. 1, 22–23).

Обезглављено човечанство овозглави се Господом Исусом васкрслим из мртвих. Одвојено тело од главе поче се припијати уз главу своју, део по део, члан по члан. Нису сви људи тело него само верујући у Христа Господа; сви су позвани, али се само одазвани примају под Главу. Одазвани сачињавају тело, које се зове Црква, и којој је Господ глава. Па као што се васкрсли и прослављени Човек Исус уздиже од стране Свете Тројице изнад свих и свега на земљи и на небу, тако ће и Црква Његова, тело Његово бити уздигнуто до Главе своје, тј. изнад свих и свега. Цела Црква заједно с Главом својом стајаће с десне стране Свете Тројице, јер где је глава ту је и тело. До такве висине, величине и славе, уздићиће се искупљени и покајани грешници, негда непријатељи Божји, заблудели као блудни син и обезглављени као умртвљена телесина, а сада усиновљени кроз Христа и због Христа, и обучени у красоту божанскога живота и сјаја. Јер је велика ствар, браћо, ваплоћење Сина Божјег на земљи, и Његово страдање на крсту, и смрт нас ради. Његова посета земљи донела је огромну промену у судби људи и у смислу свих твари. Он је све променио и све учинио новим. Зато, браћо, да не живимо и не владамо се као стари човек него као нови, да не живимо греху но правди, да се не владамо по телу него по духу. Да би се тако удостојили оне висине, величине и славе, на коју смо Главом нашом призвани.
О Господе Исусе, Главо Света Цркве свете, удостој нас вечно бити члановима тела Твога пречистога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Превише свих поглаварства и власти,
и сила, и господарства, и свакога имена
што се може именовати не само у
времену садашњем него и у будућем. И
све покори под ноге Његове (Еф. 1, 21).

Ево висине до које Бог узвиси биће човечје! Јер овде није реч о божанској природи Христовој него о човечанској, није реч о вечном Слову Божјем него о Човеку Исусу, кога Бог васкрсе из мртвих и уздиже не само над свим овим видљивим и смртним светом него и над невидљивим и бесмртним, превише свих ангелских чинова и небеских власти, превише свуколике јављене и нејављене чудесне јерархије небеске, превише сваког бића створенога, знаног и незнаног, и превише сваког имена у оба света, у материјалном и духовном. Видите ли, браћо, како преславни Творац наш испуни Своје обећање дато Адаму, изгнаном из Раја, и још јасније поновљено Авраму, и још много јасније поновљено кроз пророке и Давида! Видите ли, како Господ Саваот поче прослављати род људски прославивши човека Исуса, у коме беше ваплоћено божанство Бога Сина Божјега? Као првенца славе прво Њега прослави, па онда редом све оне који се у Његове убројаше и благодаћу Духа Светога за вечну славу назнаменоваше, и у Књигу Живота уписаше. Не пева Црква узалуд Матери Божјој: „Чеснију од херувима и славнију од серафима”. Тамо где се Васкрсли Господ узвиси, тамо се узвиси и Његова Пресвета Богоматер, као и апостоли Његови свети, по речи Његовој Оцу Свом небеском: Оче хоћу да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја (Јов. 17, 24). Таква је недогледна последица силаска Бога на земљу. Такав је неисказан плод страдања Његових.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, раван само Оцу Свом и Духу Светом, помози нам до краја извући се из преисподње смрадних греха и безумља чулнога. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Кроз којега и нашљедници постасмо (Ефес. 1, 11).

Све од Господа Исуса Христа, све кроз Господа Исуса Христа, све Господу Исусу Христу. Мимо Њега ми немамо правилне везе ни нормалног општења ни с Богом, ни с људима, ни с другим створењима. Он је глава наша, Он ум наш. Кроз Њега и нашљедници постасмо. Чега наследници? Царства Божјега. Зашто се хришћани често у Новом Завету називају наследницима? Наслеђе је скопчано увек са нечијом смрћу. Треба један да умре, да би га други наследио. Хришћани још у овом животу постају наследници, јер умире у њима стари човек, а на његово место долази као наследник нови човек. Онај ко надживљује, онај и наслеђује. Када тело умре, душа га надживљује; душа, дакле, и наслеђује све оно што је човек у телу сабрао, било добра дела за спасење било зла дела за осуду. Кроз Господа Исуса Христа нама се још отвори и оно наслеђе које сам Господ ужива, т.ј. бесмртно царство Божје. То царство наследићемо онда када оставимо царство земно; када умремо за земљу наследићемо небо; када раскинемо савез са сатаном бићемо санаследници Христови. О браћо моја, помислите, какво нас богато наслеђе чека! Да га само не продамо онако јевтино као Исав своје старешинство!
О Господе Исусе Христе, Боже наш и Спаситељу наш, смилуј се на нас до краја и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Да се све овозглави у Христу што је
на небесима и на земљи! (Еф. 1, 10)

Грех обезумљује, грех обезглављује. Човек потонуо у грехе и пороке сличан је кокоши, којој је глава одсечена, те се умирући грчевито копрца и скаче тамо и амо. Цео незнабожни свет пре Христа Господа представља обезглављену масу, која у грчевима умире. Христос је саставио одсечену главу са тамном трупином, и оживео тело рода човечјег. Он је глава небеског воинства, и Он то никад није престајао бити. А као Творачко Слово Божје Он је био изнајпре глава и свега створеног видљивог света, нарочито рода човечјег. Но грехом као мачем одвојио је грешни Адам трупину од главе. Ваплотивши се на земљи Господ је измирио небо и земљу, спустивши небо к земљи и уздигнувши земљу к небу, и све ставивши под Свој ум, под Своју главу. Кроз Христа ми смо измирени са Светом Тројицом, и са ангелима Божјим, и друг с другом, и са створеном природом око себе. Нађена је изгубљена глава и све се хармонично устројило под њом. Ми ум Христов имамо, вели апостол. Што је глава на телесном човеку, то је ум на човеку духовном, унутарњем. Ако смо Христови, дакле, треба Христом као главом да мислимо и судимо – о свему само Њиме и кроз Њега да мислимо и судимо. А Њиме мислећи и судећи ми ћемо се осетити као органи једнога тела са осталим људима и са ангелима, једнога тела, коме је глава Христос. Отуда се разгорева љубав наша по Богу и усиљава вера наша и осветљава нада наша. Само заспало тело не осећа везу са главом својом. Пробудимо се браћо моја, пробудимо се за времена.
Господе Исусе Христе. Главо наша Свеумна, сједини нас са Собом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Као што нас изабра кроз Њега прије
постања свијета, да будемо свети и
праведни пред њим у љубави (Еф. 1, 4).

Једина црква учи, и показује, да је најпре био план света, па је онда створен свет. Тај план је био у мудрости и вољи и сили Божјој. У томе смо плану и ми хришћани као Црква Божја. Бог нас, према томе плану, изабра прије постања свијета на светост и правду у љубави. Изабра нас Бог унапред и посини кроз Њега, –кроз кога? Кроз Господа Исуса Христа. Јер све што смо ми Богу, све смо Му то кроз Исуса Христа. И мимо Исуса Христа човек нема никакве везе, никаква односа, никаква сродства с Богом. И наше избрање и посиновљење, дакле, било је кроз Господа нашег Исуса Христа. Изабра нас. Цркву Своју свету, по угодности воље Своје, као што некада изабра Израиља између свих народа на земљи. Нека нико не каже: ово избрање Божје уништава слободну вољу човекову, те нити хришћанин има заслуге што је хришћанин нити је незнабожац за осуду што је незнабожац. Не; то је сасвим погрешно тумачење. Јер изабра Бог и Израиља некада, па неки у Израиљу пропадоше а неки се спасоше. Изабра Он и Цркву Своју свету, позивајући у Њу све народе и све људе. Но да ли ће се и који ће се од изабраних и призваних спасти то не зависи само од Божјег избора но и од човечје воље и труда.
О Боже вечни, Створитељу наш, који си нас изабрао на спасење пре него си нас створио био, помилуј нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.