Светима који су у Ефесу (Еф. 1, 1).

Светима назива апостол хришћане у Ефесу. Не назива он светим једног или двојицу од њих или један део њих него све. Није ли то дивно чудо Божје, да људи не у пустињи него у граду, и то у једном идолском и поквареном граду, буду свети? И да буду свети људи жењени, који децу рађају, који тргују и послују! Такви су ваистину били први хришћани. Њихова преданост и верност и ревност у вери, као и светост и чистота живота, потпуно је оправдала назвање светима. Ако су у последња времена свети постали изузетак, у она прва времена несвети били су изузетак. Свети су били правило. У осталом не треба се чудити што апостол назива све крштене душе у Ефесу светим још и због тога, што он има један још узвишенији назив за све хришћане, на име синови, синови Божји (Гал. 4, 6). Право да се тако називамо дао нам је и сам Христос Господ, када нас је научио, да ословљавамо Бога: Оче наш!
О браћо моја, не говоримо ли ми Богу сваки дан: свјати Боже? Не називамо ли ангеле светим? Не називамо ли Мајку Божју светом? И пророке, и апостоле, и мученике, и праведнике? Не називамо ли небо светим, и царство небеско светим? Ко се, дакле, може уселити у царство свето осим светих? Ако имамо наду на спасење, имамо наду и на светост.
О Боже Свети, који у светињи живиш и међу светима почиваш, и свете к Себи призиваш и милујеш, помози и нама, да се осветимо, – у речима и у мислима и у делима. На славу Твоју и на спасење наше. Теби слава и хвала вавек. Амин

 

Нећу умријети, него ћу жив бити, и
казивати дјела Господња (Пс. 117, 17).

Ко може рећи: нећу умријети? Онај ко се држи живога Господа. Ко може поуздано тврдити: него ћу жив бити? Онај ко види живога Господа пред собом. Енох и Илија не умреше, него бише узети у живот бесмртни. Господ их узе по милости Својој а за доказ људима живота бесмртнога. Христос Господ умре и васкрсе по сили Својој а за доказ људима васкрсења из мртвих. Апостоли и светитељи помреше, но многи од њих јавише се из онога света по човекољубљу своме а за доказ људима живота вечнога. Тако и они који бише узети и они који умреше живе са васкрслим Господом Христом у царству бесмртноме. Не ћу умријети, него ћу жив бити — говорио је цар Давид с великом поузданошћу, мада је живео на земљи пре васкрсења Господњега и објаве општега васкрсења праведника. Још с већом поузданошћу треба сваки од нас хришћана да говори тако: нећу умријети, него ћу жив бити, јер васкрсли Господ темељ је вере наше, и јер очи наше видеше и уши наше чуше више, много више, неголи очи и уши цара Давида. После Крста Христовога ђаво је постао као дим; а после васкрсења Његовог смрт је постала као магла, кроз коју се излази на сунчано поље бесмртности. Благо оном, браћо ко се удостоји жив бити и казивати дјела Господња!
Господе живи, оживи нас и спаси нас. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Шта бих имао на небу? И на земљи
шта бих захтео осим тебе (Пс. 72, 25)?

И на небу и на земљи једно је врховно благо за душу пробуђеног човека. То благо јесте Бог. Безброј блага има на небу, но Цар небеса је благо највеће. Безброј блага има на земљи, но Творац свих тих блага несравњив је. Зато се душа пробуђеног човека и пита: шта бих имао, или шта бих хтео и на небу и на земљи осим Тебе? Треба ли река ономе ко је доведен на извор да пије? И обзире ли се за чобанском вечером онај, ко је сео за царску трпезу? Бог је довољан сам по себи, да утоли сву глад и жеђ човекову. Божја су небеса и Божја је земља. Господар свих блага највеће је благо; Творац свих сласти највећа је сласт; Носилац све мудрости највећа је мудрост; Извор све силе и милости највећа је сила и милост; Создатељ свеколике красоте на небу и на земљи највећа је красота. Никакво благо не може човеку на срце доћи ни на јави ни у сну, какво не би било у Богу, и то у највишем степену. Зато, браћо моја, иштимо Бога, да би добили све; тражимо Бога, да би нашли све; богатимо се Богом, да би били богати свим.
Господе Боже наш, приближи нам се кад Те душа наша иште. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Благословено име славе његове во вјек
и во вјек вјека, и испуниће се славом
његовом сва земља, амин и амин (Пс. 71, 19).

Из срца пророчког, испуњеног благодаћу, точе се речи благодатне. О Цару и Сину Царевом говори пророк, о најнеобичнијем Цару какав се икад јавио на земљи. Име ће његово бити благословено во вјеки, рекао је пророк најпре; па као да је недовољно рекао, сада понавља и додаје име славе његове. Црква Христова слава је Христова. Благословена Црква Његова света — плод трудова Његових, венац понижења Његових, дело руку Његових, цвет из крви Његове! Благословено и само име Цркве Његове, свете и спасоносне! И испуниће се Црквом Његовом, то јест делом Његовим, славом Његовом, сва земља. Речима во вјек и во вјека пророк прориче бесмртност дела Христовог, тј. Цркве Његове. Она ће се у времену зидати а у вечности показати. Зидаће се до краја времена, и показаће се цела у вечности. О браћо моја, потрудимо се, да се и ми душом узидамо у Цркву Христову, у то живо и бесмртно тело, чијем животу краја нема и чијој красоти имена нема. Потрудимо се, да не будемо одбачени као незгодно и непотребно камење, и отиснути у бездан вечног мрака.
О Господе Исусе Христе, Царе и Сине Царев, упиши и нас у књигу бесмртних и спомени нас у царству Твом небеском. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Спаси ме од прашине, да не потонем (Пс. 68, 14).

Прашином је, браћо, обучена душа наша, и кола од прашине дата су на службу души нашој. Да не потоне душа наша у прашину! Да се не зароби прашином! Да се жива искра не угаси у гробу од прашине! Пространо је веома поље од прашине земаљске, које нас привлачи к себи, али је још пространије неизмерно царство духовно, које душу нашу назива сродницом својом. По прашини телесној заиста сродни смо земљи, али по души сродни смо небу. Насељеници смо у привременим колибама, војници смо у пролазним шаторима. Господе, спаси ме од прашине! Тако се моли цар покајани, који се најпре подавао прашини, док није увидео, како прашина вуче у бездан пропасти. Прашина је тело људско са својим маштањима: прашина су и сви злобни људи, који ратују на праведника: прашина су и демони са својим страшилиштима. Од све те прашине нека нас Господ спасе. Једини Он то може. А ми се потрудимо, да прво и прво увидимо непријатеља у себи самима, непријатеља, који привлачи и остале непријатеље. Највећа је беда грешнику отуда, што је он сам савезник непријатеља својих против самога себе, несвесно и невољно. А праведник је добро укрепио душу своју у Богу и царству Божјем, и не боји се; не боји се прво себе, па онда не боји се ни других непријатеља својих. Не боји се зато што он није ни савезник ни јатак непријатеља душе своје. Отуда му не могу ништа ни људи ни демони. Њему је Бог савезник, и ангели Божји заштитници — шта му може човек, шта демон, шта свака прашина?
О Господе Боже наш, триипостасни и једини, који си живу душу удахнуо у прашину тела нашег, спаси нас по милости Твојој, да не потонемо. Теби слава и хвала вавек. Амин.