Ко љуби оца, мајку, кћер или сина већма него мене није мене достојан. Шта значи љубити некога више или мање од некога другог? Како се то мери? Са стварима је једноставно. Више ми се допада овај или онај колач и њега ћу купити. Е сад, ако се цене драстично разликују ту улази и нови елемент. Више ми се свиђа овај колач, али да ли ми је он вреднији од разлике у цени? Ту већ бирамо између новца и задовољства. Која бих још задовољства могао да приуштим за тај новац? Вреди ли то? На крају је то поново једноставан избор и без обзира какву одлуку донели неће нам се наљутити ни један ни други колач. Ни један ни други неће се осећати изневерени јер су ствари које немају осећања. Код личности је то другачије. Заједница љубави са другом личношћу подразумева другачији однос, однос који није заснован на тренутном задовољству, однос који у свом зрелом стању може бити јачи и од смрти. Нема задовољства које ћемо ставити испред онога кога заиста волимо, а са друге стране изневерићемо онога који нас воли уколико ставимо неко задовољство изнад њега. "Немам времена да се видим са тобом, морам да одспавам јер вечерас гледам формулу један." Или "супербол". Ма не треба ни измишљати примере, ту нам је свадба Царевог сина и званице које су се изговарале њивама и воловима. На крају долазимо и до избора о којем говоре јеванђелске речи. Избор између две личности. На другом месту је записано да је Христос био још радикалнији " »Ко дође к мени, а не мрзи свога оца и мајку, жену и децу, браћу и сестре, па и сам свој живот, не може да буде мој ученик." Лк. 14,26 Ма зар је то могуће? Благи Бог нас упућује на мржњу према ближњима? Овде ћемо или озбиљно застати или нас Јеванђеље баш много и не интересује.
По чему се мери кога више волимо? Имамо два пријатеља и обојица нас зову истог дана на славље. Па добро, то није проблем, мало код једног, мало код другог, зар не? Али шта ћемо ако један живи у Суботици а други у Врању? Ма и то се може решити, пријатељи су, разумеће. Али шта ако њих двојица нису пријатељи? Шта ако су њих двојица непријатељи? Е тада смо већ принуђени да направимо избор. Мораћемо да испунимо само једном по вољи. Код једног идемо, а други ће бити повређен. У пракси можемо не отићи ни код једног ни код другог и изговорити се нечим, али то је када се ради о људима. Људе можемо преварити, Бога не.
Или ћемо поступати по Божијој вољи, у мери колико нам је јасна, или ћемо чинити супротно. А када чинимо супротно, онда чинимо по вољи Божијег непријатеља, ђавола. Не позива нас Христос да мрзимо своје ближње и да им желимо уништење, већ да мрзимо на ђавола и његове предлоге, који често знају да дођу преко ближњих. Родитељи, деца, супружници или пријатељи, несвесни да нас саветују супротно ономе шта је по Божијем промислу, могу се осетити повређеним када их не послушамо, могу помислити да их мрзимо, али то није наше осећање према њима лично. Изгледаће свима који у своје расуђивање не укључују питање "А шта је по Божијој вољи?" да смо ми у неком непријатељству према ближњима, да смо их изневерили. Е зато Христос помиње мржњу. Мржња ће бити утисак, а не реалност. Оно шта ће бити реално јесте могућа привремена повређеност ближњих, и избор који ми правимо: Да ли ми је важније оно шта Бог жели или шта ће људи осећати и мислити? Да ли ћу признати или се одрећи Христа пред људима?
Данас се сећамо оних који су се до крајњих граница одлучно трудили да сваки корак свог животног пута ускладе са Божијом вољом. Они којих свет не беше достајан. И не само да се сећамо њих него се и подсећамо да смо и ми позвани да будемо свети. Не треба се за то пењати на горе, завлачити у пустиње, облачити у кожухе и козије коже. Само треба управити свој животни пут у складу са Божијом вољом. А да би нас се Божија воља открила треба је непрестано тражити, испитивати, истраживати. У супротном постоји велика опасност да своју вољу прогласимо Божијом.
Свештеник подише Агнец и узвикује: Светиње светима! А ми одговарамо: Један је свет, један је Господ Исус Христос. То је мерило светости. Одговорити да је Христос једини Свет, али не само речима већ читавим животом. Амин.
