Дап. 40 (17:16-34)

У дане оне, док Павле чекаше у Атини, ражести се дух његов у њему гледајући град пун идола; И расправљаше са Јудејцима и са побожнима у синагоги, и на тргу сваки дан са онима с којима се сусреташе. А неки од философа епикурејаца и стојичара препираху се с њим; и једни говораху: (та хоће овај празнослов да каже? А други: Изгледа да је проповједник туђих богова. Јер им проповиједаше јеванђеље о Исусу и васкрсењу. Па га узеше и одведоше на Ареопаг говорећи: Можемо ли знати каква је та нова наука коју ти казујеш? Јер нешто ново мећеш у наше уши; хоћемо, дакле, да знамо шта би то могло бити. А сви Атињани и досељени странци ни за шта се друго нису занимали, него да штогод ново говоре или слушају. А Павле ставши на сред Ареопага рече: Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам. Бог који је створио свијет и све што је у њему, који је Господ неба и земље, не станује у рукотвореним храмовима, нити прима угађања од руку човјечијих, као да нешто треба Њему, који сам даје свима живот и дихање и све. И створио је од једне крви сваки народ човјечанства да станује по свему лицу земаљскоме, и поставио је напријед одређена времена и међе њихова борављења; Да траже Господа. не би ли га додирнули и нашли, мада Он није далеко ни од једнога од нас. Јер у Њему живимо, и крећемо се, и јесмо; као што су и неки од ваших пјесника рекли: Јер Његов и род јесмо. Кад смо, дакле, род Божији, не треба да мислимо да је Божанство подобно злату или сребру или камену, резаном по вјештини и замисли човјечијој. Али не гледајући Бог на времена незнања, сад заповиједа свима људима свуда да се покају; Јер је установио дан у који ће судити васељени по правди преко Човјека којега одреди и даде свима вјеру васкрснувши га из мртвих. А кад чуше за васкрсење мртвих, једни се ругаху а други рекоше: Да те чујемо опет о томе. И тако Павле отиде из њихове средине. А неки људи приставши уз њега повјероваше, међу којима бјеше Дионисије Ареопагит и жена по имену Дамара, и други с њима.

Мт. 55 (13:44-54)

Рече Господ причу ову: Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човјек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно. Још је Царство небеско као човјек трговац који тражи добра бисера. Па кад нађе једно многоцјено зрно бисера, отиде и продаде све што имаше и купи га. Још је Царство небеско као мрежа која се баци у море и сабере рибе од сваке врсте. Кад се напуни, извуку је на обалу и, посједавши, изаберу добре у судове, а лоше избаце напоље. Тако ће бити на свршетку вијека: изићи ће анђели и одлучиће зле од праведних, и бациће их у пећ огњену; ондје ће бити плач и шкргут зуба. Рече им Исус: Разумијете ли све ово? Рекоше му: Да, Господе! А он им рече: Зато је сваки књижевник који се научио Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо. И када сврши Исус приче ове, отиде оданде. И дошавши у постојбину своју, учаше их у синагоги њиховој.

Свешт. муч. Дионисије Ареопагит; Преп. Јован Хозевит; Преп. Дионисије Печерски; Св. Исихије Хоровит