ИЗ ОХРИДСКОГ ПРОЛОГА светог Николаја Охридског и Жичког
1. Свешт. муч. Дионисије Ареопагит. Убраја се у седамдесет мањих апостола. Овај дивни муж беше од знамените незнабожачке фамилије из Атине. Свршивши школу филозофије у Атини оде у Мисир да још учи. У то време једнога дана издахну Господ Христос на крсту, и сунце помрча, и би тама и у Мисиру 3 сата. Тада Дионисије узвикну: „Или Бог Творац света страда, или овај свет скончава". Вративши се у Атину ожени се женом Дамаром, и имаше с њом синове. Беше члан највишега суда код Грка, Ареопага, због чега му је и остало назвање Ареопагит. Када апостол Павле проповедаше Јеванђеље у Атини, крсти се Дионисије са целим домом својим. Од Павла би посвећен за епископа Атинског (јер беше оставио и жену и децу и положај свој ради љубави Христове). Путоваше с Павлом довољно дуго и упозна све остале апостоле Христове. Ходио је нарочито у Јерусалим, да види Пресвету Богородицу, и описао је тај сусрет с њом у једном делу свом. Био је и на погребу Свете Пречисте заједно са осталим апостолима. Када учитељ његов св. Павле мученички пострада, пожели и Дионисије такву смрт себи. И оде у Галију на проповед Јеванђеља међу варварима, заједно с Рустиком презвитером и Елевтеријем ђаконом. Претрпе много, али и успе много. Његовим трудом многи се незнабошци обратише у веру Христову. Дионисије сагради у Паризу малу црквицу, где служаше службу Божју. Када му беше 90 година, би ухваћен и мучен за Христа, заједно са Рустиком и Елевтеријем, док их сву тројицу најзад мачем не посекоше. Одсечена глава св. Дионисија одскочила је на велику раздаљину и пала пред неку хришћанку Катулу, која ју заједно са телом чесно сахрани. Пострадао у време Дометијана 96. год. Написао знаменита дела: о именима Божјим, о небесној и црквеној јерархији, о тајанственом Богословљу, о Пресветој Богородици.
БЕСЕДЕ
2. Преп. Јован Хозевит. Мисирац. Подвизавао се у Хозевитској обитељи у време цара Јустинијана. Кад год је служио литургију виђао је светлост небеску у олтару. У близини његовој подвизавао се старац Ананија. Чудесно беше смирење ових светитеља. Неки човек доведе свога полуделог сина старцу Ананији, да га молитвом исцели. Ананија га посла св. Јовану, као већем од себе. Јован пак не може да не послуша старца, али викну: „у име Исуса Христа заповеда ти Ананија а не ја да изиђеш из овог младића!" И младић одмах оздрави.
3. Преп. Дионисије Печерски. Јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. год. њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: „Свети оци и братије: „Христос воскресе!” У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: „Ваистину воскресе!”
4. Св. Исихије Хоровит. Најпре био небрижљив према спасењу душе своје. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. То га потпуно промени. Он се затвори у Светој Гори у келију и ни с ким ни речи не проговори 12 година. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га, да им каже неку поуку. Он само рече: „ко на смрт помишља, не може згрешити". Од њега су произашли тзв. „Исихисти", који су ћутање, богомислије и умну молитву истицали као врховну делатност правих монаха. Они су имали нарочити Скит Исихиста, или Безмолвника, у Св. Гори. Прича се и за св. Григорија Богослова, да је био безмолвник у време часног поста. Св. Исихије живео у VI веку.
Из ЖИТИЈА СВЕТИХ преподобног Јустина Ћелијског
ЖИТИЈЕ И СТРАДАЊЕ СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ДИОНИСИЈА АРЕОПАГИТА
СВЕТИ Дионисије Ареопагит[1] роди се од високородних родитеља, незнабожаца, и би васпитан у знаменитом граду Атини.[2] Од ране младости он би дат да се учи јелинској мудрости.[3] У томе он показа такав успех, да је у својих двадесет пет година превазилазио у философији све своје вршњаке. Али желећи да се још већма усаврши у философским наукама он отпутова у Египат, у град Илиопољ,[4] јер тамо издавна живљаху знаменити учитељи. Код њих Дионисије, заједно са својим другом Аполофаном, изучаваше астрономију.[5] А онога дана, када ради нашега спасења Господ Христос би распет на крсту и сунце помрча те тама би по свој земљи три сата, Дионисије зачуђен узвикну: "Или Бог, Творац целога света страда, или овај видљиви свет скончава". - Ово пак он рече о страдању Господњем по надахнућу Духа Божија а не по учењу мудрости овога света.
По повратку из Египта у Атину Дионисије ступи у брак. И као први међу грађанима по високородству, памети и честитости он постаде члан Ареопага. А када свети апостол Павле, дошавши у Атину, проповедаше усред Ареопага пред старешинама Христа распета и васкрсла,[6] тада Дионисије, пажљиво слушајући речи светог апостола, слагаше их у срцу своме. Остале пак старешине града с недоверицом се однесоше према апостоловој проповеди и изјавише жељу да поново чују његову реч о Христу. Међутим Дионисије, мудрији од других, стаде се насамо расправљати с Павлом.[7] И апостол Павле упита Дионисија: Којег Бога ви овде поштујете? - Дионисије му показа у граду богове: Хроноса, Афродиту, Зевса, Хефеста, Хермеса, Диониса, Артемиду, и многе друге.[8] Разгледајући заједно с Дионисијем те богове, апостол Павле нађе једно идолиште на коме беше написано: Богу непознатоме. - И он упита Дионисија: А ко је тај "Непознати Бог"? - Дионисије одговори: To je онај који се још није јавио међу боговима, али ће у своје време доћи. To je онај Бог који ће царовати над небом и земљом, и његовом царству неће бити краја.
Чувши то, апостола отпоче плодотворно сејати на добру земљу семе речи Божије: на основу тих самих речи Дионисијевих свети апостол му објави да је тај Бог већ дошао, да се родио од Пресвете Приснодјеве Марије, и прикован на крсту пострадао ради спасења људи; Његово страдање сунце није могло да гледа, зато је помрчало и читава три сата није давало своју светлост васељени. Тај исти Бог васкрсе из мртвих и узнесе се на небо. Стога, Дионисије, - заврши своју реч свети апастол Павле -, Њему веруј, и Њега познај, и истински послужи истинитоме Богу, Исусу Христу.
Тада Дионисије, опоменувши се таме која би по свој земљи, коју спомену свети Павле, одмах верова да je y то време страдао Бог у телу људском, и отвори срце своје ка познању Непознатога Бога - Господа нашег Исуса Христа: јер га обасја светлост благодати Божје, и он моли апостола да се помоли Богу за њега, да Бог буде милостив према њему и приброји га к слугама Својим.
Када апостол Павле одлажаше из Атине, слепац један, за кога су сви знали да се слеп родио, моли апостола да му дарује прогледање. Свети апостол осени крсним знаком очи слепцу и рече: Господ мој и Учитељ мој Христос, који начини кал од пљувачке и помаза калом очи слепоме и дарова му прогледање, Он нека и тебе просвети силом Својом! - И одмах прогледа слепац. И апостол му нареди да иде к Дионисију и рекне: Павле, слуга Иуса Христа, посла ме к теби, да по свом обећању отидеш к њему и, крстивши се, добијеш отпуштење грехова.
Слепац оде и поступи по наређењу апостола Павла; уједно с тим он објави и о великом добру које му учини Бог преко апостола. Дионисије, видевши познатог му слепца да је прогледао и види, удиви се веома, и још више утврди у својој вери у Христа. И не оклевајући, он са женом својом Дамаром, и са синовима својим, и са целим домом својим оде к апостолу Павлу и крсти се од њега. После тога Дионисије остави кућу, жену и децу, придружи се светом апостолу Павлу, и три године праћаше га куд год је он ишао. Чему се Дионисије научио од апостола Павла, и каквим тајнама Божјим, сведоче нам његови списи. Затим Дионисије би постављен за епископа од апостола Павла, и из Солуна упућен у Атину, да тамо послужи спасењу људи. Овај Дионисије слушао је проповед не само апостола Павла него и свих апостола. Био је он са њима и онда када су се они били сабрали ради сахране Пресвете Владичице наше Богородице. Он сам пише о себи у својим књигама да је био у Јерусалиму на гробу Господњем, где је видео и слушао Јакова брата Божијег, и првоврховног Петра, и Јована Богослова, са Јеротејем и Тимотејем и са другом многом браћом, када они проповедаху тамо о тајнама вере.
Свети Дионисије проведе у Атини не мало времена, и цркву основану тамо апостолом Павлом знатно рашири. Затим он, попут светих апостола, зажеле да и у другим земљама проповеда Еванђеље, и да пострада за име Христово, као и учитељ његов блажени Павле, за кога он беше чуо да је у Риму пострадао за Христа од Нерона.[9] Пошто Атињанима постави епископа место себе, свети Дионисије отпутова у Рим, где га с радошћу прими свети Климент, епископ Римски.[10] Проживевши с њим кратко време, свети Дионисије заједно са епископом Лукијаном, свештеником Рустиком, ђаконом Елевтеријем и осталом братијом би од стране светог Климента послат у Галију,[11] да тамо проповеда реч Божју незнабошцима. Дошавши у Галију са њима, свети Дионисије постаде апостол те земље, и многе људе у граду Паризу обрати од идолопоклонства ка Господу. Подиже он тамо и цркву од прилога верних. У тој цркви свети Дионисије приношаше бескрвне жртве, молећи Бога да му дарује силу да привуче Цркви многе словесне овце. Док се на такав начин шираше тамо реч Божија, настаде друго после Нерона гоњење на хришћане, подигнуто од стране цара Домицијана.[12] Овај цар посла у Галију игемона Сисинија да тамо гони хришћане. Дошавши у град Париз Сисиније нареди да му најпре доведу на мучење Дионисија, чувеног по чудесима и мудрости Божјој, и са њим Рустика и Елевтерија; а остала братија беху отишли у друге крајеве на проповед Еванђеља. У то време свети Дионисије бејаше већ веома стар и преморен од трудова у проповедању Еванђеља. Када он, чврсто свезан, заједно са Рустиком и Елевтеријем би изведен пред царског намесника Сисинија, овај погледа на њих и с гневом упита: Јеси ли ти тај зли старац Дионисије који, хулећи наше богове,[13] рушиш служење њима и противих се царским наредбама? - Светитељ одговори: Иако сам ја, као што сам видиш, већ остарео телом, али вера моја цвета младошћу и исповедање моје свагда рађа нову децу Христу. - Упитан од игемона којег Бога поштује, свети Дионисије му објави реч истине и исповеди велико име Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. - Али игемон, као глува аспида, не желећи ни да саслуша спасоносну благовест, упита сву тројицу: Дионисија, Рустика и Елевтерија, хоће ли да се покоре цару и њиховим боговима принесу жртву. А они као једним устима одговорише: Хришћани смо, и имамо једнога Бога који је на небу, Њега поштујемо, Њему се клањамо, а царевом се наређењу покорити нећемо.
Тада царски намесник Сисиније нареди да Дионисија свуку голог и немилосрдно бију конопцима. Све то светитељ трпљаше, благодарећи Христа Господа што га удостоји да на телу свом носи ране Његове. На исти начин мучише Рустика и Елевтерија; али и они, крепљени примером Дионисија, а првенствено самим Богом, трпећи прослављаху Христа. Намесник Сисиније, видећи да ће пре малаксати руке џелата но што ће мученици изнемоћи, врже мученика тог дана у тамницу. Но сутрадан слуге изведоше светог Дионисија из тамнице, и по мучитељевом наређењу положише на усијани железни одар. Међутим светитељ певаше псалам: Реч је твоја веома огњена, и слуга је твој веома љуби (Псал. 118, 140). После тога, скинувши светитеља са ужареног одра, бацише га зверовима на поједење. Али светитељ остаде неповређен и од зверова, јер им Бог загради уста. Затим вргоше светитеља у силан огањ, но и тамо он остаде здрав, јер га се огањ не дотаче нити га повреди. Након тога светитељ би поново бачен у тамницу код Рустика и Елевтерија.
У тамницу код светог Дионисија долажаху многи хришћани, и светитељ ради њих служаше у тамници Божанствену литургију и причешћиваше их светом Тајном Тела и Крви Христове. А када је он служио Божанствену литургију, верни су виђали неисказану светлост над блаженим Дионисијем: са војскама Анђелским јављао се Цар славе, и достојни гледаху на Њега уколико је то било могуће за телесне очи.
Након неког времена Диодисије, Рустик и Елевтерије бише изведени из тамнице пред игемона, који их понова наговараше да принесу идолима жртве. Светитељи не пристадоше, него исповедише Христа Бога истинога. Мучитељ се разљути и нареди да их немилице бију. После тога их осуди на посечење мачем.
Када светитеље вођаху из града ка гори, званој Арејева, Дионисије се мољаше говорећи: Боже, Боже мој, Ти си ме створио и Ти научио вечној мудрости Твојој; Ти си ми открио тајне Своје, и свуда где год бејах - Ти бејаше са мном. Благодарим Ти за све што си мноме учинио на славу пресветог имена Свог, и што си намучену старост моју, која чезне да Те созерцава, посетио, позивајући ме к себи са пријатељима мојим. Молим Ти се дакле: прими мене и пријатеље моје, и буди милостив према онима које си крвљу Својом стекао и нашим служењем Теби придружио их Себи, јер је Твоја сила и моћ са Оцем и Светим Духом кроза све векове. - А када рече: Амин! светитељ приклони главу своју за пресвето име Исуса Христа, и би посечен тупом секиром. Исто тако заједно са њим положише своје главе за Христа и свети Рустик и Елевтерије. Но по смрти угодника Свог Дионисија Бог учини преславно чудо: обезглављено тело његово устаде силом Божјом, узе главу своју у руке и пређе са њом два километра до места где од хришћана би подигнута црква; ту предаде главу своју једној благочестивој жени Катули, па паде на земљу. Видевши ово чудо, многи незнабошци павероваше у Христа. Катула пак, примивши главу светитељеву, хтеде да узме и тело, али јој незнабошци не допустише. Тада Катула позва стражаре у дом свој, угости их и дарима обдари, док за то време хришћани узеше свето тело Дионисијево и сахранише га заједно са главом на оном месту где глава би предата Катули.
Свети Дионисије пострада у деведесетој години свога живота, а у деведесет шестој години после Христа. На гробу његовом збиваху се многа чудеса у славу Христа нашег, слављеног са Оцем и Светим Духом вавек. Амин.[14]
ПОВЕСТ СВЕТОГ ДИОНИСИЈА О СВЕТОМ КАРПУ и двојици грешника
СВЕТИ Дионисије Ареопагит у својој посланици монаху Демофилу, учећи га кротости и стрпљивости, спомиње следећи догађај.За време моје посете острву Криту, каже свети Дионисије, прими ме у дом свој блажени Карп, ученик светог апостола Павла.[15] Велик у врлинама, Карп због велике чистоте ума свога бејаше удостојен многих боговиђења: он чак никада није приступао вршењу Пречистих и Животворних Тајни пре но што му се с неба јави Божанско виђење. Овог светог мужа, како ми он сам исприча, ожалости један неверник. И то ожалости тиме што одврати од Цркве једног верника и приведе своме безбожју. To силно огорчи блаженог Карпа. Разуме се, требало је да буде стрпљив, и да отпалог од вере непрестано саветује корисним речима, а да поменутог неверника савлађује благошћу. И требало је да се за обојицу усрдно моли Богу; да Бог и заведеног у безбожје опет обрати светој Цркви својој, и да ослепљеног неверјем просвети светлошћу вере. Но не знам откуда Карп, који се пре овога никада није показивао нетрпељив, овом приликом би тако силно огорчен у души. Касно увече, пред поноћ Карп устаде на молитву: јер у њега беше обичај да увек у поноћи устаје и моли се. Стојећи на молитви он веома јадоваше на ова два споменута човека, и говораше у себи: Није праведно да на земљи живе безакони људи који кваре праве путеве Господње. И стаде молити Бога да на њих падне огањ с неба и обојицу их немилосрдно спали. Када се он тако мољаше, изненада се затресе соба у којој је стајао и раседе одозго надвоје, те му се учини да стоји у дворишту, и светао пламен огњени сиђе с неба пред њега. Погледавши горе он виде небо отворено и Исуса где седи окружен безбројним мноштвом Анђела у људском облику. Гледајући то блажени Карп се чуђаше. Затим спустивши поглед доле он виде земљу где се расела и у њој дубоку мрачну провалију; на ивици пак те провалије стајаху она два човека, за које Карп у гњеву искаше од Бога погибао. А стајаху они са молбом у очима и с великим страхом и трепетом, јер је мало требало па да се омакну у провалију; а на дну провалије гамизаше аждаја шкргућући зубима. Беху још ту и неки други људи који ону двојицу бијаху, гураху и вуцијаху ка оној страшној аждаји. А Карп, видећи да ће они што га беху ојадили пасти у провалију и бити поје дени од аждаје, утешаваше се. И Карп гледаше не толико у отворено небо и Исуса Христа који седи на њему, колико на блиску погибао оне двојице грешника. Али пошто они не падоше у провалију, Карп стаде поново туговати и љутити се, и опет се поче молити Богу да падну у провалију и погину. Но када он поново подиже очи к небу, угледа он Исуса где устаде с небеског престола, спусти се к оној двојици што стајаху на ивици провалије и пружи им руку помоћи; а Анђели придржаваху та два човека, и соколећи их одвођаху их од провалије. Тада Господ Исус рече: Карпу: "Боље биј мене, јер сам готов да поново будем распет за спасење људи, еда би само људи омрзнули грехе своје. Расуди сам, је ли пријатније живети са аждајом у провалији, него са Богом и са Његовим благим и човекољубивим Ангелима?"
Наводећи ову повест у својој посланици споменутом монаху Демофилу, свети Дионисије нас учи: да не будемо сурови према онима који греше, и да им не желимо казну него да их с љубављу саветујемо, стрпљиво чекајући њихово покајање; и да за њих усрдно молимо Бога, који не жели смрти грешника, да их Он сам добротом Својом обрати и помилује, јер Он праведнике љуби али и грешнике милује. Њему слава вавек. Амин.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ЈОВАНА ХОЗЕВИТА, епископа Кесаријског
ПРЕПОДОБНИ отац наш Јован Хозевит[16] беше родом из града Тиве у Египту. Монашки образ ангелски он прими од свога деде, монаха. У споразуму са њим он отпутова у Јерусалим на поклоњење светим местима. Но тамо он не прими одлуке Светог четвртог Сабора Васељенског у Халкидону 451 г., него се одвоји од Васељенске Цркве. И када хтеде да се поклони Часном Крсту Господњем, нека невидљива сила не даде му да се приближи Животворном Крсту. Наредне ноћи он усни сан и чу глас који му говораше: Они који нису у заједници са Васељенском Црквом Православном, нису достојни да се поклањају Крсту Господњем. - Пробудивши се он се одмах покаја и поправи, вративши се Васељенској Цркви.
По повратку из Јерусалима Јован проведе са својим старцем, дедом, неколико дана, па са његовим благословом отпутова и нађе једну малену пећину у једном непроходном, стрменитом и каменитом месту, званом Хозева, настани се ту и живљаше хранећи се корењем и травом. А када Бог зажеле да прослави угодника Свог, Он то учини на следећи начин. У том крају живљаше један велики испосник, по имену Ананија. Једном доведоше к Ананији сина једнога богаташа, у коме беше нечисти дух. Преподобни га Ананија због велике смирености своје не прими него препоручи онима што беху довели ђавоиманог младића да иду дубоко у пустињу код Јована Египћанина, да он исцели младића. А када они пронађоше Јована, казаше му због чега су дошли. Но он најпре не хте испунити њихову жељу. Али када га ови салетеше молбама, он најзад пристаде и помоли се Господу за младића. Затим окренувши се рече демону: "У име Христа заповедам ти, нечисти душе, не ја, него ти слуга Божји Ананија заповеда да изађеш из овога младића" - Чим то чу, нечисти дух изиђе из младића, и младић одмах оздрави.
Ово необично чудо прослави надалеко преподобног Јована. Са тог разлога он би, и против своје воље хиротонисан за епископа у Кесарији. Али пошто није могао да бриге епископског звања споји са мирним и тихим монашким животом, он остави Кесарију и опет се врати у пустињу. Но и после тога није се могао сакрити од многих. Тако, један земљоделац који имађаше мало дете у коме беше нечисти дух, метну то своје дете у котарицу, покри га одозго травом, однесе га и остави крај светитељеве пећи, па отиде. А када дете заплака, светитељ изиђе, и видевши дете одмах познаде да у њему обитава нечисти дух. И прогнавши демона молитвом, светитељ исцели дете. Али изгнани демон не хте мировати, него узе на себе обличје човека. И сусревши препободнога на једном окомитом и непроходном месту, он припаде к ногама његовим тобож иштући благослов. Угледавши лице његово преподобни се зачуди; а демон, дохвативши светитеља за ноге, баци га у дубину провалије. Но узалуд би овај труд човекоубици демону, јер благодаћу Божјом светитељ остаде неповређен. Али злобни демон приреди друго искушење светитељу: подстаче против њега једног убицу и разбојника, те је овај нечовек и тукао светитеља, и цепао му одећу, па му чак једном приликом и колибу спалио. Трпељиво подносећи све то, светитељ говораше у себи: О Господе! благодарим Ти, ако је ово по вољи Теби.
Свевишњи Господ чу с неба слугу Свога, и ослободи га од искушења: разбојник онај би ухваћен, и осуђен на смрт. Од тада светитељ Божји остаде на миру за неко време. Али лукави ђаво не престаде потпуно копати јаме светитељу. Тако, када светитељ једном приликом крену у посету некој братији, срете га на путу једна жена која, примивши од ђавола рђаву помисао у срце своје, паде к ногама светитељу и мољаше га да је удостоји ући у кућу њену и освети је молитвом и благословом. Светитеља дирну њена молба, и он сврати у њену кућу. Међутим, разблудна неваљалица она одмах закључа врата, скину са себе све хаљине, и чињаше сваковрсне бестидности, само да би оскврнавила неоскврњеног. Али непобедиви и непоколебљиви слуга Христов одмах одбаци ову ђаволову замку, и изиђе неповређен.
Овај блажени Јован чу једном за неког знаменитог испосника Маркијана и зажеле да га види. Али свети Јован још раније беше везао себе одлуком да, ради избегавања саблазни, не излази из пећине ни у ком случају; зато он не допусти себи да разреши себе те обавезе ни овом приликом. Међутим, свемудри промисао Божји шта уради? - Анђео Господњи узе Маркијана из његове келије и, носећи га кроз ваздух на великој висини тихо и безшумно, спусти га у пећину пред блаженог Јована. Тада преподобни оци целиваше један другога, и наситише се духовним разговором. Напослетку божанствени Јован рече: Хвала светоме Богу што ме удостоји да видим премилог ми Маркијана. - И одмах после ових речи Ангео узе божанственог Маркијана испред очију блаженог Јована и однесе га у његову келију.
Ово превелико чудо изазва разне помисли у души преподобног Јована, те он чак помишљаше и на то, да је то било можда ђаволово привиђење. Узнемираван таквим помислима, и борећи се са њима, преподобни Јован разреши себе од одлуке којом беше везао себе, те изиђе из пећине и крену ка Маркијановој келији. Дошавши пред келију он викну Маркијана по имену. Блажени Маркијан се од срца обрадова Јовановом доласку, и они целиваше један другога. Тада свети Маркијан на најубедљивији начин увери блаженог Јована: да је његов чудесни долазак к њему у пећину био дело Ангела Господњег. И пошто они поново целиваше један другог, блажени Јован се сав радостан врати у своју пећину.
И нашто да много говорим? Овај божанствени Јован: демоне из људи изгоњаше, болести неизлечиве исцељиваше, воде на разним местима извоћаше, многе кише с неба молитвом често низвођаше. И многа друга знамења и чудеса Бог преко њега чињаше. И он, као светило сијајући на земљи подвижништвом и чудесима, у лепој старости заврши свој живот и с миром предаде Господу своју свету душу.
СПОМЕН СВЕТИХ МУЧЕНИКА РУСТИКА и ЕЛЕВТЕРИЈА
УЧЕНИЦИ светог свештеномученика Дионисија Ареопагита. Пострадали за Христа мачем посечени.
СПОМЕН БЛАЖЕНОГ ОЦА НАШЕГ ИСИХИЈА ХОРИВИТА
СВЕТИ Исихије најпре беше небрижљив према спасењу своје душе. Но разболи се тешко, и умре, и поврати се од смрти, и би здрав. To га потпуно промени. Он се затвори у келију и ни с ким ни речи не проговори дванаест година; и све време провођаше у молитви и сузама. Пред смрт отворише му монаси келију и умолише га да им каже неку поуку. Он само рече: "Простите ми! Ко на смрт помишља, не може згрешити" - Рекавши то, он усну у Господу.[17]
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОКТИСТА
ОВАЈ свети мученик мачем посечен за Христа.
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ОЦА НАШЕГ ДИОНИСИЈА ПЕЧЕРСКОГ
ОВАЈ преподобни отац беше јеромонах и затворник. О Васкрсу 1463. године њему се догодио овакав случај. Са крстом и кадионицом он је обилазио пештере да би окадио мошти и гробове усопших светитеља. Па преиспуњен васкршњом радошћу ушавши у пештеру он викне: "Свети оци и братије: Христос воскресе!" У том тренутку разлеже се глас из гробова силан као гром: "Ваистину воскресе!"
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕАГЕНА
СВЕТИ мученик Теаген спаљен у огњу за Христа.
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОТЕКНА
ОВАЈ свети мученик пострадао за Христа затрпан камењем.
________________________________________
НАПОМЕНЕ:
1. Ареопагит: члан врховног Атинског државног савета и суда -Ареопага.
2. Атина - престоница старогрчке државе; чувена по својим грађевинама, статуама, трговини, занатима, и нарочито школама. Ту су се све до шестога века после Христа налазила чувена философска училишта, у којима су добијали образовање житељи разних земаља.
3. Реч јелинска значи грчка, а значи и незнабожачка, многобожачка. У време Христова рођења Јелини = Грци били су најобразованији народ.
4. Илиопољ - град у Африци; налази се на обали реке Нила, на једном од његових рукава, на jyгy доњега Египта.
5. Астрономија. - наука, изучава законе кретања небеских светила. Египатски учељаци, управо жреци, нарочито су се славили због развијања ове науке.
6. To je било око 54 године после Христа, за време другог великог путовања светог апостола Павла ради проповедања Еванђеља.
7. Подробније о томе види: Дела Апостол. 17, 15-34.
8. Хронос је бог времена, син Урана (Неба). Грци су сматрали да је он устројио на земљи златни век, који је постојао у први период живота рода људског. Афродита или Венера је богиња женске лепоте и љубави.Зевса или Јупитера Грци су сматрали за главно божанство, за оца богова и људи, за заповедника неба и земље, грома и муње, Хермес је бог, покровитељ трговине и свих односа између људи и богова, весник воље богова.Дионис или Бахус је бог вина и весеља. Артемида или Дијана је богиња која оличава собом месец; сматрана је покровитељком шума и лова.
9. Нерон - цар Римски од 54 до 68 год. после Христа; први свирепи гонитељ хришћана. У току 66 и 67 год., за време овог гоњења, мученички пострада свети апостол Павле, посечен мачем.
10. Свети Климент, трећи епископ града Рима, од 92. до 101. године; мученички пострадао за царовања Трајана, 101 године.
11. Галија - данашња Француска.
12. Домицијан царовао од 81. до 96. године.
13. Римљани су имали исте богове које и Грци, само са другим именима.
14. Свети Дионисије написао знаменита дела: О небесној и црквеној јерархији; О именима Божјим; О тајанственом богословљу; Десет писама.
15. Свети апостол Карп, један од Седамдесеторице; био ученик и сарадник светог апостола Павла (2 Тим. 4, 13). Био епископ у Македонском граду Верији, и ревносно се трудио у ширењу вере Христове. Спомен се његов празнује 26. маја.
16. Преподобни Јован је назват Хозевит по Хузивској или Хозевској лаври, у којој је провео већи део свога монашког живота. Та се лавра налазила у пустињи Хузив или Хозева, између Јерусалима и Јерихона, десно од великог друма. Лавра је лежала у дивљем пределу. Цркве и келије монаха биле су расејане по дубокој, стрмој провалији; многе су биле на висини од стотину метара, приљепљене уз стене као гнезда. Лавра је основана у петом веку. Нарочито је цветала у VI, VII и VIII веку, и славила се строгошћу живота својих подвижника. Недавно је ова обитељ обновљена.
17. Блажени Исихије живео у шестом веку, и подвизавао се на гори Хорив на Синајском полуострву, због чега је и назван Хоривит.
