Садашњи тренутак је граница која раздваја прошлост и будућност. Садашњост је воденица која меља будућност и претвара је у прошлост, говорио је отац Јустин. И ако бисмо застали и покушали да ослушнемо звук те воденице можда би нам се учинило да се ништа не чује. Можда би нам се учинило да се ништа не догађа, али то би била варка. Колико год нама неки тренутак изгледао безначајан, некоме другом управо тада се догађа нешто шта мења његов живот. Док неко на лицу осећа тек благи дашак ветра са равног хоризонта, неком другом у сусрет стиже огромни талас који ће га или поклопити или подићи и повести. А можда би се и нама догодило исто када би своју пажњу усмерили на право место? Можда загледани у нешто небитно пропуштамо главно? Можда смо нечем споредном дали значај коју му не припада и живимо у заблуди да се живот одвија негде другде? Не чујемо како воденица мрви време кога је све мање.
А живот карактеришу они сегменти који су у својој динамици слични тренутку у којем птица први пут полети из гнезда, цвет се најзад отвори на јутарњем сунцу, или лептир изађе из чауре и затрепери крилима. Таквих тренутака се сећамо. Такве тренутке исчекујемо. Не оне монотоне, истоветне, досадне, већ управо оне друге, оне пуне исчекивања након храброг иступања са вером из "сигурне" у неизвесну зону. Човек није статично већ динамично биће. Стање будућег века, за које смо и створени, нису облаци на којима се анђелчићи досађују свирајући харфе, већ непрекидно усхођење из силе у силу. Створени смо да будемо активни учесници, а не посматрачи.
Браћа Петар и Андреј рибарили су крај Галилејског језера када их је Христос позвао да крену за њим. Обећао им је да ће их учинити ловцима људи. И они су одмах оставили своје мреже и кренули за њим. Исто су учинили и Јаков и Јован. Да ли су знали каквим то ловцима људи их Христос има намеру учинити? Ни на крају памети им није било да ће говорити пред хиљадама људи. Нису ни чула за пределе кроз које ће проћи и далеке градове до којих ће доћи. Оставили су мреже и свој скромни, уобичајени, пред историјом неприметни живот, и идући за Христом постали једни од најпознатијих људи икада, а у чију част су подигнути велелепни храмови широм света.
Господ је то и много више обећао и свакоме ко крене за њим. "Нема никога који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или њиве, мене ради и јеванђеља ради, а да неће примити сад у ово време сто пута онолико кућа, и браће, и сестара, и отаца, и матера, и деце, и њиве, уз прогоњење, а у веку који долази живот вечни." (Мк. 10,29) Неће свако постати пред људима познат и у историји признат, али свакоме ко крене и и иде за њим Христос обећава место у вечном животу, а то је неизмерно више од било какве земаљске почасти. И тај позив је упућен свима и свако је у могућности да га прихвати. Јер "Бог не гледа ко је ко." (Рим. 2,10) Пред Богом свака душа има исто достојанство. Он све позива да крену за Њим јер Он жели да се сви спасу и дођу у познање истине.
Још у овом животу Господ је обећао вернима предукус Будућег Царство. "Јер Царство је Божије унутра у вама." (Лк. 17,21) "Мир, правда и радост у Духу Светоме." И то је оно шта нам се непрестано даје у Цркви, а пре свега у Светој Литургији као средишту целокупног црквеног живота. То је талас над таласима који нас може подићи на највише висине и повести даље него можемо и наслутити. Иако споља неприметан, и наизглед монотон, наш унутрашњи живот може имати већу динамичност од најкреативнијег трилера. Ма и поређење са филмом или било којом уметношћу само по себи је деградирајуће јер се ради о стварима неизрецивим.
А да би наш живот добио ту пуноћу не требамо много паметовати. Само дружимо своју пажњу на Њему и "шта год нам рече учинимо". Тако ћемо бити они који су кренули за Њим и који за Њим иду. Тако ћемо живети и у складу са законом који нам је написан на срцима и у миру са својом савешћу. Дарове које имамо ћемо умножити и добићемо и много веће. Није рибарима на обали Галилејског мора ни на крај памети било да су не само кренули за Оним који ће пред њиховим очима исцељивати сваку болест и немоћ у народу, већ и да ће и сами таква и већа чуда чинити. Но и после свих тих чуда Апостоли су се поколебали и сакрили у време Христовог страдања. Иако је Христос пред њима васкрсавао мртве нису испрва поверовали да је и сам васкрсао. Зато и ми не очајавајмо због својих слабости, нити одбацујмо достојанство које нам је даровано. Не бојмо се обавезе и не изговарајмо се својом недостојношћу. Господ жели да Духом Светим кроз нас дела без обзира што нисмо савршени, Он жели да буде у нама јер нас воли, а то је и наша надубља чежња које можда нисмо ни свесни. Господ наш Исус Христос и нас позива да кренемо за Њим да би нас учинио ловцима људи, а пре свега да бисмо уловили и Њиме хранили и Њему предали и своје сопствене душе. Њему нека слава са Оцем и Духом у векове векова. Амин.
