"Нико никада није говорио као овај човек." Тако су се правдале слуге фарисеја и првосвештеника што нису ухватили Исуса. Одговор се њиховим господарима није допао, али је записан и дошао је и до нас да нам посведочи каква је била сила Христових изговорених речи. Биле су то речи такве да су сваког, са бар мало добре воље у себи, одвраћале од сваког злог дела и присаједињавале сваком добром делу. И не само саме речи већ и начин на који их је изговарао, расположење, енергија, намера, и пре свега љубав која је стајала иза њих. А како би и могло бити другачије када је Христос, иако је у свему човек као и ми, истовремено и Бог? Како другачије када је то било Божије обраћање људима? Једном је Бог постао човек, и као човек проговорио са људима. Никада нико пре њега није тако говорио. Душе жељне утехе, правде, љубави и вечног живота најзад добијају своју жељену храну.
Да ли то значи да су само они који су живели онe три година колико је Христос проповедао, и то на врло малом простору, били посебно привилеговани у односу на све остале? Број људи који је видео и слушао Христа вероватно је неки милионити део промила свих људи који су живели и који ће живети на овој планети. Будимо искрени па поставимо и то питање које покушава да се провуче поред наше плашљивости: Па да ли је то праведно? Верујемо да је Бог постао човек да би човек постао бог, а са друге стране испада да је то било само за неке далеке странце који су некада давно живели. Наравно да није тако. Мислили су првосвештеници и фарисеји подговорени ђаволом да јесте и да ће када ућуткају Његова уста све бити по старом, али су се преварили. Чули смо прошле недеље шта је Господ рекао: "Речи које си ми дао, дао сам њима." То је оно шта данас славимо. Бог постаје човек и из љубави страда и умире. Но смрт Његова није крај већ нови почетак. Он крстом силази у Ад где среће све који су историјски живели пре Његовог оваплоћења и гле и њима проповеда радосну вест и разбија врата адска. Затим и васкрсава и вазноси се на небо, али не бива удаљен већ по обећању шаље Светога Духа којим устројава Цркву, Његово Тело, кроз коју наставља да говори и спашава свет.
Зато и речи које данас слушамо у Цркви нису ништа мање спасоносне него што су биле када су изговорено. Изговара их Господ иконично и данас када се читају. Иста сила, расположење, енергија, намера и љубав су и данас иза њих. Христос је исти и јуче и данас и у векове. И то су речи које нас отрежњују, буде, мотивишу, дају и нама право расположење, али је све то на крају само припрема. Све је припрема за оно због чега је Христос дошао у свет, а то је наше спасење кроз сједињење са Њим. Потврду нашег сједињења са Христом која постаје реална у Светој Тајни Крштења добијамо у Светој Тајни Причешћа. Зато све у Цркви има Свету Литургију и Свето Причешће као свој центар. Данас је рођендан Цркве, а идентитет Цркве, оно шта Црква заиста јесте, је Света Литургија и Света Тајна Причешћа као њен централни део. Духом Светим надахнут псалмопојац узвикује "Чашу спасења примићу и Име Господње призваћу." И ми исто узвикујемо прилазећи Светој Чаши и призивајући Име Господње, надајући се да се и на нама остваре речи пророка Јоила које смо синоћ чули: "И сваки који призове име Господње спашће се."
На крају, да будемо искрени, јесу били привилеговани они који су живели пре два миленијума на простору данашњег Израела. Многи хришћани су целог живота чезнули да се сретну са Христом лице у лице, а они су то добили "бесплатно". Но "Блажени они који не видеше а повероваше." Зар нисмо и ми данас привилеговани јер имамо облак сведока који животом посведочише веру Цркве? Стотине и хиљаде светитеља који жеђаше за Христом и појише се живом водом које и сами постадоше извори. Да Господ милосрђен својим удостоји и нас одлучности на ходимо у светлости Његових заповести, па да и ми провиримо у Царство Његово, Царство Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
