Апостол Павле на путу за Јерусалим, у којем је желео да буде о празнику Педесетнице, дозива црквене старешине из Ефеса себи, како се не би задржавао сувишно. То су они које је Бог његовим апостолским сведочанством призвао познању истине, те их затим и поучавао и утврђивао у вери. То су једни од многих које је апостол Павле као духовни отац родио јеванђељем. Дозива их себи како би се сусрели, видели лица једни другима, како би их поучио и благословио. Свето Писмо Новог Завета у то време још увек није било написано и препознато као богонадахнуто. Хришћани се састају и усмено се сећају речи Господњих од којих неке нису ни нашле места у Јеванђељима. "Блаженије је давати него примати." Ове речи Господње које чујемо данас у Делима апостолским не можемо наћи у Јеванђелима.
Оне речи које ми данас обредно читамо у то време су биле живо сведочанство из прве или друге руке. Ни тада, ни данас, нити у било ком времену, проповед Јеванђеља није била, нити ће бити цитатологија већ сведочанство. То што црквени учитељи своје проповедима осољују цитатима не значи да то чине ради разметања интелектуално усвојеном теоријском науком. Напротив, они подсећају на Јеванђелске речи као на потврду да су истине које су сами својим животом усвојили и којима желе да поуче друге у складу са науком Господњом. Јер "Речи које си ми дао, дао сам њима, и они примише." каже Христос у првосвештеничкој молитви. Тако јеванђелске речи требамо и ми данас слушати и прихватати. Пролазе векови, али речи Господње су увек актуелне.
"Јер ја ово знам да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који неће штедети стада". Да ли је било времена у којем хришћани који желе да живе побожну у Христу Исусу нису ове речи осећали као упућене лично њима? И то посебно након Миланског едикта када је припадање Цркви постало друштвено пожељно, и када су били крштавани многи који нису заиста ни поверовали. У складу са својим менаџерским способностима на позиције црквених власти и учитеља долазили су и они који нису имали намеру да сами себе и сав живот свој Христу Богу предају, већ су држали да је побожност извор добитка. Грабљиви вуци. Исти онакви властољупци и среброљупци какви су и Христа распели, распињали су под велом побожности и Његове слуге кроз векове.
"... а и између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом." Поново нешто шта се циклично понављало и понављаће се у свим епохама. Харизматични људи, способни да за собом поведу поводљиве, али заслепљени прикривеном гордошћу, можда и несвесни да чине зло мислећи да Богу службу чине. Један такав био је и свештеник Арије због чијег наопаког учења је дошло да великих подела у Цркви непосредно након Миланског едикта. Био је то повод и за сазивање Првог васељенског сабора чијих се часних учесника данас молитвено сећамо. Као што је некада Авраам са собом у бој повео 318 војника, тако је и 318 отаца на сабору у Никеји уз Божију помоћ издејствовало победу истине над лажним учењем. При повратку из боја Авраама је сусрео Мехиседек благословивши га хлебом и вином, предобрасцем Свете Тајне Причешћа, којом су били благословени Оци сабора будући да су је и одбранили. Јер уколико би била истина да Христос није Богочовек, Личност која у себи сједињује Божанску и људску природу, онда и наше сједињење (причешће) са Њим не би било на наше обожење. Онда је немогуће да и ми будемо једно као што су Отац и Син једно, онда је немогуће да буде онако како је Христос откинуо од срца уздах на молитви за нас. Прихватајући наопако Аријево учење одбацујемо неизмерно достојанство којим смо обдарени.
По угледу на Христа који се за своје молио Оцу у својој провосвештеничкој молитви и апостол Павле клекнуо је на колена и помолио се са својом духовном децом из Ефеса негде на путу за Јерусалим у којем је желео славити Педесетницу. Тако се драга браћо и сестре и ми помолимо Господу да нам дарује трпљења и заштити нас од грабљивих вукова. Помолимо се Васкрслом Богочовеку да не дозволи да срца наша скрену у рђаве помисли и измишљају изговоре за грехе, већ да веру неокрњену сачувамо и постојани у тежњи да сав живот свој Њему предамо останемо. И ми смо на путу за Јерусалим и празник Педесетнице у овој недељи пре Духова. Нека би Господ дао да за почетак бар пожелимо имати Његову радост испуњену у себи. Амин.
