+
Широм света звонила су и звониће данас црквена звона. И тај звук неке ће обрадовати, у некима пробудити побожна осећања, а можда ће неког ко није планирао и довести у храм. Но биће и оних који ће овај звук преспавати или загушити неким јутарњим програмом. И у хришћанском и у нехришћанском свету звона звоне да нешто објаве. Ова наша, да објаве оно шта су жене мироносице у страху Божијем потрчале да објаве апостолима, онако како им је анђео рекао. И ево, ми смо се изгледа одазвали, сабрали се овде, у храму, сабрали се у Цркву. Не из пуке навике и обичаја, или због обавезе или неких других нижих мотива, већ зато што нас је на ово сабрање сам Бог позвао. "Ходите сви ви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Лично ја ћу вас одморити, говори Господ. Јер "Где су двоје или троје сабрани у име моје онде сам и ја са њима." Зато и ове прочитане речи из Светог Писма које смо сада чули нису изабране тек онако. Дух Свети надахнуо је оне који су одређивали које ће се речи данас читати. Исти Онај који познаје наше мисли и пре нас самих, надахнуо је људе да устроје ово богослужење да би нам кроз њега благодатно и мисаоно говорио. А јесмо ли се ми за то припремали? Кажем припремали а не припремили, јер колико се год сами припремали нећемо бити припремљени. Господ је тај који нас једини може удостојити својих дарова, али ипак и ми кроз свој труд показујемо своју жељу да те дарове примимо. Зато је неопходно да се припремамо за сусрет са Њим. Уколико то не чинимо проћи ћемо поред Речи Господњих као поред неког излога са робом која нас не интересује. Неизмерно благо видећемо као метални динар за којим се више нико не сагиње. Онолико колико се за нешто припремамо и колико то исчекујемо, толико нам то и значи. Незаинтересованост према Божијој Речи никада није била својствена хришћанима. Свето Писмо не стоји узалуд на средини Светог Престола, у средини Светог олтара, сваког светог храма. Храм је срце парохије, олтар је срце храма, свети престо срце олтара, а на средини светог престола стоји Свето Писмо. Чујемо у данашњем апостолу како су се апостоли односили према Речи Божијој. Појавила се потреба за неким ко би одговорно регулисао материјалне послове прве новозаветне црквене заједнице и они кажу: "Не доликује да оставивши реч Божију служимо око трпезе." Баш као што је и Христос рекао Марти "Бринеш се и узневираваш за много а само је једно потребно". Поучени овим и ми размислимо где је место Светог Писма у нашим животима. Да ли је на престолу нашег срца, где би требало бити, или негде другде.
Жене Мироносице у први дан недеље пошле су врло рано на гроб да обаве обичај које се вршио над покојницима. Једино због чега су то урадиле била је љубав према Њему. Не, нису се надале Његовом васкрсењу, није им ни на крај памети било да ће се њихова жалост претворити у радост. Једини интерес и жеља били су им да учине нешто за онога кога су волеле, а кога више нема. А онда налазе гроб отворен и празан и срећу се са лицем анђела који им се обраћа "Зашто тражите живога међу мртвима?" Није то био уобичајени свакодневни сусрет са комшијом, касирком или колегама, без обзира колико нам били драги. Био је то сусрет са прелепим, смиреним и моћним лицем анђела који је указивао на празан гроб, баш као што је и насликан у манастиру Милешеву. Ако људи вековима стоје испред лика Белог анђела насликаног на зиду и не могу да се нагледају те лепоте, можемо само да закључимо да је сусрет жена Мироносица са анђелом у то рано јутро за њих било нешто величанствено. Али и тај величанствени сусрет одмах је отишао у други план, јер речи које им је упутио, за њих ожалошћене на смрт, су била речи утехе и живота. "Устаде, није овде." И гле, док су се журно враћале апостолима, обузете свештеним страхом, Васкрсли Христос се лично јавља Марији Магдалени, а затим и многима.
Тако Господ неизмерно радује свакога ко чини нешто из љубави према Њему. Мироносице се нису надале ничим другим до да своју тугу излију на гробу, а Христос је за њих тај гроб учинио извором радости. Желеле су да се утеше указавши поштовање Његовом мртвом телу, а Он је учинио да им утеха више није била потребна.
Угледавши се на жене мироносице и ми се тако припремајмо за оно због чега смо се сабрали у Цркву. Он нам је рекао да то чинимо у Његов спомен, а затим и кроз векове устројио како тачно то да чинимо. Остаје нам само да усмеримо своју пажњу на оно шта нам се овде предлаже и да дамо потврдан одговор на позив Цркве. Сва је Литургија тако устројена. На почетку ђакон говори "У миру Господу се помолимо" а ми одговарамо "Господе помилуј". На крају чујемо "У миру изиђимо" и одговарамо "У име Господње." А ако бисмо погледали и остале делове видели бисмо да је то један дијалог између нас и Бога у којем смо ми само позвани да му се предамо. Нема потребе да бринемо ко ће нам одвалити камен и како ће све проћи, у много већој предности смо од жена мироносица. Господ нас је позвао да наш мали труд стоструко награди. Господ нас је позвао да и наше душе васкрсне и сав наш живот учини пријатним звуком звона за оне у свету. Њему слава и хвала у векове векова. Амин.
