Једноставно да једноставније не може бити. Опрости па пости и не показуј свој пост пред људима. Исто чујемо сваке године уочи Великог Поста. Исто се читало и вековима пре нас. Када би неко хришћанима дао контролни задатак на тему "Како треба постити" сигуран сам да би сви дали тачне одговоре. Међутим, ове се речи не дају као обавезно градиво са којим требамо бити упознати, већ као упутство и задатак. То је већ доста теже.
Да почнемо онда од оног једноставнијег, лакшег, о чему говори Апостол Павле данас. Да почнемо од једноставнијег, не да бисмо пренебрегли теже, већ како би ишли редом, оним редом који нам је сам Господ Исус Христос у свом земаљском животу показао. Прве речи Његове проповеди биле су "Покајте се јер се приближи Царство Божије", а последње "Опрости им Оче, јер не знају шта чине." Зато Оци и кажу да је покајање семе, а опроштај плод. Тим редом требамо и ми кренути.
Апостол Павле нас одмах на почетку храбри, али и опомиње речима да нам је спасење сада ближе него онда када поверовасмо. Време не чека, и сваког тренутка ближи смо његовом крају. Крај нашег ходања овом земљом ближи нам је него претходне године. "Ноћ поодмаче, а дан се приближи." Неки од нас чули су данас ово недељно читање последњи пут. Не говорим ово да бих "мрачио" већ да бих позвао нашу пажњу на исправна подешавања. Са таквом пажњом требамо приступити читању. Као да смо га чули последњи пут. Са таквом пажњом се требамо потрудити да учествујемо у Великопосној драми која предстоји. Не као они који посматрају са стране, већ као они у којима се она одиграва. Од стварања до Васкрсења. Најобухватније речено, са таквом пажњом требамо живети сваки тренутак свог живота, јер садашњи тренутак је једино шта имамо.
Али зашто нам је дат пост? Који је смисао поста? Да ли је то закон који морам слепо држати да не бих био кажњен? Да ли је Бог у кога верујемо само господар који нас ропски покорава будући да смо сви већ осуђени на смрт? Далеко од тога. Уколико посматрамо ограничења у посту као ограничења наше слободе, можемо доћи до таквих закључака, међутим, ограничења у посту су управо наша прилика да афирмишемо нашу слободу. Кроз држање правила поста показујемо своју добру вољу и жељу да Господ у нама учини преображај, да се "обучемо у Господа Исуса Христа." Нису правила поста заповести о које се због казне не смемо огрешити, већ упутства за добијање награде. Награде? Какве награде? Аха, где има награде има и казне! Бори се наша пала природа да се не одрекне свог комфора. Не може пали човек, који није осетио љубав Божију да разуме да постоји нешто узвишеније и лепше од пролазних наслада. "Где је благо ваше онде је и срце ваше", а где је освојено срце ту разумски напори не помажу. Зато погледајмо ствари у светлу дара који смо добили у Светом Крштењу. Није хришћански пост тек један од праваца у самоусавршавању који свет нуди. Хришћански пост је само за хришћане, за оне који су обучени у Христа добили част да Бога зову Оцем. Погледајмо на земаљског оца и његово дете. Иду отац и син улицом након куповине у тржном центру. Отац разочарано и љуто говори тужном сину: "Па све сам ти купио! И ауто, и коцкице, и сладолед, ... шта ти уствари хоћеш?" "Да ме ухватиш за руку" одговара син. Иако се свако дете радује стварима и наградама које му родитељи дарују, ниједна ствар не може заменити оца и мајку. И награда којој се надамо није материјални добитак или наше усавршавање у некој врлини, већ учешће у Очевом загрљају који никад непрестаје. Темељ наше одлуке да постимо треба бити наша жеља да будемо са Христом. Тако је било и у Рају где је заповест о посту прво и дата. У рајском врту Бог даје прилику људима да кроз уздржање од једне врсте хране покажу на делу да желе бити са Њим. Нема љубави тамо где нема слободе. Уколико заједница није слободно прихваћена са обе стране, та заједница је наметнута најмање са једне стране, и та заједница није заједница љубави. Зато нам је Бог и дао слободу избора, да бисмо узрастали у љубави. И дао нам је пост да кроз његово држање своју слободу конкретно потврдимо. То не могу да разумеју они који немају искуство Божије руке на свом срцу. Они ће увек када нечим желе да нас понуде поставити питање "А јел смеш да једеш" ово или оно. Једноставно не разумеју да ми смемо све да једемо, али слободно бирамо једну врсту хране.
Ко је у малом веран, биће и у великом. Зато почињемо од спољашњег, од телесног поста. Ево мере уздржања у храни. "Старање за тело не претварајте у похоте." Старање за тело не смемо занемарити, храна је потребна организму, а тело нам није дато да би га уништили. Тело тражи храну и треба му је дати, али се мора наћи мера у томе. Узалуд се уздржавамо од једне врсте хране ако у другој врсти претерујемо или по количини или по цени по којој је плаћамо, или по обома. А то врло често радимо. Алва из Турске, риба из Северног мора, маслине из Грчке, зачини из Индије, ма стигло се и до шницли од крокодила јер је водоземац. Са таквим јелима наша трпеза постаје богатија него трпезе древних царева. Па још кад се ту дода и брига да препунимо стомак, да се не испустимо, онда ту од поста нема ништа. Најисправније је уштеду која произлази из једноставнијег јеловника употребити на чињење добрих дела. То је био обичај првих хришћана и нема разлога да се том обичају не вратимо. Не ради имитирања старог или средњег века, већ зато што тај обичај најбоље своди храну на средство које нам је од Бога дато. Средство за одржавање живота у смртном телу, али и средство за задобијање вечног живота.
Апостол затим помиње слабе у вери и упућује нас да такве примамо без расправљања о мишљењима. А шта је са њима? Зашто и њима не да неко упутство? Зашто нас ставља у улогу јаких а друге назива слабим? Зар само ми да се смиравамо? Можда зато што свакога требамо примати без да гледамо на његове слабости, односно да сваког прихватамо као слабијег у вери, а у сваком случају да не улазимо у расправе око исправног и исправнијег поста. Могло би се то сажети и у једноставну народну пословицу да се у туђи тањир не гледа.
И ето, нисмо отишли даље од самог почетка, од телесног поста, а већ се прича поприлично одужила. Иако је телесни пост само помоћно средство молитве, када се говори о посту врло често се молитва ставља у неки други или трећи план. Можда зато што се говор о молитви и не може заокружити и систематски произнети, јер се ради о неизмерном богатству у крајњим дометима и неизрецивом. Како год било, говорити о молитви припада онима који су читав свој живот посветили разговору са Богом, па једино на шта ја могу да позовем је да се обратимо њима. Предање Цркве нуди нам велико богатство Богонадахнутих речи Светих Отаца о молитви. Не чини се нама да таквих књига нема јер их заиста нема, већ зато што позив на молитву подразумева ненаметљивост. Као што нико никога не може да натера да неког воли, тако ни нас нико не може да натера да волимо Бога. Бог нас воли и жели да му се обраћамо као што сваки родитељ воли да разговара са својим дететома и радује се када му се дете поверава. Али, као што смо већ констатовали, то треба да буде наш слободни избор. Ко ће рећи за неко дете да воли и поштује своје родитеље ако их нити посећује нити зове телефоном? Зато, ако желимо да будемо деца Божија, научимо се молитви од оних које је Бог поставио у Цркви да нам осветле пут. Дух Свети ће нам кроз њих помоћи да од мањег кренемо ка већем, од спољашњег ка унутрашњем, од семена до плода. "Без мене не можете ништа чинити." Исто важи и за опроштај који нам је по речима данашњег јеванђеља неопходна пропусница. Зато нам Христос и каже да "праштамо на молитви". Тада, када нам је најближи, тада Он врши преображај у нама. Тада, када смо са Њим и ми слаби постајемо јаки и на грехе других гледамо као на слабости слабих, и опроштај постаје природна последица.
Ето добили смо упутства како да се потрудимо око блага које не кваре стихије времена. Остаје нам само да горе управимо срца и препустимо се духовној авантури која нам предстоји а коју називамо Велики и Часни Пост.
