+
На једном месту сабрани сви људи који су икада постојали. Засигурно много већи број оних који су већ преминула од броја оних који су за живота дочекали крај постојања света какав познајемо. Сви сабрани у последњем тренутку исчекивања. Тренутку којим престаје време и почиње вечност. Сви сабрани на једном место којим се укида и простор каквим га познајемо. Нема више разлике између богаташа и сиромаха, телесно здравих и телесно болесних, душевно здравих и душевно болесних, учених и неуких, паметних и глупих, лепих и ружних. Нема више ничега шта обавија оно најдубље у сваком од нас, нема више заштитне одеће и нема више маски. Нико више не може сакрити своја права осећања. Осећања? А можда су и сама осећања била једна од амбалажа у којима је било упаковано оно шта је права истина о сваком појединачно.
Мноштво створено да постане једно долази да се суретне са Лицем Једног за Кога и кроз Кога је створено. Свако долази да добије одговор на врло једноставно питање. Да ли сам изабрао да постојим као једно са другима или сам изабрао да постојим сам. Да ли је мука другога била и моја мука, или сам од њега окретао главу као да не постоји? И не само мука, већ и да ли ме је туђа радост радовала или ме је пекла? Сада више нема назад. Ако сам окретао главу од другога сам сам изабрао да други не постоји и сам сам себе изоловао од постојања.
Гле, Јеванђеље данас не помиње ни ваге са тасовима и теговима, ни списковима грехова и добрих дела. Нема ни тужитеља ни бранитеља, да истичући сваки по једну крајност пред Судијом и помогну му да измери истину. Нема потребе за тим јер сами Судија је и Истина. Сусрет са Његовим лицем износи пресуду. Баш онако како је насликано на Синају, за једне утеха за друге казна. Не говори случајно псалмопојац "Од Лица Твога суд ће мој изићи." Сусрет са Лицем Господњим отвориће књиге о којима су јуче говорили богослужбени текстови. А које су то друге књиге до наше савести којој није било дозвољено да потпуно слободно говори до сада? То је онај супарник за које нам је Јеванђеље говорило да се миримо са њим пре него одемо пред Судију. Нисмо послушали и ево га сада како нас разобличава. Но, ту није крај. Не каже нам данашње Јеванђеље да су они које је Господ препознао као јагањце, као своје, и сами тако осећали. Чак шта више, они се исчуђују како то да се њима указује таква част. "Када те видесмо нага, гладна, жедна?" А они други, они које је Господ препознао као јарад говоре: "Зар нисмо проповедали у твоје име, чинило ово и оно.." Очигледно није крај са оним шта ће наша савест рећи. Господња је последња. Он зна оно шта је у нама дубље и од свести и од савести. А то најдубље очигледно зависи од већ поменутог избора; јесмо ли били сарадници или противници љубави Божије?
Погледајмо и шта нам говори Апостол данас. Подсећа нас да нисмо били само ми они који смо требали да прихватимо друге са љубављу. И други су на то позвани. Али нама се поставља питање: Да ли смо им у томе помогли? Јесмо ли били обазриви према другима или нисмо? Јесмо ли их инспирисали да се отворе за Божију љубав или смо их саблажњавали? Јесмо ли онима са којима смо се сретали помагали да пронађу врата спасења или смо на та врата стали и отежавали улазак онима који су улазили. Апостол Павле каже да је спреман доживотно се одрећи меса, само ако његово једење меса неког саблажњава. Спреман је да се одрекне нечега шта му ниједан писани закон не налази за грех, само уколико је то нешто шта неком може дати повода за саблазан.
Христос се поистовећује са потребитима. Христос се поистовећује са слабима. Христос се поистовећује са свима нама. Зато га требамо препознавати у сусрету са сваким, а дозивати га и у себи. У овом веку, док живимо овај живот у простору и времену, иако је Творац и Сведржитељ, Он нама даје част да иако немоћни и мали можемо Њему учинити. Помоћи му да се настани и у друге и у нас.
Последњи Суд. Страшни Суд. Коначни суд. Врховни суд иза кога нема другог. Па да ли је то поштено? Да ли је поштено да од једног тренутка зависи наша вечна судбина? Заиста не би било поштено да је буквално тако. Пре би личило на лутрију него на Вечну Правду. Ствар је у томе да се не ради о једном или више тренутака. Ради се о читавом нашем животу. Ради се о томе да је Суд већ почео. И гле, Судија је многомилостив и зато нас непрестано подсећа да суђење неће трајати у недоглед. Непрестано нас подсећа и позива да ресетујемо свој статус мирећи се са супарником кроз покајање. Он не жели да нас осуди, Он не жели ни да нам суди. Он жели да Његов други долазак за нас буде свадба Царевог Сина. А шта ми желимо? Покажимо то и на делу.
