Ако бисмо упоредили човека са животињама, засигурно бисмо пронашли много сличности. Не само да имамо исте физиолошке потребе, не само да имамо сличне системе органа, већ нам заједничка јесу и многа осећања. Радост, туга, разиграност, страх, неповерење, верност, гнев. Све то можемо наћи и код животиња. Но постоји једна ствар која карактерише људски род, а о њој код животиња нема видљивих назнака. То је потреба човекова да се обраћа невидљивом Богу. Чак шта више, ако бисмо молитву посматрали онако како је описује Свето Предање, као уметност над уметностима, онда можемо приметити да код животиња нема трага било каквом бављењу уметношћу. Животиње нису замишљене над тајном живота, немају потребу да стварају нешто шта ће оваплотити и овековечити њихов унутрашњи живот, и не показују назнаке потребе да разумски успоставе жив однос са Богом.
Зашто човек ово има а животиње немају? Одговор требамо тражити на почетку, при стварању. Само за човека Превечни Савет Свете Тројице рекао је “Да створимо човека као што смо ми”. Само човек је од свих створења на Земљи икона Божија, и као такав дубоко у себи носи назначење и потребу да и сам буде у заједници са Богом. Животиње су окренуте ка човеку, део су твари која "уздише уздахом неисказаним чекајући да се јаве синови божији", а човек је окренут ка Богу у име целе творевине. Само човек је добио од свих бића на Земљи тај неизмериви дар. Само човеку је дозвољено да се може обратити Богу, да се може молити. Чујемо данас како има оних који су тај дар оправдали, али и оних који нису. "Два човека уђоше у цркву да се моле Богу, али само један од њих двојице изиђе оправдан."
Ко је Митар, а ко Фарисеј?
Митар или цариник, био је порезник који је у име Рима од својих сународника прикупљао порез. Римљани су прикупљали порез широм своје империје, и то су у њихово име чинили цариници. Но док су у самом Риму цариници били припадници извесне часне коњице, угледни грађани, у поробљеним територијама су за тај посао бирали људе са дна каце. Као надокнаду за посао који је у народу био виђен као издајство и срамота, римљани су дозвољавали цариницима да наплаћују више него што је прописано и да тако на рачун свог народа стичу богатство. Укратко речено, за околину цариници су били јавни и омрзнути грешници.
Фарисеји су били религијска странка чији су се чланови у свему строго држали Мојсејевог закона. Они су у очима народа били нешто сасвим супротно од цариника. Били су праведници. Међутим, на много места у Јеванђељу налазимо сведочанство да је Христос управо њих највише и најстроже критиковао. Тако је и у овој јеванђелској причи. Фарисеј је онај чију молитву Бог није примио, онај који је отишао неоправдан.
У чему је разлика између молитве једног и молитве другог? Прво, Фарисеј стаје на првом месту, а Митар последњи. Фарисеј сам себе сматра достојним првог места пред Богом, Митар обара главу и гледа у земљу не сматрајући се достојним ни тог последњег места. Очигледна је разлика у расположењу са којим прилазе Богу. Фарисеј прилази гордо, а Митар са самоосуђивањем. Обратимо пажњу и на речи којима се моле. Фарисеј се захваљује Богу, што није погрешно. Не би било погрешно ни када би се захваљивао Богу што није као остали људи у контексту дара који је добио. Дара да може стајати на молитви неоптерећен пороцима, и дара да му је Бог уопште открио могућност да живи на исправан начин. Када би иза тога стајала захвалност Богу на благодати коју му је дао, његове речи биле би израз благодарности. Међутим он се осуђујући поставља над грешницима и човеком поред себе и увиђамо да се он пред Богом хвали. То би било исто као када би неко отишао код лекара и уместо да објасни симптоме своје болести и замоли за лек, почне да прича како је здрав и како му ништа не фали, а комшија има болест на смрт. А погледајмо Митра. Он својим држањем показује да се понижава пред Богом, моли га за опроштај и исповеда своју грешност бијући се у прса. Удара рукама у груди показујући да га боли душа. Разлика је очигледна. Митар прилази са покајањем којег ког Фарисеја нема.
Између ове двојице требамо да изаберемо. Кога ћемо у себи да хранимо. Фарисеј се храни похвалама, почастима и комфором, а Митар самоосуђивањем и подвигом. Фарисеју ап. Павле говори да је у заблуди. "Зли људи и опсенари напредоваће од зла на горе, варајући и варајући се." Варајући друге, али варајући и сами себе. Фрисеј је очигледно лакше бити, али то је пут који води у пропаст. Митров пут је узак, али води у живот вечни. Када су руском старцу Кирилу Павлову говорили о томе како су се цркве напуниле и народ се спашава он им је право стање приказао на следећи начин; Узео је кофу воде, просипао је и подигао, па поново окренуо да се исцеде и последње капи и рекао: "Вода у кофи, то су пуне цркве. А ових неколико капи на крају, то су они који се спашавају јер прилазе са покајничким расположењем."
У данашњем Јеванђељу се не помиње узајамни однос између Митра и Фарисеја, али када би којим случајем Фарисеј сазнао који су исходи њихове заједничке посете храму, врло је вероватно да би и крај приче био истоветан исходу Каинове и Авељеве молитве. Прво братоубиство догодило се због зависти Каина према Авељу, будући да је Бог Авељеву жртву примио а Каинову не. Зато није случајно шта ап. Павле говори данас: "Свако ко жели да живи побожно у Христу Исусу бити гоњен." Као што је Фарисеју указао на то да је овај у заблуди, тако и Митру који је кренуо путем покајања указује на искушења која га очекују. Јер пут покајања је једини пут који води у Живот вечни. Господ управо позивом на покајање почиње своју проповед: "Покајте се, јер се приближи Царство Божије."
Многи људи данас уђоше у цркве. Неки да се Богу моле, неки... из неких других разлога. А Добри Бог нас све прима и штеди, и свакоме даје по његовој потреби. Некоме отрежњење, некоме исцељење, некоме опроштај, а некоме трпљење. Бог даје, а на нама је да слободно примимо Његов дар и да се њиме користимо. Тим даром остварићемо себе као оне који су не само изнад животиња већ и изнад анђела, одбацујући тај дар постаћемо гори од животиња, можда и од демона.
Док год буде света и века, речи које смо данас чули, позиваће људе на отрежњење и покајање, но то никако не значи да и једно и друго требамо одлагати за наредни пут. Данас, када глас Његов чујемо, да не отврдну срца наша, већ да кренемо путем на који нас позивају. Путем који води у Царство Оца и Сина и Сетога Духа, коме нека је слава ихвала у векове векова. Амин.
