+
Ево јеванђеља које се ретко које године чита у недељни дан који је одређен за то. У ту недељу, 31. по Педесетници, може се падати Божић, Богојављење, недеље које им претходе и следе и које увек имају своја читања којима овај одељак уступа првенство. Но ништа није случајно, па рецимо да баш та "богослужбена скрајнутост" овог догађаја нама може дати акценат при његовом тумачењу и разумевању.
Исцељење слепог у Јерихону који је вапио Христу називајући га Сином Давидовим, описују јеванђелисти Матеј, Марко и Лука. Гледајући годишњи Богослужбени круг који подразумева поделу Новог Завета на свакодневна читања примећујемо сличан тренд "не примећивања" овог чуда. Типик у деветој седмици прескаче ово сведочанство из Јеванђеља по Матеју, да би се о њему читало у дванаесту суботу по Педесетници. Написане речи Јеванђелисте Марка о слепом Вартимеју чујемо са амвона у седамнаести понедељак по Педесетници (на ретким местима где се тада служи Света Литургија), па ћемо се сложити да им и није дат неки већи значај. Исчитавање Јеванђеља по Луки прескаче чудо у Јерихону у двадесет седмој седмици, да би било прочитано у тридесет првој недељи као једно од педесетак најважнијих одељака, али авај - само евентуално прочитано, у зависности од Божића и Богојављења.
Из ови запажања можемо приметити да је и статус самог читање о слепом Вартимеју врло слично статусу који је и он сам имао као слепац у Јерихону. И он је као слеп седео у ћошку не знајући никад најјасније ни шта се око њега дешава, ни када треба да реагује, када треба да се укључи, огласи, и како то да учини. Седео је по страни, јер да је устајао и покушавао да се стопи са гужвом градске улице, само би правио пометњу и био одгуркиван. Седео је и просио. Његова пажња у у стању у којем је био била је усмерена на оно шта му је чуло слуха говорило о околине, али сигурно и на оно шта му је говорило срце изнутра. Тако је из околине до њега дошао и глас о великом Исцелитељу који се појавио у народу, а срце му је рекло да у Њега треба да положи наду. И гле Он је ту. Вартимеј вапи Исусу не обазирући се на оне који га ућуткују. Његова пажња је у исчекивању одговора. Христос чује глас молитеља и види његову веру. Позива га себи, а слепац устаје, баца са себе хаљину којом је био покривен, и прилази Христу. "Шта хоћеш да ти учиним?" "Учитељу, да прогледам." "Иди, вера твоја спасе те." И слепцу се отворише очи. И где пође? Пође одмах за Христом.
Обратимо пажњу и на данашње кратко читање из посланице Тимотеју. Апостол Павле своме духовном чеду пише да је истинита реч, и сваког примања достојна, да је Христос Исус дошао у свет да спасе грешнике. И још исповеда да је он сам први по грешности од свих. Зашто напомења да је ова реч истинита? Биће да наглашава да је оно што пише чињенична ствар а не његов лични креативни занос. И још стоји да је та истина сваког примања достојна, што ће рећи да нам се она нуди како би кроз њено прихватање добили право и истинско достојанство. То је истина да је Христос Исус Спаситељ људског рода који је због првородног греха отпао од вечног живота и кренуо ка смрти. То је истина да је природа коју носимо покварена, грешна, окренута промашају иако носи другачије назначење. То је истина да су сви људи грешни, и то не само у контексту моралних и законских прекршаја, већ у контексту стања наше пале природе, у контексту дијагнозе болести коју наследно добијамо. И још на крају, а ни најмање неважно, то је истина да би свако од нас, када би заиста могао да види своје право стање, схватио своју немоћ пред законом греха који у њему влада и који само захваљујући милости Божијој није и на делу пред другима показао своје право лице. И још дубље. Није то само потенционално. Ми све те грехе јесмо починили. Барем у себи. Они којима Бог отвори очи виде своју неумишљену кривицу. И тада без икаквих емотивних побуда покренутих сујетом, исповедају својим животом,а не само речима, да су први грешници од свих. То је оно када велики Достојевски моли птичице да му опросте јер је и њима сагрешио. Или преподобни Сисоје на посмртном одру каже да још није поставио ни почетак покајања.
За ову истину слепи смо духовно исто као што је био и Вартимеј у Јерихону слеп телесним очима. Као што је он седео у прашини најнижег града на свету, тако и ми постојимо у палом стању, далеко нижем од онога за шта смо створени. Као што је он био слеп за лепоте природе које никада није видео, тако смо и ми слепи за славу Будућег Царства које нам се нуди. Он је молио пролазнике за милост, ми тражимо утеху у пролазним стварима. Њега одгурују и враћају у прашину јер не види околину, нас обара живот будући да не видимо како га требамо живети. Но гле, као што је до слепог Вартимеја дошао глас о Христу, тако тај исти глас долази и до нас, само ако ослушнемо са правом пажњом. И као што је Христос некада дошао у Јерихон, тако је и сада присутан иако га не видимо. И не само да је присутан већ је и вољан да нас чује, саслуша и отвори нам очи ако желимо. А ту своју жељу нико не можемо исказати ничим другим до искреним болним вапајем побуђеним незадовољством самим собом. То је оно шта су чинили Оци пустињаци, а и сви молитвеници где год били. "Исусе, помилуј ме!" Из сата у сат, дана у дан, године у годину, читав живот. Без обзира на навике, помисли, и све оно унутрашње шта их је ућиткивало. Разлика између оних које је Бог прославио и нас је само у одлучности. Исти је Пут, исти је Христос, увек исти у векове.
