СЕДАМНАЕСТА НЕДЕЉА ПОСЛЕ ДУХОВА
Постојаност у молитви
Мат. 15: 21—28.

Ништа у свету није распрострањеније од молитве. У свима временима људи су се обраћали Богу молитвом ради помоћи у животу. Моле се и многобошци и хришћани. Ево и ми смо сакупљени овде у Божјем храму ради молитве. Различите су наше потребе и жеље, многе су наше жалости и страдања, од којих желимо да нас Бог избави. Ми се много молимо, али нам Бог увек не испуњава молитве. Зашто? Апостол Јаков писао је у својој посланици: „Желите и немате, јер не иштете. Иштете, и не примате, јер зло иштете“ (Јак, 4:2—3).

У светом Јеванђељу набројани су многи случајеви, када су се разни људи обраћали молитвом Господу Христу и Он их испуњавао. Ако желимо да нам Бог испуни молитву, треба да видимо
какве су особине имале оне молитве, које је Спаситељ задовољавао. Први неопходни услов је наша вера. Ако се молитва односи и на необичне чак с људског гледишта и немогуће, да би је Господ услишио, први: и неопходни услов је наша вера. А такву ћемо веру имати, када знамо, да је Бог свесилан и да Он са љубављу прати све наше мисли и дела. Такву веру имамо сви ми. Али то није довољно. Још треба да знамо и како треба да се молимо Богу. Често се дешава да ми иштемо а не добијамо, као што апостол каже, јер не знамо шта иштемо.

У данас прочитаном јеванђељу дат је образац како треба да молимо Бога, да би нам молитве испунио. Пролазио је Господ Исус Христос крајевима Тира и Сидона, кроз многобожачка насеља. Срела Га је жена Хананејка, која је била чула о Њему и почела повишеним гласом да Га моли: „Помилуј ме, Господе, сине Давидов! Моју моју кћер врло мучи ђаво“ (Мат, 15, 22). Она се је за себе молила, да се Господ смилује на њу, али је једновремено просила добро не толико за себе, колико за своју болесну кћер. Такве треба да буду и наше молитве. Ми треба да осећамо да постојивеза змеђу нас и оних који нас окружавају и да су њихове невоље и наше невоље. Кад год се молимо Богу да нас избави од болести или од неке невоље, увек треба да имамо на уму и оне, који су тежи болесници од нас и који су у већој невољи но ми. 

Хананејка се је добро молила. _ Христо је ишао својим путем не обраћајући на њу пажњу. Замислите, да се Христос данас јави међу нама и да једанод нас почне да га најтопије моли за своје болесно дете. Замислите још да му Христос не поклони пажњу, чак и да га не погледа. Шта бисте ви казали? — Да или не може или не жели да му помогне. У сваком случају, сваки од нас на месту Хананејке пао би у очајање и престао би да се моли.

Али Хананејка није то учинила. Она је продужила да иде за Њим и да Га моли. Апостоли су се обратили Господу Христу и рекли Му: „Отпусти је, како виче за нама“ (Мат. 15, 23). Њих су чак дирнуле њене молбе и плач, а Господ Христос изгледало је као да не учествује у њеној жалости. Он је рекао да је послан само изгубљеним овцама дома Израиљева и да није добро узети хлеб од деце и бацити га псима. Ове су речи биле као и отказ. Хананејка је требала да оде. Међутим, она је пала пред Његове ноге и одговорила: „Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају с трпезе њиховијех господара“ (Мат. 15, 27). Она се није ожалостила због тога, што је Христос упоредио њу и њене сународнике са псима, није очајавала због Његовога
отказа, већ је упорно очекивала да ће се Он смиловати и показати, ако не велику милост, какву заслужују деца Божја, оно бар мало снисђења, какво човек показује псима, који очекују да се нахране мрвама са трпеза својих господара. Као што видимо, њену  веру је пратила потпуна смиреност. Она је знала, да нема права да тражи од Бога да чини чудо и да исцели њену кћер, већ је само милост просила. Господ Исус Христос је од почетка знао каква је њена вера, али је нарочито испитивао, да би исту показао и пред апостолима и пред народом, који Га је пратио, те да би и они, па и ми данас, могли да имамо пример њене љубави и постојаности. На крају јој је Спаситељ рекао: О, жено, велика је вера твоја; нека ти буде како хоћеш. И оздрави кћи њезина од онога часа" (Мт. 15, 28).

Ето како се нје молила жена Хананејка, и како је њена упорност била богато награђена. Не само да је њена кћи оздравила, него су и њене муке престале, а осим тога, она је за вечна времена постала наша учитељица. Ако желимо да нам Бог испуни молитве, треба да смо постојани као она и да не прекидамо своје молитве, док не бду испуњене. Данашње време је век несталности. Или боље речено - људи су више постоја у злу, а у добру чине покушаје само с времена на време и одмах га напуштају као нешто неостварљиво. Такве су и наше молитве, Само каткад, само кад смо у великој невољи, ми управљамо Богу искрене молитве, али се врло брзо заморимо и падамо у очајање. Напуштајући молитву ми започињемо да уређујемо свој живот људским средствима, са преварама, суровостима и уз разне грехе.

Бог је увек исти кроз сва времена, Он је и данас готов да испуни нашу молитву, као што је испунио молитву Хананејке, ако бисмо се молили као она. Апостоли су добро запамтили пример Хананејке и молили се усрдно и постојано до краја свога живота. Ево једнога примера, када је њихова молитва била услишена и на чудесан начин испуњена, Чим је Ирод убио Јакова Зеведејева, он је ухватио и апостола Петра и бацио га у тамницу, да би га после неколико дана убио, да би задовољио Јевреје. Био је одређен и дан за извршење смртне казне. Други апостоли и цела јерусалимска црква нису очајавали, већ су били чврсти и постојани на молитви у току целе ноћи пред закзани дан. Бог је чуо њихове молитве и послао анђела, који је на чудесан начин извео апостола Петра из тамнице (Дел, 12 гл.).

Ево и другог познатог примера који је веома сличан случају Хананејке. Познати црквени учитељ, блажени Августин, био је у младости необуздан и дружио се са распусним друговима. Његова мати света Моника је увиђала, да јој син иде у пропаст. Она је била благочестива хришћанка, а њен муж — многобожац. Када је поодрастао, Августин се је здружио са лошим друштвом и почео распусни живот. Мајка је проводила многе бесане ноћи. Много је суза пролила. Дуго се је и топло молила за свога изгубљеног сина. Најзад је отишла епископу, наиме, да од њега затражи какву утеху и молила га је да он саветује њенога сина. Епископ јој је рекао: „Не може пропасти онај син, за ким мајка пролива толико суза!“ Стварно, син се је тргао и покајао, захва љујући сузама и молитвама своје мајке. „О, Боже, кличе сам блажени Августин, Ти ме ниси оставио у најтежим моментима мога живота захваљујући мојој мајци, која ме је даноноћно оплакивала. Њено срце обливало се је крвљу мене ради. Она у својим молитвама није мислила на злато, ни богатство, већ само на спасење моје душе“. А сама Моника каже: „Ништа ме више не привлачи на земљи. Моја је једина жеља била да видим свога, сина, као правог хришћанина. Бог је чуо моје молитве. Сада више немам шта да радим овде“.

Ево и другог примера. Била је нека сиромашна удовица. Она је тешко зарађивала своје издржавање. Са великим је напорима, очувала свога сина јединца. Желела је да га школује, да би је у старости помогао. Дете је било добар ђак и примерно у свему. Али је запало у лоше друштво. Другови су га увели у игре и празне забаве. Мајка га је много волела и тешко јој је било да га покара. Дете је почело и ноћу да одлази, враћајући се понекад у свануће, те је морало целог дана спавати. Мајка је почела да се узнемирава. Када је пошавала да га посаветује, дете се је с њоме свађало. Постало је непослушно, напустило је своје задатке. Учитељи су почели да се жале на њега. После неколико казни због непослушности и неуредност искључено је из школе, Дете је постало непоправљиво. Мајка је неутешно плакала. Њене маште и наде срушиле су се. Више није знала шта да ради. — Једне вечери касно младић се је опет спремао да изађе, да иде друговима, с којима је пио, играо карте, губио време и расипао своје младићко здравље. Мајке стала пред њега и кроз сузе га је молила: „Не иди, сине! Остани код куће! Помисли на мене, на старост моју, и себе самога!“ „Не, мајко“, сурово је одговорио син. „Од мене ништа не очекуј. Ја се нећу вратити са овога, пута“. „Зар тако: Онда ја знам шта ћу радити“, рекла је мајка категорички. „Пашћу на колена пред икону и молићу се Богу, док се не вратиш“. Син је изашао, нашао је веселе другове. Они су већ били започели. Сео је и он. Весеље се продужило, али је син био замишљен. Бука, песме и весели пијаначки узвици нису изменили његово расположење; он је остао хладан и замишљен. Као да је гледао своју мајку на коленима, обливену сузама. Њене топле сузе, као да су капале по његовом срцу, пекле и сагоревале га као огањ. Он више није могао да издржи, устао је и брзо изашао не јавивши се никоме. Тихо је отишао кући и погледао кроз прозор. Кандило је светлуцало и слабо осветљавало бледи лик Спаситеља на крсту и тужно лице мајке Божје; а доле на земљи једва се је примећивала на коленима његова мајка. Наоколо је било тихо; само су дубоки уздаси мајке нарушавали ноћну тишину. Она је плакала и топло се молима. Језа је подилазила сина. Он је полако отвори врата, тихо пришао својој мајци, пао на колена поред ње и сам почео да се моли. Као миришљави тамњан уздизале су се молитве мајке и сина и допрле до Бога. Син је био спасен. Он је захваљивао Богу за велику материну љубав, која га је отргла од лошег пута. Рђав син се је поправио, прибрао се, постао је послушан. Опет су га примили у школу и почео је уредно да учи, да би надокнадио изгубљено. Доцније су се нашли добри људи, који су га помогли да сврши своје образовање. Он је постао примеран син и добар грађанин. Његова мајка је провела срећно и задовољно своје старе дане. Сузе и молитве мајке спасле су сина.

Мајке и оцеви, да ли су вам деца здрава? За њихово телесно здравље ви, истина, улажете сталне напоре. Али, да ли сте се кадгод запитали, да ли вашега сина или кћер не мучи зао дух као кћер Хананејке? Да нису захваћени бесом греха, непослушности и распојасаности? Водите ли рачуна, као света Моника, са каквим се друговима они састају и да ли већ нису пошли путем духовне пропасти. Данас се врло често старији жале, да су млађи непослушни и да воле да живе без контроле. Ако је то тако, онда прво што треба да урадимо, јесте — да  позовемо Бога упомоћ и да Га молимо чврстом вером и таквом постојаношћу, какву је показала удовица, која је молитвом спасла и одвратила сина од рђавог пута. Не обмањујмо себе, да и без Божје помоћи можемо нешто учинити. Ми чак ни своју рођену децу без Божје помоћи не можемо исправити и васпитати. Нека се сваки од нас моли Богу, да нас сачува од грешних страсти, и нашу децу да сачува од искушења, и Бог ће испунити нашу молбу, ако је упорна и стална као и молитва жене Хананејке. Амин.

НЕДЕЉНИК

Епископ Никодим

Протојереј Цв. П. Христов

превео Миодраг М. Михајловић, свештеник

у Нишу 1961. године

у електронски формат ставио о. Огњен С. 2022.г.