Два су начина на које људи познају стварност. Један је начин на који познајемо ствари, а други начин на који познајемо личност. Када познајемо ствар ми јој одређујемо границе простора и времена, и сазнајемо њена својство. Овај налоњ је овде у овом простору и сада, састављен је од дрвета и скаја. И то је сво знање које можемо имати о једној ствари. Обично се на то надограђује веза те ствари са неком личношћу, неко је овај налоњ направио, неко други га приложио цркви, чтец га је овде ставио и однеће га, а у савременом свету, у савременом духу времена најчешће за ствар везујемо и њену употребну вредност. Овај налоњ ми служи да на њега ставим јеванђеље, лепо је обрађен па улепшава цркву. Али ако би неко изнео овај налоњ и донео други истоветно израђен, са истим огреботинама, и ставио га овде, а да ми не знамо да је то урадио, ми не бисмо приметили да то није исти налоњ. За нас би то био исти налоњ јер испуњава сво знање које имамо о њему. За разлику од ствари, које се могу дуплирати, личност је јединствена и непоновљива. Зато личност не можемо познати на начин на који познајемо ствари. Нећемо познати личност ако на човека гледамо као на људско биће које користи неким нашим потребама, као на тело са одређеним способностима које заузима простор у времену и има за нас одређену употребну вредност. Личност познајемо на другачији начин. Неко за нас постаје личност тек када га заволимо. Тек када остваримо заједницу љубави са неким он за нас постаје личност. И не само да он за нас постоји као личност већ и ми постојимо захваљујући томе. И ми црпемо свој идентитет из те љубави. Доказ за то је искуство које већина људи има, а то је да када изгубимо неког као да део нас престаје да постоји. Наш земљак владика Игњатије често говори о томе и наводи најдрастичнији пример, да кад мајка изгуби дете за њу цео свет престаје да постоји, јер је црпла свој идентитет из заједнице љубави са својим дететом, а њега више нема. Овакво схватање личности је нешто шта је хришћанство дало човечанству. Погледајмо кроз ту призму причу коју смо чули.

Неки човек имао је два сина и млађи тражи свој део имања. По јеврејским законима отац није био у обавези да тај његов захтев испуни, а Христос прича причу јеврејима. Отац чини шта син захтева само из љубави, а не под принудом. Чини то из љубави не зато што мисли да је то добро за његовог сина, да он постане „самосталан“ већ јер не жели да му угрози слободу. Слобода је неопходна у љубави. Нико нас не може натерати да волимо некога нити ми можемо натерати некога да воли нас. „Све ми је дозвољено, али није све на корист, све ми је дозвољено, али не дам да ишта овлада мноме“ каже апостол данас. И Бог нама не угрожава слободу, и то је камен који Бог не може да подигне, и то је наше достојанство и икона Божија у нама. Али имамо и одговорност за последице сопственог избора. Није случајно да је то затражио млађи син, јер је младости својствено да се тражи, да тражи свој идентитет. У овом случају млађи син је мислио да ће независност од оца да га оствари. Да ће „газдовање“ да реши сву несигурност и незадовољство које је имао у себи. Међутим, то газдовање није потрајало дуго. Већ два дана касније он одлази у далеку земљу, далеко од оца, носећи благо за које је везао срце, мислећи да ће тамо у трошењу новца наћи слободу. Тамо троши благо, настаје глад и он да би преживео одлази да чува свиње. Није случајно ова животиња у питању, јер су јевреји сматрали свињу најпоганијом и нечистом животињом. И не само да чува свиње већ му је и свињска храна недоступна. Каже владика Николај да је у сваком привлачном пехару греха на дну шкорпија, а посебна трагедија је у томе што је пехар обично исувише плитак. И чим човек почне да пије већ добије смртоносни ујед у језик. И овај млађи син, од једног домаћинског сина доспева до сиромаха и чак и ниже од тога.

А онда, каже јеванђеље, „дође себи“. Сетио се оца, сетио се очевог дома, оца који га воли, оца чију је љубав повредио. Сетио се да и слуге у дому очевом имају хране у изобиљу, не само колико им је потребно него у изобиљу. И устаде. Људски је пасти, сатански је остати у греху, кажу свети оци. То је почетак покајања, устајање, покрет, јер покајање није само нарицање над собом и говорење свима „грешан сам, грешан сам“, покајање је покрет од зла ка добру. Кажу псалми, „окрени се од зла и учини добро“. Покајање је тиха радост. Он устаје и креће ка оцу са намером да га моли за опроштој и дозволу да уђе у његов дом као обичан слуга и да му служи јер зна да је „свој део“ проћердао. Отац, који је због нестанка онога који му је давао идентитет, због одласка сина кога је волео, много патио, још издалека види сина и трчи му у сусрет. Не чека да „дође маца на вратанца“ него трчи у загрљај са оним кога воли без обзира на све. Син пада на колена, и отац пада и подиже га. „Опрости оче, сагреших небу и теби и нисам достојан назвати се сином твојим“ и још није изустио молбу, а отац већ зове слуге да донесу нову одећу, прстен и обућу. Нова одећа симболизује да су сину греси опроштени и да је скинуо стару одећу греха. Прстен је знак власти, у то време они који су имали слуге и кметове носили су прстен као знак тога, а овде значи да га не прима као слугу већ као сина. И обућа символизује благослов да настави путем покајања. Кољу теле, веселе се и радују.

Тада се појављује старији син, чује весеље, осећа мирис печења и не улази унутра, можда већ прозревши о чему се ради, већ позива слуге да га известе. Твој брат се вратио и твој отац се весели и радује. Старији син не улази већ остаје напољу намргођен. Отац, који једнако воли и једног и другог сина излази напоље и моли га да уђе у да им се придружи. Не излази да му заповеди нити да га убеђује, већ га моли, „мољаше га“. Шта на то каже старији? „Толико ти година служим“. Он види свој живот са оцем као најамнички, види себе као једног од слугу, не због тога што је отац био деспот над њим већ због тога што је он своје присуство и рад оцу наплаћива. Тако је он то доживљавао. Нема дакле заједнице љубави, где љубав не тражи своје по речима апостола Павла. Слушамо даље „ниси ми дао ни јарета да се провеселим са својим пријатељима“. Да се „провеселим“ не да се „провеселимо“. То су његови пријатеља, нису очеви, отац је потпуно ван његовог правог живота. Отац је послодавац, а весеље са пријатељима је викенд за њега. Нема ту места за оца, за шефа, када прође радно време. А онда исповеда и свој однос са млађим братом „а када дође онај твој син“, не мој брат већ „твој син“, њему си приредио весеље. Отац, повређен, поучава сина „све је моје твоје“ ниси ти мој најамник, а „твој брат, мртав беше (као личност) и оживе, изгубљен (у својим заблудама) беше и нађе се (пронађе пут).

Позвани смо да себе остваримо у заједници љубави са Богом и ближњима. Томе нас учи Света Црква, то нам говоре две заповести које је сам Христос означио као највеће. Љуби Бога и ближњег свога. Али љубав није само осећање, љубав је делатна ствар. „Ако ме љубите заповести моје држите“ каже Господ. А једна од најважнијих заповести за хришћане јесте заповест о молитви. „Молите се непрестано“. Кажу свети оци да је љубав од молитве, а не обрнуто. Не да се требамо молити за неког јер га волимо већ да ће нам Бог дати љубав за онога за кога се молимо. И када се човек моли са правим настројењем душе, са покајањем и благодарношћу, онда Бог као отац из приче трчи нама у сусрет и грли нас и прима у дом свој јер нас је из љубави пустио поштујући нашу слободу . И ми сада, у овој нашој заједничкој молитви, у Евхаристији која нам предстоји, по речима Херувимске песме, оставимо све животне бриге и окренимо се Богу Оцу којем требамо принети дарове и по речима молитве Оче наш опростимо једни другима да би смо какко каже апостол били тело Христово, удови једни другима, и да би Христос био наша глава. Амин.