У име Оца и Сина и Светога Духа. Ова недеља, драга браћо и сестре, иако се у типику води као 32. по Духовдану практично је 5 пре почетка великог поста јер се ово јеванђеље увек чита непосредно пре јеванђеља о митру и фарисеју, коме следи јеванђеље блудном сину, пре недеље месопусне и сиропусне, које се воде као припремне недеље великог поста. Тако да и ово јеванђеље можемо сматрати припремним за Велики пост.
Чули смо о још једном чуду од многих чуда које је Господ учинио. Јер шта је друго чудо, до Божија натприродна интервенција у свету, и шта је друго преображај човека о којем смо чули, ако не натприродан. Како бисмо другачије назвали уколико би вук одједном престао да прождире јагањце и почео да пасе траву, ако не натприродним. А управо се то овде догодило, јер је један човек на чију доброту више нико није рачунао, а од чије грамзивости је свако стрепео, одједном постао неко други, неко ко жели да пола свога имања подели сиромасима и да се одужи многоструко свакоме кога је закинуо.

Ко је био Закхеј? Закхеј је припадао оној групи јевреја – цариницима или порезницима, који су за римске власти убирали порез од свог народа. Да би неко од јевреја постао цариником морао је пре свега да се одрекне старозаветне вере и поклони се римским идолима, да пљуне на прадедовску веру и крене са убурањем даџбина од свог сиромашног, пониженог и ослабелог народа. Посебан разлог за мржњу јевреја према цариницима била је и њихова грамзивост, јер су уз прећутно одобрење римљана узимали далеко више него што су требали, одвајали за себе и богатили се. Закхеј је био један од њих, али не тек један од њих. Закхеј је међу њима био најгори. Он је био њихов старешина.

Као мали и он је одрастао одлазећи у синагогу и слушајући пророчке списе. И у својој детињој незлобивости и он се радовао доласку Месије, доласку онога који ће обрисати сваку сузу, који ће зрачити лепотом и силом, који ће добротом тријумфовати над злобом и љубављу над мржњом. Међутим, када је мало одрастао Закхеј је почео да примећује ствари које као мали није уочавао. И видео је како живе свештеници и старешине народне, а како живе његови родитељи. И видео је да свака прича коју су му причали за већину њих само једна позоришна улога коју понављају по дужности и да им је право име лицемери. И можда је погледао себе, своје старо одело и полупразан тањир и видео да тако није код свештеничке и старешинске деце, погледао своје рођаке којима је остало само поштење и старозаветна вера и схватио да и они у то одавно сумњају. И можда је у тренутку рекао „Е па нећемо више тако“, или му се то кроз дужи период кувало, али у сваком случају као мали он је у породичном окружењу добио у својој души мали светиљку старозавтне наде и у неком периоду свог живота почео да живи супротно томе. И почео је своје таленте да користи у циљу богаћења, и за њега више није било моралних препрека нити пријатеља и уопште човека који није имао своју цену. Постао је управо онаквим каквим су римљани желели своје сараднике у туђем народу. Али ипак, негде дубоко у њему, остао је мали жижак којега он можда није ни био свестан.

И чуо је Закхеј да се појавио човек. Који зрачи лепотом необјашњивом, који лечи болесне, изгони демоне, наређује морима и ветровима, подиже мртве. И слушао је Закхеј о разговорима које Он води са онима који га прате и поукама које им даје. И схватио је старешина цариника са својим вишегодишњим искуством у ономе шта се може назвати највулгарнија политика да тај човек не игра на прву лопту као нестрпљив, нити игра да другу или трећу као плашљив, већ игра на вечност. И схватио је Закхеј да Његов долазак њему значи крај. Јер овај долази да ослободи народ од онога шта Закхеј представља, али можда, испрва необјашњиво за њега самог, та истина га је зачуђујуће обрадовала. Јер мали жижак који је у њему годинама тињао Духом Својим Бог је распалио и Закхеј више није размишљао препреденим умом већ детињим срцем. Као да је мали дечачић из синагоге ухватио својим прљавим ручицама прескуп рукав старешине цариника и повукао га за собом. Одрастао човек пење се на дрво само да види Христа, без икакве друге наде до само да се увери да је то он.

И ту се догађа чудо. Закхеј се отвореног срца среће са лицем Божијим и постаје други човек. Само је било питање времена када ће и остали то схватити. Зато се буне што Христос улази у његову кућу, а и зато што нису разумели, као што и ми практично, у свакодневном животу, често не разумемо оно шта смо чули у данашњем апостолу, да је Бог Спаситељ свих људи, да особито верних, али и свих људи без обзира колико пали у сагрешења.

Свети Климент Римски сведочи да је Закхеј након тога наставио да прати Христа и са светим апостолом Петром стигао је до Рима, до престонице оних којима је полтронисао као цариник. И ту је од њихове руке мученички пострадао за Христа те се уписао у ред светих мученика.

Као и већина текстова у Светом писму, и овај одломак је вишеслојан и оно шта је за нас окупљене у Светом Сабрању око Светих дарова које приносимо најважније јесте да потражимо и пронађемо Закхеја у себи, а затим и мали жижак у њему, да се испунимо покајањем и благодарности према Богу.

Свети Јован Шангајски беседећи на ово читање завршава молитвом и ја бих прочитао његове речи јер боље поуке од ове молитве вам не могу дати:

„Господе, Господе, и ми смо, као некада Закхеј, изневерили Тебе и дело Твоје, лишили смо се части у Израиљу, издали смо уздање своје! Али нека, макар и на срамоту нама и нама сличнима, нека дође Царство твоје, Твоја победа и Твој тријумф. Нека се не ругају непријатељи Твоји наслеђу Твоме! Чак и ако нам долазак Твој пропаст и осуду донесе што је заслужисмо због грехова наших, дођи Господе, дођи што пре! Али нам дај, мада Те изневерисмо, да видимо тријумф правде Твоје, па чак и ако не можемо учествовати у њему. И помилуј нас, више него се надамо, као што некад Закхеја помилова!“