У почетку створи Бог небо и земљу, и земља беше без обличја и пуста , и тама беше над безданом. И Дух Божији дизаше се над водом.
Вода. Материја о чијем настанку чујемо већ у другом стиху Светог Писма. Та материја најприсутнија је у нама. Она чини више од 2 трећине нашег тела. А покрива и највећи део наше планете. Такође воше од 2 трећине.
Воду можемо оправдано повезати са живим светом, јер је има у свим живим бићима земаљским. Воду можемо оправдано повезати и са животом јер без употребе воде наше тело умире.
Чујемо и данас у читању из Јеванђеља о води. Слушали смо и претходних дана и недеља. Претпрошле недеље о бањи Витезди, прошле недеље о извору где је Христос разговарао са женом Самарјанком, о преполовљењу празника о Христовом јавном позиву да дођу к њему сви који су жедни и он ће им дати воде живе. И док црквени поредак, читања и песме, помињу вода као символ правог живота, духовног живота, вечног живота, у нашој држави, у овим поплавама које су нас задесиле, видимо воду као носиоца невоље, уништења и смрти.
Не треба у невољи много говорити већ помоћи. Оне који говоре много над унесрећенима осуђује псалам Давидом који говори о лицемерима и злобницима „и у спотицању ногу мојих бише надамном вечеречиви“. Не треба много говорити али треба о томе размислити, јер за верујућег човека не може бити случајно то што нам о води говоре, да се изразим савременим језиком, и програм у Цркви и програм на телевизору. Ако уочавамо да је погрешно то што неки праве своје куће поред река које могу набујати, ако уочавамо да је много боље потрошити средства како би се подигли насипи него та средства касније трошити на санирање несреће, онда уочимо да та иста правила важе и у духовном животу. Зависно од тога како усмеримо и како трошимо своје животне снаге, убрашћемо и плодове.
Данас славима два велика светитеља, светог Епифанија кипарског и Светог Германа цариградског. И о једном и о другом посебно се учи на богословском факултету јер је св. Епифаније значајан као савременик св. Јована Златоустог у 4. веку, а св. Герман је имао своју улогу у време иконоборачке јереси у 8. веку. Но потпуно независно од њиховог богословског труда и значаја у нашем народу ови светитељи, а посебно св. Герман стекли су велико поштовање. Бићу слободан да кажем да то поштовање прелази и у сујеверје. Наиме, у неким крајевима, на данашњи дан људи неће ништа да раде без обзира да ли је недеља или није. Јер данас је за њих Ђерма. Не знају ни како се правилно зове, чак можда и не знају да је уопште то неки светитељ, али знају да је Ђерма и да се данас ништа не ради или ће Бог да те много казни. Но на крају Бог зна, можда се то њима и призна као дело вере и жеље да се буде у заједници са Богом.
Данашњи дан, 25. мај, подсећа нас такође на још једну особеност нашег народа. На овај дан деценијама је слављен рођендан једног човека за кога ни дан данас нико не може да докаже ко је и одакле је, а када преслушамо његове говоре, често не можемо са сигурношћу да објаснимо ни шта је хтео да каже. Али без обзира на то срби су својевремено скинули иконе са зидова и поставили његове слике. Као што је некада под Синајом јеврејски народ излио златно теле, тако је и наш народ добио златно теле у лику тог човека. И као што је Мојсије бацио камене таблице и земља се распукла и отворила и у њу упало то златно теле са његовим поклоницима, тако је и наша земља расцепана и тај човек и његово дело нестало. Остала је само сета површних, да не кажем плитких људи, о томе како је у његовом времену било добро. Но и међу њима ће бии мало оних који ће га се данас сетити. Много више ће бити оних који неће ништа пипнути да раде јер је Ђерма, него оних који ће отићи на место где је гроб са златним словима које подсећају на златно теле које је прогутала земља. Но узалуд нам је да ликујмо због тријумфа најпростије побожности над грандиозим слетовима и штафетама, уколико из тога ништа не научимо и применимо. И јеврејски народ који није пропао са златним телетом 40 година је лутао пустињом и нико од њих није ушао у обећану земљу. Не ликујмо него се научимо из данашњег јеванђеља. Није слепи одмах прогледао. Христос му је блатом помазао очи и дао му послушање. Тек када је послушао, када је отишао и умио се у бањи силоамској , што значи не случајно „послан“, слепи је прогледао. И ми можемо прогледати и захватити од воде живе јер смо на то позвани. И нама се може дати мудрост да одговоримо и посрамимо злонамерне непријатеље и лажне пријатеље као што је исцељени слепац то учинио пред старешинама. Зато се потрудимо да утврдимо себе у нашој преданости Христу кроз испуњавање Његових заповести, Његових упутстава, савета. Потрудимо се да одемо тамо где смо послани и учинимо шта нам је речено. Не прави Он водом из својих уста блато и не маже наше очи њиме да нас понизи, већ да нас исцели. Често нам животне околности изгедају такве да се упитамо "Зашто ово понижење, зашто ово страдање?" Ни због чега другог до да се утврдимо у вери.
Ономе Који нас је од блата саздао, ради нашега спасења се у то блато и сам обукао, Њему Који је извор и вода вечног живота, нека је слава у векове векова. Амин.
