У овим недељама и данима читају се делови Светог Писма у којима се помиње вода. Претходне недеље чули смо о исцељену Раслабљеног у бањи Витезди, следеће недеље слушаћемо о исцељењу у бањи Силоамској, слушали смо и слушаћемо о води као средству Божнског исцељења. Често се вода помиње у Библији. Дух се дизаше над водом, раздвоји на воду изнад и испод свода, четири река у Рајском врту, потоп у време Ноја, Мојсије раздвоји море и изведе воду из камена у пустињи, Исус Навин пређе реку и уђе у обећану земљу, Свети Јован крштаваше водом, прво чудо које Христос учини као почетак знамења – претвори воду у вино.
Данас, а и на празнику Преполовљења, слушамо о води и жеђи телесној као слици духовне жеђи, жеђи са смислом и правим постојањем, истинске и исконске жеђи човека, и о Божанској науци као правом пићу, правој води која гаси ову жеђ. То је она жеђ о којој псалмопевац Давид говори у псалмима: Као што чезне јелен за изворима вода, тако чезне душа моја Теби, Боже, жедна је душа моја за Богом живим.
„Ко је жедан нека иде на воду“, каже пророк Исаија уочи празника Преполовљења, а о самом празник Христос позива „Ко је жедан нека дође мени и нека пије“
Треба бити жедан. Треба прво бити жедан. Жеђати како кажу псалми. Жеђу која руши пролазне границе, границе каква је била на пример нетрпељивост између Јудеја и Самарјана. Толико је Апостолима било чудно што Христос говори са Самарјанком да су само прилазили и немо седали около гледајући призор крај Јаковљевог извора.
Жена прихвата Исуса као Месију и одлази да објави у граду радосну вест као прави јеванђелиста. Како јој је Христос и рекао „вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде“.
Но треба бити жедан. А када човек мисли да није жедан Бога, то значи да се заварао лажним пићем које ће га чинти још жеднијим, пићем греха. А милостиви Бог, који жели да се сви спасу, не оставља ни таквог човека да пропадне до краја. Пушта га да види где такав живот води, а он води до вечног огња и пепела у којем нема ни капи воде.
Помињемо данас и један пепео, пепео којим је Бог осолио наш народ, пепео спаљеног тела нашег Светог Саве. Нису Турци спалили тело Светог Саве јер су били већа сила од њега, већ зато што је Бог то дозволио. И никада се ниједно зло не догоди зато што је зло јаче од добра већ зато што Бог допусти привремено зло зарад неизмерно већег добра. Зато браћо и сестре сетимо се да су наши преци а и ми овим пепелом осољени. Пепелом који нашем народу даје смисао и упутство како да се у највећој муци подиже и васкрсава.
Данас, није на удару само наш национални идентитет, идентитет срба као народа, већ хришћански, прави људски идентитет уопште. Непријатељ спаљује светиње на свим пољима, и цркве, и људе, али и моралне вредности. Врлине се исмевају, пороци се величају, и велика је криза духовна у нашем народу. А криза значи провера. Проверимо се. Да ли нам је одбојно долазити у Цркву чешће, угасити телевизор и читати Свето Писмо, молити се Богу? Ако јесте онда смо се завели за страстима и обманули да чинимо ствари супротне ономе у шта кажемо да верујемо. Да ли нам је одбојно опростити, прећи преко увреде? Онда нисмо жедни Бога већ освете и води нас сујета. И такви нећемо далеко стићи.
Ко је жедан нека дође мени и нека пије. Зато смо на овом месту сабрани. Наше спасење почиње овде, али то је процес. Христос је остао данима касније у граду, апостоли Павле и Варнава, чујемо у данашњем Апостолу, су целу годину остали у Антиохији да поучавају народ.
И ми будимо верни и истрајни у хришћанском животу и мутни извори нас неће привлачити прејаком силом јер Бог неће дозволити, и пићемо од воде живе, и постаћемо и сами извори воде која тече у живот вечни у Царство Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова Амин.
