Чуда су догађаји у којима Бог објављује човеку не само своје постојање већ и своје активно присуство. Чуда су догађаји које људи доживљавају као сусрет са Богом. Онолико колико неко може да прими, Бог му открива да је Он сам тај за којим раслабљена људска душа чезне.
Када су мироносице, о којима смо слушали прошле недеље, виделе васкрслог Христа, кренуле су ка апостолима успут „никоме ништа не казавши“. То се односи на друге људе које су евентуалне среле, апостолима су објавиле одмах са великим узбуђењем јер их је Господ на то и послао. Чујемо у читању са данашње јутарње службе, да су апостоли за њихове речи мислили да су бунцање. Петар трчи до гроба, види повоје, и оде „премишљајући се у себи шта се догоди“. Није ни он одмах поверовао док није видео. У ствари, нико од апостола није поверовао док није видео, не издваја се у томе само Тома. Нико од њих није поверовао у Христово васкрсење док му се Христос није сам јавио. И не само нико од њих. Нико од верујућих кроз све векове до сада није поверовао само на основу својих снага и свог интелекта.
Славимо данас двоје мученика који су тешке муке поднели за име Христово. Александар је био осамнаестогодишњи војник, а Гликерија девојка. Па зар би ови млади људи поднели све муке које су поднели да се пре тога нису сусрели са Христом? За најмању жртву потребно је убеђење да је нешто вредно ње, а да би неко жртвовао свој живот несумњиво је потребно нешто за шта се зна да је вредније од живота.
Апостоли су се сакрили од јевреја, али после сусрета са Христом изашли су смело пред њих и не само пред њих него су кренули широм света. Да се нису сусрели са Христом, да им се васкрсли Христос није јавио, за пар година би се све заборавило, а они наставили да живе својим ранијим животима. Но Христос им се јавио, вазнео се пред њима, а затим им и ниспослао Духа Светога чинећи њих, Цркву, својим телом на земљи. Чули смо данас у прочитаном делу из Дела апостолских како апостол Петар преминулу девојку. Он то не чини својим снага, већ у име Исуса Христа. Још је очигледније када Енеја исцељује говорећи "Христос те исцељује." Господ чудотвори и кроз своје слуге, или боље рећи пријатеље, како их сам назива.
И данас се дешавају чуда. Многа су написана сведочанства са Острога и других манастира и светиња, а безбројна су и она ненаписана. И данас Бог позива у заједницу људе кроз чуда. Некада видљива, некада и невидљива, али за онога ко их доживи конкретна и несумњива.
У бањи Витезди је било пет тремова у којима је лежало велико мноштво болесника. Тајанствено пет тремова представљају пет чула човекових, односно нашу палу људску природу. Анђео који силази је наша веза са духовним светом. Зато када дођемо на богослужење, требамо смирити тело и устремити нашу унутрашњост ка небу како би узбуркали, пробудили наша осећања према Богу, нашу свест о његовом присуству. Ту је мирис тамјана за чуло мириса, ту су иконе и богослужбене радње за чуло вида и додира, ту је појање и читања за чуло слуха, и на крају долази чуло укуса. Када неко неког воли онда жели да га осети свим чулима. И да осети његов мирис, и да чује његов глас, и да види његово лице и да га дотакне и осети његов додир. Кажу да је погрешно мишљење да беба гризе мајку за дојку јер је то неко генетско наслеђе из времена људождерства. Беба гризе мајку за дојку из љубави. Јер је толико воли да жели да се сједини са њом. И ми често када видимо лепо дете кажемо, „што је лепо просто да га поједеш“.
Није Господ случајно дао да се ми причешћујемо, сједињујемо са Њим, на овај начин који имамо у Светој Литургији. Могао је да нас упути на мирисање неког мириса, или гледање и додиривање икона или светих мошти или само на слушање речи. Али није. Сједињујемо се са Њим једући Његово Тело и пијући Његову Крв у Светој Тајни Причешћа. Чуло укуса је последње. Неће човек ставити у уста оно шта смрди или изгледа лоше или је превруће или прехладно. Остала чула су припрема. Није Бог случајно ни као проверу љубави првих људи поставио дрво са кога није требало јести и нису случајно плодови тог дрвета били лепи и привлачни. Кроз ту алегоријску слику или буквални догађај, свеједно, објављено нам је да је човек и у Рају сви чулима чезнуо за храном вечног живота.
Размислимо колико смо само ми у предности у односу са слепе, хроме и сухе некада у Бањи Витезди. Они су очекивали анђела, а ми смо у невидљивом присуству самог Творца анђелског света. Анђео кога су они чекали таласао је воду повремено, а Христос је са нама непрестано. Исцељење је задобијао само онај који би се први дотакао, а Христос дарује исцељење свакоме ко му се обрати само уколико је то исцељење болеснику на корист. Приметимо и оно најбитније. Болесници у бањи очекивали су само телесно исцељење. Они су очекивали да им Бог дарује здравље како би лакше проживели остатак свог живота. Христос није невидљиво са нама само да би нам пролазни живот био квалитетнији. Христос је невидљиво са нама са жељом да нам дарује живот вечни. Ни пролазно није за презир, али је у другом плану.
Први део одломка из Јеванђеља који данас слушамо чита се при малом освећење воде. То је онај обред који свештеник чини када долази у дом парохијана ради благослова. То чини ове јеванђелске речи најчитанијим речима у Цркви. Просечно сваки свештеник Српске Православне Цркве изговори ове речи више стотина пута годишње, негде и хиљаду пута. Али само први део. Одломак се прекида пре сусрета раслабљеног са Христом. Чујемо да је Он дошао у бању, али нам пажња није усмерена ка исцељењу које се тада догодило и које је јеванђелиста описао. Зашто? Да би молитвени чин трајао краће? Да би свештеник могао што више домова да окади? Па није сигурно због тога. Већ смо рекли да је долазак Христов у бању Витезду слика Његовог доласку целом палом људском роду. И тај долазак није само историјски догађај који се некада догодио и сада се њега комеморативно сећамо. Не, то је долазак зарад сусрета са сваким човеком који је живео, који сада живи и који ће тек живети. Зато се јеванђеље при малом освећењу воде прекида пре него ћемо слушати о некада раслабљеном. Христос је ту за све нас раслабљене који носимо палу људску природу. Долазак свештеника у дом је долазак благослова Цркве, а то је ништа друго до Христово присуство у свим сегментима нашег живота. Кроз наше прихватање Његовог присуства ми се припремамо и за сједињење са Њим у Светој Тајни Причешћа.
Исти Онај који је некада дошао у бању Витезду људског рода, исти Онај који је преко својих апостола чинио чуда, исти је Онај који је и сада невидљиво са нама и који ненаметљиво жели да се ми Његовом присуству обрадујемо и да се са Њим сјединимо. Њему, Господу нашем Исусу Христу, са Оцем и Духом, нека је слава у векове векова.Амин.
