"Господе, каква је то књига и какве су то поуке! Какво је чудо и каква је сила дата човеку с њом! Тачна слика света и човека и карактера људских. И све је именовано и указано за вечна времена." Ово говори велики Достојевски кроз лик старца Зосиме у Браћи Карамазов. А ево нама у овај недељни дан једног другог старца Зосиме кога је сам Бог послао у пустињу да тамо сусретне изабрани сасуд Божији, преподобну Марију Египћанку. Ону за коју се каже да је највећа од Бога пред људима прослављена покајница. Старицу коју је сам Дух Свети научио целом Светом Писму наизуст, иако саму књигу највероватније никада није држала у рукама. Јер језик речи, личности, догађаја и слика Библијских јесу језик којим Бог најприкладније говори човеку. Тај језик, од свих познатих језика на Земљи, наприкладнији је језику којим је Бог разговарао са првим људима у Рају. Пре пада. Света Марија Египћанка понела је епитет "Преподобне", а преподобни су они који је Бог удостојио да се уподобе стању људском пре пада. Они који разумеју и говоре Рајским језиком.
Зато ове прочитане речи Јеванђеља нису прочитане само да би се одржао ред, испоштовао типик. Нису прочитане да преко њих пређемо као преко обавезног формалног дела, или да чтец и ђакон покажу како лепо умеју да читају. Ове речи су прочитане јер су то Речи Живота. И они који живе хришћански и молитвено приступају овој Светој Служби већ су у њима, данас, широм Васељене, добили путоказе и одговоре. Већ су својим припремљеним умом саслушали ванредно обраћање из вечности.
Христос говори својим ученицима шта ће му се догодити, како ће пострадати, а они се расправљају ко је међу њима највећи. У Христу је живо осећање које ће се у Гетсиманијском врту претворити у вапај крвавог зноја „Оче, нека ме мимоиђе ова чаша“, а апостоли се међу собом глођу око части.
Њихова пажња није на Његовом речима, они се не удубљују у оно шта им говори, као да не чују шта им је рекао. Пажња апостола је на сујетном циљу, првенству, земаљском успеху, у том тренутку то им је важније од свега, за све друго су заслепљени. И ми смо често исти, а то је када изађемо са службе и одмах заборавимо шта се на служби читало. А заборављамо јер нам је нешто друго било важније.
"Син човечији није дошао да му служе него да он другима служи и да да живот свој у откуп за многе." Поучава их Христос и подсећа на страдања која предстоје тријумфу. И нама апостол каже „који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“ и то је одећа славе у Будућем веку, али у овом Он дође не да му служе него да Он другима служи и пострада за све. Ако се у Христа крстисмо и обукосмо имајмо наду на вечност, али га подражавајмо и у овом веку.
А чујемо у другом Јеванђељу о жени грешници која је велику љубав имала према Христу. Неки тумачи мисле да се ради о жени коју је Христос спасио од каменовања. Ухваћена у прељуби доведена је пред њега од стране јеврејских старешина да би га искушали. Мојсијев закон прописивао је смртну казну за њен грех. "Шта да чинимо?" питају лицемери, а Христос одговара „Ко је без реха нека први баци камен“ и почиње да пише по песку. Предање каже да је на песку исписивао грехе окупљених и видевши своје грехе један по један су се посрамљени повлачили и разилазили. Њихову пажњу Господ је усмерио на њихов грех. Више им није било на првом месту осуђивање жене грешнице, заборавили су на њен грех када су се сетили свог.
Покајање и неосуђивање је органски повезано. Док год осуђујемо друге, не можемо се искрено покајати. Као да је наша савест испод песка закопана и тек када Господ на том песку напише грехе наше ми испуштамо назад на земљу камење осуђивања које смо подигли да би каменовали друге. Драга браћо и сестре, Господ пише наше грехе на песку јер их на песку једним потезом руке може обрисати. Он пише наше грехе на песку наше савести ни због чега другог до да преко написаног пролије своју крв, да како каже апостол - крвљу својом очисти савест нашу.
Не будимо као Апостоли који су своју пажњу усмерили на сујетни циљ. Усмеримо своју пажњу на оно шта чинимо у Светој Литургији, где нам све говори о Страдању и Васкрсењу Христовом. Покушајмо да учествујмо у овом Заједничком делу као мала деца, без подозрења, сујетних мисли и осуђивања других. Нека наше молитвени уздаси и мисли буду као сузе и миро којим помазујемо Христове ноге као некад жена чији су греси опроштени. Са надом да чујемо и ми речи "вера твоја спасла те је, иди у миру." Амин.
