"Кресту Твојему поклањајемсја Владика, и свјатоје Воскресеније Твоје славим." Крсту Твоме поклањам се Владика и свето Васкрсење Твоје славим. Пева данас Црква Божија, пева Тело Христово, пева свако од нас као део Тела Васкрслог Богочовека.
Јер као што преко дрвета у Рају и Адамове непослушности смрт уђе у свет тако и преко Крсног дрвета на Голготи и послушности Новога Адама Христа - Богу Оцу, Живот победи смрт. И као што дрво познања добра и зла беше Богом постављено у средини Рајског врта, тако Свети оци, надахнути Духом Светим поставише поклоњење Крсном дрвету у средини Великог поста. Јер у посту, уздржавајући се од одређене врсте хране и трудећи се у испуњењу Божије воље, ми чинимо управо оно шта је Адам требао чинити у Рају, и као такве нас Бог удостојава да једемо и са дрвета живота, да се причешћујемо и учествујемо у ономе шта је и Адаму било припремљено.

Мојсије дрветом горку воду учини слатком у време када је јеврејски народ био ослобођен египатског ропства и на путу ка обећаној земљи, тако и Крсно дрво нас укрепљује и горчину поста чини слатком, на нашем путу из ропства мисаоном фараону ка обећаном Будућем Царству.

А јесмо ли ми заиста они који су се ослободили ропства мисаоном фараону и кренули ка Будућем Царству? Јесмо ли ми заиста они који опонашају живот првих људи у Рају и једу од дрвета непролазног живота кроз Свету Тајну Причешћа? Јесмо ли ми заиста удови Тела Христовог, део Цркве његове или смо само то именом и на речима?

„Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.“ 

Шта то значи одрећи се себе? Да ли се уопште неко данас удубљује у ове речи, да ли у њима тражи речи живота? У овом савременом свету где важи девиза да се прво треба веровати у себе? У овом савременом свету где је самоувереност постављена на пиједастал највеће врлине и гарант успеха у животу, чему се деца уче пре свега од родитеља а родитељи са мутних извора и циљева сујетног живота. А да би се пило од воде живе треба се прво одрећи себе. Треба се одрећи поверења у своје личне снаге, самоубеђења у своју надмоћ, одрећи се управо онога шта је Адам прихватио у Рају, жеље да се буде господар мимо правог Господара, жеље да се буде бог уместо Бога. Долазе људи у Цркву неки, шаљу их врачаре, да ураде ово или оно и уче их да мораће онда виша сила да промени нешто у њиховом животу. Долазе да оставе пешкир, да оставе чарапе на икону. Налазили смо овде више пута у пакету пешкир, женске чарапе и ситан папирни новац. Не требају Богу нечији пешкир, чарапе или гаће. Нити ће човек да обесвети таквим поступцима неког другог осим себе. Бог жели да му се човек обрати од срца, да спозна и призна своју немоћ, јер признање немоћи је почетак признања и познања Божије силе, у то нас невољама Бог позива а не да га условљавамо и наређујемо му неким врачарским и паганским обредима. Али за то се човек прво треба одрећи своје сујете и своје гордости, да се испразни суд наше душе од нечистоте. Или боље речено да признамо своју нечистоту јер је Бог тај који нас једини може очистити. Без покајање се не постаје дете Божије. Прве су речи проповеди Христове биле „Покајте се“ а онда „и верујте у Јеванђеље.“

"Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и нека узме крст свој, и за мном иде.“

А шта значи то узети крст свој? Шта друго до прихватити своје животно окружење. Прихватити невоље, недаће, болести, људе који нас окружују са свим њиховим манама и навикама које утичу на нас. Шта би друго било „узети свој крст“ до прихватити страдања која Господ по свом промислу допушта да дођу на нас. И како проћи та страдања и невоље овога живота до усмерити своје биће, не ка нарицању и непрестаном набрајању својих проблема и туђих грехова, већ ка Христу. „... нека узме крст свој, и за мном иде.“ Христос је Пут и светионик који нас води кроз овај живот путем исправним, без обзира што је тај пут понекад обрастао трњем и њиме се ређе иде.

Свако има свој крст и свако мисли да је његов крст најтежи, понекад неподношљиво тежак.

Постоји једна прича која није део Предања цркве али је врло поучна. Био један човек праведан али много пострадао у животу. Родитеље рано изгубио, био жртва насиља, жена га оставила, дете настрадало, мучиле га болести. И у свему томе остао је веран Богу у спољашњем смислу, али дубоко у себи носио је рану и приговор: „Зашто си ме остављао да се мучим?“. И када је изашао пред лице Божије, на површину је изашло наскривеније: „Зашто си ме остављао?“ „Нисам те остављао“ одговара му Христос „дођи да се сам увериш.“ И поведе га пешчаном дином на којој су били трагови корака двојице човека. И као на платну пролазио је живот овог човека док су пратили трагове. Дошао онај најтежи део, када му је дете настрадало и изненада трагови једног човека су се изгубили. „Ето! Рекао сам ти! Видиш да си ме оставио када ми је било најтеже!“ узвикнуо је човек, а Христос му одговара мирно: „Нисам те оставио. То су моји трагови. Тада сам те носио.“

И носи нас Благи Христос драга браћо и сестре, и свом Крсту присаједињује наше крстове, и наше грехе и немоћи носи. Вапи пророк Исаија старозаветни јеванђелиста седамсто година пре Христа: „Он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да Га Бог бије и мучи. Али Он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар беше на Њему нашег мира ради, и раном Његовом ми се исцелисмо.“

Зато се поклањамо данас Христовом Крсту, Крсту спасења, Крсту на коме је свети цар Константин, рођен на пар стотина метара одавде, видео речи „Овим побеђуј.“ Поклањамо се Крсту Христовом, крсту победном, „Кресту Твојему поклањајемсја Владико“, да нас освежи, ваздух који дише наша душа учини здравим, да удостојени будемо смело и неосуђено Бога називати Оцем , У Христу Исусу, Господу нашем у времену страдалом у вечности Васкрслом, коме нека је са Оцем и Духом слава и хвала у векове векова. Амин.