У овај недељни дан сећамо се и молитвено смо у друштву оних који су свој живот посветили непрестаној молитви. На видно место, Духом Светим, Црква данас поставља светог Григорија Паламу, архиепископа солунског, као оног који важи за најистакнутију личност која је устала у одбрану предања и исихастичке праксе. Исихазам су практиковали монаси који су у пустињама непрестано упражњавали такозвану Исусову молитву: „Господе Исусе Христе Сине Божји помилуј ме грешног“ и били удостојени великих дарова, да како каже један савремени исихаста, старац Софроније, виде Бога као што јесте. Но, да би човек видео Бога, да би се срео са њим, он прво мора да види себе, да спозна своју грешност, да сиђе у своје срце и тамо се супротстави паклу. И предање Цркве преноси да је већи дар спознати своју грешност, видети себе, него видети анђеле. Често се питамо зашто нам лоше иде, негодујући притом, а то управо доказује нашу прелест, криву слику коју имамо о себи и својој праведности. Заборављамо свој грех. Никог нисам убио, нисам осуђиван пред законом. То јесте често искрено изречено, али на жалост на осуду ономе који то говори, јер управо то сведочи непостојење осећаја одговорности за било шта лоше у себи и свету. Достојевски, велики покајник, каже „опростите птичица и вама сам згрешио“. И то није просто поетски изречено. То је реалност коју просвећен човек живи.
Шта чујемо у данашњем јеванђељу? Непокретном човеку Господ каже „опраштају ти се греси“. Четворица га доносе и моле Христа да њихов ближњи прохода, а Он не говори одмах непокретном да устане, већ прво „опраштају ти се греси“. Шта би то друго значило но да је несрећнику у великој мери било важно да му се опросте греси.
За Бога не важе никакве нужности, и без обзира колико се човек трудио у аскетском животу, уколико то чини са погрешном намером, зарад људске славе или неког другог комплекса, он не може натерати Бога да му се открије и да му дарове позивајући се на нека зацртана правила духовног живота. Ако се пред Богом позивамо на права и правила значи да желимо бити изнад Њега. Само једно правило ту постоји, Бог је прво заволео нас, а на нама је да одговоримо тој Љубави. А то се догађа пре свега у нашем срцу као центру целог нашег бића.
Нису фарисеји ништа рекли, није им Господ ни допустио да изусте, Њему то није ни било потребно. Када се грех зачне у срцу онда је само питање прилике када ће се и да ли ће се реализовати. „Зашто помишљате тако у срцима својим?“ То је жалоси уздах Господњи, али и питање и позив на самоанализу. „Зашто помишљате тако у срцима својим?“ Кажете,“ ко може опраштати грехе осим једног Бога“ а како тај ваш Бог опрашта грехе, својом милошћу или мислите да га ви натерате када му принесете две голубице, јагње или нешто слично. У ког то Бога ви верујете ако га поседујете правилима. Та правила су за вас, не за Њега. Размислите „зашто тако помишљате у срцима својим?“
И нас данас Христос то исто пита. И позива. То је позив на духовни живот. На суочавање са правим разлозима нашег лошег стања. Свети Григорије Палама беседећи на данас прочитано јеванђеље пореди скидање црепова са крова са склањањем разумског дела душа, спознајом грешности и смиреним полагањем пред Господом. А нема бољег времена за то него у Великом посту. Тада се тело смирује а са њим и душа руковођена догађајима и личностима ка којим нас богослужења усмеравају. Сваки грех који учинимо има своју позадину, пут којим је стигао, а корен и зачетак тог пута је у срцу. Зато су свети оци исихасти и тада у време Григорија Паламе и сада по пустињама и пештерама водили и воде борбу у срцу.
Може се прочитати у списима отаца да они о неким искушењима кроз која су прошли нису смели да пишу бојећи се да та сведочанства не буду неком на штету и пропаст душе. Али се ми због тога не бојмо да заронимо у дубину своје душе, јер Бог неће допустити на нас више него можемо да издржимо. Не бојмо се чак и ако останемо непокретни у било ком смислу само ако постанемо свесни свог греха, као парализовани човек о којем смо чули у јеванђељу. Он је имао четири пријатеља чију је веру, као и његову веру, Господ видео и видевши „веру њихову“ исцелио га. Ми имамо четири недеља које нам предстоје до Васкрса, свака са својим догађајима и личностима којима се помолимо као данас Светом Григорију да нам Васкрс и данас и увек дође бар у делићу оне радости коју је осети човек коме су греси опроштени и који је понео одар свој. Амин.
