Ево нас драга браћо и сестре, јуче и данас, на првој станици, првом стубу моста који води из смрти у живот са земље на небо. У својој беседи на овај дан свети исповедник Доситеј загребачки и нишки чијим је чинодејством ова црква освећена пре скоро сто година каже да Устав Цркве, правило богослужења, скреће правац наших мисли и цео душевни осећај ка одређеној групу појава, предмета и слика. Прошле недеље, која је посвећена изгнању Адама из раја, подражавали смо Адама изгнаног из раја који горко плакаше, сетивши се свога греха свако понаособ, и молили један другог за опроштај а по речима „ако опростиш биће ти опроштено“, а у току ове недеље, која је иза нас, како каже свети Теофан Затворник, Црква је благословила да учешћем у богослужењима у којима се чита о постању света будемо као Самсон кога је Далила издала, коме су одсекли косу у којој му је била снага и кога су ослепели и бацили у тамницу, и ми дакле као и он у ропству, за нас у ропству греха, да спознамо своју Далилу, своју греховну навику која нас је издала непријатељу јер је његова, исцрпла нам снагу, ослепила нас за прави живот и бацила у ропство смрти. Црква је благословила да у протеклој недељи наша душа буде обновљена, поново створена земља из које изниче биље, као коса Самсонова, свеже власи, да то у нашој души буду зачеци наших врлина, да нам се обнови снага и да не само срушимо идолски храм у нама као Самсон већ и прогледамо и угледамо Христа који је Светлост од Светлости. Да угледамо Христа, у мери наше вере, не само распетог у смрти, не само са рукама раширених у страдању, већ и рукама раширених да њима љубављу загрли цео свет. Да утврдимо своје опредељење, и да знамо да је једино идеално и савршено у овом животу вечна Божија љубав према нама и призив да истом мером одговоримо на ту љубав. Можемо много више него Самсон, јер је он живео у Старом Завету, можемо више него наведени пострадали пророци у почитаном апостолу, којих свет не беше достојан, који вером победише царства и затворише уста лавовима, можемо како каже апостол, ако одбацимо грех који нас лако заводи и са стрпљењем похитамо у подвиг који нам предстоји гледајући на распетог и васкрслог Христа.

Данашњи недељни дан, прва недеља Великог поста, назива се недеља Православља јер се у овај дан сећамо победе над иконоборачком јереси. У овој јереси која је порицала могућност изображавања Христовог лика, као и ликова Богородице, Анђела и Светитеља, и поштовање истих, на посредан начин биле су садржане све до тада познате јереси. Зато се ова победа истине над лажју назива и универзално победа Православља а ова недеља недеља Православља.

Многи Свети Оци писали су у одбрани иконопоштовања, Свети Јован Дамаскин, Свети Теодор Студит, овде насликани, а многи су и мученички скончали. Било је то јер се кроз негирање могућности да се Христос наслика, негирала и догма да је Христос савршени Бог али и савршени Човек са видљивим телом које се може насликати. Самим тим негирало се Васнесење људске природе сједињене са Божанском у Личности Исуса Христа. А то је негирало наше спасење од смрти, те су Оци својим мучеништвом посведочили да је Христос Богочовек јачи од смрти, пошавши у смрт зарад вечнога живота са Њим. 

Указао бих вам овде на једну историјску чињеницу, ретко помињану, коју наводи историчар Леонид Успенски. Пре свега до крвавих прогона не би дошло да се државне власти нису умешале у расправу међу вернима, а то су учинили тадашњи владари из политичких разлога. И друго, важније за нас, нису сви иконоборци постали противници поштовања икона због теоретског убеђења. Многи од њих били су саблажњени неправилним поштовањем икона. Јер постојали су и они који су иконе узимали за кумове, било је оних који нису желели да се причесте уколико се дарови прво не положе на икону, чак се ишло дотле да су неки стругали боју са икона и то додавали у путир и само такво причешће сматрали валидним. Увек једна крајност изазива другу. И међу једнима и међу другима било је оних који су имали добру намеру, али добро није добро ако није учињено на прави начин тј. из пркоса или за празну славу, како каже апостол.

Чули смо у данашњем јеванђељу да се Филип није убеђивао са Натанило. Он га обавештава о Христу, а када је Натанаило изразио сумњу он му само каже „Дођи и види“. Нека нас ово подсети на одговорност коју имамо према другима. На одговорност у нашим поступцима које неког могу повредити или одбити од вере. На нама који смо у Цркви јесте да подсведочимо да смо пронашли Онога кога многи траже на разне начине и да позовемо друге да дођу и виде, али наше није да било кога убеђујемо. Слобода је икона Божија у човеку, када притискамо и спутавамо нечију слободу устајемо на икону Божију у њему. Када наша дела и наш живот посведоче наше речи, онда никакво убеђивање неће бити потребно, а када нема дела онда су речи узалудне.

Црква је жив организам и свако време носи своје изазове. И ми смо у Цркви пре пар година имали сличну ситуацију о којој сведоче историјски извори у време иконоборачке јереси. Расправа о томе како се служи Света Литургија. Није ништа необично када се у Цркви појаве различита мишљења по неком питању које се не дотиче догме. У далекој историји Цркве било је отаца са мишљењем да је Тајна Вечера била у уторак на пример, па им то није сметало да буду убројани у ред Светих. Но код нас се десило нешто готово исто што и у време разбуктавања иконоборачке јереси. Као што је тамо било оних који нису Причешће сматрали валидним уколико се путир не положи на икону, тако су се и код нас појавило они који нису сматрали причешће валидним уколико се завеса за време службе не навлачи и враћа, и двери не отварају и не затварају. Богу хвала та ситуација се смирила, али на жалост одређен број верника који се са нама некад молио придружио се расколничким групама. 

Заборавило се у профаним расправама о начину служења Свете Литургије оно шта је најважније. Да се Литургија пре свега служи са страхом Божјим, вером и љубављу. Нека наша данашња служба буде таква, да дарове које приносимо буду на наше спасење и спасење наших ближњих. На враћање у крило Цркви и оних који отпадоше и за спасење целог света. 

Због тога смо овде. Јер смо пронашли Онога о коме говораше Мојсије и пророци. Онога кога пронађе и наш Свети Сава и сви свети из рода нашег. Њега који испуњује чежњу срца ка вечности и смислом постојања. Он сам нека се усели и у нас да наша реч, и сав наш живот буду позив „Дођи и види“ славу Царства Оца и Сина и Светога Духа. Амин.