+
Чули смо у данашњем јеванђељу о једном чуду, великом чуду које је Господ учинио у Капернауму. То је само једно од многих и премногих чуда која је Господ учинио за кратко време проведено на земљи. Човек је лежао узет, непокретан. Болно и непријатно због физичке муке и још толико због понижења пред онима који се брину о њему, јер у том времену ни хигијенских средстава није било као данас и његово стање је било сигурно тешко. Међутим, очигледно је да је он имао верне пријатеље, који га нису оставили, који нису окренули своја лица од њега, и који су положили велику наду и веру у Исуса из Назарета за кога су чули или и били сведоци његових чуда.
Ови пријатељи пробијају кров и спуштају човека у собу, а Господ му говори „Не бој се, опраштају ти се греси“ И ту стаје, не исцељује га јер зна да међу присутнима има оних оптерећених правилима, оптерећених правилима јер их нису разумели. "Заповести Господње су светлост на земљи", каже молитва на јутарњој служби, оне су упутство, помоћ, а не намет. Бог не даје заповести да би човека мучио и ловио у грешци већ да би му помогао. Међутим, када човек заборави на Бога као учесника свог живота, када нема Бога у себи нити га тражи, онда остају само заповести као оптерећење или као заклон иза кога човек крије своју беду. Ово друго је Господ много пута осудио и изгледа да га ништа није тако погађало до кад види лицемера на месту Божијег слуге.
Ево и њих у тој просторији: „Овај хули! Како он може да опрашта грехе! Како уопште греси могу да буду опроштени? Нема опроштаја!“ На то их Христос укорева и поучава. „Зашто зло мислите у срцима својим?“ Фарисеји размишљају : „Знаш и шта размишљамо? Па нека знаш. Зашто кажеш да помишљамо зло? Какво зло? Хулиш на Бога! Довели су ти човека болесног, намученог, пониженог, а ти га замајаваш неким замишљеним опроштајем грехова. Лако је то рећи , „опраштају ти се греси“, то смо могли и ми да кажемо. Сваки човек је то могао да му каже. Нису ти га ови људи довели да му причаш него да га исцелиш. Свако може да каже ово или оно“
Христос зна њихове мисли. И то нису помисли и мисли о којима они расуђују, које су тек предложене, то су мисли које су сишле у срце. Знајући шта је у њиховим срцима наставља: "Шта је лакше рећи? Опраштају ти се греси или узми одар свој и ходи?“ И једно и друго подједнако је лако рећи, са тим се сви слажу. „Али да знате да власт има син човечији и грехе опраштати.“ И пре него што ће фарисеји наглас изрећи оно о чему су размишљали, и ликовати јер Христос само говори а не чини, Он се окреће и тада рече узетоме „Устани и узми одар свој и иди“ А народ, стоји у Јеванђељу, (не фарисеји који су дали повода за Христову кратку беседу, већ народ) који је све ово чуо и разумео прослави Бога који је такву власт дао људима. Догађај је уверио народ да Христос има власт и исцељивати и опраштати грехе. Да ли је уверио фарисеје не стоји. Ум без вере је подмукао – каже Теофан Затворник тумачећи овај део и није оптимистичан по питању фарисеја и њиховог преобраћења.
Много је данас међу нама раслабљених. Непокретних. Непокретних у животним приликама. То се види на многим плановима. Ево једног примера; Изашао је прошле недеље чланак о огромном проценту одраслих људи који још увек живе код својих родитеља непокретних да то промене. И оно шта је у томе поражавајуће је да то и не виде као проблем.
Чули смо данас о једном болесном човеку. Каже једна народна изрека „Здрав човек има хиљаду жеља, а болестан само једну.“ Колико је то исправно у духу православља? Можда је баш у томе проблем. Што таквог, који има хиљаду жеља, сматрамо за здравог. Што су нам, како каже савремени песник „очи веће од могућности“. Што имамо погрешну слику о самим себи. Што умишљамо да имамо дарове које немамо, и тако затрпавамо оне које смо добили. Тако оптерећени погрешним жељама, трошећи снагу на погрешан начин, постајемо раслабљени и непокретни. Шта нам каже апостол данас о даровима? Да имамо различите дарове и да су нам дати да њима служимо другима. Пријатељи болесника су својим даровима послужили свом пријатељу. Он није имао ни један спољашњи дар, осим четири пријатеља, па је ипак њима послужио да преко његове болести буду сведоци великог чуда. Онај други непокретни, у Бањи Витезди, за разлику од овог данас поменутог, није имао ни једног пријатеља, па је Господ и њега једнако исцелио. Пред Богом није важно колико дарова (мислимо да) имамо, важно је како се према њима односимо, а односимо се у складу са оним шта желимо. И ту се враћамо на жеље. Знамо да је хришћанима као прва жеља задата чежња ка Царству Божијем. Знамо ли шта то практично значи?
Ево шта каже свети Порфирије Кавсокаливита. "Нека ти жеља не буде да будеш савршен, да победиш грех, нека ти жеља буде да волиш Бога. Хришћански живот није на првом месту борба против греха већ труд за задобијање љубави према Богу и ближњима. Читај Библију, свете оце, богослужбене песме, удубљуј се у те текстове, са љубављу то чини, не као намет. И када се најмање надаш Господ ће пустити мали зрак у твоје срце и са њим ће ући светлост и нестаће сви греси који те сада оптерећују."
Све ти предањски текстови, поуке светих отаца, богослужбене песме, носе у себи Јеванђелску поруку. Наша вера је Библијска , а то ми често заборављамо и остављамо Јеванђеље на место безбедно удаљено од нас. Читајмо Свето Писмо, Свето Јеванђеље, са љубављу размишљајмо о прочитаном и као што су четири пријатеља пробила кров и унели човека у собу тако ће и Господ кроз своја четири Јеванђеља, и Светотајнски живот Цркве, кроз те наше верне пријатеље, када се испуни време, пробити зрак попевши се изнад многих погрешних жеља којих нисмо ни свесни, пробити зрак кроз кров у таму нашег срца и онда ће сва тама нестати. И чућемо речи, „опраштају ти се греси“. И моћи ћемо да испунимо позив данашњег апостола и будемо у невољи трпељиви, у молитви постојани и у нади радосни. То је реч која се у Јеванђељу најчешће помиње, и то је оно шта је Божији народ учинио видевши данашње чудо. Радујте се!
