+
Видео је Господ, каже владика Николај, за време свог живота на земљи, људским очима, и лепоту Гетсиманијског језера, и звездану ноћ у пустињи, сву лепоту природе, и није то на њега оставило велики утисак, јер је знао да је све то само сенка лепоте Царства небеског. Видео је Господ и велико мноштво људи о празницима и велелепни Соломонов храм, али је само рекао да камен на камену од тога неће остати. Но чујемо у данашњем јеванђељу, драга браћо и сестре, да се нашло нешто у овом свету шта је и Сина Божијег удивило. Био је то човек са великом вером. „А кад чу Исус, задиви се“.
Какав је то човек чује су речи задивиле Господа? Шта га је красило и у чему се разликовао од многих других?
Чујемо да је био римски капетан у Капернауму. То је значило да представља власт у том граду. Видимо како јеванђелиста то једноставно износи „кад уђе Исус у Капернаум приступи му капетан“. Један град – један капетан. Један човек - власт. То нам говори о позицији у том граду које је овај човек заузимао. А какав је човек био према другима прво нам говори оно шта доносе други јеванђелисти, а то је сведочанство старешина јеврејских да воли њихов народ и да им је сазидао зборницу, а затим и разлог његовог приступања Христу. Он моли за свог слугу. Ништа друго њега на то није могло да подстакне до сажаљење над муком другог човека. Ето прве његове врлине. Љубав према ближњима. На ову молбу Господ одговара и пристаје да дође кући капетановој и исцели слугу. Но тада капетан показује и своје велико смирење „нисам достојан да уђеш под мој кров“ и велику веру „само реци реч“ и биће по твојој речи. Још једном овде капетан показује смирење. Он не каже само „ја имам војнике којима наређујем“ већ прво каже „ја сам човек под влашћу“ - нада мном има оних који ми наређују. Власт је највеће искушење које човек може да има. То је било треће, последње, искушење којим је ђаво кушао Христа. Не каже се без разлога „дај човеку власт да видиш какав је“.
На данашњи дан у житијима светих оца Јустина може се наћи и повест о покајању извесног Теофила који је живео почетком седмог века. Наиме, овај човек био је помоћник Епископу у свом месту и својим врлинама стекао је његово поверење, те не само да му је Владика поверио све на управљање, већ га је и народ заволео и измоли да по упокојењу старог Епископа он буде постављен за новог. И остали архијереји сложили су се с`тим једногласно и они га знајући као врлинског човека. Међутим, овај Теофил, одбио је из смирења епископск службу, успео је да се избори са њиховим жељама и задржи само старо место помоћника, а на место Епископа је постављен други човек такође достојан тог места. Међутим, злобни људи, лицемери, успели су да мало по мало оклеветају Теофила код новог Епископа и не задуго овај га је ослободио дужности помоћник. Испрва је ово Теофила обрадовало и он се сам предао молитви и богомислију, али и он је подлегао искушењима која су му дошаптавали духови злобе и у њему се појавила неодољива страст да се врати на старо место управника. Толико је јако то искушење било да је преко неког врачара склопио писмени договор са ђаволом лично. Касније се милошћу Божијом покајао и смирено пред свима признао истину, али ето са које духовне висине на које дно га је одвело властољубље, које се у њему пробудило када је подлегао искушењима и оставио смиреноумље. Колико је крви због власти проливено, брат – брата, отац сина и деца родитеље, убијали због власти.
А овог човека власт није покварила тј. показала слабим. У њему видимо и смирење и љубав и веру која је и Христа задивила.
А погледајмо само колико смо ми сабрани у Светој Литургији у предности у односу на овог човека, у предности да очекујемо Божију милост у свом животу. Прво, велика већина нас нема такво искушења власти какво је он имао, осим ако по својој слабости не прихватимо фантазије и умислимо да је тако. Друго, ми пре свега молимо за своје лично спасење, а он моли за другог човека - па како би само онда наша молитва требала бити усрднија. И треће, он је био многобожац, римљанин, није припадао ни Старозаветној Цркви, а ми смо крштени и миропомазани и део смо самог Тела Христовог – Новозаветне Цркве.
Пазимо зато на крај прочитаног одломка. Многи ће са истока и запада сести у Царству, а где ћемо бити ми зависи само од нас јер Господ нас жели са њим, али нас не жели против наше слободе. Верујем да је већина нас слободно овде, на Светој Литургији. Заблагодаримо Богу на томе, што смо у друштву Оног чија једна реч подиже узетог како тада тако и кроз сво време. Нека би благодат јеванђеских речи које смо чули подигле и наше душе да отворе врата и спремно дочекају Господа у Светој Тајни Причешћа.
