Сличности окупљају људе и чине од њих групе са заједничким чиниоцем, дајући при томе сваком понаособ један део његовог идентитета. Те сличности могу бити заједничко порекло, родни крај, спорт, занимање, афинитет према некој врсти музике или хране, а могу бити и неки пороци. И тих особина је у сваком човеку много. Може неко бити и Данац и планинар и филмофил и још много тога одједном. Но нису сви идентитети човеку подједнако важни и понекад долазе у колизију због које се показује  шта је неком важније. Често правимо такве изборе. Да ли сам редовни гледалац тв серије или део тима који игра мали фудбал у истом термину? Једног се морам одрећи.     

Сваки човек је различит, али у једноме смо сви исти. У љубави коју Бог има према нама. Никога од нас Бог не воли мање или више, у Божијој љубави нема мање или више, јер Бог је пуноћа љубави, Бог је Љубав. Та сличност, идентичност, коју сви људи међусобно имају свима даје заједнички идентитет. Сви смо позвани да одговоримо на Божију љубав. Овај идентитет осим што је свима заједнички уједно је највећи дар који добијамо, и око њега се води рат коју не ратујемо против крви и тела, већ против духова у поднебесју.  

Чули смо данас о једној групи људи, десет њих, које је окупило нешто заједничко. То њихово заједничко било је јаче и од националне нетрпељивости која је владала између Јудеја и Самарјана. Била је то тешка и проказна болест – губа. Губавци су морали ићи у разрешеним хаљинама како би се виделе њихове ране, морали су живети ван станишта и морали су у случају да сретну здраве људе још издалека викати „нечист сам“ као упозорење, јер губа је била заразна болест. Христос пролази између Галилеје и Јерусалима, кроз Самарију и тамо сусреће ову десетину. „Исусе, Учитељу, помилуј нас!“ вичу они издалека. Ословљавају га као Учитеља. „Идите и покажите се свештеницима“ каже им Учитељ. Свештеници су били они који су проглашавали губаве нечистим и опет их проглашавали зравим уколико би се неко исцелио. Они полазе и већ успут виде да су поново здрави. Било их је десеторица али само један се враћа славећи Бога , пада ничице пред Христом и захваљује му се. 

„Устани и иди; вјера твоја спасла те је.“ А вера овог Самарјанина је била да је Христос Учитељ преко кога Бог чини чудеса. И Христос ту његову веру не дира. Са каквом вером су људи приступали Христу тако им је и помагао. „Само реци реч и оздравиће слуга мој“ и тако бива, „Дођи и положи руку“ и Христос тако чини. „Ако се само дотакнем скута од хаљине његове.“ На првом је месту то да се човек обраћа Христу без обзира да ли га исповеда као Сина Божијег, Јединородног, онако како то износе догмати или је још увек на путу ка томе. За једне је он био син Давидов, за друге Учитељ, за треће пророк, никога од њих Он не исправља, важно је да се Њему обраћају, а у своје време ће и њихово вероисповедање добити праву форму.

„Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик?“ Иноплеменик више није губавац. Он више није ни иноплеменик, Христос то помиње не да би га обележио, већ да укаже на пропуст оних од којих се прво очекивала таква реакција.

А шта је са нама? Крштеним православним хришћанима. Које вероисповедање за нас хришћане је право? Ко је за нас Христос? Ево како почиње данашњи апостол „Браћо, када се јави Христос, живот наш, онда ћете се и ви с Њиме јавити у слави.“ Живот наш. Има ли јачег идентитета у човеку до онога који му значи живот? И при том се не мисли на живот земаљски већ вечни. „Онда ћете се и ви са њим јавити у слави.“ Слави вечној, бесмртној. Наравно да већег и јачег идентитета од тога за човека нема, и за хришћане прави живот је заједница са Христом, за хришћане прави живот је сам Христос. И зато у Христу нема ни јелина ни јудејца ни самарјана, ни роба ни слободњака, ни здравих ни болесних јер све то је ниже и пролазно.

На крају, где ми да потражимо себе у овом данас прочитаном Јеванђељу? Ко чита молитве из молитвеника прочитао је синоћ или јутрос како су свети оци који су писали молитве душу онога који се моли именовали губавом грешницом. Осећамо ли и ми тако, стојећи ту где јесмо као десеторица губаваца из срца ка небу завапимо Богу да на помилује. А осећамо ли већ олакшање и примећујемо ли Божје благодатно учешће у свом животу, онда као онај исцељени преклонимо колена срца и забагодаримо Богу из све душе. Ономе Који је све у свему, ономе који нам је дао ову заповест да у Његов спомен овај хлеб једемо и ову чашу пијемо, Христу Исусу, Господу нашем, Који је живот наш, и Коме нека је слава и хвала, заједно са Оцем и Духом у векове векова. Амин.