Ево нас сабраних у светој Служби, Светој Литуригији, која је предукус Будућег царству. Ево нас у икони свадбе Јагњетове, међу онима којих је мало, међу изабранима. Много је оних који су позвани, јер су сви позвани, али нису сви позив прихватили и зато је њих мало. Било би их мало и да је само један мање од свих позваних, јер Бог жели да се сви спасу.
Чули смо за неке од оних који нису у сабрању, у Цркви, како су се изговорили за свој недолазак. Један је покушао да се оправда новом њивом, нечим материјалних, неживим. Други бесловесним животињама, средствима за рад, пословни обавезама. Трећи се чак није ни оправдавао, он није изговорио "молим те, оправдај ме" за разлику од прве двојице. Трећи, који се оженио само је рекао господаревом слузи да обавести господара да се оженио и да за то не може доћи. Сматрао је да су обавезе према ближњима важније од позива, и да је то свима јасно, те се не треба ни оправдавати.
Апостол Павле објављује да је у обновљеном човеку, у обновљеној твари, Христос све у свему. Присуство Божије у човеку остварује и сву творевину, јер каже апостол да „сва твар уздише уздахом неисказаним чекајући да се јаве синови божији“. Остварује, не поништава, човек са Богом не престаје да постоји, не постаје аутомат, роб, не губи идентитет, већ управо постоји на прави начин и са собом приноси Богу сву творевину на освећење.
Шта су требали чинити они са новим њивама, аутомобилима, телефонима? Принети благодарност Богу за сва материјална добра. Исто важи и за оне са новим воловима, постројењима, машинама, уговорима, закупима, бизнис плановима и реализацијама. А они којима су ближњи изговор, који не знају да им је Бог највећи пријатељ? Кроз благодарност Богу и на стварима, и на пословима, хобијима, и на ближњима, дозвољавамо да Христос буде све у свему, да Христос постане све у нашем животу како каже прозба, „сав живот свој Христу Богу предамо“. Више је акцената који данашње богослужење доноси, али се сва своде на ово.
Данас је недеља Праотаца, када се сећамо Старозаветних личности које су претходиле Христовом доласку, све од Адама до Јована Крститеља како смо чули синоћ набројане у стихири на вечерњој служби. И свети пророк Агеј кога данас славимо је међу њима. Он је пророковао почетак изградње Јерусалимског храма после рушења, храма у који ће ући Христос по његовом пророчанству, јер шта је друго носио цели стари завет до најаву Христовог доласка? Шта је чинио цели стари завет до позивао да се свет припреми за долазак Богочовека Христа?
Данашњи дан, друга недеља пре Божића, назива се и недеља Материца, дан је када се сећамо великог дара које је људско биће добило, дара материнства. Сећамо се љубави за коју се оправдано каже да од ње нема веће на свету, љубави мајке према детету. Но колико год значајна била љубав мајке према детету она може постати и изговор који смо чули од оног који се правдао женидбом да не дође на свадбу, правдање љубави према ближњима, колико велика та љубав била она остаје непотпуна и постаје промашај уколико није охристовљена. Зато је материнство у Цркви стављено на место најаве материнства Пресвете Богородице. На место најаве рођења Христовог који све односе међу људима који га пусте у свој живот оплемењује и чини бесмртним. Каже св. Јован Златоусти, „више говорите Богу о својој деци него деци о Богу“. Шта то друго значи до предати Христу и тај део свог живота?
Ево нас у Светој Литургији, на свадби царева сина, ту где се служи храна бесмртности. Ево нас међу онима за које смо чули да их је мало али да су изабрани. Кажем да смо међу њима јер није само присуство довољно већ и одело које носимо. У шта да се обучемо, какво је то рухо свадбено, какво је одело достојно Велике Вечере? „У милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост, ... а поврх свега тога у љубав која је свеза савршенства... и будите захвални.“ Будимо захвални, Богу за све дарове које смо примили и које нам је припремио, будимо захвални јер их предокушамо у овој Светој служби, и од срца заблагодаримо Господу, Оцу и Сину и Светоме Духу, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.
2014
