Осамнаест година била је згрчена жена у којој се говори у јеванђељу. Осамнаест година повијена је ишла колико је могла и гледала у земљу. Какав је то живот у непрестаном понижењу, у тешкоћама око основних животних ствари, како је јела, пила, спавала, пресвачила се, да ли је уопште могла сама то да чини, да ли уопште могла било где да се креће? Текст јеванђеља не бави се тиме, не пише ни шта је био прави узрок њене немоћи. Можда како бисмо лакше схватили да је она представљала цели људски род након Адамовог пада, згрчен према творевини коју је заволео више него Творца? Стоји у тексту само да је Христос видео жену, призвао, рекао јој да је ослобођена од немоћи своје и положио на њу руку. И она се одмах усправи и слављаше Бога. Пројављује се не само њено физичко оздрављење већ и њено духовно здравље, јер је прославила Бога, а за шта је човек друго створен до да слави свог Творца и Животодавца, Промислитеља, Добротвора, Онога који не само да воли човека већ и је његово име Љубав. Али не може човек славити Бога ако све то сам не осети, ако је затворио очи срца, ако га је грех повио и згрчио и ако је загледан у трулежно. Чули смо о једном таквом човеку од многих, који чудо које је учинио Христос као да не види, у њему завист према Христу кључа, али он нема храбрости и снаге да му се супротстави већ се обраћа окупљеним људима и критикује их јер наводно крше закон. „Лицемеру“ говори му Христос лично „Браниш суботу од људи а кршиш је због марве,зар ти није мука од самог себе?“ Шта је друго остало овом старешини синагоге него да се са својим сарадницима постиди док је народ славио Бога.

Грех је драга браћо и сестре оно шта полако повија и згрчује човека, понекад видљиво телесно, као слика духовне згрчености која телесној претходи.

Сусрео сам у скорије време двоје људи, мужа и жену, она болује од артритиса, већ дуго трпи болове али се труди да се излечи, како сама каже БОРИ се. А њеном супругу је од скора почела да се криви кичма и све више се повија. И она му каже да се и он бори, да се труди да се исправља када седи или се креће, а он каже да му је лакше овако, да иде уз мањи отпор, без обзира што је почео да се криви. 

Тако и човек пада у грех и лакше му је да греши него да се бори и труди се да устане, и не жели да размишља о томе што је духовно све више повијен и што у њему има све мање праве љубави а све више огорчења. Кажем праве љубави јер под љубављу се данас може сматрати и нешто сасвим супротно њој. И самољубац мисли да воли, а он не само да не воли друге, него не воли ни сам себе, већ своју заблуду о себи. И старешина синагоге је био у заблуди и мислио да има власт да наређује народу кријући се иза закона, а онда је његов простаклук разобличен. Што је човек већи самољубац, то је и већи простак, само је питање колико добро је свој простаклук сакрио иза манира, става или закона. И он згрчен загледан је у трулежну обману и свим силама се труди да и друге убеди у њу. А само права љубав даје и право достојанство човеку, које се такође кад тад открива без обзира што љубав не тражи своје.

И као што жена коју сам поменуо каже свом мужиу да се бори тако и нама данашњи апостол говори да смо у рату и да не ратујемо против крви и тела но против духова злобе у поднебесју и да се чувамо лукавства ђавољег које нам прилази, како кажу свети оци с десна и наводе нас да чинимо оно шта је нама угодно по слабости уместо да уложимо напор, одупремо се и исправимо.

И наш народ српски као да је повијен и згрчен деценијама, али за разлику од жене није дошао у цркву. Жена је без обзира на своју немоћ била у синагоги у суботни дан. Ту и тада је Христос исцелио. На сабрању зајднице верних. Врати ли се наш народ вери отаца, врати ли се Светој Литургији и са њим Господ може учинити шта је и са женом.

А ми са светим владиком Николајем, онако како нас он учи, размислимо о томе како је Господ само спустио руку на жену и она се исправила. Размислимо како су и наше душе згрчене и ка земљи искривљене, али како Господ може метнути руку и на њих Духом Светим и одмах ће бити исправљене, да славе Бога, Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова . Амин.