Човек је динамично биће. У човековом нема мировања, статике, већ је стално кретање или ка добру или ка злу, сходно томе шта и зашто човек чини или не чини.

Чули смо данас у прочитаном јеванђељу о човеку законику, који прилази Христу кушајући га питањем шта му ваља чинити да наследи вечни живот. Он прилази са лошом намером, "кушајући га", те пита лицемерно о вечном животу. У Старом завету код пророка Данила помиње се вечно царство светитеља, али је то од стране законика тог времена било тумачено у складу са Декалогом, десет Божијих заповети, где стоји „поштуј оца и матер, да ти добро буди и да дуго поживиш на земљи“. Под вечношћу су законици, од којих је био поменути, подразумевали дуг временски период, а не вечност у правом смислу речи. Тако да је овај законик највероватније чуо да Христос говори о вечном животу и зато га пита о томе. Господ му одговара са два питања. „Како пише у закону? Како читаш?“ Шта знаш да је написано о томе и како то написано ти тумачиш?

Законик одговара наводећи љубави према Богу и ближњем као две заповести које воде у живот вечни. Ове две заповести налазе се одвојене у Старом завету и то једна у трећој а друга у петој књизи Мојсејевој, тако да је највероватније законик такође чуо од других да Христос ове две заповести помиње као највеће.

„Право си казао, то чини и живећеш“. Ове речи као да разобличују законика. „Ти ето знаш шта треба чинити још само сада да почнеш да чиниш тако, јер до сада то ниси чинио.“ И законик престаје да буде онај који искушава и почиње да се правда. "Желећи себе да ОПРАВДА, рече Исусу: А ко је ближњи мој?“

Може бити да је овај законик и сам наслутио и осетио одговоре које је дао на Христово питање, а не да их је раније чуо од других. Може бити и да их је чуо и да се са њима сложио дубоко у себи, али није имао храбрости да се успротиви својим колегама. Тада би његово правдање било правдање пред њима, да га они не би оптужили за шуровање са непријатељем, али у сваком случају, без обзира шта је била његова унутрашња драма, на практичном плану је искушавао Христа, и као и сви који су то радили - само му пружио прилику да још силније објави Јеванђеље. И ми то требамо имати у свести када на нас дођу таква искушења од људи. То су искушења наше вере, провера да ли смо уверени у то у шта кажемо да верујемо и да ли то живимо. Уколико заиста живимо по Јеванђељу, Господ ће нам дати шта требамо говорити, или нам затворити уста када требамо ћутати. Он је тај кога искушавају они који искушавају његове, Он је и тај који ће дати одговор. 

Господ као одговор на закониково питање изговара причу о човеку који силази из Јерусалима у Јерихон. Јерусалим представља Небеско Царство, а Јерихом овај свет - долину плача и смрти. Човек представља пали људски род, почевши од Адама који је имао први благослов Божији, али га је ђаво, тј. разбојници у овој причу, свукао тј. скинуо му тај први благослов. Свештеник и левит, тј. старозаветни закон и пророци, само су констатовали стање пале људске природе, али нису могли да је опораве. Самарјанин који долази на крају, нико је други до сам Господ Исус Христос, који превија ране рањенику тј. као Оваплоћени Бог остварује директан контакт са људима, дотиче се ране пале људске природе и лечи их. Ране налива уљем и вином, милошћу и истином - указује нам милост и утврђује нас истином. Подиже рањеног на своје кљусе, тј. на људско тело које је са целом људском природом сјединио са Божанском природом у својој Личности, и одводи га у гостионицу, која је ништа друго до Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква. Два динара које даје гостионичару тј. новозаветном свештенству, Тело су и Крв Његова, Стари и Нови Завет, две заповести о љубави, тј. све оно шта се даје у Цркви на опоравак и живот вечних оних који су у њој. Обећање о измирењу свих додатних трошкова које рањеник направи, обећање је о Другом Доласку Христовом и васпостављању Вечног Царства у коме ће све немоћи бити исцељене и недостатци допуњени.  

Није Господ у овој причи случајно себе поистоветио са Самарјанином, припадником народа који су код јевреја били омражени. На тај начин показао је да је нова родбинска везан коју Он успоставља милосрђе. Сви су се сложили да је Самарјанин био ближњи рањенику, а не угледни припадници јеврејског народа. 

Ову јеванђелску причу, као и све друге, требамо актуелизовати на свом личном плану како би и сами у свом времену примили поуку вечности. Могао би Христос и нама да исприча причу о нишлији који је кренуо за Врање и пресрели га друмски разбојници негде код Џепа па га свукли и опљачкали. Могао би даље да исприча како је возач неког политичара убрзао ауто страхујућиод од евентуалне заседе, а свештеник био мало одговорнији па отворио прозор, бацио поглед, па и он нагазио даље да не закасни на ревизију. И на крају је неки шиптар из Бујановца, помогао човеку, одвео га у Предејане на лепињу са кајмаком и оставио у хотелу да се опорави о његовом трошку. Сви бисмо се сложили да му је био ближњи онај који му је учинио милост.

Зато чинимо и ми тако, јер човек је динамично биће. У човеку нема мировања, статике, већ је стално кретање или ка добру или ка злу, сходно томе шта и зашто човек чини или не чини, а може учинити. Амин.