Људи су поприште битке ђавола против Бога. Битку која је већ изгубљена демони воде покушавајући на повлачећи људе са собом у пропаст напакосте Богу по чијем лику су људи створени. И наша воља увек је на тесту, увек у напору да одоли искушењу, увек са слабостима који нас свлаче доле и Божанским даром који нас држи у животу и води напред.

Чујемо у данашњем јеванђељу како је то када се ради о крајности, када демонска бићима потпуно преузму човека. Два бесомучника у ритама, исколачених стаклених очију, са искривљеним лицима, са израњаваним телима у грчу. Стравичан призор. Зашто им је Христос дозволио да говоре уопште? А дозволио им је то, јер ђаво не може ништа да учини уколико Бог не дозволи. Не може ништа да учини јер ништа и не ради већ само злоупотребљава добро, поБожијем допуштењу. Зашто је Бог дозволио да људи буду сведоци овога?

"Ко је овај да га слушају и ветрови и море" питају се људи, и Господ допушта да демони дају одговор. Јер када одговор даје неко близак, неко ко нас воли, онда тај одговор може бити и субјективан. Зато Христос допушта да одговоре они који га мрзе. И обратимо пажњу како му се обраћају: „Исусе, Сине Божији“. Из два бесомучника, за које сви знају да нису при себи, проговара глас који Христа ословљава по имену. „Исусе, Сине Божији“. Нема сумње да глас не долази од људи, јер ти људи нису видели Христа никада до тада, већ глас долази од демона који су мучили ове људи. Терали су их да живе по гробовима, тамо где се људски живот завршава, тамо где је смрт, као да су их терали да теже ка смрти, ка непостојању. Јер у томе је и њихова утеха - да уништавају живот, Божију творевину.  

„Да нас мучиш“ кажу, јер гледање Његовог лица за њих је мучење. О томе говори и псалам Давидов: „Од лица Твога суд ће мој изићи“. Суд и над анђелима и над људима, наше право стање, је одговор нашег бића на Божије присуство, на сусрет са Божијим лицем. „Ако нас изгониш“ говоре јер не желе да кажу "из човека" из зависти према човеку. Злоба тражи некога да ждере, и свиње су боље него ждерати сам себе. Зато се сликају црни и мали. Као космичке црне рупе које увлаче, ждеру, све око себе, а када немају кога да ждеру онда ждеру сами себе. Њима је утеха свако оштећење Божије творевине па и помор свиња, а још вића утеха им је огорчење које ће код власника свиња изазвати материјална штета. 

Сав град изиђе Христу, али на жалост не да би у Њему познали Спаситеља, већ да би га замолили да оде као оног ко им причињава штету.  "И гле, сав град изиђе у сусрет Исусу; и видјевши га, молише да оде из њиховог краја." Само "видевши га", нису га чак ни чули. Нису желели да га чују. Они се нису непријатељски понашали према Христу. „Иди где хоћеш само нас не дирај, нама је лепо на нашем имању, нама је лепо у нашим гресима, нама је у нашим срцима лепше са нашим свињама него са Тобом, навикли смо се на њих, нећем да чинимо кораке да то променимо, не желимо ни да чујемо за могућност промене. Колико је само људи који су у том расположењу провели своје животе. Кроз све векове па и данас. Њихов став говори: „Нећу да знам, не желим да знам."  Такви се боје да читају Јеванђеље и Свете Оце, и да озбиљно схвате било шта везано за веру, јер се плаше да ће их ту у заседи чекати Божија интервенција која ће их позвати на промену. Боје се ограничења, сузбијања ширине и слободе коју мисле да имају. Ширине и слободе која као границу има смрт, и зато је у том свету тема смрти - тема која се ни не помиње. Шта је боље? Ограничење које ослобађа или слобода која поробљује?

Христос поштује њихову слободу. Његов одговор је смирено ћутање. Он се окреће и одлази, али оставља исцељеног да његово присуство подсећа његове суграђане на оно шта ће у супротном они покушати да обришу као да се није десило. Он није добио дозволу да крене за Христом, вероватно и због тога што је само својим присуство у граду већ био труба за успаване савест својих суграђана. 

И апостол Петар је једном молио Христа да оде од њега, да изиђе из његове лађе. Но мотив за то био је нешто друго. Апостол је тада осетио своју недостојност и срамота и страх пред Христом су га нагнали на тако нешто. Та његова молба није била израз незаинтересованости већ смирења. Тако исповедају људи када у присуству Божијем осете своју недостојност и своју грешност. Такви су касније желели бити с њим нераздвојиво. Јер су након срамоте и страха научили да нас Бог воли такве какви јесмо. Са свим манама и недостацима. То не значи да воли када лоше чинимо и да му је то угодно већ да нас воли сада, и све што требамо учинити је да одговоримо на његову љубав а не да чекамо да постанемо савршени.

Зато и сада одговоримо на његову љубав јер он је у Светој Литургији са нама невидљиво присутан. Одговоримо на његову љубав својом добром вољом, добрим мислима, праштајући једни другима, праштајући свима. Заблагодаримо Богу на свему и знајмо да нас Он воли такве какви јесмо. Он није дошао да нас мучи, он није дошао да нам упропасти материјална богатства и комфоран живот својим заповестима и ограничењима. Он је дошао да нас спасе, да будемо радосни у Његовом присуству, овде у икони Будућег Царства, у Светој Литургији, а по одласку из овог пролазног у вечној радости Царства Оца и Сина и Св. Духа.