Чули смо речи Светог Писма, речи Богонадахнуте, речи упућене свим људима. Када се у једну кутију ставе два платна од којих је једно натопљено мирисом, онда после неког времена проведеног у кутији и друго платно постаје миришљаво. Кад се човек дружи са паметнима онда и он постаје паметнији, када се човек дружи са Богом кроз молитву, читање и проучавање Светог Писма, када човек држи пажњу на теми и поуци која се Духом Светим даје у Цркви, и свуда и на сваком месту (јер Дух дише где хоће), онда и он постаје мудрији. „Ти дајеш мудрост и разум ономе који те моли“. каже се у молитви трисвете песме. Зато имајмо то на уму када бирамо са ким ћемо проводите време, и имајмо то на уму када бирамо где ћемо усмерити пажњу (јер нам је физичко друштво често наметнуто).

Данас и сада је наша пажња, и наше интересовање, позвано да буде над овом Јеванђелском причом о богаташу и Лазару.

"Човјек пак неки беше богат и облачаше се у скерлет и у свилу, и сјајно се весељаше сваки дан." Сваки дан. Не повремено о празницима, не само када је имао нешто посебно прославити, направити гозбу и весеље да и са другима подели своју конкретну радост, већ баш сваки дан. И то се весељаше сјајно, није му то весеље никад досадило, уморило га. То значи да га је тако проведено време испуњавало, давало му идентитет, своје постојање везао је за ту активност. Када би питали ко је он, одговор би био: богаташ који се сваки дан весели. Па зар то није холивудски сан? Зар се то не диктира кроз савремену културу као идеал пуног живота? Јахта, шампањац и музика за доручак у новој луци, за ручак ... нема ручка, устало се поподне, одмах вечера у некој доброј кафани, ресторану, па онда у клуб до свитања, афтер парти на јахти па спавање док пловимо до нове луке. За друштво нема бриге, увек се нађе гомила уз оног који чашћава. У међувремену редовно на сат-два одавестити пратиоце на инстаграму како се живи, и то је то. Сваки дан. Може се тако и на вишем и на нижем нивоу финансијских могућности и интересовања. Од километарских двораца до непрестаног гледања екрана у гарсоњери, широк спектар дречавих боја. Једно им је исто. Самодовољан живот проведен у удовољавању страстима.  

"А бјеше неки сиромах по имену Лазар, који лежаше пред вратима његовим гнојав." Гнојав. Сваки дан. Сиромах. Сваки дан. Немоћан не само да заради себи за храну и лечење, већ немоћан да отера и псе који му лизаху ране и задаваху му бол. Толико гладан да је чезнуо за мрвама са богаташеве трпезе. Но, поред ове разлике због које га Христос у причи назива "сиромахом" примећујемо овде још једну важну разлику између њега и богаташа. Господ помиње његово име а богаташево не.

Ко је онда у овој причи прави богаташ у сјајном друштву а ко усамљени сиромах? Јер „ кад умрије сиромах, однесоше га анђели у наручје Авраамово;„ Ето са ким се дружио Лазар још за време пролазног живота који је провео у спољашњој беди. Не каже Христос да су анђели дошли по њега, већ само да су га однели. То значи да су већ били са њим, а по смрти односе га у "наручје Аврамово", у место утехе.
„А умрије и богаташ, и сахранише га.“ Толико. Они са којима је проводио време могли су само толико - да закопају његово тело. А питање је и колико њих је дошло да га испрати, осим оних који су кидисали на наследство. „И у паклу, налазећи се у мукама, подиже очи своје и угледа издалека Авраама и Лазара у наручју његову.“ Ето где је доспео. И вапије богаташ Авраму и моли га да пошаље Лазаре. Није рекао, тог човека који је сада са тобом, који је био испред мојих врата, већ га и он назива по имену. Знао га је дакле! Ми се упознајемо са људима па заборавимо њихова имена, по неколико пута се упознајемо. Богаташ је познавао Лазара. Можда Лазар и није увек био убог и болестан, али онда када му је помоћ била потребна, богаташ се пред његовим очима сјајно веселио (желео је мрве, видео је трпезу), зато се сада не обраћа Лазару, „нема очи да га пита“ већ моли Аврама. За најмањи додир за мрву рајске утехе, јер очајање га гори као пламен.

„Синко“ - блага реч, реч родитељска, реч коју Бог упућује свима, реалност Божјег односа према човека. Та реч сада пече богаташа, подсећа га и пали. Бог је онај који јесте, и ово је његова реч човеку, коју чујемо и у овом животу у којем се можемо потрудити да се те речи покажемо достоји, али и реч коју ћемо чути тамо где више нема покајања.  „Сети се да си ти примио добра своја у животу своме, а тако и Лазар зла; сада пак он се тјеши, а ти се мучиш.“

Провалија је велика, не прелази се са једне на другу страну, и не само то него и твојој браћи неће отићи нико да посведочи јер имају закон и пророке, као што су и тебе имали у када си им показивао погрешан пример како треба живети.

Богаташ је ПРИМИО добра. Није их заслужио. Примио их је као дар, а тај дар није уложио у вечност. 

Као што се кроз ране Христове спашава сва творевина, тако се и човек кроз своје ране чисти у овом животу. Чисти од свег оног лошег шта га у вечности може сачекати. И наше рану постају део рана Христових ако их са благодарношћу примамо и носимо. Каже данас апостол Павле: Ране Христове на телу носим. И Лазар је носио те ране. И видесмо га у ранама гладног пред вратима богаташа али само привремено јер, се по пресељењу у вечност нађе у наручју утехе и блаженства. 

Данас прослављамо светог Уара и у његовом житију помиње се једно његово чудесно јављање и интервенција. Нека жена од срца се помолила овом светитељу крај његових моштију за свог сина који је требао да ступи у војну службу. Молила се да Светитељ учини шта је најбоље за њеног сина. И неколико дана после тога младић је умро. Сва скрхана болом она је дошла у цркву поново али овог пута да се љути на светитеља и следеће ноћи је уснула сан у којем је видела свог сина у светлости и светог Уара који је пита да ли жели свог сина назад у земаљску војску или да остане у небеској у коју га је он узео. Младић је чувши те речи почео да моли светитеља да га задржи ту где је и мајка се пробудила утешена и радосна. Отишла је у цркву и тамо послужила Богу још седам година а онда се упокојила. Ето једног, додуше драстичног примера, да све што нам се дешава по Божијем промислу јесте најбоље за нас без обзира што нам се може учинити и лоше и неправедно. Лазар је био у видљивим ранама, много је оних у невидљивим , унутрашњим , али и за једне и за друге важи исто.

Могла би се ова јеванђелска прича посматрати и у дубљем духовном контексту у простору Цркве. Богаташи су сви они који нису свесни реалности пале природе коју носе, а сиромаси они о којима блаженства кажу да су сиромашни духом. "Сиромаси" вапе за мрвама са Небеске трпезе у храму, док "богаташи" долазе у храм сматрајући да им трпеза припада. "Сиромасима" духовни пси лижу ране јер они неће да их хране, а "богаташи" обилно хране псе и призивају нове, па са њима и немају проблема. И то не зависи од службе коју у Цркви неко има, и у овоме је широк спектар  реалних или изфантазираних нијанси исте боје вечне пропасти.    

Непрестано анђели са улица, стратишта и болница одводе чисте душе на небо. Хиљаде у ових сат ипо времена које ћемо провести овде. Зато проведимо то време са молитвеном пажњом на оном шта се овде чини. И они коју су тамо где је богаташ доспео осећају мало олакшљање када је Црква сабрана у Светој Служби. Христос пострада и васкрсе да и ми од Бога чујемо реч „Сине“. Да нам то не буде у вечности на осуду, већ на усиновљење у Христу у Светој тајни Причешћа, на радост у Царству Оца и Сина и Светога Духа, коме нека је слава и хвала у векове векова. Амин.

2014