Чули смо драга браћо и сестре јеванђелску причу о сејачу и семену, а одмах за њом и објашњење ове приче које је Христос изрекао својим ученицима који су дошли к њему тражећи тумачење. Он их прво похваљује због тога: „Вама је дано да знате тајне Царства Божијега; а осталима бива у причама, да гледајући не виде, и чујући не разумију.“  Вама је дано, вама који сте причу чули, а сада се трудите да нађете у њој животну мудрост, у њој тражите речи живота јер верујете у Онога који је те речи изрекао. И данас ми у овој Светој Служби чујемо те речи Христове, као што су их чули ученици, али и као што су их чули они остали да гледајући не виде ко је пред њима и чујући не разумеју или погрешно разумеју речи изговорене. „Ко има даће му се, а од онога који нема узеће се и оно шта мисли да има“. То значи да ко има ревности добиће дарове Духа Божијег, а ко је немаран за своје спасење остаје празан. Будимо они први, па се пре свега помолимо Богу да сабере нашу пажњу на оно шта се овде чини, на речи које се овде чују, јер то је семе хране вечнога живота и сејач изиђе да га сеје а ми смо тло по којем то семе пада.

Оно прво крај пута погазише и позобаше, и то су они чије је срце грехом широм отворено те у њега улазе, пролазе и стављају смрад грешне жеље и за њима не остаје миомирис Речи Божије. Оно друго на камену, без влаге, осуши се, а то су они без вере, поверења у Бога, које прва искушења поколебају. А треће семе угушено трњем у мањој или већој мери као да смо сви ми који живимо у савременом свету. Притиснути као теретом непрестаним бригама, затрпани информацијама, растрзани обавезама, увек нам недостаје времена, и као да нема одмора. А све то Господ зна и каже „Приђите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити. Узмите моје бреме, јер је моје бреме лако, научите се од мене јер сам кротак и смирен срцем." Смирено срце, то је добро и чисто срце, то је оно срце у којем се задржава Реч Божије и које доноси род. Многоструки род. Пише код аве Доротеја, зна ко је читао, да јалово дрво високо подиже гране, као тополе и тује, а дрво родно са плодом многим спушта гране ка земљи. Тако је и са човеком гордим и човеком смиреним. Јаловим и родним. Духовно бесплодни себе уздижу, а духовно родни не може бити онај који не сматра себе горим од других. Како ћемо другачије трпети у љубави мане другог ако себе не сматрамо лошијим од њега? Ако наше мане не видимо горим од његових. А без трпљења нема ни рода јер Христос каже „то су они који чувши ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу“. У трпљењу. Погнутих грана. И повика говорећи „Ко има уши да чује нека чује.“ Као што је повикао и пошто је први пут испричао причу без тумачења. „Ко има уши да чује, нека чује“ поново узвикује и протумачећи причу као да објављује да има још за чути и разумети и наравно да је тако. Јер зашто би ми овде уопште читали, слушали и тумачили Јеванђеље ако у њему не бисмо тражили Божије обраћање нама лично, ако не бисмо данас себе пронашли у једној врсти тла на које пада семе и пожурили да постанемо земља добра. А постаћемо то само правим хришћанским животом који обрађује ту земљу. Животом чији су идеали за невернике лудост, али и животом испуњеним радошћу Божанског обећања о ономе шта предокушамо и ка чему узлазимо у Светој Литургији, радошћу због обећања Божијег да постаћемо наследници вечне радости у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

2013

Чули смо јеванђелску причу познату под називом „прича о сејачу и семену“. „Изиђе сејач да сеје семе своје“. Ето човека у благословеном раду. Благословеном како каже свети Јован Златоусти још од Рајског врта јер пише у првој књизи Мојсијевој да је по стварању света Бог поставио човека у Рајски врта да га ради и чува. И ето првог и основног занимања човека, првог радног места човека по стварању – убирање плодова природе и старање о њој. Дело човека које користи и њему и целој творевини. Пуно је занимања настало касније, због потребе и на корист такође, најпознатији од апостола нису били земљорадници, али Господ бира овај посао да кроз њега у причи пренесе поруку о Царству Божијем и путу до њега. Да пренесе поруку не само мноштву људи који су се окупили око њега тада већ и нама који сада слушамо, ако имамо уши да чујемо наравно.

„Изиђе сејач да сеје семе своје“. Како је сејач дошао до семена? Пробрао је семе од прошлог рода, издвојио најбоље да га сачува за наредну сезону. А и оно је убрано са класа који је израстао из најбољег семена убраног претходне године и тако годинама уназад. Зато је то његово семе. Јер у себи носи не само труд једне бербе већ је то семе плод вишегодишњег рада, труда и знања. Можда и вишегенерацијског. Оно је прошло не само плодне године, да је тако било било би све веће и квалитетније, већ и сушне и сиромашне, и плавне и ратне, и све оне које су пратиле људе који су се генерацијски смењивали и који су као и семе проживљавали и преживљавали те године. Зато је то семе његово... и за размишљање је данас куда води тенденција у савременој пољопривреди да се производе биљне врсте које у себи немају семена - већ се сваке године семе поново купује. Плодови без семена и људи без корена услед непрестаних промена места боравка и занимања. У Америци је осам година просечно задржавање породице на једном месту боравка а радна места па и занимања се вероватно мењају још чешће. У људима који не раде физичке послове се због недостатка физичке активности, која је човеку неопходна, гомилају отрови који прелазе и на план духовног и душевног здравља. Депресија, самоубиства, болести као производ стреса, то је пратећи корпус нашег савременог друштва. Вратимо се зато јеванђелској причи и нађимо у њој одговор на питање како живети у наметнутом условима данас, јер, понављам, ова прича намењена је и нама данас.

Прво семе крај пута позобаше птице, друго на каменом тлу не пусти корен и увену а треће у трњу би угушено. Много је људи тада било окупљено око Христа и чуло је причу, али само мањи број предвођен апостолима чуо је и тумачење. И то захваљујући њиховој ревности. Тада је Господ, како преносе остали јеванђелисти, изговорио и речи „Ко има даће му се а ко нема узеће од њега и оно шта има“ мислећи на ревност и духовно благо. Ко има ревности добиће духовног блага а ко нема ревности изгубиће и оно шта мисли да има јер и то није његово. Они који су тражили одговор – добили су га, не само тада већ и кроз сву историју Цркве до данас. Семе крај пута су они код којих ђаво одмах односи реч, то су они којима на једно уво уђе а на друго изађе, они чије је расположење и пажња на нечем потпуно различитом од вечности. На каменом тлу су они који поверују, али када наиђу искушења отпадну и изаберу пролазно, а они у трњу су загушени јер то трње не покушавају да уклоне већ остају да живе у бригама, богатству и сластима, стављајући све то испред Речи Божије која код њих не доноси род.

Душа људска је тло на које пада семе Речи Божије. Она може бити као загушена, камена или као друм по ком крстаре разбојници. Али она може бити и добра земља која доноси род стоструки.

Као што је прво материјално занимање људско било рад и брига о Рајском врту тако је кроз сву историју и данас и до краја времена основно занимање људско брига и рад на свом сопственом спасењу. Како? Припремањем срца за Христа. „То су они који у добром и чистом срцу држе Реч“. То су они који имају ревности не само да сазнају како треба чинити већ имају ревности и у чињењу. А обратимо пажњу и на крај реченице „... и доносе род у трпљењу“. У Рајском врту је земљорадња била символично напоран посао баш као што је и заповест Божија била врло једноставна – само не једите са једног дрвета. Но када је прекршио ову заповест Адам је чуо речи „Од сада ћеш јести хлеб у зноју лица свог“ па и духовно делање после пада подразумева духовни зној, далеко већи напор од једноставног не једења одређене хране. Трпљење. Доносе род у трпљењу. Али род је стоструки. Добра земља душе даје да човек узраста у заједници са Христом до мере коју чујемо данас од апостола Павла: „Не живим више ја но Христос у мени“, а тамо где је Христос нема ни брига, ни стреса, муке, бола, тамо где је Христос тамо је мир и радост у Духу Светом.

Ето нам одговора који смо већ знали, да на прво место ставимо бригу о свом спасењу и онда ће нам промене које нам носи живот у савременом свету бити другостепене бриге и не само то – Господ ће нам бити помоћник у њима. Јер чусмо данас од Апостола Павла и да „овде немамо постојана града но тражимо онај који ће доћи“ (недеља отаца 7ВС). А овај живот пролази увек брже него што би човек то желео и само је припрема за вечно Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Амин.

2014