Милост је одговор на молбу. Милосрђе је много више. Оно не чека позив. Милосрђе наступа, иде на проблем, напада. Милосрдан човек је као пењач на стени који се одриче сигурног ослонца и свом тежином скаче на следећи хват. Син Божији постао је човек из милосрђа према нама. Поживео је са људима, страдао, допустио да буде убијен, васкрсао, вазнео се на небо и даровао нам будуће Царство - само из свога милосрђа. Милосрђе је друго име делатне љубави. И чудо о којем данас чујемо, ништа је друго до још једно од безброј пројава Христовог милосрђа. Многим чудима која су у јеванђељу наведена претходила је нечија молба. Или онога ко је у невољи или неког његовог ближњег. Међутим, сетимо се на Господ каже "Без мене не можете ништа чинити.", тако да су и те молбе само одговори поменутих појединаца на расположење и веру коју им је Господ даровао у срцу. Данашњем чуду није предстојала јавно изречена молба. Није предстојало ни индиректно исповедање вере као код сестре четвородневног Лазара која каже "А и сада знам да шта год заиштеш у Господа, даће ти." Индиректно, зато што је то изговорила показујући да и даље поштује Христа, а не зато што се надала да ће Он да васкрсне њеног брата. Овде није било ни тога. Овде није било никаквог улепшавања правог стања пале људске природе. Погребна поворка. То је наша реалност. Нечија дужа, нечија краћа, а свакоме прекратка и са истим крајем.

Погребна поворка кроз капију излази из града и креће се ка гробљу. Удовица сахрањује сина. Ако је након смрти мужа, син јединац био њена утеха и мотив да се настави даље, шта сада када и њега више нема? Она сахрањује сина, а као да је већ сахранила и себе. Рођаци, пријатељи, комшије ту су да састрадавају са њом. Нико јој не може рећи ништа како би јој пружио утеху. Нема утехе. Плач који се чује ништа је у односу на неми крик који притиска груди свих и пара небеса. То је вапај пале људске природе, вапај немоћи, страха и стида. 

Тада се појављује Христос и прилази уплаканој мајци. "Не плачи." - говори јој, и одмах прилази носилима и зауставља поворку. Покушајмо да замислимо себе међу присутнима у том тренутку. Пошли смо да сахранимо младића, да будемо поред његове ожалошћене мајке, тешко нам је, непријатно, мучно, немамо шта да кажемо ожалошћеној, ако смо и нешто рекли осетили смо да је испразно, и тада се појављује неко и каже јој да не плаче. Како да не плаче? Па шта друго да ради? Ко је овај и како се усуђује? Мора да је луд када се понаша као да вечни и непроменљиви закон смрти не постоји. Брука сам себе, а и вређа ову поворку. "Момче, теби говорим, устани!" Христос се обраћа директно мртвацу. Мисли и осећања у нама су неартикулисане јер смо затечени чудаком који разговара са мртвим човеком, но опет у његовим речима, држању, нема ни театралности, нити било чега одбојног, чак шта више он наступа и говори као онај који заиста има власт. И још нисмо успели ни да одреагујемо на утисак који стичемо а пред нама се дешава нешто шта нико није очекивао. Младић устаје жив и грли се са својом мајку. Сузе жалости и очајања замењене су усхићеним сузама радости. Све је готово. Време је на тренутак стало. Мучно стање у којем смо били је исчезло. На капији града Живот се сусрео са смрћу и обрисао је. Више ништа није важно.    

У светлу овог догађаја размислимо о својим животима, о путу којим идемо и његовом крају. На крају се свачије животно путовање завршава погребном поворком. А где она почиње? Нисмо ли већ у њој? За онога који живи не верујући да се наше постојање наставља после смрти, или верује да нечега има али живи не верујући да од нас зависи где ћемо после смрти,  оваква размишљања су погрешна и погубна. Питали су ме забринути рођаци једног удовца како да утичу на њега да мање иде на гробље, јер се боје да ће га та гробљанска атмосфера бацити у депресију. Можда су заиста забринути за њега, а можда су се забринули и за свој лажни комфор будући да их његово сасвим нормално понашање ожалошћеног мужа подсећа на оно од чега беже. Можда их његово понашање гура у суочавање са проблем који желе да игнорисањем превазиђу. Међутим то је немогуће. Смрт није оса или мало пргаво кученце да игнорисањем можемо несметано проћи поред ње као да не постоји. Тек када се суочимо са проблемом смрти почињемо да назиремо истину о себи, а та истина никако није у складу са гордошћу живљења. Тек када спознамо своју немоћ пред непријатељем који нам непомирљиво и непроменљиво долази у сусрет, наше расположење постаје усклађеније истини. У нама се рађа туга и она је ништа друго до још један позив Господњи у нама да Њему препустимо своје кораке. Уколико одлучимо да се препустимо том позиву наша туга постаће туга по Богу, а она је (како каже преподобни Нил Синајски) премудри водич духовне радости која прилази без икаквог спољашњег разлога. Господ је у Наину пришао погребној поворци и учинио је радосним скупом без икаквог спољашњег разлога. Само из милосрђа. Тим пре ће приступити и онима који га призивају, који су на капији срца већ прихватили Његов милосрдни позив. А Његово присуство, које можемо предокушати још у овом животу, утишава плач, гаси тугу, вида ране, обнавља човека и враћа му достојанство онога који је на путу ка почетку радосне вечности, а не на путу ка смрти и гробу.