Јеванђеље по мери (Хвала или плата?)

Има речи неизрецивих, речи које човеку није дозвољено говорите, речи које припадају трећем небу, каже апостол Павле у данашњој посланице. Чусмо данас речи св.ап. Павла као и св. ап. Луке, речи које су они написали али не само својим знањем и талентом, већ Духом Светим надахнути. И ове речи дају нам се да нама буду најава, предукус оних речи које ће се чути у Царству Божијем када будемо сабрани око Христа.

„Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима.“ Наизглед врло једноставно упуство, јасно као најједноставнији саобраћајни знак за скретање у лево или десно, а опет тешко за  нас да га испунимо јер или стојимо у месту или смо под превеликим гасом да на време извршимо скретање. И ђаво зна Свето Писмо напамет али је оно за њега само средство у борби против Бога у човеку. Па и човек често, склон греху, тражећи оправдање за задовољавање својих слабости, пада под утицај ђаволски и криво тумачи реч Божију најчешће извлачећи написано из контекста, како би укројио Јеванђеље по својој мери. И када погледамо ову заповест Божију, и извучемо је из контекста - коме је, када, и зашто то Христос рекао, можемо много залутати. Ако меримо људским мерилима, ако меримо мерилима огреховљеног човека, онда шта може бити то шта желимо за себе ако не да задовољимо своју страст, своју греховну навику. Неко је пушач, и он жели да пуши цигарете и зато и друге нуди јер и он жели да њега нуде. Неко пије алкохол неумерено и онда и друге наводи да пију јер и он жели да њему нуде пиће. Неко користи дрогу па и другима нуди јер и он жели да њему нуде и дају то зло. Неко воли да оговара и зато жели да чује што више трачева па шири свима пикантерије јер и он жели да њему причају о слобостима других. Ако применимо исте критеријуме огреховљене људске природе и у супротном смеру добићемо готово исто. Шта је то шта други жели по слабости? Да ли требамо правити друштво онима који оговарају да их не бисмо повредили? Давати новац пијанцу за пиће јер то он жели? Наравно да није ни прво ни друго исправно, сви ћемо се сложити да Христос није желео да упути такву поруку. Тек у контексту околности у којима су изречене видимо да су упућене онима чија је примарна жеља сам Христос. Чинити на спасење других јер то спасење желимо пре свега и за себе. И овде постоји могућност извртања у корист својих слабости. Има оних од којих се може чути : „Ја сам њему рекао то и то, знам да сам га повредио али то је за његово добро.“ „То и то сам му урадио али ево испало је да је то за њега било најбоље.“ Наравно да хришћански живот носи искушења и страдања али ми се Богу молимо „не уведи нас у искушење“, па када није исправно тражити искушења итекако је погрешно другима правити искушења под велом врлине и бриге. Да није тако рај би био пун распињача, почевши он оних који су распели Христа, преко оних који су проз векове прогонили и мучили светитеље, до оних који данас праве сплетке и страдања праведницима.

Царство Божије је мир, радост и правда у Духу Светоме и зато у складу са тим треба бринути о спасењу других. Чинимо људима добро на њихово спасење. Али и ту постоји могућност извртања. Неко може чинити добро другоме, али добро које том другом тада није потребно или му може бити и на штету. Догоди се саобраћајна несрећа, човек лежи у коме, почиње да се гуши, људи се окупљају, нико не зна шта треба радити, пробија се неко и из гордости, жеље да се покаже паментан или нешто слично, шљусне чашу воде преко лица повређеног, да га наводно освести, уместо да га окрене на страну, и вода угуши човека. Банални пример као слика много финијих духовних ствари које се тичу спасења. Свети Теофан Затворник када тумачи ово место бави се управо овом темом и каже да је за испуњење ове заповести неопходно саосећање. Свест о томе шта је другом потребно, излазак из себе и примање другог у своје срце. А саосећања нема без љубави. Када волимо другог, када се трудимо да волимо другог, тек онда нам се даје и знање шта треба чинити за његово спасење. Без љубави је ову заповест немогуће испунити.

Даље чујемо, ако љубите ближње, добро им чините и у зајам дајете очекујући да вам врате каква вам је хвала? Хвала нам је људска, хвала нам је она која човека поробљује да њоме храни своју сујету (а то најбоље препознаје када га нечија незахвалност повреди и поколеба у настројењу да чинимо добро). Него љубите непријатеље и чините добро и дајте у зајам не очекујући ништа и биће вам велика плата, каже Јеванђеље. Не хвала него плата. Господ за чињење добра у овом животу не обећава никакву хвалу, не обећава да ћемо се осећати боље и да ће нас хвалити што тако чинимо, већ обећава плату у Будућем Царству.

Но и ово не можемо испунити без љубави. Без љубави према Богу, а онда и без љубави према ближњем. Најлакше је „волети“ некога ко нам је далек. Има људи који хвале непријатељске народе али свој народ омаловажавају. Има људи који због своје гордости и жеље да их хвале чине добро странцима док њихови ближњи због тога трпе. Прво треба испунити љубав према ближњима, па тек онда ићи степеник више и трудити се у љубави према непријатељима и странцима. Ако човек показује „љубав“ према непријатељима и странцима а његови ближњи трпе, онда он то чини да кроз то компензује свој промашени однос према ближњима.

Хришћански живот подразумева напор. Узак је пут који води у Царство Божије. Идење тим пут подразумева да се употреби сила. "Цартво се Божије на силу добија", каже Јеванђеље, (и још једно изврнуто тумечење које чујемо од оних који воле да се лактају, да се грабе, па користе ове речи за оправдање). Царство се Божије узима на силу, али не на силу над другим већ над самим собом. И то траје до краја живота. Апостол Павле који на једном месту исповеда „не живим више ја но Христос у мени“ чујемо  како данас говори о жалцу у месу, анђелу сатанином, који му се даде да га боде да се не надима. И три пута он моли Бога да тај ђаво одступи од њега и добија одговор: „доста ти је моје благодати јер се моја сила у твојој немоћи показује савршена“. Када је апостол Павле водио битку до краја свог живота, када је тако било свима светимакоје свакодневно прослављамо, не очекујмо ни ми ништа лакше. Док овај живот траје нашаместа нису у гледалишту, него  у арени.

Ево нас сада и овде сабраних у овом Светом Сабрању, у Светој Литургији, сабрани у Христу да испунимо речи о чињењу добра другима и себи. Када су се свети оци сретали увек су један другог молили за узајамне молитве. И не само свети оци међусобно. Молили су све да се моле за њих. И праведне и грешне и одрасле и малу децу, јер су знали да је то најважније. Послушајмо их као учитеље оних који желе спасење, као светиљке које нам указују како да практучно испунимо заповест Божију. Помолимо се једни за друге, и за ближње и за непријатеље, поменимо једни друге поименице у овој светој служби, опростимо свима.

Без обзира колико неко био речит и надахнут, речи које чујемо у овом веку само су призрак речи неисказаних, забрањених човеку да говори, јер сада гледамо као у загонетки, као у мутном огледалу, а тада ћемо лицем у лице, сада смо у икони Будућег Царства а тада ћемо се као синови Свевишњега обрадовати у Царству Оца, Сина и Светога ДУха, сада и увек и у векове векова . Амин.

2015

Недуго по Педесетници, по Силаску Духа Светога, апостоли су кренули на разне крајеве света да проповедају и сведоче Христово Васкрсење. Управо онако како каже стих, „По свој земљи изиђе глас њихов и до крајева Васељене речи њихове“. Свети апостол Тома, кога данас славимо, проповедао је у Индији. Неком цару индијском Гундафору био је потребан вешт градитељ те је послао свог слугу да пронађе таквог, а апостол Тома успео је да убеди тог слугу да је он тај. И дао је тај владар много злата апостолу да му направи дворац а затим отишао некуд послом. Када се вратио видео је да од дворца нема ништа а да нема ни злата јер је апостол Тома све раздао сиромашнима. Но апостол Тома тврдио је да је направио цару дворац али да он у тај дворац не може ући сада, него ће га сачекати по смрти и онда ће се у уселити у грађевину коју је платио. Цар је мислио да му се апостол Тома подсмева и бацио га је у тамницу, планирајући да и њега и слугу који га је довео живе одере. Међутим, царев брат умире и ван тела види прелеп дворац за који сазнаде да га је саградио апостол Тома и да је власништво његовог брата, цара Гундафора. Бог враћа царевог брата у живот земаљски и овај сведочи да апостол Тома није слагао.

Када је био одсутан цар је добијао поруке од апостола Томе да се дворац гради и да радови иду одлично те се радовао. Када се вратио цар је видео да дворца на земљи нема и разбеснео се јер није поверовао у будући вечни живот. Послушајмо данашње јеванђеље, као речи поруке нама лично послате. У њима добијамо позив и упутство како да се потрудимо и ми за грађевину коју највероватније нећемо видети телесним очима у земаљском животу.

Рече Господ: Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима. А како хоћемо да нам чине људи? Да нас поштују, уважавају, да нам чине добро, да нас воле. И први наш корак је да таквима и ми узвратимо љубављу, шта је од тога логичније, ми чинимо добро њима, они чине добро нама, као када се газда погоди са радницима и они му зидају кућу а он њима плаћа. И ако тако чинимо можемо се надати да ће многи волети да буду у нашем друштву, да многи имати поверење у нас, да ће нас сматрати поштенима и часнима, али све је то суд људски.

И ако љубите оне који вас љубе, и ако чините добро онима који вама чине добра, и ако дајете у зајам онима од којих се надате да ћете добити, каква вам је хвала? Хвала нам је од људи, људска, пролазна, земаљска. За оно шта уложимо добићемо у овом животу. Као када платимо материјал и мајсторе да нам направе кућу, или наручимо неки производ плаћајући унапред. Зашто се цар расрдио на апостола Тома? Зато што није веровао у Будуће Царство. Ако ми верујемо у Будуће Царство Божије шта је логичније до улагати у њега. И зато љубите непријатеље своје, чините добро свима и дајте не очекујући да ће вам се вратити, говори нам Христос.

Волети, праштати, давати. Но како давати када смо се покајали због тога што смо давали онима који су нас касније изневерили? Како праштати увреде и понижења када се у фантазији унапред наслађујемо осветом? Како волети када нам повређено срце говори да једноставно не може да пређе преко тога шта је било?

Па како другачије до предати себе Богу да се Он постара о томе. Зар узалуд апостол данас објављује да се сила Божија у нашој немоћи показује савршена?

У томе, у нашем обраћању Богу, у нашој молитви пројављује се пре свега наша вера. Јер можемо давати стидећи се људског суда због тога што не дајемо и можемо наизглед праштати али због страха и наизглед волети али због чистог интереса, но лична молитва, молитва коју чинимо када нас нико од људи не види, то не може бити друго до наша вера у Будуће Царство и зидање сопственог спасења. Неко не може давати потребитима јер ни сам нема, али може се свако помолити за њих, неко има отворене непријатеље који не желе да буду у миру са њим али се и за њих може молити, а шта је са љубављу? „Љубав је од молитве“ кажу Свети Оци. Када се за неког молимо онда нам Бог даје и да га волимо. Зато нека наше стајање на овој Светој Служби не буде само формално испуњавање црквених заповести којих се држимо из ко зна којих разлога, можда и чисто земаљских, већ молитвено усмеримо пажњу на речи које се читају и говоре и пустимо их у своје срце јер наша молитва је наше исповедање вере у будући дом на небу. „Јер кад хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт моју објављујете и Васкрсење моје исповедате“. Овде у икони а у вечности лице у лице, у Царству Оца и Сина и Светога Духа. Амин.

2014