.

.

Није Христос много говорио о љубави, али све шта је чинио и шта и данас чини - дело је љубави. И готово увек када је помињао љубав, помињао је у вези са заповестима Божијим. Један од таквих стихова, а који говоре о крају света и времена, чули смо јуче, у петнаесту суботу по Педесетници: "И зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих." О овоме бисмо пре свега требали да размишљамо, ако ћемо већ да се бавио Последњим временима, о чему се данас често говори у хришћанским круговима. Ово, на шта указује Христос у овом стиху, је главна опасност за верне. Усмеравање пажње на туђе грехе, на то како други крше заповести Божије, хлади нашу љубав, учи нас да измишљамо изговоре за своје грехе. Предање нам такође каже и да "онај ко злопамти, већ сада на себе прима жиг Антихриста." И једно и друго нам говори да наша пажња и труд требају бити на очишћењу и чувању срца много више него на анализирању крајњих антидомета пале људске природе или неким побожним плановима о евакуацији у шуме и горе. Не каже Христос "Ко се најбоље снабде намирницама и разради тактику, те избегне зле масонске замке и саблазни безаконика, тај ће да се спаси." већ "Ко претрпи до краје, тај ће да се спаси." А другог темеља за трпљење нема до љубави. "Љубав све трпи." каже Химна љубави. Но да се вратимо на нераскидиву везу између љубави и заповести. "Ако ме љубите, заповести моје држите." Гле, са једне стране заповести (и пророци) висе окачени о клинове љубави, а са друге стране их треба држати уколико желимо да ти клинови не буду исчупани из зида. Шта учвршћује клинове? Време, потребно да малтер сазри, али и наше добровољно прихватање да тим клиновима будемо сараспети Христу, наше прихавање да клинови буду добро укуцани. Они који то изврше постају "они за које нема закона", јер делатно живе закон љубави.

До љубави се не долази тако што се замисли жеља изнад неке фонтане или закључа катанац на мосту. Циљ држања заповести није стицање комфора већ пут успињања и страдања на Голготи. Без обзира да ли ће ради наше утехе и крепљења Голгота повремено постајати Тавор, наша пажња вером треба бити на ономе шта долази након тога. На вечном животу о којем нам говори данашњи апостол. "угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени;" јер "се предајемо на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави у смртноме тијелу нашем."

Изгледа једноставно али како доћи до тога? До делатне љубави и непоколебиве вере? Вековно искуство Цркве је недвосмислено и исто у свим епохама: "Љубав је од молитве." А колико ми ову могућност заиста вреднујемо?