+
Зар ти душо стварно верујеш да си случајно овде? Да је сплет разних, неповезаних, потпуно произвољних утицаја и одлука тебе ставило на овом месту у времену, управо овде и сада, без икаквог посебног разлога? Зар заиста мислиш да ниједна од ових прочитаних речи нису упућене теби? Зар ни најмање не слутиш да између и иза спољашњих редова, даље од плићака, на дубини, има нечег и за тебе? Нечег шта ће наћи сагласност са твојом најдубљом чежњом, најдубљом потребом, остварењем онога због чега постојиш. Ниси ли душо заведена ватрометима лажног сјаја призвала мрак на своје очи и више не видиш, нити желиш видети, шта је на дубини? "Хајдемо на дубину." позива нас Христос. Шта је душо твој одговор на овај позив?
Погледајмо Апостоле. Какви су то били људи? Сву ноћ провели у неуспешном риболову, осванули без улова, уморни, исцрпљени, разочарани, а опет нашли времена и добре воље да приме на своју лађу неког човека како би из ње поучавао народ. А какав је то народ био? Рано јутро, оставили своје послове од којих су преживљавали и сели на обалу да слушају неког учитеља. Јесу ли то били неки изузетни рибари и неки изузетан народ? Неки људи који су се разликовали од свих људи који су до тада и након тога живели? Зар није крајње необично да уморни и послом заузети сиромаси тек тако остављају своја насушна занимања и проводе време радног дана слушајући нечије приче? Да нису то можда били неки занесени учењаци, спремни да све жртвују како би стекли нова знања? Неће бити да је тако било. Читајући оне који су изучавали историјске околности описаног догађаја сазнајемо да ће пре бити да су и рибари и народ били неписмени и прости него учени и жељни науке. О чему се онда ту радило? Ако ни рибари ни народ нису били ни по чему изузетни, остаје само једно. Изузетан је био Онај кога су слушали. "Нико до сада није овако говорио." - исповедали су многи који су га чули. Но не заборавимо још једну ствар да би смо били објективни. Било је и оних који су говорили "Ништа посебно на њему не видесмо." У чему је била разлика између једних и других да тако супротне судове доносе о Христу? За разлику од народа, народне старешине, своју пажњу су држали на чувању свог положаја а Христа видели као могућег узурпатора. Њихово расположење према Христу у темељу је имало непријатељство. Нису, као народ, стајали на обали дивног јутром окупаног језера, већ у муљу смрдљиве баре.
Све у Цркви је Христоцентрично. Сваки сегмент црквеног живота, свака и најмања ситница, указује на Њега. И не само у цркви као институцији, са пропратним објектима и уметношћу. Све у природи, све шта је чулима доступно, за онога који тражи лице Божије и радује се сусрету са Њим, указује на Њега. За онога који жели бити са Богом, који потврдно одговара на позив Господњи, основ односа према Њему засниван је на доброј вољи и поверењу које уз Божију благодат прерастају у љубав. Такав не поставља питање о сврси свог присуства на неком месту и у неком времену, већ свуда и увек молитвено исчекује Богојављење. Где год био и шта радио, он је истовремено у духовном смислу на обали Генисаретског језера или у лађи, и у центру његове пажње је Христос чије речи ослушкује спреман да учини по заповести Господњој. Таквом је апсолутно јасно да Црква није само видљива институција или група људи, већ да је сав свет створен да постане Црква, реалност будућег века. Кроз такво вежбање пажње требамо се припремати за Свету Литургију. Свака Литургија може бити пловидба са Христом на дубину где смо позвани да бацамо мреже. Али пажња треба бити на Њему. Нити на фантазијама о некој будућности, нити на напрегнутом самоанализирању. Пажња треба бити на Њему јер је Он једина права будућност и Он је наша највећа дубина - све остало је лаж. Таква, не шкрто, већ са благословима припремана душа, извлачиће мреже пуне духовног улова који се крије под површином онога шта се у Цркви чини.
"Хајдемо на дубину." позива нас Христос. Шта је душо твој одговор на овај позив?
