Када тркач трчи или пливач плива, или се било који спортиста у било чему такмичи, највећи напор улаже на крају када га притисну умор и исцрпљеност и тек након тога пролази кроз циљ и следи тријумф. Када се зачиње и рађа људски живот, мајка тек на крају трудноће, на порођају, трпи несносне болове, а онда човек долази на свет и наступа радост.

И на више места у Јеванђељу читамо да демон најјаче нападне човека пре но што ће човек бити исцељен од те несреће. Као да Христос допуштајући ту последњу муку показује да је крај мучењу тог човека и његових ближњих и кроз тај последњу напор их припрема за тријумф и радост.

Сва пажња одељка који смо чули, цела драма, одиграва се у разговору, у односу Христа према несрећној мајци и њеног односу према Њему.

Погледајмо и шта је томе претходило и које су околности пратила овај догађај.

Господ долази у крајеве Тирске и Сидонске одлазећи са Генисаретског језера. У овим крајевима на обали Средоземног мора, јужно од садашњег Бејрута, живели су људи који су држали такозвану грчку веру, многобожачку, идолопоклоничку. Апостол Марко назива жену „Гркиња родом Сирофинићанка“ тј. она је по вери била Гркиња, по дијалекту Сирјанка а по народности Финићанка. Ти историјски подаци нам сами по себи нису битни, али за разумевање овог догађаја потребно је знати да су ти људи, Хананејци, за јевреји били готово нижа раса због своје идолопоклоничке вере.

Но глас о Христу дошао је и у те крајеве, и ови људи чули су да се јеврејима појавио обећани Месија, син Давидов, како га жена испрва назива вапијући књему из далека. „Помилуј ме Господе, Син Давидов“. Да није чула о Њему, да није чула да је он нада Израиља не би га тако назвала. Још писац јеванђеља каже да Христос у те крајеве „дође“ а она из тих крајева „изиђе“. Као да нас наводи на закључак да се ради о сусрету Христа не само са једном женом већ са представником свих људи који су ту живели, а на које су јевреји гледали са висине као на нечисте.

Испрва му она вапи из даљине износећи своју муку „кћер моју много мучи ђаво“. То није само мука њене кћери, то је и њена мука, јер када се мучи онај кога волимо онда се и ми мучимо, и његова мука је и наша мука, чак је овде и већа мука мајке јер њена кћер и нема свест о томе шта јој се дешава. Мајка не престаје са вапајима , Христос не одговара, и апостоли сажаливши се на њу прилазе Христу, али будући да су и они јевреји не моле као што би молили за свог сународника већ само покушавају да му усмере пажњу на њу, као да је он не чује, рачунајући можда потајно и на Његово милосрђе. Није Христос узалуд до тада ћутао. Ћутао је да би они исповедили оно шта би се данас у својој пуној снази назвало шовинизмом. Изненађујуће су Његове речи: „ја сам послан само изгубљеним овцама дома Израиљева“. Изненађујуће речи, али сасвим у складу са јеврејским уверењима вероватно су изазвале дубоке покрете у њиховим срцима. Борба разума са савешћу, савешћу опраном и подржаном љубављу коју осећају у свом Учитељу. Та савест устаје на норме у којима су одгојени и којима су задојени. „Да, закон то говори, да се са њима не мешамо, али онда то није онај Христос за којим смо пошли“, пројављује се неартикулисано осећање у њима. А жена приступа Христу не одустајући. Клања му се и говори само „Господе, помози ми“. Драма достиже врхунац. Жена више не представља Хананејце, она је само мајка чију кћер мучи ђаво, само човек који се понизно клања пред Богом и излива свој јад пред Њим. У апостолима чија срца су освојена пре свега љубављу и силом Христовом, а тек онда можда Његовим држањем закона и предања, рађа се нада али одмах долази шамар. „Није добро узети хлеб од деце и бацити псима“. Свети Григорије Палама подвлачи да је реч коју је Христос употребио још погрднија, не „пас“ него „псетанце“ или „псето“ у нашем језику. Да жена Хананејка није имала вере да ће Христос исцелити њену кћер не би стигла ни дотле, а Христос управо и чини све ово знајући њену веру и желећи да буде објављена свима. Хананејка као исцпрљени маратонац пред циљем, као жена која се у болу последњи пут напиње пре него ће се породити исповеда своју веру и крајње смирење. „Пси једу мрве што падну са трпезе господара“. ТАДА одговори Исус. До тада је било „а он одговарајући рече: ја сам послан само овцама дома израиљева... а он одговарајући рече: није добро узети хлеб од деце и бацити псима“ а на крају ОДГОВОРИ. Ово претходно била је само припрема за прави одговор. ТАДА, када је исповедала веру и смирење, ТАДА ОДГОВОРИ Исус, „О жено“ први пут јој се лично обраћајући, „О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“. И оздрави кћи њена онога часа.

Научимо се драга браћо и сестре из овог догађаја и ми смирењу или бар вредности које ова врлина има да би смо јој тежили. Јер "Господ се противи гордима, а да смиренима даје благодат", и научимо се истрајности у вери која се практично показује у истрајној молитви. Јер „Сваки који иште прима, и који тражи налази, и који куца отвориће му се (Мт. 7; 8).

Смирење и вера су лична карта оних који апостол назива храмовима Бога живога. Нема више феничана, сирјанаца, јелина, јевреја, самарјана, срба, руса, енглеза, пред Богом. Припадност народу Божијем више није једнако припадности једном племену. Народу Божијем припадају они који чисте своја срца да би се Бог уселио у њих. Зато смо овде сабрани, и зато се потрудимо да творимо светињу у страху Божијем. У Будућем Царству које овде предокушамо се не деле мрве са стола већ се Христос свима даје у пуноћи, али за ту Божанску трпезу не седају они који у смирењу нису спремни да у земаљском животу вапе за Небеским мрвама.